Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Omiljeni delovi iz knjige

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 22 ... 40  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:40

"Umirem sama jer sam oko sebe stvorila prazninu. Niko ne zna kako je strasna teskoba osamljene agonije. Covek se oseca kao putnik usred pustinje, koji buncajuci usled zedji vidi svu vodu koju je mogao popiti s izvora, kad je za to imao priliku. I putnik se rusi na dine suvog peska, duha utopljenog u poplavama, ali suvog grla i bolnog srca. Tada prstom upisuje u pesku: "Brate moj, pij s izvora, i ako si ugasio zedj, pij jos da ne umres zaleci sto nisi dovoljno pio"

Nefertiti - Nikol Vidal








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:41

Stojim na obali potoka. Žubor vode mi nešto govori. Zvuči čudno poznato. Neko staro narečje, grgutavi ženski glas… Kao da prepoznajem reči, delove rečenica, čiji mi smisao, na kraju, ipak izmiče. Kao da je to nešto čega treba da se setim. Nešto davno, nekad prisno, a sada zaboravljeno. Pridružuju se četinari opojnim mirisom. Duša radošću i miljem odgovara na prepoznavanje. Smeh – tek tako – otima se iz grudi i grla… A onda, pogled u plavet neba, plavet koja nije od sveta koji poznajem… I bljesak sećanja na trenutak pre izgnanstva: ovde sam već jednom bio. Ne u ovom prostoru, već u ovom trenutku. Ovom sada. I ime tog trenutka, upisanog duboko u pamćenju ne samo mom, već celog čovečanstva – je Raj. Božanska Bašta koja nam je data da bi u njoj uživali, čuvali je i delili sa svim bićima koja u njoj žive. Vrt života i izobilja iz koga smo proterali sami sebe svojom glupošću, pohlepom, ohološću. Mišlju da ovaj svet pripada samo nama.Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju… Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

P.Šumski: Ljubav je život








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:41

Svi se pisci romаnа slаžu, uglаvnom, kаd je reč o svetu u kom živimo. To je, kаžu, nekа vrstа velike, čudnovаte pozornice, nа kojoj svаki, neko vreme, igrа svoju ulogu. A zаtim silаzi sа scene, dа se nа njoj više ne pojаvi. Nikаdа – njikаgdа. Niti znа zаšto je u tom teаtru igrаo, niti zаšto je bаš tu ulogu imаo, niti ko mu je bаš tu ulogu dodelio, а ni gledаoci ne znаju, posle, kudа je iz tog teаtrа otišаo. Pisci kаžu i to, dа smo, sаmo pri tom silаsku sа pozornice, svi, jednаki. I krаljevi, i prosjаci.

Imаo je običаj, u poslednje vreme, dа ponаvljа, dа je, u životu, sve slučаj: Nesrećа čovekovа – slučаj. Poznаnstvo – slučаj. Rаspućin – slučаj. Gospođin Novgorod – slučаj. Smrt – slučаj. Božjа voljа – slučаj.Tаj lepi zаlаzаk suncа isto je bio – slučаj.

Nemа utehe među ljudimа, iаko neki kаžu dа je u Bogu, а neki u pivu.

Roman o Londonu, Crnjanski.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:42

Znam, teško je slušati me i osećati sa mnom. I ne treba da me slušaš tako kao da ti čitaju Gotfrida Kelera ili Dikensa. Treba da ideš sa mnom, da hodaš u malom krugu među neumoljivim zidovima. Ne u mislima pored mene - ne, telesno za mnom, kao čovek iza mene. tada ćeš videti kako se brzo naučiš mržnji. Jer kada si sa nama (sada kažem "mi" jer nam je to jedno svima zajedničko) i teturaš se u našem ukočenom krugu, tako si prazan i bez ljubavi da će u tebi mržnja da se zapeni kao šampanjac. I pustićeš je da se peni, samo da ne osetiš tu užasnu prazninu. I ne veruj da ćeš sa praznim želucem i sa praznim srcem biti raspoložen za osobita dela ljubavi prema bližnjima.

Tako ćeš prazan bez ikakve dobrote posrtati za mnom, bićeš mesecima upućen samo na mene, na moja uzana leđa, na isuviše meki potiljak i prazne pantalone u kojima bi, prema anatomiji, ipak trebalo nečeg da bude. Najviše ćeš, međutim, morati da gledaš moje noge. Svi ljudi pozadi gledaju u noge ljudi spreda, i ritam koraka im se nameće i predaje, i onda kad je tuđ i nezgodan. Da, i tada će te spopasti mržnja kao ljubomornu ženu, kad primetiš da nemam hod. Ne, ja nemam hod. Stvarno, postoje ljudi koji nemaju hod - imaju nekoliko stilova koji se međusobno ne daju sjediniti u melodiju. I ja sam takav. Mrzećeš me zbog toga, isto tako besmisleno i bez razloga kao što ja moram da mrzim onog ispred, jer sam iza njega. Taman kad se budeš privikao na moj malo nesiguran, razigran korak, zapinjući ćeš utvrditi da iznenada hodam potpuno realno i energično, u novom stilu. I taman što si registrovao taj novi tip moga hoda, nekoliko koraka posle toga vući ću se rasejano i bez hrabrosti. Ne, ti nećeš moći da osetiš nikakvu radost ni razumevanje prema meni. Moraš da me mrziš. Svi ljudi pozadi mrze ljude spreda.

