Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljubavna pisma poznatih

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:20

ALEKSA ŠANTIĆ 


"Sinoć, kad se vratih iz topla hamama, 
Prođoh pokraj bašte staroga imama; 
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, 
S ibrikom u ruci stajaše Emina. 


Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, 
Stid je ne bi bilo da je kod sultana! 
Pa još kad se šeće i plećima kreće… 
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće! 


Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina, 
Ne šće ni da čuje lijepa Emina, 
No u srebren ibrik zahitila vode 
Pa po bašti đule zalivati ode; 

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste 
Rasplete joj one pletenice guste, 
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi, 
A meni se krenu bururet u glavi! 

Malo ne posrnuh, mojega mi dina, 
No meni ne dođe lijepa Emina. 
Samo me je jednom pogledala mrko, 
Niti haje, alčak, što za njome crk'o!" 

Koje su to reći koje bi u primisli, pomisli, sećanju na Šantićevo vreme, mogle da odmene tih mekih šest slova u Šantićevom prezimenu? Koje mi to reči čujemo u sebi kad čitamo Šantića ili kad ga neko spomene: jug, lepota, blagost, rodoljublje, gospodsvenost, ljudskost, proleće, veče. Nizale bi se tako reči u beskraj, kao ona Šantićeva niska adiđara u pesmi "Pogled s vrha": 

"Lepote! Uz reku, kao labud beo, 
Leži Mostar, i pun sunca, adiđara, 
Sav trepti, i stremi s kopljima munara 
Kao da bi nebu poleteti hteo." 

I kako o Šantiću, bilo koju, bilo kakvu reč prozboriti, napisati, a da se ne dotaknemo nesreće u kojoj sve ove reči, danas, tamo i ovde, dobijaju druga značenja. Tako što ćemo, kako to činimo, inaće, u strahu i nemoći, zaroniti u detinjstvo, braneći se od tmuše u kojoj jesmo, od zla nad nama i u nama. U detinjstvo, dakle. U majku. U prapostojbinu. U nigde. Teme detinjstva, večne i moćne literarne teme, Šantić se, ma koliko to izgledalo netačno, retko i sasvim ovlaš ticao. Možda nam se učini da je Šantić veliki pesnik detinjstva, zbog njegove prelepe pesme "Pretprazničko veče" u koju je sročena sva žal za minulim vremenima sreće i spokoja, patrijarhalne blagodati domaćinskog srpskog doma, sva ljubav prema bližnjima, sva seta što su vremena minula i što se ponoviti nikada neće. Ni u toj pesmi detinjstva nema, ima samo sećanje na detinjstvo. Tragom tih sećanja i mi evo zavirujemo u prašne knjige tražeći ono čega nema. Tražeći sreću, spokoj, tišinu, ljubav, blagost. Tražeći minulo doba. Sećanje prvo: pesma "Naš stari dome", sva od sete i očajanja sonet-tužbalica iz 1906. godine: 

Naš stari dome, kako si oronô! 
Kapije tvoje niko ne otvara, 
Po njima mirno crv dube i šara - 
Grize, kô čežnja jedno srce bono. 

Evo mi sobe! O duvaru jošte 
Ikona visi, prašljiva i sama, 
I u me gleda i šapće iz rama 
O dobu sreće, djetinjstva, milošte 

Ovdje sam prve stihove napisô, 
Ovdje je s dušom poletila misô 
Visoko, tamo gdje se istok žari. 
Ovdje mi negda bješe raj… A sada? 
Na moje srce grobna zemlja pada, 
I ja se rušim kô ti, dome stari… 

Sva ostala sećanja na detinjstvo samo su u detaljima prosvetljena osećanja iz ove pesme. "Pretprazničko veče" je napisano 1910., četiri godine kasnije. Tematski se na ovu pesmu oslanja pesma iz 1912. Godine "Moj otac", sećanje na očev odlazak iz porodičnog doma, na put, trgovački, tuga što odlazi i dečački ponos što otac na konju tako lepo izgleda: 

"Mi ga ispraćamo, i mahalom starom 
Pred njim sluga Jovan kraće s džeferdarom, 
I meni se čini još ih gledam oba..." 

Ima u završnoj tercini ovog soneta jedna važna reč: gledam kaže pesnik, a ne vidim kako bi se u sećanju kazalo. Taj trajni glagol govori o Šantićevoj stalnoj uronjenosti u slike iz detinjstva. To je njegova stalna i jedina odbrana. Reč vidim u jednoj reminescentnoj elegiji pod naslovom "Pogled s vrha" iz 1918. godine, Šantić će upotrebiti sećajući se bitnih, no vanporodičnih slika: 

"Sve vidim, i baštu komšije Muktara, 
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo; 
Pod orahom, gde je neko na panj seo, 
Jošte česma prska kite đulbehara. 

Preko zida vise i sad grane rotke 
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše, 
I meni je - k’o da kukom na vrh motke 

Snova svijem račve i kradem glavaše, 
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata, 
Preko plota s vencem raspuklih granata." 

Motiv raspuklih granata, narova, šipaka kako se u Mostaru kaže, javlja se i u drugim Šantićevim pesmama, kao što će se i mnogi motivi iz pesama sudbinski pojaviti u kasnim Šantićevim strahovima, kada je, oboleo već, kako svedoči Vladimir Ćorović:"…Čuo je noću, činilo mu se da čuje nekakve konje gde tutnje iza kuće u našoj ograđenoj i povučenoj bašti…" 

Aleksa Šantić, nadsimbol Mostara i Hercegovine, "krv junačka, duša Devojačka", kako reče Pero Slijepčević. Večan trag u vremenu: Aleksa koga ima, i Mostar koga nema. Sem u pesmama. A pesme su trajnije od gradova. O ljudima da i ne govorimo. 
(Pero Zubac o Šantiću)








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:20

NIKOLA TESLA 

Teslin ugled i slava su rasli, a za to se postarao i elektroinženjer Tomas Komerford Martin, opčinjen našim genijem, koji je 1983. godine napisao knjigu o Teslinim velikim otkrićima. Ali, učinio mu je još nešto više. On ga je i upoznao i sprijateljio sa Robertom Adervudom Džonsonom, novinarom i pesnikom, kao i sa njegovom izuzetno ljupkom i zanimljivom suprugom Katarinom. 

Gospođa Kejt Džonson bila je lepa i senzibilna žena, koja je, zajedno sa suprugom, pretvorila svoj dom u pravo stecište obrazovanog i bogatog sveta. Ona je veoma visoko cenila prijateljstvo s Teslom. Moglo bi se reći da je vrlo ljubomorno negovala to prijateljstvo duže od dve decenije, toliko koliko ni jednoj drugoj ženi nije pošlo za rukom. Ali, na osnovu prepiske, nije teško zaključiti kako je ona istovremeno gajila i delikatne simpatije i čak nežnu ljubav prema Tesli. Zanimljivo je, opet, da je za toliku njenu naklonost znao i njen muž i da ju je odobravao. 

Jedne večeri Teslina kočija se zaustavila u Leksington aveniji 327, ispred kuće Roberta Džonsona. Već u vrtu su se čuli zvuci Mocartovog klavirskog koncerta. U kući DZonsonovih Tesla je bio predstavljen Radjardu Kiplingu, koga je domaćin smatrao jednim od najvećih pesnika toga doba, sreo je i pisce Džona Mjuira i Helen Hant Džekson, kompozitore Ignasa Paderevskog i Antonjina Dvoržaka, primadonu Neli Mebu i čitav niz ljudi od imena. 

Te jesenje večeri dok je ulazio kod Džonsonovih privučen zvucima Mocartove kompozicije, prepoznao je da to svira jedan od njegovih najomiljenijih partnerki u društvu. Divljenje i naklonost bilo je najviše što je osetio i pokazao prema ovoj izuzetnoj dami. 

