Konstantin Kavafi

**Učlanjen** : 09.02.2014

Konstantin Kavafi (grč. Κωνσταντίνος Π. Καβάφης; 29. april 1863 — 29. april 1933) je bio grčki pesnik koji je živeo u Aleksandriji i radio kao novinar i državni službenik. Objavio je 154 pesme; još desetine su ostale nedovršene ili u obliku skice. Svoje najvažnije pesme napisao je posle četrdesetog rođendana.

Kavafi je rođen 1863. u grčkoj porodici u Aleksandriji, i kršten je u pravoslavnoj crkvi. Otac mu je bio uspešni trgovac koji se bavio uvozom i izvozom robe, a kao mladić je živeo u Engleskoj, zahvaljujući čemu je imao britansko državljanstvo. Nakon očeve smrti 1870, Kavafi je sa porodicom jedno vreme živeo u Liverpulu u Engleskoj. Zbog finansijskih problema koji su bili uzrokovani ekonomskim statusom države, 1877. su se vratili u Aleksandriju.

Kada je 1882. Aleksandriju zahvatio talas previranja, porodica Kavafi je bila primorana da se iznova, mada privremeno, preseli, ovoga puta u Carigrad. Upravo te godine u Aleksandriji je, kao najava anglo-egipatskog rata, izbila pobuna protiv anglo-francuske uprave u Egiptu. U bombardovanju Aleksandrije koje je ubrzo usledilo, porodični stan Kavafijevih je izgoreo.

Tri godine kasnije, 1885, Kavafi se vratio u Aleksandriju, gde će ostati do kraja svog života. Najpre je radio kao novinar da bi zatim dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova koje je bilo pod britanskim patronatom (Egipat je bio pod britanskim protektoratom sve do 1926. godine). Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina. Svoje pesme je objavljivao u periodu od 1891. do 1904, i to samo za bliske prijatelje. Većina pohvala koje je dobijao stizala je od strane pripadnika grčke zajednice koji su živeli u Aleksandriji. Tek 1903. književni krugovi Grčke čuli su za Kavafija zahvaljujući pozitivnoj kritici koji je napisao Gregorios Ksenopulos. Međutim, nije privukao veliku pažnju pošto mu se stil pisanja značajno razlikovao od stila važnih grčkih pesnika tog vremena. Tek pune dve decenije kasnije, nakon grčkog poraza u grčko-turskom ratu, nova generacija skoro nihilističkih pesnika poput Kariotakisa naći će inspiraciju u Kavafijevoj poeziji.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Za razliku od većine grčkih pesnika, pa i mnogih svetskih, koji pišu pesme o moru, putovanjima, lutanjima, kod Kavafija toga nema. Pesme o zidovima, neostvarenim putovanjima i slično, pokazuju osnovno Kavafijevo uverenje, i izričito izraženo, da je čovek zarobljen civilizacijom, koja je ogroman organizam, potpuno završen i iz koga je svaki pokušaj bekstva bezuspešan. Nema ničega što bi bilo van civilizacije, nema drukčijih ljudi, nema barbara.
I ako svega toga nema šta nam ostaje?
Grad u kome živimo, i od koga Kavafi pravi cudesnu metaforu. Za Kavafija (1863-1933) to je Aleksandrija, u kojoj je proveo skoro ceo život.

UŽIVANJE

Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.

**Učlanjen** : 09.02.2014

DA SE VRATE

Jedna sveća je dovoljna. Njena titrava svetlost
bolje pristaje biće prijatnije
kad Senke se vrate Senke Ljubavi.
Jedna sveća je dovoljna. U mojoj sobi večeras
nek ne bude svetlosti mnogo. U sanjarenju sasvim
i u nagoveštaju, i sa to malo svetlosti -
u sanjarenju tako viziju ću prizvati
da Senke se vrate Senke Ljubavi.

**Učlanjen** : 09.02.2014

BIĆE DA JE OD ALKOHOLA

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića -
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.