Wolfgang Borchert: Maslačak








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:42

Ako želite da druga osoba otvori svoje srce otvorite i vi svoje. Ona ne može da uradi ništa što vi ne možete da uradite. Ona je vaše ogledalo. Čak i ako bi ona prva to uradila, vi to ne biste mogli da osjetite ako niste otvorili svoje srce.
Ako želite da s nekim poboljšate odnos, poboljšajte odnos sa samim sobom.
Ako želite da osjetite više povjerenja, vjerujte sebi više.
Ako želite da osjetite više ljubavi, volite sebe više.
Ako tražite sigurnost, pružite sami sebi sigurnost.
Ako želite da se bolje ophode prema vama, ophodite se sami bolje prema sebi.
Ako želite da doživite bogatstvo, darujte sebi prvo punoću. Za to vam nije potreban novac, samo odgovarajuće usmjerenje vašeg opažanja.
Ako čeznete za novim podsticajima, slobodom i avanturom, uradite to sami. Počnite s malim, a onda će veće doći samo.
Ako ne želite da vas varaju, obratite pažnju da li sami sebe negdje varate.
Ako želite da budete poštovani, poštujte sami sebe.
Ako želite da imate veću slobodu odlučivanja, a ne dobijate je, odlučujte ipak sami.

Šta god da tražite: budite to prvo sami, a ako vam to pričinjava zadovoljstvo, vi to onda kasnije dajte i drugima. Tada će vam se sve to na kraju vratiti zato što djeluje kao vaš magnet.

Ridiger Šahe – “Tajna magneta srca”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:42

"Nekoga proceniti znači ustanoviti stepen njegove probudjenosti, njegovo napredovanje u poimanju varljivog i lažnog u drugima i u sebi."

"Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju. Da, ali uživanje nije isto što i radost, ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."


Emil Sioran "Zli demijurg"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:43

Te večeri Kliford je želeo da bude ljubazan prema njoj. Baš je čitao jednu od najnovijih naučno-religioznih knjiga; imao je neku žicu lažne religioznosti u sebi i bio je egocentrično zainteresovan za budućnost svog sopstvenog ega. Imao je naviku da razgovara sa Koni o nekoj knjizi, pošto je razgovor među njima morao da se vodi, gotovo po sili hemije. Gotovo hemijski su to morali da zakuvaju u glavama.
- Uzgred, šta ti misliš o ovome?- reče, dohvativši knjigu. – Ne bi imala nikakve potrebe da rashlađuješ svoje zažareno telo, trčeći po kiši, samo kad bi bilo nekoliko eona više u evoluciji za nama. A, evo ga! „Svet nam pokazuje svoja dva vida; s jedne strane, fizički propada, a s druge, duhovno se uzdiže“.
Koni je slušala, očekujući nastavak. Međutim, kliford je čekao na nju. Ona ga pogleda, iznenađena.
- A ako se duhovno uzdiže- reče ona – šta onda ostavlja, dole, ispod, na mestu gde mu je nekada bio rep?
- Ah, - reče on – Shvati čoveka onako kako je mislio. „Uzdiže“ je suprotno od „propada“, pretpostavljam.
- Duhovno nadima, takoreći!
- Ne, ali ozbiljno, bez šale; misliš li da ima nečega u tome?
Ona ga opet pogleda.
- Fizički propada?- reče. – Ja vidim da se ti gojiš, a i ja ne propadam. Misliš li da je sunce manje no što je bilo? Meni nije. I pretpostavljam da jabuka koju je Adam ponudio Evi nije bila zapravo mnogo veća nego jedna od onih naših jabučica narandžaste boje. Misliš da jeste?
- Dobro, čuj šta kaže dalje: „Na taj način on prelazi, sa sporošću koja je nezamiscliva za naše vremenske mere, u jedno novo stvaralačko stanje, u kojem će naš fizički svet, onakav kakav nam je danas znan, predstavljati samo jedan talasić koji će se jedva razlikovati od nepostojanja“.
Slušala je sa bleskom veselja. Svakojake nepristojnosti su joj padale na pamet. Međutim, reče samo:
- Kakav budalasti hokus-pokus! Kao da njegova malecna, uobražena svest može znati šta se dešava s takvom sporošću kako veli! To jedino znači da je on sam fizički promašaj i zato želi da napravi čitav svet fizičkim promašajem. Drski, mali uobraženko!
- Oh, ali slušaj! Ne prekidaj svečane reči velikog čoveka! „Sadašnji tip poretka u svetu razvio se iz neke nezamislive prošlosti, kao što će naći svoj kraj u nekoj nezamislivoj budućnosti. Ostaje neiscrpno područje apstraktnih oblika i stvaralačkih snaga, vazda promenljivog karaktera, koju uvek iznova određuju njena sopstvena stvorenja, kao i bog, od čije mudrosti zavise svi oblici poretka“. Eto, tako zaključuje!
Koni je sedala i slušala sa omalovažavanjem.
- On je duhovno naduven- reče – Kakva papazjanija! Nezamislivo, tipovi poretka u grobovima, područja apstraktnih oblika, stvaralačka snaga promenljivog karaktera i bog pomešan sa oblicima poretka. Pa to je idiotizam!
- Ja moram priznati, to je malo neodređene mešavina, smeša gasova, takoreći- reče Kliford. – Ipak, mislim da ima nečega u toj ideji da svet fizički propada, a duhovno se uzdiže.
- Stvarno? Neka se onda uzdiže, samo da mene ostavi, bezbednu i čvrstu u fizičkom pogledu, ovde dole.
- Da li ti voliš svoje telo?- zapita on.
- Obožavam ga!
Kroz glavu joj prostrujaše reči: „ To je najlepše, najlepše žensko dupe koje postoji!“
- Ali, to je odista prilično neobično, jer je neosporno da ono čoveku predstavlja teret. No, mislim da žena ne izvlači vrhunsko zadovoljstvo iz duhovnog života.
- Vrhunsko zadovoljstvo?- reče ona, podižući pogled prema njemu. – Je li ovakva budalaština vrhunsko zadovoljstvo u duhovnom životu? Ne, hvala ti lepo. Ja sam radije za telo. Ja verujem da je život tela veća stvarnost nego duhovni život. Međutim, premnogo ljudi, poput te tvoje slavne mašine za isprazne brbljarije, ima duh samo nakalemljen na fizičku lešinu.
On je pohleda u čudu.
- Život tela- reče – samo je životinjski život.
- I to je bolje nego život profesionalnih lešina. Međutim, to nije tačno! Ljudsko telo tek dolazi do pravog života. Kod Grka, ono je davalo divan plamičak, a onda su ga Platon i Aristotel zatrli, da bi ga Isus dokrajčio. Međutim, telo sada stvarno oživljava, stvarno ustaje iz groba. I biće to divan, predivan život u divnom svetu, život ljudskog tela.

