Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Omiljeni delovi iz knjige

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 22 ... 42  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:36

Sta je etika 

Pojmovi Moral i Etika su sinonimi, imaju slicno znacenje, iako se u filosofskoj nauci moze praviti razlika izmedju njih. Moral su norme i vrste ponasanja ljudi u nekoj odredjenoj epohi. Etika je nauka o njihovom smislu i vrednosti, kao i vrednosti zivota uopste. 

Pojam Etika koristi se za nauku koja se bavi moralom. Moral je radnja, a etika svest o tom delovanju.Posebnost Etike je utome sto ona raspravlja o necem realnom, delatnom i aktuelnom. Njena rema su moral i vrednosti. Etika je nauka o moralu i o vrednostima zivota. Ona govori o tome sta se trazi u zivotu i od zivota, kako covek postupa i kako treba da postupa, koje norme prati i ka kojim ciljevima treba da se usmeri. 
Znaci, etika je prakticna filosofija, razmisljanje o necem aktivnom. Ona otkriva sta i kako treba odabrati i postupati. Ona je saznanje i vestina kako zivot treba voditi dobro i ispravno. Zato se Etika bavi Odredjivanjem Dobra i Zla, od kojih je prvo vredan i pozeljan cilj, kome treba teziti, a drugo nizak i neljudski motiv i cilj, nesto sto nuzno treba odbacivati. 
Saznanje, opisivanje, predlaganje da se izbere ono sto valja, osmisljavanje i isticanje onoga sto treba ciniti nasuprot onome sto se nikako ne sme raditi, to je osnovni postupak u Etici. 

Tako je etika nezaobilazna za dobar ljudski zivot i pravilno postupanje. 

Etika za mlade - Kiril Temkov








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:36

Samo tajanstvene stvari su lepe, prijatne, velike u zivotu. Najcudesnija su ona osecanja koja nas potresaju pomalo nejasno: stidljivost, cedna ljubav, iskreno prijateljstvo su puno tajni. Coveku se cini da se srca koja se vole razumeju sa pola reci i da su kao  odskrinuta. A zar nevinost, koja je samo sveto neznanje, ne olicava najneizreciviju od svih tajni? Detinjstvo je tako srecno samo zato sto nista ne zna, a starost tako jadna samo zato sto sve zna; na njenu srecu, kad dodje kraj tajnama zivota, pocinju tajne smrti.
 
Prelazeci na osnose duha, mi vidimo da su zadovoljstva koja pruza misao isto tako tajna. Tajna je tako bozanske prirode da su ljudi u Aziji govorili samo u simbolima. Kojoj se nauci covek neprestano vraca? Onoj u kojoj uvek ostaje jos nesto da se dokuci, i koja nase poglede prikiva za beskrajnu perspektivu.
 
Sve je skriveno, sve je nepoznato u vasioni. Zar i sam covek nije cudna tajna? Odakle potice iskra koju nazivamo postojanje i u kakvu tminu odlazi da bi se u njoj ugasila? Svevisnji je stavio Rodjenje i Smrt, u obliku dva prividjenja prekrivena koprenom, na dva kraja naseg zivotnog puta: jedno stvara neshvatljiv trenutak u nasem zivotu, a drugo hita da ga unisti.
 

Satobrijan.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:37

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.

Tomas Man "Čarobni breg"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:37

Ali sta je secanje koga se ne secamo? Ili, da podjemo jos dalje: ne secamo se upamcenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zasto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zasto ne produziti i dalje od rodjenja taj dosadasnji zivot? Kad mi vec nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one vec nevidljive za mene, kad nemam moc da ih dozovem, ko mi kaze da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje poticu iz vremena daleko pre moga ljudskog zivota? Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne secam, taj zaborav (bar fakticki zaborav, jer nemam moc da ista vidim) moze se odnositi i na neki zivot koji sam proziveo u telu nekog drugog coveka, cak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav brise sve. Ali sta onda znaci ta besmrtnost duse, za koju je norveski filozof tvrdio da stvarno postoji? Bice koje cu biti posle svoje smrti nema nimalo vise razloga da se seca coveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seca onoga sto sam bio pre toga.
 
Sobar bi usao. Ja mu nisam govorio da sam vec vise puta zvonio, jer sam uvidjao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?
 

