Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Petar Pajić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:22

KAD SU SRBI ČITALI UŠIMA

Kad su Srbi čitali ušima,
Imali su velike usmene biblioteke,
Guslari su bili knjige,
Knjige su same išle po narodu,
Govorile su, mogle su se čuti,
Umesto lepih ilustracija
Svirale su i pevale.

Kad su Srbi čitali ušima,
Dovoljno je bilo da odu na pijac,
Pred crkvu, ili na vašar,
Da čuju neku knjigu,
Da je nauče napamet,
Tako su se uzgredno i školovali,
Pa su se sa pijace vraćali kao iz škole
Sa celom bibliotekom u glavi.

Kad su Srbi čitali ušima,
Učitelji su im bili slepci i prosjaci,
Možemo reći da je to bio nepismen narod,
Al ne možemo reći da je bio i nenačitan,
Kao sada.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:23

SRBIJA

Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani
Što pijani, što poklani,
Srbi leže pokraj druma,
Iz glava im niče šuma,
A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave.

Srpskog vođu Karađorđa
Ubio je drugi vođa,
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici,
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije.

Srbin samo iz inata
Sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin se sav sneveseli,
Prazno mu u rodnoj kući,
Ne može se ni s kim tući!
Žao mu je brata, svega,
A dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
Uzme štranjku — obesi se!

Sve su srpske oranice
Same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje!
Leti jato crnih ptica
Preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete,
Pošli Srbi da se svete!

Iz detinjstva vidim sliku:
Lisica na drvljaniku.
Prelaz, zabran i brvine,
Srbija od hrastovine.
Duvar puko sa svih strana,
A unutra sama Nana.
Nano moja ti nas spasi,
Ne daj vatri da se gasi.

Pod zemljom sam ti video lice
Srbijo, zemljo nebesnice,
Pod zemljom teku tvoje Bistrice,
Pod zemljom zvone Gračanice.
Pod zemljom mač tvoj i štit se sija,
Pod zemljom — cela zemlja Srbija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:23

ŽIČKA HRISOVULJA 2010. PETRU PAJIĆU

Zamislimo da Petar Pajić izrekne stihove analogne onima Vilijama Batlera a "Ja sam iz Irske. Iz svete zemlje Irske!" — sa kakvom bi salvom prezira i sablazni bio dočekan u politički korektnoj književnosti naših dana. Ali, takvu je Srbiju Pajić posvedočio, smernu i postojanu u trpljenju i podvigu, ali i strašnu u izobličenjima svojih sinova


Pesnik Petar Pajić pročuo se, povrh ostalih dobrih pesama, po sedmodelnoj "Srbiji" ("Čisto doba", 1990), nastajaloj bezmalo tri decenije i toliko usmeno prenošenoj, skoro kao u nepismenim stolećima "kad su Srbi čitali ušima" — jer ko bi priseban šezdesetih ili sedamdesetih, pa i osamdesetih godina minulog veka štampao stih "Srbija je na robiji!" Ne bi drugačije bilo ni danas da se poezija imalo računa u opasnost po poredak, ali za subverzivnu moć poezije štabovi nove globalne ideologije odavno ne daju ni pet para.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:24

LICE OCA, LICE OTADŽBINE

U središtu Pajićevog pesničkog iskaza, u kojem nalazimo i dovoljno drugih tema i tonova — od hiperborejske simbolike do reske satire i srčane lirske erotike — upravo jeste prisna i basnoslovna slika namučene i nesmirene otadžbine, kroz vreme i bezvremenost predanja. Ali na temu otadžbine ovaj reprezentativni potomak valjevske nahije ne bi napisao nijednog poštenog reda da je nije pripremio, najavio kroz lirsku tematizaciju oca. Pesma u prozi "Lice moga oca" ("Ljubav u brdima", 1962) zametak je Pajićevog otadžbinskog pevanja. U zastrašujućem otkrivenjskom viđenju, na licu oca stiče se sav udes naroda kojem pripada, otac postaje oličenje otadžbine. U pesmi "Opelo za Luku Pajića" ("Pesme", 1967), još se određenije izražava posrednička uloga umrlog roditelja između ličnog i opštijeg iskustva: "Iskustvo tvoje smrti u mojoj krvi / Pomera mi sećanje u vreme pre rođenja". Čije je vreme pre rođenja ako ne predaka, aktualizovano u času kada se i sopstveni otac priključuje sakralnoj zajednici otaca?

Sada, kada se ovome narodu štošta besprizorno i uporno podmeće, jedno od težih podmetanja jeste i pokušaj jednačenja svakog izrazitijeg srpskog patriotskog zalaganja sa mračnim "ideologijama krvi i tla", vladajućim, recimo, kod naših severnih i zapadnih suseda onda kada su, u ime "krvi i tla", neizbrojani naši sunarodnici bacani pod dunavski led, ili u kraške jame, odvođeni u logore smrti, gde su klani i bestijalno ubijani — bez razlike muškarci i žene, deca i stari. Patriotizam se kod nas godinama strateški kleveće, kriminalizuje ili obezvređuje. "Otadžbina nije ni tlo, ni pleme, ni jezik, nego kolektivni duh jednog naroda… Kolektivni duh jednog naroda, to je proizvod zajedničke prošlosti, istorije, zajedno podeljenih sreća i nesreća, pobeda i poraza" — kao da unapred odgovara na pomenute postavke i podvale u "Jutrima sa Leutara" knez srpskih pesnika Jovan Dučić, nesumnjivi nacionalist koji je prošao sveta, da bi došao do ključnog određenja rodoljublja: "Patriotizam je stoga jedno veliko porodično osećanje stečeno istorijskim uslovima života…"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:24

