Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Anica Savić-Rebac

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Anica Savić-Rebac   Pon 25 Jan - 9:19

Anica Savić-Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 — Beograd, 7. oktobar 1953) je bila književnica, istoričarka filozofije, proučavalac helenske kulture, prevodilac, profesorka Univerziteta u Beogradu.

Aničin otac Milan Savić bio je ugledni književni radnik – pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Aničina majka, Grkinja poreklom, takođe je poticala iz ugledne građanske porodice. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica.

Već 1905. dakle, kada joj je bilo trinaest godina, objavljen je njen prevod Bajronovog speva Manfred. Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija, Emila Verharna. Paralelno se bavila i originalnim književnim stvaranjem. Prva ozbiljna ostvarenja su drame inspirisane antičkim likovima: Nijova, Ifigenija i Poslednja sveštenicoa Palade Atine. Godine 1906. u časopisu Brankovo kolo izlaze njene pesme Pan i Renesans. Iz pisama koja su Anici upućivali Laza Kostić, Uroš Predić, vidi se da je uživala veliku podršku porodičnih prijatelja, koji su redovno izražavali divljenje prema njenom pesničkom talentu i nadahnutom prevodilačkom radu.

Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Sa roditeljima je često putovala, međutim ne obilazivši velike evropske gradove, već mala mesta po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Sve do svoje udaje, Anica je živela u Novom Sadu. Teško je pribavljala potrebnu literaturu za svoja istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom sredinom u kojoj je živela. Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala.

U proleće 1921. Anica se venčala sa Hasanom Rebcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, prvo kao suplementkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. U toj gimnaziji ostaće do 1930. kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on bio premešten.



Doktorirala je 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon doktorske disertacije Predplatonska erotologija objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kallistos, Tomas Man i problematika naših dana.

Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o "Luči mikrokozma" i Njegošu: Njegoš, Kabala i Filon, Njegoš i bogomilstvo, Pesnik i njegova poezija. Za Anicu Savić-Rebac "Luča mikrokozma" bila je "najviši izraz jugoslovenske kulture" te je, osim pomenutih studija, objavila i prevode "Luče" na engleski i nemački.

Anica je nastavila da se aktivno bavi prevodilačkim i esejističkim radom. Njeni prevodi i eseji se stalno objavljuju, a 1946. postaje i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Nekoliko meseci nakon smrti svoga muža, Anica se ubila u svom stanu u Beogradu. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, 9. oktobra, 1953. godine.

Njeno značajno, ali nedovršeno delo Antička estetika i nauka o kjiževnosti, objavljena je posthumno, 1954, u izdanju beogradske "Kulture". Aničine studije, rasute po brojnim časopisima, prikupio je Predrag Vukadinović i priredio širi izbor iz dela pod naslovom Helenski vidici








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 25 Jan - 9:21

Čudna smrt zaljubljene književnice
Branislav Krivokapić

"Ovo
činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da
život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od
odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da
ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno",
napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20.
veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu
jorganom i ispalila sebi metak u srce.

Svedočanstva
Krhka,
ali energična – Anica kao zrela žena (slika 1); Anica Savić, devojčica
koja je bila „čudo od deteta“(slika 2); Anica sa majkom Julijanom i ocem
Milanom Savićem koji je preveo Geteov „Faust“ (slika 3); prva strana
spomenara Anice Savić kad je imala 11 godina (slika 4); Jedan od
rukopisa Anice Savić (slika 5); Miloš Crnjanski nikad nije prestao da
misli na Anicu (slika 6); Anica i Hasan Rebac – ljubav koju je samo smrt
mogla da ugrozi (slika 7).
Tragična smrt književnice i profesora
Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892–1953) po mnogima je
zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. O motivima njenog
samoubistva decenijama su ispredali izmišljotine, sve do onih
najprizemnijih. U sjajno dokumentovanoj monografiji „Život Anice
Savić-Rebac“, Ljiljana Vuletić je po prvi put iznela tezu da samoubistvo
ove izuzetne žene nije bilo „samo puki kraj života poznate osobe, nego i
dramatično javno ispovedanje životne filozofije“.

