Zanimljivosti iz istorije

1.

Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike.

Ovo otkriće obelodanio je nemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dve godine kasnije na kongresu u Holandiji.

Istorija

Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re'is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristofer Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Re'is [Reis] koji je također bio mornarički oficir Otomanske flote.

Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak
različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio
Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

2.

Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u neverovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih tri stotine godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6 000 godina, negde oko 4 000. godine pre Hrista

Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6 000 godina. Još uvek postoje neslaganja u naučnom svetu o tome kada se završilo poslednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9 000 i 13 000 godina pre Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi ovakav poduhvat?

Dobro nam je poznata činjenica, ako je verovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina pre Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda pre 6 000 godina posedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što jenama tek u današnje vreme pošlo za rukom?

Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane "portolani" i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih "portolan" mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko "portolan" mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posedu jedne ovakve "specijalne mape".

Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je nameravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmer, a zatim i da započne posao oko izrade
mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:
" Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)"

Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.

Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye ("Mornarska knjiga" ili „Mornarički priručnik")

Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.

I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića Španskih i Portugalskih moreplovaca pa su najverovatnije ukazale sultanu na pretnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.

Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtevao od Sultana da protera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.

Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.

Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr. Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.

3

U uvodu za svoju knjigu, Maps of the Ancient Sea Kings, iz 1979. godine, Dr. Charles Hapgood navodi:

"Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove."

Prema hipotezi koju je postavio Dr. Charles Hapgood, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim
mornarima.

Hapgood dalje piše:

"Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale i mape drugih
područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika. Jasno je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno, iz podataka sa ovih mapa proizlazi da su stare civilizacije istraživale Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena ledom. Također je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma precizno dsa određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i nanje Starog i Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka..."

Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida ili civilizacija Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit, ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma."

Dve godine kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi kontraverzni bestseler po imenu "Chariots of the Gods?" [Kočije Bogova?], prva knjiga još čuvenijeg autora po imenu Erich von Däniken. U ovoj knjizi monumentalne važnosti, koja je doživela više od dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken po prvi puta iznosi šokantnu teoriju da su našu planetu u više navrata kroz
istoriju posećivali vanzemaljci. Na osnovu dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo naučnih činjenica, Deniken tvrdi da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete. Njegova najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih "Bogova" i prikazuje arheološke dokaze koji potpomažu njegovu teoriju.
Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema Denikenu, načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili uz pomoć osmatranja iz vazduha.

1953. godine jedan turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog Kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Arlington H. Mallery. Nakon dužeg ispitivanja, Mallery je otkrio koji je metod projekcije korišten da se sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6000 godina?

Navodno je i sam Biro za Hidrografiju američke mornarice bio zaprepašćen preciznošću i detaljima mape, us pomoć koje su čak uspeli da isprave nekoliko grešaka na današnjim mapama!
Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve do sredine XVIII veka.
Hapgood je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi
geografske koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata!
Ne samo da su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara.
Hapgood je tada poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Richard Strachan [Ričard Strečan] koji je u to vreme radio na Institutu za Tehnologiju u državi Massachusetts [Masačusets], popularnom MIT-u.

Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strachan je bio uveren da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i metoda projekcije.
U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z. Ohlmeyer napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud
kao što su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda.

4.
Charles Hapgood je 1953. godine napisao knjigu "Earth's shifting crust:
a key to some basic problems of earth science" (kasnija izdanja ove
iste knjige nose naziv "Path of the Pole") u kojoj je postavio teoriju
koja bi trebalo da objasni iz kog razloga Antarktik nije bio pod ledom
sve do 4 000 godine pre Hrista. Ukratko, Hapgood tvrdi da je razlog
zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda i koji je bio mnogo topliji
položaj kontinenta u to doba. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme
nalazio oko 2 000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se
nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom temperaturnom
pojasu.
Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju,
pomerio na svoju današnju lokaciju treba da se traži u tzv. Pomeranju
Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog
pomeranja tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari
pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva litosfera,
u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgood detaljnije opisuje ovu teoriju
u svojoj knjizi "Maps of ancient sea-kings". Ova teorija poslata je na
razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući
entuzijazam, te u uvodu za knjigu "Earth's shifting crust" kazuje:

"Polarne
regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično
raspoređen oko polova. Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično
nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi na
krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje
centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način dostigne određenu tačku,
celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete".

Bila ova teorija tačna ili ne, misterija ostaje.
Mapa
Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema
današnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu
mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme.
Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna
koordinate meridijana izumeo je englez John Harrison [Džon Harison]
1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva
vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina
kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza mapa koja
prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas
zapanjuje.

I sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape
koristio mnogo starije mape koje su i neki drugi kartografi koristili
za izradu mapa velike preciznosti.

*

Jedna od
takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je
mreža paralela Evrope i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani
koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa
odstupanjem od samo pola stepena!

* Mapa koju je sačinio Turčin
Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km širok kopneni pojas koji
povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta,
Ameriku i Aziju, a koji je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog
doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi
postala morsko dno.

*

Još neverovatnija je
Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se
proteže na Sever sve do Grenlanda, a nezamislivo je precizna. Potpuno
je nemoguće da je neko u XIV veku bio sposoban da proračuna i prikaže
ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela.

* Mapa koju je 1532. godine sačinio Oronteus Fineus je isto tako veoma precizna, i prikazuje Antarktik bez polarne kape.

Zaključak

Ove
mape, i niz drugih, kao naprimer Zheng He-ova mapa sveta, Pizzigano
nautička mapa iz 1424. godine, Cantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di
Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete
koristeći znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Štaviše, za
izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih
pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno,
pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguće da su ove davne
kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom
kreacijom i na koje smo posebno ponosni u današnje vreme?
Neko je
sve ovo znanje pretočio u mape u vreme u kojem smo mi još uvek živeli
na veoma primitivan način, i to koristeći nekoliko preostalih parčića
koje vreme nije uništilo i zaturilo, ali, videćemo da ove mape nisu
jedino znanje koje su nam naši preci ostavili u amanet, a mi zaboravili
kako da ga koristimo.

Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada
se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala
veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na
nepoznat način nestala sa lica zemlje i tek sada polako počinjemo da
nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.

