Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Georg Trakl

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Pet 4 Dec - 12:50

Sonja


« Abend kehrt in alten Garten;
Sonjas Leben, blaue Stille.
Wilder Vögel Wanderfahrten;
Kahler Baum in Herbst und Stille.
Sonnenblume, sanftgeneigte
Über Sonjas weißes Leben.
Wunde, rote, niegezeigte
Läßt in dunklen Zimmern leben
Wo die blauen Glocken läuten;
Sonjas Schritt und sanfte Stille.
Sterbend Tier grüßt im Entgleiten,
Kahler Baum in Herbst und Stille.
Sonne alter Tage leuchtet
Über Sonjas weiße Brauen,
Schnee, der ihre Wangen feuchtet,
Und die Wildnis ihrer Brauen. »
Sonja, Georg Trakl








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Pet 4 Dec - 12:51

Georg Trakl (Salzburg, 3. veljače 1887. – Krakov, 3. studenog 1914.), austrijski pjesnik. Osnovne teme njegove lirike (koja se u stanovitom smislu nastavlja na Höderlina) su tamne životne moći, besmislena patnja, smrt, morbidna priviđenja užasa koja se objavljaju u snažnim slikama asocijativnih impresija, oslobođenih svakog logičkog i sintatičkog reda. Mračni sanjar, izopačenik, alkoholičar, samotnik čiji se život odvijao samo noću, mamuran piše svoje pjesme na zgužvanim papirićima ili nagnut nad prljave kavanske stolove, i satima vodi nadahnute lirske monologe. I njegova je proza puna osjećaja strave i tjeskobe. Bio je narkoman, a život je završio samoubojstvom. Neshvaćen je i odbačen u vrijeme kada je pisao i djelovao, a za Europu je “otkriven” tek nakon Drugog svjetskog rata.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:31

Ekspresionističke viyije Georg Trakl i Franc Mark

Ekspresionizam, stilski pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu.
Od Franca Kafke do Franca Marka životinje su poseban element umetničkih dela ekspresionizma. Njih možemo videti i na razglednicama koje je Mark upućivao  Albertu Blohu, Kandinskom, Ernstu Hekelu, Elzi Lasker-Šiler i Kleu.
Boja, takođe, preovlađuje, istrzan pokret četkice, oštar zamah ruke, nalik zvezdanoj oluji. Naredne pesme Georga Trakla, kao i prethodni put kada su iste postavljene u odnos sa Munkovim slikama, nisu u naročitoj značenjskoj vezi, ali jesu kuriozitet po sebi.
Analogije su dobri demoni otkrivanja, a duh vremena prožet je ili oformljen na osnovu oba priložena umetnička artefakta. Pejsaži, boja, pojavnost zamenjena vizijom, izraz raskinut. Slomljena čela noći, slepe kazaljke ponoći, pastiri koji su sahranili sunce u šumi, ribari koji su izvukli mesec iz svoje mreže.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:33

PROPAST
Preko belog jezera
odletele su divlje ptice.
Uveče sa naših zvezda veje leden vetar.
Preko grobova naših
nadvija se slomljeno čelo noći.
Pod hrastovima se ljuljamo u srebrnom čunu.
Stalno odzvanjaju beli zidovi grada.
Pod lukom od trnja,
o, brate moj, veremo se mi slepe kazaljke ka ponoći.


Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:35

JESEN USAMLJENIKA
Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:37

MIR I ĆUTANJE
Pastiri pokopaše sunce u goloj šumi.
Ribar izvuče
kostretnom mrežom mesec iz mrzlog ribnjaka.
U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv čelo o svoje zvezde;
ili priklanja glavu u purpurnom snu.
Al’ uvek dotiče crno proletanje ptica
onog ko gleda, svetlost plavih cvetova,
bliska tišina zaborav snuje, anđele utrnule.
Opet čelo noćiva sred mesečastog kamenja;
k’o blistav mladić
iskrsava sestra kroz jesen i crno truljenje.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:38

GRODEK
Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć
ratnike samrtnike, divlju žalopojku
njihovih smrvljenih usta.
Al’ tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćudljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,
unuci nerođeni.

