Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti iz istorije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 15 ... 25, 26, 27
AutorPoruka
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 3 Jul - 9:27

Izvučena olupina antičkog broda od drveta



Olupina grčkog antičkog broda iz 500. godine pre nove ere izvučena je iz mora kod Đele, na jugu Sicilije, javila je italijanska agencija Ansa.

Zahvaljujući kvalitetnom morskom dnu na tom mestu, olupina je odlično očuvana. Stari brod, pronađen 1988. godine, izvučen je uz pomoć dizalice, a u operaciji je učestvovalo dvadesetak brodova.
Grčki brod od drveta dugačak 21 metar, koji je potonuo 800 metara od obale, prvo će biti očišćen od soli a zatim prenet u Veliku Britaniju kako bi arheolozi mogli da počnu njegovu restauraciju, dodaje Ansa. U vreme kada je brod potonuo, pre 25 vekova, Đela je bila grčka kolonija.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 3 Jul - 9:28

Jedan od najcuvenijih istoricara rimske civilizacije Aurelije Viktor je rodjen u Sirmijumu,pisao svoja dela u tom gradu i 261.godine postao gradonacelnik,kasnije ga je car Julijan Apostata postavio za upravitelja grada Rima.Ovidije ,proteran u Mesemvriju (danas Nesebar u Bugarskoj),je prilikom pomilovanja dosao u Sirmijum i izgovorio:"...kako prija dah civilizacije...".








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 3 Jul - 9:29

U depou Arhiva Srbije pronađena je arhivska građa decenijama neobrađena i nepoznata istoričarima koja otkriva nove pojedinosti od značaja za proučavanje istorije Srbije 19. i 20. veka, saopštio je danas arhiv.

Među novootkrivenim dokumentima su pismo vožda Đorđa Petrovića Karađorđa vojvodi Antoniju Pljakiću iz 1809. godine, pismo Miloša Obrenovića velikom veziru iz 1860, akta sa Svetoandrejske skupštine, dokumenta o dolasku kralja Petra I Karađorđevića na presto Srbije 1903. godine, i mnoga druga. Dokumenti su, kako je navedeno u saopštenju, pronađeni u zapečaćenim kartonskim kutijama van fondova pod oznakama "razno", i "za škartiranje".

Do uvida u stanje te građe došlo je pregledom depoa koji se obavlja tokom redovnog godišnjeg jednomesečnog prekida rada čitaonice. Imajući u vidu to otkriće i zabrinjavajuće stanje u kome je pronađena ta, delom oštećena arhivska građa, direkcija je uputila poziv ministru kulture Nebojši Bradiću, koji će sutra posetiti Arhiv Srbije.
Narednih dana, kako je najavljeno, biće održana i konferencija za novinare kako bi se javnosti predstavile pojedinosti o pronađenim dokumentima.

Izvor Blic








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 3 Jul - 9:31

Prilikom otvaranja Tutankamonove grobnice,kao gost lorda Karnavona i Hauarda Kartera,prisustvovao je i nas tadasnji konzul u Kairu-Jovan Dučić.Zanimljiv,a potpuno zaboravljen podatak.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 3 Jul - 9:44

Најкраћи рат на свету

Најкраћим ратом на свету сматра се рат који се збио 27. августа 1896. године између Британске империје и султаната Занзибар, и који је трајао читавих 38 минута. Рат је био објављен у 9.02 а приведен је крају већ у 9.40.

Занзибар је био острвска држава у Индијском океану која је од 1698. до 1858. године била под контролом Оманског султаната, када се издвојила у независни султанат. Султанат је, након периода борбе између Британије и Немачке, постао део британске интересне сфере на економском и трговинском плану. Године 1893. на занзибарски престо ступио је Хамад бин Туваини, изразито пробритански оријентисан султан, што је довело до великог незадовољства међу његовим поданицима, због све већег британског утицаја и контроле у земљи, војске под британским вођством као и укидања уносне трговине робљем, које су издејствовали Британци.

Три године касније, Хамад је напрасно умро 25. августа 1896. године. Царску палату је још истог дана окупирао Саид Халид бин Баргаш, нећак покојног султана. Британци су, међутим, желели да на занзибарски престо ставе свог, пробритански оријентисаног канидата, Хамуда бин Мухамеда. Халид се оглушио на сва упозорења која му је упућивао британски конзул, сакупио је војску у султанској палати и заузео занзибарску флоту која се додуше, састојала од само једног брода, Глазгов.

Следећег дана, 26. августа, Британци су Халиду послали ултиматум да напусти палату до 9.00 следећег дана, 27. августа, у противном, почеће да пуцају. Сутрадан ујутро, око 8.30, Халид је одговорио да нема намеру да напушта палату јер не верује да ће Британци остварити своје претње. Британци су са својих ратних бродова почели да гађају палату тачно у 9.02. У 9.05, Глазгов је почео да гађа британске бродове, на шта су ови одговорили и потопили га. Халид, видевши да се Британци не шале, побегао је из палате главом без обзира остављајући своје људе да наставе борбу сами. Британци су обуставили паљбу у 9.40 и врло брзо потом заузели палату и поставили Хамуда бин Мухамеда за султана.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Pet 3 Avg - 18:29

Vinston Čerčil, govor 1946
5. MART 1946. ■ VESTMINSTER KOLEDŽ,
FULTON (DRŽAVA MISURI), SAD

NITI MIRA

Drago mi je što sam došao na Vestminster koledž ovog popodneva, i počastvovan sam Vašom odlukom da mi dodelite diplomu. Ime „Vestminster“ mi je nekako poznato. Čini mi se da sam ga već čuo negde. Uistinu, na Vestminsteru sam stekao vrlo veliki deo svog političkog, dijalektičkog i
govorničkog znanja, i još jednu-dve stvari. Zapravo, obojica smo bili obrazovani na istim ili sličnim ili, u najmanju ruku, srodnim ustanovama.

Isto tako je čast, možda i gotovo jedinstvena, da jednog nezvaničnog posetioca akademskoj publici predstavipredsednik Sjedinjenih država. I pored svog teškog bremena, dužnosti i obaveza, koje nije tražio ali od kojih nije ni ustuknuo, predsednik je prešao hiljadu milja ne bi li udostojio
i uveličao naš susret danas ovde, da bi mi pružio priliku da se obratim ovoj srodnoj naciji, kao i svojim zemljacima preko okeana, i možda još nekim zemljama. Predsednik Vam je
rekao da je njegova želja, baš kao što sam siguran da je i Vaša, da bi trebalo da imam punu slobodu u davanju svog istinitog I vernog saveta u ovim napetim i zbunjujućim vremenima. Ja ću se,
vakako, okoristiti ovom slobodom i smatrati da je u redu da učinim tako, tim pre jer su se bilo kakve lične ambicije kakve sam mogao gajiti u svojim mlađim danima već ispunile, dalje od mojih najluđih snova. Dopustite mi, međutim, razjasniti da nemam nikakvo zvanično poslanstvo niti status bilo koje vrste, i da govorim samo za sebe. Ovde nema ničega do onoga što vidite.

Stoga, mogu dopustiti svom umu, sa životnim iskustvom, da ponovno saopštim probleme koji nas spopadaju u jutro nakon naše potpune pobede oružjem, i da pokušam da učinim sigurnim, sa ono snage što imam, da ono što je dobijeno uz tako mnogo žrtvi i patnje bude sačuvano za buduću
slavu i bezbednost čovečanstva.

Sjedinjene države u ovom vremenu stoje na vrhuncu svetske moći. Ovo je uzvišen trenutak za američku demokratiju. Jer s primatom u moći spojena je i strahovita odgovornost za budućnost. Ako pogledate oko sebe, morate imati ne samo osećaj dužnosti već I teskobe zbog straha da ne podbacite ispod nivoa postignutog. Prilika je sada ovde, čista i sjajna za obe naše zemlje. Odbaciti je ili ignorisati, ili je proćerdati, doneće nam svima prekor u vremenu koje dolazi.

Neophodno je da postojanost uma, istrajnost svrhe i velika jednostavnost odluke vode i upravljaju ponašanje zemlje engleskog govornog područja u miru, kao što su i u ratu. Moramo se pokazati
doraslima ovoj ozbiljnoj potrebi, i ja verujem da hoćemo.

Kada američki vojnici dođu u kakvu ozbiljnu situaciju, imaju običaj da na početku svoje direktive napišu reči „sveukupni strateški koncept“. U tome je mudrost, jer to vodi jasnoći misli. Šta je, onda, sveukupni strateški koncept koji bismo mi danas napisali? Ništa manje nego bezbednost i
blagostanje, sloboda i napredak svih domova i porodica, svih muškaraca I žena, u svim zemljama. Ovde naročito pričam o mnogobrojnim kolibama I stanovima gde onaj koji zarađuje teži da, uprkos svim nedaćama I poteškoćama života, zaštiti svoju ženu i decu od oskudice, i da vaspita porodicu u strahopoštovanju prema Svevišnjem, ili na etičkim shvatanjima koje često odigraju veliku ulogu.

Da bi se obezbedila sigurnost ovim bezbrojnim domovima, oni moraju biti zaštićeni od dva džinovska harača – rata i tiranije. Svi znamo užasne poremećaje koji zahvate običnu porodicu kada se usud rata obruši nadonosioca hleba i one za koje radi i proizvodi. Strašna razvalina Evrope, sa
svim svojim iščezlim slavama, i velikih delova Azije, gleda nas pravo u oči. Kada zamisli zlih ljudi ili agresivni porivi moćnih država nad vekim oblastima polome okvire civilizovanog društva, smerni narod suočen je sa nedaćama iz kojih ne može izaći. Za njih, sve je izopačeno, sve je polomljeno, čak zdrobljeno u kašu.

Kada stojim ovde, ovog tihog popodneva, stresem se od slike onoga što se sada zaista dešava milionima, i onogo što će se tek dešavati u ovom vremenu kaad glad korača zemljom. Niko ne može izračunati ono što je nazvano „neprocenjivim zbirom ljudskog bola“. Naš vrhovni zadatak i
dužnost jeste da štitimo domove običnog čoveka od užasa i bede još jednog rata. Oko toga smo se svi složili.

Naše američke kolege iz vojske, pošto obznane svoj „sveukupni strateški koncept“ i procene raspoložive resurse, uvek nastave ka sledećem koraku, to jest, metodu. I ovde postoji opšteprihvaćeni dogovor. Svetska ogranizacija čija je prevashodna svrha sprečavanje rata već je ustanovljena, Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), naslednik Društva naroda, s ključnim dodatkom Sjedinjenih država i svega što to nosi, već je na delu. Moramo se postarati da njen rad donese rezultate, da je ona
stvarna, a ne varka, da je ona sila za delanje a ne samo prazno
blebetanje, da je istinski hram mira u kojem štitovi mnogih nacija mogu biti okačeni jednog dana, a ne puka arena u Kuli vavilonskoj. Pre nego što odbacimo čvrste garancije nacionalog naoružanja zarad samoodržanja, moramo biti sigurni da je naš hram izgrađen ne na pesku ili blatu već na
steni. Svaka osoba otvorenih očiju može videti da će naš put biti i težak I dug, ali ako zajedno istrajemo, kao što smo i u dva svetska rata – mada ne, avaj i u vremenu između njih – ne mogu imati sumnje da ćemo na kraju ostvariti naš zajednički cilj.

Imam, međutim, da uputim jedan određen i praktičan predlog za akciju. Sudovi i sudije mogu biti postavljeni, ali bez šerifa i pozornika ne mogu funkcionisati. Mora se smesta početi sa opremanjem Organizacije ujedinjenih nacija sa međunarodnom oružanom silom. U takvoj stvari možemo ići samo korak po korak, ali moramo početi odmah. Predlažem da se pozove svaka od velikih sila i država da odredi određeni broj vazduhoplovnih eksadrila u službu svetske organizacije. Ove eskadrile bi se obučavale i spremale u svojim zemljama, ali bi se razmeštale po rotaciji od jedne zemlje u drugu. Nosile bi uniformu svojih zemalja, ali sa različitim znamenjem. Ne bi bile obavezne da delaju protiv sopstvene nacije, ali u drugim pogledima njima bi upravljala svetska organizacija. S ovim bi se moglo početi na skromnom stupnju koji bi rastao u skladu sa rastom poverenja. Želeo sam da vidim ostvarenje toga po završetku Prvog svetskog rata, i svesrdno verujem da bi se moglo ostvariti smesta, sada.

