Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Razne zanimljivosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:07

Članovi benda U2 objavili svoje biografije
Nakon Londona i Dublina, U2 manija zahvatila je i New York. No, ovaj put se ne radi o glazbi već o - knjizi. Bono, The Edge, Larry i Adam autori su vlastite biografije naziva 'U2 by U2' u kojoj sasvim otvoreno i iskreno govore o svojim počecima i uzbudljivom putovanju do današnjeg statusa, nudeći mnoge dosad nepoznate činjenice i čak 1.500 jedinstvenih fotografija 
Knjiga je službeno puštena u prodaju 22. rujna, a prvo potpisivanje knjige U2 je odradio u Londonu. Još večer prije ulaz u knjižaru bio je zatrpan stotinama nepokolebljivih obožavatelja koji su, unatoč kiši, strpljivo čekali na upoznavanje s bendom. 

U Dublinu je tu privilegiju imalo tek njih 250 koji su osvojili posebne ulaznice preko službene web stranice i radio postaja diljem Irske, iako to nije obeshrabrilo još tisuću njih koji su se okupili ne bi li bar uspjeli vidjeti svoje omiljene zvijezde. 

Sličnim principom se poslužila i najveća njujorška knjižara Barnes and Noble's koja je prvim kupcima knjige dijelila posebne kodirane narukvice koje su ujedno bile i ulaznice za potpisivanje knjiga. 

U Hrvatskoj je prava na ekskluzivnu biografiju grupe U2 otkupila zagrebačka Naklada Ljevak, koja najavljuje kako će se 'U2 by U2' na hrvatskom jeziku moći čitati već početkom studenog.


Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:11

Šekspirova Julija nije iz Verone
Verona je nadahnula mnoge naraštaje romantičara, ali čini se da prava Julija nije iz tog grada u koji je William Shakespeare smjestio radnju svoje glasovite ljubavne tragedije 
Prava Julija nije živjela u Veroni, nego u susjednoj pokrajini Friuli-Venezia Giulija, tvrdi potomak pisca iz 15. stoljeća koji je navodno nadahnuo barda. 

Luigi da Porto napisao je inačicu priče o Romeu i Juliji koju je navodno preuzeo Shakespeare i pretvorio u dramu 'Romeo i Julija'. 

Antonio da Porto, doktor znanosti i piščev potomak kaže da je izvorna priča autobiografija i da se dama na kojoj se temelji izmišljeni lik nije čak ni zvala Julija. 

'Kada se Luigi da Porto borio u Friuliji, smrtno se zaljubio u privlačnu domaću djevojku koja se zvala Ginevra', rekao je za Corriere della Sera. 'Bila je zaručena, ali je to nije spriječilo da mu uzvrati ljubav'. 

Dvoje zaljubljenih kratko je bilo u vezi koja se raspala kada je Da Porto ranjen u bitki, rekao je. 

Otkriće nije naišlo na veliko zanimanje u Veroni. 

'Ovdje govorimo o književnosti, a ne o povijesti', rekao je Giulio Tamassia, predsjednik 'Julijina kluba' iz Verone koji je siguran da je Julija bila iz Verone, gdje je i njezina kuća, jedno od najvažnijih turističkih odredišta u gradu.


Verona je predivni italijanski grad, sa najslavnijom ljubavnom pričom. Ovo je grad u kome se rodila ljubav između Romea i Julije. Upravo ova ljubavna priča je razlog zašto veliki broj turista poseti ovo mesto svake godine, a neki čak i previde činjenicu da se u njemu nalazi više od 50 sačuvanih crkava romanskog, gotskog i renesansnog stila, brojke grandiozne palate, čarobni mostovi i raskošni vrtovi. Verona je dragulj srednjovekovne arhitekture i umetnosti, koji svojom magičnom lepotom privuče više od tri miliona turista godišnje.
Kao jedna od glavnih turističkih atrakcija Verone je Julijina kuća. Zapravo, ne postoji istorijski podatak da se zaista radi o Julijinoj kući, niti da su Romeo i Julija zaista postojali, ali, mala ruinirana kuća sa balkonom u središtu Verone je adaptirana i proglašena domom heroine najtragičnije i najpoznatije ljubavne priče. Na zid ovde kuće postavljena je tabla sa Šekspirovim stihovima, dok se ispod balkona nalazi bronzani Julijin kip. U kući u Veroni u kojoj je, navodno, živela Julija, juna ove godine obavljeno je prvo venčanje. Prvi su se u kući Šekspirove junakinje venčali fudbaler lokalnog kluba Luka Čekareli i Irena Lanforti. Gradske vlasti Verone najavile su da ubuduće nameravaju da redovno organizuju ovakve svečanosti. Venčanje u Julijinoj kući lokalne stanovnike koštaće 600 evra, turisti iz zemalja Evropske unije plaćaće 800, a mladenci iz ostalih zemalja moraće da izdvoje po 1.000 evra.
Verona je mesto osnovano u 4. veku pre nove ere i jako dugo je bila pod rimskom vlašću. Nezavisna i slobodna država postal je 1107.godine, ali ubrzo potom, potpada pod uticaj dinastija i država sa severa Italije. Među brojnim znamenitostima arhitekture, naročito je privlačan rimski teatar Arena, sagrađen u prvom veku. Ovaj teatar ima 22.000 mesta, a po veličini je na trećem mestu u Italiji. Arena je danas stecište pozorišnih i operskih predstava, koje se tu održavaju svake godine. Ulaznice po ceni od 150 evra rezervišu se mesecima unapred. Ovde su nezaboravne koncerte održali Pavaroti i Tina Tarner. Uz samu Arenu nalaze se i ostaci gradskih zidina iz 265. godine. Svedočanstvo o prisustvu Rimske imperije u ovom gradu je i Avgustovo pozorište na obali reke Adiđi.
Osim crkava, u Veroni definitivno treba videti i Gradsku palatu, kuću Mazanti, renesansnu Lođu del Konsiljo, zatim prekrasnu renesansnu Palatu del Kapitano, muzej u kome se čuvaju mnoga vredna dela italijanskog slikarstva i kompleks grobnica porodice Saliđeri iz 14. veka. Grobnica sa spomenikom jedinstvena je u Italiji, jer članovi ove bogate porodice, suprotno hrišćanskom verovanju da telo treba predati zemlji, sahranjeni su u uzdignutim grobnicama, kako bi bili što bliže Bogu.
Verona je Juliju Cezaru bila omiljeno mesto za odmor. Često su je na svojim putovanjima posećivali Gete, Stendal, Pol Valeri... kao i danas više od tri miliona turista godišnje, iz celog sveta.
U zdanju tamnonarandžaste fasade, na centralnom trgu Verone, živeo je Dante Aligijeri(1265-1321) najveći italijanski i jedan od najznačajnijih svetskih pisaca. O njegovom prisustvu u ovom gradu svedoči danas ogromni spomenik koji su mu Veronjani podigli, a milioni turista posećuju. 
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:12

SKUPA NEZGODA 
Slavna Picassova slika The Dream pretvorila se u pravu noćnu moru za Stevea Wynna, kockarskog magnata iz Las Vegasa, kada je slučajno napravio rupu u platnu vrijednom milijune dolara. Wynn je baš okončao prodaju slike procijenjene na vrjednost od 139 milijuna američkih dolara drugom kolekcionaru Picassa i, pokazujući je, nezgodnim pokretom oštetio umjetničko djelo 

Scenaristica Nora Ephron, koja je ovaj incident opisala na svom blogu, kaže da se sve zbilo kad je Wynn podigao ruku objašnjavajući nešto o slavnom portretu Picassove ljubavnice Marie-Therese Walter. 

'U tom trenutku njegov je lakat udario u platno i to je proizvelo strašan zvuk', piše Ephron, napominjući da Wynn ima očnu bolest koja umanjuje periferni vid, što je moglo uzrokovati ovaj nemili događaj. 

Pogodak 'u sridu' Wynn je prokomentirao: 'Sranje, pogledajte što sam učinio.' 

Ured Stevea Wynna potvrdio je priču. Wynn će poništiti kupoprodajni ugovor za sliku te popraviti nastalu štetu i zadržati umjetninu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:16

Najskuplja pisma istorijskih ličnosti

Kojim je riječima vojskovođa Napoleon snubio buduću ženu Jozefinu, zašto je pisac Ernest Hemingway od ljudi više cijenio bikove i što je indijski vođa Mahatma Gandhi zapisao nekoliko dana prije no što je ubijen, tek su neki detalji koje otkriva kolekcija pisama i dokumenata što ih je sakupljao švicarski bankar Albin Schram. Kolekcija je na jučerašnjoj aukciji u londonskom Christie'su prodana za 3, 8 milijuna funti, čime je gotovo dvaput premašena očekivana svota 
Aukcijska kuća Christie's na dražbi je ponudila 570 pisama i brojne spise proizišle iz pera najznačajnijih ličnosti svjetske povijesti, umjetnosti i znanosti u razdoblju od 13. do 20. stoljeća. Nakon smrti Švicarca Schrama 2005. godine, vrijedna kolekcija koju je dopunjavao 30 godina pronađena je u ormariću u praonici njegove vile. Schramova obitelj nije imala pojma o vrijednosti kolekcije. 

ĐAKONOVA UTJEHA 

Među pismima, najvišu je cijenu, 114 tisuća funti, postiglo ono pjesnika Johna Donnea upućeno Lady Kingsmill nakon samoubojstva njezina muža 1624. godine. Donne, đakon u Katedrali svetog Pavla u Londonu, tješio je udovicu riječima da ne smije sumnjati u božje odluke napominjući da bismo ga trebali moliti da nas učini malo boljima. 

NAPOLEON MEKA SRCA 

Schramova kolekcija otkrila je i romantičnu stranu velikog vojskovođe Napoleona Bonapartea. Svojoj prvoj supruzi Jozefini Napoleon je pisao uoči vjenčanja 1796. godine, a dan nakon žestoke predbračne svađe. Zaista misliš da te ne volim zbog tebe same? Nego zbog čega? Oh, madame, zaista to misliš? napisao je u neurednom i išaranom pismu do ušiju zaljubljeni Napoleon. Tvoje misli truju mi život, razdvajaju dušu napola patetično se izrazio moćni osvajač te zaključio riječima: Šaljem ti tri poljupca - jedan na tvoje srce, jedan na tvoja usta i jedan na tvoje oči. Napoleon se kasnije oženio Jozefinom, no ubrzo ju je, nakon što mu nije rodila dijete, ostavio i oženio se kćerkom austrijskog cara Marijom Lujzom. 

Rastreseni Napoleon nije mnogo mario za urednost ljubavnog pisma upućenog voljenoj Jozefini 

Ovo Napoleonovo ljubavno pismo procijenjeno je na maksimalnih 50 tisuća funti, no sinoć je telefonom prodano za 276 tisuća. 

ZAŠTO SU BIKOVI BOLJI OD ŽENA 

Strasti nije nedostajalo ni američkom piscu i promotoru koktela Mojito Ernestu Hemingwayu kada je 1925. godine na putu prema Pamploni, španjolskom gradu poznatom po utrci s bikovima, pisao kolegi Ezri Poundu. 
Riječ je o satiričkom pismu u kojem Hemingway razračunava sa ženama i mrskim mu kritičarima hvaleći najvrjednija bića – bikove: U najmanju ruku, bikovi nisu najbolji stilisti engleskog jezika. Bikovi od 25 ne moraju se vjenčati sa ženama od 55 i čekati da ih pozove na večeru. Bikovi ne očekuju da ćeš ih oženiti i od njih napraviti poštenu ženu. Jestivi su kad ih ubiješ. Rijetki su homoseksualci. Za mene, oni uopće nisu egzotični. Posve su obični. U svakom slučaju, veliko olakšanje nakon svih silnih sranja o umjetnosti. Kvragu i cijela američka scena. Tko šljivi običaje i lijepo ponašanje. Želim češći i bolji seks, tučnjavu i bikove. Hemingway je nakon boravka u Pamploni utrku s bikovima proslavio djelom 'A sunce izlazi'. Christie's se, pak, proslavio postignutom cijenom od 78 tisuća funti za ovo pismo. 

SRAMEŽLJIVI ČAJKOVSKI 

Ruski skladatelj i dirigent Petar Iljič Čajkovski bio je skroman i ponizan u trenucima kad se pokušavao predstaviti europskoj publici. Nakon uspjeha u Rusiji pisao je 1876. godine violinistu Edouardu Colonneu u Pariz predstavivši se kao ruski skladatelj koji u svojoj zemlji uživa stanovit ugled, no nepoznat je široj publici. U sramežljivo intoniranom pismu je naglasio da želi iznajmiti jednu koncertnu dvoranu u Parizu, da ne očekuje od publike da plati kako bi ga došla slušati te da će sam financirati nastup koliko je god potrebno. Sam ću razdijeliti i besplatne ulaznice, završio je Čajkovski. S obzirom da mu je gostovanja u inozemstvu financirala mecena Nadežda von Meck, Čajkovski je, nakon što je ugovorio dvoranu, mirne duše dirigirao pred pariškom publikom. 

Mnogo odlučnije je nastupio Ludwig van Beethoven u pismu upućenom prijatelju Nikolausu Zmeskallu kad je tražio da mu pošalje jednu kompoziciju za kvartet: Molim te, pošalji mi to do četiri popodne, treba mi hitno. Ako tvoj sluga ne pronađe nikog od ukućana, neka to ostavi mojoj domaćici. 