Čudo od deteta
Anica
je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića,
književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao
gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila,
sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi
esej. „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da
čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...“, zapisao
je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića, pesnik Laza Kostić, čija je
Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: „Kad pogledam
one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto
bih sve bacio k vragu“.
Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od
Anine darovitosti. Ljiljana Vuletić navodi pismo Milanu Saviću u kome
Predić kaže da je „sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom
pročitao Aničin sastav o renesansi“. I dodaje: „To je suviše za jedno
dete.“








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30786

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 25 Jan - 9:24

Jedna od najobrazovanijih žena u Srbiji svih vremena. Pripadala samom vrhu intelektualnih krugova i van granica naše zemlje.Vodila prepisku i sa Tomasom Manom. U ,,Brankovom kolu’’ štampa svoj prevod Bajrona sa samo 12 godina. Klasičnu filologiju završila u Beču. Među prvim ženama članicama PEN kluba. Feministkinja, članica Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena.
1921. udaje se za Hasana Repca, tadašnjeg načelnika Ministarstva vera u Beogradu. Ubrzo je on sa tog mesta smenjen i zajedno odlaze u Skoplje, da šire ideju jugoslovenstva. 1932. je doktorirala je Filozofskom fakultetu u Beogradu sa i danas korisnom i u mnogo čemu neprevaziđenom disertacijom Predplatonska erotologija. Nadala se da će ona popuniti upražnjeno mesto na katedri za klasičnu filologiju, ali ne nailazi na topao doček. Umesto toga, dobija mesto u skopskoj gimnaziji, a predaje i po drugim mestima latinski, nemački, francuski i grčki. Po povratku u Beograd 1941. i ona i suprug su bez posla; ona dobija mesto u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, ali je ubrzo premeštaju u Sarajevo. 1946. konačno postaje vanredni profesor na Filozofskom fakultetu. Kolege Miloš Đurić i Milan Budimir, naši inače veoma cenjeni klasičari, nisu se prema Anici Savić-Rebac odnosili sa dužnim poštovanjem –  zbog njenog pola, ili zbog slobode da se uda za čoveka druge vere, ili zbog političkih ubeđenja, ili tek zbog toga što su se osećali ugroženi  njenim ogromnim intelektualnim potencijalom. Za sve vreme rada na Fakultetu, radila je i u Antifašističkom frontu žena (AFŽ), Udruženju književnika i SANU i držala predavanja na Kolarcu. Nakon smrti muža izvršila je samoubistvo, ostaviviši iza sebe precizan testament i kratko, jednostavno objašnjenje svoje odluke.


Anica Savić-Rebac 

Najvažnija dela

Antička estetika i nauka o književnosti, Predplatonska erotologija, Florentinske noći, Helenski vidici, Platonska i hrišćanska ljubav, zbirka pesama Večeri na moru…

Inspirativna vrednost

Anicu Savić-Rebac upoznala sam prvo preko priče o njenom životu i o njenoj smrti, koji su me impresionirali, ali sam je stvarno upoznala tek čitajući takva velika dela kao što su Predplatonska erotologija, Antička estetika i nauka o književnosti, Platonska i hrišćanska ljubav – ta dela su od mene napravila zaljubljenika u antiku i navela me da čeprkam i istražujem dublje i dalje. Anica Savić-Rebac me je neposredno naučila kako se razmišlja o književnosti i umetnosti u širokom kulturnoistorijskom kontekstu, kako se postavljaju pitanja, kako se daju odgovori i kako se svojim životom potvrđuju dostojanstvo i slobodoumnost koje dobro obrazovanje daje čoveku spremnom da mu se posveti. U čitaonici ponekad zamišljam da sedi preko puta mene – tad me je sramota da ne učim.