Marsel Prust - "Sodoma i Gomora".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:37

Pa ipak, o svom otkricu nije mi rekla ni reci. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno ucimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, ucili smo svaki dan od sedam do dorucka i zatim do pola jedanaest, samo sto vise nije nastojala da i ja savladam predmet (...) Kada je u septembru polozila diplomski ispit, nije se nimalo iznenadila sto na ispit nisam i ja izasao sa njom.
 
Iznenadila se kad me posle toga vise nije videla. Ni tog, ni sledecih dana, ni sledecih nedelja (...) Vise nikad. Zacudjena, zakljucila je da njene procene mojih osecanja za nju, ocigledno, nisu bile takve. Zbunjena sto ne moze da odgonetne u cemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama ucili zajedno i tada joj je pogled slucajno pao na pribor za caj, koji je jos od dorucka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s spogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam sa njom samo da bih svakog jutra dobio topao dorucak, jedini obrok koji sam mogao sebi priustiti tih godina. Shvativsi to, upitala se jos nesto. Je li moguce da sam je ustvari mrzeo?
 

Milorad Pavic - Gvozdena zavesa








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:38

To je samo brbljanje, stvarno. – Uvjeravao si me. – Ne ulazi se tu u one dubine tema o kojima ti i ja pričamo.
I tako sam sinoć onako samo malčice bila razdražena. Ove večeri su tako duge, zar ne misliš tako? Onaj zijevajući procijep između večere i zaborava? I ja sam počela zamišljati kako se ti i Susan odmarate na mekim grimiznim jastucima. U svojim mislima sam već prošla kroz tvoje navike. Znala sam da ćeš jesti u svojoj sjajnoj kuhinji s visokim stropom, da ćeš sjediti za stolom od svijetlog drveta za kojim smo ja i Daniel uživali u nekoliko večeri (tako mi je čudno sad se prisjetiti toga). Sigurno si večerao u društvu svog sina Liama, kojeg nikad nisam upoznala, a s njim je možda bila jedna od onih krasnih, sjajnokosih djevojaka iz Sloaneya s niskom krupnih zubi i nemoguće dugim nogama; nakon što si sve pospremio – a to je tvoj način iskazivanja zahvalnosti za delikatese koje je Susan već donijela kući iz neke ekskluzivne catering tvrtke (uspješna poslovna žena, nekadašnji model, supruga, majka, jako, jako sposobna) – vas dvoje ste krenuli na gornji kat.
I odjednom mi je pala na pamet ideja da nazovem Susan. Ne smij se, ja sam uvijek smatrala da bismo nas dvije bile bliže da su okolnosti samo malo drugačije. Ponekad sam zamišljala kako svraćam do nje na kavu za njenih slobodnih dana, kako sjedimo i pričamo za kuhinjskim stolom dok ti radiš gore u svom studiju za svojim najsuvremenijim iMac-om. Možda bismo nas troje malo kasnije sišli i nešto prigrizli za ručak.
I tako sam okrenula Susanin broj. – Bok, strankinjo. – Rekla je i ja sam zamislila kako se susreće s tvojim blago zagonetnim pogledom, kako izgovara riječ “Sally’’ prije no što utone među jastuke, kako ne može vidjeti tvoja usta koja su se sledila u oblik slova “o’’ ili kako ti prsti drhte dok pridržavaš rubove The Timesa.
Nisam ni znala što ću joj kazati prije no što sam zapravo čula njen glas. Onaj nesretni južnjački naglasak daje njenom glasu neki prizvuk ozbiljnosti, zar ne misliš tako, sasvim se dobro slaže s njenim visokim atletskim oblikom tijela za koji sam uvijek zamišljala da ga posjeduju ljubavnice koje predaju tjelesni odgoj (nije baš da imam nekog osobnog iskustva s takvim stvarima). – Udahni duboko, par puta pretrči teren i uskoro ćeš biti tip-top. – To je jedna od stvari za koje sam zamišljala kako bi ih baš ti mogla izreći. Susan vjerojatno nema mnogo vremena za vođenje bilježaka. – Izađi i kupi sebi neku lijepu haljinu ili počasti sebe putovanjem u Marakeš za vikend. – To bi ona vjerojatno predložila. – Bolje nego da sjediš u zamračenoj sobi i plutaš u vlastitoj bijedi.