.
Izvor:Poezija Georga Trakla 


Poslednji izmenio Dala dana Sub 27 Avg - 10:40, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:39

De profundis
I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu

Zvonjahu opet kristalni anđeli.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:39

Dečaku Elisu
Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.

Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.

Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.

Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.

Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,

iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,

poslednje zlato strošenih zvezda.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:41

Elis
I
Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrca sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
TIho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Giba se tvoje srce na pustom nebu.

II
Nježna glazba zvončića bruji u Elisovim grudima
Uvečer,
Dok mu glava u crn jastuk tone.
Plava zvijer
Tiho krvari u guštari trnjaka.
Tu suro stablo u osami čami;
Njegovi plodovi plavi već su pootpadali.
Znamenja i zvijezde
Polako utonu u večernje vode ribnjaka.
Iza brijega već je stigla zima.
Plavi golubovi
Piju noću ledeni znoj
Što oblijeva Elisovo kristalno čelo.
Sveudilj hulji
Samotnik vjetar oko crnih zidina Božjih.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Sub 27 Avg - 10:41

Iz knjige vječnosti
Uvijek se vraćaš, ti ,melankolijo,
O nježna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.

Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.

Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.

Jezivo ispod jesenskih zvijezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:26

De profundis

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih -
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu

Zvonjahu opet kristalni anđeli.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:26

Dečaku Elisu

Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.

Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.

Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.

Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.

Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,

iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,

poslednje zlato strošenih zvezda.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:26

Elis

I
Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrcali sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
TIho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Ziba se tvoje srce na pustom nebu.
II
Nježna glazba zvončića bruji u Elisovim grudima
Uvečer,
Dok mu glava u crn jastuk tone.
Plava zvijer
Tiho krvari u guštari trnjaka.
Tu suro stablo u osami čami;
Njegovi plodovi plavi već su pootpadali.
Znamenja i zvijezde
Polako utonu u večernje vode ribnjaka.
Iza brijega već je stigla zima.
Plavi golubovi
Piju noću ledeni znoj
Što oblijeva Elisovo kristalno čelo.
Sveudilj hulji
Samotnik vjetar oko crnih zidina Božjih.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:26

Grodek

U predvečerje zveče jesenje šume
Od ubojitog oružja, zlatne ravnice
I jezera plava, a nad njima se sunce
Natmureno valja; noć prima u svoje tmine
Borce na umoru, vapaje divlje
Njihovih smrskanih usta.
A u dnu pašnjaka nečujno buja
Oblačje rujno, tamo je sada jedno gnjevno božanstvo,
I krv prolivena, i hlad mjesečasti;
Svi putovi vode u crno raspadanje.
Pod zlatnim granama noći i zvijezda,
Utihnulim lugom tetura sestrina sjena,
Ona ide da pozdravi duhove junaka, glave što krvare;
A tamne frule jeseni u trski tiho bruje.
O, gorda tugo! Vi mjedeni oltari,
Silna bol potiče danas taj žarki plamen duha,
Unuci nerođeni.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:27