Domaćin ga je uzeo ispod ruke kako bi ga predstavio i ostalim gostima. Prišli su visokoj, ozbiljnoj devojci, elegantno odevenoj, čiju je haljinu krasio cvetni aranžman oko vrata. Primetio je njene oči boje meda. 

- Gospođica En Morgan - Kazao je Džonson pri upoznavanju, dodajući: - Gospodin Nikola Tesla. 

Potom je diskretno zamakao ostavljajući ih. Klimnula je glavom i vratila se da sluša muziku. Milionerka sa očima boje meda… 

Tesla je bio razgaljen. Njene oči imale su istu onu neustrašivu inteligenciju kao i oči njenog oca, čuvenog bogataša Džona Pirponta Morgana. Džonson mu je rekao da je devojka zaljubljena u njega. Ako je i bilo tako, sada je ona odlučno nastojala da mu to ničim ne pokaže. Njeno držanje, naučeno u takozvanim školama za dame, impresioniralo ga je. Tako bogata a ipak tako ljupka. 

"Džonsonovi su, kako je shvatio, bili rešeni da ga zavitlavaju ako ne pokaže jasan interes za ženidbu ćerkom Dž. P. Morgana. Tesla nije mogao da pristojno ohrabri devojku u njenoj želji, no morao je da bude krajnje pažljiv kako ne bi povredio njena osećanja", piše Teslin biograf. 

Pošto je završena muzička numera, i drugi gosti su želeli njegovu pažnju. On je, međutim, potražio Margerit, u čijem je društvu uživao. 

- Recite mi, gospođice, zašto i vi ne nosite nakit kao ostali? - upitao je ne baš sasvim taktično. 

- Kod mene to nije pitanje izbora, gospodine Tesla! - uzvratila mu je smerno mlada pijanistkinja. - No kad bih imala dovoljno novaca da se natovarim dijamantima, smislila bih pametniji način da ga potrošim. 

- Šta biste uradili u tom slučaju? - zapitao je Tesla još znatiželjnije. 

- Najradije bih kupila kuću na selu, iako ne bih volela da se iselim iz predgrađa… 

- Ah, gospođice Merington, kad počnem da zarađujem milione, rešiću vaš problem - uzvratio je slavni naučnik. - Kupiću kvart ovde u Njujorku i sagraditi vam vilu u centru a zasaditi drveće okolo. Tako ćete imati svoju seosku kuću a nećete morati da napuštate grad… 

Jedina žena koja ga je dirnula. 

„Prema jednom od Teslinih najbližih prijatelja, Margerit je kasnije tvrdila da je jedina žena koja je ikada dodirnula Teslu. Prijatelj je to odbacio. Ne postoji zapis o intimnosti između pronalazača i nje ili bilo koje druge žene. Ista osoba od poverenja je rekla da se En Morgan upravo bacala na Teslu. Uostalom, ništa nije ukazivalo na to da su bili nešto više od prijatelja. Imaće uporedne karijere, jer će En postati najvažnija žena u poslu kojim se bavila. Iako će se njeno ime povezivati s nizom čuvenih ljudi, nikad se neće udati", navodi Čejnijeva. 

Uz Teslino ime pominjane su, dakle, i druge lepe, umne i bogate žene. Međutim, nijedna nije uspela, ono što je uspela Katarina Džonson, da zadrži njegovu pažnju duže od dve decenije. Najzad, ni jednoj ženi nije pošlo za rukom da postane ono što su mnoge htele - da bude gospođa Tesla. 

(Sara Bernar (o kojoj je pesnik pisao: Setih se svih ruku žena kod Botičelija") uzalud se, u Parizu, udvarala Tesli ljubaznom ali hladnom, onda kad je čitav svet padao na njen najmanji mig, kad je bila najslavnija žena planete). 

* * * 

Kako je Laza Kostić uzeo ulogu navodadžije u nameri da oženi svog prijatelja Nikolu Teslu: 

Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio: 

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća godina kako smo se ono sastali u Pešti i onako lepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem: Hoću da Vas oženim! 

Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja: Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suvu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one lepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli. 

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe. 
- To nije svetitelj. 
- Nego? 
- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina. 
- A? Sad razumem. 

Kaluđer me pogleda kao da me je razumeo, a znam da ni ne sluti moje misli. Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - ali ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla. 

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je uvek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula. 

Toliko o devojci. A sad o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba. Razmislite dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namenjenice i saznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako verujte da ostajem uvek vaš prijatelj Laza Kostić…" 

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke. 

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostić je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola: 

Pisma iz manastira Krušedol 

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije. Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove đetiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku. 

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova muda - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine… 

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda… Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom… 

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio. Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete." 

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine. 

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine: 

„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica, 

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nisam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše ali i najžalosnije. A ja sam ostavio ženu - još pre Lenkine smrti - upravo pobegao sam od tašti: imam ih dve. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogaćamo. I to je romantika, je li? 

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić." 

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto? 

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

Vinaver je pisao: 

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđerski. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla." 








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:21

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ 

Jedinstvo ljudi Tolstoj je smatrao smislom i ciljem celog ljudskog života. Ali, upravo je tog jedinstva nedostajalo tada u Jasnoj Poljani. Situacija u porodici bila je usijana. Sofja Andrejevna (Tolstojeva supruga) slučajno je 12. oktobra nabasala na tajni "Dnevnik za samog sebe", počela da čita, shvatajući da postoji tajni Tolstojev testament, sastavljen u julu. Njoj, ličnom sekretaru pisca, dugogodišnjem prepisivaču njegovih dela, majci ogoromne porodice, to je izgledalo čudovišno. Jedno za drugim slede, za oboje teška, objašnjenja. Tolstoj je sve više opterećen time, ali je žali. "Sofija Andrejevna veoma je uzrujana i pati", zapisaće on u Dnevniku. Ali, 20. oktobra saopštava piscu iz Jasne Poljane Mihailu Novikovu da želi da ode od kuće. "Proživeli smo 50 godina u ljubavi, navikli se jedno na drugo, supruga me nikada nije prevarila. Nisam mogao radi svog ličnog zadovoljstva da joj pričinim bol". Ipak, već kroz četiri dana pita o mogućnosti da mu se u selu nađe "mala koliba". U to vreme Sofija Andrejevna zapisuje: "Rešila sam da više ne idem nikuda: ni u Moskvu, ni na koncerte… Tako mi je stalo do svakog minuta života Lava Nikolajeviča, tako ga jako volim, nekako nanovo, kao poslednji plamen vatre koja dogoreva, da se neću razdvajati od njega". ("Drama postaje istinska drama onda kad u njoj nema krivih" - reći će kasnije najstarija kćer Tolstojevih, Tatjana Suhotina.) 

Tolstoja su 28. oktobra noću probudili suprugini koraci u njegovom kabinetu i on je "odjednom rešio da ode". Veoma se žurio, ali joj je dugo pisao, zahvaljivao za "časni četrdesetosmogodišnji život". 

Dvadeset osmog oktobra ujutro Sofiji Andrejevnoj su dali Tolstojevo pismo. Pročitala je prve reči: "Moj odlazak će te ogorčiti", pala u očaj i bacila se u ledeno jezero. Spasili su je, ali je bila u teškom stanju. 

Vest o odlasku Tolstoja odmah se pročula po celoj Rusiji. Senzacionalno saopštenje novine su objavile već 30. oktobra. Svi su se pitali: "Kuda je otišao?" "Zašto je otišao?" Odgovarali su različito, često tendenciozno: razloge odlaska iz Jasne Poljane svodili su na porodičnu svađu, na povlačenje iz javnosti, govorkalo se čak o isposništvu, manastiru, vračanju crkvi. U toj kakofoniji nagadanja upozoravajuće su zazvučale reči Semjona Skitaljca: "Ne stojte na njegovom putu sa malim, uskim malograđanskim aršinom… Lav Tolstoj je otišao u svet, jer je svetu i pripadao". 