INDIJCI VRATILI GHANDIJA 

Kad je velik novac u igri, ne može proći bez skandala. Za veliku reklamu ove aukcije pobrinula se indijska vlada tražeći od Christie'sa povlačenje s dražbe posljednjeg spisa Mahatme Ghandija. Nakon polugodišnjeg dopisivanja, iz aukcijske kuće su tek dva dana prije prodaje ipak odlučili Indijcima vratiti 'nacionalno blago' procijenjeno na 12 tisuća funti u kojem Ghandi pozivana na bolje odnose među muslimanima i hindusima u Indiji.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:16

U Solinu izronilo vrijedno nalazište 

U negdanjoj Saloni pronađeno još jedno vrlo vrijedno arheološko nalazište: zid dug 15 m i dijelovi najmanje triju vrhunski obrađenih mramornih sarkofaga iz druge polovice III st. 

To su jedinstveni sarkofazi izrađeni u Grčkoj isključivo za Dalmaciju, kaže arheolog Goran Skelac, direktor zagrebačke tvrtke Geoarheo, koja nadzire probijanje trase ceste koja treba spojiti istočni i zapadni dio Solina. Po njegovoj ocjeni to se nalazište svrstava uz bok najvrjednijim antičkim nalazištima do sada pronađenim na ovim prostorima. 

"Sarkofazi su vrhunski obrađeni i na njima se ocrtavaju duboki reljefi s prikazima raznih božanstava i figuralni prikazi od kojih neki do sada nisu viđeni, a veličinom, bogatstvom i kvalitetom izradbe predstavljaju unikatna djela", kaže Skelac. 

Nalazi su se počeli pojavljivati na dubini od jednog metra, a dio nove solinske ceste već je iskopan na dubini od 3,5 metara jer se očekuje da će izroniti još neka povijesna blaga.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:17

PISCI I ALKOHOL 

Iako niko ne može da ospori dar i talenat svetskih pisaca, mnogi od njih voleli su da popiju. Da li je i koliko alkohol uticao na njihovu kreativnost i stvaralaštvo? 

Hemingvej i mohito 
Ernest Hemingvej je poznat po tome što je voleo da pije. U dvadesetim godinama prošlog veka izjavio je: „Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, opet, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja.” Uspomene na njegove dogodovštine čuvaju mnogi barovi. U njujorškom baru Kostelo sa društvom je sreo pisca Džona O'Haru koji se hvalio svojim štapom za hodanje, napravljenim od najtvrđeg i najfinijeg drveta. Hemingvej mu je ponudio 50 dolara ako ga prepolovi golim rukama. Uzeo je štap i slomio ga - sopstvenom glavom. Slavni i cenjeni pisac proslavio je koktel mohito, koji je sam smislio u havanskom baru La Bodeguita del Medio. I dan-danas, upravo zbog Hemingveja koji je dugo živeo na Kubi, ovaj bar posećuju milioni turista. 

Fokner i viski 
„Civilizacija počinje destilacijom”, rečenica je Vilijama Foknera, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, koji je, po mnogima, najveći američki romanopisac. Proslavio se romanima „Vojnikova palata", „Sartoris", „Buka i bes"... Fokner je od samog početka svoje karijere pio dok je pisao. Noći i alkohol davali su mu najbolju inspiraciju: „Obično pišem noću. Svoj viski držim nadohvat ruke”, rekao je. Kada ga je Hauard Hoks pozvao da napiše scenario za film „Put do slave” Fokner je došao na sastanak noseći papirnu kesu iz koje je izvukao viski. Dok ju je otvarao, slučajno se posekao. Ipak, ova nezgoda ga nimalo nije obeshrabrila, već je odmah potegnuo pićence. Fokner je među piscima bio pravi autoritet što se tiče upućenosti u alkohol pa mu je slavni losanđeleski bar Musso & Frank Grill dozvolio da sam osmisli jedan koktel. 

Edgar Po i Ficdžerald 
Edgar Alan Po bio je prvi pisac u Americi koji je pisao kratke priče i smatra se utemeljivačem detektivskog romana, kriminalističkog žanra i naučne fantastike. Američki pesnik i pisac, poznat je po svojim pričama sa mističnim temama, pesmi „Anabel Li", ali je još poznatija njegova ljubav prema alkoholu. Priča se da je umeo da se napije od samo jedne čašice. Njegov školski prijatelj potvrdio je da je ispijao žestoka pića u jednom dahu, a glasine kažu da je umro upravo od trovanja alkoholom. Slično je okončao i slavni američki pisac F. Skot Ficdžerald. Ostao je zapamćen po stavu da miris džina, koji je preferirao, nije moguće osetiti. Čak i mala količina tog pića obarala ga je s nogu, kao i njegovu vernu pratilju, suprugu Zeldu. Njih dvoje često su šokirali prisutne kada bi obeznanjeni od alkohola izvodili striptiz, a na jednoj zabavi su čak skuvali satove gostiju u supi od paradajza. 

Barska mušica Bukovskog 
Čarls Bukovski ostao je upamćen po eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Ipak, nemoguće ga je izostaviti iz ove priče. Bukovski je scenarijom za „Barsku mušicu” potvrdio svoju književnu slavu i ostao zapamćen po svom alter egu, liku Henrija Kinaskog, koji živi da bi pio i pije da bi pisao. Bukovski je znao toliko da se napije, pa su se tuče, kojima je bio sklon, obično završavale njegovim padanjem na zemlju, više od alkohola nego od batina. Govorio je: „Alkohol je verovatno jedna od najznačajnijih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji, naravno, pored mene. Alkohol je destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Sve moje stvaralaštvo potiče od pijanstva..." 

Vruć čaj sa šerijem 
Iako se čini da među književnicima odanim alkoholu nije bilo žena, domišljatošću se ističe Amerikanka Karson Mekalers koja je volela da pije vruć čaj sa šerijem. Ovu mešavinu nazvala je Soni boj, a nekoliko puta je govorila da je čaj jedino što pije dok piše. Neretko je večeri dočekivala uz koktele, od kojih joj je omiljeni bio Long Ajlend. 
Autor „Slike Dorijana Greja" Oskar Vajld rekao je: „Posle prve čaše vidiš stvari kakve bi želeo da jesu. Posle druge čaše, vidiš stvari kakve nisu. Na kraju vidiš kako zaista jeste i to je najstrašnija stvar na svetu." Da li je čaša pića velikim piscma bila samo pomoćna inspiracija ili stil života, o tome je teško suditi. Činjenica je da su mnoga među najvećim delima svetske književnosti proizašla iz pera dokazanih alkoholičara. 

ŠTA KAŽU NAŠI PISCI O ALKOHOLU 

Igor Marojević 
Hemingvej je značajan pisac dok je Bukovski bez određenog značaja. Verujem da je danas, u 21. veku, proslavljanje pisaca putem pića nešto što se događa u manje razvijenim književnostima, gde ubrajam i srpsku. Mit o pesniku boemu sastavni je deo takozvane poetike ciroze jetre, koja je u neko drugo vreme imala šarma i uticaja. Svi moji zapadni prijatelji pisci, kao i poznanici među književnicima sa anglosaksonskog, hispanskog i drugih područja su ljudi koji nose skupu odeću ili decentnu garderobu i trude se da izgledaju najbolje što mogu. Niko od njih ne beži od pića, ali ne u kreativne svrhe. Što se mene tiče, nisam koristio ni piće ni opijate da bih nešto lakše napisao. Da sam koristio, bilo bi mi samo teže. Tako da, ne hvala, nisam taj tip. 

Jasmina Mihajlović 
Određena sloboda i nekonvencionalnost su vezane za umetnike. Ne mora to uvek biti piće, noćni život ili nešto slično, dovoljno je biti nemalograđanin. Mislim da je taj boemski život svakako uticao na rad pisaca zato što je to neka vrsta nekonvencionalnosti. Lično, nemam običaj da pijem dok pišem jer mislim da je piće stvar prošlog veka, i da čovek 21. veka ne može izdržati ni hranu ni piće 20. veka. 

Goran Petrović 
Bukovski je rekao da je odlično radio između treće i pete buteljke vina. Do treće nije imao inspiraciju, a preko pete imao je napretek. Što se mene tiče, popijem neki put čašu vina, možda i dve. Smatram da to može da pokrene neke točkove. 

Olivera Ptica 
Nekima je neophodna vijagra da bi imali zadovoljavajuć seks, a drugima alkohol da se „otkače". Ne pripadam nijednoj od ove dve kategorije. Kada je u pitanju strast, jedina hemija „na kojoj sam" je ona magična privlačnost koja se javi, često već pri prvom susretu, i koja se ponekad ne da ničim objasniti. Ovaj dar univerzum nam ne šalje da bismo ga analizirali, već da bismo u njemu uživali. A što se tiče „otkačenosti", svi koji me poznaju reći će vam da sam dovoljno „otkačena" i bez alkohola. Mislim da je za uspešno pisanje, kao i za život uopšte, neophodno oslobađanje od sopstvenih blokada. Alkohol možda jeste rešenje, ali samo privremeno. Ipak, ako čovek uspe da sprovede ovaj proces prirodnim putem, upornim radom na sebi, onda on počinje da živi dvadeset četiri časa dnevno sa „spuštenom ručnom", bez straha od suočavanja sa samim sobom. Tada pisanje predstavlja ne samo kreativan proces, već i svojevrstan vid autoterapije kojom se čistimo od viška emocija i oslobađamo zatočeništva potisnute osobine pripisujući ih junacima svojih romana. Najlepše je što koristi od ovog procesa nema samo onaj ko piše, već i onaj ko čita, svaki put kada u nekom liku ili situaciji prepozna sebe i svoj život. 

Anabela Basalo 
Definitivno nijedan pisac ne može da pobegne od sebe, ne može dobro da piše o onom što nije doživeo. Zato i verujemo piscima poput Bukovskog. Kada čitam njegovu knjigu, vidim njega. Uvek kada pišem knjigu, pored sebe imam čašu vina, ne da bih se napila, već da bih otpustila kočnice. Možda bih se, bez vina koje opušta, ustručavala nešto da napišem. 

Autori: Milica Prelević i Suzana Stanarević
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:18

Zanimljivo je da je roman Tonija Parsonsa "Moja omiljena supruga" beogradska izdavačka kuća Laguna objavila odmah posle engleskog originala, a da je promocija iste knjige u Srbiji usledila odmah nakon londonske. Budući da je kako svetskoj tako i srpskoj čitalačkoj publici Parsons dobro poznat po ranijim bestselerima – "Čovek i dečak", "Za moju malu" – i ovoga puta kao i prilikom njegovog dolaska pre nekoliko godina u Beogradu, Novom Sadu i Nišu ovog pisca dočekali su redovi čitalaca. 

Gospodine Parsons, radnju vašeg romana smestili ste u Kinu, Šangaj. Otkud takav geografsko - literarni iskorak? 

– Smatram da je Šangaj središte svega što se dešava u Kini, a da je Kina središte mnogih ekonomskih i političkih promena u svetu, znači promene ravnoteže sila. Šangaj danas u velikoj meri podseća na London, koji je opisao Čarls Dikens, veliki grad prepun nejednakosti i suprotnosti. Tu postoje oni koji se bore da prežive i oni koji su veoma bogati. Mada se taj grad čini mestom u kojem se može lako živeti, on je svakako zanimljiv za romanopisce. 

Šta vas je podstaklo da napišete jednu ovakvu knjigu? 

– Često posećujem taj deo sveta. Moj najbolji prijatelj živi i radi u Hongkongu kao advokat. Njega više od dvadeset godina posećujem četiri puta godišnje. Sve vreme sam tragao za pričom koja se dešava u tom delu sveta. Pronašao sam upravo u Šangaju tu temu ljubavnog trougla i osetio sam da je to priča za mene. To je zapravo moja životna, tačnije ljubavna priča. To je priča o ljubavi između mene i moje žene. Roman obiluje emocijama, živim likovima koji su akteri mog sadašnjeg života. 

Reklo bi se da ste ovde "na muškoj strani". 

– Pošto sam i ja sam muškarac, meni je bilo lakše da pokažem muški pogled na problem, ali sam se čudio da u ovoj knjizi sva tri centralna lika imaju svoju težinu. Neki su stali na stranu ljubavnice i smatraju da on treba da napusti ženu. Neki su stali na stranu žene, a muškarci su se, naravno, identifikovali sa glavnim muškim likom u tom ljubavnom trouglu i u tom romanu a ja sam se sve vreme trudio da oni nose istu težinu zbog njihove važnosti i važnosti uloga u toj priči. 

Šta je bilo presudno da vaš roman "Čovek i dečak" dostigne toliku popularnost, da osvoji srca miliona čitalaca širom sveta? 

– Nisam računao na tu popularnost. Jednostavno, latio sam se jedne obične životne priče, priče nalik mnogim životnim pričama. Svako može da napiše takvu knjigu. Moj junak Hari se u jednom životnom dobu, koje je negde na granici mladosti i srednjih godina, suočava sa dva krupna životna događaja – smrću oca i razvodom. Zamislite koliko se ljudi prepoznalo i identifikovalo sa mojim junakom, koliko njih je steklo utisak da se radi o njihovim porodicama, da je to njihova lična priča. 