Ljubavnik Ledi Četerli - Dejvid H. Lorens








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:43

Hazarski rečnik
Milorad Pavić

Muskarac svet dozivljava van sebe, u svemiru, a zena svemir nosi u sebi.

Kad se probudite i ne boli vas nista, znajte da niste vise medju zivima.

San je djavolji vrt i svi snovi su davno odsanjani na svetu.
Sada se samo razmenjuju sa isto tako upotrebljenom javom.

Citalac koji je mogao da iscita skriveni smisao knjige odavno je iscezao sa zemlje, jer danasnja citalacka publika smatra da je pitanje maste iskljucivo u nadleznosti pisca i da je se ta stvar uopste ne tice.

Ako se coveku dogodi nesto prijatno, to uvek treba zaciniti nekom neprijatnom situacijom, tako se bolje upamti taj trenutak. Jer covek uvek duze pamti neprijatne, nego prijatne stvari.

Nase oko je meta stvarima pred sobom. Sve one nisane u njega a ne obratno.

Iluzija je da su nam misli u glavi. Mi i nase misli, to je kao more i struja u njemu - tj. nase telo je struja u moru, a misli samo more. Tako telo pravi mesta sebi u svetu probijajuci se kroz misli.
A dusa je korito i jednom i drugom.

Smrt je prezimenjak snu, samo to prezime nam nije poznato.

San je svakodnevni kraj zivota, mala vezba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat nije podjednako blizak sestri.

Vreme je samo onaj deo vecnosti koji kasni.

Hazari veruju da u najdubljoj pomrcini Kaspijskog mora jedna riba bez ociju otkucava kao sat jedino tacno vreme svemira.

Knjiga naroda i sudbine svih ljudskih sojeva upisana je u svemiru, gde svaka zvezda predstavlja gnezdo i vec uoblicen zivot jednog jezika ili naroda.

Znanje je pokvarljiva roba, zacas ubudja. Kao buducnost.

Ljudska rec je kao glad, nema uvek istu snagu...

Istina je prozracna i ne opaza se, a laz je neprozirna, ne propusta svetlost, ni pogled.
Istina se i ne moze shvatiti neposredno kao laz, nego samo iz uporedjenja istine i lazi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:43

Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljitih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.-Elias Canetti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:43

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

David Albahari - Snovi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:44

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.