Sjećam se kako smo jednom, a to je bilo ranije dok još nismo dobro poznavali vas dvoje, svi izišli van i kako je Susan pričala o mirovinama i kako njoj u svakom slučaju pripada dobar komad tvoje, bez obzira na to što bi se moglo dogoditi. – Moraš se zaštititi, znaš. – Rekla je. – Da se ja i Clive rastanemo, oderala bih ga. – Smijao si se s nama ostalima iako sam osjetila da si ovo čuo već stotinu puta. Možda ti je to opet prostrujalo načas kroz mozak kad si me čuo sinoć kako pričam sa Susan, kad si vidio njena usta kako se bezglasno oblikuju dok izgovara Sal-leeeee. Nadam se ipak da te to nije učinilo previše tjeskobnim. Briga je tako jalov osjećaj, to Helen uvijek govori. Meni nije teško kazati joj da je jalovost jedan od predmeta koji su moja specijalnost.
Pitam se kako si se osjećao zavaljen na dizajnerskom kauču dok si slušao kako ti žena priča s ljubavnicom? Ups, mislim, naravno, bivšom ljubavnicom. Ne vjerujem da je baš bilo sasvim ugodno iako sam sigurna da si to podnio sa svojim uobičajenim nehajem. Sigurna sam da si se pitao o čemu sam to pričala svaki put kad bi se pojavila tišina (koja, priznajmo otvoreno, nije tako česta kad netko priča sa Susan iako sam se ja svojski trudila da zadržim svoju). Srce ti je sigurno bolno tuklo unatoč svim onim upozorenjima liječnika da stres moraš svesti na najmanju moguću mjeru (to je jedan od razloga koje si naveo za prekid, sjećaš li se? Da stres vođenja dvostrukog života uzima danak na tvom zdravlju. Čak si zavrnuo i rukav da mi pokažeš jedan mali ekcem na udubini svog lakta. – Moram početi samoga sebe stavljati na prvo mjesto. – Rekao si to bez ijednog tračka ironije).
Moram kazati da je Susan bila prijateljski raspoložena na telefonu, veoma blagoglagoljiva, kao da sam ju uhvatila u nekom lošem stanju i kao da joj je godio prekid. Htjela je saznati sve o tome kako sam.
– Prošlo je toliko dugo vremena otkad smo se zadnji put vidjeli s tobom i Danielom. – Rekla je toplo. – Morate jednom svratiti do nas na večeru.
Mogla sam zamisliti izraz na tvom licu. Platila bih dobru svotu novca da sam ga mogla vidjeti, stvarno bih platila.
– Voljela bih to. – Kazala sam iskreno. – Ali u međuvremenu, zašto ne bismo ja i ti izašli, samo nas dvije, da cure odu malo u provod?
– Dobra ideja. Muškarci su tako dosadni, zar ne? Ne znam za Daniela, ali Clive je jedno takvo staro gunđalo.
Nasmijala sam se.
– Barem ćemo se moći dobro ispričati. – Rekla je Susan.
Sat i pol nakon ovog razgovora se pojavio tvoj mail. Na dnu poruke je pisalo “poslano s mog iPhonea’’ i zamislila sam te kako si se zaključao u kupaonici i pustio hladnu vodu u kadu kako se ne bi čuli zvuci tipkanja.
Moram priznati da si mi zvučao sasvim izvan sebe u tom mailu (u njemu je, slučajno, bilo najviše pravopisnih pogrešaka od bilo kojeg kraćeg maila koji sam dosad pročitala – pa zar nemaju ti iPhone-i provjeru takvih pogrešaka?). Ja mogu, naravno, shvatiti zašto te mogao uzrujati moj telefonski razgovor sa Susan. Vjeruj mi, ja nisam tako neosjetljiva kako ti misliš. Ali još uvijek smatram da je “kuja’’ prejaka riječ.
 
 
 

Tamar Cohen - Ljubavničina osveta 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:38

Mi, istina, kazemo da je smrtni cas neizvestan, ali kad to kazemo, mi taj cas zamisljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj  bilo vezi s ovim vec zapocetim danom i da moze znaciti da smrt - ili onaj tren kad ona prvi put delimicno zavlada nad nama, posle cega nas vise ne pusta - moze nastupiti jos ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne ciji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do nase setnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir cistog vazduha, dvoumimo se birajuci koji kaput da obucemo, kojeg kocijasa da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hocemo da se vratimo kuci na vreme, posto ce nam doci u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokucivom mraku, izabrala bas ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad nasa kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obicno progoni uzas zbog izuzetne neobicnosti koja je svojstvena smrti, mozda ce takvi naci da ima neceg umirujuceg u takvoj vrsti smrti - u takvom prvom dodiru sa njom - zato sto ona tada dobija vid necega poznatog, prisnog, svakodnevnog.
 