Bilo bi ipak pogrešno i nerazborito poveriti tajno znanje ili iskustvo atomske bombe, koje Sjedinjene države, Velika Britanija i Kanada sada dele, sa Svetskom organizacijom dok je ona još u povoju. Bilo bi zločinačko ludilo pustiti i prepustiti ga u ovom još uvek uznemirenom I razjedinjenom svetu. Niko ni u jednoj zemlji nije spavao lošije u svom krevetu zato što su ovo znanje, metod i sirovine potrebne da bi se ono napravilo za sada prevashodno ostali u američkim rukama. Ne verujem da bismo svi spavali tako bezbrižno da je situacija obrnuta, i da su neke komunističke ili neofašističke države monopolizovale do daljnjeg ova strahotna sredstva. Sâm strah od tih sredstava mogao je lako da bude
upotrebljen za nametanje totalitarnih sistema slobodnom, demokratskom svetu, sa posledicama jezivim po ljudsku maštu. Bila je božija volja da toga ne bude, i da imamo vremena za predah i sređivanje sopstvene kuće, pre nego se suočimo sa ovom opasnošću: čak i tad, ukoliko ne
žalimo napora, i dalje ćemo posedovati tako strahovitu nadmoć da nametnemo efi kasna ograničenja drugima za njegovu upotrebu, ili pretnju upotrebom. Na kraju, kada se suštinsko bratstvo čoveka zaista otelotvori i iskaže u svetskoj organizaciji sa svim neophodnim jemstvima koja bi je učinila efi kasnom, ove moći bi se, razumljivo, poverile svetskoj organizaciji.

Sada dolazim do opasnosti onog drugog harača koji preti kućici, domu i običnom čoveku, štoćereći – tiraniji. Ne možemo biti slepi pred činjenicom da slobode koje uživaju pojedinci i građani širom britanskog carstva ne postoje u znatnom broju zemalja, od kojih su neke izuzetno moćne. U njima, kontrola države nametnuta je običnim ljudima raznim vrstama svuda prihvaćene policijske vlasti. Trenutno nije naša dužnost, kada su nedaće tako brojne, da se silom mešamo u unutrašnje stvari
zemalja koje nismo osvojili u ratu. No, nijednog trena ne smemo prestati da neustrašivim glasom oglašavamo velike principe slobode i prava čoveka koji su zajedničko nasleđe anglofonog sveta i koji su, kroz Magna Cartu, Povelju o pravima, Habeas Corpus, suđenje porotom i englesku pravnu tradiciju, pronašli svoj najpoznatiji izraz u američkoj Deklaraciji nezavisnosti.

Sve ovo znači da ljudi svake zemlje imaju pravo i da bi trebalo da imaju moć da ustavnom akcijom, slobodnim nesputanim izborima sa tajnim glasanjem, biraju ili smene karakter ili formu vlade pod kojom žive; da sloboda govora i misli mora postojati; da bi sudovi, nezavisni od izvršne
vlasti i nepristrasni ma kojoj strani, trebalo da primenjuju zakone koji su dobili široku podršu velike većine ili zadobili svoju moć vremenom I običajem. Ovo je tapija slobode koje bi trebalo biti u svakom domu. Ovu je poruka britanskog i američkog naroda čovečanstvu. Propovedajmo ono
što radimo – radimo ono što propovedamo. Do sada sam izneo dve velike opasnosti koje ugrožavaju domove ljudi: rat i tiraniju. Nisam još govorio o siromaštvu i oskudici koje su u većini slučajeva preovlađujuća strepnja. Međutim, ako opasnosti rata i tiranije budu uklonjene, nema sumnje da nauka i saradnja, u narednih nekoliko godina, a svakako tokom narednih nekoliko decenija koje će biti iznova promišljene imajući u vidu školu rata, mogu doneti svetu širenje materijalnog blagostanja kakvo se nije desilo nikada ranije u ljudskom iskustvu. Sada, u ovom tužnom trenutku zadržanog daha, bačeni smo u glad i nedaće koje su posledica naše ogromne borbe; no, one će proći I mogle bi proći brzo, i nema razloga, osim ljudske gluposti ili neljudskog zla, da se inauguracija i zadovoljstvo doba obilja uskrati svim narodima. Često sam govorio reči koje sam naučio pre pedeset godina od jednog velikog irsko-američkog govornika, mog prijatelja, gospodina Burka Kokrana: „Ima dovoljno za sve. Zemlja je velikodušna majka; ona će obezbediti izdašno izobilje hrane za svu njenu decu ako ova samo budu obrađivala njeno tle u pravdi i miru.“ Za sada, osećam da se potpuno slažemo.

Eh, sada, baveći se metodom ostvarenja našeg sveukupnog strateškog koncepta, dolazim i do srži problema zbog kojeg sam ovde i došao. Ni sigurna prevencija rata, ni stalni uspon Svetske organizacije neće biti dostignuti bez onoga što sam nazvao bratskim savezom anglofonih naroda.
To su specijalni odnosi između britanskog Komonvelta, carstva I Sjedinjenih država. Ovo nije vreme za uopštavanje i usudiću se da budem precizan. Bratski savez zahteva ne samo prijateljstvo koje raste i uzajamno razumevanje između naša dva ogromna ali srodna društvena sistema već i nastavak prisnog odnosa naših vojnih savetnika, što bi vodilo ka zajedničkom proučavanju mogućih opasnosti, sličnosti oružja I uputstava za upravljanje, i razmeni naših ofi cira i kadeta na koledžima
tehnike. Trebalo bi nastaviti sa održavanjem sadašnjih resursa za zajedničku bezbednost zajedničkom upotrebom svih pomorskih i vazduhoplovnih baza širom sveta koje su u posedu jedne ili druge zemlje. Ovo bi možda dupliralo pokretljivost američke fl ote i vazduhoplovstva, i značajno bi uvećalo pokretljivost snaga britanskog carstva i moglo bi da vodi, ako i dok se svet smiruje, važnim fi nansijskim uštedama. Već zajedno koristimo veliki broj ostrva; još više može biti povereno našoj
združenoj brizi u bliskoj budućnosti. Sjedinjene države već imaju sporazum o trajnoj odbrani sa Dominionom Kanade koji je tako posvećeno odan britanskom Komonveltu i carstvu. Ovaj sporazum delotvorniji je od mnogih koji su nastajali kao deo zvaničnih saveza. Ovaj princip trebalo bi proširiti na ceo britanski Komonvelt s potpunim reciprocitetom. Na taj način, štagod se desilo, i samo na taj način, mi ćemo moći da se osiguramo i radimo zajedno za uzvišene i obične ciljeve koji su nam dragi i koji nikome ne donose zla. Na kraju može doći – ja osećam da će I doći – do načela zajedničkog državljanstva, ali možemo se osećati zadovoljno prepuštajući to sudbini, čiju ispruženu ruku mnogi od nas već jasno vide.

Međutim, ostaje jedno važno pitanje koje moramo postaviti sebi: da li bi specijalni odnosi između Sjedinjenih država i britanskog Komonvelta bili u neskladu sa našom primarnom lojalnošću prema Svetskoj organizaciji? Odgovaram, baš naprotiv – to je veroavtno jedini način kojim će organizacija dosegnuti svoju punu zrelost i snagu. Već postoje specijalni odnosi Sjedinjenih država sa Kanadom, koje sam malopre spomenuo, i postoje specijalni odnosi između Sjedinjenih država i Južnoameričkih republika. Mi Britanci imamo svoj dvadesetogodišnji Ugovor o saradnji i uzajamnoj podršci sa sovjetskom Rusijom. Slažem se sa g. Bevinom, državnim sekretarom Velike Britanije, da je to mogao biti i pedesetogodišnji ugovor, što se nas tiče. Mi ciljamo ka ničemu drugom do ka uzajamnoj podršci i saradnji. Britanci imaju savez sa Portugalom koji je neprekinut od 1384, i koji je dao korisne rezultate u kritičnim trenucima u prošlom ratu. Nijedan od njih ne sudara se sa opštim interesom svetskog dogovora ili Svetske organizacije; na protiv, pomažu je. „Mnogi su stanovi u kući oca mojega.“2 ( Jevanđelje po Jovanu 14:2.) Specijalni odnosi između članica Ujedinjenih nacija koje nemaju agresivne namere prema nekoj drugoj zemlji, koje ne prave planove nespojive sa Poveljom Ujedinjenih nacija, daleko su od štetnih, korisni su, i verujem, nužni.


Pričao sam ranije o hramu mira. Radnici iz svih zemalja moraju izgraditi taj hram. Ako dvojica radnika poznaju jedan drugog prilično dobro, i stari su prijatelji, ako su njihove porodice povezane i ako imaju „vere u namere onog drugog, nadu u budućnost onog drugog i ljubav prema nedostacima
onog drugog“ – da citiram neke dobre reči koje sam pročitao ovde pre nekoliko dana – zašto ne bi mogli da rade skupa na zajedničkom zadatku kao prijatelji i partneri? Zašto ne bi mogli da dele svoje alatke, i tako uvećaju svoju radnu snagu? Zbilja, oni moraju tako da rade, inače hram možda neće biti podignut, ili, pošto se podigne, može se srušiti, i svi ćemo opet potvrditi da smo nesposobni da učimo i da moramo opet da pokušamo da prođemo po treći put kroz školu rata, neuporedivo suroviju
od one koju samo što smo prošli, ne bismo li je savladali. Mračno doba može se vratiti, kameno doba može se vratiti na svetlim krilima nauke, I ono što sada obasipa čovečanstvo neizbrojnim materijalnim blagodetima, može čak dovesti i do njegovog totalnog uništenja.


Čuvajte se, kažem, može biti malo vremena. Ne prepuštajmo događajima da se odvijaju, a da
posle bude prekasno da ih zaustavimo. Ako će biti bratskog saveza kakvog sam opisao sa svim dodatnim snagama i jemstvima koje obe naše zemlje mogu da izvuku iz njega, postarajmo se da se ta važna činjenica objavi svetu i da igra ulogu u podupiranju i stabilizaciji temelja mira. Postoji
staza mudrosti. Bolje sprečiti nego lečiti.
Senka je pala na scenu tako skoro obasjanu savezničkom pobedom. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njene komunističke međunarodne organizacije planiraju da rade u skorijoj budućnosti, ili šta su granice, ako ih uopšte imaju, njihovih ekspanzionističkih i prozelitskih namera. Gajim veliko divljenje i uvažavanje za hrabri ruski narod i za mog ratnog druga, maršala Staljina. U Britaniji – i ne sumnjam, ovde – postoji duboka naklonost prema ljudima svih Rusija i odlučnost da se, uprkos mnogim razlikama i odbacivanjima, istraje u uspostavljanju trajnog prijateljstva. Razumemo rusku potrebu da bude bezbedna na svojoj zapadnoj granici uklanjanjem bilo kakve mogućnosti nemačke agresije. Želimo Rusiji dobrodošlicu na njeno pravedno mesto među vodećim zemljama sveta.
Dobrodošlica i njenoj zastavi na morima. Iznad svega, pozdravljamo stalne, česte i sve brojnije kontakte između ruskog i našeg naroda na obe strane Atlantika. Moja je dužnost, međutim, jer sam siguran da biste voleli da Vam iznesem činjenice kako ih ja vidim, da iznesem pred Vas određene
fakte o trenutnom stanju u Evropi. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Iza te linije su sve prestonice drevnih država Centralne I Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i stanovništvo oko njih, leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su podložni, u jednom obliku ili drugom, ne samo sovjetskom uticaju već i, u velikoj meri, a u nekim slučajevima i povećanoj, kontroli iz Moskve. Samo Atina – Grčka sa svojom besmrtnom slavom – slobodna je da odlučuje o svojoj budućnosti na izborima pod britanskim, američkim i francuskim posmatranjem.
Poljska vlada, kojom Rusi dominiraju, bila je ohrabrena da sprovede ogromna i nepravedna zadiranja u Nemačku, a sada se dešavaju i masovna isterivanja miliona Nemaca u bolnim i nezamislivim razmerama. Komunističke partije koje su bile vrlo male u svim ovim istočnim državama Evrope
uzdigle su se do prvenstva i moći daleko iznad svoje brojnosti, i svuda traže totalitarnu kontrolu.


Policijske države dominantne su u gotovo svim slučajevima, i za sada, osim u Čehoslovačkoj, nema prave demokratije. Turska i Persija su obe duboko uzbunjene i uznemirene zahtevima koji se traže od njih i pritiskom koji vrši vlast u Moskvi. Rusi pokušavaju da u Berlinu uspostave kvazikomunističku partiju u njihovoj zoni okupirane Nemačke, favorizovanjem grupa nemačkih levičarskih vođa. Po
završetku sukoba prošlog juna, američka i britanska vojska povukle su se ka zapadu, u skladu sa ranije sklopljenim dogovorom, čak 150 milja sa nekih tačaka na frontu dugačkom gotovo 400 milja, kako bi omogućili našim ruskim saveznicima da okupiraju ovo ogromno prostranstvo koje su zapadne demokratije osvojile. Ako sada sovjetska vlada pokuša da jednostranom akcijom ustanovi pro-komunističku Nemačku u svojim oblastima, ovo će izazvati nove ozbiljne poteškoće u američkoj i britanskoj zoni, i dace poraženim Nemcima priliku da se stave na prodaju Sovjetima ili zapadnim
demokratijama. Kakvi god zaključci sledili iz ovih činjenica – a ovo jesu činjenice – to svakako nije oslobođena Evropa za čije stvaranje smo se borili. Niti ona sadrži osnove trajnog mira.