Stranac -Albert Camus








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:44

"Takodje bih voleo da imas na umu da dogadjaji u mojoj prici mogu da se odigraju samo u svetu u kojem muskarac sebe smatra superiornijim od zene. Koji Amerikanci zovu 'muski svet'. Sto ce reci svet u kojem vladaju brutalna sila, arogancija bez humora, iluzorni prestiz i iskonska glupost." Gledao je u ekran. "Muskarci vole rat jer im omogucuje da izgledaju ozbiljni. Jer zamisljaju da im se u ratu zene ne smeju. Jer u ratu mogu da svedu zenu na status predmeta. U tome je velika razlika izmedju polova. Muskarci vide predmete, zene vide odnose medju predmetima. Da li su predmeti potrebni jedni drugima, vole jedni druge, odgovaraju jedni drugima. To je posebna dimenzija osecanja koju mi muskarci nemamo, ona dimenzija zbog koje je rat odvratan svim istinskim zenama - i apsurdan. Reci cu ti sta je rat. Rat je psihoza koja nastaje iz nesposobnosti da se vide odnosi. Odnos s nasom ljudskom sabracom. Nas odnos s ekonomskom i istorijskom situacijom. I iznad svega, odnos prema nistavilu. Smrti."

Džon Fauls-Čarobnjak








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:44

Stvari kojima se nase emocije mogu dotaci – oblik cveta ili grcka urna, nacin na koji raste beba, nacin na koji vam vetar miluje lice, nacin na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, nacin na koji svetlo plese na void ili narcisi podrhtavaju na vetru, nacin na koji osoba koju volite pomera glavu, nacin na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opise smiraj poslednjeg akorda nekog muzickog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svodjenje, u tome lezi sva lepota.

Dosao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom recniku ne postoji rec nemoguce.

Ja verovatno imam logicniji I bukvalniji um od ostalih ljudi, zato I mogu da pisem kompjuterski softver.

Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savrsenom jasnocom, zato sto jos uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogucavaju da vidimo stvari koje ne ocekujemo?

Samo retki umovi mogu sasvim nepostojecu stvar uciniti I slepcu ociglednom.

Ne samo sto kontinuum lici na ljudsko telo, ono takodje veoma lici na komad veoma lose zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadic vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povredjena kada pokusas da promenis vreme si ti sam.

Slusanje muzike zivota"

Daglas Adams – Holisticka detektivska agencija Dirka Dzentlija








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:45

Jednog ću dana stići do samog vrha. Sumnjam da ću na toj nesvakidašnjoj visini vidjeti lik Buddhe ili Krista ili bilo koga blagoslovljenog tko je onamo stigao prije mene. Oni će nestati u eteru. Iznad mene će biti samo golemo prostranstvo Svega, beskonačno blažena potpunost Boga. Ali neću osjetiti poriv da pogledam gore, ne zato jer se plašim ugledati božansko licem u lice. Umjesto toga ću pogledati prema dolje jer ćete me vi slijediti, tek nekoliko koraka iza. Napokon ćemo se vidjeti u svjetlosti Boga, a u tom trenutku prepoznavanja pojavit će se, kao beskrajno svitanje, ono što mogu opisati samo kao ljubav.

Deepak Chopra: Zašto se Bog smeje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:45

Beskraj - Senada Brčaninović


'Opet si tu...'' -izgovorila je u čudu, i sa pritajenim ushitom.

Već se bila pomirila sa mišlju da se njen prijatelj iz bašte više nikad neće pojaviti.
''Neee..., ti si opet, sada i ovdje, sa mnom...''

''Uvijek me ispravljaš... ''

''Razumijem... Tako je sa svima koji žive u tvom svijetu. Ne volite kad vas ispravljaju... Umislili ste sebi da morate biti nepogrješivi. Vi ste jako zanimljiv svijet.''

''Uvijek koristiš riječ ''Zanimljiv.''

''U vašem svijetu, ljudi uživaju u svađama, raspravama, izgovaranju riječi koje ni sami ne razumiju, imenovanju onog što nikad ni saznati neće što je... Kod nas, sada i ovdje, ne postoje znakovi, ne postoje opisi, ništa nije tačno niti netačno... nama je sve ZANIMLJIVO. U svijetu Istine, draga moja, ne postoje oznake. Ne postoji ni dobro ni loše, ni crno ni bijelo... ništa nema par jer, ... – sve je BESKRAJ.''

''Ništa ne razumijem... Ali, dao si mi ideju. Zvaću te Beskrajčić, a ne vilenjak. Beskrajčić je riječ koja mi je draža. Više ću te voljeti ako te tako nazovem.''

''Zovi me kako želiš, meni to nije važno. Samo su ljudi opčinjeni imenima, riječima i simbolima. Riječi imaju čaroban uticaj na sve ljude. Potpuno ste opčinjeni riječima, koje u biti nisu ništa. Vidiš, sama kažeš da ćeš me više voljeti ako me budeš zvala imenom koje je tebi draže; dok ja ostajem isti – ma kako da me nazoveš. ''

Dijete je bez treptaja slušalo predavanje svog čavrljavog prijatelja. Ništa nije razumjela. Izustila je, tek da prekine tišinu: ''Tvoje riječi se rimuju. Kao da pjevaš dok govoriš.''