**Učlanjen** : 09.02.2014

UVEČE

I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo.
I izašao sam na balkon setno -
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

**Učlanjen** : 09.02.2014

DALEKO

Hteo bih to sećanje da iskažem...
ali tako je ugaslo već... kao da ništa ne preostaje -
jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.
Koža kao načinjena od jasmina...
Te avgustovske večeri - da li avgust beše tad?...
Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad...
Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

KOLIKO MOŽEŠ

I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,
ovo bar pokušaj da postigneš
koliko možeš: nemoj ga unižavati
sa previše dodira sa svetom,
sa previše izlazaka i razgovora.
Nemoj ga unižavati izvodeći ga,
često šetajući i izlažući ga
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta,
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

**Učlanjen** : 09.02.2014

GRAD

Kažeš: "Otići ću u u drugu zemlju, otići ću do drugog mora.
Naći će se neki drugi, za mene bolji grad.
Unapred je osuđen ovde i potkopan svaki moj rad.
I srce mi je - kao mrtvac - zakopano tu.
Dokle će u ovoj tmini čamiti moj um?
Kud god da okrenem oči, kud kod da pogled svinem,
vidim samo svog života crne ruševine,
jer sam prošao tolike godine, šćerdao i upropastio."
Nećeš naći drugu zemlju, nećeš naći drugog mora.
Ovaj grad će te pratiti. Po istim ćeš ulicama ići.
U istom će te susedstvu i starost tvoja stići:
i u istim ovim kućama ćeš osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Za neko drugo mesto - nemoj se nadati -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život šćerdao iz ovog kuta,
tako si ga na celoj kugli zemaljskoj upropastio.

**Učlanjen** : 09.02.2014

JEDNE NOĆI

Soba bješe prljava i bijedna,
nad sumnjivom tavernom skrivena.
S prozora se uličica uska
i nečista vidjela. A odozdo
dopirahu glasovi radnika
koji su kartali i bančili.

I tu na istrošenom, priprostom krevetu
tijelo ljubavi imah, imah usne
crvene i opojne od strasti,
usne opojne od tolike strasti da i sada,
nakon mnogo ljeta, dok zapisujem ovo,
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Grad
(jos jedna verzija...)

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Dosada

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno -
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

Čulnost

Radost i uteha mog života
jest sjecanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudjeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

**Učlanjen** : 09.02.2014

Grad
(i treca verzija...)

Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovdje što činjah grešno uvijek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovdje mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.
Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvijek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susjedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvijek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.
Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovdje
uništio u cijelom si svijetu.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Toliko gledah ljepotu

Toliko gledah ljepotu
da se moja vizija izjednači s njom.
Obrisi tijela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvijek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko blijedog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…

**Učlanjen** : 09.02.2014

ČULNOSTI

Sjaj i miris mog života: sećanje na časove
u kojima nađoh svoju pravu strast.
Sjaj i miris mog života, što s prezirom odbih
sve milosti obične ljubavi.

UŽIVANJE

Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.

**Učlanjen** : 09.02.2014

SIVO

Gledajući jedan opal sive boje
setio sam se dva divna siva oka
koja nisam video, ima tome dvadeset godina...
- - - - - - - - - - - -
Jednog čitavog meseca smo se voleli.
Zatim je otišao, čini mi se, u Smirnu,
da radi tamo, i više se nismo videli.
Biće da su poružnele - ako je živ - te sive oči;
biće da je propao taj divni lik.
Sećanje, ti mi ovo sačuvaj kakvo je bilo.
I, Sećanje, šta god možeš od ove moje ljubavi,
šta god možeš vrati mi večeras.

**Učlanjen** : 09.02.2014

SEPTEMBAR 1903.

Bar da se sada zavaravam iluzijama;
da svoj prazni život ne osetim.
A bio sam toliko puta tako blizu.
A kako sam bio sapet, i kako prestrašen.
Zašto da ostanem stisnutih usana,
a moj prazan život u meni da plače
i da mi se želje odenu u crno.
Toliko puta tako blizu da budem
očima, i onim čulnim usnama,
tome sanjanom, žuđenom telu.
Toliko puta tako blizu da budem.

DECEMBAR 1903.

I ako ne mogu da govorim o svojoj ljubavi -
ako ne govorim o tvojoj kosi, o usnama, o očima;
ipak tvoje lice koje držim u duši,
zvuk tvoga glasa koji držim u mozgu,
septembarski dani koji mi izlaze u snovima,
reči i izraze mi obrazuju i oboje
na koju god temu da pređem, koju god misao da kažem.

JANUAR 1904.

Ah noći onoga januara,
dok sedim i ponovo umom stvaram
one trenutke i sretam te,
i slušam naše poslednje reči i slušam prve.
Beznadne noći onog januara,
kad odlazi vizija i ostavlja me samog.
Kako odlazi i brzo se rastače -
nestaje drveće, nestaju ulice, nestaju kuće, nestaju svetlosti;
gasi se i gubi oblik tvoj čulni.

**Učlanjen** : 09.02.2014

VRATI SE!

O dragi osecaju, dodji jos bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno telo
dok drevna ceznja struji u mojoj krvi,
jer se usne i pűt moja secaju,
dok ruke jos uvijek kao da lepotu dodiruju.