PORODIČNA NIT

Porodičnost stoji na začetku naše žive istorijske predaje, kao i same srpske književnosti. Nema toplijih reči i postupaka od onih iz prvog zapamćenog dela starog pesništva, koje su međusobno razmenili otac i sin, u Savinom žitiju silnog i skrušenog oca Simeona Nemanje. Opstojava takav ton i danas, kao neprekinuta svetla nit naše poezije, čak i u agoničnim modernim poetikama. I Pajić u pesmi "Put od Jovanice, prema Hilandaru" potvrđuje, običnim rečima kojima se veruje, neposredan sinovski odnos prema dalekim zasnivačima srpske kulture: "Osetili smo ono / što svaki čovek oseća / kad se posle osam vekova / vraća kući, / znajući da ga tamo čekaju roditelji" ("Kad su Srbi čitali ušima", 2009). Iz završnog paradoksa ove pesme, o povratku domu u kome nismo bili da bismo tek prohodali, proističe trenutak ukidanja vremena i njegovih pometenja, duhovno sjedinjenje u vekovnom obiteljskom deljenju sreća i nesreća, pobeda i poraza.

A u onome sažetom eposu o svagdašnjoj Srbiji najdublju tačku predstavlja elementarna, simbolički kodirana slika, sa kojom se mnogo ko može saživeti: "Duvar puko sa svih strana, / a u kući sama nana. // Nano moja, ti nas spasi, / Ne daj vatri da se gasi". Početna, detinja slika načetog doma prenesena je na samu Srbiju, na kliskoj međi između opstanka i nestanka. Materinsko načelo pomalja u mitskim dimenzijama. U pesmi "Naša kuća u planini" zatičemo jezgro pređašnje lirske slike, pretvoreno u čudesnu predstavu, u drugačiji, imaginarni vid prisustva: "umesto lampe u njoj zvezda jedna gori / i majka naša, videćeš, blaga starica sedi, / lako ćeš poznati našu kuću i po tome / što se noću vidi a danju je nema, / danju je šuma ili brdo" ("Čisto doba", 1990). U sonetu "Naša bedna kuća" prividni apsurd, koji miri ono što jeste i što nije, vrhuni u poslednjem tercetu, u obraćanju kućnom zaštitniku: "Al molimo te Sveti Jovane, / izdržaćemo nevolju mnogo ljuću / samo nam sačuvaj našu srušenu kuću" ("Kad su Srbi čitali ušima"). Pobedni hrišćanski paradoks, po isprobanoj lozinki "Neka bude što biti ne može!", utkan je u mnoga bitna mesta naše poezije, pa i naše istorijske stvarnosti, kao izraz više, dejstvene logike postojanja.

U jednoj od Pajićevih priča, pod naslovom "Mihailova udovica", onaj lik nane ili blage starice dobiće i ime, kao i nesvakidašnju službu posrednice između živih i umrlih: "Baba Ljubica zna nešto što naše vlasti ne znaju. Ako se ne smire duše onih na nebu, neće biti mira ni ovde na zemlji. Duše mrtvih u Srbiji se uznemire ako ih se ne sećamo, ako ih zaboravljamo." To što baba zna prenosi nam i Čajkanović, iz oblasti ukorenjene, stare srpske religije. Ali će, s druge strane, u pesmi "Srpska četa", posvećenoj patrijarhu Pavlu, u aktuelnu odbranu naše vertikale stati čitav posvećeni i stradalni panteon srpskog roda, i bivši i budući: "Stadoše u stroj deca iz jama. / Postrojiše se i slavni preci. / I potomci stadoše s nama. / I krsne slave, domaći sveci" ("Najlepše pesme Petra Pajića", 2004).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:25

SRBIJA SVETLA I TAMNA

Zamislimo da Pajić, ili koji drugi srpski pesnik, izrekne stihove analogne onima Vilijama Batlera a "Ja sam iz Irske. / Iz svete zemlje Irske!" — sa kakvom bi salvom prezira i sablazni bio dočekan u politički tako korektnoj književnosti naših dana. Ali, takvu je Srbiju Pajić posvedočio, smernu i postojanu u trpljenju i podvigu, ali i strašnu u izobličenjima svojih sinova. Pošto je pesnik postheroičkog doba, on peva prostog vojnika Vukajla Mišića iz Struganika, a ne njegovog slavnog čiča Živojina. U pesmi "Šinjel i epolete" vedro utrapljuje dedinu vojnu opremu sirotinji "da dedu pominju i slave", ali se otadžbinskom patosu ne podsmehuje, dovodi ga samo u prizemljeniju intonaciju. Isto tako, nigde oštrica satiričara dublje ne zaseca nego u pesmi "Srbija". Slično onome čuvenom stihu sa završnice "Srpske zemlje" Veljka Petrovića: "Ovo je zemlja prokleta al moja". Ona je pisana tako "da se ne umnože reči", ali da svaki distih bude zgusnutog značenja i odsečnog zvuka, težak kao crna zemlja. Pajićeva Srbija, u sebi protivrečna, oblikovana je u svedenoj grotesknoj viziji, tamnog orgijastičkog pijanstva i samozaborava, prevlasti podzemnih, htonskih poriva, pa i karnevalizovane kainovsko-aveljevske priče. Istoriju nam pesnik prikazuje kao raspolućenu, prema gotovom modelu sukoba vođa dvaju srpskih ustanaka: "Srpskog vođu Karađorđa / ubio je drugi vođa. // Mesto gde je bilo klanje / Srbi zovu Radovanje. // Ubijenom i ubici / dignuti su spomenici. / Sad se svaki Srbin bije / sa dve svoje istorije". Pesma "Srbija" se i završava inverzijom, nebesna i zemna Srbija zamenjuju mesta. U neposejanom jesenskom crnom tlu plaminjaju duše mnogih Milica i Milovana, odozdo zvone gračanička zvona. Srbija se seli sa lica zemlje, ona bolja, suštija.