''Moje riječi zvuče samo onako kako ih ti čuješ... Onaj ko tišinu čuje kao pjesmu, taj uistinu i viri kroz ključaonicu svoga srca u BESKRAJ.''

''Da li postoje ljudi koji tišinu čuju drugačije? ''

''Tišina se uvijek čuje kao milozvučna pjesma, ako se osluškuje srcem. Svi slušaju tišinu, ali joj zalijepe pogrešnu oznaku i tu oznaku koriste kasnije toliko dugo da povjeruju cijelom dušom kako je oznaka neka stvarnost. Npr. mnogi ljudi su na tišinu zalijepili riječi kao što su ''tuga'', ''samoća'', ''mrak'' ili ''strah'', i te emocije su postale njihov doživljaj tišine. Oni se uvijek rastuže ili uplaše kada oslušnu tišinu; i teško im je objasniti da to nema veze sa stvarnošću već sa njihovim mislima i pogrešnim oznakama ili riječima koje su ih začarale. Tišina je uvijek lijepa i čuje se kao milozvučna pjesma, - ako se čuje.

Velika je razlika između: slušati i čuti.

Slušati je radnja, proces koji traje, ili putovanje...
a čuti, to je cilj do kojeg rijetki stižu.''

''Da li to znači da su ljudi iz mog svijeta začarani?''

''Jeste, vi ste začarani mislima i riječima.''

Djevojčica je nakratko zaćutala i gledala svog prijatelja očekujući pojašnjenje, ali odmahnu rukom: ''Nije važno! Meni je bitno da si ti sada ovdje, a ostalo nije važno. Ionako ne razumijem. Tvoj svijet Beskrajčiću se mnogo razlikuje od mog svijeta. Ali, to nije važno. Bitno je da si ovdje, da smo ovdje... ''

Beskrajčić se nasmijao: ''Daaa... ništa NIJE VAŽNO! Pogotovo ne ono što ne razumijemo. A prihvati ponosno i časno da nikad ništa ne razmiješ dovoljno da bi ga zakitila riječima. Uvijek znaj da ništa NIJE VAŽNO. Ništa!

Kad god čuješ nešto što ti je nejasno, ti odvažno kaži : NIJE VAŽNO!


***

''Uvijek osjetim kada dolaziš... kao da se svijet oko mene zaledi kada ti dolaziš.''

''To je samo ono što ti vidiš. Ja sam uvijek, ovdje i sada. A ti, ti si previše tamo i negdje, pa samo sanjaš kako se mimoilazimo. Ne razumiješ da smo oduvijek i zauvijek Jedno. U stvarnosti, ti si ona koja se vraća meni, dok sam ja uvijek, ovdje i sada, i čekam te. Tačnije, nadam ti se... ''

''Eh... Nije važno!''

''Daaa... kad god ne razumiješ, ti odvažno i ponosno kaži: NIJE VAŽNO!
I znaj: ''NIJE VAŽNO'' je riječ koja stvara čuda i SREĆU.''

''A zašto ne mogu stalno biti s tobom?''

''Nijedan čovjek ne gubi vezu sa tišinom i čudesnim svijetom. NIKAD. Ti, kao i svi ljudi, sklona si da zaboravljaš... zaboravljaš na tišinu i čuda; a kad god zaboraviš, nit koja nas spaja ostaje zatrpana drugim stvarima na koje obraćaš pažnju. Uvijek bi mogla biti i sa mnom i sa svijetom za koji misliš da je stvaran ali, za to treba vremena... i mnogo druženja sa mnom. Neki ljudi nikad ne dostignu taj nivo rasta na kojem uspjevaju dohvatiti puteljak koji se zove UMJERENOST. Ljudi uvijek idu iz krajnosti u krajnost, a gdje god je neumjerenost – tu utihne nit koja srce vezuje za BESKRAJ. Isto tako, mislite da ćete nešto zauvijek imati ako ga čvrsto stegnete. Ne razumijete da su snaga i moć u NEVEZIVANJU.
Djevojčica je pokušala ponoviti nove riječi koje je Beskrajčić izgovorio: ''Naći puteljak koji se zove UMJERENOST i NE VEZATI SE, i... A da li to znači da se ne smijem vezati ni za tebe jer bi te mogla izgubiti?''

''Ti mene, nikad, ne možeš izgubiti. To je nemoguće. Jedino se može desiti da se zatvori i ogluši prostor u srcu koji nas spaja. Sada, pokušaj ti sama odgovoriti na moje pitanje: da li me više osjećaš kad me tražiš ili kad me onako usput iščekuješ?''

''Kad te tiho iščekujem... kad se samo tiho nadam.''''Eto, sve znaš... Misli u neumjerenoj količini uvijek oko čovjeka stvore čahuru, pa kad previše sanjaš, želiš, tražiš... –cilj ti bježi. Zbog toga postoje ljudi koji čitav život misle i misle... napinju se i trgaju da nešto ostvare, a njihov uspjeh ili ono što zovu srećom, nikad ne budu potpuni. Ne smiješ se vezati... ni za što, čak ni za mene... –dopusti svemu da bude i teče... onako kako je BESKRAJ uredio.

