Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nebojša Devetak

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:51

ebojša Devetak rođen je  21. oktobra 1955. u Maloj Gradusi, na Baniji (Hrvatska). Prvu pesmu objavio je 1970. godine u časopisu za decu Kurir, u Sisku. Piše pesme, prozu i književnu kritiku.

U Republici Srpskoj Krajini uređivao novine Srpski glas. Bio je predsednik Udruženja književnika RSK od njegovog osnivanja februara 1994. do pada Krajine. Član je Udruženja književnika Srbije od 1989, a Društva književnika Vojvodine od 1996.godine.


KNJIGE PESAMA:

  • Presudna žeđ, Jedinstvo, Sisak, 1984.
  • I druge bolesti, Književna omladina Siska, 1980.
  • Nepoželjni gosti, Prosvjeta, Zagreb,1984.
  • Zaustavljena projekcija, Prosvjeta, Zagreb, 1988.
  • Ključanica, BIGZ, Beograd, 1991.
  • Žuđeno vojevanje, Književna zajednica Novog Sada, 1995.
  • Rasulo, SKD Prosvjeta, 1997.
  • Licem prena naličju, Narodna knjiga / Alfa, Beograd, 2004. (izbor)
  • Koraci bez odredišta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo, 2004. (izbor)
  • Bore i brazgotine, Filip Višnjić, Beograd, 2005.
  • Uzalud tražeći ono čega nema, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2008.



KNJIGE PROZE:


  • Razgrtanje pepela, SKD Prosvjeta, Zagreb, 1998.



PRIREDIO JE:


  • Antologiju srpskog pjesništva u Hrvatskoj dvadesetog vijeka, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2002
  • Drumovi su naša otadžbina (pesme srpskih pesnika o seobama, izgnanstvu, izbeglištvu i ostalim nesrećama bezdomničkim), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo, 2006.
  • Znam da nas ima (izbor najlepših pesama Festivala jugoslovenske poezije mladih od 1968. do 2008), Kulturni centar Vrbas, 2008.


Za poeziju je nagrađivan na Ratkovićevim večerima poezije, Borskim susretima balkanskih književnika, Zlatnom strunom Smederevske pesničke jeseni, Pečatom varoši sremskokarlovačke, nagradom Braća Micić i Milan Rakić.

Živi i radi u Vrbasu. Operativni je urednik časopisa Trag koji izdaje Narodna biblioteka "Danilo Kiš" u Vrbasu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:51

NIŠTAVILO KAO AMBLEM TOTALITETA

Kakva je recepcija savremene srpske poezije danas? Ko piše književnu kritiku i zašto? Ko je čita? I, gde se u svemu tome nalazi i kuda ide srpska lirika? Na prvi pogled nenadano, ova pitanja iskrsavaju baš povodom nove pesničke knjige Nebojše Devetaka, a mogla su i ranije, i ne samo povodom Devetakove uspešne i indikativne zbirke Rasulo. Nova knjiga Nebojše Devetaka stiže, zapravo, kao kec na desetku, jer otvara neka, ne baš nova, pitanja o odnosu kritike i poezije, o ontološkim i svakodnevnim nedoumicama i gresima, previdima i zabludama književno-kritičke prakse.

Najpre, Nebojša Devetak svojom književnom pojavom i sudbinom raskriljuje i demistifikuje utuljene predstave o tome gde su i šta su korenski rasponi i koordinate srpskog jezika i poezije na mapi tzv. nove srpske dijaspore, odnosno, bivše nam južnoslovenske domovine. Ovaj pesnik je svoje prve knjige objavio u Sisku i Zagrebu: Presudna žeđ (1980) i I druge bolesti (1980), te Nepoželjni gosti (1984) i Zaustavljena projekcija (1988). Zatim, dve knjige u Beogradu i u Novom Sadu: Ključanica (1991) i Žuđeno vojevanje (1995). Najnovija knjiga, gle čuda, pojavljuje se opet u Zagrebu, a u izdanju Srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Devetak danas živi u Vojvodini.