O vrati se bezbroj puta te po noci

zanesi me, kad se usne i pűt moja secaju . . .

**Učlanjen** : 09.02.2014

Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi.

Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima.

Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi “Sveće” iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U “Zidovima” (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma “Prozori” (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti.

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE

U kuću uživanja kad sam ušao, nisam ostao u sali gde proslavljaju s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi. U sobe sam otišao tajne i spustio se i legao na njihove krevete. U sobe sam otišao tajne koje su sramotne čim se pomenu. Ali ne za mene - jer u mom slučaju kakav bih pesnik i kakav umetnik bio? Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu mnogo više u skladu sa mojom poezijom: nego da uživam u toj banalnoj sali.

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

Konstantin P. Kavafis (1863-1933), grčki pesnik iz Aleksandrije

Jedan od najvećih grčkih pesnika novije generacije (i svakako najpoznatiji stranoj publici), čuven po svojoj Aleksandriji u kojoj je, povučen u Rue Lepsius, čitavog svog života živeo i pisao, i po svojoj seksualnoj orijentaciji koje se sa aristokratskom prefinjenošću nije odrekao. Slavu je stekao još za života, prevashodno u Engleskoj u kojoj su njegove pesme prvo prevedene - tridesetih godina na izlozima knjižara u Londonu mogla se zateći reklama: "We have all the best, from Choser to Cavafy" - a otuda i u čitavoj Evropi. Bio je veoma poštovan i u matičnoj Grčkoj, pa su mnogi književnici, poznati i neznani, putovali da ga posete u njegovoj kući u Aleksandriji.

Kavafis je pripadao bogatoj carigradskoj trgovačkoj porodici koja je sa smrću njegovog oca, kad je pesnik imao šest godina, počela naglo da opada. Životni put mu je, tako, obeležen dekadencijom od livrejisanih slugu i stranih guvernanti do selidbi, prodaja imanja i stalnog zaposlenja na mestu državnog službenika u egipatskom Ministarstvu za navodnjavanje. Zanimljivo je kako se sam pesnik opisao u pismu-predstavci koje je uputio Ministarstvu tražeći nameštenje:

Iz Carigrada sam poreklom, ali sam rođen u Aleksandriji - u jednoj zgradi u ulici Šerif; napustio sam je kao dete, i dobar deo svog detinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kad sam odrastao, posetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Boravio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dve godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj.

Moje poslednje zaposlenje bilo je mesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu egipatskog Ministarstva javnih radova.

Znam engleski, francuski i malo italijanski.

Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Carigradu, kada je imao dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, on ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafis". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao.

Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja, čak i radno mesto. Posetioce je primao vrlo ljubazno (čak je mnogima smetalo njegovo "laskanje" kako su govorili), u polumraku svog salona sa uzidanim dijamantima, porodičnim nasleđem. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe (još uvek u nekim katalozima piše da je rođen 1868. kako je tvrdio, dok Patrijaršijska arhiva u Aleksandriji otkriva - 1863). S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima.

Problem transkripcije pesnikovog (prez)imena važi za sva grcka imena kod nas. Premda njegovo ime na grckom glasi Konstantínos Kaváfis, kako se uglavnom i prenosi u druge jezike, izvestan broj srpskih filologa preferira oblike bez krajnjeg s, dakleKavafi. Osim što ovakva transkripcija podseca na imena sladoleda, ona nema gotovo nikakvu jezicku zasnovanost, a predstavlja i jasnu grešku protiv važeceg Pravopisa Matice srpske iz 1993.

Problem u našem slucaju komplikuje cinjenica da se sam Kavafis cesto potpisivao angliciziranom verzijom svog imena, Constantine Cavafy, ali je on grcki pesnik i saglasno tome treba mu i transkribovati ime.

Na kraju krajeva, na grckom se uvek potpisivao kao K(onstantinos) P(etrou Fotiadis) Kavafis, što po srpskom pravopisu postajeKonstantin Petru Fotiadis Kavafis

Voleo je istoriju i povučenost u knjige. Govorio je da bi, da nije pesnik, bio istoričar. Jednom mu je jedan prijatelj prebacivao što ne sklopi ugovor sa nekim osiguravajućim društvom, tako da mu ovi daju doživotno izdržavanje, a da njegova imovina posle njegove smrti pripadne društvu, pa bi tako imao vremena i novca da opremi biblioteku i piše istoriju. Kavafis je na to rezignirano odgovorio: "Hristofore! Ti koji znaš kakve sam ja loše sreće, predlažeš mi takve stvari?" "Ali kakve veze ima loša sreća sa udobnijim životom?" - insistirao je njegov prijatelj, Hristofor Nomikos".Lepo: ako danas odlučim da potpišem ugovor sa nekim društvom, sutra ću, to budi siguran, umreti, da bi društvo izvuklo dobit" - odgovorio mu je Kavafis.