Najstarija
nama poznata civilizacija, kultura Sumerana u Mezopotamiji, javlja se
niotkuda oko 4 000 godina pre Hrista i nema nikakvog pomorskog
iskustva. Ali Sumerani nam sa strahopoštovanjem govore o precima koji
su bili "bogovi", a zvali su ih Nefilim.
kraj

Gordijev čvor

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 333 pre n.e., u hramovima grada Gordiona koji je osvojila makedonska vojska su se mogle pronaći mnoge neobične stvari. Jedna od njih su bile kočije na kojima je dio za koji su se vezivali konji bio obmotan konopcem vezanim u čvor. Legenda je kazivala da će osoba koja uspije da razveže čvor postati kralj Male Azije. Mnogi su pokušavali da odvežu ovaj čvor, ali niko nikada nije uspio. Kada je čuo za ovu priču, Aleksandar je odmah prihvatio izazov. Konopac je međutim bio tako uvezan da Aleksandar nije mogao da pronađe mjesto odakle bi počeo da ga odvezuje - oba kraja su bila sakrivena u čvoru. Aleksandar je bez razmišljanja izvukao mač i presjekao konopac. Kao što se moglo i očekivati, čvor se mačem mogao presjeći bez problema, tako da se raspao u komade. Aleksandar je pokušao nešto čega se niko prije njega nije dosjetio. Tako je prema proročanstvu Aleksandar bio taj koji će postati kralj Azije.
Postoje teoretičari koji sumnjaju u istinitost ove priče. Budući da je Aleksandar poslije svoje smrti predstavljan kao božanstvo, o njemu postoje mnoge slične priče. Postoje i mnogi mitovi, ako onaj što govori o tome da su njegovi uspjesi i neuspjesi zavisili od jednog boga dalekog Sjevernog mora. Svejedno, sudeći po njegovoj sopstvenoj prirodi, priča o Godrijevom čvoru bi lako mogla da bude istinita.

Marko Polo i Kublaj Kan

Mongolski car Kublaj-kan štitio je i starao se o Marku Polu sedamnaest godina. Ovog briljantnog mladića naučio je mongolskom jeziku i običajima i volio ga je kao sina. Marko Polo bio je njegov izaslanik ne samo u stranim zemljama nego i u samom carstvu. Polo je Kublaj-kanu uzvraćao topla osjećanja. On se istinski divio caru zbog toga što je uspio da osvoji toliko zemalja, kao i da porazi svaku katoličku zemlju koju je odlučio da napadne. Prethodno je Monke, njegov stariji brat i, ko i Kublaj, unuk Džingis-kana, stupio na prijesto i postao četvrti mongolski car. Kublaj je vladao kineskom oblašću i gledao kako njegov brat širi carstvo. Monke je iznenada umro 1259.godine, a prijesto je naslijedio Kublaj. Cartsvo se, u međuvremenu podijelilo , pa je preselio prijestonicu u današnji Peking i osnovao dinastiju Juan. Ukinuo je mnogo pravila koja su se tradicionalno poštovala u Kini, uveo jednu valutu za cijelu zemlju, kao i neke poreze u svim oblastima, a onda je, 1279 godine, izvršio napad na južne oblasti kako bi ujedinio temlje po prvi put u svojoj istoriji. Nakon ujedinjenja Kine, pripojio je Burmu (današnji Mijanmari), Kambožu i Čampu (današnji Vijetnam.) Ipak, doživio je neuspjeh prilikom pokušaja osvajanja Japana . I pored toga, uspio je da zavlada najvećim dijelom Azije i da izgradi ogromno carstvo koje je bilo veće čak i od carstcva koje je stvorio njegov djed.

Velika bitka

6.juna 1944.godine u 00:15 sati, prve savezničke padobranske brigade su počele desant na Normandiju. Ovom operacijom iz vazduha, koja se zvala "Tonga", je počela najvažnija bitka u ovom ratu - "Operacija Overlord" - a njen cilj je bio da se nacisti natjeraju na povlačenje iz Francuske.
Vrijeme je bilo loše sve do dana njihovog desanta, tako da je postojao rizik da ova misija ne uspije, ali je Dvajt Ajzenhauer, komandant savezničkih snaga, znao da im je ovo bila jedina šansa i odlučio da se akcija nastavi po planu, prethodno je odloživši jedan dan. Do pet sati ujutru, svi pripadnici padobranskih brigada su se spustili i zauzeli svoje položaje, a saveznički brodovi i avioni su počeli da bombarduju njemačke ratne položaje duž obale. Do 6:30 ujutro, iskrcalo se oko 160.000 vojnika.
Nijemci su prethodno saznali da se saveznici pripremaju da izvrše napad, ali nisu znali tačno gdje. Feldmaršal Romel, komandant njemačkih snaga u južnom dijelu Francuske, bio je siguran da će se oni iskrcati na Normandiji, ali se vlasti u Berlinu nisu slagali sa tim. Njihova pretpostavka je bila da će se saveznici spustiti u Kaleu, francuskom gradu koji se nalazio najbliže Berlinu. Napad saveznika je zaprepastio njemačke vlasti. Svi zvaničnici su smatrali da se napad na Normandiju ne može izvršiti u narednih nekoliko dana. Posljedica toga je bila nepripremljenost Nijemaca za borbu, zbog čega nisu imali nikakve šanse, a saveznici su im uništili sve vojne snage.
Međutim, Hitler u početku nije bio obavješten o ovom napadu. Budući da je volio noći provoditi budan, često je spavao do kasnog poslijepodneva, pa su odlučili da ga ne bude. Kada se probudio, odmah je poslao naređenje da se rasporede i angažuju vojne snage, ali je već bilo prekasno. U narednih deset dana, iskrcalo se 600.000 savezničkih vojnika i potisnulo nacističku vojsku ka Njemačkoj. Tri mjeseca kasnije je oslobođen Pariz. Ova presudna bitke je dala prednost savezničkim snagama.

Vinston Leonard Spenser Čerčil i Hitler



"Imamo samo jedan cilj: da srušimo Hitlera i uništimo Nacističku partiju. Šta god da se desi, ovo ne smijemo da zaboravimo. Šta god da se desi, sa Hitlerom nema pregovora."

Engleska je bila izložena njemačkim napadima iz vazduha, a Čerčil se obraćao javnosti putem radija i držao govore da bi ljudima podigao moral. Hitler je u početku razmišljao o eventualnom savezu sa Engleskom. Međutim, Čerčil je to odbio, a Hitler je 1940.godine poslao avione na Englesku.

Godine 1900-te, je izabran za zamjenika Konzervativne stranke, a u svojoj karijeri je doživio mnogo uspona i padova sve do 1940.godine, kada je imenovan za premijera i kada mu je povjerena bezbjednost države. Bio je poznat kao političar koji je "izgubio većinu izbora".