Proljeće duše

Krik iza sna; srlja vjetar crnim ulicama,
Treperi plavet proljeća kroz grane što se krše,
Grimizna rosa noći, a zvijezde posvuda gasnu.
Sinje svjetluca rijeka, srebrni odsjaj starih drvoreda
I tornjeva grada. O, blaga opojnosti
U čunu što mirno plovi i mračni dozivi kosa
U vrtovima djetinjskim. Već se truse ružičaste latice.
Svečano vode žubore. O, vlažne sjenke cvjetne livade,
Zvijer što kroči; mlado lišće, rascvalo granje
Dodiruje kristalno čelo; blistavi čun, zaljuljan.
Tiho zvuči sunce u ružičastom oblačju, nad brijegom.
Velika je tišina jelove šume, teške sjene kraj rijeke.
Nevinosti! Nevinosti! Gdje su strahotni putovi smrti,
Putovi sive kamene šutnje, klisure noći
I nespokojne sjene? Blistavi bezdan sunčeva svjetla.
Sestro, kad te nađoh na pustoj čistini
Šume, a bješe podne i šutnja zvijeri golema,
Bijelu pod divljim hrastom, srebrno je trnjak procvjetao.
Silovito preminuće i raspjevan plamen u srcu.
Tamnije okružuju vode lijepe igre riba.
Vrijeme žalosti, nijema prisutnost sunca;
Duša je samo stranac na ovoj zemlji. Sablasno tamni
Modrina iznad iskrčene šume, a dugo je
Odzvanjala mračna zvonjava u selu; spokojni ispraćaj.
Tiho cvate mirta preko bijelih mrtvačkih vjeđa.
Tiho šumore vode u kasno poslijepodne,
A tamnije prolistava šikara uz obalu, radost na ružičastom vjetru;
Nježno pjevanje brata na večernjem brežuljku.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:27

Psalam


posvećeno Karlu Krausu

Jedna svjetlost koju je vjetar ugasio.
Jedna zabitna krčma iz koje popodne pijan čovjek odlazi.
Jedan vinograd, ofuren i crn, s rupama punim paukova.
Jedna prostorija koju su mlijekom obijelili.
Mahnitac je preminuo. Jedan otok u Južnom moru
Za doček Boga-Sunca. U bubnjeve udaraju.
Muškarci izvode ratničke plesove.
Žene se njišu u bokovima na kojima su povijuše i plameni cvjetovi
Kad more pjeva. O, naš izgubljeni raju!
*
Napustile su nimfe zlatne šume.
Pokapaju stranca. Uto udari vatreno blistavi pljusak.
Pojavljuje se Panov sin u liku radnika s napisa
Koji prespava podne na usijanom pločniku.
Male djevojčice sred nekog dvorišta u ganutljivo sirotinjskim haljinicama!
Sobe ispunjene akordima i sonatama.
Sjene koje se grle pred oslijepljelim zrcalom.
Na prozorima bolnice griju se oporavljenici.
Kulja bijela para iz kanala okružena krvavim pošastima.
*
I opet tuđa sestra dolazi u teške snove nečije.
Igra se njegovim zvijezdama počivajuć pod grmom ljeskovim.
Student, dvojnik možda, dugo je promatra s prozora.
Njegov pokojni brat stoji mu iza leđa, ili silazi starim zavojitim stubama.
U zasjenku mrkih kestena lik mladog iskušenika blijedi.
Vrt je utonuo u predvečerje. Pod svodištem samostana lete netopiri.
Djeca pazikuće prestaju se igrati i traže zlato neba.
Završni akordi kvarteta. Slijepo djevojče trči drščuć kroz drvored,
A kasnije ko sjena tapajuć odmiče kraj hladnih zidina, okružena bajkama i svetim legendama.
*
Jedna prazna barka koja podveče plovi niz crne vode prokopa.
U tmuši starog skloništa za onemoćale raspadaju se ruševine ljudi.
Mrtva siročad leži u vrtu podno zida.
Iz sivih soba izlaze anđeli a krila su im poštrapana gnusom.
Crvi kaplju s njihovih požutjelih vjeđa.
Trg pred crkvom mračan je i tih kao u danima djetinjstva.
Na srebrnim tabanima klize mimo minuli životi,
A sjene prokletnika spuštaju se do voda koje uzdišu.
Bijeli čarobnjak u grobu igra se svojim zmijama.
*
Nad kosturnicom se nečujno otvaraju zlatne oči Boga.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:27

Pregrađe pod južnim vetrom

Uveče puste, smeđe kuće leže,
u vazduhu svud sivog smrada ima.
Grmljava voza s mosta, oblak dima -
vrapci vrh žbunja i plotova beže.

Kolibe čuče, staze propletene,
tišma i vreva ispunjava bašte,
ponekad muklo jaukanje raste,
međ decom lete haljine šarene.

