Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljubavna pisma poznatih

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:16

THOMAS MANN (1875-1955) 
(Nemački pisac) 

Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još od ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji je pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov život mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni, identitet valjanog građanina i identitet umetnika. 

Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici svojih drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu. Izgleda da su mu, u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem, zbunjenošću. Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je Mann sledio čitavog života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka, nalaziti zadovoljstvo i donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik, nikad ljubljeni, a onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost. 

Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav Tonija Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu u Mannovoj pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji Tonia prema "tom plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje da li je to prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz Thomasovog odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu iz 1924. godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni lik, Hans Kastorp, pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis predaje olovke natopljen je homoseksualnom simbolikom. 

Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve godine mlađi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca kada sam imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao svoja osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav" i "ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da li ga je ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može se pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju je plemenito voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima sâm zabeležio da nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao prema Ehrenbergu. 

Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao da nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje 1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao je očaran desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom, koji je poslužio kao inspiracija za priču o sredovečnom nemačkom piscu, Gustavu Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog dečaka po imenu Tadžio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji izraz te žudnje koja je mogla da odvede do visina stvaralačkog postignuća ali nikad do stvarne veze između dva muškarca. 

Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama nego i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD o velikim figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller, Nietzsche, Freud). Nalazio je inspiraciju i kod ljudi koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u panteon gej književnosti: Walt Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim pedesetim objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom pesniku Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu, društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti. Platenova reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja homoseksualne želje u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann njegovu poeziju smatrao velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao možda vrhunac svog života kao "predstavnik nemačke kulture" kada je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1929. godine. 

Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija, srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru koji ga je posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950. godine. Dok je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je po svemu sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja… 

Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari su često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti u njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o "seksu" nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana oštro odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba gledišta morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome što je Mann uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog života imao želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni za njegovo životno delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su bili homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove na tako različite teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche. A i Mann nije uvek skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala za njegovu zaluđenost u Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala je da ga izgrdi kada je njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo isuviše upadljivo. 

Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lićni život isto kao i njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro dece. Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su svi bili homoseksualni. On i Katia su stvorili, kako se čini, postojan porodični život da bi potom bili prisiljeni da ga iznova ponovo stvaraju dok su se porodično sklanjali, zajedno sa rođacima, od nacista, u Švajcarsku pa zatim u SAD. I Thomas i Katia Mann uzeli su američko državljanstvo 1944. godine i bili sasvim rešeni da produže svoj boravak u oblasti Los Angelesa do kraja života, ali ih je rastuće antikomunističko, ksenofobično raspoloženje u Americi u kasnim '40-im nagnalo da se, iako nisu bili komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u Švajcarskoj, gde je Mann umro 11. avgusta 1955. 

ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA 

Ljubav 22-godišnje princeze Margarete i Pitera Tauzenda potresla je svojevremeno Britaniju. Piter Vuldridž Tauzend bio je klasična tragična ličnost. Rođen u Burmi, u porodici visokog činovnika, školovao se u Hailiberiju, očevoj staroj školi sa spartanskim režimom. Posle tog školovanja, primljen je u RAF. U ratu je komandovao eskadrilom. Poznat je po tome što je 1940. godine oborio prvi nemački bombarder u Drugom svetskom ratu ali je, osetljiv na tuđu nesreću, odmah sutradan posetio ranjenog mladog Nemca i odneo mu cigarete u bolnicu. 

I Tauzend je u borbama ranjavan. Prilikom oporavka, susreo je svoju buduću suprugu Rozmeri. Iako brak nije bio srećan, imali su dva sina. Krajem rata, kao efikasan, iskren i pošten mladić stekao je naklonost kralja i imao je pristup dvoru iako je pripadao srednjoj klasi. Mucao je kao i kralj Džordž, što ih je, po zlim jezicima, zbližilo i na čije je traženje ostao u palati, sve do smrti kralja. Obe princeze, i Elizabeta i Margareta, dobro su ga poznavale. 

Ljubav između Margarete i Tauzenda odmah je naišla na barijeru zbog njegovog ranijeg braka i razvoda. Zbog pritisaka, ostala je to neostvarena ljubav. Tauzend se otisnuo na put oko sveta i za sobom ostavio bogat književni opus. Kasnije, 1959. oženio se Belgijankom Mari Žamanj, koja je ličila na princezu Margaretu. Poslednji susret sa Margaretom odigrao se posle 30 godina 1992. na jednom zvaničnom prijemu. Razgovarali su kao stari prijatelji. 

Kapetan Piter Tauzend, nesuđeni suprug britanske princeze Margarete, umro je u 80. godini u Francuskoj, o čemu je 1995. izvestio londonski "Tajms". Povodom ljubavi princeze Margarete, njena sestra kraljica morala je da se drži nekih davnih zakona. Kraljica Elizabeta je morala da se povinuje odredbi 107 iz 1603. godine, čime brak između princeze i kapetana nije bilo moguće ostvariti. 

Starija sestra savetovala je mlađoj, kraljica–princezi, da sačeka godinu dana do konačne odluke. Kapetan Tauzend je postavljen za vojnog atašea u britanskoj ambasadi u Briselu. Dok su čekali da se stvari srede, princeza i kapetan su se svakodnevno dopisivali. 

Ali, čekanje je bilo uzaludno. Javnosti je saopšteno da kapetan odustaje od planova za brak. Javnost je o tome obavestila sama princeza 31. oktobra 1955. pročitavši izjavu koju je sastavio Tauzend. 

MILEVA MARIĆ I ALBERT AJNŠTAJN 
Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada. 

Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom - izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica - tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom. 

Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata: 

"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi. 

Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati više ništa vrednije. 

Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi: 

Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897. 

"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna… 

Albert Milevi, Milano, mart 1899. 

Draga (Saud)! 

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno. 

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899. 

D(raga) D(oheri)! 

Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim… 

Ebendorf, avgust 1899. 

Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile… 

Mileva Albertu, Kaæ, 
avgust/septembar 1899. 
D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn) 

Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi… 

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila… 

Mileva Albertu, 1900. (?) 

Moj dragi Johonesl! 

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl). 

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900. 

Moja najdraža Doherl! 

Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje. 

Melhtal, avgust 1900. 

Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš… 

Milano, avgust/septembar 1900. 

Dragi moj Mic! 

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu. 

Ebendorf, jul 1901 

Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe. 

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901. 

Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla… 

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901. 

Drago moje ljutito zlato! 

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto… 

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901. 

Drago moje zlato! 

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel. 

Ebendorf, decembar 1901. 

Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep. 

Bern, februar 1902. 

Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali! 

Ebendorf, septembar 1900. 

Draga moja Doherlin! 

Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek… 

Milano, oktobar 1900. 

Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…" 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:17

BRANKO MILJKOVIĆ 
Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija, pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama. Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima. Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska milicija proglasila klasičnim suicidom. 

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:17

AMADEO MODILJANI (Italijanski slikar) 
Posve uništen alkoholom, drogom i tuberkulozom, iznuren bedom i radom, Modiljani je svoj jadni život okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući: 

"Cara Italia" ("Draga Italijo"). 

Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, baca se sa osmog sprata, iz stana svojih roditelja koji su živeli u Ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Amadeovi prijatelji su pokušali da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali naišli su na odbijanje: Ašil Ebitern nije mogao da dozvoli da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina… Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji mu prirediše veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu duša pratilo je sve do Per-Lašeza mrtvačka kola prepuna cveća. Dok je prolazio, policajci, koji su ga toliko puta privodili u policijsku stanicu, zauzeše stav mirno, na šta je Pikaso šapnuo Fransisi Karku: "Vidiš kako su mu se iskupili!" 