Marsel Prust, ''Oko Germantovih''.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:38

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali me?usobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izme?u pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
 
 

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:38

Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
 
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
 
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
 
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.
 

Milorad Pavic - Predeo slikan cajem








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:39

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, nežnom vitezu, koji je ušao u razrušenu kapelu i našao što su drugi prevideli, tako što je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znači biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) osloba?amo. Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih potpunije no išta božansko. 
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne činove. 
Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo. 
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole. 
A opet, čeznemo da nešto osetimo. 
 
 

Dženet Vinterson - Strast








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:39

'Neki vrlo nezni duhovi jako su skloni radoznalosti i predubedjenjima; to se narocito zapaza kod dusa u kojima se ugasila sveta vatra, izvor strasti, sto je jedan od najkobnijih znakova. Ushicenje postoji i kod ucenika koji stupaju u drustvo. Na pocetku i na kraju zivota covek je suvise mnogo ili suvise malo osetljiv i ne izlaze se tako jednostavno tome da oseti pravo dejstvo stvari, da iskusi istinito osecanje koje one treba da pruze. Te suvise vatrene ili preterano vatrene duse, vec unapred zaljubljene, ako se tako moze reci, bacaju se na predmet ljubavi umesto da ga cekaju. ''
 
 

Stendal ''O ljubavi''.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:39

Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvož?e. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Tako?e je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno. 
Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da iza?u iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući izme?u grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbu?enje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost. 
Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? - pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim. 
 

Alis Ferne - ''Ljubavni razgovori''








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:40

On je pocinjao da shvata sve ono sto je bilo bolno, mozda ceka potajno neutoljeno, u dnu blagosti ove fraze; ali nije mogao zbog toga da pati. Sta mari sto mu govori da je ljubav krhka? Njegova je snazna! On se igrao sa tugom koju je ona sirila, osecao je kako prolazi mimo njega, ali kao neko milovanje, usled koga je dublje i sladje bilo osecanje srece koje ga je ispunjavalo ... '
 

Marsel Prust ''Jedna Svanova ljubav''.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:40

Ali koncert se nastavio, i Svan shvati da nece moci otici pre no sto se zavrsi i ta tacka programa. Tesko mu je bilo sto je zatvoren usred toga sveta cije su ga glupe i smesne strane pogadjale utoliko bolnije sto mu se usred toga sveta - koji nije znao za njegovu ljubav, a i da je znao za nju, ne bi mogao da se za nju zanima ni da ucini drugo sta do da se na nju osmehne kao na detinjariju ili da je sazaljeva kao ludost - njegova ljubav prikazivala kao jedno subjektivno stanje, koje postoji samo za njega, ciju mu stvarnost nista spoljno ne potvrdjuje; a narocito ga je bolelo, i to toliko da mu je dolazilo da jauce cak i od samih zvukova instrumenata, sto se toliko zadrzava u ovome izgnanstvu, tu, kuda Odeta nikada nece doci, gde je niko, gde je nista ne poznaje, gde je ona potpuno odsutna.
 
Ali odjednom je bilo kao da je ona usla, i ta pojava bila je za njega tako razdiruc bol da je prineo ruku srcu. Jer to se violina uzdigla do visokih tonova, gde je ostala kao u nekom iscekivanju, iscekivanju koje se produzavalio a da violina nije prestajala da drzi te tonove, u svome zanosu sto vec opaza predmet svog iscekivanja kako se priblizava i u ocajnickom naporu da istraje do njegovog dolaska, da ga doceka pre nego sto izdahne, da mu jos za casak, poslednjim snagama, odrzi put otvoren da mogne proci, kao sto covek pridrzava vrata koja bi se inace zalupila. I pre nego sto je Svan stigao da shvati i da u sebi pomisli: "To je mala fraza iz Ventejove sonate, nemojmo to slusati!" sva secanja iz vremena kad je Odeta jos bila zaljubljena u njega, secanja koja je on do tada uspevao da zadrzi nevidljiva u dubini svog bica, obmanuta tim nenadnim zrakom iz doba ljubavi i poverovavsi da se ono vratilo, behu se probudila i punim zamahom krila doletela da mu zanosno, bez milosti za njegov sadasnji jad, pevaju zaboravljene pripeve srece.

...

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: "Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?" a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: "Iz straha da ne patim". I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. "Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?". Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc - ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci - ta je noc odista pripadala jednome  tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.
 