Bezbednost sveta zahteva novo jedinstvo u Evropi, iz kojeg nijedna nacija ne bi bila trajno izopštena. Iz svađa jakih roditeljskih rasa u Evropi izrodila su se dva svetska rata čiji smo svedoci bili, ili koji su se zbili u prošlom vremenu. Dva puta u našim životima videli smo Sjedinjene države, protivno njihovim željama i tradicijama, protivno argumenatima čiju je jačinu nemoguće ne razumeti, uvučene neodoljivim silama u ove ratove. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Vreme da se osigura pobeda dobrog cilja, ali samo pošto su se strašni
pokolji i razaranja već dogodili. Dva puta su Sjedinjene države morale poslati nekoliko miliona svojih mladića preko Atlantika da nađu rat; ali, sada, rat može naći bilo koju naciju, ma gde ona živela, između sumraka i svitanja. Zasigurno bi trebalo da radimo sa svesnom namerom ka
velikoj pacifi kaciji Evrope, unutar strukture Ujedinjenih nacija i u skladu sa njihovom poveljom. To je, osećam, otvoreni politički cilj od velikog značaja.


Ispred gvozdene zavese koja se pruža preko Evrope postoji još razloga za brigu. U Italiji je Komunistička partija sputana jer je podržala pretenzije od komunista obučenog maršala Tita na nekadašnju italijansku teritoriju na severu Jadrana. Pa ipak, budućnost Italije je još uvek neizvesna. Opet, ne može se zamisliti zalečena Evropa bez jake Francuske. Celog svog političkog života zalagao sam se za jaku Francusku, i nikada nisam izgubio veru u njenu sudbinu, čak ni u najcrnjim trenucima. Neću je izgubiti ni sada. Međutim, u velikom broju zemalja, daleko od granica Rusije i širom sveta, oformljavaju se komunističke pete kolone koje rade u potpunom jedinstvu i apsolutno poštujući uputstva koja primaju iz komunističkog centra. Osim u britanskom komonveltu i u Sjedinjenim državama, gde je komunizam tek u povoju, komunističke partije ili pete kolone tvore sve veći izazov i opasnost po hrišćansku civilizaciju. Za bilo koga je sumorno deklamovati ove činjenice u jutro pobede, izvojevane za ciljeve slobode I demokratije drugarstvom po oružju, ali postupili bismo najnerazboritije ako se direktno ne suočimo s njima, dok još ima vremena.


Perspektiva na Dalekom istoku takođe izaziva zabrinutost, pogotovo u Mandžuriji. Dogovor iz Jalte, u kojem sam i sâm bio strana, bio je izuzetno naklonjen sovjetskoj Rusiji, ali bio je sačinjen u vreme kada niko nije mogao da kaže da se rat u Nemačkoj neće otegnuti kroz leto i jesen 1945, i kada se očekivalo da će rat sa Japanom trajati još 18 meseci nakon pobede nad Nemačkom. U ovoj zemlji ste svi vrlo dobro informisani o Dalekom istoku i svi ste tako posvećeni prijatelji Kine, da ne vidim potrebu da raspredam o situaciji tamo.
Osećao sam se obavezanim da opišem senku koja, kako na Zapadu tako i na Istoku, pada na svet. Bio sam visoki zvaničnik u vreme Versajskog ugovora i blizak prijatelj g. Lojda Džordža koji je predvodio britansku delegaciju u Versaju. Nisam se slagao sa mnogim stvarima koje su učinjene, ali sam imao u svojoj svesti vrlo jak utisak tadašnje situacije, I nalazim da je bolno uporediti je sa onim koji sada preovlađuje. U to vreme, vladale su uzvišene nade i neobuzdano uverenje da su ratovi svršeni, i da će Društvo naroda postati svemoćno. Ne vidim i ne osećam to uverenje, pa ni iste nade u ovom izmoždenom svetu sadašnjice.
S druge strane, gnušam se ideje da je rat neizbežan; još više one da nam uskoro predstoji. Upravo zato što sam siguran da su naše sudbine još uvek u našim rukama i da imamo moć da spasemo budućnost, osećam se dužnim da progovorim sada kada imam priliku i zgodu. Ne verujem da sovjetska Rusija želi rat. Ono što žele su ratni plen i neograničena ekspanzija njihove moći i doktrina. Međutim, ono što moramo da razmotrimo ovde i danas, dok još ima vremena, jeste večito sprečavanje rata i uspostavljanje uslova slobode i demokratije što je pre moguće u svim zemljama. Naše teškoće I opasnosti neće nestati tako što ćemo zatvoriti oči pred njima. Neće nestati pukim čekanjem da vidimo šta će se dogoditi, niti će se one povući politikom udovoljavanja. Ono što je potrebno jeste pogodba i što duže to odlažemo biće sve teže, a naše opasnosti postaće veće.
Po onome što sam u toku rata video od naših ruskih prijatelja i saveznika, ubeđen sam da nema ničega što cene više nego snagu, i ničega što poštuju manje nego slabost, pogotovo vojnu slabost. Zbog toga, stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ne možemo priuštiti da zakidamo, ako možemo nešto da uradimo povodom toga, jer ih time dovodimo u iskušenje da se okušaju silom. Ako zapadne
demokratije zajedno ostanu čvrsto privržene principima Ujedinjenih nacija, njihov kapacitet za širenje tih principa biće ogroman i malo je verovatno da će ih neko kinjiti. No, ukoliko postanu podeljene ili omanu u svojoj dužnosti i ukoliko se ovim najključnijim godinama dopusti da tek tako
minu, onda zaista možemo očekivati da nas sve zahvati katastrofa.


Poslednji put video sam da nam se tako nešto sprema i uzbunjivao sam svoje zemljake i svet, ali niko nije hajao. Sve do 1933, pa čak i 1935, mogli smo da spasemo Nemačku od užasne kobi koja ju je snašla, i svi smo mogli biti pošteđeni strahota koje je Hitler pustio na čovečanstvo. Nikada u celoj istoriji nije bilo rata koji se mogao lakše sprečiti pravovremenom akcijom od onog koji je bio razorio tako veliki deo sveta. Po mom mišljenju, mogao se sprečiti bez ijednog opaljenog pucnja, I Nemačka bi danas bila moćna, prosperitetna i poštovana; ali niko nije hteo da sluša, i jedan po jedan bivali su usisani u strašni vrtlog. Sigurno da ne možemo dopustiti da se to ponovi. Ovo se može postići samo sporazumom sa Rusijom o svim tačkama sada, 1946, pod okriljem Organizacije
… stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ujedinjenih nacija i održavanjem tog sporazuma mnogim godinama mira, svetskim instrumentom, podržanim svom snagom anglofonog sveta i svih
njegovih saveznika. Postoji rešenje koje Vam, pun poštovanja, nudim u ovom obraćanju, a koje sam nazvao „Sveze mira“.
Neka nijedan čovek ne potceni postojanu moć britanske imperije I komonvelta. Samo zato što na našem ostrvu vidite 46 miliona uznemirenih oko zaliha hrane, od koje sami uzgoje tek polovinu, čak i u ratu, ili zatošto imamo poteškoća u ponovnom pokretanju svoje industrije i izvoza posle šest godina napora u ratnoj pasiji, ne sumnjajte da ćemo izaći iz ovih teških dana oskudice baš kao što smo prošli i kroz slavne godine agonije, niti da ćete, za pola veka od danas videti 70 ili 80 miliona Britanaca rasutih po celom svetu, ujedinjenih u odbrani naših tradicija, našeg načina života i svetskih ciljeva koje zastupamo. Ako se populacija anglofonih komonvelta doda onoj Sjedinjenih država, sa svim što bi takva saradnja uključivala u vazduhu, na moru, celoj kugli zemaljskoj i u nauci I u industriji i u moralnoj snazi, neće biti treperave i nepouzdane ravnoteže moći koja bi mamila svojim iskušenjima ambicije i avanture. Ako se čvrsto držimo Povelje Ujedinjenih nacija i hodamo pravo mirne i trezvene snage, netražeći zemlju i blaga nijednog čoveka, netražeći postavljanje bilo kakve proizvoljne kontrole nad mislima ljudi; ako se ceo britanski duh I materijalna snaga i ubeđenja udruže sa Vašim u bratskom savezu, glavni putevi budućnosti biće prohodni, ne samo za nas, već za sve,i ne samo u našem vremenu, već i u veku koji dolazi.









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11937

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Pet 3 Avg - 18:31

O dužnosti građanina da bude neposlušan ,Henry David Thoreau

Od sveg srca prihvatam moto: „Najbolja je vlada koja najmanje vlada”, i voleo bih da vidim da
se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: „Da je najbolja vlada koja ne vlada.” A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina ih je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Stalna vojska je samo produžena ruka stalne vlade. Vlada – ustvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju – podložna je zloupotrebi i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju. Pogledajte sadašnji rat sa Meksikom, delo relativno malog broja pojedinaca koji se koriste vladom kao oruđem, jer, pre svega, narod ne bi pristao na takvu meru.
Šta je današnja američka vlada – samo tradicija, mada skorašnjeg datuma, koja nastoji da se
prenese na potomstvo nedirnuta, a svakog trenutka gubi svoj integritet. Ona nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka, jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoje predstave o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za spostveno dobro. Moramo priznati da je to izvrsno. Ova vlada nije nikada ničim pomogla neki poduhvat, samo ga je revnosno zaobilazila. Ne čuva slobodu zemlje. Ne sređuje stvari na Zapadu. Ne obrazuje. Sve što je postignuto učinjeno je zahvaljujući osobinama svojstvenim američkom narodu, a postiglo bi se i više da mu vlada nije ponekad smetala. Vlada je sredstvo pomoću kojeg ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i, kao što je rečeno, kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada. Da trgovina i promet nisu elastični kao guma, nikad ne bi uspeli da savladaju prepreke koje im zakonodavci stalno stvaraju, i kad bi čovek sudio o tim ljudima samo po posledicama njihove delatnosti, a ne delimično i po njihovim namerama, zaslužili bi da budu svrstani u istu grupu sa štetočinama koje kvare železničke pruge, i da budu kažnjeni istom kaznom.
Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake
vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek
izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak bliže da se takvo što postigne.
Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period
nije u tome što je ona, najverovatnije, u pravu, niti što se to manjini čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina još odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta ne odlučuje većina, već savest? – u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima na koja se može primeniti pravilo efikasnosti?
Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi, pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim. Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja ima savesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti? Posetite mornaricu i posmatrajte jednog mornara, čoveka kakvog može da napravi američka vlada, ili šta ona može da napravi od čoveka pomoću svojih mračnih veština – samo senku koja podseća na ljudsko biće, čoveka živog i u stojećem stavu opremljenog za pogreb, i već, moglo bi se reći, sahranjenog pod oružjem uz pogrebnu pratnju, iako se, možda:
„Ni doboš ne ču, ni pogrebna pesma,
Dok telo mu spuštamo u raku
Nijedan vojnik ne ispali metak u znak pozdrava
Nad grobom našem junaku”.

Veliki broj ljudi služi državu, uglavnom ne kao ljudi, već kao mašine, svojim telima. Oni su stalna vojska, milicija, policija, naoružani građani i kompanija. U većini slučajeva nema slobodnog izražavanja mišljenja, ili moralne odgovornosti, nego se spuštaju na nivo drveta, zemlje i kamenja, a možda se mogu od drveta praviti ljudi koji će isto tako poslužiti cilju. Takvi ne izazivaju veće poštovanje no ljudi od slame ili šaka đubreta. Njihova je vrednost kolika i konja i pasa. A ipak, takve obično smatraju dobrim građanima. Ostali, većina zakonodavaca, političara, pravnika, ljudi na položajima, služi državu, uglavnom, glavom, a kako retko prave moralne distinkcije, služiće đavolu, nenamerno, kao bogu. Veoma mali broj, a to su heroji, rodoljubi, mučenici, reformatori u pravom smislu i ljudi služe državu i savešću, i zato joj se, uglavnom, i opiru, a ona postupa s njima kao sa neprijateljima. Mudar čovek će biti koristan samo kao čovek i neće pristati da bude „glina” da „zapuši rupu da ne uđe vetar”, nego će to ostaviti svom prahu:
„Suviše sam visokog roda nečija svojina
da budem,
Drugi po važnosti
Ili koristan sluga i oruđe
Bilo kojoj suverenoj državi na svetu”.

Ko se potpuno stavi u službu svojih bližnjih, čini im se nekoristan i sebičan, a ko se delimično posveti bližnjima, proglašavaju ga dobrotvorom i čovekoljupcem.