Umro je na svoj sedamdeseti rođendan, od raka grla, u Grčkoj bolnici u Aleksandriji. Sahranjen je 29. aprila 1933. godine. List Tahidromos doneo je sutradan nekrolog, čije patetične redove vredi navesti:

Pa ipak, ako si izgubio svoju Aleksandriju, izgubila je i ona tebe, gubi te i njena inteligencija kojoj si bio skupoceni ures i dika, i duboko oseća veliku prazninu koja nastaje sa tvojim odlaskom. (..) Sa utešnim osećajem, da predaješ svoje delo besmrtnosti, otpozdravljaju ti prijatelji i obožavaoci, Konstantine Kavafisu, u ovom poslednjem času, ubeđeni da će svetli oblak helenske misli primiti tvoju dušu u Jelisijum, da bi je sjedinio sa svojom besmrtnom celinom.

Kavafis bi se rugao ovakvim rečima, jer je mrzeo gromopucatelne izjave i prazna naklapanja. Govorio je: "Zašto bih se selio? Ovde u blizini imam sve što mi je potrebno: bordel da zadovoljim svoje potrebe, bolnicu da održavam zdravlje a niže niz ulicu crkvu da mi oprosti grehove i opoje me kad umrem."

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

P e s m e

Za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi. Posle njegove smrti izašle su Sabrane pesme u redakciji prof. J. Savidisa, kojima su kasnije dodate Odbačene, Skrivene i Nedovršene pesme, kao i jedan tom Proze. Sve ove zbirke doživele su u Grčkoj i na strani vrlo brojna reizdanja, prevode i kritike. Kod nas su dosad izašle četiri knjige (v. na kraju ovog članka). Poslednji prevod Ksenije Maricki-Gađanski i Ivana Gađanskog (jedina knjiga koja se još može naći u prodaji) jeste dosad najozbiljniji i najpotpuniji prevod, izrađen po uzoru na grčka izdanja, sa objašnjenjima i aparatom, mada i u njoj ima brojnih prevodilačkih ogrešenja, prozaičnih i slabih mesta, a jedan broj pesama nedostaje. Drugi prevodilac, S. Blagojević je, doduše nadahnuto, prevodio sa engleskog i italijanskog. I sam priznaje da ne zna novogrčki.

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

Kavafisov lični rukopis pesme Monotonija. Kada bi završio pisanje pesme svakodnevnim, neurednim rukopisom, pesnik bi je prepisivao uredno (kao gore), da bi je zatim ponovo i ponovo ispravljao. Na kraju bi tekst odštampao kod litotipografa" u ogranicenom broju primeraka, i složio u svoje cikluse. Neretko bi se dešavalo da ispravljanja vrši na odavno štampanim pesmama, posle mnogo godina, kao i onima koje su vec bile objavljivane.

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

BOG NAPUŠTA ANTONIJA

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
nevidljiva povorka kako prolazi
sa sjajnom muzikom, sa glasovima -
svoju sudbinu koja te je izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi promašili, nemoj uzaludno oplakivati.
Kao da si se godinama spremao, kao junak,
otpozdravi joj, toj Aleksandriji koja odlazi.
Pre svega, nemoj se zavaravati, ne reci da je
sve to bio samo san, da te je prevario sluh:
takve zaludne nade nemoj prihvatati.
Kao da si se godinama spremao, kao junak,
kao što priliči tebi koji si bio dostojan jednog takvog grada,
mirno priđi prozoru,
i slušaj sa ganutošću, ali ne
sa kukavičkim molbama i žaljenjem,
kao poslednje zadovoljstvo glasove,
sjajne instrumente skrivene povorke,
i otpozdravi joj, toj Aleksandriji koju gubiš.

**Član** **Poruka** : 287 **Učlanjen** : 03.10.2012

ITAKA
Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.
Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.
Zaželi da dug bude to put
svitanja ljetnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulazit u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdij se finim stvarčicama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.
I na umu uvijek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al' nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.
Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.
A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već što Itake znače.

Konstantin Kavafi (1863-1933)

Preveo sa grčkog Slobodan Blagojević
Iz knjige Sabrane pjesme, Svjetlost, Sarajevo, 1988.

**Član** **Poruka** : 239 **Učlanjen** : 31.05.2019

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije – u savršenijem društvu –
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

» Konstantin Simonov
» Konstantin Veliki
» Konstantin Razumov
» Konstantin Vasilyev
» Konstantin Flavitsky