 

Marsel Prust - "U Svanovom kraju"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 19:41

.. Ali kolebanja , ali nemir, ali borba vere i neverovanja, to je ponekad takva muka za savesnog coveka, kao sto si ti, da mu je bolje da se obesi ...Vodim te izmedju vere i bezverja naizmenicno i u tome je moj cilj. To je nova metoda .. ''
''Savest! Sta je  savest?  Ja je sam pravim. Pa zasto se onda mucim? Iz navike.  Iz ljudske navike u svem svetu za ovih sedam hiljada godina. Dakle, odviknimo se i budimo kao bogovi''.
 
 

Dostojevski ''Braca Karamazovi''.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 21:19

U mudrosti ima nečeg do te mere sramnog da bi čovek radije bio

suludi pametnjaković.
Spalio je sve svoje knjige i kao pustinjak povukao se u jednu
javnu biblioteku.
Nikada se samog sebe ne plašim više nego kada sam u stanju
da shvatim neko tuđe ludilo.
On je stvorio pustinju u njenoj duši.
Tu sad cvetaju njegove misli.
Kruna ljudske prinudne vladavine jeste
brojanje godina.
Najstrašnija masa koja bi se mogla zamisliti
bila bi sazdana od samih poznanika.
Filozof koji se bez ijednog pitanja provlači kroz
život.Ali kako taj ume da zapitkuje.
Istorija sve predstavlja tako kao da se to nije
moglo drugačije odigrati.
Neumorno se bacaš,gnjurče,u nedoumice drugih.
San je kao životinja ali neka nepoznata..Tumačenje
se svodi na kavez,ali se san nikad ne nalazi u njemu.
U svakom ratu obuhvaćeni su svi oni prethodni.
Zbrajajući prijatelje on nalazi sebe.Posle sabiranja,
oduzimanja,množenja i deljenja-ishod je,neočekivano,
on sam.
Samo ono što je neočekivano čini nas srećnim ali ono mora
da se sudari sa mnogo očekivanih zbivanja da bi bilo raspršeno.


Srce koje kuca na daljinu - Elijas Kaneti








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 21:23

Mi težimo ka smrti kao strela prema cilju, i taj cilj
nikad ne promašimo.

Sreća je pitanje slučaja, a mi smo okrenuti samo
ka zakonima sistema.

Većina se sve vreme uljujljkuje da živi, i strahuje da
će se probuditi u trenutku propasti.

Gradovi u kojima živimo škole su smrti zato što su
nehumani.

Brevijar haosa- Alber Karako








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 21:24

Goli spolja, prazni iznutra, s provalijom ispod stopala
i haosom u glavama.

Zgrade nam više nisu dovoljne, dubimo već i planine
da bismo u utrobi zemlje gomilali alate smrti.

U svetu u kojem smo zagnjureni, ludilo je oblik koji
će preuzeti spontanost otuđenog čoveka.

Živ zazidan tišinom. . .
Brevijar haosa- Alber Karako








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 21:28

Oslobađamo se lažnog samo uz pomoć mahnitosti,
a čim se povratimo, ponovo padamo u laž.

Mi smo nesrećnici zato što ispunjavamo imaginarni
zadatak i što se prilagođavamo preživelim pravilima.

Oko mene ludost, glupost i neznanje smenjuju se sa
lažima i proračunatošću.

Niko više nije po meri ovog vremena, mi smo
prevaziđeni.

Otkad je to spermatični automat moj bližnji ?
Poezija je mrtva.Proza može da bira između
haosa i prostote.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 21:29

Čovek nije na ovom svetu zato da bi proizvodio i da
bi trošio, proizvodnja i potrošnja su uvek bile samo
uzgredne, radi se o tome da se bude, da se oseti svoje
postojanje, a ostalo nas unižava na rang mrava, termita
i pčela.

Apsurd ima svoju logiku i mi se prilagođavamo
njenim promenama.

Niko više nije ono što jeste, svako bi hteo drugo
obijajući da postane ono što se pretvara da jeste.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Sub 27 Avg - 21:29

Osobina savesti je da izoluje bića, a ljudi se okupljaju
zato da bi pobegli od svoje savesti.

Nacionalizam je univerzalna bolest.
Ključ naših ponašanja pronaći ćemo u provalijama,
ispod svojih nogu, nikad iznad svojih glava.

