Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26537

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“   Pet 26 Avg - 11:01

(I deo)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Za G. F
Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.
*
Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.
*
Radovi započeti u 1934. duga istraživanja; petnaestak strana napisano i smatrano konačnim. Nameravano delo otpočinjala i napuštala nekoliko puta između 1934. I 1937.
*
Dugo sam zamišljala delo u obliku dijaloga, gde bi se svi glasovi vremena čuli. Ali ma šta radila, detalj se isticao iznad svega; delovi su ugrožavali ravnotežu celine; u svim tim kricima gubio se Hadrijanov glas. Nisam uspevala da dam taj svet onako kako ga je video o čuo jedan čovek.
*
Jedina preostala rečenica iz redakcije od 1934: „Počinjem da sagledavam profil svoje smrti.“ Kao što slikar stojeći prema horizontu neprestano pomera svoje nogare desno, pa levo, i ja sam najzad našla vidni ugao svoje knjige.
*
Uzeti jedan život kao poznat, završen, utvrđen (ukoliko to ikad život može biti) istorijom, tako da se jednim potezom obuhvati cela krivulja; još više, izabrati trenutak kad je čovek koji meri i ocenjuje život koji je proživeo sposoban da o njemu sudi. Udesiti kao da se on pred svojim sopstvenim životom nalazi u istom položaju kao i mi.
*
Jutra u Vili Hadrijani; bezbrojne večeri provedene u malim kafanama koje okružuju Olimpejon; neprekidna putovanja tamo-amo po grčkim morima; putevi Male Azije. Da bih se mogla koristiti ovim uspomenama koje su moje, trebalo je da mi budu isto tako daleko kao i II vek.
*
Opiti sa vremenom: osamnaest dana, osamnaest meseci, osamnaest godina, osamnaest vekova. Nepomično nadživljavanje kipova, koji, kao glava Antinoja Mondragona u Luvru, još žive u okviru ovog mrtvog vremena. Isti problem razmatran u odnosu na ljudska pokolenja; dva tuceta mršavih ruku, jedno dvadesetpet staraca bilo bi dovoljno da se uspostavi neprekidna nit između Hadrijana i nas.
*
U 1937, tokom jednog boravljenja u Sjedinjenim Državama, čitala sam radi ove knjige neke stvari u biblioteci Jelovog univerziteta; napisala sam posetu lekaru i odlomak o napuštanju telesnih vežbi. Ovi odlomci su ostali, samo prerađeni, i u ovom izdanju.
*
U svakom slučaju, bila sam suviše mlada. Ima knjiga kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina. Pre ovog doba postoji opasnost da čovek previdi postojanje velikih prirodnih granica koje razdvajaju, od čoveka do čoveka, od veka do veka, beskrajnu raznolikost bića, ili, naprotiv, da prida suviše značaja administrativnim podelama, carinarnicama ili vojnim stražarima. Te su mi godine bile potrebne da naučim tačno da izračunam odstojanje između cara i sebe.
*
Prestajem da radim na ovoj knjizi (sem za nekoliko dana u Parizu) između 1937. i 1939.
*
Susret sa uspomenom na T. E. Lorensa, koja se u Maloj Aziji prepliće sa uspomenom Na Hadriana. Ali Hadrijan se ne oslanja na pustinju već na bregove Atine. Ukoliko više na to mislim, utoliko više doživljaj čoveka koji se odriče svega (a najpre sebe samog) u meni stvara želju da kroz Hadrijana izrazim stanovište čoveka koji se ne odriče ili se odriče na jednoj strani da bi prihvatio na drugoj. Uostalom, po sebi se razume da su ovakav asketizam i ovakav hedonizam u mnogo čemu istovetni.
*
U oktobru 1939. rukopis je bio ostavljen u Evropi sa najvećim delom beležaka; ipak sam sa sobom ponela u Sjedinjene Države nekoliko odlomaka napisanih ranije na Jelu, kartu rimske imperije u času Trajanove smrti, koju sam godinama sa sobom nosila, i Antinojev profil iz Arheološkog muzeja u Firenci, kupljen na licu mesta 1926, profil mlad, ozbiljan i mio.
*
Nameravani rad napustila od 1939. do 1948. Ponekad sam na njega pomišljala, ali sa obeshrabrenjem, skoro ravnodušno, kao na nešto nemoguće. Osećanje izvesnog stida što sam tako nešto i pokušala.
*
Padanje u očajanje pisca koji ne piše.