Moje priče svako može da razume zato što na situacije i stanja o kojima ja pišem niko nije imun. To su obične, svakodnevne stvari koje svako preživljava, kada gledate svoje roditelje kako stare ili se borite da sačuvate svoju ljubavnu vezu ili da budete dobar roditelj ili se borite da budete dobri u svom poslu. To su univerzalne teme koje okupiraju svakog u svetu. 

Zanimljivo je da ste odmah posle promocije vašeg romana u Londonu, u Engleskoj došli u Srbiju da promovišete svoj roman. 

– Srbija je prva zemlja u kojoj je knjiga izašla posle Engleske. Izašla je svega dvanaest dana posle engleske premijere i bilo je logično da započnem svetsku turneju upravo ovde. Obično je razmak između londonske i svetske turneje nešto veći, ali, pošto je Srbija prva zemlja u kojoj je knjiga objavljena, došao sam prvo tu. Logično je da prvo dođem ovde. 

Sa srpskim čitaocima susreli ste se ponovo posle dve godine. Kako je izgledao taj susret? 

– Isto kao prilikom mog dolaska za beogradski Međunarodni sajam knjiga, čitaoci su me dočekali veoma toplo. Bio je to dirljiv susret. Lepo je za svakog pisca kad doživi da vidi redove ljudi koji čekaju da im potpiše knjigu. To se dogodilo u Novom Sadu i u Beogradu. Veoma sam srećan zbog toga što ljudi ovde vole moje knjige. 

Na čemu radite trenutno? 

– Moje teme i dalje ostaju teme iz neposrednog života. To su ljubav, porodica, brak... Naravno, svaka nova priča iziskuje originalnost i svežinu iskaza, i svaka moja knjiga je originalna na svoj način. Upravo pišem roman koji će se zvati "U obliku srca". Glavni lik je muškarac srednjih godina koji doživljava srčani udar i obavljaju mu presađivanje srca. Tom operacijom on dobija srce jednog devetnaestogodišnjaka, što potpuno menja njegovu buduću životnu filozofiju. Ovde se bavim temom muške zrelosti, sazrevanja. 

Vaši romani odišu snažnim, iskrenim emocijama, sa likovima toliko vešto izgrađenim, gotovo iznad svake književne fikcije. Nemoguće je oteti se utisku autobiografskog pečata koji obeležava Vašu prozu. Koliko zapravo autobiografskog ima u Vašim romanima? 

– Mogao bih da kažem da je u mojoj književnosti jedna polovina autobiografskog, onog što se temelji na stvarnim situacijama iz mog života, da govori o ljudima koji me okružuju, sa kojima delim život, dok je druga polovina izmišljena. Smatram da izmišljeni elementi moraju biti isto snažni i stvarni, tako da se i sam ponekad pitam gde je u granica koja je često nejasna ili možda i ne postoji. 

Pored toga što ste dosegli svetsku popularnost u svetu literature, niste ostavili novinarstvo. I dalje imate kolumne u prestižnim engleskim časopisima. 

– Odluka da nastavim da pišem za novine donosi mi višestruku korist. Naravno, ne mislim tu na materijalnu stranu, već pre svega na činjenicu da je za jednog pisca dobro da se disciplinuje kroz novinarstvo, gde uvek imate neke rokove, gde ste uslovljeni vremenski. Jednostavno ne možete da prekoračite tu crvenu liniju. Morate da radite i kad ste bolesni, i kad vam baš i nije do pisanja. To me kao pisca takođe upućuje da kad počnem da radim na romanu, pišem i završavam ga u nekom razumnom roku koji sebi postavim. Ne puštam da moj rad ide u nedogled. Dalje, novinarstvo vas brusi, obavezuje vas na kvalitet pisanja. Ako ne pišete dobro niko neće hteti ni da vas čita, tako je i sa književnošću. S druge strane imajte u vidu da je pisanje veoma usamljenički posao. Dok pišete knjigu, vi ste potpuno sami. Ne volim samoću, volim da budem deo tima. Tako, kroz novinarstvo zadovoljavam tu svoju ljudsku potrebu za druženjem s ljudima, za timskim radom, delimo uspehe i neuspehe. Kao pisac, sve to podnosim sam. 

Rođen u istočnom delu Londona, Toni Parsons je sedamdesetih radio kao muzički novinar, pišući članke o novom talasu i eksploziji pank roka. Redovno je radio i za program BBC-ja, "Lejt rivju", a trenutno piše autorsku kolumnu za "Dejli miror". 
Toni je objavio nekoliko knjiga, osim ostalog "Brbljivac ponovo napada", kolekciju novinarskih tekstova "Ogoljeno", a učestvovao je i u pisanju biografije Džordža Majkla. Nakon romana "Čovek i dečak" postaje bestseler pisac. Ova knjiga je samo u Velikoj Britaniji prodata u više od milion primeraka i prevedena je u četrdeset zemalja. Sudbinu ovog romana podelile su i knjige koje su usledile: "Čovek i žena", "Prava porodica", "Čovek i dečak". Bile su mesecima na prvim mestima najprodavanijih knjiga u svetu i kod nas. Njegova poslednja knjiga "Moja omiljena supruga" pojavila se kod nas u izdanju Lagune odmah posle engleskog izdanja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:18

Да је велики уметник боље мешао паленту и сецкао месо, можда никада не бисмо видели Мона Лизу 

 

Кухиња из доба ренесансе 

Фиренца је данас поносна домовина једног од највећих умова у историји, како данас цео свет зове Леонарда да Винчија. Ипак, мало је познато да су се Фирентинци некада смејали шегрту сликара Верокија и највећем љубитељу ђаконија од теста које је спремао његов очух. Отуда потиче његов слабо познати надимак – Дебељко, који му је, помало поспрдно, наденуо ментор. 
Пошто без прихода ни у ренесансно доба није могло да се живи, Дебељко, као неко ко није припадао тадашњем племству, био је приморан да нађе посао. Након што је провео три године учећи сликарски занат, Да Винчи се запослио као кувар у гостионици „Три пужа” недалеко од Понте векија, и тако пуким случајем започео кулинарску каријеру. Као само још један запослени, био је задужен за брисање подова. Није било ни говора о дозволи да се примакне лонцу у коме се припремао специјалитет куће – палента. Тадашњи кувари били су прилично незаинтересовани за квалитет те безукусне каше кукурузног брашна и комадине меса. Увек је на исти начин спремана, а затим и служена у неопраним тањирима. У тој устаљеној рутини мењали су се само гости. 
(izvor, politikin zabavnik)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:19

Уметничке ђаконије 

Након што су се 1473. године том истом кашом најпре потровали, а затим од ње и помрли готово сви запослени у „Три пужа”, кухиња је препуштена Леонардовим рукама. Да Винчи је одлучио да је то право време да унапреди јеловник и почне да служи порције брижљиво аранжиране паленте са ситно сецканим месом на опраним тањирима. У времену у коме су вајари и сликари били пуке занатлије, ова промена је, потпуно очекивано, дочекана с негодовањем. Циљ је био утолити глад што дуже, а не губити време на „уживање у уметничким ђаконијама” оних чији је посао само да паленту и месо стављају у лонац. 
Како ни гости, ни власници нису били задовољни Да Винчијевим новинама, он је отпуштен. Тражећи начин да заради за живот, Дебељко одлучује да се пријави за посао на двору Лудовика Сфорце који ће, деценију након тога, постати милански војвода. Покушао је да Сфорци предочи сва своја умећа, али да опет не буде превише хвалисав. У писму будућем војводи написао је: 
„Моје слике и скулптуре добре су колико и дела других уметника. Веома добро постављам загонетке и једнако сам добар у везивању чворова. Ипак, торте које правим су без премца.” 
Прочитавши ово писмо, Лудовико је пристао да запосли младића из Фиренце. Леонардо се изненадио када му је речено да је запослен као лаутиста и да ће бити задужен да забавља госте након вечере. Током боравка на двору, покушавао је да Сфорци покаже неке од својих изума који служе ојачавању утврђења, као што су различите врсте мердевина и катапултова. Иако је касније био покровитељ његових радова, будући војвода није обраћао пажњу на приче свог лаутисте све док се Да Винчи није досетио да направи јело од марципана и џема. Лудовико је био очаран. Ипак, уместо ојачавања дворца, Леонарду је поверио задатак опремања кухиње и спремања раскошне вечере за госте дворца. 

Не прилази! Опасно по живот! 

У делу „Кулинарске свеске Леонарда да Винчија”, које потиче управо из овог раздобља, осмислио је кухињу као лабораторију из које су изронили многи изуми чије унапређене верзије и ми данас користимо. Ипак, у пракси се цела замисао полако претварала у ноћну мору свих дворана. Кухиња, која је раније бројала двадесет, сада је имала двеста људи који, ироније ли, уопште нису кували већ само опслуживали Да Винчијеве гломазне изуме. 
Један од првих била је воденица коју је покретао огромни водопад који би попрскао свакога ко би му се приближио, а на поду правио све већу бару повећавајући шансу да се неко оклизне и сломи врат. Уследили су огромни мехури осмишљени да распирују дим при кувању. Ипак, уместо дима, распиривали су пламен са шпорета због чега су многи дворани добили озбиљне опекотине. Ова огромна справа која је висила са таванице захтевала је да неколико људи стално буде у приправности за гашење пожара, с кофама воде на готовс. 
Али ту се листа изума опасних по живот не завршава. Леонардо је измислио и огромну мутилицу двоструко већу од човека, која је сваког трена у сос могла да дода још један непланиран састојак – онога ко је њоме управљао. Како се Леонардо грозио прљавих тањира и неуредних кухиња, одлучио је да би машина за чишћење подова била неопходна. Ове чистаче вукли су коњи и волови, али је тешкоћа била у томе што је за њима армија људи морала да чисти неред који су направиле животиње. Те исте животиње, из „економичних разлога”, касније су биле снага за покретање огромног точка смишљеног да крцка орахе. 

Куварице мање збори 

Пред богату гозбу коју је приредио Сфорца, Леонардо је у кухињу увео још неколико новина – покретне траке за доношење хране и рерне које пеку храну на плочи већој од уобичајене. Према његовој замисли, храну спремљену по новим рецептима на тањирима ће аранжирати уметници како би пред госте изнео прави мали рај за чула. Како не би дошло до каквог пожара, који су се у ренесансним кухињама неретко дешавали, Да Винчи је пројектовао прскалицу. Како је тог дана, као и сваког другог, у кухињи била огромна гужва, с припремама гозбе почело се рано ујутру. 
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:19

Лудовико Сфорца, владар Милана, и Ћећилија Галерани, 
његова миљеница и велика Леонардова заштитница, 
која је била важна личност на миланском двору 

Време је одмицало, а Да Винчи је схватао да траке раде превише споро, те их је за само неколико минута толико убрзао да се храна гомилала и падала на под. Рерне су радиле, али су сва јела загорела зато што нико није био навикнут на ту брзину печења. Чак је избио и мали пожар, који су Леонардове прскалице брзо угасиле. Натопљену и загорелу храну својим аранжманима мало су покушали да дотерају уметници. Били су преспори. Чинило се да је противпожарни уређај с ватром угасио и сваку могућност да то вече прерасте у успех. Сфорца је био ван себе од беса, а Леонардо јавно жигосан. 

Забрањено повраћати за столом 

Иако је Сфорца из беса бацио све његове изуме који су се нашли у кухињи оног тренутка када је ушао, Леонардо није престао да се занима за кухињу. Сматра се да је изумео прву салвету, како би заменио зечју кожу обешену поред стола о коју би гости брисали руке након јела. Тада се посветио и састављању првог правилника понашања. 
Особа која обедује не сме да ставља главу у тањир док једе. 
Не сме да седи испод стола ниједног тренутка. 
Без претходног одобрења није дозвољено полусажвакане и неукусне парчиће хране стављати у тањир особе која седи поред. 
Није дозвољено брисати нож о одећу особе која седи поред. 
Нож не користити за резбарење стола. 
Не смеју да се пуштају птице, змије и бубице за столом. 
Уколико особа за столом жели да поврати, мора да се удаљи од њега. 
Исто треба да учини уколико мора да мокри. 
Поред ових, Леонардо је смислио још нека правила којих би се требало придржавати за столом. Она откривају колико су се често на тадашњим дворовима дешавала убиства. Па тако Леонардо моли свакога ко је намеравао да изврши убиство током оброка, да седне поред жртве, јер ће се на тај начин све одиграти на малом простору и самим тим ће мање пореметити планирани обед. Након што слуге изнесу леш и уклоне мрље од крви, тврди Леонардо, било би учтиво да се убица повуче, пошто његово присуство може лоше да утиче на варење других гостију. Зато ће добар домаћин бити само онај који у сваком тренутку има госта на чекању, спремног да ускочи на упражњено место. 
Уколико се након вечере неко осврне на стара добра времена, и тако вам замери што сте уместо крменадли и кромпирића спремили пилетину на француски начин, можете да га обавестите да као уобичајено добар домаћин имате другог госта у приправности, спремног да попуни место чим га дотични ослободи.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:20

Легендарни „Крик“ норвешког експресионисте Едварда Мунка на аукцији аукцијске куће Sotheby's у Њујорку продат је за 119,92 милиона долара. 