Mi se ni u šta ne razumemo, osim u ono što se
podrazumeva.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Ned 28 Avg - 17:51

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I
Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.
Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.
Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.
Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine.
Napokon smo ušli. Seli smo u susedne redove. Ona nije mogla da me vidi, ali iz pomrčine ja sam mogao da razaznam njenu plavu kosu i rumeno, pravilno uvo. Bilo je to uvo sa njene normalne strane.
Sat i četrdeset minuta divili smo se lepoti grubog junaka i nežne junakinje. Ja sam bar sposoban da volim lepotu. Mržnju čuvam za svoje lice i za Boga. Takođe i za lica drugih rugoba, drugih nakaza. Možda bi trebalo da osećam samilost, ali ne mogu. Nakaze su za mene poput ogledala. Ponekad se zapitam kakav bi bio mit da je Narcis imao rasekotinu duž obraza, ili da mu je kiselina ispržila lice, da mu nedostaje pola nosa, ili da ima šav na čelu.
Sačekao sam je na izlazu; koračao sam nekoliko koraka uz nju i potom progovorio. Kada je zastala i pogledala me, imao sam utisak da se dvoumi. Pozvao sam je u kafanu ili poslastičarnicu da malo popričamo. Neočekivano je pristala.
Poslastičarnica je bila krcata, ali u taj mah oslobodili su jedan sto. Dok smo prolazili, iza nas su ostajali znaci, pokreti iznenađenja. Moje antene su prilično pripremljene za hvatanje te bolesne radoznalosti, tog nesvesnog sadizma ljudi čije je lice čudesno uobičajeno i simetrično. Ali, ovaj put nije mi bila potrebna ta bolesna intuicija jer su moja čula beležila šapat, kašljucanje, lažnu promuklost. Jedno nakazno lice svakako privlači pažnju; ali dve rugobe zajedno predstavljaju svojevrstan spektakl; to je nešto što treba gledati u društvu, zajedno sa nekim (ili nekom) od onih lepolikih, sa kojima vredi proživeti svoj vek.
Smestili smo se, poručili dva sladoleda i ona je imala hrabrosti (to mi se dopalo) da izvadi iz tašne ogledalce i popravi kosu. Svoju lepu kosu.
„Kako ti se čini?“ upitao sam je.
Ona skloni ogledalo i osmehnu se. Brazda na licu promeni oblik.
„Mesto kao i svako drugo“, reče, „ni bolje ni gore.“ Raspričali smo se. Za sledećih sat i po morao sam da poručim još dve kafe kako bih opravdao naše zadržavanje. Odjednom sam shvatio da nas dvoje razgovaramo sa bolnom otvorenošću koja je pretila da prevaziđe iskrenost i da pređe u licemerstvo. Reših da idem do kraja.
„Osećate se isključenom iz života, zar ne?“
„Da“, odgovori ona posmatrajući me.
„Divite se lepima, normalnima. Voleli biste da imate pravilno lice kao ona lutkica sa Vaše desne strane, mada ste Vi pametni, a ona, sudeći po osmehu, neizmerno glupa.“
„Da.“
Prvi put da nije izdržala moj pogled.
„I ja bih voleo. Postoji jedna mogućnost, razumete li, da Vi i ja nešto postignemo.“
„Kao, na primer, šta?“
„Kao, na primer, ljubav, do đavola. Ili barem slaganje. Nazovite to kako hoćete, ali šansa postoji.“ Ona nabra obrve. Nije želela lažne nade.
„Obećajte mi da me nećete smatrati za budalu.“
„Obećavam.“
„Šansa je da odemo u noć. U mrklu noć. U savršeni mrak. Razumete li me?“
„Ne.“
„Morate me shvatiti! Mrkli mrak. Tamo gde me Vi nećete videti, gde ja Vas neću videti. Zar niste znali da imate lepo telo?“ Osmehnula se, a ožiljak na obrazu postao je grimizan.
„Živim sam, tu blizu, u jednom stanu.“
Ona podiže glavu, radoznalo i ispitivački me pogleda bezuspešno pokušavajući da dođe do nekog zaključka.
„Hajdemo“, reče.
II
Ne samo da sam ugasio svetlo nego sam navukao i dvostruku zavesu. Čuo sam njeno disanje. Nije to bilo neko mukotrpno disanje. Odbila je moju pomoć pri svlačenju.
Nisam video ništa, baš ništa. Ali, mogao sam da je zamislim nepomičnu, u iščekivanju. Pažljivo pružih ruku da pronađem njene grudi. Taj dodir mi je ulio snagu. Video sam njen stomak, njen čupavi brežuljak. I njene ruke su videle mene.
U tom trenutku shvatio sam da, zbog nje i zbog sebe, moram da razbijem tu laž koju sam sam stvorio. Ili, koju nameravam da stvorim. Bilo je to kao blesak munje. To nismo bili mi. Nismo.
Trebalo je da se naoružam svom svojom hrabrošću, i to sam i učinio. Ruka mi je lagano pošla ka njenom licu, pronašla jezivu brazdu i započela mirno, ubedljivo milovanje. U stvari, moji prsti (u početku malo drhtavi, a potom potpuno mirni) prešli su bezbroj puta preko njenih suza.
Tada, kada sam najmanje očekivao, njena ruka je dotakla moje lice, i prešla jednom, zatim još jednom, preko ispupčenja na zategnutoj koži, tog ćosavog ostrva na mom nagrđenom licu.
Plakali smo do zore. Unesrećeni, blaženi. Tada sam ustao i razmakao dvostruku zavesu.
Prevod: Ksenija Bilbija i Milena Trobožec
Izvor: „Prosvetina antologija ljubavne priče“, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.
Slika: Edvard Munk, „Par“, 1905.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Ned 28 Avg - 17:54