Engleska je uspjela da preživi bombardovanje njemačke avijacije, a uloge su se kasnije promijenile. Britanci su načinili veliki pomak u odbrambenoj tehnologiji od vazdušnih napada i uspjeli da se odupru snažnom bombardovanju. Čim su utvrđene neophodne odbrambene mjere, Čerčil je prešao na slijedeću tačku dnevnog reda: sklapanje saveza sa Rusijom.

"Sklopićemo savez sa svoma koji se suprotstavljaju nacistima, bez obzira na njihovo političko uređenje", rekao je Čerčil.

Molio je Amerikance da se pridruže ratnim naporima i da se osnuje uspješna  koalicija, koju će činiti SAD, Engleska i Rusija. Osim toga, pružio je svoj doprinos prilikom napada na Normandiju, koji je označio početak kraja nacističke dominacije.

Poslije rata, Čerčil je postao glavni propagator pacifističkog pokreta. Ponovo je biran za premijera, sa mandatom od 1951. do 1955.godine, i dobio je Nobelovu nagradu za književnost kao priznanje za njegova obimna istorijska djela.

U ruševinama Pompeje - razorene i zatrpane 79. godine, za vreme erupcije
Vezuva - nađena je jedna radionica za izradu sapuna kao i sapun izliven
u kalupe. Naučnici smatraju da je sapun bio izraden istog dana kad je
Pompeja stradala. [You must be registered and logged in to see this image.]

- Štit legendarnog grčkoj junaka Ajanta , Telamonovog sina, koji je po hrabrosti bio prvi poslije Ahila, bio je po Homeru sašiven od kože od sedam bikova. Izradio mu ga je prvi majstor tog zanata Tihij iz grčke pokrajine Beotije.

- Kada vladar Engleske, bio to kralj ili kraljica, prisustvuje zasjedanju Gornjeg doma, niko od njegovih službenika ili članova ne smije da se pojavi u rukavicama. Gole šake treba da budu neka vrsta dokaza da niko od prisutnih ne nosi tajno oružje. Ovakav običaj potiče još iz vremena kada su rukavice bile i šire i duže, a zavjere protiv vladara češće.

- Na Aljasci, dok je još bila ruski posjed, živjelo je indijansko pleme Tingit. Pripadnici ovog plemena bili si majstori u rezbarenju totema od visokih debelih stabala oborenog drveća. Kada je Abraham Linkoln postao predsjednik Sjedinjenih Američkih Država, pleme je izrezbarilo ogroman totemski stub s njegovom glavom. Danas taj Linkoln-totem može da se vidi u muzeju Žinoa , glavnog grada Aljaske, koji mnogi izgovaraju i kao Džuno.

-Među starim Majama, pripadnicima indijanskog naroda koji je živio u današnjem Meksiku, noge su bile mjerilo ljepote žena. I to ne bilo kakve noge - najkrivlje su smatrane za najljepše.

- Nekoliko dana prije znamenite bitke kod Čitl Big Horna, u kojoj su Indijanci potukli američke čete kojima je komandovao general Kaster , legendarni poglavica Sijuksa Bik Koji Sedi učestvovao je u ritualnim igrama posvećenim vrhovnom bogu. Kao žrtveni dar on je tom prilikom "poklonio"velikom Manituu 50 komadića sopstvenog tijela koje je odsjekao sa svoje lijeve ruke.

ČEZARE BORDŽIJA"

Чезаре Борџија (Рим, 13. септембар 1475 — Вијана код Наваре, 12. март 1507) је био италијански војсковођа, политичар и кардинал.
Као већина аспеката из његовог живота и датум његовог рођења је предмет предмет расправе. Рођен је у Риму 1475 или 1476 године- син кардинала Родрига Борџије који касније бити познат под именом Папа Александар VI и његове љубавнице Ванозе де Катанеј.
Ћезаре је прво био предодређен за каријеру у католичкој цркви од стране свог оца, и постао је свештеник са 15 година. Паралелно са бирањем Родрига Борџије за папу Ћезаре Борџија постаје Кардинал са само 18 година. Његов отац је положио све наде породице у његовог брата Ђованија, ког је поставио као главног генерала папске војске. Ђовани бива убијен под мистериозним околностима 1497 године. Ово му отвара могућности за дуго очекивану војну каријеру. Недуго потом 17. августа 1498 Ћезаре постаје први човек у историји која се добровољно одриче кардиналске титуле.
Иако је био способан војсковођа и државник, Ћезаре је имао проблема да настави успешну владавину без подршке папства, које је држао његов отац. Након смрти његовог оца бива ухапшен од стране новог папе Пија III, потом бежи из затвора али његову коначну пропаст изазива избор за папу смртног непријатеља његове породице кардинала Ђулијана дела Ровера .
Погинуо је 1507. у бици код Наваре. Био је кнез Ромање и војвода од Валентиноиса. С именом тог војсковође и кардинала повезан је појам хладнокрвног убице који не преза ни пред каквим злочином, а Макијавели који му је посветио своје дело Владалац помиње га као узор политичара циника, чувеног по окрутности и безобзирности. Разни извори наговештавају да је у борби за престо Ћезаре најпре наредио да убију његовог старијег брата, међутим ове тврдње је тешко доказати пошто потичу од непријатеља породице Борџија.
На 10 Maј 1499, Ћезаре је оженио Шарлоту од Албрета (1480 – 11 Март 1514). Она је била сестра од Џон (Хуан) III од Наваре. Заједно су имали кћерку, Луизу Борџију, Војвоткињу од Валентиноиса, (1500–1553). Ћезаре је такође био отац још најмање 11 деце, међу њима је био и Ђироламо Борџија, који је оженио Изабелу Контесу од Карпија, и Лукреција Борџија, која се после очеве смрти преселила на двор своје тетке Лукреције у Ферари.
Ћезарева оригинална гробница је била у цркви Санта Мариjа у Виjани са натписом "Овде лежи у мало земље онај кога су плашили сви, онај који је држао мир и рат у својој шаци." Међутим 1537 године локални свештеник наређује да се његови остаци преместе на локацију изван цркве.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Трком у вечност

Пре тачно 2500 година мала војска састављена од Атињана поразила је огромну силу Персијског царства у бици о којој се често говори као о прекретници светске историје. Колико је заправо била важна Маратонска битка?

Брзи и мртви – ваза из 6. века пре наше ере приказује грчке војнике у трку. Записано је да су на Маратонском пољу атински војници, што није био обичај у то време, јуришали у битку.