Srpska književna kritika nije adekvatno popratila dosadašnje knjige Nebojše Devetaka. Zašto? Odgovor je više nego jasan da, naprosto, kod ljudi slabijeg zdravlja, izaziva jednu vrstu žgaravice spram većeg dela aktuelnog kritičarskog establišmenta koji, izjeden samim sobom, jednostavno izostavlja i odbacuje pesničke vrednosti nastale izvan Srbijice. Odgovor da tamo i odonud nema značajnih pesnika, ciničan je i opustošen promajom čistog neznanja i drskosti. Na našoj književnoj sceni postoji jedna gluvoslepa skupina kritičara kojoj ubrzanje beogradsko-novosadskog ringišpila oduzima snagu glasa i bistrinu pogleda u daljinu gde se nalaze čitavi vrtovi pesničkih plodova, a koji nisu nikli na kolomasti pomenute osovine. Dakle, otuđene laboratorije i pogoni aktuelne književno-kritičke vlastele ne proizvode svest o ukupnoj mapi nacionalne književnosti i njenim dometima, niti im je do toga istinski stalo.

S druge strane, taj cakleći soj naše savremene kritike, isprepadan raznim pomodnostima i crkavicama sopstvene misli, idealan je za elaboraciju jedne dramatične književno-mentalne bolesti u kojoj nije zadavljen samo osećaj za korensku pripadnost srpskom jeziku i tradiciji, već i smisao za stručnu, specijalističku analizu i pristup poeziji samoj. Postalo je ultramoderno izražavati, ne svest o pesmi, već svest o svesti o pesmi. To nije loše kao fusnota jedne interpretacije, međutim, ova pojava je postala samoj sebi svrha i kao takva potpuno se odmakla od inicijalnog predmeta, od čiste pesme, njenih svetova i jezika. Do kraja je time zatrta bilo kakva konkretna analiza pesme. Gradacija oblika svesti o svesti o pesmi dobila je neslućene razmere praznoslovlja čiji isplaženi suvi jezik zgadio je i suštinski onemeo ceo ambijent u kojem se razvija poezija. Beslovesnim trućanjem, znatan deo naše kritike doveo je do spetljanih receptivnih čvorova, ugašenih kodova, izlišnih rukavaca i Roršahovih mrlja.

Nužno se mora izraziti — rekao je Novalis. Otuda ovakva prolegomena uz osvrt na poeziju Nebojše Devetaka, koja će nam očistiti vidik i omogućiti lagodniji pristup knjizi. Dakle, evo nas nad Rasulom, zbirkom soneta autora koji se već ogledao u toj formi. Obnova soneta u savremenom srpskom pesništvu potvrđuje staru istinu o cikličnim menama pesničkog jezika i formi. Poput plime i oseke, u određenim intervalima, dolaze i odlaze, prepoznatljive i osvežene, pesničke forme i oblici koji imaju i sadrže privilegiju neuništive pesničke šifre. Među pesnicima koji na osoben način obnavljaju i obogaćuju sonet svakako je i Nebojša Devetak. On je sonet naselio, naoko, nepriličnim temama za ovu gracioznu vekovnu formu. Devetakov sonet, na tematskom planu kipi od motiva rata, smrti, apokaliptičnog ludila, izdaje, očaja, ništavila i beznađa. Ali, sve što Devetak donosi u strogoj je muzici i meri sonetne forme čime se kontroliše i suspreže haos koji je predmet i kontekst pevanju. Sonet je tako disciplina koja nadilazi strogo poetičke namere, već preuzima i ulogu apotropejona koji štiti od novog sunovrata i destrukcije.