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Аница Савић Ребац    Pon 14 Avg - 11:56

Рођена је 4. октобра 1892. године у Новом Саду. Била је књижевница, чији је таленат, који се јавио доста рано, хваљен и подстицан исто онолико колико је и оспораван. Била је и преводилац и већ у најранијој младости читала је на грчком, латинском, енглеском, француском и немачком. Када је имала 12 година, превела је један краћи одломак Бајроновог спева Манфред, али преводи и Шелија, Верхарна, касније Томаса Мана.
Преводила је и српска дела на стране језике, тако, на немачки је превела Његошеву Лучу микрокозму, а на енглески, партизанске песме. Била је доктор филозофије, једна од првих жена која је предавала на Београдском универзитету, написала је велики број студија и есеја, а њена љубав и страст биле су античка књижевност и филозофија. Аница је постала друга жена, чланица југословенског ПЕН-а. (Прва је била Исидора Секулић.)
За свог живота Аница је објавила само две књиге: збирку песама Вечери на мору и докторски рад Претплатонска ератологија.
Сабрана дела Анице Савић Ребац издата су 1985. године.
Неколико месеци након смрти свога мужа Хасана Ребца, Аница се убила у свом стану у Београду 7. октобра 1953. године.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:00

Čudna smrt zaljubljene književnice
Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije.
Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno“, napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce.

Svedočanstva

Krhka, ali energična – Anica kao zrela žena (slika 1); Anica Savić, devojčica koja je bila „čudo od deteta“(slika 2); Anica sa majkom Julijanom i ocem Milanom Savićem koji je preveo Geteov „Faust“ (slika 3); prva strana spomenara Anice Savić kad je imala 11 godina (slika 4); Jedan od rukopisa Anice Savić (slika 5); Miloš Crnjanski nikad nije prestao da misli na Anicu (slika 6); Anica i Hasan Rebac – ljubav koju je samo smrt mogla da ugrozi (slika 7).

Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892–1953) po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. O motivima njenog samoubistva decenijama su ispredali izmišljotine, sve do onih najprizemnijih. U sjajno dokumentovanoj monografiji „Život Anice Savić-Rebac“, Ljiljana Vuletić je po prvi put iznela tezu da samoubistvo ove izuzetne žene nije bilo „samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije“.

Čudo od deteta
Anica je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...“, zapisao je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića, pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: „Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu“.

Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. Ljiljana Vuletić navodi pismo Milanu Saviću u kome Predić kaže da je „sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi“. I dodaje: „To je suviše za jedno dete.“

Zlobni Crnjanski
U knjizi Ljiljane Vuletić objavljeno je i do sada nepoznato ljubavno pismo Miloša Crnjanskog koje potiče iz vremena 1919/20. kada se Anica, nakon diplomiranja na studijama klasične filologije, kretala u beogradskim književnim krugovima u društvu Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Andrića, Vinavera... Crnjanski tada objavljuje „Liriku Itake“ i u okviru nje pesmu „Reljef sa likom Danta“ posvećenu Anici. A u pismu koje je pronašla Ljiljana Vuletić kaže: „Radovao bih se kad bi mi dopustili da s Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.“

Romansa je, međutim, izostala. Uvređen zbog odbijanja, Crnjanski je u vreme kada se Anica odvažila da preda rukopis zbirke „Večeri na moru“ izdavaču poslao pismo sledeće sadržine: „Gđa Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati. To je i mišljenje Andrićevo“, napisao je Crnjanski uz molbu da to ostane „među nama“.Ovaj vanredno ružni gest Ljiljana Vuletić doživljava prevashodno kao plod povređene muške sujete koji, kako kaže, ne umanjuje veličinu književnog dela Miloša Crnjanskog. Anica je zbirku „Večeri na moru“ objavila devet godina kasnije, a da li je ikada saznala za „preporuku“ Crnjanskog, nije poznato. Šta je mislila o njemu, najbolje se vidi iz prepiske sa Milanom Kašaninom gde kaže: „To je jedan koji bi mogao da bude Arijel, kad ne bi tako često hteo da bude Kaliban.“ (Arijel je dobri duh, a Kaliban nakazna i zlobna neman u Šekspirovoj „Buri“) Ipak, taj Kaliban nije prestao da misli na Anicu, pa i posle njene smrti pisao je o njoj s najvećim pijetetom.

Brak i karijera
Godine 1921. Anica se udala za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav“, seća se jedan od njih.