*
U najtežim časovima malodušnosti i nemoći išla sam da gledam u divnom Hartfordskom muzeju (Kontektikat) Kanaletovo rimsko platno, mrki i pozlaćeni Panteon kako se ocrtava na plavom nebu lepog letnjeg predvečerja. Odlazeći, uvek sam se osećala umirena i ohrabrena.
*
Oko 1941. slučajno sam našla kod jednog trgovca boja u Njujorku četri gravire Piranezija, koje smo G. i ja kupili. Jedna od njih, pogled na Hadrijanovu Vilu, za koju dotle nisam znala, predstavlja kanopsku kapelu, odakle su u XVII veku izvučeni Antinoj u egipatskom stilu i kipovi sveštenica u bazaltu, što se sve danas može videti u Vatikanu. Kompozicija okrugla, rasprsnuta kao lobanja, odakle visi šiblje kao pramenovi kose. Skoro medijumski genije Piranezijev naslutio je halucinaciju, daleka sećanja, tragičnu arhiteksturu unutrašnjeg sveta.
*
Tokom više godina skoro svakodnevno sam gledala tu sliku ne pomišljajući na svoj nekadašnji poduhvat, mislila sam da sam ga napustila. To su čudni obrti onoga što se zove zaborav.
*
Sređujući hartije u proleće 1947, spalila sam svoje zabeleške iz Jela: izgledalo mi je da su mi konačno postale beskorisne.
*
Međutim, Hadrijanovo se ime ipak nalazi u jednom eseju o mitu Grčke koji sam napisala 1943, a Kajoa ga objavio u Lettres Françaises iz Buenos Airesa. U 1945. slika utopljenog Antinoja, nošena bujicom zaborava, isplivala je na površinu u još neobjavljenom esejuKantika slobodne duše, napisanom uoči jedne teške bolesti.
*
Stalno sebi govorim da je sve ono što ovde pričam lažno zbog onog što ne govorim; ove beleške obuhvataju samo jednu šupljinu. Ovde nije reč ni o onome što sam radila tokom tih teških godina, ni o mislima, ni o radovima, ni o očajavanjima, ni o radostima, ni o ogromnom odjeku spoljnih zbivanja, ni o stalnom proveravanju sebe na probnom kamenu činjenica. A ćutke prelazim i preko preživljavanja bolesti i preko drugih, tajnijih, koje one za sobom povlače, i preko večitog prisustva ili traženja ljubavi.
*
Nije važno: možda je bio potreban ovaj prekid, prelom, mrak u duši, koji su mnogi od nas doživeli u ovo doba, svako na svoj način, a često tragičnije i konačnije nego ja, da bi me prinudio da pokušam da ispunim ne samo odstojanje koje me odvaja od Hadrijana, već naročito ono koje me odvaja od mene.
*
Korisnost svega što radimo za sebe, bez pomisli na dobit. U ovim godinama izgnanstva nastavila sam čitanje antičkih pisaca: sveske sa crvenim ili zelenim koricama izdanja Leb-Hajnemana (Loeb-Heinemann) postale su za mene domovina. Jedan od najboljih načina da se oživi misao jednog čoveka: obnoviti njegovu biblioteku. Godinama unapred, i ne znajući to, radila sam na popunjavanju biblioteke o Tiburu. Preostalo mi je još samo da zamislim otekle ruke bolesnika na odmotanim rukopisima.
*
Obnoviti iznutra ono što su arheolozi XIX veka učinili spolja.
*
U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, str. 307-312.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26537

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“   Pet 26 Avg - 11:02

(II deo)
[You must be registered and logged in to see this image.]
U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam ovu gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.
.
Te noći sam ponovo otvorila dve od vraćenih knjiga, ostatke rasturene biblioteke. To su biliDon Kasije u lepom izdanju Anrija Estjena i jedna sveska nekog izdanja Istorije careva, dva glavna izvora za upoznavanje Hadrijanovog života, koje sam kupila u vreme kada sam nameravala da napišem ovu knjigu. Sve ono što smo svet i ja preživeli u međuvremenu obogatilo je hroniku ovog davnog doba i na ovaj carski život pacilo drugu svetlost i druge senke. Nekad sam pre svega mislila na književnika, putnika, pesnika, ljubavnika; ništa od toga nije izbledelo, no prvi put sam videla da se ocrtava sa izuzetnom oštrinom, među svim tim likovima, najzvaničniji a istovremeno i najskriveniji, lik cara. Život u svetu koji se ruši ukazao mi je na vrednost vladara.