Ako je prethodna knjiga Nebojše Devetaka, Žuđeno vojevanje, već svojim naslovom ironizovala ustaničko-vojnički zanos, vidovito mu dajući groteskni inicijal poraza posle naivno i prerano proglašenog podviga, onda je najnovija, Rasulo, naslovom imenovala završnu etapu jednog političkog koncepta i njegovih posledica po krajiški srpski etnos. Nova zbirka soneta Nebojše Devetaka predstavlja trebnik bola i molitve, istureni plik jecaja. Ovu knjigu treba posmatrati i kao pregledan bedeker i zalog istorijskom čitanju geneze krajiške tragedije kroz amplitude lirskih osijanja.

Nebojša Devetak promoviše slike gde se sustiču život i smrt, gde je do krajnjih granica izražena napetost između ova dva stanja koja u svakom čoveku, na svim nivoima postojanja, sustiču se i nadmeću. Slika opustošene srpske kuće amblematičan je primer ovakvih ambivalentnih krajnosti: Zalud domaćinov trag vjerni pas njuši,/ zalud tavanom tumara gladna mačka./ Dan se za danom u sve crnju noć ruši./ Na sudbinu ovdje stavljena je tačka./ Sa pustog kreveta kokoš se rakoli,/ u napuklo ogledalo tele zuri:/ ovim se slikama plaćaju raskoli... Samo krmača, još, posve spokojna,/ rokće mirno, ralja punih sapunice/ kojom se umivala ruka pokojna./ Samo još ona, ravnodušna, prostačka,/ proždire udove istorijske tmice/ na koju je, ovdje, ispisana tačka. Fatalni obred smrti nadišao je lični oblik doživljaja ništavila i uspostavio kolektivni usložen simbolima apokalipse i greha koji izaziva naježenu nevericu.

Osećaj obmanutosti povodom naivnog, a iskrenog, vekovnog hitanja u ratove, izaziva nov pogled na stvarnost, na suicidne razmere nehaja i žrtve: Bolje da smo mrtvorođenčad rađali,/ svilenom gajtanu namicali vratove,/ karakondžulama da smo ugađali/ no što smo strasno kretali u ratove.../ Bitkama slavljeni, bunama strti,/ miljenici baruta i olova/ — blagosloveni podanici smrti./ Sad obmanuti, beskućnici, lutamo/ udova nateklih od drumskih čvorova/ i prognanički hleb u ćutnji gutamo. Ovi stihovi su gejzirski mlazevi oslobođene kolektivne podsvesti koja je dugo tavorila hipnotisana ružičastom sanjom ideoloških laži. Osim toga, oni predočavaju paradoksalnu mentalitetsku crtu Krajišnika koji kao soldat uvek privede bitke u korist vojske kojoj pripada, a zatim se vraća na ognjište redovnom životu i obavezama, umesto da posle ostvarenih pobeda uključi se i ostane u vrhovima političke moći. On to uvek prepušta drugima, obično onima koji nisu ni primirisali izgibiju, već su se, izronivši iz mišje rupe, nametnuli dinarskom čoveku, manipulišući njegovim emocijama i sudbinom u celini. Zato Devetakova oštra skepsa ukida svaku sličnu nameru: Usnu podražuje facijalni tik:/ ovi nam ovdje samo sole znanje,/ sve će se svesti na isprobani trik.

Soneti Nebojše Devetaka su autentičan introspektivni snimak individue u kojoj se prelamaju tektonski poremećaji života kojima, tobož, niko nije kumovao. Do krajnjih granica je doveden svakodnevni užas i ne vidi se način za popravak ništavila. Poniženje i stid izbijaju iz gotovo svake pesme. Evo stihova iz venca od deset soneta U kolektivnom smještaju: Stid me od ovolikog bestiđa,/ Stid me od ravnodušnosti spram patnje/ bratske što vodoskok bola previđa,/ stid od prismotre, stid od tajne pratnje,/ što nas u kazamate saćerava/ ko ošišano stado za potprdu,/ što nas svaka fukara provjerava/ i za svaki korak traži potvrdu./ Stid me sagrešenja, stid posrnuća/ u koja danonoćno poniremo/ kroz epopeje — do čarnih bespuća.