Odlazeći iz plemićkog života vagonom treće klase, Tolstoju je "u duši bilo veoma prijatno". Nije imao odredenu maršrutu, nju je trebalo da mu pokaže put. U Samordinskom manastiru, gde je živela sestra Marija Nikolajevna Tolstoj, gledao je geografske karte, odlučivao kuda dalje: Kavkaz? Bugarska? Voznu kartu je imao do stanice Rostov-Don. 

Poslednji dan oktobra Tolstoj je dočekao u vozu. Temperatura je naglo rasla. U 6.35 voz se zaustavio na stanici Astapovo. Dušan Petrović Makovički, kućni lekar pisca, koji ga je pratio na putu, izveo je bolesnog Tolstoja iz vagona. Ljudi su ga prepoznavali, skidali kape. 

Počinjao je novembar, koji je zatekao Tolstoja kako umire u kući šefa stanice Ivana Ivanoviča Ozolina. Sledećeg meseca neće biti, ostajala je još samo sedmica… 

Odluka donesena u magnovenju, u stvari je dugo i bolno sazrevala. Intimno, on je već davno otišao, ostalo je samo da se napravi poslednji korak. I kopao je po živoj rani, ostavljajući najdraže i najbliskije ljude - ženu, decu, koja ga nisu razumela, nisu mogla da ga razumeju! Nije razdor u porodici bio razlog odlaska, već posledica različitog odnosa prema životu. Nije slučajno Tolstoj je četvrti put pokušavao da ode iz Jasne Poljane. Prvi pokušaj bio je 1884. godine, ubrzo posle "Ispovedi", gde je pitanje o smislu postojanja vezao sa životom težaka, ne samo na filozofskom, već i na socijalnom planu. Otuda i nova moralna pozicija pisca koji nije priznavao način života plemića, svog društvenog sloja. "Život u Jasnoj Poljani je otrovan… Teško je živeti u tim besmislenim, raskošnim uslovima, u kojima sam ja morao da provedem život. Još je teže u tim uslovima umirati " - beleži u dnevniku iz 1908. godine.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:22

OSKAR VAJLD 

Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na "inteligentnom prijemu ove predivne drame; vidim da vam se svidela skoro koliko i meni". 

Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio : "Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo." Na putu za Ameriku, na carini je teatralno izjavio: "Nemam ništa da prijavim osim svog genija." "Volim London!" rekao je jednom, "Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda." Verujući da "ništa nije tako uspešno kao preterivanje", bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Oskar je pričao o svakoj temi na svetu, sve je znao, u sve se razumeo. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče "u letu", vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha."Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!" izjavio je nadahnuto, ne znajući da ęe mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući 17- godišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja ostati njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav. 

"Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom "Slika Dorijana Greja". Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost za Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog "nakaznog ponašanja" izrekao najgoru moguću kaznu - dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London okrenuo je tada leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. 

"Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira." Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo nijedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata, umrla je kao devojčica a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. 

Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca, iza čijih leđa su pričali vic: "Zašto doktor Vajld ima crne nokte?" "Zato što se počeškao." Oskarova majka bila je za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bilo je objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom "Speranca". Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio je: "Jadno dete iz ovakvog braka." 

Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: "Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je - da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom "Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, na samrti je rekao: "Jedno od nas đe morati da ode!" 

* * * 

Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen… 

U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek Alis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija "Taitinger" koja proizvodi šampanjac. Ista kompanija pokrila je i troškove Vajldovog unuka Merlina Holanda u najskupljem pariskom hotelu "Krilon". U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije - okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek pre dve godine podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: "Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda". 

U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuču u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:22

Dame iz posveta 

Na žalost, većina pesnika i muzičara, koji su inspirisani neuzvraćenom ili nemogućom ljubavi, kao i nesrećnim događajima, posvetila je svoje pesme ženama i upravo ti stihovi sa ukusom tuge su postali antologijski 

Legendarni mostarski pesnik Aleksa Šantić nije bio zaljubljen u Eminu Sefić, jer u vreme kada joj je posvetio stihove "Kad tamo u bašti, u hladu jasmina, s ibrikom u ruci stajaše Emina" ona je imala tek jedanaest godina. Rekorder u skokovima (13) sa Starog mosta na Neretvi Emir Balić govorio je da je Emina zaista bila nešto posebno, čak se i mostarskom kaldrmom, onako u nanulama, šetala dostojanstveno i elegantno, a njeno ovalno lice imalo je poseban šarm koji nikog nije ostavljao ravnodušnim, pa ni samog književnika Aleksu Šantića, koji je pre jednog veka bio prosto opčinjen devojačkom lepotom u tako ranoj mladosti. Pisac je, inače, bio njen prvi komšija i opčinila ga je kada je jednom prilikom prolazeći pored njene kuće ugledao Eminu s ibrikom u ruci. Pesmu o Emini narod je toliko prihvatio da je postala najslušanija sevdalinka. 
Zagrebački kantautor Arsen Dedić, zanesen Splićankom Ines Bareza, posvetio joj je svoju pesmu "Ne daj se, Ines", koju je čežnjivim glasom svojevremeno odrecitovao doajen jugoslovenskog glumišta Rade Šerbedžija. Ines sada ima 67 godina i živi u Milanu, gde se bavi astrologijom, ezoterijom, jogom, slika i vaja, a udata je za jednog italijanskog arhitektu. Ona se početkom Drugog svetskog rata sa majkom preselila u Sombor, a potom zbog baletske škole u Beograd. Sredinom šezdesetih, u srpskoj prestonici je preko zajedničkog prijatelja Arsen upoznao markantnu Dalmatinku, koja je posle kraćeg razgovora ostavila toliko snažan utisak na Arsena da joj se prilikom sledećeg dolaska u Beograd sam javio i tako je jednog kišnog dana započela njihova romansa. Ines je kasnije pričala da je Arsen maštao o zasnivanju porodice, odnosno ženi i deci koji će ga čekati kod kuće, ali ona sebe ipak nije videla u takvoj situaciji, pošto ništa nije očekivala i smatrala je da njih dvoje nemaju šta da grade. Romantičan početak nije prerastao u dramatičan kraj, jer su međusobno suprotne stavove o budućem životu razumno prihvatili kao neminovnu stvarnost. Dedić je tada imao 25 godina. Ines je kasnije priznala da je Arsenu zaista, kao u pesmi iz zbirke "Brod u boci", pisala pisma na raznobojnim hartijama, jer navodno nije volela belu. Zeleni autobus koji se "ruši niz jednu beogradsku padinu" zaista je postojao, a njeni rumeni obrazi sa njegovom pojavom užarili bi se i na jesenjem vetru. Arsen Dedić je pominjao mnoga ženska imena u svojim stihovima, a poslednju pesmu sa posvetom namenio je svojoj unuci "Lu". 
Pesnik i humorista Vlado Dijak je svojevremeno, tačnije 1949. godine, bio zaljubljen u Selmu Borić, koja je pohađala Drugu žensku gimnaziju u Sarajevu, a pošto su joj roditelji živeli u Zenici, često je odlazila kući vozom. Jednom prilikom ponudio se da joj ponese kofere do železničke stanice, ali ni tada nije skupio hrabrosti da joj izjavi ljubav, pa je zato, ispraćajući je sa perona dok mu je ona mahala iz kupea, izgovorio rečenicu koju je kasnije pretočio u hit baladu "Putuj, Selma, i molim te ne naginji se kroz prozor". Ona je za pesmu saznala tek 1962. godine kada joj je otac poslao novinski članak u kojem je bila objavljena "Selma". Tim povodom Srđan Šarenac iz Bosne i Hercegovine snimio je dokumentarac o Selmi Borić u kojem on, dve decenije posle pesnikove smrti, kreće istim vozom kojim je pre pola veka ona otišla i na fakultet u Zagreb, samo što je ovom prilikom otišla da poseti grob Vlade Dijaka. U filmu se mogu čuti i svedočenja Gorana Bregovića, Željka Bebeka, Vuka Krnjevića, pa i njenog bivšem supruga Josipa. Borićeva je pesmu "Selma" prvi put i čula u Zagrebu 1975. godine na koncertu "Bijelog dugmeta", a kada je program završen, otišla je iza bine i rekla Bregi i njegovim kolegama da je upravo ona ta Selma o kojoj pevaju, ali su oni u početku bili sumnjičavi. Selma u filmu priznaje da je i ona bolovala za njim, pogotovu kada je napustio studije u Zagrebu pošto mu je ponestalo novca. U međuvremenu, Borićeva je i sama počela da piše stihove i pre dve godine je objavila zbirku poezije "Selma putuje na fakultet" u kojoj se nalazi i pesma "Sećanje na Vladu". 
Lidera "Bijelog dugmeta" Gorana Bregovića je dosta žena inspirisalo da im posveti svoje stihove, a jedna od njih je i poznata manekenka Ljiljana Tica, kojoj je napisao pesmu "Mogla je biti prosta priča", a na ime kćerke nekadašnjeg uticajnog bosanskohercegovačkog političara Branka Mikulića adresirao je pesmu "Uspavanka za Radmilu M". Nekadašnja voditeljka TV dnevnika Danka Novović, kojoj su se mnogi divili s razlogom, opčinila je i tadašnjeg najvećeg jugoslovenskog boema Tomu Zdravkovića, koji joj je posvetio pesmu "Danka, volim te". Prilikom snimanja serije "Doktorka na selu" 1982. godine, za koju je Toma radio muziku, a u jednoj od epizoda čak i glumio muzičara, legendarnom pevaču je za oko zapela markantna glumica Ljiljana Blagojević pa joj je otvoreno najavio da će joj posvetiti jednu pesmu i ubrzo je ispunio obećanje. Naravno, Toma nije zaboravio da se oduži i supruzi kroz stihove "Hej Branka, Branka, Branka, reci mi, Branka, ko je kriv zbog našeg rastanka". Životnoj saputnici pesmu je posvetio i Ljuba Aličić, kroz stihove "Svirajte mi za Željanu, moju ljubav, moju ranu, svirajte za dane sreće, njoj poklanjam ovo veče". Dejan Cukić je supruzi Milici posvetio pesmu "Mokre ulice" ("Ja stojim ovde visok do tavanice i moja ljubav za te nema granice, jer ja te volim, Milice"). Pop pevač Sergej Ćetković je supruzi Kristini namenio pesmu "U tebi sve mirno spava, sa tobom je sve i san i java, ja borim se da tako ostane, Kristina". Beogradska starleta iz sedamdesetih Meri Cakić je "Lutka sa naslovne strane" kontroverznog frontmena "Riblje čorbe" Bore Đorđevića.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:26