Kako dolikuje čoveku da se ponaša prema današnjoj američkoj vladi? Odgovaram da on ne može imati veze s njom a da se ne osramoti. Ni za trenutak ne mogu priznati tu političku organizaciju kao svoju vladu, jer je istovremeno i vlada robova.
Svi ljudi priznaju pravo na revoluciju, to jest pravo da se otkaže poslušnost vladi i da joj se pruži
otpor kad njena tiranija ili efikasnost postanu neizdrživi. No gotovo svi kažu da današnja vlada nije takva. Smatra se da je takva bila vlada u vreme revolucije 1775. Ako neko hoće da mi kaže da je to bila loša vlada zato što je oporezivala neke strane proizvode u svojim lukama, najverovatnije je da neću dizati veliku galamu zbog toga, jer mogu bez te strane robe: sve mašine imaju neku falinku i možda je to protivteža zlu koje čine. U svakom slučaju, veliko je zlo dizati prašinu zbog toga. Ali kad falinka stvori svoju mašinu i kad su ugnjetavanje i pljačka organizovani, onda, kažem, nemojmo više podnositi takvu mašinu. Drugim rečima, kada šestinu stanovništva naroda koji je preuzeo na sebe da bude pribežište slobode sačinjavaju robovi, a celu jednu zemlju neopravdano osvaja i pokorava strana vojska, i nameće joj vojni zakon, mislim da za poštene ljude nije rano da se pobune i dignu revoluciju. Tu dužnost čini neodložnijom činjenica što ta opustošena zemlja nije naša, nego je naša osvajačka vojska.

Pejli (Paley), autoritet za mnoge u pitanjima morala, u svom poglavlju o „Dužnosti pokoravanja
građanskoj vladi”, svodi sve građanske dužnosti na probitačnost i kaže:„sve dok je to u interesu celog
društva, to jest, sve dok se postojećoj vladi ne može pružiti otpor ili se ona ne može promeniti a da se pri tom javnost ne dovede u nepriliku, volja je božja da se postojeća vlada poštuje, i nikako više”. „Ako se prihvati ovaj princip, opravdanost svakog pojedinačnog otpora svodi se na izračunavanje opasnosti i nezadovoljstva, na jednoj strani, i mogućnosti i cene da se to ispravi, na drugoj.” To će, kaže on, svaki čovek za sebe da proceni. No čini se da Pejli nije nikad razmišljao o slučajevima na koje se ne može primeniti zakon probitačnosti, kad jedan narod ili pojedinac moraju po svaku cenu učiniti ono što je pravo. Ako sam neopravdano istrgao dasku iz ruku davljenika, moram mu je doturiti pa makar se sam udavio. Po Pejliju, to bi bilo nezgodno. A u tom slučaju izgubiće život neko ko se mogao spasti. Ovaj narod mora prestati da drži robove i ratuje s Meksikom, pa makar ga to stajalo opstanka.

Narodi se u svojoj praksi slažu sa Pejlijem. No misli li iko da država Masačusets u sadašnjoj
krizi čini ono što je pravo?

Država je bludnica, u srebrno ruho
obučena drolja
Čiji šlep nose, a duša joj se po blatu vuče”.

Istinu govoreći, protivnici reforme u državi Masačusets nisu stotinu hiljada političara s juga,
nego stotinu hiljada ovdašnjih trgovaca i farmera, koje više interesuju trgovina i agrikultura no humanost, i koji nisu spremni da se po svaku cenu pošteno odnose prema robovima u Meksiku. Ne sporim se ja sa dalekim neprijateljima, nego s ovima ovde, kod kuće, koji sarađuju s njima i pomažu te iz daleka koji bi bez njih bili bezopasni. Mi imamo običaj da kažemo kako je masa ljudi nespremna. No, napredak je spor zato što manjina nije, uglavnom, ni mudrija ni bolja od većine. Nije važno da mnogi budu dobri kao vi, ali je važno da negde postoji apsolutna dobrota, jer će to podstaći celinu. Postoje hiljade ljudi koji se ne slažu s ropstvom i ratom, a u stvari ne čine ništa da ih okončaju, koji sebe smatraju decom Vašingtona (Washington) i Franklina, a sede skrštenih ruku, govore da ne znaju šta da čine, i ne čine ništa, koji čak daju prednost slobodnoj trgovini nad sobom i posle večere mirno čitaju spisak tekućih cena zajedno sa vestima iz Meksika i, možebiti, uspavaju se čitajući. Kakva je današnja cena poštena čoveka i rodoljuba? Oni oklevaju, kaju se, a ponekad pišu peticije, ali ne čine ništa ozbiljno i efikasno. Oni će blagonaklono čekati da drugi izleče zlo kako oni ne bi morali da osećaju žaljenje. U najboljem slučaju glasaju. Pruže malokrvnu podršku i požele uspeh pravednoj stvari. Ima devet stotina devedeset devet čuvara vrline jednog vrlog čoveka. No lakše je izaći na kraj sa pravim vlasnikom nego s privremenim čuvarem.
Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra „dame” ili „trik-traka”, s primesom morala; igranje
istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog.
Dajem svoj glas, može biti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što
smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini. Zato njihove obaveze nikad ne prevazilaze probitačnost. Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine. Malo je vrline u akciji masa. Kad većina bude najzad glasala za ukidanje ropstva, biće to zato što su ravnodušni prema ropstvu, ili zato što je ostalo malo ropstva koje treba ukinuti njihovim glasom. Oni će tada biti jedini robovi. Ukidanje ropstva može ubrzati samo glas onoga koji svojim glasanjem brani sopstvenu slobodu.
Čujem da će se održati konferencija u Baltimoru ili u nekom drugom mestu, da se izabere
kandidat za Predsedništvo, a da će joj prisustvovati, uglavnom, urednici listova i profesionalni političari. No kakvog značaja ima odluka koju će oni doneti, za nezavisnog, inteligentnog i uglednog čoveka? Zar se bez toga ne bismo mogli koristiti njegovom mudrošću i poštovanjem? Zar ne možemo računati na neke nezavisne glasove? Zar nema mnogo pojedinaca koji ne posećuju konferencije? Ali ne. Takozvani ugledan čovek odmah napušta svoje mišljenje i očajava zbog svoje zemlje, dok ta njegova zemlja ima više razloga da očajava zbog njega. On prihvata jednog od kandidata izabranih na taj način, kao jedinog koji je na raspolaganju dokazujući time da je on sam na potpunom raspolaganju demagogu. Njegov glas ne vredi više no što bi vredeo glas nekog neprincipijelnog stranca ili domaćeg plaćenika, koji se mogu kupiti. Dajte mi čoveka koji je čovek i koji, kao što moj sused kaže, ima kičmu koju niko ne može saviti. Naše statistike su pogrešne: kažu da je stanovništvo suviše brojno. Koliko ima ljudi na hiljadu kvadratnih milja u ovoj zemlji? Teško da ima jedan čovek. Zar Amerika ne podstiče ljude da je naseljavaju? Amerikanac se sveo na čudnog svata – koji može biti poznat po tome što je razvio potrebu da živi u grupi, i kome očigledno nedostaju intelekt i veselo samopouzdanje i čija je prva i glavna briga, kad dođe na ovaj svet, da se pobrine da se sirotinjski domovi dobro oprave i, pre no što obuče odelo odraslog, skuplja pare za pomoć udovicama
i siročadi i ubrzo počinje da živi samo od pomoći zajedničkog osiguravajućeg društva koje obećava da će ga pristojno sahraniti.
Nije čovekova dužnost da se posveti iskorenjivanju nekog, makar i najvećeg zla; mogu ga
zaokupljati druge brige. No dužnost mu je da bar pere ruke od zla, a ako više o njemu ne misli, da ga i ne pomaže. Ako se posvećujem drugim poslovima i razmišljanjima, moram se najpre pobrinuti da bar to ne činim jašući na tuđoj grbači. Najpre moram da sjašem s tuđih leđa, da bi onaj na čijim sam leđima bio mogao da se bavi svojim razmišljanjima. Pogledajte kakva se golema nedoslednost dopušta. Čuo sam kako neki moji sugrađani kažu: „Neka samo pokušaju da mi narede da idem i gušim pobunu robova ili da odmarširam u Meksiko – pa da vidite hoću li”, a ipak ti isti ljudi, svaki ponaosob, neposredno, svojom odanošću ili, posredno, novcem, čine to na drugi način. Čoveku koji neće da ide u nepravedan rat pljeskaju oni što ne odbijaju da pomažu nepravednu vladu koja vodi rat, pljeskaju mu oni čije postupke i autoritet on ne poštuje i ne obazire se ni na šta. Kao da se država kaje tek toliko da iznajmljuje nekog ko će je bičevati dok greši, ali se ne kaje dovoljno da bi prestala da greši ma i za trenutak. I tako, pod imenom reda i građanske vlade, najzad svi ukazujemo počast sopstvenoj niskosti i podržavamo je. Nakon što je prvi put pocrveneo, greh postaje ravnodušan i od amoralnog pretvara se takoreći u nemoralan, i ne baš nužan za život kakav smo stvorili.
Najraširenijoj i čestoj grešci treba potpora najnesebičnije vrline. Površan prekor koji se obično
upućuje vrlini patriotizma najverovatnije će navući na sebe plemeniti ljudi. Oni koji ne odobravaju karakter i mere vlade, a verni su joj i podržavaju je, svakako su njene najsavesnije pristalice i stoga često najozbiljnija prepreka reformi. Neki šalju peticije državi da raspusti Uniju, da se ne osvrće na zahteve Predsednika. Zašto sami ne raspuste Uniju – uniju između sebe i države – i ne odbiju da plaćaju kvotu njenoj blagajni? I zar nisu oni prema državi u istom odnosu kao i država prema Uniji? I zar isti razlozi koji su sprečili državu da se odupre Uniji ne sprečavaju i njih da se odupru državi?
Kako može čovek biti zadovoljan time što ima neko mišljenje, i zar mu je to dosta? Ima li
ikakvog zadovoljstva u tome što misli da mu je učinjeno nažao? Ako vas vaš sused prevari samo za jedan dolar, vi se ne zadovoljavate saznanjem da ste prevareni, ili izjavom da vas varaju, čak ni zahtevom da vam on vrati dug, nego smesta preduzimate efikasne korake da vam se odmah isplati ceo iznos i da vas više niko nikad i ne pokuša prevariti. Delati na osnovu principa, naime, uočavati ono što je pravo i postupati na osnovu toga, menja stvari i odnose. To je u suštini revolucionarno, i ne podudara se potpuno ni sa čim što je bilo. Ne samo da razjedinjuje države i crkve nego deli porodice, deli ličnost, odvaja đavolsko od božanskog u njoj.
Nepravedni zakoni postoje. Hoćemo li se zadovoljiti time da im se pokoravamo, ili ćemo
nastojati da ih popravimo i pokoravati im se samo dok u tome ne uspemo, ili ćemo ih odmah kršiti? Pod vladom kakva je sadašnja ljudi obično misle da treba da čekaju dok ne ubede većinu da ih izmeni. Oni misle da će, ako im se opiru, lek biti gori od samog zla. Ali greška je same vlade što lek jeste gori od zla. Ona ga čini gorim. Zašto nije spremna da pripremi i izvrši reformu? Zašto ne neguje svoju mudru manjinu? Zašto zapomaže i opire se pre nego što je ranjena? Zašto ne podstiče svoje građane da joj ukazuju na greške i bude bolja od njih? Zašto uvek raspinje Hrista, ekskomunicira Kopernika i Lutera (Luther), a Vašingtona i Franklina proglašava pobunjenicima?
Čovek bi pomislio da je namerno i praktično osporavanje njene vlasti prekršaj o kome vlada nije
nikada razmišljala, jer zašto inače nije za to odredila jasnu, odgovarajuću i srazmernu kaznu? Ako čovek bez imanja odbije samo jednom da zaradi za državu devet šilinga, njega hapse, a meni nije poznat zakon koji određuje koliko će vremena provesti u zatvoru, već je prepušten na milost i nemilost onih koji su ga zatvorili. No ako od društva ukrade dvadest puta devet šilinga, brzo ga puštaju na slobodu.
Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je – neka radi. Škripanje će možda
prestati – mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.
Ne poznajem načine koje je vlada odredila za ispravljanje zla. Potrebno im je dugo vreme, a
ljudski vek je kratak. Imam i drugih poslova. Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenja, sam njen ustav je zlo. Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena na bolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.
Ne ustežem se da kažem da svi koji se nazivaju abolicionistima treba odmah da prestanu, lično i
materijalno, da pomažu vladu države Masačusets, umesto što čekaju na većinu od jednog glasa da bi stekli pravo na akciju. Mislim da je dovoljno ako je bog na njihovoj strani, i da ne čekaju onog drugog. Štaviše, svaki čovek koji je više u pravu od svog suseda već je većina od jednog glasa.
Sa ovom američkom vladom ili sa njenim predstavnikom, vladom države Masačusets, dolazim u
dodir, licem u lice, samo jednom godišnje, preko poreznika. Jedino se na taj način sreće s vladom čovek u mom položaju, i ona mu tad jasno kaže – priznaj me; a pri sadašnjem stanju stvari jedini, najefikasniji i najjednostavniji način da pokažete koliko ste malo zadovoljni njom i koliko je volite, jeste da je osporite. Moj učtivi sused, skupljač poreza, čovek s kojim se srećem – jer ja se svađam s ljudima, a ne s papirom – dobrovoljno je pristao da bude vladin posrednik. Kako će on, kao vladin službenik, ili kao čovek, ipak saznati šta je i šta čini ako ne bude morao da razmisli da li će se prema meni, svom susedu koga poštuje, ponašati kao prema susedu i dobrom čoveku ili kao prema manijaku i narušitelju mira, i da vidi može li da savlada smetnju koja se isprečila njegovom dobrosusedskom osećanju, bez grube i nagle misli ili reči? Dobro znam, ako bi hiljadu, ako bi stotinu, ako bi deset ljudi koje bih mogao imenovati – ako bi samo deset poštenih ljudi – avaj, ako bi se jedan POŠTEN čovek u državi Masačusets, prestavši da drži robove, stvarno povukao iz tog ortakluka, i zbog toga bio stavljen u opštinski zatvor, to bi bilo ukidanje ropstva u Americi. Nije važno koliko se početak može činiti skromnim – dobro učinjeno jednom, učinjeno je zauvek. No mi više volimo da pričamo o tome – da govorimo kako je to naša misija. Reforma ima mnoge listove u svojoj službi, a nijednog čoveka. Kad bi meni cenjeni sused, ambasador države, koji će posvetiti svoje dane rešavanju pitanja ljudskih prava u Savetu, umesto što se grozi zatvora Karoline postao zatvorenik države Masačusets, koja žudi da greh ropstva prebaci na svoju sestru – mada sad može otkriti da je osnova za svađu s njom samo čin negostoljublja – zakonodavna vlast ne bi potpuno prenebregla to pitanje iduće zime.
Pod vladom koja nepravedno uhapsi makar jednog čoveka, za pravednog čoveka je jedino mesto
– takođe zatvor. Dolično mesto danas, jedino mesto koje je država Masačusets obezbedila svojim
slobodnijim i manje utučenim duhovima, jeste – u njenim zatvorima, da ih svojim činom protera, izdvoji iz države, kao što su se već i sami izdvojili svojim principima. Tu, na tom mestu treba da ih nađu odbegli rob, meksički zarobljenik ili Indijanac, kad dođe da se žali na nepravde učinjene njegovom narodu, treba da ih nađu na tom izdvojenom, ali slobodnijem i časnijem mestu, gde država stavlja one koji nisu s njom, nego protiv nje – u jedinoj kući u robovlasničkoj državi u kojoj slobodan čovek može živeti časno. Ako neki misle da bi im u tom slučaju uticaj bio sveden na nulu, a glasovi im ne bi više dopirali do uha države, da neće biti ništa drugo do neprijatelji u njenim zidovima – oni ne znaju koliko je istina jača od zablude, niti koliko se rečitije i efikasnije može boriti protiv nepravde onaj ko je tu nepravdu lično iskusio. Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate. Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate porez i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio,
„A šta ja da činim?” – moj odgovor je: „Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku.” Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik dâ ostavku, revolucija je izvršena. Pretpostavimo čak i da se prolije krv. Zar krv ne teče kad je savest ranjena? Kroz tu ranu otiču čovekova srčanost i besmrtnost, i on iskrvari do trajne smrti. Vidim da takva krv teče sada.
Više sam razmišljao o zatvaranju prestupnika no o zapleni njegove imovine – mada će i jedno i
drugo poslužiti istom cilju – zato što oni koji brane najčistiju pravdu, i zbog toga su najopasniji za
korumpiranu državu, obično ne troše mnogo vremena na gomilanje imovine. Takvima je država od
srazmerno male koristi i zato im se i niski porez može činiti preteran, naročito ako ga moraju zarađivati posebnim radom svojih ruku. Kad bi postojao čovek koji živi bez ikakvog novca, i sama država bi se ustezala da mu ga traži. Ali bogat čovek – da ne pravimo nikakva uvredljiva poređenja – uvek je prodan instituciji koja ga čini bogatim. Iskreno govoreći – što više novca, to manje vrline; jer novac se postavlja između čoveka i njegovih predmeta i nabavlja ih za njega, a svakako nije bila velika vrlina steći novac. On ostavlja na miru mnoga pitanja na koja bi čovek inače morao da odgovori. A jedino novo pitanje koje novac postavlja teško je, ali suvišno: kako ga potrošiti? Tako se čoveku izmiče ispod nogu moralno tlo. Životne šanse smanjuju se s povećanjem onoga što se naziva „sredstvima”. Najbolje što bogat čovek može da učini za svoju kulturu jeste da ostvari planove koje je imao dok je bio siromašan. Isusov odgovor Irodovim podanicima je u skladu s prilikama pod kojima su živeli. „Pokažite mi novac harački”, i jedan izvadi novčić iz svog džepa. – Ako se služite novcem na kome je ćesarov lik, novac koji je on uveo u promet i dao mu vrednost, to jest ako ste državni ljudi i rado se koristite preimućstvima ćesarove vlade, onda mu vratite deo onog što je njegovo, kad on to zahteva. „Dajte caru carevo, a Bogu Božje”, i tako ih ostavi u nedoumici čije je čije, jer oni to nisu želeli da znaju.
Kad razgovaram sa svojim najslobodnijim susedima, primećujem da, bez obzira na to šta oni
kažu o veličini i ozbijnosti ovog pitanja, o svojoj zabrinutosti za javni mir, sve u svemu ispada da ne mogu bez zaštite postojeće vlade, i da se boje posledica po svoju imovinu i porodice ako joj otkažu poslušnost. Što se mene tiče, ne volim ni da pomislim da ću se ikad oslanjati na zaštitu države. Ako osporim vlast kad mi podnese svoj poreski račun, ubrzo će mi oduzeti i potrošiti svu imovinu i na taj način mučiti mene i moju decu u nedogled. To je teško, i onemogućava čoveka da živi pošteno i u isto vreme udobno. Ne vredi gomilati imovinu, jer isto bi se sigurno ponovilo. Morate unajmiti zemlju ili se šćućuriti negde, sejati malo i odmah sve pojesti. Morate živeti u okviru svojih mogućnosti i oslanjati se na sebe, uvek spakovani i spremni za nov početak, i ne upuštati se u mnogo poslova. Čovek se može obogatiti čak i u Turskoj ako je dobar podanik turske vlade u svakom pogledu. Konfučije je rekao – „Ako se država rukovodi principima razuma, siromaštvo i nesreća su sramota; ako se država ne rukovodi principima razuma, bogatstvo i počast su sramota”. Ne – dokle god mi ne treba zaštita države Masačusets u nekom dalekom pristaništu na jugu, gde mi sloboda može biti ugrožena, ili dok se bavim samo podizanjem imanja kod kuće mirnim pregalaštvom, mogu sebi dopustiti otkazivanje poslušnosti državi Masačusets i osporavati joj pravo na moje imanje i moj život. U svakom pogledu košta me manje da navučem kaznu zbog otkazivanja poslušnosti državi, no da je slušam. Kad bih je slušao, osećao bih se manje vrednim.