Žana je sahranjena na groblju Banje i tek posle tri godine Ebiternovi ce pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na "večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:17

NAPOLEON BONAPARTE 

(Pariz, decembar 1795.) 

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce. 

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa. 

(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:) 

Nica, 1797. 

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim… 

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:18

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ 

Prva izabranica Milova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosno crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još iz vremena Vuka Karadžića ostala je priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama. 

Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i u Pešti. Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi nudio brak, bez dogovora s ministrima koji su već počeli da brinu o njegovo ženidbi. Leposava je bila otresita žena koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kad je Milan načuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan. 

"Mladi knez telesno se pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno ne malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje. "Šta se ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikad ne ostavlja, knjaže moj!", iskreno ga je uveravala ljubavnica. 

Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo!" Naposletku morali su se rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe Natalijom. 

Kad je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstantinović, sin Ankin, a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time odobrovolji kneza. 

Ženski deo beogradske čaršije pratio je s posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje. 

"Neke gospe torokuše", kako se izrazio jedan savremenik tek udatoj kneginji Nataliji, ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazali su joj gde stanuje i uverili je da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što su, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazili pored Leposavine kuće, dok je ona uvek visila nakinđurena na prozoru "i gledala ih drskim pogledima". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni iz Topčiderske ulice Leposavu "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica je morala da potraži novi kvartir tamo gde dvorska kola nisu prolazila. Time je svaka veza s Leposavom prestala. Leposavu su zbog veze s knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu koja joj je redovno isplaćivana. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:18

KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ I KNEGINJA LJUBICA 

Ugledao ju je na reci Dicini, kako sa prelepom majkom Marom pere veš. Zastao je, izuo opanke, vrteo se po rečici i posmatrao majku i ćerku u svom poslu, a one su pognule glave i čekale da putnik ode pa da nastave sa radom. Vreme je prolazilo, a Miloš je sve češće svraćao u Srezojevce da bi video buduću nevestu. Uskoro su se venčali i Ljubica je došla u Brusnicu i započela novi život, verno i poslušno sa voljenim Milošem. Pokazala se odmah kao izuzetno vredna, štedljiva, pobožna. Miloša je neizmerno volela, previjala ga kad je bio ranjen, tešila kad je bio tužan, naročito posle bratove smrti. Bila mu je drug i draga ali, nažalost, ne i jedina. On je neretko primećivao druge žene i to su svi znali, čak i Ljubica. Trpela je, patila, ali se nije protivila. Tada je Miloš doveo Petriju, posebnu izabranicu koja je zaokupila celo njegovo biće. Ljubica je bila zapostavljena, ranjena, i tada je rešila da presudi suparnici. Prišla je Petriji sa pištoljem u ruci i izgovorila: "Pištolj je Milošev, a ruka Ljubicina, omaške ne može biti!". Njoj je oduzela život, a sebi navukla Milošev gnev, i knez je sastavio delegaciju koja će joj suditi. Nikola Lunjevica, Prota Mateja, Hadži Atanasije i drugi saslušali su optuženu kneginju i osudili je na smrt. Nakon presude rekla im je: "Znam šta sam uradila… Iskreno se kajem… No, ako bi mojemu Gospodaru, u kakvom slučaju krv moja bila potrebna, hoću je za njega dobrovoljno žrtvovati. No, nesreća je moja što sam ženskog roda i slaboga rasuždenija, pa sam tako uvredila svoga Gospodara". 

Nakon ovoga, sudije su odlučile da kneginja ne zaslužuje smrt i da presuda mora biti blaža. "Može ostati u Crnući, spokojno sedeti, jesti i piti, potrebno odenije imati, zrenijem svoje dece se naslaždivati, ali je isključena iz supružanske ljubavi". Kneginja je ostala do kraja dana u Crnući a zatim otišla pred muža sa dve puške. "Gospodaru, evo dve puške! Ili praštaj ili ubijaj, ovako se više ne može!" 

Miloš je oprostio majci svoje dece, ali život im više nikada nije bio isti. Kneginja je smisao tražila u pružanju pomoći srpskoj sabraći, a posebno se posvetila svojoj deci. Izgubila je dvadesetogodišnjeg sina Milana, kneza naslednika, nakon teške bolesti. Sahranila ga je u crkvi na Paliluli. Ćerku Petriju bogato je udala po svim srpskim običajima a najviše se posvetila sinu Mihailu, budućem srpskom knezu. Često su zajedno obavljali razne poslove i išli u obilaske, sve po nalogu kneza, tako da su ih upoznali i poštovali svi uglednici tog vremena, a odlazili su i do Carigrada, sultanu na "poklonjenije". 

Knjeginja je bila odlučna u svojim uverenjima i suprotstavljala se i samom knezu kada je cenila da greši, izrazavajući svoju volju pred svima i bez stida. Opisivana je kao jaka žena, dosledna i borbena, ali nadasve nežna i ranjiva supruga i majka. Njenom uticaju se pripisuje svrgavanje Miloša sa vlasti jer joj njegova neverstva i sve što je vlast činila od kneza, nije odgovaralo. To je, naravno, pogodovalo Miloševim neprijateljima. Želela je da vlada Mihailo ali, kada je došao na vlast, uverila se u njegovo neiskustvo, pa je opet pokušala da vrati Miloša na presto. Takva previranja nisu mnogo dobra donela Srbiji jer su unosila konfuziju koju su protivnici znali iskoristiti. Možda je kneginjin uticaj u svemu tome prenaglašen, ali je neosporno postojao. 

Umrla je uz sina Mihaila u Novom Sadu. Mihailo ju je sahranio u manastiru Krušedol i, do sopstvene smrti, često je slao dukate da se održi parastos srpskoj kneginji i majci Ljubici.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48098

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Sub 6 Avg - 20:19

Hvala, Dala, odlicna tema. flower

Pokusavam da nadjem neko od pisama koje je Kafka pisao Mileni Jesenskoj 
ali ne mogu da nadjem.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:09

@malalila ::
Hvala, Dala, odlicna tema. flower

Pokusavam da nadjem neko od pisama koje je Kafka pisao Mileni Jesenskoj 
ali ne mogu da nadjem.
Pronaci cemo i njih,jedna su od najlepsih..inace mi je Kafka favorit flower








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:10

SIMA PANDUROVIĆ 

Valjevo, sreska varoš, daleke 1907.godine. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik. 

Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće. 

"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!". 

Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome: 

"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…" 

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima Pandurović kaže: 

"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primćivao kadkad na zabavama ili na ulici..." Njoj je posvetio i ove stihove: 

"…Njihov sjaj je bio plav, 
mutan i čedan, 
Sjaj morem skrivene, 
skupocene školjke, 
On je davao dubok 
neznan izraz jedan, 
Čežnje nasih snova 
i minule boljke. 
On je skrivao blago 
uspomena čednih, 
Nežnost žutih ruža 
i krinova smernih, 
Nada mnom i sada 
sija tuga jednih, 
Očiju bisernih…" 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:10

KARAĐORĐE PETROVIĆ 

Karađorđe u devetnestoj godini svoga života, a to je u godini 1781. upozna jednu devojku imenom JELENA koje su roditelji bili knez Nikola i mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka JELENA ostavši bez roditelja živela je kod svoje udate sestre za Marka Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Karađorđe je nju samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se, al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali. Jednog dana nađe je Karađorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Karađorđe je tad zapita: "Jelena oćeš li ti za mene poći?" Ona se zarumeni i stidljivo mu kaže: "Bog s tobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni reknu, ja oću!" Pa pođe da ide, no Karađorđe je uvati za ruku i reče; kad ti oćeš, a ti ajde sa mnom, i ne pusti je više od sebe, razlupa sudove s kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u Žabarskoj crkvi i venča. Karađorđe se na taj način oženio zato, što su onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Karađorđe redovno prosio, da se u Topolu za njega uda. 

Karađorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, i imao je s njome četiri kćeri i dva sina koja mu je izrodila. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:11

SILVIJA PLAT 

Novi detalji o njenom problematičnom životu i burnom braku s pesnikom Tedom Hjuzom. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Krepkost u poeziji, depresija u životu 

LONDON - Američka pesnikinja Silvija Plat, koja je, posle neuspelog braka s pesnikom Tedom Hjuzom, izvršila samoubistvo (1963), krivila je majku za smrt svog oca. To je samo jedna od činjenica koje o životu poznate književnice otkrivaju njeni dnevnici čije će se prvo izdanje u integralnoj verziji u knjižarama pojaviti 3. aprila. Delovi tih dnevnika, koje je nedavno objavio londonski "Gardijan", nude nove detalje o problematičnom životu Silvije Plat i njenom burnom braku sa britanskim pesnikom Tedom Hjuzom. 

Silvija Plat otrovala se u 31. godini plinom u kuhinji, nekoliko meseci pošto ju je Hjuz ostavio zbog druge žene. U to vreme objavila je samo jednu knjigu pod svojim imenom. Samo deceniju kasnije, imala je ogroman broj obožavalaca koji su je oplakivali i "gutali" pesme iz zbirke "Ariel" i roman "The Bell Jar". 

U jednom od zapisa iz njenih dnevnika, od 12. decembra 1958. godine, pesnikinja piše da joj je psihijatar dozvolila da mrzi svoju majku. Njena majka Aurelija odgajila je nju i njenog brata Vorena. Otac je umro 1940. godine od posledica dijabetesa. "Od osme godine nisam znala za očinsku ljubav, snažnu ljubav nekoga ko je moja krv. Moja majka je ubila jedinog čoveka koji bi me zaista voleo". 

Silvija Plat je upoznala Teda Hjuza na Univerzitetu Kembridž u Britaniji i udala se za njega 1956. godine. "Gardijan" je objavio zapis iz iste godine u kojem kaže da uživa u braku i novostečenoj sreći. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Navodila je, između ostalog, i da joj Hjuz "sprema teleće odreske i donosi vruću kafu za doručak i čaj kad mu je vreme". 

Međutim, samo nekoliko meseci kasnije sebe i muža poredi sa "vampirima koji se hrane jedno drugim". Posle jedne šetnje s Hjuzom, piše: "Sve veća mučnina, odvojene postelje i gorko buđenje. I sve vreme osećaj greške raste, prikrada se, guši naš dom… Sunce iznenađuje oči nenaviknute na njega, a svet je preko noći postao iskrivljen i kiseo kao limun". 

Zapisi objavljeni u "Gardijanu" završavaju se poslednjom rečenicom iz dnevnika. Datum je 15. novembar 1959, a rečenica glasi "Loš dan. Loše vreme". Uprkos krepkosti koja izbija iz njene poezije i proze, dnevnici otkrivaju veliku depresivnost , kao i maničnu stranu njene ličnosti. 

Ipak, čak i u trenucima očaja pozivala se na svoju sposobnost brzog oporavka. "Pretpostavljam da ću uvek biti preosetljiva, čak i paranoična. Ali, takođe sam i prokleto zdrava i puna snage za oporavak". 

Njen poslednji dnevnik, koji je vodila do tri dana pre smrti, uništio je Hjuz, uz komentar da ne želi da ga njihova deca čitaju i tek je 1982. godine dozvolio objavljivanje prerađene verzije. Njihova deca su nedavno dala dozvolu za objavljivanje kompletnih dnevnika. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:11

EDGAR ALAN PO 

Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se kasnije i oženio. 

Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo. 

Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:12

FRANC PREŠERN 

Prešern je, kao odličan student, postao doktor prava u Beću, ali mu austrijska administracija nije dozvolila da ikada u Ljubljani otvori vlastitu advokaturu. Bio je prinuđen da radi kao večiti "pomoćnik" u kancelarijama drugih advokata koji su ga zapošljavali. Jasno je da, kao takav, pesnik nikada nije uspeo da stekne neophodni društveni ugled i da zavede i do braka dovede Juliju Primić. 

Ni njegova poezija, pisana na tek stvorenom slovenačkom jeziku, nije mogla pleniti čitaoce koji su, iako Slovenci, još uvek korektnije govorili i pisali nemaćki. A kad je, 1832. godine objavio "Sonetni venac", koji je nosio akrostih Julijinog imena i prezimena, njena silovita majka, gospođa Julijana, zapretila je sudom, i Prešern je morao da, svojeručno, u pomenutom primerku Pesama, "rasturi" slog akrostiha, kako ime više ne bi bilo vidljivo… Nije u toj legendi o Juliji i pesniku, sve bilo bas tako lepo, daleko od toga. 

Legenda se pretvorila u prilično neočekivanu stvarnost kada je pomenuta silovita gospođa Julijana, Julijina majka čvrste ruke, odlučila da zaposli u svojoj kući kao služavku izvesnu šesnaestogodišnju seljančicu Anu Jelovšek. Prešern, da bi se osvetio toj okrutnoj majci - podsetimo se značenja sadržanog u njegovom prezimenu! - uspeva da zavede Anu, s kojom je kasnije imao troje dece, iako je nikada nije oženio! Kćerka Ernestina je uveliko nadživela oca, a Ana je umrla čak 1915. godine! Obe su bile prisutne u trenucima pesnikove agonije, i ostavile su svoja svedočanstva o tome. Prešern je umro februara 1849. godine od hidropizije, opake vodene bolesti, kao i Mocart. 

"Dugo se nadah i plaših 
pa nadu i strah odbacih; 
Srce je prazno sred samoće, 
natrag nadu i strah hoće…" 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:12

JOSIP PUPAČIĆ 

1956., u Klubu književnika, Josip Pupačić (kojeg su zvali Bepo) upoznao je 16-godišnju zagrebačku gimnazijalku, crnokosu Benku Baždarić. 

- Benki je u jednom trenutku pala torbica na pod, Bepo ju je podigao - pripoveda njena sestra Tugomima. - Nakon mesec dana sreli su se ponovo na ulici, u Ilici, prekoputa Medulićeve. Bepo joj je prišao, započeli su razgovarati, otpratio ju je kući. I tako je počelo. Gledala sam ga s prijateljicom, kad je navraćao k nama na Vrhovec, po Benku. Komentirale smo: "Je, stariji je, ali može proći!" Benka je bila veoma povučena, pohađala je Pionirsko kazalište, sate i sate je znala čitati, učila je strane jezike, retko je izlazila, nije imala devojačke simpatije. 

Benka Baždarić i 30-godišnji Josip Bepo Pupačić venčali su se 27. jula 1958., tačno na njen 18. rođendan, u ondašnjem Petom rajonu (današnjoj Ulici Republike Austrije). Njoj je kuma bila prijateljica iz detinjstva Maja Zaninović, a njemu književnik Nikola Milićević. Pir je proslavljen na Vrhovcu 6/a, gde je Benka živela s mamom Katom, sestrom Tugomimom, bratom Marinom i poočimom Ivicom Trošeljem. 