Pesnički svet je ovde, zapravo, slika katastrofe u njenom zaustavljenom stadijumu, u tački gde njen razvoj zadržava negativne aspekte bez mogućnosti da se preobrazi u viši, pozitivni oblik. Dakle, Devetak predočava nesreću koja nema aspekt katarze, preporoda i uskrsnuća, a što bi se u njenom inicijacijskom napredovanju moglo očekivati. Naslikana je cementirana faza nesreće, ništavilo kao tišina totaliteta, kao status ljuo. Svi oblici i potencijali što vode ka obnovi su iskorišteni i iscrpljeni, zauvek zgasli. Čak i Bog uzmiče, skriva se i beži pred onima što ga traže okolo, a ne u sebi. Time je dosegnuto stanje odricanja od Boga, a što je, u stvari, odricanje od samog sebe. Jer, živelo se samo na materijalnoj i animalnoj ravni. Otuda duboko potonuće u pakao: U poniranju tone se duboko,/ iz provalije i grob je visoko. Pandan ovom Devetakovom distihu jeste plamičak iz Knjige o Jovu (17, 14): Grobu vičem: ti si otac moj. Smrt kao privilegija i preduslov višeg života, dakle. Preteča ovakvom viđenju sveta jeste veliki Devetakov zemljak, Sava Mrkalj, koji je završio a da mu se ni kosti nisu sastavile. I Mrkalj je pisao sonete, i on je opevao ništavilo, ono iz prošlih, ali i iz budućih vremena. Evo njegovih stihova: Jao! jao! jao trista puta!/ Pala nam je, pala kocka ljuta;/ More zala ov je svet!/ ... Zlo je mučno sadašnje podneti,/ Zlo nas bivše peče u pameti,/ Buduće veće jede nas... Jesmo l bez zla koji čas?/ Čovek, strava čoveku ah! veća. Možda je Devetaku palo u sudbu da, noseći sličan pesnički krst, dopeva ono što Mrkalj nije stigao. Jedno je sigurno: da se od Mrkalja do Devetaka, po tematskoj i temperaturnoj ravni jezika, može iscrtati osoben luk u srpskom pesništvu, luk čiji spektar boja neguje stas (V. P. Dis) i dah jednog podneblja.

Primetno mesto u novoj Devetakovoj knjizi zauzimaju Soneti sinu. Oni su s ljubavlju istkano štivo, u suvom grlu, zagrcnutih slika koje ovenčavaju rođenje sina u ambijentu gde ljušte se dani ćutljivog nesklada/ truli od zebnje, truli od očaja. Kao Domoklov mač, nad ovim sonetima visi pitanje o poeziji samoj, o njenoj svrsi spram golog života i njegovih ledenih činjenica: Varljivo je to tkanje uzaludno./ Šta mogu škrguti lirske gorčine/ naspram života crne mjesečine?/ Da trepere, tek, uprkos, začudno. Otuda roditeljska postiđenost pred sinom koji se zatekao u opštem beščašću i animozitetu, u osećanju nemoći i greha: Ako sam, zaista, to što jesam,/ otkud ti, sine, u mom nedosanjanom portretu?/ Nisam umio da izaberem prikladan ram,/ kao što i ova pjesma nije pristojan dar.