Pre nekoliko godina država mi se obratila u ime crkve, i naredila mi da platim određenu sumu
svešteniku čijim je propovedima prisustvovao moj otac, a ja nikad. „Plati”, rekla je država, „ili ćeš biti uhapšen.” Nisam hteo da platim. No, na nesreću, neki drugi čovek je smatrao da on treba da plati. Nisam uviđao zašto oporezivati učitelja da pomaže sveštenika, a ne sveštenika da pomaže učitelja; jer ja nisam bio državni učitelj, nego sam se izdržavao dobrovoljnim prilozima. Ne vidim zašto licej ne bi raspisao svoj porez, pa da država i crkva podrže njegove zahteve. Međutim, na zahtev zvaničnika udostojio sam se da napišem ovakvu izjavu: „Neka je svima znano da ja, Henri Toro, ne želim da budem smatran članom ijedne korporacije u koju se nisam upisao.” Tu izjavu sam dao gradskom činovniku, i ona je kod njega. Kako je država na taj način obaveštena da ne želim da me smatraju pripadnikom te crkve, od tada mi nije više postavljala takve zahteve, mada je rekla da se ovaj put mora držati svoje ranije pretpostavke. Da sam im znao imena, tad bih se ispisao iz svih društava u koja se nisam nikad ni upisao; ali nisam znao gde da nađem potpuni spisak.

Šest godina sam plaćao glavarinu. Zbog toga sam proveo jednu noć u zatvoru. I dok sam stajao i posmatrao čvrste kamene zidove debele gotovo jedan metar, vrata od drveta i gvožđa, debela trideset santimetara, i gvozdene šipke koje su propuštale svetlost, nisam se mogao oteti misli da je glupa ta institucija koja se ponaša prema meni kao da sam sastavljen samo od mesa, kostiju i krvi i kao da me mogu zatvoriti. Pitao sam se da nisu najzad došli do zaključka da je to najbolje što mogu učiniti sa mnom, da im ne mogu biti koristan ni na koji drugi način. Uvideo sam da, ako između mene i mojih sugrađana postoji kameni zid, postoji još jedan na koji će se još teže uspeti ili probiti ga da bi bili slobodni kao što sam ja. Ni za trenutak se nisam osećao zatvoren, a zidovi su mi se činili kao veliko traćenje kamena i maltera. Osećao sam se kao da sam ja jedini od svih građana platio porez. Oni prosto nisu znali kako da postupaju sa mnom, pa su se ponašali kao nevaspitani ljudi. U svakoj pretnji i u svakoj pohvali bila je jedna velika greška. Mislili su da je moja najveća želja da budem s druge strane zida. Nisam mogao a da se ne smešim kad sam video kako savesno zaključavaju vrata za mojim razmišljanjima, koja su izašla za njima bez prepreka, a u stvari su samo ona bila opasna. Kako nisu mogli da uhvate mene, odlučili su da kazne moje telo, baš kao dečaci koji, kad ne mogu da se dočepaju osobe na koju su kivni, muče njenog psa. Video sam da je država glupa, da je plašljiva kao usamljena žena koja se boji za svoje srebrne kašike, i da ne razlikuje prijatelje od neprijatelja, i izgubio sam i ono malo poštovanja prema njoj i sažaljevao je.
Država se nikad namerno ne suprotstavlja čovekovom intelektualnom i moralnom osećanju, nego samo njegovom telu, njegovim čulima. Ona nije naoružana snažnijim duhom ili većim poštenjem,
nego većom fizičkom snagom. Nisam rođen da me na silu nateraju na to. Disaću na svoj način. Da vidim ko je jači. Kakvu snagu ima mnoštvo? Samo ljudi koji poštuju zakon viši od onoga koji poštujem ja mogu me prisiliti na to. Teraju me da postanem ono što su oni. Nisam čuo da mase nateruju ljude da žive na ovaj ili onaj način. Kakav je to način života? Kad se suočavam sa vladom koja mi kaže, „Pare ili život”, zašto bih se žurio da dam svoj novac? Ona može biti u velikom škripcu i ne znati šta da čini – ja tu ništa ne mogu. Mora se sama pomoći – činiti što ja činim. Ne vredi sliniti zbog toga. Nisam odgovoran za uspešno funkcionisanje mašinerije društva. Vidim da žir i kesten, kad padnu jedan pored drugog, ne ustupaju mesto jedan drugom, nego se oba pokoravaju svojim zakonima, rastu i napreduju što bolje mogu dok jedan, slučajno, ne naraste i uništi suseda. Ako se biljci uskrati da živi u skladu sa svojom prirodom, ona umire, a tako je i sa čovekom.
Noć u zatvoru je bila nešto novo i zanimljivo. Kad sam ušao, zatvorenici su na ulazu, u košuljama, ćaskali i uživali u večernjem vazduhu. No tamničar viknu: „Hajde, momci, vreme je da se zaključa”, i oni se raziđoše, a ja sam slušao odjek njihovih koraka dok su se vraćali u pusta staništa. Tamničar mi je predstavio mog sobnog druga kao „prvoklasnog momka i pametnog čoveka”. Pošto su zaključali vrata, on mi pokaza gde da obesim šešir, i kako se on snalazi. Sobe kreče jednom mesečno, a naša je bila najbelja, sasvim skromno nameštena i verovatno najuredniji stan u gradu. On je, prirodno, hteo
da zna odakle sam i zašto sam u zatvoru. A kad sam mu rekao, zapitao sam ga kako je on ovamo dospeo, pretpostavljajući, naravno, da je pošten čovek, što je, izgleda, i bio. „Pa, optužuju me da sam zapalio ambar, a nisam”. Koliko sam razumeo, verovatno je pijan otišao u ambar da spava, a pušio je lulu, i tako se ambar zapalio. Uživao je glas pametnog čoveka, čekao suđenje već tri meseca, i moraće da čeka još toliko. Potpuno se odomaćio i bio zadovoljan što dobija stan i hranu besplatno, i smatrao je da s njim dobro postupaju.
Zauzeli smo svaki po jedan prozor, i ja sam shvatio da je čoveku, ako ostane tamo duže, glavni
posao da gleda kroz prozor. Ubrzo sam pročitao sve što je bilo ispisano po zidovima, video gde su
zatvorenici prestrugali rešetke i pobegli, i čuo istorije raznih stanovnika te sobe. Otkrio sam da i ovde
postoje priče i ogovaranja koja nikad ne dopiru izvan zatvorskih zidova. Verovatno je to jedina kuća u gradu u kojoj se sastavljaju stihovi koji se posle štampaju u obliku cirkulara, ali se nikad ne objavljuju kao knjiga. Pokazali su mi veliki broj stihova koje su napisali neki mladići, a kad su ih otkrili u pokušaju bekstva, pevali su svoje stihove u znak osvete.
Iscedio sam iz svog sobnog druga sve što sam mogao, jer sam se bojao da ga više nikad neću
videti. Na kraju mi je pokazao moju postelju i ostavio da ja ugasim lampu.
Noć u zatvoru činila mi se kao putovanje u neku daleku zemlju, koju nisam nikad očekivao da
vidim. Činilo mi se da nikad ranije nisam čuo otkucavanje gradskog časovnika, niti večernje zvuke sela. Spavali smo pored otvorenih prozora zaštićenih rešetkama. Video sam svoje rodno mesto u svetlosti srednjeg veka. Naša reka Konkord pretvorila se u Rajnu, a priviđenja vitezova i zamkova ređala su mi se pred očima. S ulice sam čuo glasove starih burgera. Protiv svoje volje video sam i čuo sve što se događa u susednoj seoskoj krčmi – za mene sasvim novo i retko iskustvo. Posmatrao sam svoj rodni grad sasvim izbliza. Bio sam gotovo usred grada. Nikad ranije nisam video njegove institucije. Ovo je jedna od njegovih specifičnih institucija, jer grad je središte oblasti. Počeo sam da shvatam njegove stanovnike.
Ujutru su nam kroz rupe u vratima doturili doručak u malim četvrtastim limenim posudama,
zaobljenih ivica da bi mogle proći kroz otvor. U njima je bila čokolada, crni hleb i gvozdena kašika. Kad su ponovo došli da pokupe prazno posuđe, budući neiskusan, hteo sam da vratim hleb koji nisam pojeo. No moj drug ga je ščepao i rekao mi da ga ostavim za ručak i večeru. Odmah posle doručka pustili su ga napolje, da ide i skuplja seno na susednom polju, kuda je odlazio svakog dana i nije se vraćao do podneva. Zato se pozdravio sa mnom rekavši kako sumnja da ćemo se opet videti.
Kad sam izašao iz zatvora – neko je intervenisao i platio moj porez – nisam primetio velike
promene na javnim mestima i sastajalištima kakve primećuje onaj koga zatvore u mladosti, i puste kao sedokosog čoveka nesigurna hoda. No ipak sam video promenu u gradu, državi, zemlji – veću od svake koju sâmo vreme izaziva. Video sam još jasnije državu u kojoj živim, video sam koliko se može verovati ljudima među kojima živim, kao dobrim susedima i prijateljima. Video sam da njihovo prijateljstvo vredi samo u letnje vreme, da se baš ne trude da čine dobro, da su mi zbog svojih predrasuda u sujeverica daleki kao Kinezi ili Malajci, da u žrtvovanju za čovečanstvo ne izlažu nikakvim rizicima sebe, čak ni svoju imovinu. Da nisu baš plemeniti, nego se ponašaju prema lopovu kao što se on ponaša prema njima, a nadaju se da će nekolikim spoljnim gestovima i molitvama i povremenim sleđenjem nekog naročito ispravnog, mada nekorisnog, puta spasti svoje duše. Možda je ova ocena o mojim susedima suviše oštra, ali verujem da većina njih nije svesna da u njihovom selu postoji institucuja koja se zove zatvor.