Nakon venčanja, k njima se u dvosoban stan u prizemlju uselio i Bepo Pupačić. - Nije baš bilo komotno, jedna soba je bila prolazna, naveče bi on dugo radio, a mama je mene i brata upozoravala da se ne šetamo bez potrebe, pazilo se da bude mir i tišina - kaže Tugomima. 

Benka je tek bila maturirala na Osmoj ženskoj gimnaziji u Klaićevoj ulici, a Pupačić je bio profesionalni književnik bez stalnog zaposlenja, urednik časopisa Književnik i Krugovi. Najesen se ona upisala na studije hrvatskog i francuskog jezika na Filozofskom fakultetu, na kojem je on u novembru 1959. postao asistent profesora Milana Ratkovića pri Katedri za stariju hrvatsku književnost. 

Kakav je bio Josip Pupačić? 

- Bepo bi za prijatelje dao sve - opisuje ga svast Tugomima. - Sećam se kako je na Kršinićevu izložbu odveo svoje studente, i svima kupio ulaznicu, a u kući nije imao dinara, jer Benka je od mame baš bila došla pozajmiti novac. Koliko mu god bilo teško, uvek bi nekoga doveo kući na ručak. Bio je dobričina, silno privržen svom rodnom Slimenu, zaljubljen u Cetinu, u svoj kraj, u braću, odan obitelji. 

- Ali bio je i veoma ljubomoran - dodaje Tugomima. - Jedno jutro mama je našla hrpu opušaka ispred stana, premda u našoj kući s troje stanara nitko nije pušio. No, ustanovili smo: Bepo je Benku dopratio doma, tad još nisu bili venčani, a onda bi, da ona ne bi kojim slučajem opet izišla, celu noć prosedio pušeći na stepeništu pred našim vratima. Nije dopuštao Benki da se šminka. Kad su već bili u braku, ako smo nas dve nekuda izlazile, Bepo bi uvek pitao kad ćemo se vratiti. A ja bih mu odgovarala: "Pa neće ti je nitko ukrasti!" Teška su bila vremena, jedva se spajalo kraj s krajem. Pamtim jedan ručak u njihovom domu: jedno jaje i kvarat hlba za nas troje - kaže Zvonko Pupačić, koji je kao gimnazijalac jednu godinu stanovao kod strica u Zagrebu. - Ali cveće je neizostavno bilo na stolu, Benki su najdraže bile gladiole - seća se njen deset godina mlađi brat Marin Trošelj, koji je svojoj kćeri dao ime Benka. - Pepo nikad nije opsovao - nastavlja Zvonko Pupačić - jedina mu je beštima bila "Belaj te odneo!", koju je pokupio od mame. Pamtim, kad još nije bio oženjen, ako bi svratio k nama u Split, u Tršćansku ulicu samo se javiti, moja mama bi posle njegova odlaska ispod sata ili tabletića našla novac koji je ostavio. 

U novembru 1966. u zagrebačkoj bolnici u Petrovoj rođena je Rašeljka. Ime je dobila po samonikloj višnji rašeljki, osobito žilave korenike, jer prkosno raste iz samog kamenjara. Beskrajno radosni zbog kćerinog rođenja, Bepo i Benka pišu, u Rašeljkino ime, pismo od šesnaestog unučeta njegovoj majci na Slime. Pismo je nađeno u ostavštini. 
"Kad sam se rodila, u utorak, 8. ovog meseca, bila sam teška 3 kg i 30 dkg, a duga 50 cm. Zdrava sam i vesela, a i mamica je potpuno zdrava. Mama i tata me zovu svakojakim imenima, ali kažu da će mi službeno ime biti Rašeljka. Da znaš, bako, i mama i tata želeli su da ja budem curica. I. eto, kad sam im ispunila želju, sad su radosni. Ime koje će mi dati, spremili su za mene puno pre, kažu, pre puno godina, i to baš kad su bili dole kod vas. Tako sam i ja postala prava mala Dalmatinka." 

- A boca šampanjca, koju su Benka i Bepo pohranili za Rašeljkino venčanje, i danas je zalivena voskom... - veli Marin Trošelj. 

(l971. cela porodica Pupačić, 42-godišnji Bepo, njegova 30-godišnja supruga Benka i njihova četiriipogodišnja kćerkica Rašeljka, vraćajući se iz Londona, poginula je u avionskoj nesreći na aerodromu Rijeka, u Omišlju na otoku Krku. 

Svoj tragičan kraj Pupačić je nagovestio u pesmi "Tri moja brata", o svojoj braći koja su stradala od strujnih udara). 

TRI MOJA BRATA 

Kad sam bio tri moja brata i ja, 
kad sam bio 
četvorica nas. 
Imao sam glas kao vjetar, 
ruke kao hridine, 
srce 
kao viganj. 
Jezera su me slikala. 
Dizali su me jablani. 
Rijeka me umivala za sebe. 
Peračice su lovile moju sliku. 
Kad sam bio 
tri moja brata 
i ja, 
kad sam bio 
četvorica nas. 
Livade su me voljele. 
Nosile su moj glas 
i njim su sjekle potoke. 
Radovao sam se sebi. 
Imao sam braću. 
(Imao sam uspravan hod.) 
To su bila tri moja brata: 
moj brat, moj brat, i moj brat. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:13

ALEKSANDAR SERGEJEVIĆ PUŠKIN 

Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije. 

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom dozvoljeno biti ovoliko lijep!?" 


*** 

Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38-oj godini života. 

*** 

Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo." 

Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je. 
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj… nešto me pritišće…" i izdahnuo. 

Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija. 

*** 
PROROK 

Pun duhovne ja lutah žeđi 
Pustinjom što mračna je bila 
I serafim se sa šest krila 
Ukaza meni na razmeđi. 
On prstom lakim kao san 
Zenica mojih kosnu dan, 
Vidovitost mu prenu zene 
Ko u orlice preplašene. 
Moga se uha kosnu on 
I ispuni ga šum i zvon; 
Treptanje čuh u nebu sila, 
I anđeoskih krila let, 
Nemani morskih skriven svet 
I klijanje pod zemljom žila. 
On promiče kroz moje usne, 
I jezika mog grehe gnusne, 
Svu brbljivost i podlost smrvi. 
I tada žalac mudre zmije 
U obamrla usta mi je 
Rinuo rukom punom krvi. 
I zario u grudi mač 
I ustraptalo srce trgo, 
I šišku plamenu uz plač 
U otvorene grudi vrgo, 
Ko trup u pustinji sam pao 
I Boga glas je mene zvao: 
''Proroče ustaj, motri, vnemlji, 
Ispunjen mojom voljom budi, 
I hodeći po moru, zemlji, 
Rečima žeži srca ljudi.'' 

(A.S.Pushkin) 

* * * 

Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro. 

Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno. 

U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju, u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima koja će nastajati. Svaka od njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu. 

Boris Godunov - pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu, Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina. 

Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište "Puškin" 1934. godine. 

Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin, sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma. 

Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi. 

Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg, Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarov. 

Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim, ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave. 

Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge… 

Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov - Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama- Čajkovski, Aleko-Rahmanjinov… 

Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli, živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli: 

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila 
u bednom selu nasem. 
I volela Vas, i šta, šta sam našla 
U hladnom srcu vašem?" 
E.Onjegin 

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26206

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Franc Kafka - Pisma Mileni Jesenskoj   Ned 7 Avg - 18:13

FRANC KAFKA

Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:
 
Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.  
 
Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:
 
Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...  
 
Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.
 
Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu.








Opijam se draga ali pijanica nisam....


Poslednji izmenio neno dana Ned 7 Avg - 18:16, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26206

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:14

FRANC KAFKA&MILENA JESENSKA

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
(Četvrtak)
 
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.  
 
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.
 
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena". I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
 
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

 
subota uveče
 
Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.  
 
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.
 
Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."
 
Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.
 
Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.


Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju – napisao je Franc Kafka u jednom od svojih pisama Mileni.
 
Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.
 
Sudbina Milene Jesenske, najsnažnije ljubavi u životu Franca Kafke, koju je nazvao svojim morem, probudila je u meni želju, nakon čitanja Pisama Mileni, šezdesetih godina proslog veka, da saznam nesto više o njoj, da eventualno pronađem njena izgubljena pisma.
 
Milena Jesenska je bila novinar, dopisnik praske Tribune i drugih listova iz Beča, u vreme između dva Svetska rata, slobodoumna i samosvesna žena. Ona je prva shvatila veličinu Kafkinog dela koji je rođen u Českoj, a pisao na nemačkom jeziku. Prevodila je njegove pripovetke i uvela ga u svet literature. Kafka joj je bio ne samo neizmerno zahvalan, već i smrtno zaljubljen u nju. Ali, Milena je bila udata, nije joj bila dozvoljena ni prepiska sa Kafkom. Ipak, iz njegovih pisama mogli su se naslutiti njeni odgovori.
 
Počela sam da istražujem život Milene Jesenske. Pisala sam prijateljima u Prag, u nadi da ću saznati još nešto, sem onog što je Kafka napisao u Pismima Mileni. Međutim, te godine su u Pragu bile vreme kada su se sva vrata zatvarala preda mnom, kao da je postojala zavera ćutanja. Arhiv Tribune bio je nedostupan. Čak ni u Muzeju Franca Kafke nisu bili predusretljivi. Moje interesovanje prihvatili su sa podozrenjem. Tako mi nije preostalo ništa drugo već da čitam ono do čega sam mogla da dospem, Dnevnik Franca Kafke, njegov Zamak , nedovršene rukopise i sve ono što je pre toga objavio.
 
Ali, najviše sam saznala o Mileninom načinu mišljenja iz njenih feljtona do kojih sam ipak došla. Milica Vujičić, sa Katedre za istoriju umetnosti Beogradskog univerziteta, donela mi je iz Praga foto-kopije Mileninih feljtona koje je nakon mnogo peripetija pronašla u podrumu gde se čuva Tribuna iz 1920-1930. Feljtone mi je prevela koleginica sa Radija, Milada Pavlović.
 
Nastavila sam istraživanje o Mileninom životu. U knjizi Margarete Buber-Nojman Zatočenice Hitlera i Staljina pročitala sam da je autor ovog dela bila s Milenom Jesenskom do poslednjeg dana njenog života, 17. maja 1944. godine, kada je umrla u svojoj 48. godini. Iz odgovora koje joj je Kafka slao, mogle su se naslutiti i njene reči: Tvoja mudrost i gordost nisu mogle da prihvate privid. Polovičnost je van tvog sistema, a ja sam shvatila da naša sudbina nije naša, već da ona traje u nama, te stoga njome ne možemo upravljati. Ja ću ti ipak ostati večni pratilac i ti ćeš jednom otkriti moju vernost negde na drugoj strani sveta.
 
Milena je, dakle, ispunila svoje obećanje Kafki. Nije ga napustila ni dve decenije nakon njegove smrti, kada je stavila žutu zvezdu na rukav i dobrovoljno se pridružila Jevrejima koji su odvedeni u logor. Pošla je za njim – na drugu stranu sveta – kako piše u jednom tekstu, objavljenom u Tribuni 21. juna 1921. pod pseudonimom A.X. Nessey, kako je često potpisivala svoje tekstove.
 
Margareta Buber-Nojman upoznala je Milenu u logoru Ravensbrik i postala njen poverenik i jedini prijatelj. Ona će kasnije napisati knjigu Milena Kafka's Freundin. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena da njeno delo odjekne u svetu. Naime, prema Margareti Buber-Nojman postojalo je nepoverenje kao i onih dana kada je u Ravensbrik dovedena iz koncentracionog logora u Karagandi / Kazahstan/, gde je bila zatočenik NKVD-a. Sovjetska policija predala ju je 1940. berlinskom Gestapou. Njenim rečima, da su je nakon pet godina prinudnog rada u kazahtanskom logoru, Rusi predali Gestapou, bilo je zaista teško poverovati, i to je prva učinila Milena Jesenska.
 
Margareta je nije zavolela samo zbog toga, veš i zato što je Milena bila ličnost snažnog duha i svetlog pogleda, kako je predstavila u svojoj knjizi. I u Kafkinim pismima moglo se pročitati - poput mora, svetlost koja zrači cak i kada je više nema, - i onda kada kažu da nije postojala sem kao žena kojoj je čuveni pisac slao ljubavna pisma. Mozaik njihove prepiske ipak se mogao sklopiti. Kafkina ljubav, kao što je ona verovala, nadživela je njihovo bivstvovanje. Moralo je da prođe vreme da bi se to dokazalo – doba iskušenja, proba, inicijacije, smrti...
 
Poslednje dane svog života Kafka je proveo u sanatorijumu Kirling kod Klosternojburga u Donjoj Austriji. Tamo ga je posećivao njegov verni prijatelj Maks Brod. Kraj njega je bila i Dora Dijamant, o kojoj pišu kao o poslednjoj Kafkinoj ljubavi. Ali, u poslednjem pismu koje je on pisao, toliko je bio slab da nije uspevao da završi rečenicu. To je učinila ona, Dora Dijamant. Napisala je zatim adresu Kafkinih roditelja. Da li je Franc svoje poslednje pismo želeo njima da uputi...?
 
Gde su nestala Milenina pisma? Da li ih je tog proleća Franc Kafka uništio ili je to neko drugi učinio?
Pokušala sam da odgonetnem odgovore Milene Jesenske, da odgovorim umesto nje na pisma koja bi bila poput njenih. Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola. Nastojala sam da prizovem te prohujale godine. Kada sam završila Milenina pisma i predala ih izdavaču, jedne noći probudio me je urednik i upitao - da li sam ih odista pronašla?
 
Tog istog proleća, kako mi je pisao Ernst Pavel, autor The Nightmare of Reason iz Grejt Neka kraj Njujorka: U Francuskoj se događaju neverovatne stvari. Francuzi su konačno otkrili Evropu. Izložba o Beču – Apocalypse Joyeuse – u Muzeju Pompidu – nouvel vague.

Vitrine svih knjižara su pune prevoda. Bio sam u Parizu kada je Margaret Buber-Nojman, o kojoj Vi pišete, dobila nagradu za najbolju knjigu prevedenu te godine na francuski jezik – O Mileni Jesenskoj.

Sada u svojoj 86. godini, pozvana je u Pariz i gotovo je neverovatno da je s obzirom na sve ono kroz šta je prošla – fizički i intelektualno u odličnom stanju. Kupio sam i zbirku Mileninih članaka "Vivre", koje je sakupila Dorothea Rein 1985. I izvinite za unakazivanje srpskog jezika – nous sommes tous des Juifs allemands... Ernst Pavel je dobio nagradu za The Nightmare of reason, najvišu američku nagradu za biografsko delo. Pavel je godine pred Drugi svetski rat proveo u Beogradu i radio u knjižari Gece Kona, što je vrlo zanimljivo, ali trenutno nije predmet našeg interesovanja. Ukoliko se moja osnovna želja zaturila, bila je da zabeležim: gotovo istovremeno pojavu tri knjige o Mileni Jesenskoj, nakon četrdeset godina od dana kada je njeno srce prestalo da kuca.
 