U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Kakva je bila profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, najbolje govori činjenica da su kod strogog profesora Veselina Čajkanovića studenti polagali bez odgovaranja čim bi rekli da im je u gimnaziji predavala Anica Savić-Rebac.
[center][img]Godine 1921. Anica se udala za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav“, seća se jedan od njih.  U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Kakva je bila profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, najbolje govori činjenica da su kod strogog profesora Veselina Čajkanovića studenti polagali bez odgovaranja čim bi rekli da im je u gimnaziji predavala Anica Savić-Rebac.
Poput oca koji je preveo Geteovog „Fausta“, i Anica je kao prevodilac dosegla visoke domete. Njegoševu zahtevnu „Luču mikrokozmu“ prevela je i na nemački i na engleski, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog dela Tomasa Mana („Smrt u Veneciji“, „Tristan“...) s kojim je ostvarila zanimljivu prepisku. Doktorsku disertaciju „Pretplatonska erotologija“ odbranila je 1933, a oktobra 1946. postaje vanredni profesor Beogradskog univerziteta.Disala ljubav

Iste noći kad je Hasan Rebac umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica Darinka Grabovac predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. „Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla Darinki: „Metnućeš mi ga u kovčeg.“

Iako je javno najavljivala da će se ubiti, i to dva puta bezuspešno pokušala, njeno samoubistvo izazvalo je veliko zaprepašćenje i brojne komentare. U kolumni za „Republiku“ Aničin prijatelj Stanislav Vinaver napisao je da je ona oduvek zastupala ideju da „iz života treba otići blagovremeno“. A Ljiljana Vuletić smatra da je, odričući se života lišenog smisla, Anica afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Iako predstavnik moderne evropske misli i aktivni učesnik u evropskim kulturnim zbivanjima, Anica Savić-Rebac je, rekao bi Mika Antić, „disala ljubav“. Ljubav kakvu malo ko doživi.

Deo fotografija preuzet iz monografije “Život Anice Savić-Rebac“ Ljiljane Vukelić

Stubovi civilizacije

U putopisu iz Jugoslavije „Crno jagnje i sivi soko“, engleska književnica i Aničina prijateljica Rebeka Vest posvećuje jedno poglavlje Anici i Hasanu dajući im imena Milica i Mehmed. Rebeka Anicu i Hasana doživljava kao stubove civilizacije, „stubove na kojima počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju“.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:01

АПРИЛСКО ЈУТРО
У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца,
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,
И видела сам где цветају зоре неизречне
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим:
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови,
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја,
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души!
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу,
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,
Па модре сасе априлских ведрина
Тихе маргерите у бездану морске траве,
И пламене купе и гроздови свилни
И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје:
Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:01

ИНКАНТАЦИЈА
Снежна земља ко да дишу у сну,
Ко да зраци пуни медне росе
Продиру кроз ћилим лак и звездан,
Продиру кроз хладну површину
У дубине топле њене груди.
Тамо дрхте сад већ пола будне
Жиле танке, и сокови струје;
Кроз ваздуха тишину кристалну
Чујем где се вечито клијање
И семење небројене креће:
Земљина се вечна плодност диже
Сва на моћну заповест месеца
Као слана пена морских плима;
А кроз оштри мирис снега струји
Први дах нерсцветана цвећа:
То га, у колу Сестара Росних,
Храни росом Цинтија мађиском
Башта својих небеских, где цвета
По путањама сафирне таме
Као симбол даљња бујна жића,
Хианцинт и нарцис, цвеће кише.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:02

MAGIA NATURALIS SOLSTITIUM
Тихо у златноме миру сужаваху се прстенови дана,
У пурпурна тоњаху мора вечерња:
Опални благи жар јесењих залазака,
Дрхтаји бледа пурпура у лишћу и у позном грожђу,
Најнежнији плам разливен по небесној пучини млечној:
Таласи и ветри и буктиње буја,
Полако је легло све у најдаљи најтиши сунчани затон
— да најзад из таме
Блесне у дну небеса обртника тајанствени лук.
Тишина неба се пење као стрмен зид.
Но негде далеко кроз крајеве стране
И равни бескрајске разлеже се сребрна јека оружја,
А штитови звуче у плесу мађијску:
То светлосни дуси што чувају живот међузвездани
Одгоне чини, и штите сунчев сан.