U našem selu je nekad postojao običaj da nekog jadnog dužnika, tek puštenog iz zatvora,
poznanici pozdravljaju gledajući kroz ukrštene prste, koji su predstavljali zatvorske rešetke. Moji susedi nisu mene tako pozdravljali, nego bi me prvo pogledali, a onda bi se zagledali kao da sam se vratio s nekog dugog putovanja. Uhapšen sam dok sam išao obućaru da uzmem svoje opravljene cipele. Kad sam pušten, sutradan ujutru, otišao sam tamo kuda sam se bio uputio prethodnog dana i, pošto sam obuo opravljene cipele, pridružio sam se grupi koja je išla u berbu borovnica i jedva čekala da je povedem. Kroz pola sata – jer su ubrzo upregli konje – bio sam usred borovnica, na jednom od naših najviših brda, udaljenom dve milje, a odatle se država nije nikako videla.
To je cela priča o „Mojim zatvorima”.
Nisam nikad odbio da platim porez na puteve, jer želim da budem dobar sused kao što želim da
budem loš podanik. A što se tiče pomaganja škola, odužujem svoj deo obrazujući sugrađane. Svoje
odbijanje da platim porez ne zasnivam na nekom određenom paragrafu poreskog zakona. Želim jedino da ne budem lojalan državi, da se povučem i budem zaista daleko od nje. Neću, i kad bih mogao, da pratim svoj dolar na putu do kupovine čoveka ili puške kojom se ubija čovek – dolar je nevin – ali hoću da pratim posledice svoje lojalnosti. U stvari, objavljujem tihi rat državi, na svoj način, mada ću uvek gledati da se koristim njom koliko mogu, kao što je uobičajeno u takvim slučajevima.
Ako, iz saosećanja s državom, drugi plate porez koji je trebalo da platim ja, čine ono što su već
učinili sa sobom ili, bolje reći, zalažu se za nepravdu više nego što to država zahteva. Ako plate porez zbog pogrešnog interesovanja za oporezovanu osobu, da bi je spasli zatvora, to je zato što nisu dobro razmislili do koje mere dopuštaju svojim privatnim osećanjima da se upliću u opšte dobro.
To je moj sadašnji stav. No čovek ne može nikad biti suviše oprezan u takvom slučaju, inače će
na njegove postupke uticati tvrdoglavost, ili obaziranje na mišljenje drugih. Neka uvidi da čini samo ono što pripada njemu i određenom trenutku.
Ponekad mislim – pa ovi ljudi imaju dobre namere, samo su neznalice. Činili bi bolje kad bi
znali kako. Zašto zadavati bol svojim susedima time što im dopuštate da se ponašaju prema vama onako kako ne žele. Ali, opet, pomislim da to nije razlog da se ponašam kao oni, ili da pustim da drugi podnose jači i drugačiji bol. Ponekad kažem sebi, kad milioni ljudi bez ljutnje, zle volje i ličnog osećanja traže od tebe samo nekoliko šilinga, bez mogućnosti (jer takav im je ustav) da povuku ili promene svoj zahtev, i kad ti sa svoje strane nemaš mogućnosti da apeluješ na druge milione ljudi, zašto se izlažeš toj slepoj sili? Tako tvrdoglavo se ne opireš zimi i gladi, vetrovima i talasima, ćutke se prepuštaš hiljadama sličnih nevolja. Ne stavljaš glavu u vatru. Ali baš zato što na to ne gledam kao na potpuno slepu, već delimično ljudsku silu, i što smatram da sam povezan s tim milionima kao i sa tolikim drugim milionima ljudi, a ne samo sa slepim i mrtvim stvarima, vidim da je priziv moguć, najpre i odmah Tvorcu koji ih je stvorio, a zatim sebi samima. Ali ako svoju glavu stavim namerno u vatru, ne može se apelovati na vatru ili na Tvorca vatre. U tom slučaju moram sam sebe da okrivim. Kad bih mogao sebe da ubedim kako imam pravo da budem zadovoljan ljudima onakvim kakvi jesu i da se shodno tome ophodim, a ne, u izvesnom smislu, na osnovu svojih zahteva i očekivanja kakvi oni i ja treba da budemo, onda, kao dobar musliman i fatalist, nastojao bih da budem zadovoljan stvarima kakve jesu, i rekao bih da je to božja volja. A, iznad svega, postoji razlika između opiranja ljudskoj sili i slepoj ili prirodnoj sili, a ona je u tome što se ljudskoj sili mogu odupreti s nekim uspehom, ali ne mogu očekivati, kao Orfej, da izmenim prirodu stenja, drveća i zveri.
Ne želim da se svađam ni sa kim, ni s pojedincem ni s narodom. Ne želim da cepidlačim, da
pravim tanane razlike, da se postavljam kao da sam bolji od svojih suseda. Pre će biti da tražim izgovor da se povinujem zakonima zemlje. Suviše sam spreman da im se povinujem. Ima zaista razloga što sumnjičim sebe u tom pogledu, i svake godine kad se pojavi skupljač poreza raspoložen sam da razmotrim položaj i dela savezne vlade i vlada pojedinih država, kao i duh naroda, ne bih li otkrio izgovor za povinovanje.
„Moramo voleti svoju zemlju kao roditelje,
A ako ikad naša ljubav i rad ne služe njoj
na čast,
Moramo prihvatiti posledice i učiti dušu
Savesti i religiji, a ne želji za vlašćui korišću.”

Uveren sam da će država ubrzo naći načina da mi oduzme ovakav rad, i onda neću biti ništa bolji
rodoljub od svojih sugrađana. Posmatran s niže tačke gledišta, ustav je, i pored svih nedostataka, vrlo
dobar, zakoni i sudovi su vredni poštovanja. Čak i ova država i ova američka vlada su retkosti dostojne poštovanja, kao što su ih mnogi opisali, i zbog čega treba da smo zahvalni. No, posmatrani s malo više tačke gledišta, oni su onakvi kakve sam ih ja opisao. Viđeni s još više i najviše tačke – ko bi znao šta su i da li su iole vredni da se u njih gleda ili da se o njima razmišlja.
Međutim, vlada me se mnogo ne tiče i na nju ću misliti što je moguće manje. Retki su trenuci
kad živim pod vladom, čak i u ovakvom svetu. Ako su čovekove misli i mašta slobodni, ono što ne postoji ne može mi se zadugo činiti da postoji. Nemudri vlastodršci ili reformatori ne mogu mi sudbonosno smetati.
Znam da većina misli drugačije, no oni koji su po profesiji posvetili svoje živote proučavanju
ovih ili sličnih predmeta ne zadovoljavaju me više od ostalih. Državnici i zakonodavci, budući potpuno u instituciji, ne vide nikad jasno kakva ona jeste. Oni govore o menjanju društva, a jedino se u njemu osećaju spokojno. Oni su, možebiti, ljudi s izvesnim iskustvom i ugledom, i bez sumnje su izmislili ingeniozne i čak korisne sisteme, za šta iskreno zahvaljujemo; no sva njihova mudrost i korisnost su u određenim, ne baš širokim okvirima. Skloni su da zaborave da svetom ne vladaju metod i efikasnost. Vebster ne zalazi nikad u suštinu vladanja i zato ne može o tome govoriti s autoritetom. Njegove reči su mudrost za zakonodavce koji ne nameravaju suštinski da reformišu postojeći način vladanja. Ali za mislioce i za one koji donose zakone za sva vremena, on se čak i ne dotiče predmeta. Znam da postoje ljudi čija će pribrana i mudra razmišljanja na tu temu uskoro otkriti ograničenost njegovog duha i uma. Ipak, u poređenju s jeftinim izjavama većine reformatora i još jeftinijom mudrošću i rečitošću političara, njegove reči su gotovo jedino razborite i vredne, te hvala nebesima što ga imamo. On je, relativno, uvek jak, originalan i iznad svega praktičan.
Advokatova istina nije istina, nego doslednost ili dosledna ekspeditivnost. Istina je uvek u skladu sa samom sobom i nije joj glavni cilj da otkrije pravdu, koja može biti na strani zla. On zaslužuje da ga zovu kako ga zovu – branilac ustava. U stvari, on zadaje samo odbrambene udarce. On nije vođa, nego pristalica. Njegovi vođi su ljudi iz 1787. On kaže: „Nisam se nikad naprezao, niti nameravam da to činim, nisam nikad podsticao niti nameravam da podstičem pokušaj da se poremeti prvobitni sporazum po kome su se razne države priključile Uniji.” Misleći na to što ustav sankcioniše ropstvo, on kaže: „Zato što je to deo prvobitnog sporazuma neka tako ostane.” I pored posebne oštroumnosti i sposobnosti, on nije u stanju da izdvoji činjenicu iz njenog čisto političkog aspekta i da je posmatra samo intelektom – šta je, na primer, dužnost čoveka da čini ovde danas u Americi kad je reč o ropstvu – već se upušta, ili ga guraju, u takve očajničke odgovore kao što je sledeći, izjavljujući da govori nezavisno i kao privatno lice – a kakav se nov i jedinsten pravilnik o društvenim dužnostima može iz toga izvesti? On kaže: „Način na koji će vlade država u kojima postoji ropstvo rešavati to pitanje jeste njihova stvar i spada u njihovu odgovornost pred biračima, pred opštim zakonima o svojini, humanosti i pravdi, kao i pred bogom. Asocijacije nastale iz osećanja humanosti ili iz nekog drugog uzroka, nemaju s tim nikakve veze. Nikad ih nisam podržavao niti ću ih podržavati.”1
Oni koji ne znaju za čistije izvore istine, koji ne prate njene tokove dalje od Biblije i Ustava, drže
se, i mudro je što se drže, Biblije i Ustava i piju odatle s poštovanjem i poniznošću. A oni koji vide odakle ona kaplje u ovo jezero ili u onaj potok pritežu kaiš i nastavljaju hodočašće ka izvoru.
U Americi se nije pojavio čovek s genijem za zakonodavstvo. Takvi su retki u istoriji sveta. Ima
govornika, političara i rečitih ljudi na hiljade. No još nije otvorio usta onaj ko je sposoban da reši
najmučnije probleme današnjice. Mi volimo rečitost radi nje same, a ne radi bilo koje istine koju od nje možemo čuti, ili radi heroizma koji može izazvati. Naši zakonodavci nisu još shvatili relativnu vrednost slobodne trgovine i slobode, jedinstva i ispravnosti, za jednu zemlju. Nemaju ni genija ni talenta za relativno neznatne probleme kao što su oporezivanje i finansije, trgovina i manufaktura, i zemljoradnja. Kad bismo bili ostavljeni da nas vodi samo blagoglagoljivost zakonodavaca u Kongresu, neispravljena blagovremenim iskustvom i uspešnim žalbama naroda, Amerika ne bi zadugo zadržala svoje mesto među narodima. Osamnaest stoleća – mada, možda, nemam pravo da to kažem – pisan je Novi zavet, a gde je zakonodavac sa dovoljno mudrosti i praktičnog talenta da vidi svetlost koju on baca na nauku zakonodavstva?
_________________________________
1 Ovi navodi su ušli u tekst pošto je predavanje pročitano (Toroova napomena)
_________________________________