Neprestano se Srbija suočava sa sobom i svojom prošlošću, suprotno onome što natureni medijski papagaji ponavljaju; od Savinog "Pomešah se sa nesmislenom stokom i upodobih se njima", preko Njegoševih vapaja nalik onome "O, prokleta zemljo, propala se, / Ime ti je strašno i krvavo" do Disovog "Pod sramotom živi naše pokolenje". A ima toga još koliko, u poeziji i van poezije.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:25

MORALNA BORBA

Ako je za sređenije i srećnije narode i njihove poezije rodoljublje anahronizam, prašna uspomena na vremena prošla, za Srbe to je tema teškog dana što nikako da prođe. A za savremenu ovdašnju elitu, u prilikama amoralnim i imoralnim, otvara se kao, sve ogoljenije, moralno pitanje. Jer, sve nam ubrzano izmiče, gubimo i prepuštamo ono što su prethodnici mukom stekli i izborili. Oni se takozvanoj realnosti nisu prepuštali, oni su prema težini realnosti napore pojačavali. A blizu je dan, mi ćemo leći, probudićemo se i sami sebe nećemo poznati. Za Petra Pajića, i kao pesnika i kao satiričkog pisca, moglo bi se reći ono što je, pre četvrt veka, za sebe rekla Desanka, reči koje je baš on pribeležio: "Nisam politički borben tip, ali moralno jesam". U ime takve borbenosti, u čijoj je srži nesavladiva potreba jednog bezazlenstva da ukaže na izopačene i besramne, kao i tragične pojave, Pajić je ispevao više zapaženih pesama. I o ratu koji Srbija zvanično nije vodila, i o cirkuskim političkim zbivanjima s kraja prošlog veka. Kada je hiljade i hiljade nevoljnika prokaženog naroda prognano u Srbiju, Pajić je odgovorio ne kao bučni tribun, nego kao sabrat što ima oči da vidi i prozire u dubinu događaja, u izvrsnoj pesmi "Pada sneg": "Pada sneg godinama bez šuma. / Na Srbiju, na bedni ljudski zbeg. / Nema nigde pravca, nigde druma. / Pada sneg, pada sneg, pada sneg" ("Srbija je na robiji"). Kada je, za ciglo jedan dan, u Staroj Srbiji popaljen dobar deo naše povesne i svete ostavine, ovaj pesnik piše sonet "Slika iz novina", otpočet slikom mirnog ispijanja piva stranih vojnika ispred crkve što gori, a završen stihovima i optužbe i samooptužbe: "Simonido, kad ćemo znati / ko ponovo ti oči kopa, / da li to čine Azijati, // il prosvećena Evropa? / Il što zaboravismo najsvetije / na nas padoše Prokletije" ("Kad su Srbi čitali ušima"). Ima li u svemu ovome mržnje, samoveličanja na račun drugih, poziva na starozavetnu osvetu, ima li "ideologije krvi i tla"? Reč osveta, istini za volju, pojavljuje se u distihu središnjeg dela pesme "Srbija", ali kakva osveta: "I grobovi nebom lete, / pošli Srbi da se svete". Kome se i kako grobovi mogu osvetiti, naročito neopojani ili razrušeni — ne možemo doznati i nije u domenu međunarodnog prava, mada svakako jeste na savesti sveta i potomaka.

Okosnica Pajićeve poezije predstavlja redak i suveren spoj jezičke preciznosti i muške lirske blagosti što se ne dâ ni sakriti niti odglumiti. Veran zahtevu svoje neosimbolističke družine iz legendarne decenije srpske poezije, da ozbiljno služi rečima "po kojima će nam biti suđeno" — nije za pola veka svoga pevanja odviše ni napisao, što je među ubedljivim dokazima ne samo odgovorne nego i plodonosne službe. Jer, u poeziji se produktivno ne odmerava brojem pesama već njihovim magnetom što nanovo zove, makar se nekoj pesmi vraćali nebrojeno puta. Kao malo koji pesnik danas, Petar Pajić uistinu zaslužuje da u Žiči naših iskušenja i uznošenja, u kojoj se posvetio njegov zemljak iz Lelića, primi simboličnu počast u ime očinske i otačke Srbije, pa i ovovremske, gorke i pometene ali opet pretrajale, koju je, s ljubavlju i po savesti, opevao.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:25

RODOLJUBLJE NIJE ANAHRONIZAM

Ako je za sređenije i srećnije narode i njihove poezije rodoljublje anahronizam, prašna uspomena na vremena prošla, za Srbe to je tema teškog dana što nikako da prođe. A za savremenu ovdašnju elitu, u prilikama amoralnim i imoralnim, otvara se kao, sve ogoljenije, moralno pitanje. Jer, sve nam ubrzano izmiče, gubimo i prepuštamo ono što su prethodnici mukom stekli i izborili.