Juče sam te sanjao. Jedva da više znam šta se potanko dešavalo; samo još znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja“, napisao je čuveni pisac u jednom od brojnih pisama upućenih Mileni Jesenskoj, koja su prvi put kod nas, necenzurisana i po izvornoj hronologiji, objavljena u knjizi „Pisma Mileni“ („Feniks libris“).  Književnik Jovica Aćin, priređivač i prevodilac ove knjige, za „Blic“ kaže da je reč o jednoj od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski na svetu. „Pisma su prepuna razdiranja i tenzije, a strastvena nežnost i literarna snaga ih čine tako snažnim i kompaktnim.“
Knjiga „Pisma Mileni“ svojevrstan je ljubavni roman sačinjen od niza dramatičnih pisama u kojem je junak (Kafka) otelotvorenje neobične, vanredne strasti, koja je istovremeno i svedočanstvo bola i beznadežnosti. Aćin kaže: „Bila je to neobična ali velika ljubav, nema sumnje.  Oni su zajedno bili samo par dana, a potom kroz prepisku godinama gradili tu nesvakidašnju vezanost i ljubav. Mi, naravno, ne možemo i ne treba da nagađamo stvari, ali izvesno je (vidi se to i u Kafkinim romanima) da je on u ljubavi tražio spas od svojih demona. I u napisanom i između redova vidi se ta njegova ogromna napetost i rastrzanost. Ali pre i posle svega, ta pisma su prava, velika literatura“.  Za Franca Kafku Milena je bila „živa vatra kakvu još nisam video“ i „nož koji sam zarinuo u sebe; nož ljubavi“. No, čitava priča, kako dodaje Aćin, biva još uzbudljivija ako pogledamo ko je bila ta Milena koju je strast izvanrednog pisca učinila čuvenom, a da to ona nije želela.
Milena Jesenska
Milena Jesenska je rođena je avgusta 1896. u Pragu kao drugo dete uglednog profesora Jesenskog. Imala je 17 godina kada joj umrla majka; bila je jedno vreme u manastiru, a potom je završila žensku gimnaziju. Nakon dve godine medicine napustila je fakultet i posvetila se novinarstvu. Sa Ernestom Polakom upoznala se 1914. i ubrzo udala, iako otac nije odobravao tu vezu. Kada je Kafka sreo Milenu, u jesen 1919. u jednoj umetničkoj kafani u Pragu, njen brak se već raspadao. Oktobra te godine Milena je pisala Kafki, tražeći dozvolu za prevod njegovih priča. Tako je počelo… Usledila su brojna, duga pisma – svojevrsna svedočanstva o velikom piscu, ali i štivo velike literarne vrednosti.  Četiri godine kasnije, 1923, Kafka je umro, ne dočekavši Milenin razvod koji se desio te iste godine. Jesenska je postala uspešna publicistkinja, borac za prava i slobodu i deo tadašnjeg pokreta češke avangarde, u kojem upoznaje svog drugog muža Jaromira Krejcera, sa kojim je imala ćerku. Gestapo ju je uhapsio novembra 1939. Deportovana je u koncentracioni logor „Ravensbrik“, gde je i umrla maja 1944. godine.  „U Kafkinim pismima Mileni“, napominje Aćin, „prepliću se varljivo osećanje sreće i blaženstva, očaj, strah, bezumno samouništavanje, ali i radost, snovi, maštanja. Ukratko, život. Bogat život. Bio je to raskošan odnos, uprkos činjenici da su proveli zajedno tek dva dana i da je ona, makar i samo formalno, bila udata žena.  Sem Kafkinih pisama u autentičnom redosledu, knjiga „Pisma Mileni“ sadrži i njena pisma upućena njegovom prijatelju, kao i hronologiju njihovih života u razdoblju od 1919-1924. godine. Jovica Aćin kaže da su „Pisma Mileni“ zapravo roman-svedočanstvo o snazi emocija koje grade, potkazuju i prevazilaze život.
***
Bliskost na daljinu 

„Zašto mi govoriš, Milena, o zajedničkoj budućnosti koje nikada neće biti? Da li je to upravo zato što je neće biti? U Beču još one večeri kada smo dotakli ovo pitanje, imao sam utisak da se stvari dešavaju kao da tražimo nekoga koga dobro poznajemo, ko nam je mnogo nedostajao i koga iz tog razloga nazivamo najlepšim imenima, ali nam odgovor ne dolazi; kako bi i mogao odgovoriti kad nije tu, toliko je daleko da se o tome samo sanjati može.“ (Septembar, 1920. Prag)
Nag među odevenima
„Kažete da je moguće da se Franc plaši ljubavi, a da se ne plaši života. Ali ja mislim da je to drugačije. Za njega je život nešto sasvim različito nego za druge ljude, za njega su novac, berza, pisaća mašina potpuno mistične stvari (a one to zaista i jesu, samo za nas one nisu takve). To su za njega najčudnovatije zagonetke prema kojima on uopšte nema isti odnos kao i mi(…) On nije kadar da laže. Za njega nema najmanjeg pribežišta, nema utočišta. Zato je on izložen tamo gde smo mi zaštićeni. On je poput nagog čoveka usred gomile odevenih ljudi.“ (Iz pisma M. Jesenske odanom Kafkinom prijatelju Maksu Brodu datiranog – avgust, 1920)








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:29

Neki posebni delovi iz Pisma Mileni


“bojim se utoliko vise sto sam ja prirodno rodjen da budem osudjivan, i to veoma tesko, ali svakako ne u sustinskom smislu tvoje price, dakle mozda jos teze osudjivan, rekla bi ti; da, vise volim da podnesem najtezu osudu koja pociva na istini nego laksu osudu koju ne zasluzujem."