Догађај је безусловно врло значајан – успостављен је нови рекорд кад је у питању вредност уметничког дела продатог на отвореној аукцији. Донедавно је првенство припадало Паблу Пикасу чији је „Акт, зелено лишће и биста“ 2010. године продат за 106,5 милиона долара. 

Као што се то често дешава, име купца се држи у тајности. Ипак, уочи аукције стручњаци су навели неколико имена колекционара који би могли да покажу озбиљно интересовање за Мунков рад. Међу њима су били руски олигарх Роман Абрамович, грчки бродовласник Филип Ниархос, краљевска породица из Катара, као и амерички „краљ“ козметике Роналд Лаудер. 

До почетка аукције естимејт слике званично није објављиван, али су стручњаци аукцијске куће „Крик“ опрезно процењивали на 80 милиона долара, истичући притом да није могуће предсказати која ће бити коначна цена тако истакнутог уметничког дела. Аналитичари арт-тржишта су истицали своје верзије, притом су навођене врло различите цифре: од 80 до 150 милиона долара. 

„Крик“ је једна од најпознатијих и најпрепознатљивијих слика насталих крајем XIX века, а вероватно и у целој историји човечанства. То није толико сликарско дело колико значајан арт-објекат који се условно може упоредити с „Црним квадратом“ Маљевича или с „Ђокондом“ Леондарда да Винчија, који су такође симболи одређених периода у светској историји уметности, због чега се у сали за аукције и распламсала врло озбиљна борба. 

У току свог живота Едвард Мунк је створио огроман број дела: по оценама истраживача његовог стваралаштва Мунково наслеђе износи преко 1.000 радова насликаних уљем, преко 15.000 отисака гравира, скоро 4.500 цртежа и акварела. Међутим, не може се рећи да ће после обореног рекорда цене свих његових дела нагло скочити: ипак је „Крик“ једино заиста познато дело норвешког уметника. 

Вероватно је ову слику најпрецизније описао пољски критичар Станислав Пшибишевски: „Није могуће чак ни створити представу о овој слици, - сва њена нечувена моћ је у колориту. Небо је побеснело од крика Евиног сиротог сина. Свака патња је бездан устајале крви, свако отегнуто завијање патње су гомиле трака, неједнаких, грубо померених, као узаврели атоми светова који се рађају... И небо виче, - сва природа се усредсредила у страшном урагану крика, а напред, на мосту стоји човек и виче, притискајући главу обема рукама, јер од таквих крикова пуцају жиле и седи коса.“ 

Зна се да је Мунк насликао четири варијанте „Крика“: две уљем и две пастелним бојама. На протеклој аукцији продата је једна слика насликана пастелним бојама која потиче из колекције норвешког милијардера Петера Олсена чији је отац – Томас Олсен – био Мунков пријатељ и покровитељ. Он је пастелну слику купио управо од Мунка, који ју је насликао 1895. године. Она никад није јавно излагана. 

У штампи је више пута било помена о томе да циљ власника слике који ју је дао на аукцију није добит: новцем који добије од њене продаје намерава да сагради музеј, уметнички центар и хотел на свом сеоском имању у Норвешкој. 

По мишљењу једног од председника савета директора Sotheby's Дејвида Нормана „Мунково платно је постало пророчански рад који је предсказао ХХ век с два светска рата, холокаустом, еколошким несрећама и нуклеарним оружјем.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:21

БАЛОВИ ОДРЖАНИ ОД СТРАНЕ УДРУЖЕЊА ПРИЈАТЕЉА УМЕТНОСТИ „ЦВИЈЕТА ЗУЗОРИЋ” 

БАЛ „1002. НОЋ“ 
Први који је дошао на идеју о одржавању бала био је књижевник Раде Драинац. Назив бала „1002. ноћ”, дао је књижевник Гвидо Тартаља, а финансирање бала преузео је др. Ђурица Ђорђевић. Извршен је избор ужег одбора, који су сачињавали: Бранислав Нушић, Тома Роксандић и др. Ђурица Ђорђевић. За бал су изнајмљене просторије „Касине”, а које су потом декорисане. Одбор за декорацију сачињавали су: Тома Росандић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Пера Палавичини и Сретен Стојановић. Поделу посла око израде декора извршио је Росандић и то: улаз са улице до унутрашње капије Сретен Стојановић; од унутрашње капије до сале Пера Палавичини и Јован Бијелић; велику салу Тома Росандић, а многе каликатуре израдили су Бета Вукановић, Пјер Крижанић и Сретен Стојановић, према саветима Нушића. Малу салу декорисали су Душан Јанковић и Вељко Станојевић. При изради декора поред поменутих сарађивали су: Петар Добровић, Игњат Јоб, Милош Јосић, Живорад Настасијевић, Никола Бешевић, Милош Голубовић, Михајло Петров и ђаци Уметничке школе. Г. Д. Јанковић израдио је низ разних нацрта за костиме, који су стављени посетиоцима на избор. При програму, односно избору програма, поред Нушића много је труда уложио и Станислав Винавер. Као уводна тачка изведена је поворка Шехерезаде уз пратњу оркестра под водством Станислава Биничког, а са прологом Тодора Манојловића. У поворци су учествовали глумци и уметници. Потом је изведена балетска тачка, либрето и декор Саше Дерока, музику је компоновао Милоје Милојевић. Балет су извеле балерине Народног позоришта из Београда, под управом Исаченкове. Ангажовани су глумци за разне изведбе, и многе атракције. Лист „Поноћ“ – „музеј комичних ствари”, у програме су стављали цртеже уметника и необјављене рукописе наших књижевника. У варијететској сали изводили су програм Бошко Токин, Драган Алексић, Марко Кујачић поред професионалних артиста. Новинарску пропаганду су водили Нушић, Токин и Ранко Младеновић. Бифе је вођен у сопственој режији и састојао се из богатих прилога, не само београђана, него и из околине, нарочито вино, којег је толико примљено да је продавано и после бала. Како је интересовање за бал„1002. Ноћ“ било огромно, ложе су распродате већ много раније па су израђене помичне ложе за велику салу. Затим је пробијен зид и спојен једним тунелом „Касина” и сала хотела „Париз”. Навала је била велика, света је било пуно, а због многих необезбеђених пролаза и недовољне контроле ушао је већи број посетилаца не плативши улазнице. Приход из тих разлога није био толики, колико се очекивало, док су расходи били огромни. 

БАЛ „ЗЛАТНИ ВЕК“ 
Уметнички бал „Златни век“ одржан је 16. фебруара 1925. године, у свим просторима Народног позоришта. Поред чланица из Удружења, учествовао је у тој елитној уметничкој забави и већи број наших истакнутих млађих ликовних уметника и књижевника, као и неколико чланова Народног позоришта чије продукције су биле од високе уметничке вредности.Сликари и вајари претворили су просторије позоришног бифеа у једну изванредно живописну, стилску старо-дубровачку„пучку механу“ (пошто је цело вече било посвећено Дубровнику, „Златном веку“ Дубровника, веку дражесне Цвијете Зузорић и Доминика Златарића и осталих песника-госпара), на чијем су зидовима, ћудљиво и примамљиво ликовале фреске (израђено на картону) Јована Бјелића, Марина Тартаље, Петра Палавичинија, Јоба и других, као и по која мања скулптура Томе Росандића. Исто тако занимљив и живописан био је и уметнички програм који је извођен на позорници. Прва тачка био је„Салон Цвијета Зузорић“, у коме је приказана, уз певање старинских игара и рецитовање класичних сонета, отмена песничка и властелинска средина, у којој је живела и блештала славна лепотица и инспираторка Цвијета Зузорић (Гњатићева), госпођа Волевач је у улози певачице Џиневре) отпевала са својом познатом виртуозношћу и финоћом, једну дивну романсу од Перголеза који је публика наградила бурним аплаузом. Са одушевљењем је поздрављен и Мата Милошевић у улози Доминка Златарића. Следио је модеран комад од Тодора Манојловића „Сан зимске ноћи“, у коме је са лаком духовношћу обрађен дубљи поетични мотив једне лутке, једног манекена који жуди за животом и за љубављу и који, после једне кратке и фантастичне авантуре са једним крадљивцем, пропада. Д. Дугалић и Драгутиновић одиграли су ту бајку са полетом и много деликатностии публика им је срдачно пљескала када су се, заједно са писцем, појавили пред завесом. Последња тачка била је II Листова Рапсодија, обрађена као балет Фортуната један бурни и прешарени ансамбл страних циганских играча, у коме је наш одличан мајстор балета поново је показао своју бујну машту и своје јединствено техничко знање. Учествовао је у „II Рапсодији“ цео балетски кор, на челу са Кирсановом која је овај пут очарала и занела цело позориште. По завршетку програма, отпочео је бал, који значио једну нову уметничку сензацију уз коментар да: толико блештаве лепоте, елеганције и доброг укуса не памти се да је икада виђено у Београду. Удружење „Цвијете Зузорић“ и наши уметници били су сасвим задовољни са успехом овога бала који представља један озбиљан културни успех, су прикупљена значајнија средства ради подизања Уметничког Павиљона „Цвијета Зузорић” у Београду. 

БАЛ „СВАДБА У СКАДАРЛИЈИ“ 
Уметнички бал „Свадба у Скадарлији“ био је одржан 1. фебруара 1926. године. Бал је одржан у сали биоскопа „Касина“ у Београду. Сала је била декорисана као један део Скадарлије, и то онај најпрепознатљивији „Три Шешира”, „Бумс” и „Два Јелена”. Такође је приказана кућа Ђуре Јакшића, са тужним натписом: „Многу сам горку чашу попио“. Нешто после 10 часова Богић наш познати глумац, који се љубазно одазвао позиву да руководи приказивањем веселог скадарског чина, објавио је да на „на даскама“ почиње извођење свадбе. У пуној сали настало је комешање. Веселост је обузела све. Нестрпљиво се чекало да изиђе „млада“, Петар Палавичини, вајар. Појава „таште“, Персе Павловићке, која је члан Народног позоришта, поздрављен је бурним аплаузом. На бини је била кућа младожењина, и ту је приређен сватовски ручак. Кроз публику је прошла цела поворка: младожења и млада ( Ж. Настасијевић и П. Палавичини); кум и кума ( Тома Роксандић и Бета Вукановић); стари сват и старосватица ( Т. Манојловић и Олга Стефановић); девер ( Никола Бешевић ), па поп и попадија (М. Петровић и Ф. Боди). Нису зазаборављени ни ташта и свекар (Гита Протић и Д. Павловић). П. Павловићка је била проводаџика, а улогу ривалке младине узела је Ж. Стокић. Засвирана је „Србијанка“ и девојчини сватови ухватили су се у коло. Одмах се сишло са бине и публика је такође почела да игра. Богић, коловођа, с муком се пробијао кроз масу која није знала да ли и сама да уђе у коло или да посматра играче у живописним народним костимима уз раскошне балске тоалете. С друге стране чула се галама. Достојанствено и весело у исти мах долазили су младожењини сватови по девојку. Дечаци са свећама, па цигани, ђаци музичке школе, међу којима и симпатични Матачић, који се необично добро снашао у својој најновијој улози, затим кум, младожења Живорад Настасијевић, сликар и остали стижу пред младину кућу. Настаје опште љубљење. Једна од учесница Жанка Стокић, живо наводи све на урнебесан смех. Ускоро је образована поворка и кренуло се у цркву. Кад се стигло испред цркве млада је подигла наковањ, што је изазвало чуђење код публике. У публици све већи жагор. Званице се озбиљно спремају да се почасте. У најбољем расположењу седају за велики свадбени сто. Младожења сав сретан посматра нову младу. Цигани свирају, а гости се служе, и то сасвим по скадарлиским обичајима. За то време публика из сале посматра завидно сретне званице. Улази поштар. Доноси честитке и потом их чита једна од званица, што изазива буру смеха код публике. За то време у сали елегантне даме и господа у смокинзима играју тада популарне плесове шуми,врањанка, танго и кокоњеште. Сем званичних и неопходних горе наведених костима, запажене су још нарочито, костими: Бајлони ( као старе варошанке); Кристе Ђорђевић; Дивал; З. Бинички; Грујић; С. Бинички; Јанушевић; Авакумовић; Љ. Манарић као буњевка; Р. Ђорђевић као циганка; Д. Јеленић као мангуп и многе друге. Поред врло успелих маски, вечерње толете су биле ванредно лепе, по писању тада актуелне дневне штампе. Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ овим балом успело је да бар делимично дочара како су се некада прослављале свадбе у Скадарлији. Услед велике посећености на овом балу удружење је поново прикупило одређена средства за зидање павиљона. 