Neprestano se Srbija suočava sa sobom i svojom prošlošću, suprotno onome što natureni medijski papagaji ponavljaju; od Savinog "Pomešah se sa nesmislenom stokom i upodobih se njima", preko Njegoševih vapaja nalik onome "O, prokleta zemljo, propala se, / Ime ti je strašno i krvavo" do Disovog "Pod sramotom živi naše pokolenje". A ima toga još koliko, u poeziji i van poezije. Pogotovo kod pesnika "Srbije", Petra Pajića.

Dragan Hamović | 18.08.2010.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:26

NE ČITA SE, AL' SE PIŠE!

"SRE­ŠĆE­MO SE" (U vi­si­ni), u pla­voj nig­di­ni/, gde mno­ži­na/ po­sta­je jed­ni­na./ / Kraj je kra­ja / po­če­tak beskra­ja, / ni­smo go­sti/ sa­mo u več­no­sti. / Sre­šće­mo se/ kad se sve iz­bri­še/ i kad sen­ke/ ne bu­de­mo više".

Ova­ko pe­va u pe­smi "Po­sled­nji su­sret" Pe­tar Pa­jić ko­me je upra­vo uru­če­na na­gra­da "Bran­ko Ćo­pić" za zbirku "Naj­lep­še pe­sme", u iz­da­nju "Pro­sve­te". U pred­go­vo­ru za ovu knji­gu Slo­bo­dan Ra­ki­tić je napisao: "Ako je Bran­ko Milj­ko­vić pe­snik su­šti­ne, va­tre i pe­pe­la, Pe­tar Pa­jić je pe­snik vo­de i vo­de­nih krista­la".

■ Ži­vi­mo u ta­kvom vre­me­nu da mo­že­mo da se za­pi­ta­mo da li su da­nas pe­sni­ci uop­šte po­treb­ni? — za­po­činje raz­go­vor Pe­tar Pa­jić. — Ima li smi­sla pe­va­ti kad je sve u op­štem po­sr­nu­ću? Moj od­go­vor je da nam je da­nas ve­ra u po­e­zi­ju spa­si­lač­ka. Pri­pa­dam oni­ma ko­ji ve­ru­ju da se na­ro­du ko­ji je u po­sr­nu­ću Bog pr­vo ja­vi kroz po­e­zi­ju i da ta­da taj na­rod po­či­nje da se us­pra­vlja i da iz­la­zi iz am­bi­sa u ko­ji je upao.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:26

TAJNE JEZIKA

Po­e­zi­ja se da­nas vr­lo ma­lo či­ta, ko­ji je uzrok to­me?

■ Ve­ći­na iz­da­va­ča, ko­ji uglav­nom vo­de ra­ču­na o ko­mer­ci­jal­nim iz­da­nji­ma, naj­ra­di­je knji­ge pe­sa­ma ne bi ni štam­pa­li, i to či­ne da bi uz­gred za­do­vo­lji­li kul­tur­ni sa­dr­žaj svo­jih iz­da­vač­kih pla­no­va. Bran­ko Milj­ko­vić je rekao da će po­e­zi­ju svi pi­sa­ti, ali ni­je pred­vi­deo da je ni­ko ne­će či­ta­ti. Sa­da smo ot­pri­li­ke u tom vre­me­nu. Uzrok to­me na­rav­no da ne vi­dim u "kri­zi po­e­zi­je", po­tre­ba za njom po­sto­ji ve­ro­vat­no od ka­da po­sto­ji čovek i ljud­ski go­vor, a tra­ja­će sve dok po­sto­ji ljud­ski rod.

Zna­či, ne po­sto­ji kri­za po­e­zi­je?

■ Pe­sni­štvo, ni­je u kri­zi, po­e­zi­ja se stva­ra. Što se ti­če srp­ske po­e­zi­je mo­že se čak re­ći da je ona na ni­vou evrop­skih i svet­skih pe­snič­kih do­stig­nu­ća. Me­đu­tim, po­sto­ji "kri­za či­ta­la­ca", a nju uzro­ku­ju ra­zni či­ni­o­ci. Mo­že se po­sta­vi­ti pi­ta­nje: da li mi uop­šte ume­mo da­nas da či­ta­mo sa­vre­me­nu po­e­zi­ju? Ona je odav­no presta­la da bu­de sa­mo emo­ci­ja, a sve vi­še po­sta­je ko­mu­ni­ka­ci­ja. Ona je, za­pra­vo, da se jed­no­stav­no iz­razim, ko­mu­ni­ka­ci­ja sa svim onim što no­si­mo skri­ve­no u du­ša­ma, a što je kao i sve sa­kri­ve­no du­bo­ko u reči­ma. Na po­e­zi­ji je da ot­kri­je taj­ne je­zi­ka i ta­ko do­tak­ne du­šu. Du­bo­ko sam ube­đen da vre­me či­ta­nja poe­zi­je tek do­la­zi. Ako je vek ko­ji je za na­ma na­zvan "ve­kom teh­ni­ke" vek ko­ji je pred na­ma bi­će si­gurno "vek du­še":

Da li je po­treb­no da pro­đe ne­ko vre­me ka­ko bi pe­snik bo­lje sa­gle­dao i raz­u­meo stvar­nost?