"Ima li na svetu toliko strpljenja koliko mi je potrebno?"

"I uprkos svemu, ponekad verujem: ako je mogucno umreti od srece, to ce se meni dogoditi. I ako je sreca u stanju da u zivotu odrzi nekog coveka, osudjenog na smrt, onda cu ja ostati ziv."

"... kada sam licem u lice s tobom, cak i ako se stvari ne menjaju, sve nestaje i pretvara se u nista."

"Ili je svet tako majusan ili smo mi gorostasni - u svakom slucaju ga oboje potpuno ispunjavamo."

"Kad bi vec bila ovde! Ovde nemam nikog, bas nikog osim straha s kojim se, on grcevito zakacen za mene, a ja za njega, valjam kroz noc."

"... CEKACU TE DO POSLEDNJEG DANA BAS KAO STO SAM DO PRVOG."

"Niko ne peva cistije od onih koji su u najdubljem paklu; ono sto smatramo za pesmu andjela, u stvari je njihova pesma."

"Zasto ne mogu da prihvatim cinjenicu da se ne moze uraditi nista bolje nego ziveti u ovoj jedinstvenoj napetosti nalik stalno odlaganom samoubistvu?"

"Proveo sam zivot braneci se od zelje da ga okoncam."

"... grese ljudi kad se smeju junaku koji lezi na pozornici smrtno ranjen sve pevajuci neku ariju. Svi mi lezimo i pevamo, godinama.” 









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 12:32

Prag, 5. septembar 1920)
Nedelja
Da li je ovde glavna stvar, Milena, u onome što misliš da si napisala, i nije li to pre poverenje? Ipak si se tom temom pozabavila u nekom pismu; bilo je to u jednom od poslednjih tokom mog boravka u Meranu, nisam više stigao da ti odgovorim.
Gledaj, trebalo je da Robinzon nađe posao, da pođe na opasno putovanje, da doživi brodolom i hiljadu drugih stvari, a meni bi bilo dovoljno da te izgubim da bih smesta postao Robinzon. Ali ja bih bio veći Robinzon od njega. On je još imao svoje ostrvo, i Petka, i svakojake stvari, da i ne računamo brod koji je došao po njega i koji je sve sveo na san; ja neću imati ništa, čak ni svoje ime, i njega sam ti dao.
I eto zašto sam u izvesnoj meri nezavisan od tebe; upravo zato što je moja zavisnost prevazišla sve granice. Alternativa je prevelika. Ili si moja, i sve ide dobro, ili te gubim, i onda se ne može reći da sve ide loše, nego da više ništa ne ostaje, ni ljubomora, ni patnja, ni strah, ništa. Očigledno, svetogrđe je tako graditi na nekom ljudskom biću, i eto zašto se strah šunja oko temelja zgrade, ali to nije strah koji se tiče tebe, to je strah što smo se usudili da gradimo na taj način. I eto zašto, kako bi mi pomogli da se odbranim od tog straha, na tvom dragom zemaljskom licu ima toliko božanskih elemenata (ali ih je nesumnjivo bilo još od početka).
Eto, sad je Samson rekao Dalili svoju tajnu, i ona može da mu odseče kosu, kroz koju je, radi pripreme, toliko često provlačila šake; po svojoj volji! Ako i ona nema neku sličnu tajnu, sve ostalo nevažno.
Iz knjige Pisma Mileni








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Čet 25 Avg - 13:50

Seksualne persone: Henri Miler i Brenda Venus

Brenda, srce moje!
Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.
Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali.
Spavali smo, ili drijemali, ili se pravili da spavamo – teško je reći što je bilo posrijedi. Sjećam se da sam ovda-onda otvarao oči da te pogledam, i svaki put mi se činilo da spavaš snom pravednika, ali sam instinktivno znao da ne spavaš. Pravila si se da spavaš kako bih te mogao i dalje potkradati. Imala si na sebi crnu, vrlo tanku haljinu, a ispod nje ama baš ništa. Bila si isto onako lijepa i čedna kao na onim prvim slikama koje si mi bila poslala – samo snimkama glave. Jednu sam ruku bio proturio ispod tebe, a kako ti se haljina bila zadigla, ruka mi je ostala prignječena ispod tvog golog dupeta. Nisi se uopće htjela maknuti da mi je oslobodiš.
Beskrajno dugo čini mi se da sam manevrisao drugom rukom, vrlo polagano, vrlo nježno, vrlo diskretno, ne bih li ti došao do pičke. Ruka jedva da mi se pomicala, naprosto je miljela dok nije došla do guštika od dlaka, nalik na krznenu kesu na škotskim suknjicama. Usred te džungle bila je, naravno, tvoja ***** s kojom sam nastojao uspostaviti kontakt.
Zadržavam se ovoliko na toj sporosti i manevriranju upravo zato što se u tome krio glavni čar. Na mahove mi se činilo da se budim i govorim sam sebi: „Ovo je nešto nevjerojatno, bit će da sanjam“, a onda bih još dublje zaronio u san i još se više približio onoj pukotini koju sam tražio prstom. Sad sam morao više nego ikad biti oprezan i pažljiv da se ne bi iznenada probudila i uzviknula: „Kog vraga to radiš?“ (kao što ponekad, kad se vratimo iz restorana, odjuriš brže-bolje od mene govoreći: „Moram kući“, kao da si ostala duže nego što si smjela i kao da te netko – ljubavnik? – čeka da se vratiš.)
Dotle, dok sam tako prtljao, smionost što s tobom postupam na taj način pojačala mi je čuvstva i želju da te uzmem – u tom stanju nalik na san.
Nastupio je odsudan trenutak u kojem sam ti razmaknuo usmine. Sad sam već bio potpuno izvan sebe. Ti se nisi bila ni za milimetar pomaknula, oči su ti bile još sklopljene, izraz na licu blažen  ili anđeoski, a kakva mi je samo ***** bila pod rukom – najposlije sam je držao sa dva ili tri prsta. Bila je neobično vlažna, meka kao baršun, a premda ti je tijelo i dalje bilo nepomično, ***** ti je bila vrlo živahna, vrlo aktivna, vrlo vrlo primamljiva. Sjećam se da sam se stvarno probudio, ali sam onda navlaš ponovo utonuo u san govoreći sam sebi: „Iskoristi priliku do maksimuma!“
Iznenada mi se *****, koji je za sve to vrijeme valjda drijemao kao puž, ukrutio i u isti mah me zabolio, zato što je erekcija tako naglo nastupila. I sad dolazi najškakljiviji trenutak. Hoću li se usuditi da ti ga turnem ili ćeš se ti definitivno prenuti iz sna? U prvi mah dopustio sam sebi da uđem samo u predvorje. Zatim, budući da se nisi ni mrdnula, odlučio sam da ga gurnem – i gurnuo sam ga. Sad ti je tijelo reagiralo. Leđa su ti se savila u luk da bih mogao do kraja ući, i gotovo si se neprimjetno počela njihati amo-tamo, u pravom ritmu snošaja.
Tek što nisam ****** kad su nas probudili prijatelji koji su nas bili netom otkrili, i rekli nam da je kasno i da se svi razilaze kućama.
Sjećam se kako si se otkvačila od mene uzdišući i kako si me slatko poljubila mokrim ustima govoreći nekako upol glasa: „Šteta, šteta. Baš kad je tako dobro krenulo“. Tvoje su me riječi zaprepastile. Što! Da moja Brenda tako govori? Onda znači da se voli tucati! Eto, draga moja Brenda, to ti je uglavnom sve. Nadam se da si uživala čitajući ovo, kao što sam ja uživao dok sam sanjao. Sad se vraćam u krevet nadajući se da ću prizvati to raspoloženje, taj prizor, te okolnosti. Nastojat ću sanjati Semiramidu, kraljicu koja je osvojila cijelu Evropu i dijelove Azije. Naposlijetku su je porazili Indijci, inače bi osvojila cijeli tada poznati svijet!!! A ja znam da ti u potaji to isto želiš učiniti, ali ne pičkom nego talentom. Ipak se ono prvo ne smije potcjenjivati niti prezirati, s obzirom na to koliko nam nevjerojatne i bezazlene radosti pruža. Šta velite na to, o kraljice moja?
Još jednom i zanavjek šaljem ti svu svoju ljubav, štovanje i odanost.
Henry.
Izvor: Henry Miller, „Predraga moja Brenda. Lljubavna pisma Henryja Millera Brendi Venus“, preveo Zlatko Crnković, Augus Cesarec, Zagreb, 1987.
Slike: Simon Berard