„Јер ако се са мном сложиш да морамо да се боримо, земљу своју учинићеш слободном, а град свој најбољим у читавој Грчкој. Али ако одлуку донесеш да се не боримо, изгубићемо све.” (Херодот 6.109)

Ово су биле надахнуте речи Милтијада, атинског генерала, упућене саборцу генералу Калимаху, које су проузроковале један од највећих коцкарских потеза у историји ратовања. Било је то 490. године пре наше ере. Место догађаја било је Маратонско поље. Задатак је био одбранити се од најезде војске Персијског царства, највеће војне силе икад виђене у античкој Грчкој.

Персијска војска искрцала се почетком августа исте године у Маратонском заливу, четрдесетак километара северно од Атине, а уз њу је био и протерани атински тиранин Хипија, који је издао бивше суграђане. Број персијских војника био је невероватан: антички историчар Херодот записао је да су Персијанци довезли 600 борбених бродова – тријера – пуних војника; историчари из каснијег раздобља – Плутарх и Паузанија – проценили су укупан број персијских војника на задивљујућих 300.000!

Персијанци су дошли у Грчку да би се осветили. Краљ Дарије био је бесан због тога што су Атињани и Еретријци (становници полиса – града-државе – који се налазио на данашњем острву Еубеја) притекли у помоћ побуњеницима у покрајинама које су се налазиле на ободу Персијског царства, на обалама Јонског мора (у данашњој Турској). Дарије је поразио побуњенике, али је одлучио и да се једном за свагда реши Грчке коју је, највероватније, сматрао мајушном и досадном бувом на кожи огромне Персије. Његова велика војска развила је једра и запловила преко Егејског мора, прегазивши острво Наксос и Еретрију, да би се искрцала на Маратонском пољу, на путу ка Атини као следећем циљу.

Чувши за вест о искрцавању Персијанаца, Атињани су на брзину мобилисали све војнике које су имали. Антички историчари су проценили да су огромној персијској сили Атињани супротставили 9000 војника, којима се придружило око 1000 војника из суседног града Платеје.

Кад Грци полуде

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ваза из 5. века пре наше ере приказује грчког војника који се бори с персијским коњаником

Атињани су послали и Фидипида, гласника тркача, у Спарту (удаљену око 240 километара) да замоли за помоћ. У Спарти је у току био један од верских празника па су Спартанци поручили да ће моћи да пошаљу трупе тек за десет дана. Фидипид је потом опет претрчао растојање од 240 километара да би атинским војницима пренео поражавајућу вест да ће Атињани и Платејанци морати сами да се сукобе с Персијанцима. Кад се персијска војска искрцала на обалу и почела да заузима борбене редове у Маратонској равници, малобројне атинске и платејске снаге запречиле су уски кланац кроз који су Персијанци морали да прођу да би стигли до Атине.

Створила се нека врста пат позиције коју је нарушио Милтијад, претходно убедивши свог саборца, генерала Калимаха, да Грци морају да нападну. Херодот је забележио да су тог 12. августа (или 12. септембра, што зависи од начина на који се тумачи антички календар) 490. године пре наше ере грчке снаге први пут од почетка битке напале Персијанце претрчавши, уместо да марширају, око 1500 метара који су их делили од непријатеља. То су урадили с толиким одушевљењем да су Персијанци помислили да су Грци полудели.

Малобројне грчке снаге састављене од грађана добровољаца брзо су разбиле лако наоружана персијска крила, да би се потом обрушиле на снажније средиште персијског борбеног поретка. Том приликом погинуо је Калимах, заједно с још 192 Атињанина и једанаесторицом Платејанаца.  Персијски губици били су много већи: погинуло је 6400 војника и уништено седам бродова. Поражени персијски војници побегли су у нереду да би потражили спас на својим бродовима, а многи су се удавили у мочварама које окружују Маратонско поље. Докопавши се мора, персијска флота покушала је да нападне Атину с југа, опловивши око полуострва Атика. Грчке снаге су, у усиљеном маршу, прешле 40 километара од Маратонског поља до Атине и поново се распоредиле да би одбраниле град. Кад су Персијанци видели Атињане како се постављају у борбене редове пред градом, коначно су одустали од напада, окренули бродове и отпловили кући. На тај начин Атињани су уз помоћ Платеје извојевали победу и слободу, не само за своје градове него и за читаву Грчку.

Значај битке у античко време

[You must be registered and logged in to see this image.]

Римљани исказују поштовање – предња страна римског саркофага који велича победу Атињана у бици на Маратонском пољу.

Данас, 2500 година после Маратонске битке, тркачи се у градовима широм света такмиче у дисциплини која се назива маратон. Ова дисциплина смишљена је тако да симболично представља пут који је атинска војска превалила од Маратонског поља до Атине, а посебно да обележи подвиг војника и гласника Фидипида који је претрчао ту удаљеност да би донео вест о победи.

Колико је заправо важна ова битка? Историчар Криси уврстио је 1851. године Маратонску битку у ред петнаест најважнијих битака у историји човечанства, а Џон Стјуарт Мил је 1846. године у есеју о раној грчкој историји и легендама написао:

„Прави праоци европских народа нису они од чије су крви ти народи потекли већ они од којих је потекао највећи део њиховог наслеђа. Маратонска битка је можда најзначајнија од свих битака за све европске народе. Да је исход битке тог дана био другачији, европски народи би можда и даље ходали по шумама.”

Да ли је Мил у праву? Колики је био стварни значај ове битке за Персију, Грчку, Атину и за нас који данас живимо? За Персијанце, значај ове битке највероватније је био веома мали. Персијски краљ је, у свом непрегледном краљевству, располагао практично неограниченим изворима. Само десет година касније, Даријев син Ксеркс вратио се с још већом силом да би напао Грчку. Његову најезду је, у чувеној бици код Термопилског кланца, зауставила чета од 300 Спартанаца, да би га нешто касније поразила здружена војска грчких градова код Платеје и Саламине.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Реплика мермерног стуба подигнутог у славу Атињана погинулих у бици код Маратона.

Ипак, победе код Платеје, Саламине и Термопилског кланца вероватно не би биле могуће да није било победе на Маратонском пољу, пошто је то била прва битка у којој су Грци победили Персијанце. Несумњиво је да је Маратонска битка Атињанима била веома важна. Ипак је она, и поред свега – ако се изузме скромна подршка Платеје – била њихова победа над моћним царством. Та чињеница није само ојачала крила демократије у Атини (која се појавила и почела да живи само двадесет година пре Маратонске битке), већ је Атину издигла до свеопштег поштовања.