■ Pe­snič­ka stvar­nost je "več­na stvar­nost". Kad či­ta­te sta­re grč­ke ili sta­re rim­ske pe­sni­ke, da ne zna­te kad su ži­ve­li mo­gli bi­ste po­ve­ro­va­ti da su ti sti­ho­vi pi­sa­ni da­nas. Po­e­zi­ja, kao i ce­lo­kup­na umet­nost, pobeđu­je vre­me. Ona ni­je ni­ka­da na­men­ska i pri­god­na, ne slu­ži ni jed­nom dru­štve­nom ure­đe­nju, ni jed­noj po­li­tič­koj stran­ci. Zna­mo iz ne­dav­ne pro­šlo­sti da su svi ta­kvi po­ku­ša­ji bi­li uza­lud­ni. Po­e­zi­ja i kad se sme­šta u od­re­đe­no vre­me, do­ga­đa se u več­no­sti. Pre­ma to­me ne oba­ve­zu­je je ni­ka­kav "prin­cip dis­tan­ce", oba­vezu­je je "prin­cip več­ne isti­ne".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:26

KNJIGE U SENCI

Ko su bi­li va­ši "uči­te­lji" u knji­žev­no­sti?

■ Pi­šem odav­no, pr­vu pe­smu na­pi­sao sam još u osnov­noj ško­li, me­đu­tim, ne bi se mo­glo re­ći da sam na­pisao ve­li­ki broj stra­ni­ca. Ne­ka­da pi­šem la­ko, da se i sam iz­ne­na­dim, a po­ne­kad vr­lo te­ško. Re­či ose­ćam ali jed­no­stav­no ne mo­gu da ih pro­na­đem. Osta­ju u svo­joj ma­gli. U de­tinj­stvu i de­ča­štvu vo­leo sam da čitam od pro­znih pi­sa­ca Di­ken­sa, a od pe­sni­ka Pu­ški­na. Oni su ta­ko, uz na­rod­nu po­e­zi­ju i na­rod­ne pri­če ko­je su se ču­le u po­ro­dič­noj ku­ći, bi­li i pr­vi mo­ji uči­te­lji. Po­sle to­ga, oni su osta­li na svo­jim me­sti­ma, ali su do­la­zi­li i još do­la­ze mno­gi dru­gi, sta­ri i no­vi, kla­sič­ni i mo­der­ni, iz svih vre­me­na i iz svih knji­žev­nih pra­va­ca. Do­volj­no je da me od ne­kog pe­sni­ka uz­bu­đu­je sa­mo jed­na pe­sma i ja ću mu se po­klo­ni­ti.

Ko­li­ko je de­lo Bran­ka Ćo­pi­ća, či­je ime no­si na­gra­da ko­ju ste pri­mi­li, šti­vo ko­je se i da­nas ra­do či­ta?

■ Sa nje­go­vim de­lom su­sre­će­mo se još kao de­ca, a nje­go­ve pe­sme, pri­če i ro­ma­ni pra­te nas i kad po­stane­mo zre­li lju­di, sa nje­go­vim ju­na­ci­ma dru­ži­mo se kao sa ro­đa­ci­ma. U li­te­ra­tu­ru je uveo no­vog ju­na­ka oso­be­nih ka­rak­ter­nih oso­bi­na. Bran­ko ne pri­pa­da ni­ka­kvim ide­o­lo­gi­ja­ma. Nje­go­vo de­lo nas gre­je pe­snič­kom va­trom.

Šta za vas zna­če knji­žev­ne na­gra­de?

■ Na­gra­de su va­žne jer skre­ću pa­žnju či­ta­la­ca na od­re­đe­nu knji­gu. Sva­ka na­gra­da tre­ba­lo bi da ima svoj ka­rak­ter, a o to­me se kod nas ne vo­di do­volj­no ra­ču­na. Ne bi sme­le da se do­ga­đa­ju po iner­ci­ji, ne bi smele da bu­du kla­nov­ske. Zbog ova­kvih de­ša­va­nja mno­ge vred­ne knji­ge i auto­ri, bez ob­zi­ra na ve­li­ki broj knji­žev­nih na­gra­da, osta­ju u sen­ci.

Ko­ju sle­de­ću na­gra­du oče­ku­je­te?

■ No­be­lo­vu, na­rav­no!

Du­šan Stanković | 03.12.2005








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:27

POSLERATNI STID OČEVA

Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama




Petar Pajić (Foto T. Janjić)

Petar Pajić (1935), autor pesničkih knjiga: "Dan" (1958), "Ljubav u brdima" (1962), "Pesme" (1967), "Čisto doba" (1968), "Svetle gore uz mora" (1978), "Ako porastemo do zvezda" (1981), "Oslobađanje Valjeva" (1989), "Srbija je na robiji" (2002), "Beogradska jabuka" (2003), "Najlepše pesme Petra Pajića" (2004), zbirki priča: "Pogibije moga dede" (1978), "Mašta svih Gavrilovića" (1989), "Slike iz detinjstva" (1995), "Priče" (1998), "Priče o Pipu" (2001), knjiga satiričnih tekstova "Dnevnik našeg savremenika" (1992), "Ko je ko u Srbiji" (1998), knjige za decu "Kako se greju pahuljice" (1962), ovogodišnji je dobitnik nagrade "Odzivi Filipu Višnjiću", koju dodeljuje Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" za rodoljubivu poeziju. Tim povodom objavljena je Pajićeva knjiga izabranih pesama "Kad su Srbi čitali ušima".