.
Uživala sam praveći i popravljajući portret ovog čoveka skoro mudraca.
.
Samo me još jedna istorijska ličnost dovodila u skoro isto iskušenje: Omar Hajam, pesnik astronom. Međutim, život Hajama je život posmatrača, i čistog posmatrača: svet od akcije mu je bio isuviše stran. Uostalom, ne poznajem Persiju i ne znam persijski jezik.
.
Nemogućnost, takođe, da centralna ličnost bude žena, da, na primer, za osovinu svoje knjige umesto Hadrijana uzmem Plotinu. Ženski je život suviše ograničen ili suviše tajan. Ako žena o sebi priča, prvi prekor koji će joj se učiniti biće da više nije žena. Teško je već staviti nešto istine u uusta čoveku.
.
Otputovala sam za Taos u Novom Meksiku. Ponela sam sa sobom belu hartiju, na kojoj ću ponovo otpočeti ovu knjigu: plivač koji skače u vodu ne znajući da li će dospeti do druge obale. Kasno u noć radila sam na njoj između Njujorka i Čikaga, zatvorena u svojim spavaćim kolima kao u nekoj podzemnoj grobnici. Zatim ceo sutrašnji dan u restoranu jedne čikaške železničke stanice, na kojoj sam očekivala dolazak voza zapalog u snežnu oluju. Zatim ponovo do zore sama u razglednim kolima ekspresa za Santa Fe, okružena crnim vrhovima planina Kolorada i večitom slikom zvezda. Stavovi o hrani, ljubavi, snu i poznavanju čoveka napisani su u jednom potezu. Ne sećam se nijednog vatrenijeg dana ni lucidnijih noći.
.
Prelazim što mogu brže preko tri godine istraživanja, koje interesuju samo stručnjake, i preko izrade metode delirijuma, što bi interesovalo samo bezumnike. I još ova poslednja reč pridaje suviše značaja romantizmu: bolje da govorim o stalnom učešću, i to vrlo objektivnom, u svemu što je nekad bilo.
.
Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život.
.
Portret jednog glasa. Odlučila sam da ove Hadrijanove memoare pišem u prvom licu, zato da bih što je moguće više izbegla posrednika, ma bila to i ja. Hadrijan je mogao o svom životu da govori odlučnije i suptilnije od mene.
.
Svi koji istorijski roman stavljaju u posebnu kategoriju zaboravljaju da je romansijer uvek samo tumač, uz pomoć metoda svog vremena, izvesnog broja minulih događaja, uspomena svesnih ili nesvesnih, ličnih ili tuđih, delo od iste materije od koje je i istorija. Kao i Rat i mir, i Prustovo je delo rekonstrukcija jedne izgubljene prošlosti. Istorijski roman od 1830. naginje, istina, melodrami i pustolovnom romanu; ne više od divne Vojvotkinje od Lanžea ili čudnovate Devojke zlatnih očiju. Flober pažljivo rekonstruiše Hamilkarovu palatu pomoću stotinu sitnih pojedinosti; on isto tako postupa i za Jonvil. U naše vreme istorijski roman, ili ono što se uprošćava radi tako naziva, mora da se zagnjuri u to ponovo nađeno vreme, da bude osvajanje jednog unutrašnjeg sveta.
.
Vreme ne ometa rad. Uvek se čudim što moji savremenici, koji veruju da su savladali i preobrazili prostor, ne znaju da je moguće, po svojoj volji, smanjiti razmak između vekova.
.
Sve nam izmiče, i svi, i mi sami. Život svog oca manje poznajem od Hadrijanovog života. Svoj lični život, ako bi tebalo da napišem, opisala bih spolja, mučno, kao život nekog drugog; morala bih da potražim pisma, tuđe uspomene, da bih napisala ta kolebljiva sećanja. Uvek su to samo porušeni zidovi, senke. Postarati se da se praznine u našim tekstovima, u odnosu na Hadrijanov život, poklapaju sa onim što bi i on zaboravio.
.
Što ne znači, kao što se obično naglašava, da je istorijska istina uvek i u svemu neshvatljiva. Ova je istina kao i sve druge; čovek se vara više ili manje.
.