БАЛ „УМЕТНОСТ КРОЗ ВЕКОВЕ ” 
У великој и малој дворани „Касине” 15. феброара 1928. године одржан је бал „Уметност кроз векове”. Идеја је бала да се представи десет слика кроз костимиране чланове Београдског балета заједно са понеким представником самих организатора из Уметничког удружења „Цвијета Зузорић”, који су се приказивали оживеле актере из сликарских дела. Прво су изведене теме Стварање света и Праисториско доба, Египат, Грчка и стари Словени кроз пет слика. Потом је Михајло Миловановић, академски сликар отпевао уз гусле „Зидање Скадра на Бојани”. Затим је приказана слика са темом Ренесансе, а након тога и Рококо. Рококо су такође извели чланови балета Народног позоришта: четири мале грациозне маркизете са својим каваљерима извеле су менует. Услед великог одушевљења публике био је поновљен њихов наступ. Слика будућности приказана је кроз маске које су симболизовале кубистичке форме. Декор сале био урађен тако што су по зидовима биле исцртане слике које су представљале уметничке мотиве из различитих периода. Сама позорница велике сале, која се обично затварала белим платном, за ову прилику представлјала је екран. Намештен је био пројекциони апарат на коме су се пуштали филмови са познатим глумцима, а потом је приказан лик једне свинге са великим ждрелом, која је све присутне посматрала са разрогаченим очима. И у том великом ждрелу испред очију гледалаца рађале су се слике које су представљале разне фазе, кроз које је уметност пролазила у току векова. Бал „Уметност кроз векове” био мање посећен него ранији балови које је организовало Уметничко удружење „Цвета Зузорић”. После програма, који се завршио у поноћ у зимској дворани почела је игранка. На овоме балу били су писутни између осталих министар Грга Анђелковић, Стева Павловић, Славко Грујић, Јован Дучић, адмирал Прица, професор Универзитета др Ђурица Ђорђевић, Ст. Стојановић, Ибровац, др В. Јовановић, др Генчић са супругом, италијански посланик генерал Бодреро, аустријски посланик Хофингер, Ана и В. Маринковић, Олга Станојевић, Мими В. Јанковић и Ваја Ђорђевић. 

БАЛ „НОЋ У ХОЛИВУДУ” 
У Уметничком павиљону „Цвета Зузорић” 12. феброара 1930. године одржан је бал „Ноћ у Холивуду”. Дворана је била декорисана тако што су се на зидовимасу налазили прикази познатих филмских глумаца тога времена Џон Гилберт и Рене Андере, а такође и сцене из разних тадашњих холивудских остварења. Поред приказа по зидовима биле су постављене и лутке на којима су се налазили костими који су асоцирали на костиме тадашњих филмских глумаца. Програм је почео тако што је песму Виолетера извела Живаљевићка. Потом је Вера Павловић извела тачку у којој је глумила Долорес дел Рио из њеног та
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:24

Ovi ljudi nisu zaslužuili Nobelovu nagradu za mir

Mnoge nagrade su besmislene, međutim, neke su besmislenije od drugih. Nobelova nagrada za mir verovatno je jedna od tih. 


 


Sudeći po testamentu Alfreda Nobela, Nobelova nagrada za mir dodeljuje se individuama i institucijama koje su „uradile najveći ili najbolji posao za bratstvo između nacija, smanjile ili u potpunosti eliminisale vojsku i koje su promovisale i održavale mirovne kongrese“. 

Kako je svet napredovao, Nobelov komitet je opravdano izmenio svoju interpretaciju ovog edikta. 

Sajt "Business Insider" pronašao je 12 trenutaka kada su dobitnici ove nagrade razotkrili kratkovidost komiteta, u najboljem slučaju. 

Elihu Rut (1912) 

Rut je nagrađen za veliki broj mini-dostignuća. Deceniju kasnije našao se pod istragom zbog nadgledanja brutalne represije pokreta za nezavisnost Filipina dok je bio sekretar za rat, a zemlja je narednih 30 godina ostala pod jurisdikcijom Sjedinjenih Američkih Država. 

Aristid Brian (1926) 

Brian je bio ministar spoljnih poslova Francuske, a nagradu je dobio zbog Lokarno sporazuma. 

Ovaj sporazum odnosio se na zapadne granice Nemačke. Međutim, on je istočne granice ostavio slobodnim za arbitražu, što znači da su slabije nacije morale da samostalno pregovaraju o svojoj egzistenciji sa Nemačkom. 

Poljski ministar spoljnih poslova je tridesetih godina prošlog veka o sporazumu izjavio sledeće: „Nemačka je zvanično zamoljena da napadne Istok u zamenu za mir na zapadu“. 

Frenk Kelog (1928) 
Kelog je 1928. godine bio državni sekretar SAD i kreator primirja u kom su se lideri svih velikih sila dogovorili da se odreknu rata. 
Ovo je u to vreme izgledalo kao odlična ideja – Prvi svetski rat i dalje je predstavljao svežu uspomenu za mnoge. 
Međutim, sada se na ovo primirje gleda kao na šalu s obzirom na to da je svega nekoliko godina kasnije Nemačka počela da silom širi svoje granice. 

Karl Von Osecki (1935) 
Ovo je slučaj kada prava osoba dobije pravu nagradu ali se članovi komiteta ponašaju sramno. Von Osecki, pisac i pacifista, pomogao je da se otkrije tajno naoružavanje Nemačke koje je kršilo sporazum potpisan u Versaju. 
Dva člana Nobelovog komiteta napustila su komitet nakon ove odluke a Hitler je uhapsio Oseckog koji je potom poslat u koncentracioni logor. 

Niko (1948) 
Pravila za dobijanje Nobelove nagrade pomalo su čudna. Postoji opcija njenog nedodeljivanja u slučaju da je niko nije zaslužio. Međutim, 1948. godine jedna osoba sasvim sigurno je zaslužila da je dobije – bio je to Mahatma Gandi koji je vodio nenasilni pokret za nezavisnost Indije i koji je nažalost mnogih ubijen. 
Već 12 puta je bio nominovan za ovu nagradu ali je bio preskočen. Još jedno pravilo kaže da se ova nagrada ne dodeljuje posthumno tako da Nobelov komitet nije našao za shodno da u ovom slučaju napravi izuzetak. 

Henri Kisindžer i Le Duk To (1973) 
Pariski mirovni sporazum je postavio uslove za završetak rata u Vijetnamu započinjanjem prekida vatre. I istina je da je vojska SAD započela svoje povlačenje, ali ranije te godine ona je bila u tajnoj akciji bombardovanja Kambodže tokom koje je život izgubilo na stotine hiljada ljudi, a sve to predvodio je Kisindžer, otkriveno je. 
Le Duk To, naslednik Ho Ši Mina kao vođa komunističke partije Vijetnama, ipak je odlučio da ne prihvati nagradu, za razliku od Kisindžera. 

Jaser Arafat, Jicak Rabin i Šimon Peres (1994) 
Ovo je još jedan očigledan primer kratkovidosti Nobelovog komiteta. Sporazum u Oslu izgledao je kao dobra ideja u to vreme, ali je zapravo predstavljao samo privremeni zastoj u jednom od najdugovečnijih konflikata na svetu. 

Kofi Anan i Ujedinjene nacije (2001) 
Možda se Ujedinjene nacije čine izuzetno nepažljivim danas, u prilog ovome može da ide i argument da je Anan samo ubrzao ovaj pad kada je 2004. godine svom sinu dodelio ugovor za program „Oružje za hranu“ u Iraku. Iako je tehnički oslobođen sumnji nad njim se i dalje nadvija senka sumnje nakon istrage. 

Barak Obama (2009) 
Sam Obama je izjavio da nije dostojan Nobelove nagrade za mir, i sve su prilike da je te godine Nobleov komitet trebalo da izostavi dobitnika.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:43

gre razne i bezobrazne

preuzeto sa neta

ГРЕШНИЦА С РАЗБИЈЕНИМ 
 


Обнажене особе, бестидни покрети, „масне” приче и песме... Еротско у фолклору Словена одувек је изазивало радозналост читалачке публике и истраживача. Али, док су се први смејали или згражавали над „простаклуцима”, други су тврдили да се иза свега крије много дубље значење 




Тако се ваља 

Током пролећа и лета изводили су се разни обреди у вези с плодношћу, како би се подстакло ницање и бујање биљака и обновио живот „мајчице природе”. Магијске радње ударања врбовим прутом вршене су због „врбопуца”, веровања да се истовремено буде природа и сексуалне жеље. У Украјини су иза свештеника који је за Ђурђевдан ишао да благосиља поља, долазили и млади брачни парови који су се ваљали по тлу (што је било блажа копија једног старијег и слободнијег обичаја). 
Почетком лета Руси су лутку по имену Јарило, с наглашеним „мушким срамом”, односили у поље и уз нарицање спуштали у земљу, након чега су се упуштали у бучне, разуздане забаве. Сличне паганске, коледарске светковине изводиле су се (и још се понегде изводе) у многим крајевима. Велику мајку симболично је представљала „снашка”, „невеста” или „баба”, а духа плодности „деда”, „лесник” или „дедица”. Кроз село су пролазили снашка – мушкарац одевен у жену, у пратњи неколико лесника огрнутих овчијом кожом, с маском на лицу. 

Уз помоћ бубњева, крављег звонца и вике, правили су велику галаму како би растерали зиму и зле духове. Лесник је штипкао снашку, додиривао јој груди, правио непристојне покрете, претио јој дрвеним штапом, „мачугом” која означава мушку „незгодну ствар”. Радио је све што се приписује грчком Пану или римском Фауну. Веровало се да ће кућа испред које стану коледари напредовати, јер је тада извођено обредно подражавање полног чина, уз много шале, песме и смеха. Некад је снашка „рађала дете” тако што је испод сукње извлачила лутку, маче или штене. 
Међутим, када су се вршили магијски обреди у вези с плодношћу и култом Месеца, банчење и лудовање замењивала је тајанствена атмосфера. Тада су врачаре (зване и чинилице, ћорнице) излазиле из куће у глуво доба ноћи, скидале се и бајале у жељи да „уберу” берићет, и принос у виду жита, млека, масти и меда пренесу код себе. У Србији уочи Ђурђевдана у поноћ жене које су „знале” магијске радње расплитале су косе и потпуно наге узјахивале вратила и ходале по туђим њивама и око туђих торова. Бајалице су у неким крајевима изговаране и поред бунара: „Како у овом бунару било воде, онако у моје краве мркуље млека”. 
С друге стране, гостољубивост је код словенских народа некад ишла дотле да се госту уступала чак и сопствена супруга. Етнолози су утврдили да се иза тога крије веровање да богови путују Земљом прерушени у људе и да им на сваки начин треба угодити. Добробит породице и заједнице стављана је на прво место уз речи: „Такав је адет. Тако се ваља.” 

Грешне душе 

И веровања у љубавне везе човека с митским бићима – с вампиром, ђаволом, змајем и русалком – крила су у себи еротске одлике. Сматрало се да ђаво или змај имају способност да кроз димњак улећу у спаваће собе и, претворени у лепог младића, заводе усамљене жене. Да понекад узимају лик дуго жаљеног преминулог мужа или драгана и своју похоту задовољавају с циљем да добију наследника. 

 
У белоруским крајевима веровало се да из таквих веза настају бића која по рођењу, уз смех и вриску, одмах ишчезавају, а у српским да деца имају велике зубе, моћ видовитости, али не и сенку. У Бугарској се говорило да змајчићи, који долазе на свет после једанаест месеци, изгледају као и сва остала деца, осим што испод пазуха имају мала крила. И Милош Обилић је у нашем предању остао упамћен као „змајски син”. 
Пошто се змај у словенским митовима не бори само против аждаје, већ води рачуна о киши и плодности њива, приче о њиховим љубавним пустоловинама будиле су велику радозналост у селима. Жене су се чувале тог опасног заводника: поливале су се светом водицом, спавале поред упаљене ускршње свеће, носиле спаваћицу окренуту наопако, стављале појас сашивен од свештеничке мантије... За одбрану су користиле и биљке „чуварке”, које су криле у кошуљи, дугој коси или под јастуком. Али, у исто време пратиле су да нека њихова комшиница није убледела, „осушила се и пропала”, јер је то опомињало да се можда нашла у власти нечастивог или змаја. 
С посебном сумњом гледало се на женске особе које су одбијале удварање мушкарца, друштво и одласке на прела. Сељаци су их звали „живе умрле” и дешавало се да их у време жељног ишчекивања кише на силу одведу до реке и окупају, како би изгубиле мирис по коме их змај наводно препознаје. Зар допустити да због нечијег љубавног заноса траје суша? У исто време правила се бука око буради, сандука и корита у кућама, где се по веровању крио змај. Овај обред зван „мугајале” задржао се у Србији до 1946. године. 
Опасност да се дух умрлих а неожењених и неудатих особа враћа на земљу решавала се на други начин. У неким местима правиле су се свадбе – погреби: ожалошћени су преминулог облачили у свадбено одело, а затим учествовали у свечаности с гостима, музичарима, послужењем, цвећем и венцима. „Мртве свадбе” завршавале су се играњем „мртвачког кола” или „кола за душу”. Сматрало се да је с тим обредом умрла особа испунила све овоземаљске дужности, па сад може на миру да почива. 

Казна и за родитеље 

Међутим, праве свадбе доносиле су много више обичајних правила и непредвидивих обрта. У Украјини су пре свадбе купали невесту уз стихове: „Не бој се хладне воде, подигни сукњу високо, и од стида се окупај”. Сватови су одводили младенце у одају, док је „друшко” (младожењин млађи брат или неки други млађи ожењен човек задужен за руковођење свадбом) остајао пред вратима. Музика није престајала: 
„ Ој, мати у одају ме воде! Ћути кћери, тамо ће ти меда дати. Ој, мати, већ је скинуо панталоне! Ћути кћери тако је рекао бог.” Сви су чекали кошуљу или чаршав с доказом младиног девичанства, а када би је добили настављали су весеље, игру и песму. Певало се: „Са собом крепост носила, трговци куповали – није продала, момци тражили – није дала, ноге је свилом свезала, за свога Ивана чувала.” На кућу се стављао црвени барјак, боца пића везивала се црвеним концем, сватови китили црвеним тракама. Али, ако се десило упротно, слика се потпуно мењала... 