Da, moj odgovor uredniku je glasio:
 
Sve ličnosti u knjizi istinite su, kao što su autentični geografski pojmovi i vreme u kome se sve ovo zbivalo. Izmišljeni su samo neki događaji. Ali, da su morske struje odredile drugi pravac vetrova nad Evropom, mozda bi se sve događalo kao što je ovde zapisano.
 
Knjigu Milenina pisma Kafki objavila je 1988. godine Književna zajednica Novog Sada. Sada se ova zamišljena pisma objavljuju sa Kafkinim autentičnim pismima Mileni Jesenskoj. Kafkina pisma, koje sam koristila, prevodi su Zdenke Brkić.
 
Ana Somlo, avgust 2005
________________
 
Milena Jesenska je rođena je avgusta 1896. u Pragu kao drugo dete uglednog profesora Jesenskog. Imala je 17 godina kada joj umrla majka; bila je jedno vreme u manastiru, a potom je završila žensku gimnaziju. Nakon dve godine medicine napustila je fakultet i posvetila se novinarstvu. Sa Ernestom Polakom upoznala se 1914. i ubrzo udala, iako otac nije odobravao tu vezu. Kada je Kafka sreo Milenu, u jesen 1919. u jednoj umetničkoj kafani u Pragu, njen brak se već raspadao. Oktobra te godine Milena je pisala Kafki, tražeći dozvolu za prevod njegovih priča. Tako je počelo... Usledila su brojna, duga pisma – svojevrsna svedočanstva o velikom piscu, ali i štivo velike literarne vrednosti. Četiri godine kasnije, 1923, Kafka je umro, ne dočekavši Milenin razvod koji se desio te iste godine. Jesenska je postala uspešna publicistkinja, borac za prava i slobodu i deo tadašnjeg pokreta češke avangarde, u kojem upoznaje svog drugog muža Jaromira Krejcera, sa kojim je imala ćerku. Gestapo ju je uhapsio novembra 1939. Deportovana je u koncentracioni logor „Ravensbrik", gde je i umrla maja 1944. godine. „U Kafkinim pismima Mileni", napominje Aćin, „prepliću se varljivo osećanje sreće i blaženstva, očaj, strah, bezumno samouništavanje, ali i radost, snovi, maštanja. Ukratko, život. Bogat život. Bio je to raskošan odnos, uprkos činjenici da su proveli zajedno tek dva dana i da je ona, makar i samo formalno, bila udata žena. Sem Kafkinih pisama u autentičnom redosledu, knjiga „Pisma Mileni" sadrži i njena pisma upućena njegovom prijatelju, kao i hronologiju njihovih života u razdoblju od 1919-1924. godine.








Opijam se draga ali pijanica nisam....


Poslednji izmenio neno dana Ned 7 Avg - 18:17, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:14

MILAN RAKIĆ 

Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića. 

Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku. 

Nedelju-dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki: 

"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu" 

Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila: 

"U tom slučaju granu treba preskočiti". 

U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma; 

Sa tri svirača u crnome plaštu 
Sa šeširom na kome pero se vije, 
Uzev u pomoć istočnjačku maštu, 
Prikrašću se k'o lopov što se krije, 
Sa tri svirača u crnome plaštu 

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu, 
I kad kroz oblak bledi mesec sine 
Poviće cveće svoju rosnu krunu 
I zaječaće stare violine… 

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol: 

"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…" 

Čekam u senci jednog starog duda 
da mesec zađe i, skrivena tamom, 
po uskoj stazi što kroz noć krivuda 
da siđeš k meni čežnjivom i samom. 

Čekam, a lenjo prolaze minuti, 
i sati biju na tornju daleko. 
Već zora sviće, blede mlečne puti, 
A ja još čekam, - i večno bi ček'o! 

O, šta je to što mene veže sada 
Za jednu put, za jedan oblik tela, 
I što mi duša zatreperi cela, 
i sva nemoćna izdiše i pada 
kad me se takne jedna ruka bela! 

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem 
lepote tvoje, slab, bez jednog daha, 
kao da svakog časa život dajem, 
prilazim tebi pun pobožnog straha. 

Posrcem, klecam, dokle me privlače, 
ko provalija tamna i duboka, 
i dok se strašnim prelivima mrače 
tvoja dva crna, neumitna oka… 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:16

Savrseno Neno,preduhitrio si me sa prelepim pismima...Vrhunska snaga emocija happy








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:16

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891) 


Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati. 

Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja. 

Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu. 

Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao. 

Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro. 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:17

ŽAN ŽAK RUSO 

Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je… 

Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!" 

Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:17

FRANSOAZ SAGAN 

Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih, duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem Žan-Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili. 

Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite, Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha. (Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost - muškarce. "Par" Sagan-Žazo bio je među prvim posetiocima tada neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina. Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u dva pristojna pitomca nekog strogog internata". 

Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost krasili su ovo zlošesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske. Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra "vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo "neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice. Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja "noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u klinikama". Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila… Novinari su se okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin-martina" postao je jedna od turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela. Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom, međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale devojčice. 

Književnik Alen Rob-Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za ogromnim sumama novca - ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta, jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je slobodu ljubavi uživala punih trideset godina - između pojave antibebi pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira." 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:18

SAPFO 

Najveća grčka pesnikinja, sa ostrva Lezbos, čija je kuća bila ”dom Muza”, i sama deseta Muza, radi lepog i nevernog Faona, baca se sa Leukadske stene u more, ženski Homer, kako su je stari pesnici nazivali, podanica boginje ljubavi - Afrodite, utočište darovitih devojaka, žena guste južnjačke krvi, predoseća da će, zbog ljubavi i od ljubavi umreti: 

Jezik meni zanijemi, tihi mene 
Po svem tijelu ljubavni oganj prođe, 
Nit već vidim očima nit što čujem, 
Uši mi šume, 

Teški znoj mi teče sa čela, dršćem 
Sva ko prut, a žuća sam nego trava, - 
Čini mi se, zamalo te bih bila 
Umrla jedna. 

Kći olimpske Pijerije, u drugoj jednoj pesmi, sasvim je određena: ”Mreti iskreno želim ja”? anticipirajući tako vlastitu sudbinu, umirući pre smrti, birajući smrt, jer je toliko ljubila život. Ne umire se od manjka, već od viška energije, koja za svog partnera bira najžešćeg neprijatelja - samu smrt. 

Sapfo bila lirska pesnikinja, koja je uživala veliko poštovanje u književnoj kulturi muškaraca klasičnog perioda petog i četvrtog veka pre nove ere, koja je stvarala solo i pesme za horsko izvođenje na venčanjma, kao i (pesme) pohvale pojedinim ženama. Sapfo je dakle - kao i mnogi drugi lirski pesnici toga doba - pisala himne, svadbene pesme, pohvale i tužbalice; međutim, ono što se sačuvalo od njenih dela, izdvaja se po svojoj jedinstvenoj "centralizaciji žene" koja se u njima izražava, a najupečatljivije u njenom stvaralaštvu su njene pesme ljubavi prema drugim ženama. 