Ciklus Soneti prijateljima predstavlja svojevrsni dijalog i utehu sa bliskim pesnicima. U naslovima pesama našlo se trinaest imena i posveta: Miroslavu Aleksiću, Anđelku Anušiću, Blagoju Bakoviću, Mirjani Bulatović, Nikoli Vujčiću, Nenadu Grujičiću, Milošu Kordiću, Zoranu Kostiću, Tomislavu Mijoviću, Đorđu Nešiću, Miodragu Raičeviću, Đorđu Sladoju i Milosavu Tešiću. Pesnik je nanizao imena azbučnim redom da i tu ne bi došlo do kakvog raskola. U svakom sonetu nalazi se ugrađen po jedan stih iz lirike prijatelja — pesnika. (Sećamo se jedne slične knjige pesama Stevana Tontića, Ring). Devetak bira stih određenog pesnika koji je reprezentativan za temu koja naseljava celu knjigu. Tako isijava jedna vrsta lančane pesničke odanosti: Čime to umiti ako ne stihom. Dakle, čime ako ne poezijom zataškati i oprati nemirno i blatnjavo lice sveta. Kroz lepezu bliskih poetičkih paradigmi podići zajednički hram jezika i odbiti demonsko ništavilo.

Jezik Nebojše Devetaka je tečan — a rezak, bogat — a probran, svakodnevan — a poetski. Ovaj pesnik je pedantni filigran koji drži do sjaja i oblika pesničkog materijala. Čak i kad izgledaju spontano i na živo sastavljene, njegove reči podrazumevaju suptilan proces stvaranja koji je zasnovan na minuloj spisateljskoj veštini. Iako njegov vokabular nije doslovno i bez ostatka zasnovan na lokalnom jezičkom miljeu, on je podgrejan atmosferom tavne krajiške melodije i semantike. Poput svetlica prominu reči: praulja, karteč, opačina, rakoliti, grdilo, fajtina, vodojaža, baguš, smrtozovka, naviljak, sapa, potprda, mrčilo... Ijekavska varijanta izgovora dodaje ovoj poeziji zvonkoliku aromu predela i ljudi kojima pripada.

Kao versifikator, Devetak se dobro drži. Njegovi soneti su ispisani tačnim metrom ukrštene, ređe, obgrljene rime. Na planu metra, on nudi raznovrsna i ujednačena rešenja. Tako čitamo sonete ispisane ponaosob devetercem, desetercem, jedanaestercem (najčešće), dvanaestercem, trinaestercem i četrnaestercem. Devetakov kreativni prilog obnovi soneta nije mali. Naprotiv, odiše vidljivom autorskom originalnošću koja eliminiše svaku improvizaciju i neproduktivne eksperimente što su, u nekim nesretnim primerima, padali na niske grane niz koje je visila izduvana lešina tzv. nerimovanog soneta. Naravno, takva izmuljana kesa nije sonet, već smešna buvoserina koja, što bi Devetak rekao, služi za potprdu. Devetak osvežava sonet na tematsko-motivskom, leksičkom i melodijskom planu. I njegov rimarijum širokih je raspona i bogatstava, hrabro raspletene mreže: pahulja — baulja, pregura — purpura, patetika — perika, bestiđa — predviđa, raskoli — rakoli, dlijeto — ukleto, nafora — metafora, zakuca — paluca...

Vratimo se, na kraju, početku ovog teksta gde beše nekoliko pitanja o receptivnim moćima i nedoslednostima kritike. U, ne baš srećnim, okolnostima, spram hladne i dronjave kritičke delatnosti, poezija je danas primorana da sama, čista i obnažena, traži svoj put do čitalaca. Jer, njen put do publike nije moguć posredstvom neinventivne, potrošenih mehanizama i sobom obuzete kritike, već direktnim kontaktom sa još neotrovanim delom istinskog pesničkog publikuma. Takav kontakt predstavlja svečanost pesničkog jezika i čitalačke pažnje. Strpljenje odane publike je, naprosto, iscurilo. Iznevereno je kvazi-naučnim interpretacijama koje su, pre svega, služile da dresiraju jedan deo nesamostalnih poeta kojima je, u nedostatku talenta, odgovaralo da imaju tutore što ih direktno usmeravaju i upućuju kako da se piše. Tako je nastao hibrid hermetičkog i besmislenog, mrtvog i prljavog pesničkog jezika. Čitave ambulante oglednih pesničića zaudarale su na operativni jod veštačkih kritičkih zahvata i komplikacija. U takvom kontekstu, po priznanju jednog kritičara koji se, izgleda, polako izbavlja iz zahrđalih mengela nefunkcionalne kritike, teže je biti čitalac nego pesnik.