Тада је на кућу качена прљава крпа или кошуља намазана чађу, а лонац с пробушеним дном стављао се на мотку и носио кроз село. Певала се друга песма: „У башти крушка отрешена, наша Марјухна већ протрешена.” Невеста је морала да истрпи поливање водом и грубо изругивање речима као што су „гадура”, „проваљени џак” и слично. Ни њени родитељи нису пролазили некажњено: на главу су им стављани делови разбијеног лонца, док им је кућа мазана смолом. Казне су могле да се ублаже ако је млада тражила опроштај од сватова или ако би се показало да се пре венчања „заиграла” са својим будућим мужем. 
У јужној Србији „грешницу” су враћали у родитељску кућу с разбијеним крчагом у рукама, знаком да није „цела”. У записима Вука Караџића стоји да су у источној Србији и Београду у тим случајевима њеним родитељима доносили ракију, али у чаши с пробушеним дном, која је затварана прстом. А када би младин отац први узео да се послужи, ракија би исцурила. У Русији је младожења са блином (палачинком) коме је изгризао средину служио ташту, док су у Куманову пријатељима доносили погачу с рупом у средини. У неким крајевима ишло се дотле да су „оштећеној” млади и њеним родитељима стављали ам око врата и водили их кроз село. 

Од шале се и деца рађају 


[ltr]Сакупљачи народних обичаја и умотворина који су желели да „тајни” фолклор изађе на видело, суочавали су се с цензурама и забранама штампања. Без обзира на могуће осуде због недоличности и разблудности, Вук Стефановић Караџић је, поред „обичних”, храбро забележио и еротску народну поезију и приче. Али, књига поезије „Црвен бан” објављена је тек 1974. године, а пословице и приче 1907. године у Бечу и тек 1986. године у Београду, под називом „Мрсне приче”. [/ltr]


У фолклору Словена главни јунаци у причама су Ера, Насрадин хоџа, Ћоса, Итер Петар... Несташне и враголасте догодовштине у којима се „задижу сукње и спуштају панталоне” некада су испричане непристојним речима, а некада двосмисленим изразима као што су „завршише посао”, „она ствар”, „мука”, „срамота”, „двадесет први прст”... „Особите”, папрене и сочне песме називане су коледарским, божикарским, сватовским, василичарским, мрсним, гнусним, мангупским... Говориле су се у одређеним приликама – на карневалским празницима, свадбама, обредима посвећеним побољшању здравља или плодности, раније чак и после сахрана. Рецимо, забележено је да се на празник Василица у Македонији уз коледарску ватру праве „неподношљива хуљења и псује”. 
Еротске народне песме и доскочице изводили су ожењени мушкарци, а некад и удате жене, без имало стида, уз присуство свих чланова породице. Знало се да у томе нема ничега личног, јер је све рађено у виду глуме и забаве, на шаљив начин. За теме су биране неискусне „спетљане” младожење, нестрпљиве младе, насртљиви „алави” старци, лаковерне особе, лицемери, разуздани, хвалисавци, бракови већ стасалих девојака с млађим дечацима (иначе прави обичај)... 
Шаљивџије су користиле и двосмислено обраћање, али не због стида или страха да ће се неко саблазнити, већ да би постигли што смешнији утисак. На пример, када би „хвалили” неку женску особу, истицали су да је „поштена као градска врата”! 
Истраживачи су доказали да еротско у фолклору Словена има старе корене: да води порекло од некадашњег магијског веровања да се непристојним речима и делима може подстаћи плодност природе, људи и стоке. На тај начин исказивало се страхопоштовање према силама стварања и животу (Еросу) и пркос према смрти (Танатосу). С тим објашњењима скинута је забрана са опсценог фолклора и одбачена оцена да постоји као „несрећни споменик покварености”. У његову одбрану стао је и велики писац Достојевски, који је у „Зимским белешкама о летњим утисцима” описао обичаје после прве брачне ноћи: „То је ружно, то није невино, то је дивље, то је словенско, знам”, али са објашњењем да се све то ради из „простоте душе” и у славу младенаца. „Из незнања бољег, вишег, европског.” 
Закључено је да „прљави” фолклор не подстиче раскалашно понашање, већ описује народни живот, са свим његовим жељама и страховима. Да је служио, а и данас понекад послужи, као забава, опуштање од брига, врста сексуалног васпитања, сазнање, критика. Као могућност да се преко еротских безобразлука искаже радост живота и привидно превлада смрт. Наравно, уз много шале, јер „од шале се и деца рађају”.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:49

Slavni ljubavnici na jednoj od najpoznatijih slika u londonskoj Nacionalnoj galeriji možda nisu samo opijeni ljubavlju, već i pod dejstvom snažne halucinogene droge. 

Venera i Mars sa Botičelijeve slike dugo su smatrani simbolom „osvajačke i civilizovane snage ljubavi“, ali novi dokazi upućuju na zaključak da bi ta slika mogla da sadrži subverzivnu poruku o upotrebi droge, piše „Tajms“. 

Stručnjaci su ustanovili da je biljka koju u ruci drži vragolasti satir u donjem desnom uglu slike u stvari vrsta dature stramonijum, halucinogene biljke koja izaziva nekontrolisano ponašanje i tera ljude da se razgolićuju. 

Voćku, čije je dejstvo podrobno opisano u starogrčkim tekstovima, uočio je Dejvid Belingem, programski direktor sa Sotbijevog Instituta za umetnost. On je pokazao Botičelijevu sliku jednom stručnjaku za hortikulturu koji je identifikovao biljku, poznatu i pod nazivom „jabuka sa trnjem“ i „đavolja truba“. 

U tekstu pored slike koja je izložena u Nacionalnoj galeriji piše: „Prikaz preljubničke veze, jer je Venera bila žena Vulkana, boga vatre, ali sa moralnom porukom s obzirom na to da je reč o osvajačkoj i civilizovanoj snazi ljubavi“. 
Belingemovo otkriće baca jedno sasvim novo svetlo na poruku koju je Botičeli želeo da prenese svojim remek-delom. 

„Voće biljke kao da se nudi promatraču. Botičeli je inače koristio biljke na slikama kao simbole“, izjavio je Belingem listu „Tajms“.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:51

Откривена тајна Сикстинске капеле 

Упућујући својеврсну шифровану критику цркви која је гајила презир према науци, Микеланђело Буонароти сакрио је анатомске скице у одећи и лица фигура које је насликао на своду Сикстинске капеле. 
Велики ренесансни мајстор Микеланђело Буонароти сакрио је анатомске скице у одећи и лица фигура које је насликао на своду Сикстинске капеле, упућујући својеврсну шифровану критику цркви која је гајила презир према науци, тврде истраживачи. 

 

Славни италијански уметник је на том ремек-делу фрескног сликарства у Риму радио од 1508. до 1512. године. 
Фасцинантни мишићави ликови мушкараца и жена несумњиво сведоче да је сликар одлично познавао људску анатомију. 
Познато је да је Микеланђело сецирао лешеве и учио на њима, баш као и Леонардо да Винчи, али је за разлику од њега, уништио све цртеже и белешке које сведоче о његовим истраживањима. 
У чланку објављеном у часопису "Neurosurgery", двојица америчких стручњака за неуроанатомију, Иан Сук и Рафаел Тамарго са Џонс Хопкинс медицинског факултета у Балтимору, тврде да су у ватиканској капели открили анатомске илустрације које је Микеланђело тако вешто сакрио да су остале незапажене не само од тадашњег папе Јулија другог већ и од милиона верника, историчара и љубитеља уметности наредних 500 година. 
Сук и Тамарго су проучили врат и браду Бога у сцени у којој он раздваја светло од таме у првом чину стварања универзума. 
Историчаре уметности су већ дуго збуњивале анатомске неправилности у тој слици каквих нема на другим фрескама, као и необичан начин њеног осветљавање. 

Изванредан анатомичар 

Подробнијом анализом, Сук и Тамарго су закључили да није посреди никаква грешка већ да је у тај део слике Микеланђело заправо уклопио савршену скицу људског мозга. 

 

"Мишљења само да је Микеланђело, дубоко религиозан човек и изванредан анатомичар, желео да истакне значење ове сцене и евентуално документује своје познавање људске анатомије, сакривајући детаљњу неуроанатомску скицу у лику Бога", истакли су амерички научници. 
Они, такође, верују да један чудан, усправни набор у одори фигуре Бога заправо представља кичмену мождину, док други, у облику слова "Y", крије илустрацију очног нерва. 
Иако се аутори у свом чланку не упуштају у нагађања о могућем тајном значењу скривених скица, они наводе да је Микеланђело, који је у каснијем раздобљу свог живота постао склон спиритуализму, можда желео да наслути да човеку није потребна Црква да би непосредно комуницирао са Богом, што је био став који се тада сматрао јеретичким. 
Ово није први пут да су научници пронашли необичне анатомске облике у Сикстинској капели. 
Године 1990. године амерички лекар Френк Мешбергер објавио је чланак у којем је твдио да је плашт у средишњој сцени у којој Бог ствара Адама савршена анатомска илустрација пресека људског мозга.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 6 Avg - 19:54

Пресвисла због љубави 

О Ленки Дунђерској написана је, ваљда, најлепша љубавна песма на српском језику. Морало је у тој девојци бити толико светлости и таме бар колико је тамног светла у стиховима заветне Лазареве поеме. Све што сам сакупљао ових година било је у служби накане да се осветли она као биће из јаве а не из сна песниковог. Трагање је било дуго и неће престати као што не престаје бруј крушедолских звона и стихова “Santa Maria della Salute”. Ово су речи Пере Зупца, једног од наших најистакнутијих савремених песника који је после дугог ишчитавања старих и нових књига, рукописа и новина, као и разговора исписао драгоцену књигу “Ленка Дунђерска”. Ову, како је сам назвао, лирску студију на свет су ових дана изнели и објавили “Медиа инвент” и “Тиски цвет”. 
О великом поети Лази Костићу написано је брдо књига и студија и готово да је сваки детаљ из његовог живота осветљен. О његовој последњој и највећој љубави изузетно мало: Ленка Дунђерска (1870-1895) остала је загонетна и заборављена иако је још премудри Милан Кашанин упозорио да је “она пресудна у животу песниковом и тако важна по историју наше књижевности”. 

Шта вас је подстакло да се са толико труда и озбиљности позабавите Ленком Дунђерском? 

- Мој покушај да осветлим, затамњен у памћењу, лик Ленке Дунђерске, враћање је дуга породици Дунђерских, великим добротворима српског народа и бар делимична, колико је у могућности појединца, одмена и надомештај непостојању белега одавања почасти и захвалности Лазару Дунђерском и његовим синовима и кћерима за све што су учинили на ползу народу, од подизања Српског народног позоришта у дворишту свога хотела до оснивања Ангелијанума у Пешти, завода за бригу о српском девојаштву. Дакако, моје дуго бављење изучавањем дела Лазара Костића није могло да мимоиђе девојку којој су посвећене две велике његове песме. И свакако, подстакла ме сретна могућност да о свему што ме занима могу да разговарам са госпођом Теодором Дунђерски-Ђурић, унуком Гедеона Дунђерског, најмлађег брата Ленкиног и праунуком Илије Огњановића Абуказема, која је назрела моју добронамерност и постала најдрагоценији мој сарадник у дугом трагању за Ленком. 

Ленка не само што је била изразито лепа девојка из веома угледне породице, већ и вишеструко талентована... 

- О Ленки се мало знало, постојало је неколико сведочења њених другарица, њене собарице Веронике Малнар, које је забележио Младен Лесковац, а мени се чинило да није Лазара опчинила само њена лепота, њено знање неколико светских језика, њена јахачка вештина, њена скромност, него засигурно и њена наклоност уметности, тако да сам дошао до докумената и објавио их да је писала песме, лепо цртала, имала високо музичко образовање и глас коме би се, како је записано у једном напису из 1888. године у “Женском свету” радовале највеће светске оперске сцене. Свирала је и на гласовиру врло лепо и понекад у четири руке са својом пријатељицом Видом Варађанин. 

Покушали сте да откријете и какав је био њен емотивни однос према великом песнику? 

- Многе је истраживаче занимало да ли је Ленка волела или само поштовала Лазара Костића и углавном се превага налазила на овом другоме, али мени се чини да је, сем што је он одиста волео њу, заволела и она њега и да се такве њене наклоности уплашио и склонио у манастир Крушедол, избегавши свакодневне сусрете. Ради се о четири године, од 1891. до 1895. Он је, немајући куд по повратку са седмогодишњег избивања на Цетињу, одсео у дворцу Дунђерских у Чебу. Ту је увек имао своју собу као и у њиховом новосадском хотелу “Краљица Јелисавета”. А лета су дуга и досадна. Само дворац, само бирани гости, само парк, само шетње, само разговори, само кочије, само тишина. Дакако да је младој девојци било част да прича и шета свакодневно са највећим српским песником, а Лаза је у својој педесет и првој години био веома леп и без иједне седе, о чему сведочи и портрет који сам у књизи објавио, први пут, из чувеног Сингеровог новосадског фото студија, дар мога пријатеља, знаменитог адвоката новосадског Александра М. Мумина. Пажљива анализа песама “Госпођици Л.Д. у споменицу” и “Санта Мариа делла Салуте”, потврдиће свакоме ко се тога посла подухвати, да сам био на правом трагу. Све је у те две песме и у његовом тајном “Дневнику снова” записано. 