Атињани, са своје стране, нису губили време и потрудили су се да поруке које је ова битка послала свету, као и власништво над „маратонском легендом”, постану вечни. На бојишту су направили победнички трофеј – стуб од мермера висок десет метара, као и погребну хумку за 192 погинула Атињанина која је била висока девет, а широка педесет метара. У то време војницима је била посебна част да буду сахрањени поред бојишта, а не на јавном гробљу у Атини. Ови трофејни неимарски подухвати и данас могу да се виде на Маратонском пољу. Претпоставља се да је на Акропољу, главном светом подручју Атине на коме ће педесет година касније бити подигнут Партенон, започела градња великог храма који је срушен пре него што је завршен, током другог напада Персије, десет година касније.

Уз то, поред новог храма била је подигнута и статуа Атине, богиње заштитнице града, висока девет метара, за чију изградњу је био употребљен плен извојеван на Маратонском пољу. Један храм био је саграђен и на Соуниону, најјужнијој тачки полуострва Атика, а још један у Рамноусу, светилишту које се налазило недалеко од Маратонског поља.

Атина се својом победом разметала и на међународном плану. У великом панхеленском светилишту на Олимпији, Милтијад је као жртву принео персијски шлем с детаљним записима о бици и победи Атине. Овај шлем изложен је у музеју Олимпије. У међународном светилишту у Делфима, Атина је саградила групу скупих бронзаних статуа и ризницу од мермера. Те статуе, грађевине и ратни плен обзнанили су победу Атине у читавом античком свету и од Маратонске битке створиле нешто више од победе.

Атина и њени наследници у античком свету наставили су да користе легенду о Маратонској бици. Догађаји у 5. веку пре наше ере низали су се даље: Персијанци су се поново вратили да би их победила заједница грчких држава, Атина се даље развијала и саградила је Партенон, изгубивши касније све током тридесетогодишњих пелопонеских ратова, а Маратон је, корак по корак, постао метафора славних дана Атине.

Милтијадов син Кимон направио је средином 5. века пре наше ере нови споменик у част Маратонске битке, Ликург, атински реформатор који је живео у 4. веку пре наше ере, често је помињао Маратонску битку као тренутак у историји у коме су Атињани били највећи у Грчкој, династија Аталида из Пергамона, која се у 2. веку пре наше ере прогласила наследницима Атине, поредила је своје победе с победом на Маратонском пољу и победом Грчке у Тројанском рату.

Значај битке у данашње време

Али, да ли је Маратонска битка и даље важна? С једне стране, једноставно је играти се претпоставком „шта би било кад би било”: да је Грчка била покорена на Маратонском пољу, како би изгледала Европа? Сигурно је да би била другачија.

С друге стране, да бисмо боље разумели зашто је Мил сматрао да је Маратонска битка толико важна, морамо да сагледамо и време и околности у којима је Мил живео. Западна Европа у 19. веку поново је полудела за старогрчком културом и свиме што је било грчко. Сама грчка нација доживљавала је у то време препород и, на неки начин, поново се „родила” после рата за независност с Отоманском империјом.

Уколико томе придодамо и растућу популарност величанственог приповедања о европској историји која је поистовећена с појмом „Запада” који, је л’, симболизује слободу, и супротстављен је појму „Истока”, који је означавао деспотизам, лако је схватити како је Херодотова прича о грчком сукобу с Персијом, а посебно Маратонска битка, постала толико важна и чувена. Била она или не пресудан тренутак у схватању прошлости Европе, прича о грчким јунацима с Маратонског поља је врста приче коју историчари највише воле да причају младим поколењима.


Од маратонске битке до модерних олимпијских игара

Према речима Херодота, који је о Маратонској бици писао седамдесет година пошто се она одиграла, човек по имену Фидипид трчао је од Атине до Спарте и назад да би питао Спартанце за помоћ, том приликом претрчавши 420 километара. Али Херодот не помиње модерну верзију предања о Фидипиду по којој је он, осим поменутих 420 километара, после битке претрчао још 42 километра који деле Маратонско поље од Атине да би Атињанима пренео вест о победи – после чега је, како каже прича, пао мртав. Уместо тога, по Херодотовим записима, читава атинска војска брзо је одмарширала назад у Атину не би ли спречила могући нови напад Персијанаца с југа. На причу по којој је један тркач обзнанио победу морало је да се причека до 1. века пре наше ере, а 180. године у списима Лусијана осванула је верзија коју и данас познајемо. Песма Роберта Браунинга из 1879. године која је имала наслов „Фидипид”, написана је у славу Фидипида из Лусијанове приче који је издахнуо после претрчана 42 километра од Маратона до Атине да би донео величанствену вест.

Романтична представа на којој је ова прича заснована подстакла је Мишела Брела да 1896. године, током првих модерних Олимпијских игара, предложи Пјеру де Кубертену, приређивачу овог такмичења, да у списак дисциплина укључи и трку од 42 километра. Стаза је била постављена од Маратона до Атине и пратила је у највећој могућој мери трасу коју је стотинама година раније претрчао легендарни гласник. Први победник био је Грк Спирос Луис, а та трка била је прва у дугом низу трка које се од тада одржавају у градовима и на такмичењима широм света.

Ипак, тачна дужина стазе од 42.195 метара није била одређена све до 1908. године и Олимпијских игара у Лондону, кад је дотадашња дужина мало повећана како би стаза могла да почне код Виндзорског дворца и да се заврши испред краљевске ложе на Олимпијском стадиону.


Политикин Забавник

Многи хтели, неки започели – Освајање света

Још од почетака цивилизације и најстаријих држава, један од најважнијих циљева било је обједињавање читавог света у једно царство. Замисао о светском царству живела је подједнако у антици, средњем веку, добу разума, епохи нетрпељивих идеологија, а одржала се до нашег времена


Занимљиво, али ниједан од великих, злогласних, а понекад и славних покушаја да снагом велике војске под једну круну дође читав свет, није уродио плодом. Штавише, успех је био краткотрајан и никада није обухватио већи део насељених подручја планете.

Копно захвата трећину планете Земље. Реч је о 148,9 милиона квадратних километара, подручју које је од данашње Републике Србије веће 1692 пута! Све до почетка 20. века било је крајева наше планете који су били непознати. Ипак, раздобље открића планете, које је трајало више од тридесет векова, било је мотивисано пре свега освајањима.

Освајање света био је занос појединих великих владара и војсковођа. Александар Велики водио је војску током десет година, уверен да ће стићи до краја света. Римски песник Хорације сматрао је да су римске легије освајале свет како би откриле порекло сунчевог сјаја. Император Аурелијан, објединивши посустало Римско царство, дичио се титулом обновитељ света. Византијски императори сматрали су се светским, универзалним царевима, а арабљанске и касније османске калифе владали су, све до 1924. године, заједницом свих људи – умом. Кинески цареви веровали су да владају Средишњим царством света. Прве колонијалне силе – Шпанија и Португал – поделиле су у два наврата планету Земљу, на начин коме је најближе сечење зреле јабуке. Ипак, земље које су себи доделиле нису стигле ни да открију и заузму, а камоли задрже.