Nagradu ste dobili za rodoljubivu poeziju. Vaša generacija je pevala o ratovima, stradanju srpskog naroda, žrtvama. Takvo je bilo vreme?

■ Ne samo moja generacija, i sve prethodne su pevale o stradanju i žrtvama, jer, kao što rekoste, takva su bila vremena. Najveći srpski pesnici pisali su rodoljubive stihove, a zanimljivo je da se među njima ističu i dve žene, Jefimija i Desanka. Ne vidim da je za nas Srbe i danas neko drugo vreme, ali rodoljublje se sasvim drugačije shvata. Situacija je drugačija. Jefimiju i Desanku su zamenile "Žene u crnom". Da je Đura Jakšić živ, zbog stihova u kojima kaže "Padajte braćo" i "Bacajte sami u oganj decu", ili onih koje je napisao o Evropi — bio bi sigurno u Hagu, Njegoš je već, kao što znamo, proglašavan za genocidnog pesnika, a pesnikinja "Krvave bajke" za opasnog nacionalistu.

Kad razmišljam o rodoljubivoj poeziji, onda mislim da bi idealno bilo kada je uopšte ne bi bilo, ali to je, naravno, nemoguće. Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama. Francuski pesnik, na primer, kad hoće da izrazi svoj patriotizam, može da napiše stih "Francuska, nebo puno vrabaca". Srpski pesnik mora da se seti onog našeg vrapca koji je leteo našim nebom i u jednom boju bio istovremeno pogođen sa tri strele. Poezija nije nevladina organizacija pa da može da ne oda poštu i tom beogradskom vrapcu. Da prećuti srpska stradanja.

Nove generacije nemaju mnogo razumevanja za rodoljubive pesme Šantića, Rakića, Dučića?

■ Mislim da se pesnici koje ste pomenuli čitaju i danas isto koliko su se čitali i ranije. Ne sumnjam u patriotizam mlade generacije. Pogledajte samo kako ga pokazuju naši sportisti. Da li Čavić na čijoj majici, dok stoji na pobedničkom postolju, piše "Kosovo je Srbija" izražava osećanja mlade generacije? Međutim, uvek se mislilo da su starije generacije bile više patriotske. To je zbog toga što su se one na tom planu dokazale, imaju svoje heroje koji su otišli u legende. Odgovor i ranijih a i sadašnje mlade generacije dat je kroz stihove: "Danas nama kažu, deci ovog veka/ Da smo nedostojni istorije naše/ Da nas zahvatila zapadnjačka reka/ I da nam se duše opasnosti plaše/ Lažu, zemljo moja, lažu..."

Da li će rodoljubive pesme pisati i mladi pesnici ili će patriotizam kao tema nestati?

■ Sada u vreme globalizma kod nas nije u modi rodoljubiva poezija. U Srbiji je pomodno da se gaji bratstvo i jedinstvo i da se bude protiv sebe. Rodoljublje je za mnoge folklor i smetnja da se bude savremen, da se bude Evropejac...

Zbunjivanju mladih Srba, kada se postavlja pitanje šta je u stvari rodoljublje, doprineo je najviše poslednji rat. Albanci s Kosova i Metohije taj rat nazivaju oslobodilačkim, Hrvati domovinskim, i jedni i drugi imaju iz tog rata heroje kojima su digli spomenike. To je, naravno, za potrebe njihovih priznatih i nepriznatih novoformiranih država. O interesima srpske države vode računa velike sile. Zbog "zločinačkih poduhvata" srpski ratni komandanti i generali su u Hagu. Rat je bio prljav i postavlja se pitanje da li su ratni heroji borci ili dezerteri. Prvi put u srpskoj istoriji očevi čiji su se sinovi borili stidljivo saginju glave pred očevima čiji su sinovi pobegli. Ko su rodoljubi? Mladi u Srbiji imaju pravo da se osećaju prevarenim. Sve tradicionalne vrednosti ponete iz porodice, društvo je odbacilo. Postoji sukob zvanične politike i porodice. Ko su, u stvari, danas pravi a ko lažni rodoljubi? Na ovo pitanje najtačnije će odgovoriti pesnici nove generacije.

Važite za pesnika čije su pesme poznatije od samog autora. Ljudi ih recituju a ne znaju ko je ih napisao?

■ To je mnogo bolje nego da mi znaju ime, a da ne znaju nijedan stih koji sam napisao. Želja svakog pesnika je da mu pesma "uđe u narod".

Pesma "Srbija" bila je sporna zbog stiha "Srbija je na robiji", (objavljena je dvadeset godina posle nastanka). U ideološkim vremenima živimo i danas?

■ Taj stih je bio sporan, ali se kasnije našao na koricama jedne moje knjige, po onome iz Biblije: "Kamen koga odbaciše zidari, postade ugaoni". Bilo je to ideološko vreme kada je ideolozima smetalo samo pominjanje Srba i Srbije. Te reči su se izbegavale na svaki način. Čak ni pridevi koji su označavali srpsku nacionalnu pripadnost nisu bili poželjni. Sada je — stranačkovreme. Nije zabranjeno pominjati Srbe i Srbiju, ali evropski je pominjati ih kao krivce koji se kaju.

Pevate o najnovijim ratovima i "revolucijama". Pesniku nije potrebna istorijska distanca?