Многи су покушали да одгонетну шта је био разлог што је Лаза дигао руке од Ленке: разлика у годинама, боље прилике које су јој се нудиле, утицај њене породице? 

- Причало се у ондашњем Новом Саду да се мајка Јеленина, како је Ленки било крштено име, Софија, вајкала да јој Лазар растерује просце, а и сама је Ленка, по Лазиним записима, на његове наговоре да би могла да одабере некога коме би дала своју руку, рекла да, ако би већ морала, морао би тај неко бити као он. И наш се Лазар и од те реченице уплашио па је, сетивши се да је једном спомињала како се диви Николи Тесли, помислио да би он могао бити њен суђеник. Није, по мени толико била битна разлика у годинама, он педесет, а она двадесет и једну годину, јер и мајка њена је била две године старија од оца њеног, нити је, ма колико било онда и таквих прича, породица њу наменила неком племићу, већ је и сам Лазар мислио да он није добра партија за њу, и он се склонио а она “свиснула” како пише у чувеној песми. Дакако, оптерећивала га је и вереничка реч дата Јулијани Паланачкој, материјална несигурност, страх од љубави и од свете и светле младости Јелене Дунђерске. 

Изражавате уверење да је неко ко је био инспирација за тако моћну песму била “личност од посебног ткања”? 

- Дакако да је неко ко је инспирисао песника да напише вероватно најлепшу нашу песму о љубави морао да буде личност од посебног кова, а све што сам у књизи написао, потврђује да сам био у праву. Педесет година после Кашанинових речи, одлучио сам да почнем да пишем књигу о Ленки, која је објављена у репрезентативном издању, налик на књиге онога времена. Јелена Дунђерска, кад већ нема ни улицу, ни споменик, ни фонтану у Новом Саду, има, ето, књигу која је писана о њеној смерности, доброти и лепоти и која ће је, надам се, чувати у времену. То је књига о непролазном. Такву књигу намеравам да у ове две године Лазаревих јубилеја напишем и о њему. А колико читам, у штампи, једна иницијатива стара, моја и мојих пријатеља, да се Лази дигне споменик, а Ленки фонтана на Позоришном тргу новосадском, изгледа да ће и да се оствари. 

Д. Богутовић (Новости)

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 13 Avg - 18:46

Test opšte (ne)kulture: Ako ne znate odgovore na ova pitanja, smejaće vam se i osnovci
Ako ne znate, pitajte
1. Ko je Stiven King?
2. Kako se zove glavni grad Rumunije? A Mađarske?
3. Ko je Džim Morison?
4. Šta tačno znači skraćenica SFRJ? A SSSR?
5. Ko je održao čuveni govor "Ja imam san"?
6. Šta je horna?
7. Ko je bio Miodrag Petrović Čkalja?
8. Kako se zove najpoznatija soba u Beloj kući?
9. Šta je oposum - Biljka, životinja ili uređaj?
10. Kako se ranije zvao Bulevar kralja Aleksandra?
Ova znanja često smetnemo s uma tokom godina, a spadaju u opštu kulturu. U vreme Gugla svet se nalazi u dometu vaše tastature, a ako niste znali sve odgovore na ova pitanja vreme je da se ona usija od pretraživanja novih zanimljivosti. Što je veća ponuda onoga što znate, to će biti veća potražnja za onim što umete.
Evo rešenja...
Spremni?
Proverite sebe:

1. Stiven King je pisac. 2. Glavni grad Rumunije je Bukurešt, a Mađarske Budimpešta mada veliki broj ljudi meša ova dva pojma. 3. Džim Morison je pevač. 4. Savezna federativna repulika Jugoslavija (SFRJ) i Savez sovjetskih socijalističkihz republika 5. Martin Luter King 6. Horna je duvački instrument 7. Čuveni glumac koji je tumačio brojne uloge u popularnim domaćim serijama i filmovima 8. Ovalna soba 9. Oposum je vrsta životinje torbara 10. Bulevar Revolucije
Kako ste prošli?

Sedite u kafiću i raspravljate se s prijateljima, kada uhvatite sebe kako ne znate o čemu pričaju. Neke stvari vas je sramota da pitate, a testirajte svoje znanje i probajte da na ova pitanja odgovorite tačno.


Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 13 Avg - 18:48

Neobične zanimljivosti o Japanu i Japancima

Kao što svi znamo Japan kao zemlja je za nas "zadanjake" veoma neobična i pomalo tajanstvena zemlja.Neobična nam je smislu svoje kulture,tradicije kao i samih japanaca.U nastavku teksta vam donosimo vam  zanimljivosti koje su vezane za zemlju izlazećeg sunca -Japan, kao i njegovim stanovniocima - japancima.Pogledajmo koje su to zanimljivosti....

Da li znate:
- Moderni Japan može da se posmatra kroz 8 kategorija:karakter,Tokio,hrana,tehnologija, voda, suši, ljubav i samoubistvo.
- Japanska kultura obuhvata:bonsai, kabuki, sumo, sadou, origami i kimono.
- Preko 220.000 ljudi je poginulo tokom bombardovanja Nagasakija i Hirošime tokom Drugog Svetskog rata, zbog čega je Japan napustio ratnu tradiciju.
- Japan ima oko 130 miliona stanovnika, što znači da su 2 od 100 stanovnika sveta Japanci.
- Površina Japana je 378.000 kvadratnih kilometara.
- Japanski bruto nacionalni proizvod je drugi u svetu (posle SAD).
- Očekivano trajanje života u Japanu je: za muškarce – 79 godina, a za žene 86 godina, što čini Japance najdugovečnijom nacijom u svetu.

Karakter Japanaca
- Japanke su opsednute dijetama i brendovima (koji predstavljaju statusni simbol).
- Japanci imaju najlošiji vid na svetu, čak 40% populacije nosi naočare ili kontaktna sočiva.
- Japanci su prilično stidljivi i teško ispoljavaju osećanja.

Grad Tokio
- Tokio je prostorno mali, ali predstavlja srce politike,ekonomije,distribucije i mode.
- Svi žele da žive u Tokiju, iz toga razloga je Tokio prenaseljen.
- Na 180 kvadrata prostora za život dolazi 1 Amerikanac, 11 Japanaca i 192 stanovnika Tokija.
- Tokom “š*****” u saobraćaju, na svako zeleno svetlo prođe oko 3.000 ljudi (istovremeno)!!!

Hrana u Japanu
- Japanci su veliki gurmani.
- Samo 40% hrane koja se pojede u Japanu je i proizvedena tamo.
- U Japanu se svake godine baci 23.200.000 tone hrane što je skoro 5 puta više od hrane sakupljene u cilju pomoći gladnima.

Tehnologija
- U Japanu vozovi dostižu brzine od 300 km/h.
- Mobilni telefoni služe kao kreditne kartice i prenosni TV.
- Pojedini restorani u Japanu upošaljavaju robote!!!
- Japanski hi-tech toaleti poseduju grejače za pozadinu, daska se automatski otvara i zatvara itd…
- I pored hi-tech toaleta, u Japanu su i dalje jako popularni “čučavci”!!!

Voda
- Voda iz česme je bakteriološki ispravna i može da se koristi za piće.
- Iako poseduje kvalitetnu pijaću vodu Japan godišnje uvozi oko 580.000 kl (kilolitara) mineralne vode iz Evrope, što je otprilike 1.160.000 boca vode!!!

Jelo Suši
- Suši train restorani su jako popularni u Japanu. Ovi restorani daju veliki broj sušija sa ražličitim sastojcima.
- Kralj sušija u Japanu je tuna, a Japanci u proseku troše trećinu svetske potrošnje tune.
- Japanci konzumiraju 80% svetskih “rezervi” bluefin tune.
- U proteklih 30 godina populacija tune se smanjila za trećinu, zbog čega bi ova vrsta uskoro mogla biti proglašena ugroženom.
- Japanci prilikom jela iskoriste 23 milijardi drvenih štapića za jednokratnu upotrebu godišnje.
- Svaki Japanac iskoristi 200 drvenih štapića za jednokratnu upotrebu godišnje.
- 90% štapića za jelo koje Japanci iskoriste je iz Kine.

Ljubav
- Love Hoteli (hoteli za ljubav) su jako popularni u Japanu (ima ih preko 30.000).
- Svaki dan 1.850.000 parova poseti “hotele za ljubav”, što je zanimljivo sa obzirom na to da Japanci imaju seksualne odnose skoro 3 puta ređe nego ostatak sveta.

Samoubistva u Japanu
- Japan ima jednu od najvećih stopa samoubistava u razvijenom svetu.
- Planina Fudži, jedan od simbola Japana, predstavlja priličn popularno mesto za samoubistvo sa oko 100 tela otkrivenih svake godine.
- Svake godine oko 35.000 Japanaca oduzme sebi život ili 90 ljudi dnevno ili svakih 16 minuta neko sebi oduzme život u Japanu.

još po koja zanimljivost o Japanu
-Tri četvrtine dece u Japanu čita stripove.
-Deca u Japanu i Južnoj Koreji su najbolji u matematici i nauci na svetu.
-Prve gejše su bili muškarci.
-Sve do kraja 19. veka u Japanu se smatralo da su beli zubi ružni i žene su ih bojile.
-Danas mnogi japanski parovi preslavljaju Božić kao što se na zapadu proslavlja Dan zaljubljenih.
-Više od 70% Japana čine planine sa više od 200 vulkana pa ne čudi podatak da se u Japanu dogodi oko 1500 zemljotresa godišnje.
-Najviša planina je Fidži, koja je ujedno i aktivni vulkan.
-Životni vek Japanaca je 4 godine duži od života Amerikanca.
-Rerne su mnogo manje zastupljene u kuhinjama Japana od aparata za kuvanje pirinča.
-Kafa je veoma popularna i u Japanu se godišnje popije skoro 85% od ukupne količine kafe koja se proizvede na Jamajci.
-Po japanskim zakonima covek je punoletan tek sa 20 godina,takodje oni imaju praznik "Dan punoletstva na japanskom jeziku Seidjin no hi koji se slavi 15. januara.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Sub 13 Avg - 18:50

Zanimljivosti iz srpske istorije, geografije i kulture


  • U blizini gradića Kladovo, jednog od najpopularnijih srpskih letovališta na Dunavu, nalaze se ostaci čak tri tvrđave, dve iz rimskog doba (Diana, Pontes) i jedna iz osmanlijskog perioda (Fetislam).
  • U blizini naselja Perućac, nalazi se rečica Vrelo, koja je jedinstvena po svojoj dužini od samo 365 metara, zbog čega je u narodu poznata i kao “reka-godina”.
  • Najpoznatiji dvorac u Srbiji, Fantast, pre 100 godina je podigao bogataš Bogdan Dunđerski, navodno iz inata, kako bi dokazao da nije bankrotirao.
  • Na teritoriji Srbije je rođeno čak 17 rimskih imperatora. Najpoznatiji od njih je bio Konstantin Veliki (iz Niša, tadašnjeg Naissusa).
  • Beograd, glavni grad Srbije, jedan je od najstarijih gradova u Evropi, star preko 7.000 godina.
  • Fridrih Barbarosa, kralj Nemačke i car Svetog Rimskog Carstva, nakratko se zaustavio 1189. u Raškoj u Nišu, gde je njegove ljude srdačno dočekao srpski vladar Stefan Nemanja. Rastko Nemanjić (Sveti Sava) se lično brinuo o Fridrihu Barbarosi. Prema legendi Sveti Sava je imao isceliteljske moći, pa je izlečio Fridriha Barbarosu, da je ovaj mogao nastaviti svoj pohod.
  • Najstarija zapisana srpska narodna pesma je: Orao se vijaše nad gradom Smederevom. Zapisao ju je Rođeri de Pačijenca (Rogeri de Pacienza) u gradiću Đoja del Kole (između Barija i Taranta) 1. juna 1492. godine. Smatra se da je „Janko vojvoda“ Janoš Hunjadi.
  • Na mestu spomenika Neznanom junaku na Avali, do 1934. godine nalazila se drevna tvrđava Žrnov.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Pon 15 Avg - 20:40

Čak tri muzička festivala istovremeno u Srbiji

U Nišu Internacionalni Nišvil džez festival - najposećeniji džez festival jugoistočne Evrope,koji od samog osnivanja 1995.godine dosledno brani evropske vrednosti multikulturalnosti i strpljivo neguje muzički ukus pojedinaca.