Žoris-Karl Uismans o muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.
Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.
Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.
Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok seChristus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundisječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!
U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike.
Otada, potpuno ogorčen Stabat-ima, koje su, kao povod, izmišljali razni Pergolezi i Rosini, ogorčen tim neumesnim uvlačenjem svetovne umetnosti u liturgijsku, Dezesent se držao na odstojanju od tih sumnjivih dela koje toleriše popustljiva crkva.
(…)
S druge strane, svetovna muzika je umetnost izložena promiskuitetu ako čovek ne može da je čita kod kuće, sam, kao što čita knjigu; da bi se naslađivao njome, trebalo bi pomešati se sa onom uvek istom publikom što puni pozorišta i opseda Zimski cirkus, gde, pod kosim zracima sunca, u vazduhu kojije kao u perionici, primećujemo kako jedan čovek, plećat kao kakav drvodelja, muti neki sos po vazduhu i kasapi iskidane Vagnerove epizode, na ogromnu radost nesvesne gomile!
On nije imao odvažnosti da se zagnjuri u tu kupku gomile da bi slušao Berlioza, čijih ga je nekoliko fragmenata međutim osvojilo svojom strastvenom egzaltacijom i svojom plahošću koja se propinje, a znao je prilično dobro i to da nema nijedne scene, nijedne čak fraze neke opere čudesnoga Vagnera koja bi se mogla nekažnjeno izdvojiti iz svoje celine.
(…)
Stoga je Dezesent mislio kako u toj rulji melomana što se nedeljom ushićuju po klupama, jedva ako dvadesetoro njih poznaje partituru koja se kasapi, ukoliko razvođačice pristanu da umuknu da bi se mogao čuti orkestar.
A s obzirom, isto tako, i na to što otmeni patriotizam nije dozvoljavao nijednom francuskom pozorištu da prikaže neku Vagnerovu operu, radoznalima koji nisu bili upućeni u tajne muzike, a nisu mogli ili nisu hteli da idu u Bajrojt, nije preostajalo ništa drugo do da ostanu kod kuće, i tome razumnom rešenju se i on beše priklonio.
I on se, dakle, odlučno udaljio od muzičke umetnosti, i, svih tih godina u kojima je trajalo to njegovo uzdržavanje, sa uživanjem se sećao samo nekih seansi kamerne muzike, kada beše slušao Betovena i, naročito, Šumana i Šuberta, koji mu behu satirali živce poput najintimnijih i najmučnijih poema Edgara Poa.
Posle nekih partija za violončelo od Šumana ostajao bi bukvalno zasopljen i bez daha, kao od kugle koja čoveka davi u histeriji; ali naročito su ga Šubertove pesme uzbuđivale, dovodile ga dotle da je bio van sebe, a zatim ga ostavljele iznurena kao posle gubitka živčanog fluida, posle nekoga mističnog duhovnog pirovanja.
Ta muzika ga je do kostiju prožimala jezom u srce mu ponovo utiskivala beskrajno mnoštvo zaboravljenih patnji, nekadašnjih splinova, u srce zapanjeno što sadrži toliko nejasnih jada i neodređenih boli.
Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.
(odlomak iz petnaestog poglavlja romana)
Slika: Gustav Moro