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 26 Avg - 5:10

Balzakovo pismo gospođi Hanskoj

Jacques-Louis David – Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Gospođi Hanskoj, Nešatel

Pariz, 19. jul – 8. avgust 1833.

Niste bili ni zaboravljeni ni manje voljeni; ali Vi ste bili malo zaboravni. Niste mi pisali koliko ćete vremena ostati u Beču, kako bih znao da li će Vas moj odgovor naći. A zatim ste tako nečitko napisali ime korespodenta da ga i sada pišem sa strepnjom da nema nekog nesporazuma. Pošto sam ovo rekao, – pisao sam Vam više pisama koje sam spalio iz straha da Vam ne budem neprijatan, a sad ću Vam u nekoliko reči izneti moj život u poslednje vreme.
Izdavač je pokrenuo odvratnu parnicu zbog „Seoskog lekara“. Delo je završeno danas, 19. jula, i prodavaće ga knjižar koga odredi sud. Što se tiče te knjige, u nju sam sahranio, otkako Vam nisam pisao, više od šezdeset noći. Vi ćete je pročitati, moj daleki anđele, i videćete koliko je utrošeno života i srca u tom delu kojim još nisam sasvim zadovoljan.
Rad me je toliko zaneo da sam Vam mogao dati samo svoje misli; tako sam umoran, a život je za mene tako pust! Jedino osećanje koje izgleda istinito i koje se pojavljuje u mom sadašnjem životu hiljade je milja od mene! Zar nije potrebna sva moć jedne pesničke duše da bi se odatle iscrple utehe, da bi se posle toliko rada moglo pomisliti: „Ona će ustreptati od radosti videći da me je njeno ime osvojilo i da sam njenim imenom nazvao ono što sam u devojci zamišljao kao najlepše, najplemenitije?“ Čitajući tu knjigu videćete da ste u mojoj duši bili kao kakva svetlost. Nemam šta da Vam pišem o sebi, jer sam radio i danju i noću, nikog ne viđajući, ali nekoliko nepoznatih žena zakucalo je na moja vrata, pisale su mi. Samo ja nemam tako prostu dušu, i što kaže dilekta… „Da sam mlada i lepa, došla bih, ne bih pitala. Ja sam tako sve to uništio. Ova ženska uzdržanost je u mnogom bila zbog Vas. Onakav venac kakvom ja težim daje se ceo, ne deli se.
I tako još nekoliko dana, još nekoliko meseci rada, i završiću jedan od svojih zadataka; otići ću da se malo odmorim, da putovanjem osvežim mozak: neki prijatelji su mi već predložili Nemačku, Austriju, Moravsku i Rusiju. Non so. Još ne znam šta ću uraditi. Vi ste tako despotski u svojim naređenjima da bih se uplašio da prođem pored Vas; za mene bi postojala dvostruka opasnost.
Vaša pisma me očaravaju; činite da Vas volim sve više; ali ovaj život koji neprestano odlazi k vama sagoreva u naporima ne vraćajući mi se bogatiji. Mučenje je voleti ne poznajući se.
*
(Poljakinja Evelina Hanska, rođena grofica Ževuska, oduševljeni čitalac Balzakovih „Slika iz privatnog života“, uputila je autoru početkom 1832. godine iz Vješhovnje u Voloniji (tada u ruskoj carevini) jedno pismo potpisano sa Tuđinka. Tom pismu sledila su i druga. Krajem te godine Balzak se prvi put javio Nepoznatoj i tako je počela prepiska između velikog pisca i one koja će, 17 godina kasnije, 1850, postati njegova žena, a svega nekoliko meseci zatim njegova udovica.
Pisma Tuđinki su ne samo istorija jedne velike ljubavii slika intimnog života Balzaka, već u stvari Balzakov dnevnik: sve tuge i radosti svog kratkog života, koji je izgoreo u natčovečanskom radu, on otkriva u ovim pismima gospođi Hanskoj, pismima koja će bez predaha čitati svi oni koji vole Balzaka.)








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 26 Avg - 5:19

Paul i Žizela Celan: Pisma, grafike, poezija

Pariz, 05. 11. 1961
Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.
Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)
Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!
Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!
Izvući ću se.
Volim vas
Paul
5. XI 1961.
Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te.
Žizela
Pariz, 07. oktobar 1962.
Mili moj, ljubavi moja,
Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put!
Žizela








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 27 Avg - 5:11

Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

Franz von Stuck – „Poljubac Sfinge“
Pismo Fridriha Ničea upućeno Lu Andreas-Salome
“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.
Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.
Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.“
Tvoj Fridrih Niče

ranz von Stuck – „Tilla Durieux kao Kirka“
Rilikeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome, Minhen, jun 1897.
Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dusu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.


To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj medju tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.


Odlomak iz Frojdovog pisma upućenog Lu Andreas-Salome, Beč, 6. januar 1935.
„Moja draga Lu,
Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.
E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreci u Austriji a da vlada, vecinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A jos nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istoriski osnovi price o Mojsjiju nisu dovoljno cvrsti da budu baza mojoj nepogresivoj intuiciji. Stoga cutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to resenje problema koji m je progonio citavog zivota.
Izvinite sto Vas opterecujem time. – Vaš Frojd“
.
Sve ličnosti pomenute u ovom postu bile su deo intelektualne elite Beča s kraja 19. i početkom 20. veka. Lu Andreas-Salome svojom ličnošću i uticajem podsetila me je na ženske likove prikazane na platnima nemačkog simboliste Franca fon Štuka. Sfinga, Kirma i Saloma – fatalne žene koje proždiru. Sva tri pisma odlikuju se različitom temom, formom i senzibilitetom. Sva trojica koriste pisma, a zapravo himne i pohvale fatalnosti kojoj je, poput pitanju sfinge, nemoguće odoleti, ali ni adekvatno odgovoriti.
Ničeovo pismo – savrešena retorička urna – pohvala je pokudom, ironijom, ogorčenošću svojstvenom muškarcu koji nije ulovio plen posle dugog lovačkog pohoda. Rilke je daleko romantičniji u pesmi impresionističkog zanosa, što i odgovara formi njegovog pisma koje je u obliku lirske pesme. Frojd se obraća Lu sa poštovanjem učitelja prema učenici koju smatra adekvatnim sagovornikom o temama koje ga zaoklupljaju.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33460

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 3 Sep - 12:29

Tebi covek sebe radi i Tebe radi moze da kaze istinu kao nikom drugom, stavise, covek moze najneposrednije od Tebe da sazna svoju istinu.