Pravila igre: naučiti sve, čitati sve, obavestiti se o svemu i, istovremeno, za svoj cilj usvojiti Vežbanja Ignacija Lojole ili metod hinduskog askete, koji se godinama iscrpljuje da bi tačnije uočio sliku koju stvara pod zatvorenim očnim kapcima. Pratiti kroz hiljade zabeležaka sadašnjost činjenica; kamenim licima vratiti pokretnost i živu gipkost. Kad su dva teksta, dva tvrđenja, dve misli jedni drugima protivni, radije ih treba pomiriti nego ih međusobno potirati; treba u njima videti dve različite strane, dva postupka stanja iste činjenice, ubedljivu stvarnost – jer je kompleksna, ljudska – jer je mnogostruka. Čitati tekst iz II veka očima, dušom i čulima II veka; potopiti ga u majku-vodu, koju predstavljaju savremene činjenice; izbeći, ukoliko je moguće, sve ideje, sva osećanja nagomilana u nizu slojeva između tih ljudi i nas. Pa ipak, poslužiti se, ali oprezno, i samo radi pripremne studije, mogućnošću približavanja ili prilagođavanja novim perspektivama, postepeno izgrađenim tolikim vekovima ili događajima koji nas razdvajaju od tog teksta, te činjenice, tog čoveka; koristiti ih kao repere pri povratku na jednu određenu tačku vremena. Lišiti se svake projekcije; ne dozvoliti da dah zamagli ogledalo; zadržati se samo na onome što je najtrajnije i najbitnije u našim čulnim emocijama ili operacijama duha, to neka nam bude dodirna tačka sa tim ljudima koji su kao i mi grickali masline, pili vino, imali od meda lepljive prste, borili se protiv oštrog vetra i kiše koja zaslepljuje, leti tražili hlad pod platanima, uživali i mislili, starili i umirali.
.
Nekoliko puta sam od lekara tražila da na osnovu kratkih hronika ustanove dijagnozu Hadrijanove bolesti. Ne razlikuju se mnogo, opše uzev, od kliničkih opisa Balzakove smrti.
.
Šta je Hekuba za njega? – pita se Hamlet pred putujućim glumcem koji oplakuje Hekubu. I eto, Hamlet je prinuđen da prizna da je ovaj glumac koji lije tople suze uspeo da uspostavi vezu sa pokojnicom umrlog pre tri hiljade godina, vezu dublju no što je on ima sa svojim ocem sahranjenim dan pre toga, ali čiju nesreću ne oseća potpuno da bi bio sposoban da ga bez oklevanja osveti. Srž i struktura čoveka uopšte se ne menjaju. Ništa nije nepromenljivije od krivine čovečijeg članka na nozi, mesta tetive ili oblika palca na nozi. Ali ima doba kada obuća manje izobličava. U veku o kome govorim, još uvek smo blizu istinitosti bose noge.
.
Oštroumnost koju sam pripisivala Hadrijanu samo je, uostalom, način da naglasim njegovu skoro faustovsku crtu koja se, na primer, zapaža u Sibilskim pevanjima, u spisima Elija Aristida ili u Frontonovom portretu ostarelog Hadrijana. Opravdano ili ne, tome su smrtniku pripisivali natčovečanske vrline.
.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, str. 307-312.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26537

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“   Pet 26 Avg - 11:04

(III deo)
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nikad se dovoljno ne predajemo izvanredno zanimljivom radu na poređenju tekstova. Pesma o lovačkom trofeju iz Tespije, koju je Hadrijan posvetio Ljubavi i Uranijskoj Veneri, „na bregovima Helikona, kraj izvora Narcisova“, potiče s jeseni 124. godine. Približno u isto vreme car je, kako nas obaveštava Pausanija, prešao u Mantineju, gde je obnovio Epaminondin grob i na njemu ispisao jednu pesmu. Zapis iz Mantineje danas je izgubljen, ali Hadrijanov gest dobija svoj pravi smisao tek kada se dovede u vezu sa jednim stavom iz Plutarhovih Moralia, koji kaže da je Epaminonda na tom mestu sahranjen između dva svoja mlada prijatelja poginula pored njega. Ako se kao datum susreta Antinoja i cara prihvati vreme bavljenja u Maloj Aziji 123-124. godine, što je, svakako, najverovatnije i najviše se oslanja na nalaze ikonografije, te dve pesme bile bi deo onog što bi se moglo nazvati Antinojev ciklus, jer su obe inspirisane istom ljubavnom i herojskom Grčkom na koju se kasnije, posle smrti miljenika, Arijan pozivao poredeći mladog čoveka sa Patroklom.
.