A BESKRAJ ti je sve dao, svaku želju ti ispunjava... Čim nešto pomisliš, to je kao da pošalješ mail Beskraju, i on automatski odgovara... Međutim, ljudi se previše zagrade mislima i dođe do opterećenja mreže koja Sve prožima. ''

''Kako da manje mislim?''
''Nauči se da manje koristiš riječi, i posmatraj mene. Nauči da se stvarnost ne opisuje riječima, i zato, ako već moraš nešto opisati, koristi riječ ZANIMLJIVO. Čim izgovoriš tu riječ, misli se uplaše i pobjegnu. Pokušaj! Nauči se da u stvarnosti ništa NIJE VAŽNO! I svaki dan je DAR i zove se DANAS, i da je najljepše mjesto na svijetu OVDJE i SADA. Eto, to su neke čarolije koje brišu misli i riječi. Ako ih budeš koristila, nikad nećeš biti začarana mislima i riječima. ''








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:45

Lajoš Zilahi - Kad duša zamire

"Moj se život sastojao od samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspeh ne oduzme radost, jer nije uspeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži poslednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne meri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.
Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je određeno da živiš. Veruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu veru, napašće te slučajnost i smrviće te.
Slučaj smatraj uvek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:46

Stranac -Albert Camus

Obojica smo se udobno raširili u naslonjačama. Saslušavanje poče. Najpre mi reče da su me ocrtali kao čoveka ćutljiva i povučena karaktera, i hteo je da zna šta ja o tome mislim.

Odgovorih: ''To je zato što nemam nikada nešto naročito da kažem. Zato ćutim.''

Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji razlog i dodade: ''Uostalom, nije važno.'' Zatim ućuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi reče: ''Interesujete me samo Vi.'' Nisam dobro shvatio šta je time mislio i nisam ništa odgovorio. ''Ima nešto'', dodade, ''što mi u vašem delu nije jasno. Siguran sam da ćete mi pomoći da to razumem.'' Rekao sam da je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opišem taj dan.

Izneo sam ono što sam već ispričao: Remon, plaža, kupanje, svađa, ponovo plaža, mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj rečenici govorio je: ''Dobro, dobro.'' Kad sam došao do ispruženog tela, složio se rekavši: ''U redu.'' Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priču i činilo mi se da nikada nisam toliko govorio. Posle kraćeg ćutanja, on ustade i reče da želi da mi pomogne, da ga interesujem, i da će s božjom pomoći učiniti nešto za mene. Ali pre toga želi da mi postavi nekoliko pitanja.

Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku. Odgovorih: ''Da, kao i svaki čovek'', a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao na mašini, verovatno je pogrešio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati natrag. Još uvek bez ikakve logike, sudija mi postavi pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi još četiri. ''Zašto ste čekali između prvog i drugog hica?'', upita on. Još jednom sam video užarenu plažu i osetio kako mi sunce pali čelo. Ali ovog puta ništa ne odgovorih. Za vreme tišine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, počeo da mrsi kosu, nalaktio se na pisaći sto i čudna izgleda nagnuo se malo prema meni. ''Zašto? Zašto ste pucali na telo koje je ležalo na zemlji?'' I tu opet nisam znao šta da odgovorim. Sudija prođe rukama preko čela i ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: ''Zašto? Treba da mi to kažete. Zašto?'' I dalje sam ćutao.

Iznenada ustade, pođe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspeće, kojim je vitlao idući prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu: ''Poznajete li ovoga ovde?!'' Rekoh: ''Da, svakako.'' Tada mi brzo i vatreno reče da on veruje u boga i da je ubeđen da nijedan čovek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovek svojim kajanjem postane kao dete sa dušom čistom i spremnom da sve primi. Čitavim telom nagnuo se preko stola. Mahao je raspećem skoro iznad moje glave.

Da pravo kažem, teško sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga što mi je bilo vrućina i što je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga što sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao da je sve to smešno, jer, najzad, ja sam bio zločinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom mišljenju, postoji samo jedna nejasna tačka u mom priznanju, činjenica da sam čekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije išlo u glavu.

Htedoh da mu kažem da nije u pravu što je toliko uporan: poslednja tačka nije bila toliko važna. Međutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivši se u svoj svojoj visini i pitajući me da li verujem u boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujući. Dobaci mi da je to nemoguće, da svi ljudi veruju u boga, čak i oni koji se odvraćaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao, njegov život ne bi više imao smisla. ''Hoćete li'', uzviknu on, ''da mi život izgubi svaki smisao?'' Po mom mišljenju, to me se nije ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je već preko stola primicao Hrista mojim očima i bezumno vikao: ''Ja sam hrišćanin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje grehe. Kako možeš da ne veruješ u onoga koji je stradao za tebe?''