"Pisma Mileni", Kafka








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:15

Pismo Azri

Ne mogu otici, draga princezo, prije nego bar pokusam razumjeti ono sto
nam se dogodilo, ono sto nam se moglo dogoditi da smo bolje znali sta
nam se nudi, ono sto sam od tebe dobio i ono sto sam mogao dobiti da sam
znao, da sam bio sposoban, primiti, ono sto sam ti zelio dati i sto sam
ti mozda i dao. Bio bih veoma iznenadjen, bio bih zapravo beskrajno
tuzan, ako se ti i ovo pismo ne biste nasli; to bi znacilo da mi ni ti
nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo
razumio ono sto sam s tobom imao. Zato ti pismo ostavljam ovdje, zajedno
sa ovom svojom ostavstinom: ako ga nadjes dobro sam razumio i ovaj
pokusaj ima razloga, a ako ga ne nadjes jasno je da sam imao krivo i da
je sve ovo, da je naprosto sve - bez razloga. Zato ti pismo i svoju
ostavstinu ne saljem postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,
ako ne dodjes do kraja novembra, sve ovo baci.

Kad god sam razmisljao o svom zivotu, kad god sam pokusao u cjelini
sabrati svoj boravak na svijetu, dogadjalo mi se isto: sve sto sam
pamtio, sve sto je ispunjavalo moje dane i godine, curilo mi je izmedju
prstiju koji su ostajali cisti i suhi. Curilo kao pijesak. Stari su
naucavali da je bilo jednom zlatno doba, da je nakon njega doslo
broncano, a onda, s ljudima ili za ljude, zeljezno doba. Ja, po svemu
sto vidim, zivim u dobu pijeska, u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od
sitnica, od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte, u kojima
se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti jer ni one ne
ostavljaju trag. Naprosto pijesak. Svaka inventura mog zivota prije tebe
davala je isti rezultat: mnogo sitnica, bezbroj pjescanih cestica koje
se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati ni
sebe ni stvarnost jer u njima nema i ne moze biti oblika.

Onda si dosla ti i s tobom jedno sasvim novo osjecanje, mozda cak jedno
drugacije iskustvo. Ne znam kako bih to nazvao, ne znam to ni opisati,
ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto, bilo je u svemu tome stvarnosti, bilo je trenutaka u kojima
sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni,
da imam, i u sebi i objektivno, nesto oko cega se mogu okupiti moja
sjecanja, moje zelje, moja osjecanja i moje misli. Ako bih smio
posegnuti za jednom izlizanom metaforom, rekao bih da je nasa ljubav kao
klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako bar izvana dobiti
oblik, mjeru, razlog. Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj
pokusaj i zato nada da ces naci ovo pismo, zato molba da dodjes i da ga
nadjes.

Odlazim jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim
je u redu. Svi razlozi za to su, medjutim, posve krivi i zbog njih
stvari ne mogu biti u redu. U nama i medju nama nema razloga za tvoju
molbu i za moj odlazak. Ti si to trazila zbog tupe premorenosti
svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni
pa makat ovo i ovako, iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi ako
se nesto u njemu stalno mijenja. Zamolila si me da odem iz razloga koji
su sasvim vanjski, koji s nama nemaju doslovno nista. To su krivi
razlozi na koje ne smijem pristati, a ja eto pristajem i odlazim. To
nije u redu, a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu. I pogotovo
nije u redu sto ne osjecam ocajanje, bol, bijes... Samo tupo pristajanje
i blaga, jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim.

Dževad Karahasan








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:18

I.Turgenjev

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:19

Za Kalpurniju (suprugu)

Ne možeš čak ni da zamisliš koliko čeznem za tobom.
Glavni uzrok moje čežnje počiva u ljubavi, ali i u činjenici da nismo navikli da budemo razdvojeni. Iz noći u noć ležim budan u postelji i razmišljam o tebi, a preko dana, u doba kad sam te obično posećivao, stopala me ponesu ka tvojim odajama, ali kad shvatim da nisi tamo, srce mi preplavi neizmerna tuga i osetim se kao odbačeni ljubavnik. Takvih muka sam pošteđen samo kad sam zaokupljen poslom i kada u sudnici vodim parnice u korist svojih prijatelja. Tebi ostavljam da proceniš na šta se sveo moj život kad mi je rad jedino pribežište a tuga i čežnja jedina uteha.
Zbogom.

Gaj Plinije Sesilije Sekundus








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:19

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to
poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:20

Vilijam Kongriv
(1670 - 1729)

Za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,

Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete
mom jeziku, zašto ne povjerujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači
dražest koju moje srce osjeća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je,
u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost
i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća
mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. Uzdrhtalih udova
i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar.
Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav
ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo
prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve
može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim
muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost,
koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve
i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika,
svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda,
prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje
život može da ponudi.

Ali mi se sad čini da me je Ljubav, svemoguća Ljubav, u samo jednom trenu
volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas.
Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on
više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno da tobom,
o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut
svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski
vek u neprekidnoj ekstazi.

Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj.
Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti
možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se
slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša
ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se
tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje.

A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti
na puki očaj i beskrajnu patnju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:20

Ričard Stil
(1672-1729)

Za gospođicu Meri Skarlok

Gospo,

Kakvim bih jezikom trebalo da se obratim svojoj ljupkoj dragani da bih
joj predočio osjećanja koja bujaju u srcu koje ona toliko voli da kinji?
Kad mi niste pred očima, ne mogu da pronađem ni trenutka mira, a kad sam
sam sa vama, držite me na tako ledenom rastojanju da mi se čini da sam i
dalje odsutan, mučen pogledom na draži kojima nemam pristupa. Jednom rečju,
morate mi dati ili lepezu ili masku ili rukavicu koju ste nosili prilikom
našeg susreta ili neću moći da preživim. Ili da, u suprotnom, očekujete
da vam poljubim ruku i da, kad sednem pored vas, ukradem vašu maramicu.
Vi ste za mene tako darežljiv plen da vas ne smem zgrabiti naprečac.
Stoga moram naterati sebe da vam se prikadem korak po korak, kako me slatka
žudnja ne bi navela na neki nepromišljen gest i ostavila me praznih šaka.
Draga gospođice Skarlok, već mi je dojadilo da vas tako oslovljavam.
Stoga vas, mila moja gospo, smerno molim da nevedete dan kada ćete uslišiti
molitve svog poslušnog, odanog, poniznog sluge.

Rič. Stil


Avgust, 1707. (dve nedelje uoči venčanja)

Gospo,

vjerujte da nema ničeg težeg na svetu nego kad je čovek zaljubljen a mora
da se bavi svojim redovnim poslovima. Ko god pokuša da razgovora sa mnom,
neminovno otkriva da uopšte nisam tu, tako da se sve češće nosim pomišlju
da se zaključam u kuću i pobegnem od sveta kako drugi ne bi posumnjali u
moju razboritost i spakovali me na neko još grđe mesto. Jedan gospodin me
jutros upitao "Kakve su vesti iz Lisabona?", a ja sam mu odgovorio, "Ah,
da samo znaš kako je lepa." Drugog je zanimalo kad sam poslednji put bio
u Hempton kortu, a ja sam mu odgovorio "Pa, mislim narednog utorka."
Lepa moja, dopustite mi da vam bar poljubim ruku pre nego što ne svane
taj blaženi dan, inače ću potpuno sići s uma.
O, ljubavi !
Na kakve sam muke stavljen!
A opet, ko bi želeo da živi lišen vaše milosti?
Mislim da bih vam mogao napisati čitavu knjigu, ali vam sve reči sveta
ne bi mogle iskazati koliko sam strasno i nesebično vaš -

Rič. Stil


7.oktobar, 1707.