Светској власти тежили су политбирои Совјетског Савеза. Чак и у кратковекој Париској комуни окупљени револуционари клицали су „светској републици”. Историчари који су се бавили дугорочним програмом Адолфа Хитлера наводе како је фирер великонемачког Рајха очекивао да се повуче 1950. године, у часу кад прво порази Француску и Велику Британију, а затим и Совјетски Савез. Светску владавину Немачке требало је да, према овим програмско-кошмарним сновиђењима, оствари тек његов наследник после великог ваздушног рата са Сједињеним Америчким Државама за који се процењивало да би требало да отпочне око 1980. године.

Током више од пет миленијума историје човечанства царства су непрекидно настајала и нестајала. Тачне границе међу државама постоје тек неколико столећа. Ипак, могуће је саставити опсежну листу узалудних покушаја великих држава, амбициозних државника и прослављених војсковођа који су покушавали да обједине свет.

Најдаље у овом настојању отишла су три царства. Највеће у историји – Британска империја – врхунац је доживело у годинама које су уследиле Првом светском рату. Друго по величини – Монголско царство – највеће просторе досегло је у првој деценији 14. века. Коначно, мада по пространству земаља које је објединило није било на трећем месту ове листе, најважније место по уделу које су његови поданици чинили у укупном становништву ондашњег света, заузима Персијско царство у време владавине Ахеменида почетком 5. века пре наше ере.

Прво царство


Британска империја имала је дуготрајан и мукотрпан развој. После хиљаду година освајања и колонизација управо је у Енглеској створена монархија која ће до краја средњег века објединити Енглеску, Ирску, Шкотску и већи део француских земаља. Пошто је до средине 16. века остала без свих својих европских поседа, енглеска круна окренула се поморској превласти. Успон Прве британске империје текао је током два столећа.  После победе над шпанском Великом армадом 1588. године, под енергичним владарима Елизабетом И и Џејмсом И, Енглеска је завладала морима. Основала је бројне колоније у Северној Америци, на обалама Индијског океана и беспућима Пацифика. У ратовима са Шпанијом, Холандијом и Француском, а још више храбрим експедицијама, каква је била она под командом сер Волтера Ролија, и смелим гусарима чији је несумњив симбол био сер Френсис Дрејк, енглеска држава проширила се на бројне колоније широм планете. У одбрану овог царства вођен је и први истински светски сукоб – Седмогодишњи рат (од 1756. до 1763. године).

Криза коју је Британска империја проживела крајем 18. века, кад је америчка револуција потресла саме њене темеље, није спречила њено јачање на другим странама. До 1922. године – поред Канаде и Аустралије, читаве Индије (данашњи Индија, Пакистан и Бангладеш), половине Африке, десетина колонија у различитим положајима, стратешки важних тачака (Гибралтар, Малта, Суец…) – у поседу највеће империје у историји човечанства нашле су се некадашње колоније Немачког царства и делови османске државе. Британско царство је 1922. године обухватало 33,7 милиона квадратних километара или 22,7 одсто површине Земљиног копна. Ове области нису биле уједињене у централизовану монархију.   Била је замало двоструко пространија од данас највеће светске државе – Руске Федерације. Различит положај и посебна права и управа учинили су Британско царство стабилнијим, способнијим за промене, али и дугорочно неодрживим. Двадесет година после завршетка Другог светског рата већи део Британске империје претворио се у независне или само формално с енглеском круном повезане државе. Сâма Велика Британија је после стварања Слободне Државе Ирске 1922. године почела поступак деволуције чији се крај наслућује у наше време. Ипак, Велика Британија је и даље једна од великих сила, која је пре непуних тридесет година била способна да због једне своје „прекоморске територије” – Фокландских острва, на којима живи тек око три хиљаде становника – зарати с Аргентином и доведе у опасност светски мир. Био је то један од ретких ратова у коме се бивша колонијална сила позивала на национална права, док је њена противница истицала територијалне и стратешке интересе.

Друго царство


Почетком 13. века на пространствима средње Азије над многобројним монголским племенима власт је преузео енергични војсковођа Темуџин, у историји познат као Џингис-кан (1206–1227). Током наредних стотину година велике армије монголских коњаника ујединиле су читаву Азију и прегазиле половину Европе. Већ у генерацији која је наследила Џингис-канову, освојена је Кина. Нешто касније присаједињени су Персија, Блиски исток, руске земље. Под вођством Бату-кана сломљене су Пољска и војска Светог римског царства. Само је борба око упражњеног престола спречила Бату-кана да настави продор ка западној Европи. По повратку преко Угарске, Србије, Бугарске и Црноморског приморја монголска војска оставила је истинску пустош. Угарски краљ морао је да побегне на једно јадранско острво. У велебитском крају и данас постоји прича о војсковођи Пасоглаву – народ, наиме, до тада никада није видео припаднике друге расе. Друго бугарско царство никада се није опоравило од ударца који му је у пролазу задала монголска војска. Опустошена је и Србија.

Монголско царство у наредним годинама распало се на неколико великих царстава – каната. За Европу је свакако најзначајније међу њима било Златна хорда, која је много година господарила црноморским степама. Власт Златне хорде над руским кнежевинама остала је упамћена као татарски јарам. Поједини историчари сматрају да је одлука монголских освајача да преселе занатлије из руских градова у своју далеку постојбину изазвала дугорочну заосталост Русије, чије су последице постојале још у 20. веку. Будући српски краљ Стефан Дечански као млади принц неко време био је талац на двору владара Златне хорде.

На врхунцу краткотрајног државног јединства Монголско царство заузимало је чак 33 милиона квадратних километара. Било је нешто пространије него некадашњи Совјетски Савез и Канада заједно. Реч је о највећем целовитом царству у историји човечанства које је заузимало површину чак шест и по пута већу од Римског царства у време цара Трајана, односно било је четири пута пространије од империје Александра Великог.

Треће царство


Персијско царство ујединило је у себи готово целокупни свет познат човеку антике. Од Инда, за који је славни грчки морепловац Скилак тврдио да је шири од свих река света узетих заједно и где су, према Херодоту, живели мрави који ваде злато, до Арабијске пустиње, негостољубивих пространстава средње Азије, до египатских водопада. Чак су и грчке земље повремено морале да признају персијску власт. Цар Дарије је, мада је остао упамћен по неуспеху да подјарми Атињане и Спартанце, предузео чак и поход на неухватљиве Ските, у равницама данашње Украјине, које би његове армије несумњиво победиле да су могле да их натерају на отворену битку.