Primetih da me oslovljava sa »ti«, ali bi mi svega dosta. Vrućina je bila sve veća. Kao i uvek kad sam želeo da se otresem nekoga koga s teškom mukom slušam, pravio sam se kao da odobravam. Na moje zaprepašćenje, on je likovao: ''Vidiš, vidiš, govorio je. Zar ne, ti veruješ i ti ćeš mu se poveriti.'' Naravno, još jednom sam rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjaču. Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je ćutao dok je mašina, koja je stalno pratila naš razgovor, završavala poslednje rečenice. Zatim me pažljivo i pomalo tužno pogleda i promrmlja: ''Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola.'' Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci. Ali pomislih da sam i ja isto što i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti.

Tada se sudija podiže kao da je hteo da mi stavi do znanja da je saslušavanje završeno. Upita me samo, malo umorna izgleda, žalim li svoj čin. Razmislih i rekoh da osećam više nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam utisak da me nije razumeo.

Ali tog dana stvari nisu krenule dalje. Posle toga sam često viđao istražnog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat. Sveli su sve na to da tačno utvrde izvesne tačke u mojim ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom slučaju, malo-pomalo, ton saslušavanja se izmenio. Činilo mi se da se sudija više ne interesuje za mene i da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom slučaju. Nije mi više govorio o bogu, i nikada ga više nisam video tako uzbuđena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio je da su naši razgovori postali srdačniji. Nekoliko pitanja, malo razgovora s advokatom, i saslušanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u opštim okvirima, umešali bi i mene. Počinjao sam da dišem. U tim časovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro uređeno i tako jednostavno izvedeno da sam stekao neobičan utisak da sam »član porodice«.

I posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kažem kako sam se gotovo čudio da se nikada nisam ničemu toliko radovao kao ovim retkim trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapšući me po ramenu i govoreći srdačno: ''Za danas dosta, gospodine antihriste.''

Potom su me predavali u ruke žandarma.

***

Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suviše nesrećan. Sve se sastojalo, još jednom da kažem, u tome kako da utučem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba živeti od uspomena, nisam se više uopšte dosađivao.

Ponekad bih razmišljao o svojoj sobi i u mašti bih pošao iz jednog njenog kutka da se, brojeći sve što mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi nešto duže. Ovo stoga jer bi se prisećao svakog komada nameštaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i među svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoće.

U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio čitave sate samo u nabrajanju svega što se nalazilo u mojoj sobi. Na taj način, ukoliko sam više razmišljao, utoliko sam sve više oživljavao u sećanju nepoznate ili zaboravljene stvari.

Tada sam shvatio da bi čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle nešto vredelo.

***

Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao.

Tog dana, po odlasku čuvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz.

Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao. Tada sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.

***

Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.
Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora.

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:47

Za sreću ima pravila, jer za pametnog nije sve slučaj. Napor može da pomogne sreći. Neki se zadovoljavaju time da dobroćudno stanu pred vrata boginje sreće i čekaju, dok im se ne otvore. Drugi stoje praznih ruku i već strahuju od zasićenja ako im se boginja smiluje. A treći, već bolji, streme napred i služe se svojom odvažnošću, da na krilima njene vrednosti i hrabrosti dostignu boginju i dobiju njenu milost. Ali, pravo misleći, nema drugog puta osim puta želje i upornosti, jer svako ima upravo toliko sreće i nesreće, koliko se trudi da je dostigne.

Vidosav Stevanović ...Testament








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:47

Na koncu sviju staza stoji šutnja i mir sa svime: široki mir sa bolom, s ljudima, sa životom - sa samim sobom. U meni tišina, nada mnom podne bez ruba, uokolo prizori zemlje u dobroj poplavi sunca.

Zar se na tako malo sav život sveo? Je li to starost, preživjelost, umor? Ili posljednja, vrhovna mudrost: krajnja odreka svega? Ne znam. Osjećam samo da nema stvarnijeg dobra od toga: mir sa radošću, s bolom - i preplavljenost suncem.


Vladan Desnica- Proljeća Ivana Galeba








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:48

Osim njih, u sobi je još bio veliki crni mačor koji je sjedio na stolcu pred šahovskim stolićem i držao u desnoj šapi šahovskog konja.

Hella se pridigla i poklonila Margariti. Isto je učinio i mačak koji je skočio sa stolice. Dok je sagibao stražnju desnu šapu ispustio je konja i otpuzao po njega pod krevet

Zamirući od straha Margarita je kojekako promotrila sve to u crvenim odsjevima svijeća. Njezin je pogled privlačio krevet na kojemu je sjedio onaj koga je još sasvim nedavno jadni Ivan na Patrijaršijskim ribnjacima uvjeravao u to da đavola nema. Taj kojeg nema sjedio je na krevetu.

Dva oka uprla su se u Margaritino lice. Desno sa zlatnom iskrom na dnu, koje je prodiralo svakome do dna duše, i lijevo, prazno i crno, poput bočnog uha, poput otvora u duboki bunar svakojakih tmina i sjena. Wolandovo lice bilo je nakrivljeno, desni ugao usana zategnut nadolje, na visokom proćelavom čelu bile su urezane duboke bore paralelne šiljatim obrvama. Kožu na Wolandovu licu kao da je zauvijek preplanulo sunce.