Zaljubljen cilik pacova na smeću.
Pronose žene iznutrice smradne
u korpama, i povorke im gadne,
sve krastave, iz pomrčine kreću.

I masnu krv najednom kanal bljuje
iz klanice u mirnu reku dole.
Od juga se šarene grane gole
i sporo rumen kroz talase ruje.

Šapati što u mutne snove rone.
Roj prilika iz jaraka leprša,
na bivši život možda spomen mršav
što s toplim vetrom penje se i tone.

Aleje sjaje kroz oblake tmaste,
s jahačima, sa lepim kočijama.
Vidi se i brod što o hridi se slama.
pa džamije, ponekad, ružičaste.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:28

San i pomračenje

Uveče je otac postao starac; u tamnim sobama skame-
nilo se lice majke, a dečaka je tištalo prokletstvo izopače-
nog pokolenja. Ponekad se sećao svog detinjstva, prepunog
bolesti, užasa i mraka, ćutljivih igara u zvezdanoj bašti, ili
kako je hranio pacove u sumračnom dvorištu. Iz plavog ogle-
dala izlazila je vitka prilika sestre i on se kao mrtav stro-
poštovao u tminu. Noću su mu se usta rastvarala poput
crvenog ploda i zvezde bi zasjale nad njegovom nemom tu-
gom. Snovi su mu ispunjavali stari dom otaca. Uveče je rado
išao po zapuštenom groblju, ili bi u sumračnoj mrtvačnici
gledao leševe, zelene mrlje truljenja na njihovim lepim
rukama. Pred vratnicama manastira molio je za komad hle-
ba; senka jednog vranca iskrsnu iz mraka i uplaši ga. Kad
bi ležao u svojoj hladnoj postelji, spopadale bi ga neizrecive
suze. Ali nije bilo nikoga ko bi stavio šaku na njegovo
čelo. Kad bi naišla jesen, šetao je, vidovnjak, po smeđem
porečju. O, časovi divljeg ushićenja, večeri kraj zelene reke,
lov. O, duša koja je tiho pevala pesmu požutele trske; pla-
mena pobožnost. Tiho je i dugo ostajao zagledan u zvezda-
ne žablje oči, rukama punim jeze pipao svežinu staroga
kamena i tumačio dostojanstveno predanje plavoga kladen-
ca. O, srebrne ribe i plodovi što su padali sa bogaljastog
drveća. Akordi njegovih koraka prožimali su ga ponosom
i preziranjem ljudi. Vraćajući se kući naišao je na jedan
nenastanjen zamak. Rušni bogovi stajali su u bašti, tugu-
jući kroz veče. A njemu se činilo: ovde sam živeo zaborav-
ljenih godina. Horal sa orgulja prožeo ga je božanskom je-
zom. Ali u tamnoj pećini provodio je svoje dane, lagao i
krao i skrivao se, rasplamsali vuk, od beloga majčinog lica.
O, onaj čas kada je okamenjenih usta klonuo u zvezdanoj
bašti, kad ga je natkrilila senka ubice. Purpurna čela otišao
je u močvar i Božiji gnev je kažnjavao njegova metalna
ramena; o, breze u oluji, tamno zverje što se klonilo nje-
govih pomračenih staza. Mržnja mu je sažizala srce, slado-
strašće, dok je u zelenom letnjem vrtu vršio nasilje nad
ćutljivim detetom i u blistavom licu prepoznavao svoje po-
mračenje. Avaj, ono veče kraj prozora kad je iz purpurnog
cveća iskoračio sivkast kostur, kad se pojavila smrt. O, vi
kule i zvona; i noćne senke padoše, skamenjene, na njega.
Niko ga nije voleo. Glavu su mu sagorevali laž i razvrat
u sumračnim sobama. Od plavog šuštanja neke ženske ha-