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Ned 28 Avg - 17:55

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.
Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.
I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.
On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina.
Pratio je sve mene te žalosne jeseni, posmatrajući kako se ljudsko stvorenje pokorno ozlojedi, kako je vešto da obmane samo sebe, prinuđujući svoje misli da jedna drugoj podvaljuju samo da bi što više patilo, upropašćujući unapred, zahvaljujući analizi i posmatranju, svaku mogućnu radost.
Na veličanstvenim stranicama izneo je on takve raznorodne ljubavi, koje razdražuju nemoć što ne mogu da se zadovolje, kao i opasne obmane opojnih droga i otrova, koje čovek priziva u pomoć da bi uspavao patnju i ukrotio dosadu. U doba kada je književnost pripisivala životne jade gotovo isključivo nesreći zbog prezrene ljubavi ili ljubomori zbog preljube, on je zanemario te dečje bolesti i ispitao one još više neizlečive rane, trajnije, dublje, koje nagrizaju zasićenost, razočaranje, prezir, u dušama koje se raspadaju i koje sadašnjost muči, koje se prošlosti gade, a budućnosti se plaše i pred njom očajavaju.
I što je Dezesent više čitao Bodlera, sve više je uviđao neizrecivu draž toga pisca koji je, u doba kada je stih služio još samo za to da slika izgled bića i stvari, uspeo da izrazi neizrecivo, zahvaljujući svom mišićavom i jedrom jeziku, koji je, više nego ikoji drugi, raspolagao tom čudenom moći da sa neobično zdravim razumom fiksira i najneupadljivija, najtreperavija morbidna stanja iscrpenih duhova i tužnih duša.
Posle Bodlera, broj francuskih knjiga poređanih po njegovim policama bio je prilično ograničen.
Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.
(odlomak iz dvanaestog poglavlja romana)
Slika: Gustav Moro, „La Chimère„, 1867








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Ned 28 Avg - 17:57

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.
Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:
Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.
Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.
Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.
Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola.
U razbludnom mirisu, u pregrejanom vazduhu te crkve, s levom rukom ispruženom u zapovednički pokret, a desnom savijenom, držeći u visini lica veliki lotos, Saloma prilazi polako na vrhovima prstiju, uz zvuke gitare, u čije žice čučeći udara jedna žena.
S usredsređenim, svečanim, gotovo božanskim izrazom lica, ona počinje razbludni ples, koji treba da razbudi zaspala čula starog Iroda; grudi joj se talasaju i, od dodira s ogrlicama koje joj se njišu oko vrata, bradavice na dojkama joj se ispupčavaju; na vlažnoj koži trepere dijamanti; njene narukvice, pojas, prstenje, sipaju varnice; na sjajnoj haljini, prošivenoj biserima, izvezenoj srebrom, posutoj zlatnim šljokicama, kujundžijski oklop, čiji je svaki beočug jedan dragulj, žari se, izukrštava praštave odbleske, kao da gamiže sjajem po vlažnoj puti, po koži ružičastoj kao čaj, kao sjajni insekti sa zasenjujućim krilcima, mramorno prošaranim karminom, istačkanim žutim kao zora, ispruganim čeličnoplavim, paunovim zelenim.
Usredsređena, ukočena pogleda, kao u mesečara, ona ne vidi ni tetrarha, koji trepti, ni svoju majku krvožednu Irodijadu, koja motri na nju, ni hermafrodita ili evnuha koji sa sabljom u ruci stoji u podnožju prestolja, kao strašna prilika pod velom: sve do obraza, čije uskopljeničke grudi vise kao čuture pod narandžasto ispruganom tunikom.
Takav tip Salome, koji toliko progoni umetnike i pesnike, zaokupljao je već godinama Dezesenta. Koliko li puta beše pročitao, u staroj Bibliji Pjera Varikea, u prevodu doktora teologije na univerzitetu u Luvenu, Jevanđelje po Mateju, koje u naivnim i kratkim rečenicama priča o usekovanju Preteče; koliko li puta beše lutao mislima između tih redova.
Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.
(odlomak iz petog poglavlja romana)








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   

Nazad na vrh Ići dole
 
Omiljeni delovi iz knjige
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Omiljeni delovi iz knjige
» Omiljene knjige
» Vjerske knjige i mi
» Knjige o slikarima
» Omiljeni parfem
Strana 2 od 42Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 22 ... 42  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-