Moje najvoljenije stvorenje,

Pišem ti ovo samo da bih ti poželeo laku noć i uverio te da sam se svesno
latio stvari o kojoj smo pričali.

Budi uverena da te cenim i poštujem u skladu s tvojim zaslugama, što znači
da si mi zarobila srce neraskidivim sponama lepote, vrline, dobrostivosti i
prijateljstva. Na osnovu onoga što sam večeras uradio, mogu da procenim da
ću završiti posao u roku od dva dana. Napiši mi da si vesela i dobro raspoložena
jer za tvog smernog i odanog supruga nema lepše nagrade i većeg zadovoljstva od toga.

Rič. Stil








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:21

Viktor Igo
(1802-1885

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma.
Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk
tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu
život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih,
leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti
došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi
moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari,
je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja
egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao
da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od
anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem
sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju
nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar
je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna
prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze
ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti
samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju
svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj
ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve
tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.
Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog
roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila
da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove.
Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih
stopa.Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u
životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što
sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?
Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna
da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge
mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava
da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime
što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja
i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja
egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme.
Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike
sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da
vjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu
ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem
čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i
sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo
vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala,
Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred
bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć,
sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si
mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:22

Mika Antic
Pismo za Gospodju Vineti

Gospodjo Vineti,
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se, kako sam, kao ptica, pre sedam zima, sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.
Setite se da tad nisam imao rukavice ni toplo odelo. Tad smo nešto počinjali i rukavice i toplo odelo, imali smo, samo, u glavi.
Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu…
Inače, nadam se da vam je sasvim jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o svojim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti i, ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći. To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas ću biti već rano u zoru…
Miroslav Antić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:22

Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:23

25. septembar 1893.

Dragi moj mali Luje,

Svrseno je, dakle. Necemo se vise videti. Budi siguran kao sto sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj zivot. Ja se ne kajem sto ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivsi glavu u nas krevet, a takodje kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uvece, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.

Sad oboje uzasno patimo. To mi izgleda kao strasan san. Nekoliko dana necemo moci u to da verujemo; nekoliko meseci cemo osecati bol, a zatim ce nastati oporavljanje.
Tek tada cu ponovo poceti da ti pisem jer smo resili da cu ti pisati s vremena na vreme. I to smo takodje cvrsto resili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad neces doznati moju adresu - bice jedina, ali ce uciniti da nas rastanak ne bude sasvim cepanje.

Ljubim te jos jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe andjeoske daljine!



25. septembar 1894.

Moj dragi mali Luje

Hocu opet da razgovaram s tobom kao sto sam obecala. Vec godinu dana mi vise nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo jos suvise pomesani da ne bih osetila cak i tvoj bol, kadgod razmislim. Medjutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko proslosti. Vec jedan veo! Vec se neke stvarcice ublazuju, cak su neke sitne pojedinosti umrle. To uvidjmo, zar ne, kada slucajno neka od njih ozivi?

Pokusala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokusaj da zamislis moj prvi pogled. Uvideces da se sve na svetu otire.

Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog cega? Nikome, ni zbog cega. Jedan zrak opruzen duz jedne aleje naterao me je da se nasmesim, uprkos mojim usnama.
Vec sam pokusavala od nekog vremena da se smesim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguce. Pa ipak, kao sto ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve cesce i cesce i ti takodje smesis, prosto zbog lepog vremena ili zbog buducnosti.


17. decembar 1899.

Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?

Nisam nesrecna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godisnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je cak i obicna dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Cesto se smejem. U pocetku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguce brojati.

Sinoc, pri suncevom zalasku, videla sam jednu svecanost. Gomila se pruzala, lepa, kao basta i ja sam se smatrala srecnom sto sam tu, dok se sva ta mnozina istovremeno veseli.
Pisem ti da ti to kazem i da ti kazem da sam primila novu veru u tebe: neznost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.


6.juli 1904.

Godine prolaze. Jedanaest godina. Otisla sam bila daleko, vratila sam se, otici cu opet.
Bez sumnje ti imas svoje ognjiste i, bez sumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj zivot znacajan.

A ti, kako si mi ti? Ja zamisljam da ti je lice punije, ramena sira. Sigurno ti imas malo sede kose, sigurno ti se, takodje lice jos onako ozarava, kad hoce da se nasmeje.
A ja? Necu ti reci kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Zene stare brze nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim sto mi je u ocima.

Vidis li da smo imali pravo sto smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, malocas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.


25. septembar 1893.

Dragi moj Luje,

Dvadeset godina je proslo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doziveo da procitas ovo pismo koje ce ti uputiti sigurne i pobozne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ces me zaboraviti i oprostices mi sto sam se ubila sutradan po nasem rastanku, zbog svoje nemoci, zato sto nisam znala da zivim bez tebe.

Juce smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rdjavo procitao na zaglavlju ovoga pisma. Juce si u nasoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevet, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juce si pred sumrak, kraj odskrinutog prozora sto gleda u dvoriste, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juce si ti vikao, a ja sam cutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za nasim stolom, u drustvu svih nasih stvari, u nasem divnom malom dekoru, cetiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad zavrsavam ovo koje sve zavrsava.

Veceras, ja cu pobozno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronadjena. A zatim isceznucu iz zivota. Izlisno je da kazem kako: jedna odredjena pojedinost o tim ruznim stvarima mogla bi naciniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje cak i posle toliko godina.

Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama vec obazrivo milovanjem; hocu da nadzivim sebe i da se tako brinem o tebi. Nece biti naprezanja: ti ga mozda ne bi podneo zbog svoje zive osetljivosti. Vracacu se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno cesto da bi se postepeno gasila u tvojim ocima i postedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobicu dosta u vremenu da ti vise nista ne bi shvatio od svega, sto znaci moja smrt.
Oh, mali moj Luje, cini mi se kao da se krije neko strahovito cudo u ovom poslednjem, danasnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slusamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji vise ne znas ko sam ja - i kad rec sada ima beskrajno razlicit znacaj, za usne, koje je sapucu pisuci i one koje je sapucu citajuci.
Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz vecnost - mada to moze izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeci se da ne budem tuzna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo sto se moze sanjati o ljubavi, koja je velika, o neznosti koja je prevelika.
Anri Barbi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:24

Pismo Šarloti Fon Štajn Vajmar



Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe,
jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu
postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne
može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam
slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i
prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu
draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do
večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio,
svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad
sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj
strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam
ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što
ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i
sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u
Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju
naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh,
tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo
privlačilo, voli me iznad svega…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35364

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Pet 9 Sep - 15:25

Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime storinu puta, hiljadu puta; jer evo vec tri dana ono živi sa mnom, muci me, sažiže me.
Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, cujem te... Vecnost u tvome narucju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa cak i više od svega...
Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.
Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osecajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?
Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zakljucuj, spasavaj me...
Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

Frnac List








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavna pisma poznatih
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljubavna pisma
» Najlepsa ljubavna pisma
» Ljubavna pisma poznatih
» Diznijeva najlepša ljubavna priča?
» Ljubavna prica koja je odusevila svet
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-