Nekoliko lica čije bih portrete rado razvila: Plotina, Sabina, Arijan, Svetonije. Ali Hadrijan ih je mogao videti samo sa strane. I Antinoj se da videti samo u odrazu, iz carevih uspomena, to jest ocrtan sa strasnom brižljivošću za sitnice i sa ponekom greškom.
.
Sve ono što bi se moglo reći o Antinojevom temperamentu nalazi se do tančina utisnuto u njegovim slikama. Eager and impassionated tenderness, sullen effeminacy (Vatrena nežnost bez strasti, setna ženstvenost): Šeli sa divnom pesničkom bezazlenošću izražava u šest reči ono bitno, dok se tu većina umetničkih kritičara i istoričara XIX veka rasplinjavala u deklamacijama o vrlinama ili ga idealizovala lažno i maglovito.
Antinojevi portreti: ima ih u izobilju od neuporedivih do osrednjih. Svi oni, uprkos razlikama u zavisnosti od vajareve umetnost ili uzrasta modela, razlikama između portreta kojima je lično pozirao i portreta rađenih u čast umrlog, zbunjuju neverovatnom realnošću lika, koji je uvek i odmah prepoznaje, a, međutim, tako su različito tumačeni. Zbunjuje i taj za antičko doba jedinstven primer nadživljavanja i umnožavanja u kamenu lica koje nije bilo ni lice državnika ni filozofa, već prosto lice voljenog. Dva najlepša lika najmanje su poznata, to su i jedini koji nam daju ime vajara. Jedan od njih je bareljef sa potpisom Antonijana iz Afrodizije, pronađen pre pedesetak godina na zemljištu agronomskog instituta Fundi Rustici, u čijoj se Sali upravnog odbora i danas nalazi. Pošto nijedan vodič za Rim, koji je prenatrpan tolikim kipovima, ne upozorava na njega, turisti za njega i ne znaju. Antonijanov rad je u italijanskom mramoru. Izvesno je bio rađen u Italiji, verovatno u Rimu, gde je ovaj umetnik živeo, ili ga je Hadrijan doveo sa nekog od svojih putovanja. Delo je izvanredno tanano. Grane vinove loze uokviruju najtananijim arabeskama lice mladog čoveka, setno i pognuto: čovek neodoljivo pomišlja na berbu kratkog života, na mirisnu atmosferu jesenje večeri. Delo nosi tragove godina provedenih u podrumu za vreme poslednjeg rata: bela boja mramora je privremeno iščezla pod mrljama od zemlje, tri prsta leve ruke su slomljena. I bogovi pate od ljudskih ludosti.
.
(Gornji redovi su prvi put objavljeni pre šest godina, u međuvremenu Antinojev bareljef kupio je jedan rimski bankar, Arturo Ozio, čovek zanimljiv, koji bi zainteresovao Stendala ili Balzaka. Ozio se stara o ovoj stvari isto onako brižljivo kao i o svojim životinjama, koje drži u slobodi na svom imanju u neposrednoj blizini Rima, i o svom drveću zasađenom na hiljade na svom imanju u Orbetelu. Retka vrlina: „Italijani mrze drveće“, rekao je još 1828. Stendal, a šta bi danas rekao kad rimski špekulanti ubrizgavanjem tople vode sigurno uništavaju borove sa krošnjama u obliku suncobrana, vanredno lepe i strogo zaštićene urbanističkim propisima, koji im smetaju u izgradnji njihovih mravinjaka? Retka raskoš: koliko se malo bogatih ljudi oduševljava šumama i svojim livadama sa slobodnim životinjama, ne radi lovačkog zadovoljstva, već da bi izgradili sebi neku vrsti zemaljskog raja? I ljubavi za antičke kipove, te velike, mirne predmete, u isto vreme i trajne i krhke, isto je tako malo kod kolekcionara našeg vremena, burnog i bez budućnosti. Po savetu stručnjaka, novi sopstvenik Antonijanovog bareljefa dao je da ga vešta ruka savršeno očisti. Lagano i blago trljanje vrhovima prstiju skinulo je sa mramora rđu i plesan i vratilo kamenu njegov meki sjaj alabastera i slonovače.)
.