и све је већ засјало снова: у небесном кругу се пролеће
рађа —
Обнажена лоза се вије уз сунчани зид тишине,
Ко слутње мора преко сурих стена
Падају огромни модри одсеви, и љубичаст се пење дим,
Топлота нежна зрачи са осунчана снега;
Високо над струјама хладним
Пролетње сенке цветају азуром,
А доле на земљи
Дрвета у ињу, ко шуме белог корала, бујне,
Дигнуте из подморска дуга сумрака
И снова суморних мед ведрије струје где неба сјају
У модром миру халкионских дана.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:02

ПРАКСИТЕЛУ
Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним - и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна
сјаја.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија - одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса -
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:03

ПРОЛЕТЊИ ДИТИРАМБ
Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.
Преливају се месечасте мањолије к'о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри к'о птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:03

РОМЕО И ЈУЛИЈА
У топлом сјају ваше цветне зоре
Губе се ко и врхови мачева
И звезде, смртно блед им лик не снева.
Но зоре ваше док још ватре горе

Из запада крвава се разлева
Ко зора ваша ведрог плама море.
И два та плама лепши плам још творе:
Са зором вашом запад ваш се слева.

Најдивније блистање сад се расу,
И једна ружа тек небеса сва су —
А звезде две у њима се не губе:

Ваша се, ево, златна звезда спаја
Јутарња са вечерњом сред тог сјаја,
Ко врхови мачева да се љубе.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Pon 14 Avg - 12:03

САФИЈСКА ОДА
Путнице вечна кроза све светове,
Ти што светлошћу дубоком просијаваш свест и сан,
И везом тајанственом држиш живот и смрт;
Ти што кô несито сунце упијаш у се све магле и сва мора пространства,
И сијаш пламеном новим из предмета сваког у који год зађеш;
Зашто си изабрала за вечно-усамљено своје огњиште
Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу?
Невидно свима и слепо за све, утонуло у мрежу снôва,
Неплодно кô зрно светлости бачено у пустињу неба,
Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости,
Нахрањено тек срећом свога бола:
Оно те слави као скривена
Кадионица у дну олтара,
Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита!

На међи сна и живота,
Где теку најгорче струје,
Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих!
Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути
У огњеној тузи крваре кô ране цветови јесењи, —
Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет.

Засијај и мени! Кô нимфа у часу твог митског рођења
Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе,
Већ твој у њему снива лик кô далек плам.
Ходи! Све међе се пред tобом руше: вековима се играш дугим
Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе.

О, спусти кô мост преко понора мрачних
Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:34

S A F I J S K A O D A

Putnice večna kroza sve svetove,
Ti što svetlošću dubokom prosijavaš svest i san,
I vezom tajanstvenom držiš život i smrt;
Ti što k'o nesito sunce upijaš u se sve magle i sva mora prostranstva,
I sijaš plamenom novim iz predmeta svakog u koji god zađeš;
Zašto si izabrala za večno-usamljeno svoje ognjište
Moje srce? Što da zagreva tek svoju samoću?
Nevidno svima i slepo za sve, utonulo u mrežu snôva,
Neplodno k'o zrno svetlosti bačeno u pustinju neba,
Sito u večitoj gladi, gladno u večnoj sitosti,
Nahranjeno tek srećom svoga bola:
Ono te slavi kao skrivena
Kadionica u dnu oltara,
Tebi tek znana, — i sniva sen tvoje milosti, o Afrodita!

Na međi sna i života,
Gde teku najgorče struje,
Čekam te: Pojavi se, Večna, iz nebesnih ponora svetih!
Bolesni gôre meseci uz tvoje putanje, preda te rasuti
U ognjenoj tuzi krvare k'o rane cvetovi jesenji, —
Zgaženi dani na stazi prošlosti bolno ti cvetaju snôva u susret.

Zasijaj i meni! K'o nimfa u času tvog mitskog rođenja
Ogledalo držim ti spremno u najtišem bezdanu duše,
Već tvoj u njemu sniva lik k'o dalek plam.
Hodi! Svemeđesepred gobom ruše: vekovima se igraš dugim
Kao trenucima, sahnu daljine od zvezde do zvezde, od duše do duše.