■ Pesnici pišu svojevrsnu istoriju pojedinca, a istoričari tumače kolektivna zbivanja. Istoričar beži od emocija, a poezija bez njih ne može. Istoričar traži uzroke onoga što se desilo, a nije se desilo ništa ako to pesnik nije opevao. Istoričaru je potrebna distanca, a pesnik ne sme da zakasni. Srbija je uvek puna i istorije i poezije.

U jednoj pesmi se pitate: "Simonido, kad ćemo znati/ ko ponovo ti oči kopa/ da li to čine Azijati/ il prosvećena Evropa"?

■ Simonidi su ponovo oči iskopane. Ja sam pitao nju, a istoričari neka pitaju Evropu. U svakom slučaju istorija se ponavlja a davno napisana Rakićeva pesma postaje opet aktuelna.

Hoće li poezija uopšte opstati u vremenu u kojem vlada estetika ružnog, u kojem se poništavaju tradicionalne a slave lažne vrednosti?

■ Sve dok postoje reči, postojaće i poezija kao kraljica tih reči. Ne bismo znali šta je ružno da nema lepog.

Zoran Radisavljević | 05.04.2009.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:27

SAMO PESMA NE SME DA ZAKASNI

Ono što nam se sada događa — može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu

Petar Pajić (1935) ovogodišnji je dobitnik nagrade "Žička hrisovulja" za, kako se kaže u obrazloženju žirija, "dubinski pesnički portret Srbije predačke i savremene". Pajić, kaže Dragan Hamović, predsednik žirija, kao malo koji pesnik danas, uistinu je zaslužio da upravo u Žiči našega stradanja i opstanka, u kojoj se proslavio i njegov zemljak, sveti vladika i duboki i blagi pesnik Nikolaj, primi simboličnu, svetlu počast u ime predačke, sušte Srbije, ali i ovovremene, gorke i pometene, koju je s ljubavlju i darom opevao.

Petar Pajić autor je knjiga poezije: "Dan", "Ljubav u brdima", "Pesme", "Čisto doba", "Svetle gore uz mora", "Ako porastemo do zvezda", "Oslobađanja Valjeva" (dramska poema), "Srbija je na robiji", "Beogradska jabuka", "Najlepše pesme Petra Pajića", "Kada su Srbi čitali ušima".

Nagrada "Žička hrisovulja" biće mu uručena danas u podne u trpezariji manastira Žiče.

Nagradu primate u manastiru Žiča, zadužbini Stevana Prvovenčanog. Kakav je vaš odnos prema religiji, veri, hramu?

■ Kao dete išao sam preko leta kod bake u selo. Kad su noći bile tople, spavali smo napolju. Gledao sam kako na tamnom noćnom nebu, visoko gore, treperi bezbroj zvezda. Osećao sam se pod tim ogromnim zvezdanim nebom sićušan kao mrav. Činilo mi se da se visoko gore krije neka velika tajna. Dečja duša to oseća. Šapatom sam pitao baku: "Ko je sve to stvorio?" Ona mi je odgovorila: "Bog". To je bio moj prvi čas veronauke. Već na tom prvom času postao sam religiozan i to religiozno doživljavanje života i sveta u meni je i danas. I danas verujem da se visoko u nebu krije velika tajna. Istovremeno osećam radost što sam i sam, kao najsitnija čestica, deo te tajne, tog svemira, deo vasione, univerzuma. Vera nas uči da je život večan, brani nas od ništavila i besmisla. Hram je mesto spokoja, utehe i nade.

Može li se pisati prava poezija bez vere u Boga?

■ Vera je uvek u čoveku, nešto toliko intimno da je mi, često, nismo ni svesni. Deklarativno izjašnjavanje ne znači ništa. Ima vernika koji ne znaju da su to, a ima i onih koji pričaju da jesu, a daleko su od onoga što vera nalaže. Govoreći o farisejima, Hristos kaže učenicima da čine sve što oni kažu, ali da ne rade ništa što oni rade. Proučeno je da naučnicima koji priznaju da postoji samo ono što je egzaktno, tek kad pređu crtu genijalnosti, postaje jasno da su vernici. Tako je valjda i sa pesnicima.

U pesmi "Opelo za Luku Pajića" kažete: "Otac živi u sinu, /sin nasleđuje očev život /i stariji je od njega /za svoje vreme". Da li je to priča o besmrtnosti?

■ Ta pesma je skupo plaćena. Trebalo je otac da mi umre — da bih ja napisao pesmu o besmrtnosti. Duh je besmrtan a, kao što je rečeno u stihu koji ste naveli, život se nasleđuje.

Piscima besmrtnost donose njihova dela, ako su besmrtna?

■ Pravim umetnicima uvek je stalo da ih sopstvena dela pobede, da ih nadžive, jer tako će na zemnom svetu trajati i sećanje na njih. Umetničko delo je duhovna tvorevina i ono jedino može biti besmrtno. Besmrtnost jednoga dela, romana, kompozicije, slike, kao što sam već rekao, određuje vreme. Autorovo ime nekada se i zaboravi. Možemo da kažemo: "Remek-delo nepoznatog autora", ali ne možemo da kažemo: "autor nepoznatog dela".

Pred Trojeručicom kažete: "Ono što ne mogu vojničke čete,/ neka učine Ručice Tvoje svete". Hoće li Trojeručica čuti ovu molbu?