Vlast državne uprave je još neopravdana, čak i one kojoj bih se i ja pokorio, jer hoću rado da
slušam one koji znaju više i mogu bolje no ja, a u mnogim stvarima čak i one koji niti znaju niti mogu koliko ja. Da bi bila strogo opravdana, mora da ima odobrenje i pristanak onih kojima vlada. Ona ne može polagati pravo na moju ličnost i moje imanje, osim ako ja ne pristanem na to. Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji moguć oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizlazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala prema njemu u skladu s tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekoliki žive daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju sve dužnosti prema svojim
susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 104384

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Pet 3 Avg - 23:21

Istoija se ponavlja  happy happy








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:02

Moguce jer je ponavljanje majka znanja Laughing Repetitio est mater studiorum)
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:03

Šta povezuje hladnokrvnog serijskog ubicu iz Londona sa Nintendom i gradnjom Ajfelovog tornja?
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:04

Čarli Čaplin je preminuo kad je osnovan "Epl"
Poznati glumac je preminuo 1977. godine, kad je osnovana kompanija "Epl".
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:05

Bicikl se pojavio tek posle parnog voza
Parni voz se pojavio 1797, a prototip bicikla je patentiran 21 godinu posle, 1818. godine
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:06

Sugrađani
Hitler, Staljin, Frojd, Trocki i Franc Jozef bili su sugrađani. Svi oni živeli su u Beču 1913-1914. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:06

Koka-kola mlađa od Kraljevine Italije samo 31 godinu
Prva koka-kola napravljena je 1892. godine, samo 31 godinu nakon što je Kraljevina Italija pojavila na svetskoj mapi.
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:06

Kleopatra je živela u periodu bližem sletanju na Mesec nego izgradnji piramida
Piramide u Gizi su izgrađene 2540. godina pre nove ere, a Kleopatra je živela u 69-30 p.n.e. Prosta računica pokazuje da je period u kojem je živela čuvena vladarka bliža dobu u kojem se čovek spustio na Mesec 1969. godine.
Nazad na vrh Ići dole
Amaro

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 158

Lokacija : Sexorama

Učlanjen : 20.07.2018

Raspoloženje : Zivim smehom


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Ned 5 Avg - 8:07

Nintendo je osnovan dok je Ajfelov toranj bio u izgrandji
Popularna igra "nintendo" igrala se u Japanu još krajem 19. veka, u isto vreme dok je građen Ajfelov toranj bio u izgradnji, a u isto vreme istočnim Londonom harao serijski ubica Džek Trbosek.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Pet 28 Sep - 17:55

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kada se pomenu deca-ratnici iz Prvog svetskog rata, najveći broj ljudi u Srbiji odmah pomisli na Momčila Gavrića, osmogodišnjeg kaplara, koji je ušao u legendu kao najmlađi vojnik svih vremena.

Ipak, ova junačina nije bila jedino dete koje se tih nesrećnih dana Velikog rata dohvatila puške i stala u odbranu domovine!

Ovo je Dragoljub Jeličić, dvanaestogodišnji branilac Beograda:
Dragoljub Jeličić je bio sin izbeglica sa Korduna koji su prebegli u Šabac zbog terora koji je u Austrougarskoj zavladao nad Srbima. Rođen je 1902. a pošto je kao mali ostao bez cele porodice, bez igde ikoga, u martu 1912. godine, krenuo je za Beograd.
U prvo vreme po dolasku prodavao je novine, a vikendom je radio na ringišpilu. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, prijavio se u vojsku, ali je zbog godina odbijen.

Mali ratnik velikog srca
Početak Prvog svetskog rata zatekao je Dragoljuba u Beogradu. Učestvovao je u odbrani srpske prestonice i upravo tu, na Kalemegdanu, ga je na fotografiji zauvek ovekovečio jedan francuski reporter.

Dragoljub je stigao i do borbi u Mačvi, Jadru, Drini… Na Mačkovom kamenu ranjen je dok je zamenjivao poginulog mitraljesca.

Nakon pada Beograda, krenuo sa srpskom vojskom prema jugu. Primetio ga je kralj Petar I Karađorđević, i saznavši za njegovu sudbinu, naredio da ga pripreme i urede kao pravog srpskog vojnika.
Glas o njemu stigao je i do Arčibalda Rajsa koji u svojoj knjizi “Šta sam video i doživeo u velikim danima” posvećuje jedan deo dečaku koji “puca iz puške i baca bombe”.

– Kada je ranjen u ruku, vade mu kuršum u Niškoj bolnici. Nije hteo da se dade uspavati za operaciju. Izdržao ju je bez ijedne reči – zapisao je Rajs.

Dragoljub je sa jedanaest postao redov. Kroz bitke je stekao činove kaplara, podnarednika i narednika. Sa nepunih 14 godina bio je najmlađi podnarednih, učesnik Solunskog fronta. U borbama je šest puta ranjavan i tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.

Nakon Velikog rata – u još jedan rat, pa pravo na “daske koje život znače”
Dragoljub Jeličić učestvovao je i u Drugom svetskom ratu. Poznato je da je preživeo nacističke kazamate, a kraj rata dočekao je u partizanskoj uniformi.
Nakon Drugog svetskog rata posvetio se svojoj velikoj strasti – glumi. Bio je član Udruženja dramskih umetnika Beograda. Zapamćeno je da je bio sjajan komičar i nakon Beograda, Jagodine, Skoplja, Tuzle i Rijeke, obreo se u Narodnom pozorištu u Nikšiću.

Umro je 1963. u 61. godini, a iza njega je ostavio tri kćerke. Njegovi potomci i danas žive u Nikšiću.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Pet 28 Sep - 17:57

Ceo svet zna za SESTRE BRONTE! Manje je poznato da je POSTOJAO I BRAT i da je bio GENIJALAN I TRAGIČAN
Sestre Bronte - Šarlota, Emili i En stekle su svetsku slavu svojim romanima, pa većina ljudi danas ne zna da je u porodici postojao i brat. Branvel Bronte bio je slikar i pesnik, večno u senci svojih daleko poznatijih sestara.

Branvel Bronte je bio četvrto od ukupno šestoro dece i jedini sin Patrik Brontea i njegove žene Marija Branvel Bronte. Rođen u Tortonu, kasnije se preselio sa svojom porodicom u Havort kada je njegov otac dobio posao kao sveštenik 1821.

Od šestoro dece porodice Bronte samo je četiri preživelo – Šarlota, Emili, En i Branvel. Kao jedino muško dete, Branvel je zadržan kod kuće i privatno ga je obučavao otac. Kao i ostali u porodici, uskoro su svi uočili da je i dečak nadaren za pisanje.

Branvel se istakao u pisanju sa sestrama još od najranijeg detinjstva, stvarajući kao dete svoje izmišljene svetove. Sačuvani spisi iz detinjstva pokazuju da je najviše sarađivao sa sestrom Šarlotom stvarajući priče vezane za njihov imaginarni svet po imenu Angria. Zapravo je Branvel prvi od talentovane dece Bronteovih objavio svoje radove – pesme u lokalnim jorkširskim i nacionalnim novinama.
Kasnije, Branvel se ipak opredelio za slikarstvo. Kao mladić je učio za slikara u Havortu. Ironično, njegov najpoznatiji portret je onaj na kome je naslikao svoje tri sestre Šarlotu, Anu i Emili, zahvaljujući kojem danas imamo predstavu kako su sestre izgledale. Interesantno je da je Branvel na ovoj slici planirao i sebe, ali kako nije bio zadovoljan radom, na kraju je sebe prefarbao.

Branvel nije imao sreće u traženju posla, a od slikarstva nije mogao da preživi. Radio je kao prevodilac, tutor dečacima u imućnijim porodicama, čak i kao radnik na železničkoj stanici, ali nije uspevao da zadrži posao dugo.

Istoričari danas smatraju da je glavni razlog za ovo piće kojem je Branvel bio sklon. Ima indicija i da je Branvel na jednom poslu zaveo majku dečaka kojem je bio tutor i da je otpušten kada je priča stigla do njenog muža.

Razočaran, Branvel se vraća u Havort (koji je danas muzej posvećen porodici Bronte) i potpuno se okreće piću i drogama. Njegovo ponašanje postaje sve iracionalnije i opasnije jer upada u delirijume izazvane alkoholom. Poslednje godine života otac je spavao sa njim pokušavajući da ublaži košmare.
Jedno pismo Šarlote Bronte govori kako je besna zbog bratovljevog ponašanja, ali i da je njihov otac bio veoma strpljiv prema svom razočaranom sinu. To je vreme kada njegove sestre uveliko pišu i kada se njihove novele objavljuju, ali danas se ne zna da li je Branvel uopšte bio svestan njihovog uspeha.

Branvelov način života vrlo brzo uzeo je danak i on je dobio tuberkulozu, kojoj su inače svi članovi porodice Bronte bili skloni. Jednog dana pronašli su ga onesvešćenog ispred kuće, a lokalni lekar je konstatovao poslednji stadijum bolesti.

Branvel Bronte umro je 24. septembra 1848. Pričalo se da je preminuo na nogama, ogrnut pokrivačem, čisto da bi dokazao da se i to može i da je snaga ljudske volje nesalomiva. Bila mu je samo 31 godina.

Iste godine, u decembru od tuberkuloze je umrla je Emili Bronte, a sledeće godine i njihova sestra En. Nadživeli su ih otac i najstarija sestra Šarlota.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 10 Okt - 15:33

OKRUTNE VLADARKE: KOJA JE SKUPLJALA GLAVE NEPRIJATELJA A KOJA UBIJALA ŠKRINJAMA?

Zaboravite nakratko Hitlera, Cepeša i ostale mejnstrim diktatore i prepustite se na milost ili nemilost ovoj neobičnoj skupini dama, koju je za vas !Kokoška probrala kljucajući manje poznatim stranicama istorijskih atlasa.

Budika (20-60 n.e.) – buntovnica, heroj i kolekcionar glava


U periodu okorele vladavine Rimskog carstva, pod čijom je vlašću pokleklo i veliko ostrvo Britanije, sav bes potlačenih plemena otelotvorio se u keltskoj kraljici, zbog koje su Rimljani gubili glavu. Figurativno i doslovno. Budika, kraljica keltskog plemena Icena, povela je nezapamćenu bunu protiv svojih gospodara 60 ili 61. godine. Metiljavi kralj Icena i Budikin otac Prasutagus sklopili su dogovor sa Neronom. Teritorija i bogatstvo njegovog naroda, nakon što je završio ovozemaljski život podeljeni su na dva dela: jedan deo potpao je pod Nerona, dok je drugi deo dobila njegova ćerka Budika. Kao što se može pretpostaviti, Neron je prekršio svaku tačku dogovora (sav novac plemena Icena zaplenjen je, kao i sva njihova zemlja, Budiki nije priznato pravo na presto, išibana je javno, a njene dve ćerke su silovane).

Nedostatak čvrstog stava njenog oca i prevrtljiva priroda rimskih vlastodržaca naterali su Budiku da uzme mač u svoje ruke i narodu donese toliko željenu slobodu. Njena prva meta bio je grad Kamulodunum, na mestu današnjeg Kolčestera. Kada su rimske trupe dobile dojavu da Budika kreće u napad, poslali su 200 ljudi da zastraše poludelu varvarku. Međutim, njenih 120 000 vojnika sravnili su Kamulodunum do temelja i pokazali neprijatelju na šta su spremni. Budika je nastavila pohod, pokorivši i Londinijum, preteču današnje prestonice Ujedinjenog Kraljevstva. Tacit je zapisao: „One koji su ostali (u gradu), žene i stare, ili one koji bejaše vezani za grad, poklali su neprijatelji. Verulamijum (današnji St. Alnas) je zatekla ista sudbina.”