O, spusti k'o most preko ponora mračnih
Plamenu svoju dugu napokon do praga i moje samoće.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:34

PROLETNJI DITIRAMB

Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,
Gori u ružama srce moje ljubavi,
Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.
Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,
Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,
A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.
Negde daleko okreću vidici
Sunčane kaskade i daždeve plave,
No srce neba gori u postojanoj žari.
Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci,
Sve grane drhte u zagrljaju,
A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek.
U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.
Sunčani vinogradi kraj mora
Kroz tvoje tamne trepavice zrače,
A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:34

APRILSKO JUTRO

U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,
Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,
I videla sam gde cvetaju zore neizrečne
Što osvetljavaju moju mladost, videla drhtave beskraje snova
Zapaljene kao suncima cvetnim krunama sa srcem živim:
O lale od crvena kristala, perunike bele ko zvezdani velovi,
Cvetovi sunca i ljubavi, cvetovi plavi i zlatni, cvetovi zvezdanih beskraja,
O, kako sam tužna kad palite snova lučeve u mojoj duši!
Srebrna zvona bleda s mirisom zemlje u prvom vrenju,
Buđenje rana što ponovo tonu, u teške oblake,
Pa modre sase aprilskih vedrina
Tihe margerite u bezdanu morske trave,
I plamene kupe i grozdovi svilni
I grane jabuka u cvetu, san mi otvarahu čudne beskraje:
Nebesne staze me zavale, s obricanjem jedva podnošljive sreće.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:34

INKANTACIJA

Snežna zemlja k'o da dišu u snu,
K'o da zraci puni medne rose
Prodiru kroz ćilim lak i zvezdan,
Prodiru kroz hladnu površinu
U dubine tople njene grudi.
Tamo drhte sad već pola budne
Žile tanke, i sokovi struje;
Kroz vazduha tišinu kristalnu
Čujem gde se večito klijanje
I semenje nebrojene kreće:
Zemljina se večna plodnost diže
Sva na moćnu zapovest meseca
Kao slana pena morskih plima;
A kroz oštri miris snega struji
Prvi dah nerscvetana cveća:
To ga, u kolu Sestara Rosnih,
Hrani rosom Cintija mađiskom
Bašta svojih nebeskih, gde cveta
Po putanjama safirne tame
Kao simbol daljnja bujna žića,
Hiancint i narcis, cveće kiše.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:34

PRAKSITELU

Noćno nebo, ko senka modroga beskrajnog Maja,
kao u trenu belo sunce lepote kad klonu
Obli ga sjaj: Sa istoka, zanosnim letom nepomičnim,
Moćan mesec se diže etirom tamnim — i kao
Suze pod milovanjem su zvezde pod njegovim zrakom
Posred modrih beskraja
Što se svetlošću i tamom ko srma prelivaju,
Dok pod neizrečnom čari
Dišu i premiru nežni oblaci od vlažna mramorna sjaja.

Budi se senka modra beskrajskoga Maja,
Budi se besmrtna lepota sna bogova,
Mesec dok sija — odlomak nebesna mramora,
Najlepši svet iz njega što vajaš:
Bogova likove sjajne na kojima drhće
Osmejak zlatan, ko zrak njinog umrlog sunca.

Nebom žilama nevidnim i nežnim,
Bela krv bogova struji.
Na oživeloj modroj i srebrnoj tami
Bogova likovi snuju kao na prozračnome nebu nebesa —
Na oživeloj tami
Sija nebesni mramor umetnosti, i sjaj mu
Božanska je maska na mračnome liku Beskraja.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:35

ROMEO I JULIJA

U toplom sjaju vaše cvetne zore
Gube se ko i vrhovi mačeva
I zvezde, smrtno bled im lik ne sneva.
No zore vaše dok još vatre gore

Iz zapada krvava se razleva
Ko zora vaša vedrog plama more.
I dva ta plama lepši plam još tvore:
Sa zorom vašom zapad vaš se sleva.

Najdivnije blistanje sad se rasu,
I jedna ruža tek nebesa sva su —
A zvezde dve u njima sene gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja
Jutarnja sa večernjom sred tog sjaja,
Ko vrhovi mačeva da se ljube.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   Čet 10 Maj - 10:35

MAGIA NATURALIS SOLSTITIUM

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
— da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće
rađa —
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana. / Projekat Rastko








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Anica Savić-Rebac   

Nazad na vrh Ići dole
 
Anica Savić-Rebac
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Anica Savić-Rebac
» Anica Savić-Rebac
» Anica Dobra
» O SVETOM SAVI
» Radmila Savićević
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-