■ Molba će se čuti u onoj meri u kojoj mi verujemo u sopstvenu molitvu. Čovek mora da veruje u svoju molitvu, inače izgovara prazne reči.

U svojoj poeziji spajate klasično i moderno, tradicionalno i savremeno. Pokazujete tako da nismo narod bez korena?

■ Podjednako mi se dopadaju pesme i Vaska Pope i Svetislava Mandića, kao i Miodraga Pavlovića i Stevana Raičkovića. Svaki je od njih na svoj način i tradicionalan i moderan, a svi zajedno su, ma koliko bili različiti, klasici srpske poezije. Pesma ili jeste pesma ili to nije. Što se tiče srpske poezije, ona, kao i uvek, ide u razne pravce, ali postoji i ona koja se kao nit plete od srednjovekovne, preko narodne do savremene. Kao primer, pomenuću poeziju Momčila Nastasijevića, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića... Srpska poezija omogućava savršenu misaonu i duhovnu komunikaciju sa svetom, a to i jeste jedna od najznačajnijih uloga pesništva.

Neke od vaših najlepših ljubavnih pesama napisali ste u zrelim godinama. Ljubavna poezija ne piše se samo u mladosti?

■ Ljubav nije privilegija samo jednog određenog životnog doba, što znači da se ljubavni stihovi mogu pisati celoga života. Ceo život je doba ljubavi, i smešno je misliti da nas ono što nas je u mladosti krasilo, u starosti ruži. Postoji samo jedno životno doba, a to je mladost, s tim što nas u poznijim godinama malo više muči reuma. To su dokazali mnogi pesnici, kako svetski, tako i naši. Sa Desankom Maksimović pravio sam razgovor povodom njenog osamdeset šestog rođendana. Tada mi je rekla da još piše ljubavnu poeziju, a pošto joj je neprijatno da to u poznim godinama obelodanjuje, objavljuje je tako što stihove nove ljubavne pesme "ugura" među stihove nekih drugih pesama.

U vašim pesmama ima i svakodnevnih prizora: beogradske ulice, Kalemegdan, Avala, kestenovi u Crnotravskoj, samoposluga... Sve može biti motiv za pesmu?

■ Naravno, sve je motiv za pesmu. Ono što nam se sada događa može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu. Samo pesma ne sme da zakasni. Ona je kao disanje. Pesma je hvatanje trenutaka. Svakodnevica u poeziji dobija opšte značenje. Otkriva se zašto "sitnice život znače".

Priča se da je Tesla svoje jednačine iz fizike rešavao i pomoću poezije. Ima li u tome istine ili je reč o dobroj anegdoti, dosetki nekog pesnika?

■ Zapisano je da se Tesla jednom prilikom šetao sa prijateljem po budimpeštanskom parku dok je sunce zalazilo i govorio stihove o zalasku sunca iz "Fausta". Odjednom je u tim stihovima otkrio ključ kako da reši neku važnu jednačinu iz fizike koja ga je mučila.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:28

PoEZIJI NIJE ODZVONILO

Pratite li savremenu srpsku poeziju? O čemu pišu mladi pesnici?

■ Generacije obično nastupaju kao horovi, pa se zatim neki izdvoje, a ko će da ostane – o tome je mnogo, mnogo rano govoriti. Član sam žirija za nagradu "Desanka Maksimović", koja se dodeljuje pesnicima srednjoškolskog uzrasta. Ono što karakteriše poeziju generacije koja tek dolazi, otklanja sve sumnje da je pesništvo u krizi i da je poeziji odzvonilo. Mladi donose svoje teme, unose svoje asocijacije, služe se modernim izrazom, sve je više "urbane poezije", čuva se ono što je najlepše u tradiciji. Svoji su u svom vremenu.

Zoran Radisavljević | 19.08.2010








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   Uto 22 Dec - 14:28

NJEGOŠ I CRNJANSKI
Ove godine proslavljamo dva jubileja vezana za dva stuba srpske duhovnosti, za Njegoša i Crnjanskog.
■ Obeležavanje prolazi skromno, nenametljivo. Običan neupućen čitalac često ne može da nađe rubrike u novinama u kojima piše o tim jubilejima.
Pa ipak to ne može da umanji značaj ovih velikana. Nisam siguran da će neki izdavač u ovoj godini štampati sabrana dela ovih pisaca.
To sve liči na nas, na to kakva nam je privreda, ekonomija, kultura. Kakva nam je država, takvi smo i mi.

I SPONZORUŠE SU SADA ELITA
Kakva nam je elita?
■ Nekada su se u elitu ubrajali ljudi koji su bili puni znanja, naučnici, umetnici, književnici, profesori univerziteta.
Svi oni od kojih smo mogli nešto da naučimo i da čujemo nešto pametno. Sada su sve te umne glave zamenili oni koji imaju novac u džepu.
Znači, sada se ne ceni znanje, ceni se novac. On je obično kod tajkuna koji najčešće iz elitnih salona odlaze u samice. Tajkune prate i sponzoruše, tako da se i one ubrajaju sada u elitu. Sponzoruše prate kriminalci, i tu se vrti sve ukrug, i krug se zatvara. Nažalost, u takvom vremenu živimo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Petar Pajić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Petar Pajić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Petar Pajić
» Umro Petar Kralj
» Petar Omcikus
» Kralj Petar II vraća se kući posle 72 godine
» PETAR KOČIĆ " JAZAVAC PRED SUDOM "
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-