ljine ukočio bi se kao stub, a na vratima bi stajala tamna
prilika njegove majke. Više njegove glave uzdizala se senka
zla. O, vi noći i zvezde. Uveče je išao sa bogaljem duž
brega; na ledenom vrhu počivao je ružičast sjaj večernjeg
rumenila i njegovo srce je tiho odzvanjalo kroz suton. Burno
su padale teške jele na njih, a crveni lovac iziđe iz šume.
Kad pade noć, razbi se njegovo kristalno srce i mrak mu
stade udarati u čelo. Pod golim hrašćem ledenim je rukama
udavio jednu divlju mačku. S desne strane se naričući pojavi
bela prilika anđela, a kroz pomrčinu se razraste bogaljeva
senka. On pak podiže kamen i baci ga prema bogalju, i ovaj
kukajući pobeže, a pod senkom drveta sa uzdahom se ras-
plinu blago anđelovo lice. Dugo je ležao na kamenitoj njivi
i čudeći se posmatrao zlatni šator zvezda. Gonjen slepim
miševima, stuštio se u tminu. Bez daha je ušao u oronulu
kuću. U dvorištu se, kao divlja zver, napio plave vode iz
bunara, dok nije počeo da zebe. Grozničav je sedeo na
ledenim stepenicama, pomahnitalo okrenut Bogu, ne bi li
umro. O, sivo lice užasa, dok je dizao okrugle oči nad
rasečenim grlom golubice. Nečujno promičući tuđim stepe-
ništima, sreo je jednu jevrejsku devojku i dohvatio je za
crnu kosu i poljubio je u usta. Neprijateljstvo ga je pratilo
kroz mračne ulice, a uho mu je razdiralo gvozdeno zvec-
kanje. Duž jesenjih zidova je, dečak-prislužnik, tiho pratio
ćutljivog sveštenika; pod sasušenim drvećem je pijano udi-
sao skerlet njegove dostojanstvene odežde. O, trošni sunčev
kolut. Slatke muke razjedale su njegovu put. U jednom pu-
stom hodniku javila mu se njegova krvava prilika prepuna
nečisti. Dublje je zavoleo uzvišena dela kamena; kulu što
sa paklenim prikazama mračno juriša put plavog zvezdanog
neba; hladni grob u kojem je sačuvano čovekovo vatreno
srce. Avaj, neizreciva krivica koju ono naveštava. Ali dok
je užarenih misli išao pod golim drvećem niz jesenju reku,
pred njim se u kostretnom plaštu pojavi sestra, rasplamsali
demon. Kad se behu probudili, nad glavama im potrnuše
zvezde.
O, prokleto pokolenje. Kad se u zamrljanim sobama
navrši svaka sudbina, trulim koracima ulazi smrt u kuću. O,
kad bi napolju bilo proleće i kad bi u cvetnom drvetu pevala
neka mila ptica. Ali sivkasto se suši oskudno zelenilo na
prozorima noćnika i raskrvavljena srca još snuju o zlu. O,
sutonske prolećne staze zamišljenoga. Opravdanije ga vesele
rascvala živica, seljakovi mladi usevi i raspevana ptica, bo-
žije blago stvorenje; večernje zvono i lepa zajednica ljudi.
Kad bi mogao da zaboravi svoju sudbinu i žalac što ga bode.
Slobodno se zeleni potok onde gde mu srebrno hode stope,
i rečito drvo mu šumori nad obnoćalom glavom. I on krh-
kom rukom podiže zmiju, i srce mu se stopi u ognjenim
suzama. Uzvišeno je ćutanje šume, prozelenela tmina i ma-
hovinasto zverje što uzleprša kada se spusti noć. O, kakva
jeza obuzima svakoga ko je svestan svoje krivice dok ide
trnovitim stazama. I on tako u žbunju drača nađe belu pri-