Drugo od ovih remek-dela je čuveni sardoniks koji nosi ime Gema Marlboro, jer je pripadao ovoj sada rasturenoj zbirci. Za ovu lepu rezbariju se više od trideset godina mislilo da je izgubljena, kao u zemlju da je propala. Jedna javna licitacija januara 1952. u Londonu iznela ju je na svetlost dana. Prefinjen ukus velikog kolekcionara Đorđa Sanđorđija vratio je dragulj u Rim. Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti, videla sam i rukom dodirnula ovaj jedinstveni primerak. Nepotpun potpis, koji se verovatno osnovano smatra za potpis Antonijana iz Afrodizije, nalazi se na njegovom rubu. Umetnik je sigurnom rukom urezao savršeni profil u uzane okvire sardoniksa, tako da ovaj komadić kamena svedoči kao i statua i bareljef o velikoj izgubljenoj umetnosti. Zbog srazmera umetničkog dela gubi se iz vida srazmera samog predmeta. U vizantijsko doba ovo remek-delo optočeno je čistim zlatom. Idući od jednog do drugog nepoznatog kolekcionara, delo je dospelo u Veneciju, gde se pominje u jednoj velikoj zbirci iz XVII veka. Gavin Hamilton, čuveni antikvar, kupio ga je i doneo u Englesku, odakle se danas vratio na svoju polaznu tačku, Rim. Od svih predmeta koji još postoje na Zemljinoj kugli jedino se za ovaj može pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću da ga je Hadrijan često držao u rukama.
.
Potrebno je zaći u sve skrivene kutke jednog predmeta da bi se otkrile najprostije stvari i od književnog značaja u najopštijem smislu reči. Tek proučavajući Flegona, Hadrijanovog sekretara, saznala sam da ovoj zaboravljenoj osobi dugujemo prvu i jednu od najlepših priča o duhovima, mračnu i strasnu Verenicu iz Korinta, koja je docnije inspirisala Getea, i Anatola Fransa u Korintskoj svadbi. Flegon je istim mastilom i sa istom revnom radoznalošću za sve što prevazilazi ljudske moći pisao besmislene priče o čudovištima sa dve glave i hermafroditima koji se porađaju. Takav je bio, bar nekih dana, razgovor za carskom trpezom.
.
Oni koji bi više voleli Hadrijanov dnevnik umesto Hadrijanovih memoara zaboravljaju da čovek od akcije retko vodi dnevnik; on se skoro uvek tek kasnije, u doba neaktivnosti, priseća, beleži i najčešće išćuđava.
.
I bez ikakvog drugog dokumenta, Arijanovo pismo caru Hadrijanu o kružnom putovanju po Crnom moru bilo bi dovoljno da se u glavnim crtama osvetli carev lik: brižljiva tačnost starešine koji hoće sve da zna, interes za radove u miru i u ratu, sklonost za kipove slične i dobro urađene, strast za pesme i stare legende. I taj svet, redak u svim vremenima, a koji će potpuno iščeznuti posle Aurelija, gde se, ma kako bili tanani prelivi u izražavanju snishodljivosti i poštovanja, i književnik i visoki činovnik kao prijatelji obraćaju vladaru. Ali sve je u tome setno vraćanje idealu stare Grčke, uzdržljivo podsećanje na izgubljenu ljubav i mistične utehe koje traži preživeli, opsesija nepoznatih zemalja i varvarskih podneblja. Sećanje, duboko preromantično, na puste predele nastanjene morskim pticama vezuje se za divnu vazu otkrivenu u Vili Hadrijani a izloženu danas u Muzeju Terme, gde se na snežnobelom mramoru širi i uzleće, u gluhoj samoći, jato divljih čaplji.
.
Zabeleška iz 1949. Što više pokušavam da napravm sličan portret, to se više udaljavam od knjige i od čoveka koji bi se mogao dopasti. Samo će poneki ljubitelj ljudske sudbine razumeti.
.
Roman danas proždire sve oblike; čovek tako reći mora da se posluži njime. Ova studija o sudbini jednog čoveka koji se zvao Hadrijan bila bi u XVII veku tragedija, a esej u doba renesanse.
.
U ovoj knjizi sažet je ogroman rad, koji sam obavila samo za sebe. Uobičajila sam da svake noći skoro automatski pišem rezultate dugih vizija prouzrokovanih prisnošću sa drugim dobom u koje sam se prenosila. Zapisivala sam i najmanju reč, i najmanji pokret, i najneprimetniji preliv; scene koje ova knjiga, ovakva kakva je, svodi na dva reda, odvijale su se do najmanjih pojedinosti i kao usporene. Sakupljeni jedan uz drugi, ovi, da tako kažem, izveštaju predstavljali bi knjigu od nekoliko strana. Ali ja sam svakog jutra spaljivala ono što sam preko noći uradila. Tako sam bila napisala i veliki broj nejasnih misli i nekoliko dosta nepristojnih opisa.