Sapfino izražavanje ljubavi u njenoj "Himni Afroditi" pretpostavlja uzajamnost, koja se ne može naći u postojećim tekstovima starih Grka muškaraca. Sapfo lično, pominjujući svoje ime - moli Afroditu, boginju ljubavi i seksa, da siće u njen gaj. Boginja joj je potrebna da ubedi ženu koju pesnikinja voli, a koja ju je očigledno odbacila, da joj se vrati. Ona peva o svojim osećanjima bola i tuge, o pojavljivanju Afrodite, o tome kako se boginja osmehuje raspitujući se o njenoj patnji i žudnjama: 

Onda me ti, o blaga, 
s osmejkom na besmrtnom licu pita, 
šta me opet muči, i zašto opet 
prizivam tebe, 
i šta želim najviše da mi ima 
srce ludo? "Koju to opet žudiš 
da ti Pita na srce vine? Ko te, 
rastuži, Sapfo? 
Ako beži, brzo će da te traži, 
odbija li poklone, daće ti ih, 
ne ljubi li, moraće odmah da te 
na silu ljubi. 

Sapfo je prva među grčkim pesnicima koja je otvoreno pisala o osećanju ljubavi. 

Fizička manifestacija ljubavi u njenim stihovima nije izražena kao seksualna. U sačuvanim fragmentima skoro da ne postoji ništa što spominje seksualni čin između dve žene - osim, možda, nekoliko pojedinačnih redova koji bi se mogli protumačiti kao poziv na telesni dodir, koji vodi do neke vrste seksualnog ispunjenja. 

Nakon opisa velike žalosti zbog razdvajanja od nekoga ko se pominje u ženskom rodu, Sapfo se (ponovo koristeći svoje ime) priseća prijatnih trenutaka koje su provele zajedno: "i u mekoj postelji… nežna... zadovoljila si svoju žudnju…" Iako je ovo najbliže opisu seksualnog čina u Sapfinim sačuvanim fragmentima, česti opisi gajeva, cvetova i plodova, mogli bi se čitati kao seksualna metaforika. 

HIMNA AFRODITI 

Šarotrona, besmrtna Afrodito, 
vešta kćeri Divova, molim ti se, 
ne daj da od tuge i jada, gospo, 
srce mi puca! 
Nego doći ako si kada i pre 
izdaleka molitve moje čula, 
ostavila očeve dvore, sela 
na kola zlatna, 
pa mi došla, eterom vozili te 
krasni vrapci, zaprega tvoja brza, 
bili hitrim krilima, s neba crnoj 
vukli te zemlji, 
dok su stigli. Onda me ti, o blaga, 
s osmejkom na besmrtnom licu pita, 
šta me opet muči, i zašto opet 
prizivam tebe, 
i šta želim najviše da mi ima 
srce ludo? "Koju to opet žudiš 
da ti Pita na srce vine? Ko te, 
rastuži, Sapfo? 
Ako beži, brzo će da te traži, 
odbija li poklone, daću ti ih, 
ne ljubi li, moraće odmah da te 
na silu ljubi." 
Dođji i sad! Iz ljutog jada spasi 
dušu moju! Za čim mi srce čezne 
daj mi da se ispuni! Ti mi sama 
zaštita budi! 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:19

STEVAN SREMAC 

Popović je opisao Sremca u zrelom dobu, oko 40-te ovako: "Čelo šire, veliko, skoro izbuljene oči, lice izbrijano puno plavih vena, donja usna malo spuštena, kosa brižljivo i originalno očešljana 'na larmu' i proseda, brkovi crni, lice inteligentno, dobroćudno i lepo, stas srednji, hod gospodski, bez žurbe, a vitak, elastičan prav, glas malo mutan, smeh sitan pri čemu su se videli beli očuvani zubi."Bio je vazda čist: ruke, kosa, lice. Pazio je na odelo, na kroj. Podsmevao se onome, ko je nosio zdepasti skrojen kaput: 

"Izgleda kao žandarm u civilu." 

Kravatu je nosio meku, svilenu, lepršavu. Cipele je nosio na šiljak. Uvek su bile čiste, ma i po blatu išao. Voleo je da čuje: 

"Gospodin Steva ima lepe cipele." 

Šešir je nosio mek, nakrivljen na stranu. Nije ga skidao pri pozdravu, nego samo dodirivao prstom. Pažljivo je savijao cigaretu. 

Stevan Sremac nije mnogo izmišljao i domišljao. Uvek je nosio sa sobom beležnicu i zapisivao nepoznate pojmove, misli, njegovi izvori nisu bile palate, ni učenost Parizlija, kako su zvali braću Popoviće i Skerlića. Evo šta je zabeležio i koristio u svom delu: 

"Blago onom ko ume ćutati" (Reklo je pseto kad je dobilo batine). 
"Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze." 
"Gde nije koškanja nije ni milovanja." 
"Riba i gost treći dan smrde." 
"Dok magarca imaš onda ga i jaši." 
"Ženske suze i pasje ramanje, sveje." 
"Zarana se vidi, šta će kopriva biti." 
"Zar je jedan prota, što Bibliju video nije." 
"I mi smo jabuke - rekle divljake". 
"Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao." 
"Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće." 
"Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu." 
"Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša." 
"Totica je rekla pred ikonom Majke Božije: 'Ti deva, ja deva pa smo glih.'" 
"Zalud glava kad ne nose noge." 
Stenica govorila lovoriki: "Ja i ti ne damo mnogima da spavaju." 
Držao popa požarevački pridiku pa veli: "Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi hristijani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hrist rekao: 'Poštujte neprijatelje svoje.'" 
"Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali opet biti magarac." 
"Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli." 

O Sremčevom ljubavnom životu zna se malo, gotovo nimalo. 

U knjizi Ðorđa Popovića "Ljubavi srpskih pisaca", Sremac se ne spominje. Ali, on ima jednu priču "Ideal" koja nas dovodi na pomisao da je autobiografska. Glavni junak, Nenad, završio je Veliku školu. Izabranica njegovog srca je vitka crnka, Jelena sa jedva vidljivim nausnicama. Tipična studentska romansa sa mnogo stihova i zakletvi, na ljubav do groba. Po onoj pesmi koju je zabeležio ili izmislio Sremac kada ćerka preti majci: 

"Il za njega 
il u Tisu s brega." 

Nenad se zaklinjao da će sve učiniti za nju, a ona opet po devojačkom umu "il u vodu il pod crnu zemlju" za drugoga neće ni da čuje. Međutim, taj drugi nije bilo ko, nego gazda Tešman, bogati trgovac sa Male pijace, star 45 godina, poslovao sa Peštom i ima tri Jevrejina pobratima, koje je zvao po ondašnjim običajima - ćivutima. Nije mario za lepotu ali je želeo da ima lepu ženu i Sremac kaže: "Moglo mu se." Tešman je govorio za Jeline brčiće: "Samo za brčiće dao bih punu magazu soli marmaroške." Jelenina majka bila je za Nenada, ali je presudio otac, sitan činovnik koji se nije kolebao. Govorio je za Nenada: "Šta će on biti. Predavač, suplent, da jede vek sa gospodskim mangupčićima. S ministarskom decom koju vaspitavaju žandari i sa oficirskom kojima su seizi društvo. Sto godina - 90 groša. Da zavisi od okružnih partijskih odbora, od načelnika, bukvaraca ili od meandžija poslanika. Profesor! Šta je meni fajde što će on biti slavan u Evropi. Deset šćeri, more, da imam nijednu ne bih dao za činovnika." 