Veština Budikinih snaga jeste zapanjujuća, ali načini na koje je ona demonstrirala svoju moć ne ogledaju se u vojnoj strategiji: Budikini ratnici odsecali su dojke rimskim plemkinjama, prišivali ih im na usta i besili njihova tela ili ih nabadali na koplja; po njihovom verskom načelu Iceni su odsecali glave svojih neprijatelja. Potom bi ih balsamovali i njima ukrašavali svoje kočije. Ostatak tela bacali su u reku (i danas se mogu naći ostaci nesretnih Rimljana na obalama reka).

Nažalost, okolnosti pod kojima je ova silovita vladarka završila ratni i životni vek nisu poznate. Budući da je njen uspeh bio stihijski i iznenadan, okončan je na isti način. Rimske trupe desetkovale su njene. Pojedini izvori navode da je poginula u bici, dok neki navode da je, zajedno sa svojim ćerkama, ispila otrov i tako izbegla zatočeništvo. Koji god da je kraj doživela, ova vrla varvarka zavredila je obožavanje britanskog naroda i jedna je od omiljenih ličnosti njihove istorije.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 10 Okt - 15:34

Fredegund (sredina 500-ih – 597) – paranoik sa brutalnim hobijem


Fredegund, Fredegond, Fredegunda, od milošte Fredi – zovite je kako hoćete, ali ovu franačku kraljicu sigurno nećete zaboraviti. Njeno poreklo, kao i rani period života nisu poznati, osim činjenice da je u tinejdžerskim godinama prodata kao robinja tadašnjoj franačkoj kraljici, ženi kralja Kilperika. Ostatak njenog života podseća na neku vrstu brutalne telenovele. Naša Fredi nije imala nikakve namere da dvori bilo koga, pa ni franačku kraljicu, pa se podružila sa Kilperikom, ubedila ga da se razvede i pošalje bivšu ženu u manastir. Međutim, Fredin plan nije isprva uspeo, budući da se voljeni kralj oženio vizigotskom princezom. Fredi je ponovo morala da se pomuči zavođenjem Kilperika, a u međuvremenu naredila je da se njegova druga žena zadavi u snu. Rečeno-učinjeno, konačno, mladi kralj je doživeo neku vrstu katarze (ili se, jednostavno, uplašio za sopstveni život) i oženio je Fredegund.

Posle godinu i po dana zavođenja i eliminisanja pretnji, činilo se da Fredi može da se zavali u svilenu posteljinu. Ah, da, zaboravili smo da napomenemo da je njen muž imao i brata Zigberta, kao i da je druga franačka kraljica imala sestru Brunhildu – pogađate, par je želeo osvetu. Televisa presenta na franački način. Porodično klanje trajalo je sedam godina, a na kraju je nesretni Zigbert završio sa kopljem u bubrezima (i to za vreme anti-Fredi govora), a Brunhilda je, iako javno bičevana, uspela da se izbavi uz pomoć jednog od saveznika. Razume se, ljuta Fredi ga je pronašla, naterala njegove sluge da ga izbodu do smrti, a njegovog sina je počastila otrovom. Kada se konačno oslobodila svih najmoćnijih neprijatelja, Fredi je konačno mogla da se posveti odgajanju sina i bračnom životu. U slobodno vreme, bavila se svojom omiljenom razonodom:

sinove koje je Kilperik dobio sa prvom suprugom zarazila je dizenterijom;
zaverenike je pogubila, raskomadala i razdelila ih vukovima i lavovima za užinu;
ulazila je u otvorene sukobe sa sveštenstvom i likvidirala ih;
omiljen metod likvidacije: poslala bi žrtve sa plaćenicima u šumu. Nakon što bi pretrpeli ozbiljne batine, bili bi opljačkani i ostavljeni da umru;
Ali, Fredinom idiličnom bračnom životu je odzvonilo nakon ubistva kralja Kilperika (ovoga puta, Fredi je, po svemu sudeći, bila nedužna). Svog sina poslala je u Notr Dam i preuzela ulogu kraljice regenta. Desetak godina vladala je uspešno i mirno, sve dok se njena ćerka nije pobunila, zahtevajući i sama titulu kraljice regenta. Fredi, budući da nije navikla ni na kakve prepreke, rešila je da se sa buntovnom ćerkom obračuna na sebi svojstven način (po autorkinoj slobodnoj interpretaciji):

Fredi: Kćeri, pomozi mi da izaberem nakit iz one škrinje tamo.
Ćerka: Nema problema, mama. Ali ovde se ništa ne vidi…
Fredi:Pogledaj malo bliže… još bliže…

Da, Fredi je zaklopila vrat svoje ćerke poklopcem škrinje, a mlada princeza bi tako i skončala da nije naišla straža i urazumila pobesnelu kraljicu. Punih 40 godina Fredegund je zastrašivala svoje neprijatelje kako je samo ona znala. 597. godine zaspala je zauvek, a njen sin je nastavio da vlada u njenom stilu (sećate se Brunhilde? Pa, mili sin ju je raskomadao na četiri dela, u spomen pokojnoj Fredi, sa kojom se Brunhilda večito sukobljavala).

Tamara Gruzijska (1166 – 1213 ) – pravedni vesnik gruzijskog zlatnog doba


Kako vas ne bismo naveli da pomislite da su vladarke bile sposobne isključivo za pogubljenja, spletke i telesnu obmanu, napravićemo mali predah od krvoprolića. Predstavljamo vam Tamaru Gruzijsku, kraljicu koja je podanicima donela renesansu, možda i jedinu u njihovoj istoriji. Za razliku od prethodno napomenutih kraljica, Tamara nije bila ni izbliza toliko brutalna i okrutna, osim kada su to (ne)prilike zaista zahtevale. Ćerka kralja Džordža III i njegove supruge Burdukan, odrasla je u vreme previranja u Gruziji, predvođenim rođakom Demnom, pretendentom na presto. Kralj Džordž je, međutim, oslepeo, kastrirao i proterao Demnu, a svoju prvorođenu ćerku Tamaru krunisao je kao suvladarku 1178. godine. Zamislite kontekst izrazito tradicionalne, hrišćanske zemlje XII veka i odajte priznanje kralju Džordžu za ovaj revolucionarni korak.

Sve do njegove smrti 1184. Džordž i Tamara vladali su složno. Tamara je nasledila presto, kao i bes nezadovoljne rulje koja nije imala nameru da je prizna kao suverena iz prostog razloga jer je bila žena. Okrutnost koju je Džordž posedovao nije preneo na svoju ćerku: Tamara se trudila da diplomatskim putem reši nesuglasice sa pobunjenim plemstvom i ubedi ih da ona zaista može da vlada (kao i bilo koji muškarac na koje su navikli). Kako bi ih smirila, Tamara se pod njihovim ubeđivanjem 1185. godine udala za ruskog princa Jurija – vrhunskog vojnika, šovinistu i mizogina. Dok je uspela da sredi situaciju u svom kraljevstvu, kraljica Tamara nije mogla da obuzda svog muža (pijančenje i javne optužbe da Tamara nije sposobna da mu rodi decu i ostali manifesti mizoginog ponašanja bili su gotovo svakodnevni). Budući da je sveštenstvo bilo naklonjeno kraljici, Tamara se razvela od Jurija i udala za alanskog princa Davida Soslana, sa kojim je imala dvoje dece.

Kraljica se razvela. U XII veku. Mirnim putem. Pretpostavićete da Juri ovo nije muški podneo, pa je pokušao da povede dve pobune protiv kraljice Tamare – bezuspešno. Istorijski izvori navode jednu zanimljivu anegdotu: sultan Sulejman II, u objavi rata sa Gruzijom, naveo je kako su „sve žene slabog uma“ i postavio uslov: da se Tamara preda i postane Muslimanka i njegova supruga ili da ostane hrišćanka i njegova konkubina. Kao odgovor, Tamara je poslala svoje trupe i sravnila Sulejmanovu vojsku sa gruzijskom zemljom.

Iako nije prezala da pokaže maksimum svoje surovosti kada nije imala drugog izbora, kraljica Tamara upamćena je pre svega po razvoju i uzdizanju gruzijske kulture. Nacionalni gruzijski ep „Vitez u koži pantera“ inspirisan je upravo ovom kraljicom. Pravoslavna crkva ju je kanonizovala (14. maj je nacionalni praznik kraljice Tamare), a njeno ime danas predstavlja drugo najčešće ime Gruzije. „Lav se poznaje po kandžama, a Tamara po delima “, stara je gruzijska izreka koja je možda najtačnije opisuje.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 19850

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 10 Okt - 15:34

Ranavalona I (1778 – 1861) – ksenofob, sadista, inovatorka


Ako mislite da ste videli skoro sve kada se radi o metodama mučenja i likvidiranja, razmislite ponovo. Naredna vladarka je bila toliko kreativna u eliminisanju svojih suparnika da bi joj se i sam Kaligula poklonio i posramljeno povukao s trona najozloglašenijeg vladara istorije. Ranavalona I, kraljica Madagaskara, bila je sve, samo ne milostiva i dosadna. Njeno poreklo je nepoznato, a vlasti se domogla nakon smrti njenog muža u 36. godini. Svojoj supruzi ostavio je kraljevstvo ušuškano u mir sa Britancima, a ako se Ranavalona ičega užasavala, to su bili stranci. Većinu svoje kraljevske porodice je pobila, a kada se jedan od kraljevih telohranitelja verbalno usprotivio njenoj tiraniji, zaradio je trideset koplja u telo.

Bizarne naredbe i zakoni obeležili su početni period njene vladavine: kako bi ceo narod sa njom delio žalost zbog muževljeve smrti, Ranavalona je naredila da svaka osoba u kraljevstu deset meseci mora da brije glavu, osim profesionalnih narikača (da, u Ravinom kraljevstvu mogli ste imati i ovo zanimanje) koje su morale imati duge kose. Muževljev leš bio je nedeljama izložen podanicima; u periodu žalosti, bilo je zabranjeno plesati, kupati se, svirati, spavati na dušeku, gledati se u ogledalu i tapšati. Ukoliko ste samo zadremali na mekom matracu ili zaboravili da obrijete glavu, prodali bi vas u roblje. Kada nije smišljala nesvakidašnje zakone, Ranavalona se borila protiv najezde britanskih i francuskih snaga (njihove glave nabodene na kolcu krasile su Ranavaloninu tvrđavu). Neostvareni Ravin izum bile su nezamislivo velike makaze skrivene u šumi, koje bi pokosile neprijateljske trupe u sekundi. Ravinu netrpeljivost prema strancima smo već napomenuli, iako ih je u početku svoje vladavine podnosila.

Mrzela je hrišćanstvo i bilo koju stranu religiju, ali je tradicionalnu religiju poštovala i negovala. Upravo je tradicionalna religija bila Ravina inspiracija za tzv. Tangena Ordeal (ne, ovo nije nikakva video-igrica, društvena igra, sport i slično). Ovaj izazov sastojao se iz sledećeg: ukoliko bi draga kraljica smatrala da ste krivi, vaš zadatak bio je da pojedete tri parčeta pileće kože i popijete čašicu otrova (napravljenog od otrovnog oraha drveta tangene). Ukoliko povratite sva tri parčeta i nekim čudom preživite dejstvo otrova, čestitamo! Slobodni ste, sve dok se kraljica ponovo ne okomi na vas. Ukoliko bi optuženik povratio samo deo pileće kože i zakazao u ovom zadatku umiranja, metode kojima bi skončao bile su zaista raznovrsne: davljenje, razapinjanje, lomača, bacanje sa ceremonijalne litice, ponovno bacanje sa pomenute litice ukoliko prvo nije uspelo, dranje kože, testerisanje na pola (uzduž ili popreko, kako više volite), kuvanje na živo… prinuđeni smo da skratimo listu. Nepovraćanje i smrt su takođe značili da ste krivi.

Iako je većina ovih podataka sasvim moguće produkt neprijateljske propagande, zaista je teško odvojiti realnost od fikcije: u oba slučaja, navedeni podaci su, pojednostavljeno rečeno, jezivi. Ranavalona I poznata je prvenstveno kao okrutna i beskrupulozna vladarka. Pozitivna strana njene vladavine (čudno, ali ona postoji) jeste što je u ovom periodu Madagaskar doživeo kulturni i industrijski napredak, a uticaj inostranih kultura zaista je bio sveden na minimum (Ravi je, pak, volela francusku modu). Nakon decenija vladavine Ranavalona mirno je skončala svoj život u dubokoj starosti.

Revolucionarke, oslobodioci, inovatorke ili sadisti, manijaci, diktatorke – s koje god tačke gledišta ih posmatrali, ove nesvakidašnje vladarke svakako su vredne pomena. I pored sve jeze i mučnine koje njihova (ne)dela mogu da vam probude.

Facebook127
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti iz istorije
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zanimljivosti iz istorije
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
» Zanimljivosti iz hemije
Strana 27 od 27Idi na stranu : Prethodni  1 ... 15 ... 25, 26, 27

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-