liku deteta što krvari za plaštom svoga ženika. A on je nemo
i pateći stajao pred njom zariven u svoju čeličnu kosu. O,
blistavi anđeli koje razveja purpurni noćni vetar. Noćima
je boravio u kristalnoj špilji, a po čelu mu je rasla srebrna
guba. Kao senka je išao niz planinsku stazu pod jesenjim
zvezdama. Pade sneg, i plava tama ispuni kuću. Kao u slepca
zvonio je oštri očev glas i prizivao grozu. Teško pognutim
prilikama žena. Pod ukočenim rukama raspadalo se užasnu-
tom pokolenju voće i oruđe. Vuk je raskomadao prvoro-
đenče i sestre pobegoše u tamne bašte koščatim starcima.
On, pomračeni vidovnjak, pevao je kraj oronulih zidova
i božji vetar gutao je njegov glas. O, sladostrašće smrti.
O, deco, tamnog pokolenja. Srebrnasto se presijava zlo cveće
krvi na njegovoj slepoočnici, a hladni mesec u njegovim
polomljenim očima. O, noćnici; o, prokletnici.
Dubok je san u tamnim otrovima, prepun zvezda i be-
loga lica majke, kamenog. Gorka je smrt, hrana onima pod
bremenom krivice; u mrkome granju stabla raspadoše se
iskežena zemljana lica. Ali on je tiho pevao pod zelenom
senkom zove, kad se prenuo iz teških snova; premili sadrug,
približi mu se ružičasti anđeo, te se on, pitomo zvere, pre-
nese snom u noć; i vide zvezdano lice čistote. Zlatno klo-
nuše suncokreti preko baštenske ograde, kad naiđe leto. O,
marljivost pčela i zeleno lišće oraha; oluje što dođu i minu.
Srebrno je i mak cvetao, noseći u zelenoj čauri naše su-
mračne zvezdane snove. O, kako je tih bio dom kad je otac
otišao u tminu. Purpurno je sazrevalo voće na drvetu i ba-
štovan je poslovao grubim rukama; o, kostretna znamenja
pod blistavim suncem. Ali tiho je uveče stupila senka mrt-
vaca među rodbinu što ga je oplakivala, i kristalno mu je
zvučao korak preko zelene livade pred šumom. A oni su se
ćutke okupili oko stola; samrtnici, lomili su voštanim ru-
kama hleb, hleb što je krvario. Jao, okamenjene sestrine
oči, dok je za obedom njeno ludilo prelazilo na sumračno
bratovljevo čelo, kada se majci pod patničkim rukama hleb
pretvarao u kamen. O, istruleli, dok su srebrnim jezicima
ćutali pakao. I tako utrnuše svetiljke u hladnoj odaji i kroz
purpurne maske su ljudi patnici ćutke gledali jedni druge.
Celu noć je šumorila kiša i osvežavala polja. Kroz trnovitu
divljinu potamnjeni je išao niz požutele putanje kroz žito,
za pesmom ševe i blagom tišinom zelenoga granja, ne bi li
našao mira. O, vi sela i mahovinasti stepenici, jarki prizor.
Ali koščato se kolebajući koraci preko usnulih zmija na ivici
šume i uho neprestano prati pomahnitalo kliktanje orla
lešinara. Kamenu pustinju zatekao je uveče, pratnju jednog
mrtvaca u tamni očev dom. Purpurni oblak obujmi mu glavu
te se ćutke stušti na sopstvenu krv i sopstveno obličje, me-
sečinasta lica; skamenjen potonu u prazninu, kad se u raz-
bijenom ogledalu, kao mladić na umoru, pojavi sestra; i noć
proguta prokleto pokolenje.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:28