Nenad se zaricao da će oteti Jelenu od gazde Tešmana, makar ispred samog oltara. Uzdao se u velikoškolce i abadžijske kalfe, tada ratoborni esnaf u Beogradu, poznat po tučama. Ali, od svega toga nije bilo ništa. Lepa Jelena je otišla za bogatog gazdu. Od Biblije do danas ženska lepota i muške pare se privlače. Jelena i Nenad, posle ljubavnog poraza, vratili su jedno drugom pisma, strasno očekivali smrt, ali ih je ona zaobilazila. Nenad je napustio Beograd, pao u melanholiju. Mogao je da sluša samo tužne pesme: 

"Kad pogledam svud je tama, 
Nema za me svetlila. 
Moja draga ona sama, 
Svetlilo mi uzela. 
Al teško jest umreti, 
kad ništa ne bole. 
Još teže jest živeti. 
Kad serdce ne vole!" 

Nenad je poslao pismo Jeleni u kome je obećao da se nikada neće ženiti i otputovao u provinciju. Za Sremca znamo da su to bili Niš i Pirot. Posle više godina Jelena je postala bogata udovica i htela da obnovi vezu sa Nenadom; iako je kao bogata i lepa žena bila veoma tražena. O njoj su spevane pesme: 

"Jeleno, Jelo čedo moje belo, 
Jelena, dušo medena." 
"Čedo Jelo, jagnje belo, 
hajd da se volemo!" 
"Oj, Jelo, Jelena, 
pređi preko bedema, 
pa zagrli i poljubi 
ej, niko ti ne sudi!" 

Na kraju krajeva Jelena i Nenad su se sastali, ali Nenadu su kao svim ljudima koji se dugo ne vide, zapale za oko promene na njenom licu. Umesto jedva vidljivih nausnica Jelena je dobila velike, gotovo muške brkove. Našao je neki izgovor i pobegao je od svog ženskog ideala koji to više nije bio. Naučnik Erik From kaže: "Svi parovi koji govore kako ęe se voleti, niti se vole niti će se ikad voleti…" 

Sremac nije bio ženomrzac, ali je bio esteta i narcis i zato je ostao sam. Svoje momačke dane, Sremac je opisao kroz lik Nenada: "Kad je bio mlad govorili su mu: Što se ne ženite? Što da vam propada tako uludo mladost u pustom životu, noćnom sedenju sa kojekakvima, kada bi mogli da usrećite i sebe i neku dobru mladu devojku a tolikima se njima dopadate!" Kad je zašao u godine, govorili su mu: "Što ste se usamili ko neki kaluđer? Sada vam je lako dok ste zdravi? Oćete da vas nađu možda kroz nedelju dana mrtva okrenuta duvaru. Da vam policija popisuje stvari, da vas pokradu gazdarice? Zašto bi svoju lepu penziju poklonili državi. Zar nije bolje da tom vašom penzijom usrećite kakvo dobro i bezazleno stvorenje." 

Sremac piše da su Nenadu, njegovom dvojniku, dok je bio mlad, devojke stalno tražile knjige na čitanje, a sada kada je ušao u godine, ne traže mu ni sliku sa posvetom, niti nude svoju. Nekada na balu, nije mogao da se odbrani od poziva za ples, a sada mu govore: "Gledate kako mladež igra, pa se i vi podsećate na vašu mladost." Na svadbama su mu govorili: "Možete sad samo da gledate, kad niste u svoje vreme bili pametni." Nekada kada kupi novo odelo, šešir i cipele svi primete, a sada se na to niko ne obazire; ranije dok je bio mlad kad prođe pored devojaka one zaćute, a posle se guraju udaraju i kikoću, a sada ne prekidaju razgovor, ne gledaju ga, krckaju orahe, kao da niko nije prošao. Nekada je za Novu godinu dobijao silne čestitke sa ljubavnim simbolima, golubicama i Amorima, a sada samo čestitka od svog krojača - podsećanje na dug. Žene su mu govorile kao o starom momku: "Nema ko da mu prišije ni dugme na košulji, ni obešenjak na zimskom kaputu." 

Kada bi Beogradom prošla lepa devojka dobacivalo se: "Lutko" ili "Bela lalo" a narednici bi je krišom gledali ispod oka. Oficiri bi se isprsili onako važni sa sabljom i govorili "Lučice!" ili "Baš lepa ova mala!" A sveštenici bi gladili brade i upoređivali svoje popadije sa ovim "ženskim napastima za oči" kako je govorio Aleksandar Veliki za Persijanke. 

Sremac kao pisac voleo je patrijarhalne srpske devojke kakva je Jula iz "Pop Ćire i pop Spire" koja se mlada udaje i ima zdrav i lep porod. Njenu svadbu je opisao kao pesnik, a zanimljivo je kako je video nemačke doseljenike, u srpskim svatovima: 

"Igra Švaba i Švabica, a na Švabi kabanica. 
Bolje igra kabanica nego Švaba i Švabica." 

Sremac nije držao do lekara. Tako je nekako i umro u Soko Banji i o tome imamo nekoliko izvora prvoga reda. Svom prijatelju, kod koga je bio podstanar, Miloradu Pavloviću pisao je krajem jula 1906: "Poštovani gazda Mile, Osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim, jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom." 

Drugo pismo pisano je 4. avgusta i već ima dramski naboj: 

"Dragi Mile moj, ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao. Ni brat Joci, nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve" 

(Umro je 12. avgusta i njegov brat Jovan poslao je Novinarskom udruženju u Beograd telegram: "Moj brat Stevan danas u 4 sata ispustio je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo biće preneto u Beograd i biće sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom Đorđevićem.") 








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28031

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   Ned 7 Avg - 18:19

BORA STANKOVIĆ 

Skriveno je ostalo do današnjih dana pravo ime i tačan datum rođenja poznatog Vranjanca Bore Stankovića. Tokom oslobođenja Vranja od Turaka (1878) u požaru je izgorela i vranjanska saborna crkva Sv. Trojice sa svim crkvenim tj. matičnim knjigama. Stanković je tako ostao bez krštenice, a bez ovog važnog dokumenta se i venčao 1902. godine. Da je tvorcu "Nečiste krvi" i "Koštane" kršteno tj. pravo ime Boris ili Boriz, autoru Vlatkoviću skrenula je pažnju Paša, Stankovićeva prva komšinica iz detinjstva i junakinja njegovih pripovedaka. I sam Stanković to potvrđuje i dokazuje time što je dve svoje pesme "Drugu", i nepoznatu, "Za prolećnje tihe i dremovne noći", potpisao kao Boris. Ovakvo Stankovićevo kršteno ime Vlatković objašnjava činjenicom da su u Vranju za vreme Turaka i neposredno pred oslobođenje boravili bugarski sveštenici koji su imali zadatak da i preko crkve šire bugarski uticaj. Prilikom krštavanja dece oni su kumovima i roditeljima nametali bugarska imena, ili ih pak sami upisivali. 

Prva ljubav Bore Stankovića, takođe je ostala tajna jer je bila "nečista", "rodoskrvna". Naime, naš pisac je bio zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta "incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, smatra Vlatković, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i romana. Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena. Svojom senzualnošęu i senzibilnošću zračila je oko sebe. O ovoj Borinoj tajnoj ljubavi svedoće i njegov najintimniji drug iz tog perioda Petar Milenković i malo poznata književnica iz Vranja Vuka Pop-Mladenova, koja je velikog pisca lično poznavala.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma poznatih   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavna pisma poznatih
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljubavna pisma
» Najlepsa ljubavna pisma
» Ljubavna pisma poznatih
» Diznijeva najlepša ljubavna priča?
» Ljubavna prica koja je odusevila svet
Strana 2 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-