Takođe danas U Zaječaru u 19 sati na Trgu oslobođenja u Zaječaru, u okviru pratećeg programa 50. Gitarijade, biće održan koncert 150 polaznika Kreativnog kursa gitare iz 15 gradova Srbije.
U Guči u 12 časova zvanično će biti otvoren Sabor Trubača. Sinoćnim koncertina počeo je neoficijelni deo programa a naredna tri dana će biti održana seniorska i juniorska takmičenja trubača, kao i revijalni koncertni program.
Za one koji krenu put Guče, podsećamo da je na državnom putu IB reda broj 23, na deonici između Konjevića i Beljine, obustavljen saobraćaj usled radova na rehabilitaciji vijaduktamosta preko Zapadne Morave u Čačku.
Za vreme izvođenja radova saobraćaj se preusmerava na lokalne saobraćajnice grada Čačka i regulisan je adekvatnom saobraćajnom signalizacijom i opremom.
 
gminfo.rs
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Pon 15 Avg - 20:45

Top 9 letnjih muzičkih festivala u Srbiji
Završena je školska godina, prošli su ispitni rokovi, počeli su godišnji odmori. Ne volite more ili nemate para za more, ali ste ljubitelj muzike. Predlažemo vam da tokom leta posetite neke od sledećih festivala.


1. Exit – od 7. do 10. jula



Nastao je kroz studentski pokret koji se borio za demokratizaciju zemlje i društva nakon tih famoznih devedesetih godina. Prvi put je organizovan 2000. godine na lokalnom nivou da bi već naredne prerastao u internacionalni festival.
Svake godine se na novosadskoj petrovaradinskoj tvrđavi “EXIT” okupi više od 150 000 posetilaca, što iz naše zemlje, što iz inostranstva. Tih par dana, Novi Sad živi drugačije, sa više gužve, ali i para.
Za ova tri dana, na nekoliko bina, ovogodišnji !”EXIT” program najavljuje: Skrillex, Robina Schulza, Hurts, Lost Frequencies, Josipu Lisac, Damira Urbana sa svojom četvorkom, Edu Maajku i mnoge druge.
Ljubitelji after party-ja žurku mogu da nastave na plaži Jaz u blizini Budve u okviru Sea Dance festivala od 14. do 16. jula.

2. HillsUp – od 15. do 17. jula



“HillsUp” je mlad muzički festival koji se održava treći put. U okviru festivala se pored muzičkog dela održavaju još i turniri u basketu, paintballu, trka u planinarskom orijentiringu i druga dešavanja.
Darko Rundek, Električni orgazam, Goblini, Ritam nereda, Del Arno Bend i Divlje Jagode samo su neki od izvođača čije će se note i glasovi začuti na Zlatiboru.

3. Most Fest – 22. i 23. jul




Već dvadesetak godina, svakog jula Drinska regata i muzički festival “Most Fest” koji je njen praktično neodvojiv deo, graničnom gradu smeštenom na zapadu države donesu osveženje. Bajina Bašta osveži se turistički, kulturno, društveno i ekonomski.

Ovo je izuzetna prilika obići i videti najzeleniji deo Srbije i najlepšu raku na svetu Drinu, kao i prelepa jezera na Tari i ispod nje.
“Most Fest” je prvi put održan 2007. godine kada su pred Bajinobaštanima i gostima pevali YU grupa, Atomsko sklonište i Kraljevski apartman.

Na livadi kod ušća ni tri metra široke reke Rače u korito Drine ove godine zasviraće i pustiti glas Željko Joksimović, Bajaga i instruktori, S.A.R.S. i Marko Šelić poznatiji kao Marčelo..

Šabački letnji festival  – od 29. do 31. jula




Trinaesti rođendan u julu slavi i “Šabački letnji festival”, smešten u unutrašnjosti tvrđave Stari grad. Organizaciju festivala ove godine je preuzeo muzički televizijski program MTV.
Nastupi će se po  prvi put održati na dve bine. Na njima će stajati: Bajaga i instruktori, Hladno pivo, Ničim izazvan, S.A.R.S., Lea Dobričić, Marko Nastić i drugi.

5. Lovefest – od 4. do 6. avgusta




Ljubavni festival datira iz 2007. godine. Održava se u Vrnjačkoj banji. Od gradske žurke, već naredne godine razvio se u muzički fetival. Danas je on omladinski festival koji osim muzike promoviše i umetnost i urbanu kulturu mladih.
Ono što je nekada bio događaj koji je okupljao desetak hiljada ljudi, sada je manifestacija koja okuplja više desetina hiljada ljudi. Dva puta je bio nominovan za najbolji festival u Evropi, mada nikada nije poneo tu titulu.
Za desetogodišnjicu festivala organizatori su najavili sledeće izvođače: Bena Klocka, Daniela Stefanika, Kristijana Molnara, Ellen Allien, Dejana Milićevića, Bjesove, Edu Maajku, Irie Fm, Partibrejkerse i mnoge druge.

6. Dragačevski sabor trubača – 10., 11., 12. i 13. avgust




Dragačevski sabor trubača jedan je od najstarijih i najposećenijih manifestacija narodne izvorne muzike. Sabor je prvi put održan u oktobru 1961. godine u Guči, malenoj varoši u zapadnoj Srbiji.
Tada su se u Guči takmičila četiri orkestra, a danas ih je u finalu oko četrdeset kada uračunamo seniore, omladince i pionire zajedno. Manifestacija okuplja više stotina hiljada posetilaca, što iz Srbije, što stranaca.
Pored zvukova trube, na festivalu začuće se i Svetlana Ceca Ražnatović, Riblja Čorba, Severina Vučković i Miroslav Ilić.

7. Nisville Jazz Festival – od 11. do 14. avgusta




“Nisville Jazz Festival” je jedan od najposećenijih džez festivala u jugoistočnoj Evropi. Osnovan je 1995. godine. Ministarstvo kulture ga je proglasilo za manifestaciju od nacionalnog značaja.
Festival se održava na dve bine i nekoliko stejdževa smeštenih širom niške tvrđave. Pored koncerata organizuju se i izložbe stripova i fotografija, performansi, predstave, tribine i promocije knjiga i časopisa čija je tematika ovaj muzički žanr.
Na ovogodišnjem Nišvilu nastupaju: Al Di Meola, Bill Evans Band, Josh Stone, Bilja Bistrikt, Tango Jazz Quartet, Milan Petrović Quartet i drugi.

8. Belgrade Beer Fest – od 17. do 21. avgusta




Čini se pomalo ljubomorni na novosadski festival, Beograđani su 2003. godine osnovali “Belgrade Beer Fest”. Raznovrsna ponuda inostranih i domaćih piva, besplatan ulaz i akcenat na domaćoj muzici diferenciraju ga od vojvođanskog konkurenta.
Najposećeniji pivski festival jugoistočne Evrope održava se na ušću Save u Dunav. Za pet dana trajanja poseti ga više od pola miliona ljudi.
Stalnim gostima poznato je i da se nastup grupe “Orthodox Celts” i zvukovi tradicionalne irske muzike momaka sa beogradskog asfalta podrazumevaju.
Verujemo i ove godine za njih je, odanošću zasluženo, rezervisan udarni subotnji termin. Kako bi saznali druge učesnike, još uvek čekamo da program festivala bude objavljen.

9. Dani piva – od 23. do 28. avgusta




Zrenjaninska manifestacija “Dani piva” je nastala 1986. godine čime je obeležena 240-ta godišnjica proizvodnje piva u ravničarskom banatskom gradu. Kao ni ljubavni festival, ni “Dani piva” nisu isključivo muzička manifestacija.
U okviru njih osim koncerata domaćih izvođača održaće se i festival folklora, dramske večeri, koncerti klasične muzike, fijakerijada, sportski programi, sajam preduzetnika, takmičenje u kuvanju riblje čorbe, sajam knjiga…

Na koji god festival idete ili šaljete vašu decu, nemojte da brinete jer su danas svi ovi festivali dobro i bezbednosno organozovani.
Dodatno i nikada suvišno osiguranje je životno osiguranje koje bi trebalo u budućnosti sebi da obezbedimo, ili bar našoj deci!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Uto 16 Avg - 12:27

"Rundek, između (knjiga o pesmama)"


Uobičajeno je knjigu koja ti je privukla pažnju u knjižari uzeti, otvoriti i nasumično izabrati stranicu sa koje ćeš pročitati pasus ili dva, to će odlučiti da li će se naći na pultu kraj kase, bez obzira na to da li ti je autor već poznat ili je knjiga sa liste onih koju ti je već toliko prijatelja u čiji sud veruješ istu preporučilo. 


Kada sam u izlogu ugledao odavno čekanu "Rundek, između" Anta Perkovića - ušao sam, platio je i izašao. 
Tako sam svojevremeno kupovao i albume Haustora, često i bez slušanja "prvog singla sa albuma".
Tako sam u zimu 1996. kupio originalno izdanje prvog Rundekovog solo albuma koje je vredelo koliko trećina mesečne plate na radiju. 


Iako pisana "u više ruku" (među kojima su i Rundekove, koje ispisuju jezgrovite fragmente odrastanja i života) -  ova knjiga nije, niti pledira da bude biografska. 

Ovo je, kako i podnaslov knjige podseća - "knjiga o pesmama". 

Na sreću, Ante Perković izabranih 17 pesama (petnaest koje Rundek potpisuje kao (ko)autor i dve obrade) ne koristi da bi nam demonstrirao izuzetno baratanje faktografijom ili dokazivao spisateljsko umeće pisanjem osvrta na iste, već ih koristi kao okvir za iskaze Rundeka, članova Cargo orkestra, svedoka nekih snimanja, koncerata ili onoga što se dešavalo u Kugla glumištu, ali to čini tako spretno da se ne oseti kada se u pričama nađu i Gram Parsons, Alija Sirotanović i Stahanov, (pravi) Šejn, Bulgakov, čitav (poduži) tekst iz Džuboksa, Dilan, istorija projekta Radio Brod čije posade je Rundek bio član, kao i šira priča o ponovo aktuelnoj Ay Carmela i još mnogo dovitljivih malih čudaka koji čine da iz ove knjige svako malo poteče muzika koja ne može biti lako zapisana rečima i koja funkcioniše srodno albumu "Treći svijet": ukoliko se nekom pasusu ili tekstu vratiš pola sata kasnije, otkrićeš da je ovde namerno ostavljen eho na dobošu a ovde niotkuda izbija neobični zvižduk, da bi se tu trebalo vratiti još nekoliko puta jer ima slojeva koje trenutno ne možeš da skužiš, krenula je priča o ženama koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom a našli smo se u vrtu koji zima zaobilazi, u svakoj od priča ima putokaza ka likovima koji su do predugo ostali u sjeni a čije je prisustvo, rad, trud ili samo postojanje uticalo ono što znamo kao Rundekove pesme.


A kada Rundek najavi a Perković se upusti u "Kao da je bilo nekad" u verziji Rundek Cargo Orkestra u Bitef Teatru iz 2012, to vam je najviše što reči mogu kada je muzika u pitanju i najlepše što reči mogu o prijateljstvu i odnosima ("mislim, uvijek smo se sretali na dovoljno kratko da smo razmjenjivali najbolje u nama" - Rundek o Milanu, Magi i VDu)
.

Ante Perković i Darko Rundek (foto: Zoran Stajčić)






Poštovaoci muzike Rundeka i Haustora pronaći će u ovoj knjizi nekoliko izuzetnih epizoda koje će ih inspirisati na ponovno slušanje kompletnog opusa i Rundeka i Haustora, oni koji su ga do sada znali po nekoliko hitova (? da ne raspravljamo sada o definiciji te reči) mogli bi ga upoznati mnogo bolje i otkriti jednog od retkih koji se nikada nije krio iza lažnih imena što ga čini još dragocenijim, kao i pesme koje je do sada napravio.


"Rundek, između" (originalno izdanje MenArt, 2013) objavila je Laguna.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Uto 16 Avg - 17:39

Evolucija pisace masine u slikama

Danas sve svi služe kompjuterima, pa su pisaće mašine odavno otišle u zaborav. Ali prisjetimo se nekih važnih modela pisaćih mašina koji su bili revolucionalni u svoje vrijeme.

Prva komercijalna pisaća mašina: The Hansen Writting Ball

John Pratt's Pterotype, 1867

 

 
 

Prva komercijalno uspješna pisaća mašina: the Sholes and Glidden (poznata kao Remington broj 1)
 

 

 
Sholes & Glidden Typewriter (Remington 1), 1876
 

 

 
Expand


Remington No. 2,  187.
 


 

 

The Hall Type Writer (1881)

The Caligraph 2 (1882)
 

 




Hammond 1 (1884)
 

 

The first daisy wheel typewriter: Victor (1890)
 


 
Blickensderfer 5 or the Dactyle Typewriter (1893)
 

 

 

Oliver 5 (1894-1928)
 

The Ford Typewriter (1895)
 

 
 Saturn (1899)

Salter 6 (1900-1907)
 


 

 
Prva komercijalna električna pisaća mašina (1902.)
 

 

 

Corona (1920.)
 

Remington Portalbe 1 (1920-1925)
 

 

 IBMelektrična pisaća mašina: Prva uspješna mašina u SAD-u (1935.)

 
 

IBM Selectric typewriters (1961-1984)




 

 



 
Canon Typestar 110 (kasne osamdesete)
 

 
Brother WP-1

 
 
 
 
izvor 

BUKA


Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   Pet 26 Avg - 10:49

Evergreen Review’, revija posvećena književnosti izlazi od 1957. godine pa sve do danas. Na prvoj slici vidimo sve brojeve koji su izlazili u periodu 1957-1967.

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Razne zanimljivosti   

Nazad na vrh Ići dole
 
Razne zanimljivosti
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Razne zanimljivosti
» Razne zanimljivosti
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
Strana 1 od 4Idi na stranu : 1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-