.
Čovek koji strasno voli istinu, ili bar tačnost, vrlo je često u stanju da primeti, kao Pilat, da istina nije čista. Otuda, pored neposrednijih tvrđenja, i oklevanja, vraćanja, kakvih za običniji duh ne bi bilo. U izvesnim momentima, uostalom malobrojnim, dešavalo mi se čak da osetim da car laže. Trebalo ga je tada pustiti da laže kao i mi svi.
.
Prostakluk ljudi koji vam kažu: „Hadrijan, to ste vi.“ Možda je isto toliki prostakluk i ljudi koji se iščuđuju što ste izabrali jednu tako daleku i stranu temu. Vračara koja rasecajući palac u času kad priziva duhove zna da će se oni odazvati njenom pozivu samo zato što joj sišu krv. Ona isto tako zna, ili bi trebalo da zna, da su glasovi koji joj govore pametniji i dostojniji pažnje od njenih krikova.
.
Brzo sam zapazila da pišem život velikog čoveka. Otud veće poštovanje istine, više paćnje i, sa moje strane, više ćutanja.
.
Ovaj II vek interesuje me jer je dugo bio vek poslednjih slobodnih ljudi. Što se nas tiče, mi smo možda već vrlo daleko od tog vremena.
.
Dvadeset šestog decembra 1950, jedne ledene večeri na obali Atlantika, u skoro polarnoj tišini ostrva Mount Desert u Sjedinjenim Državama, pokušala sam da oživim žegu i zagušljivu atmosferu jednog julskog dana 138. godine u Baji, teret pokrivača na tromim i umornim nogama, skoro nečujni šum mora bez plime i oseke koji povremeno dopire do čoveka zaokupljenog ropcem sopstvene agonije. Pokušala sam da dospem do poslednjeg gutljaja vode, do poslednjeg grča, poslednje slike. Caru ostaje još samo da umre.
.
Ova knjiga nije nikome posvećena. Trebalo je da bude posvećena G.F…, i bila bi, da nije nepristojno da stavim ličnu posvetu na delo u kome sam baš želela da se ne pojavljujem. Ali, i najduža posveta je opet suviše nedovoljna, suviše obična da bi nagradila jedno tako neobično prijateljstvo. Kad pokušam da odredim dobro koje sam godinama dobijala, pomislim da takva privilegija, ma kako retka, ne može biti jedina; da ipak mora ponekad postojati neko ko u pustolovini dobro napisane knjige ili u životu srećnog pisca ne dopušta netačnu ili slabu rečenicu kad zamoreni hoćemo da je ostavimo onakvu kakva je; neko ko će, ako ustreba, s nama po dvadeset puta pročitati nejasnu stranu; neko ko za nas sa polica biblioteke skida glomazne knjige gde bismo mogli da nađemo koristan podatak i uporno ih ponovo prelistava kad smo ih mi već zamoreni zatvorili; neko ko nas podržava, sa nama se saglašava ili prepire; neko ko sa istim žarom sa nama deli radost umetnosti ili života i rad na njima, koji nikad nije dosadan ali nije ni lak; neko ko nije ni naša senka, ni naš odblesak, ni dopuna naše ličnosti već svoj čovek; neko ko nam ostavlja božansku slobodu, a ipak nas obavezuje u punoj meri da budemo ono što smo. Hospes comesque.
.
Decembra 1951. saznala za nedavnu smrt nemačkog istoričara Vilhelma Vebera, a aprila 1952. za smrt naučnika Pola Grendora, čijim sam se radovima mnogo služila. Ovih dana razgovarala sa dve osobe, G. B.. i J.F.., koji su u Rimu poznavali gravera Pjera Gismana u vreme kad je strasno crtao pogled na Vilu. Osećanje pripadnosti jednoj vrsti Gens Aelia, gomili sekretara velikog čoveka, osećanje učešća u smeni carske straže koju nastavljaju humanisti i pesnici smenjujući se oko jedne velike uspomene. Tako je (isto je, bez sumnje, i  sa stručnjacima za Napoleona i ljubiteljima Dantea) tokom vremena nastao jedan krug ljudi zbliženih istim simpatijama ili zaokupljenih istim problemima.
.
Uraditi što se bolje može. Popraviti. Taj retuš ponovo neprimetno retuširati. „Samog sebe ispravljam“ – govorio je Jejts – „kad doterujem svoje radove.“
.