Pesma o Kasparu Hauzeru

On je doista voleo sunce
što je purpurno silazilo niz breg,
šumske putanje, raspevanog kosa
i radost što je u zelenilu.

Ozbiljan beše mu boravak u senci drveta
i čisto njegovo lice.
Bog blagi plamen reče njegovom srcu:
O, čoveče!

Tiho mu korak uveče nađe grad;
tamni lelek iz njegovih usta:
hoću da budem konjanik.

A za njim kretahu žbun i zver,
dom i sutonska bašta belih ljudi,
i njegov ubica ga je tražio.

Proleće i leto i lepa jesen
pravednikova, njegov korak tih
mimo sumračnih soba sanjalica.
Noću je ostao sa svojom zvezdom sam;

video kako na golo granje pada sneg
i u sve tamnijem tremu senku ubice.

Srebrno klonu glava nerođenoga.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:28

Sedmopev smrti

Plavkasto sutoni proleće; pod drvećem što sokove crpe
hodi nešto tamno u veče i u propast,
osluškujući blago kosovo kukanje.
Ćutke se javlja noć, raskrvavela zver
Što se polako opruža na brežuljku.

U vlažnom zraku leluja ocvetalo granje jabuka,
srebrni se spletovi odvajaju
odumirući iz onoćalih očiju; padaju zvezde;
blaga pesma detinjstva.

Pojavniji sidje spavač niz crnu šumu,
i plavi izvor zašume u jaruzi,
te onaj tiho podiže blede kapke
nad svojim snežnim licem;

i mesec istera jednu crvenu zver
iz njene pećine;
u uzdasima zamre tamno jaukanje žena.

Blistavije diže ruke ka svojoj zvezdi
beli stranac;
ćutke mrtvac napušta trošnu kuću.

O, čovekova trula prilika: sklopljena od hladnih metala,
noći i užaxa potonulih šuma
i zverkine divljine što sažiže;
maina duše.

U crnkastom čunu otplovi onaj niz svetlucave bujice,
prepun purpurnih zvezda, i s mirom
zazelenelo granje klonu na njega,
mak iz srebrnog oblaka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:29

Zimsko veče

Dok sneg na prozor pada
I večernje zvono dugo bruji,
Mnogima je sto zastrven,
Dom ih spreman čeka.
Nekoga dok luta
Mračne staze na kapiju vode.
Zlatno cveta drvo spasa
Crpeć’ iz zemlje hladan sok.
Putnik spokojno unutra kroči;
Prag se skamenio od bola.
Tu u čistom sjaju nasred
Stola sijaju hleb i vino.)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Uto 10 Apr - 14:29

Sonja

« Abend kehrt in alten Garten;
Sonjas Leben, blaue Stille.
Wilder Vögel Wanderfahrten;
Kahler Baum in Herbst und Stille.

Sonnenblume, sanftgeneigte
Über Sonjas weißes Leben.
Wunde, rote, niegezeigte
Läßt in dunklen Zimmern leben

Wo die blauen Glocken läuten;
Sonjas Schritt und sanfte Stille.
Sterbend Tier grüßt im Entgleiten,
Kahler Baum in Herbst und Stille.

Sonne alter Tage leuchtet
Über Sonjas weiße Brauen,
Schnee, der ihre Wangen feuchtet,
Und die Wildnis ihrer Brauen. »

Sonja, Georg Trakl
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   Čet 12 Apr - 10:31

Osnovne teme njegove lirike (koja se u stanovitom smislu nastavlja na Höderlina) su tamne životne moći, besmislena patnja, smrt, morbidna priviđenja užasa koja se objavljaju u snažnim slikama asocijativnih impresija, oslobođenih svakog logičkog i sintatičkog reda. Mračni sanjar, izopačenik, alkoholičar, samotnik čiji se život odvijao samo noću, mamuran piše svoje pjesme na zgužvanim papirićima ili nagnut nad prljave kavanske stolove, i satima vodi nadahnute lirske monologe. I njegova je proza puna osjećaja strave i tjeskobe. Bio je narkoman, a život je završio samoubojstvom. Neshvaćen je i odbačen u vrijeme kada je pisao i djelovao, a za Europu je "otkriven" tek nakon Drugog svjetskog rata.

Djela:

"Pjesme",
"Sebastijan u snu",
"Pjesmotvori",
"Iz zlatnog kaleža"
"Objava i propast".
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Georg Trakl   

Nazad na vrh Ići dole
 
Georg Trakl
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Georg Trakl
» Johann Georg Meyer
» George Grosz
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-