Персијско царство остало је упамћено као источњачка деспотија сурових обичаја. Ипак, стари Грци сами су признавали да је то било уређено царство с добром администрацијом и хиљадама километара путева. За наше време Персијско царство важно је због никада превазиђеног рекорда који је постигло. Највеће у свом добу, оно је вишеструко надмашено пространствима империја које су посегнуле за светском превлашћу у наредним столећима. Ипак, процењује се да је готово половина светског становништва (44 одсто) живела у Персији. Под династијом Ахеменида – краљевима-краљева – живело је 49.4 од 112.4 милиона становника планете, колико се процењује да је живело почетком 5. века пре наше ере.

***


Средњовековна Србија је током краткотрајног раздобља и сама била царство. За време трајања његовог великог ширења на југ, почетком четрдесетих година 14. века, царство је доживело врхунац освајањем трећег по величини градског средишта посусталог Византијског царства – Богомчуваног града Сера. Српски краљ Душан крунисао се за цара 1346. године, православна архиепископија уздигнута је у ранг патријаршије. У наредним годинама српске војске нису учиниле чак ни озбиљан покушај да освоје Цариград. Успеха није било ни кад је реч о Солуну који је, чак, привремено био отпао од у безвлашће огрезле Византије. Проглашење српског царства још је у средњем веку изазвало бројне недоумице. Васељенски патријарх је неколико година по проглашењу царства бацио анатему на српског владара. Свега двадесет година после смрти цара Душана дошло је до споразумног помирења двеју цркава. Српска страна се повукла. И мада је у новом веку српско царство постало државни идеал, а цар Душан „национална икона”, чињеница је да је силни владар остао једини Немањић који није проглашен за светитеља.  Такође, до нашег времена трају учене расправе о природи царске идеологије и државних претензија цара Душана, баш као и мање научне препирке око тога да ли је девет година царства довољно да се о томе прича наредних шестсто педесет.

Истина, Српско царство трајало је двадесет пет година, а трик питање је увек било колико је имало царева. Већина каже двојицу, а било их је четворица (Стефан Душан, Урош, Симеон и Јован). На једној од „топ-листа” светских империја ипак се несумњиво налази и Српско царство. Са својих четврт милиона квадратних километара заузело је тек 205. од 212. места. Ипак, било је пространије од било које од југословенских држава. Реч је о једном од пет царстава европског средњег века. Царства које је краткотрајни блесак доживело у часу највеће пошасти коју је преживела Европа – епидемије бубонске куге познате као црна смрт.

Какво год оно било, славни британски историчар Стивен Рансимен закључио је у својој познатој књизи посвећеној византијској цивилизацији да је у једном историјском тренутку, средином 14. века, било најмоћнија европска држава.

Извор: Политикин Забавник

Sedmo i jedino do danas očuvano svetsko čudo je velika piramida u Gizi, Keopsova piramida. Areholozi smatraju da je izgradnja velike piramide trajala oko 20 godina. Kada je izgrađena, piramida je bila visoka 145, 75 metara, ali se tokom godina vrh urušio za oko 10 centimetara. Zapremina piramide je dovoljna da se u nju smeste tri najveće katedrale na svetu (Rimska, Londonska i Milanska), vidi se sa Meseca, a nalazi se u središtu kopnene mase zemlje. Osim što je ovo bio veliki graditeljski poduhvat, koji se kroz istoriju pripisivao čak i bogovima i vanzemaljcima, matematička preciznost i simbolika brojeva je fascinantna.

Naravno, uvek je moguće doći do broja koji simbolizuje nešto mnogo veće od nas, tako da su mnogi povezivali mere i rastojanja sa hrišćanskim simbolima. Međutim, kako izgleda, građenje ove piramide nije bio čin viših sila, već odlične arhitektonske pripreme i kreativnog rešenja.

Naime, arhitekta i egiptolog, Žan-Pjer Huden je život posvetio otkrivanju ove zagonetke i zaključio da je jedino moguće bilo graditi piramidu naopako, to jest iz unutrašnjosti prema spolja. Kao krunski dokaz navodi se neistražena šupljina u utrobi piramide koja bi trebalo da dokaže da je pri konstrukciji za prenošenje miliona dvotonskih kamenih blokova korišćen tunel. Blokovi su prvo spoljašnjom rampom dopremani do trećine visine piramide (koja sadrži gotovo celu masu spomenika), a zatim je sama rampa reciklirana pri izgradnji ostatka. Pri tome se koristio unutrašnji, spiralni tunel.

Vladika i pesnik, veliki Petar II Petrović Njegoš bio je visok 191,5 centimetara, a njegov sinovac i naslednik knjaz Danilo samo 161,1 centimetar.

Proizvodnja baruta

Salitra je važan sastojak crnog baruta. Engleski kralj Charles I. je donio uredbu kojom je svako domaćinstvo ljeti jednom , a zimi dva puta moralo svu sakupljenu mokraću izručiti ovlaštenom sakupljaču .

Posebnim postupkom bi se petvorile u salitru.

Kralj je također polagao pravo na zemljišta obogaćena životinjskim izmetom s kojeg su kraljevi agenti imali pravo neometano kopati i prikupljati . Mjesta kao podovi golubinjaka, staja, klaonica i sl.

Najslavnija ruska carica Katarina Velika zapravo je bila Njemica




Otac joj je bio njemački princ Christian August, knez od Anhalt-Zerbsta, a majka je također bila njemačkog podrijetla kao kći princa od Holstein-Gottorpa. Zanimljivo je da je djed Katarine Velike bio protestantski biskup.

Njeno razdoblje vladanja smatra se "Zlatnim dobom" povijesti Ruskog Carstva. Premda je vladala apsolutistički, uvela je mnoge pozitivne reforme u državu, poput boljeg obrazovanja, pa se takav tip vladanja naziva "prosvijećenim apsolutizmom".

Zanimljivo je da je Katarina zapravo rođena kao čista Njemica i da nije imala, po svemu sudeći, ni kapi ruske krvi. Otac joj je bio njemački princ Christian August, knez od Anhalt-Zerbsta. Ta mala državica Anhalt-Zerbst, kojom je on vladao, nalazila se u istočnoj Njemačkoj, u široj okolici Leipziga. Katarinina majka također je bila njemačkog podrijetla - kći princa od Holstein-Gottorpa. Zanimljivo je da je taj Katarinin djed izabran za biskupa grada Lübecka. Naime, sve spomenute osobe bile su protestantske vjere, a u po njoj su čak i biskupi mogli ženiti se i imati djecu.