Woland se široko razvalio na krevetu, bio je odjeven samo u dugu noćnu košulju, prljavu i zakrpanu na lijevom ramenu. Jednu golu nogu savio je pod sebe, drugu je ispružio na klupicu. Koljeno tamne noge upravo je mazala Hella nekakvom masti što se dimila.

M. Bulgakov: Majstor i Margarita








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:48

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…

Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:48

Iz inata, odlučio sam da ubuduće govorim u ženskom rodu. Nije me uopšte bilo sramota. Jednom kada sam sreo Berliniča na ulici, rekao sam mu: Bila sam uvek fascinirana tvojim uspehom u politici, poželela sam čak i da postanem član partije, ali nikako nisam mogla da učinim taj presudni korak. Gledao me je sa očiglednim osećanjem nelagode, pocrveneo je. Ja nisam trepnuo, nastavio sam: Ipak, očekivala sam neki znak sa vaše strane, ali niste me ohrabrili, šteta. Počeo je nešto da muca, kao, jako mu se žuri i nestao je u trenu. Iako nisam imao nikakve zle namere, ovaj susret kao da je bio nagoveštaj Berliničeve skore propasti, pokazivao je njegovu elementarnu nesigurnost. Jednostavno, nije imao odgovor na provokaciju. Možda bi se moglo reći da nije bio siguran u svom rodu, nije bio načisto sa sopstvenom muškošću.
I tako, nastavio sam da zbunjujem ljude na ulici ili bilo kojom drugom prilikom.
Ali nisam imao nameru da se prerušavam u transvestita. Da sam počeo da se oblačim kao žena i da izgledam kao žena, utisak koji bi ostavio govor u ženskom rodu bio bi mnogo slabiji, izazvao bi manji šok, pošto bi ženskim izgledom već najavljivao taj ženski nastup. Ovako, pridje ti neki muškarac ili neka pristojna žena a ti tup - počinješ: Želela bih da vas pomazim..."

Slobodan Tišma "Bernardijeva soba"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:49

"Šta je drugo naša nesanica do besomučna upornost inteligencije u pravljenju misli, niza sudova, silogizama i definicija samo njoj svojstvenih, njeno odbijanje da se povuče pred božanskom glupošću sklopljenih očiju ili mudrom ludošću snova?"
..................
"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u odredjenom razvoju dogadjaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodredjena i neuhvatljiva - kao što je avet."

Margaret Jursenar "Hadrijanovi memoari"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:49

Uživao sam na svoj način u danu koji je počinjao; samovoljna želja - hirovita i samo meni svojstvena željica - da okusim te užitke ne bi bila dovoljna da mi oni postanu pristupačni, kad osobito vrijeme ne bi oživljavalo ne samo minule slike, nego i potvrđivalo sadašnju stvarnost neposredno pristupačnu svim ljudima koje slučajna, pa zato i nevažna prilika ne prisiljava da ostanu kod kuće. Nekih lijepih dana bilo je tako hladno, bio sam u tako neposrednoj vezi s ulicom te mi se činilo da su se razmaknuli kućni zidovi, pa je, svaki put kad je prolazio tramvaj, njegovo zvonckanje odjekivalo kao da tko srebrnim nožem udara u staklenu kuću. Ali bih tada u sebi slušao nadasve onaj novi zvuk koji je izvodila unutarnja violina. Njezine su strune napinjale ili labavile obične razlike u temperaturi ili u vanjskom svjetlu. U našem se biću, glazbalu koje je ušutkala jednoličnost navika, rađa pjesma baš zbog tih razlika i varijacija koje su izvor svake muzike: već prema tome kakvo je dotičnoga dana vrijeme, prelazimo s jedne note na drugu. Iznova nalazimo zaboravljenu ariju, koje smo matematičku nuždu mogli pogoditi i koju u početku pjevamo a da je ne prepoznajemo. Samo su mi te unutrašnje promjene, iako su dolazile izvana, obnavljale vanjski svijet. U mojem su se mozgu otvarala spojna vrata, već odavno zazidana. U meni su opet nalazili mjesto život nekih gradova, veselost nekih šetnja. Sav dršćući na ustreptaloj struni, za to izuzetno raspoloženje bio bih rado žrtvovao svoj nekadašnji i budući bezbojni život, već izbrisan gumom navika.
Marcel Proust- U traganju za izgubljenim vremenom








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   Uto 30 Avg - 20:49

"...o onoj instiktivnoj veštini žena - onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila - onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale...i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila - krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju."
........
"Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe."

Divlje palme - Vilijam Fokner








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Omiljeni delovi iz knjige   

Nazad na vrh Ići dole
 
Omiljeni delovi iz knjige
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Omiljeni delovi iz knjige
» Omiljene knjige
» Vjerske knjige i mi
» Knjige o slikarima
» Omiljeni parfem
Strana 5 od 40Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6 ... 22 ... 40  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-