Juče u Vili mislila na hiljade tihih života, bojažljivih kao životi životinja, bez misli kao životi biljaka, na Cigane iz vremena Piranezija, pljačkaše ruševina, prosjake, kozare, seljake nastanjene kako-tako u nekom kutku razvaline, koji su se ovde smenjivali između Hadrijana i nas. Na ivici jednog maslinjaka, u jednom antičkom hodniku upola raščišćenom, G.. i ja se nađosmo pred ležajem od granja jednog čobanina, pred njegovim ogrtačem uguranim između dva bloka rimskog cementa, pred još toplim pepelom njegove vatre. Osećanje skromne prisnosti skoro slične onoj kad se čovek nađe u Luvru posle zatvaranja, u času kad između kipova iskrsavaju platneni kreveti čuvara.
.
(U 1958. ništa ne treba menjati u predhodnim redovima; ogrtač čobanina, bez njegovog ležaja, još je tu. G.. i ja opet na travi Tempe, među ljubičicama ovog svetog dana u godini kad sve počinje iznova, uprkos pretnjama koje čovek naših dana svuda širi nad samim sobom. Ali Vila je, međutim, pretrpela podmuklu promenu. Razume se, ne potpunu; ne menja se tao brzo celina koju su vekovi lagano rušili i stvarali. Ali greškom, retkom u Italiji, opasna „doterivanja“ su se pridružila istraživanjima i potrebnim popravkama. Maslinjaci su posečeni da bi ustupili mesto prostoru za parkiranje automobila i jednom kiosku sa pićem kao što se prave na izložbama, što je otmenu usamljenost šumske senice pretvorilo u pejsaž skvera; jedna cementirana fontana gasi žeđ prolaznika kroz nekorisnu figuru u gipsu koja treba da predstavlja starinu; druga figura, još nekorisnija, ukrašava zid velikog basena, danas ukrašenog flotilom pataka. Kopije u gipsu običnih statua iz grčko-rimskih vrtova, napabirčenih ovde skorašnjim iskopavanjem, ne zaslužuju ni ovo počasno mesto, ni ovo poniženje; kopije u ružnom, naduvenom i mekom materijalu, postavljene gde bilo na postolja, daju setnom Kanopu izgled dela studija za filmsku rekonstrukciju života cezara. Ništa nije tako krhko kao ravnoteža lepih mesta. Naša proizvoljna tumačenja ne dotiču se samog teksta, koji će nadživeti naše komentare; ali i najmanja nepažljiva restauracija jednog kamena i najmanja asfaltirana staza, krnjeći polje gde je vekovima rasla trava, predstavlja već nešto zauvek nepopravljivo. Lepota nestaje, autentičnost takođe.)
.
Mesta gde čovek izabere da živi, nevidljiva prebivališta sagrađena van vremena. Nastanila sam se u Tiburu, u njemu ću možda umreti, kao Hadrijan na Ahilovom ostrvu.
.
Ne. Još jednom sam posetila Vilu i njene paviljone stvorene za prisnost i odmor, i njene razvaline raskošne bez bleska, što je moguće manje carske, gde se bogati ljubitelj trudio da sjedini uživanje u umetnosti sa slastima poljskog života; tražila sam u Panteonu tačno mesto gde je jednog jutra 21. aprila pala sunčana traka; duž hodnika Mauzoleja prešla sam isti onaj pogrebni put kojim su išli toliko puta Habrija, Celer i Diotim, prijatelji iz poslednjih dana. Ali prestala sam da osećam neposredno prisustvo tih bića, tih događaja, tu neposrednost: oni mi ostaju bliski, ali izmenjeni ni manje ni više no sećanje iz mog sopstvenog života. Naši odnosi sa drugima imaju svoje vreme trajanja; prestaju kad se dobije zadovoljenje, kad se nauči lekcija, učini usluga, završi delo. Ono što sam bila u stanju da kažem, kazala sam, ono što sam mogla da naučim, naučila sam. Okrenimo se sad za neko vreme drugim radovima.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, str. 307-312.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“   

Nazad na vrh Ići dole
 
Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Margaret Jursenar
» Digitalizujte svoje crteže, slike i beleške
» Ujka Vanja - Anton Pavlovič Čehov
» Snajperisti, heroji ili ubojice s dozvolom?
» Margarit Diras ( Marguerite Duras )
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost :: Čitaonica-