Katarina je krštena pod njemačkim imenom Sophie Friederike Auguste. Ime Katarina dobila je tek kad se obratila s protestantizma na pravoslavlje. To njeno obraćenje bilo je potrebno da bi se mogla udati za ruskog prijestolonasljednika Petra. Ime Katarina na ruskoj se ćirilici piše kao Екатерина (Ekaterina).

Svog budućeg supruga, koji je trebao naslijediti rusko carsko prijestolje, Katarina je prvi put upoznala kad joj je bilo samo 10 godina. Nije joj se svidio, jer je navodno bio blijed i sklon alkoholu (iako mu je bilo samo 11 godina). Oženili su se u Petrogradu, kad je njoj bilo 16, a njemu 17 godina. Kasnije je on postao ruski car, kad mu je tetka carica umrla bez djece. Katarina je, kao njegova supruga, time postala carica Rusije.

Međutim, navedeni Katarinin suprug – car Petar III. - umro je nakon samo 6 mjeseci na prijestolju. Ona je nastavila vladati Rusijom sljedeće pune 34 godine, sve dok nije umrla na današnji dan u starosti od 67 godina. Bila je najduže vladajuća carica u čitavoj ruskoj povijesti.

(Dnevno.hr)

Guinness počeo proizvoditi pivo uzevši pivovaru u najam na 9,000 godina - 1759.



To je bio početak proizvodnje slavnog Guinness piva, koje je sve do danas ostalo najpoznatije od svih irskih alkoholnih pića. Danas se godišnje proda oko 850 milijuna litara tog piva, a prihodi od njega dosežu do 2 milijarde eura. Pismena potvrda o tom najmu na 9,000 godina (slika gore) može se i danas vidjeti u Guinnessovoj pivovari u Dublinu.


Na današnji dan 31.12. 1759. godine irski poduzetnik Arthur Guinness unajmio je na nevjerojatnih 9,000 godina pivnicu "St. James's Gate" u Dublinu, kako bi ondje proizvodio pivo. To je bio početak proizvodnje slavnog Guinness piva, koje je sve do danas ostalo najpoznatije od svih irskih alkoholnih pića. Danas se godišnje proda oko 850 milijuna litara tog piva, a prihodi od njega dosežu do 2 milijarde eura.
Pismena potvrda o tom najmu na 9,000 godina može se i danas vidjeti u navedenoj pivovari u Dublinu. Dogovoreno je da Guinness za najam godišnje plaća 45 funti.
Arthur Guinness očito je napravio dobar posao, jer je još za vrijeme njegovog života pivovara dosegla proizvodnju od oko 20,000 bačava piva godišnje. Početkom 20. stoljeća postala je to najveća pivovara na čitavom svijetu. Pedesetih godina prošlog stoljeća direktor Guinnessovih pivovara - sir Hugh Beaver – odlučio je pokrenuti knjigu u kojoj bi bili skupljani svjetski rekordi. Nastala je tako slavna Guinnessova knjiga rekorda, koja je još više podigla svjetsku prepoznatljivost  imena Guinness.

(Dnevno.hr)

George Washington bio je vlasnik najveće distiljerije viskija u SAD



George Washington je 1790ih bio jedan od najvećih zemljoposjednika u SAD, uzimajući u obzir da je njegov posjed na Mt. Vernonu naličio modernom poljoprivrednom kombinatu.

Uključivao je najveću ribarsku operaciju u Potomacu, proizvodio je dovoljno žita da ga se izvozilo katkad i u Kanadu, a imao je i najveću distiljeriju viskija u čitavoj zemlji.

(Wikipedija)

Francuzi su prerezali kablove za lift kako Hitler ne bi mogao posjetiti vrh Eiffelovog tornja



Eifellov toranja najbliže je bio propasti 1909. kada su ga vlasti namjeravale rastaviti no preživio je jer je bio vrijedna radiotelegrafska stanica.

Tijekom Prvog svjetskog rata bio je savršen za presretanje neprijateljskih radio komunikacija. Prilikom pada Francuske za Drugog svjetskog rata Hitler je 23. lipnja 1940. trijumfalno posjetio Pariz.

Dosjetljivi Francuzi su uoči posjeta prerezali kablove od lifta koji je posjetitelje vozio na vrh kako Hitler ne bi mogao posjetiti vrh tornja. Bilo koji dio dizala se mogao lagano popraviti osim kabla koji se morao posebno napraviti, a to je bilo pogotovo teško zbog rata.

S obzirom da stube do vrha sadrže preko 1500  stepenica Hitler nije snimljen na vrhu tornja već u njegovom podnožju. Naravno, ocijenio je da je to previše truda i vremena, a dio osiguranja bojao se i još neke zasjede na tornju.

Hitler je naredio prilikom povlačenja snaga da se toranj kao i sve kulturne znamenitosti unište, ali su Nijemci odbili poslušati tu naredbu.

(Net)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Engleska kraljica Ana , koja je vladala od
1702. do 1714. imala je 17-oro dece.

Nadživela je svu svoju decu.

Španska kraljica Izabela priznala je da se u životu
okupala samo dva puta – kada se rodila i nekoliko

sati pre svog venčanja.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Hitler nije dozvoljavao svojim ljubavnicama
šminkanje.Bio je uveren da se ruževi za usne prave

od svinjskog urina , a i smatrao je da njegovim ženama

nije bila potrebna kozmetika.

Kralj Uroš je znajući za moć boje i mirisa
jorgovana , pred dolazak svoje buduće supruge

Jelene Anžujske , naredio da se put kojim će

ona doputovati , Ibarska dolina od Kraljeva do

Raške , zasadi jorgovanom.Taj gest izuzetne pažnje

i divljenja oduševio je buduću kraljicu .

Ovaj deo Ibarske magistrale dobio je naziv

“Dolina jorgovana”.

- U srednjevjekovnoj Francuskoj nevjerne su žene morale loviti kokoš po gradskim ulicama - gole!

- U antičkoj Grčkoj golotinja je u javnosti bila prihvatljiva, a javna erekcija ne.

- Rimski car Neron ljubio se s mladim dečkima,a oblačio ih je u odjeću svoje pokojne žene.

- Pretpostavlja se da je Adolf Hitler bio koprofil, što znači da ga je spolno uzbuđivao ljudski izmet.

- Za engleskog kralja Edwarda VII izradili su stol, što ga je koristio samo za spolne odnose.

- Francuski predsjednik Francois Faure je 1899. godine preminuo za vrijeme spolnog odnosa s prostitutkom.

- Napoleonov je penis za 40,000 dolara prodan nekom američkom urologu.