Mutava sorta kritičara jednostavno je izgubila iz vida čitaoce i, u saradnji, sa dodvoričkim poetama, formirala ukus bez arome, poeziju bez jezika. U stvari, predstavila se kao velika štetočina i neznalica, jer su pored nje promicale sušte vrednosti poput Nebojše Devetaka i čitave plejade talenata i virtuoza pesničkog zanata. Takva kritika je bukvalno izgubila moć da preporuči jedno pesničko delo, osim ako nije izrekla skandalozno negativan sud povezan sa vanknjiževnim detaljima. Na sreću, poezija Nebojše Devetaka predstavlja blesak istinskog i usavršenog dara, i pruža mogućnost direktne interpretacije njenih dometa i svetova. Jedinstven doživljaj koji pruža ova potresna knjiga osećaju i kritičari i publika, ali i prijatelji pesnici koji uzvraćaju pesmom na pesmu.

Nenad Grujičić
Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:52

EGZISTENCIJALNA GUSTINA I OPOROST

(Nebojša Devetak: Bore i brazgotine, "Filip Višnjić", Beograd 2005)


Lirski narator Nebojše Devetaka, otežan saćem života i pevanja, sav od tamnog i treperavo-bolnog bruja, ispisuje u novom rukopisu Bore i brazgotine egzistencijalnu poeziju osobenog znaka. Poeziju empirijiske žitkosti i oporosti, rezignacije i "poravnanja" emotivno-misaonih tasova, poetske i jezičke svedenosti, i svojevrsnog svođenja "knjigovodstvenih" računa u stvarima oba iskustva — pesničkog, i onog drugog koje mu prethodi, koje je njegovo pakleno predvorje. Ono što se na početku začelo u borama, kao sudbinsko i ishodišno - sad je udvojilo i utrojilo (!) svoje tragove-usekline i sišlo dublje — u brazgotine. Tako je i moralo biti, jer je dotadanje pesnikovo sedmoknjižje naprosto tražilo svoju sublimatornu rekapitulaciju i krunsko dovršenje; potvrdu autentičnog poetskog znaka u iskustvu jezika i pevanja. I dobilo ga je u ovoj novoj, Devetakovoj knjizi koja je sva u imperativu priziva blagorodnog otpočinka i relaksacije utruđenog poslenika u jeziku; pevanju i mišljenju; u prizivu lirske i životne pauze, kratkotrajnog predaha, pesničkog intermeca, svojevrsnog misaonog interegnuma; e da bi se videlo dokle se, kako i zašto stiglo — tu gde se stiglo. Otpočinuti, odahnuti poslenički, ali i hrišćanski, najpre od sebe samog (samih), od sopstvene taštine i gluposti; a onda se osloboditi, makar na tren, gravitacijskih sila života, depresivnih vibracija istorije (i zemlje, i zemlje!), baš kao što pesnik "kaže" u pesmi Otpočinuti:
 
"...Treba odagnati bes i
zavist
Odahnuti od sebe samih,
bezdušnih
I lakomih na sticanje
Zagledati se u mirno
ogledalo vode
Ne da bi u njemu sagledali
svoj lik
Već da bi u dubini
prepoznali sopstvenu dušu
Kako se stišava i nečujno
tone
Šireći se u beskonačnost
Lagana i slobodna
Lišena svakog tereta i
ništavila
Lišena svega sem božanske
lakoće
Lagana i nemerljiva kao
večnost








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:52

Pasaži lirskih opisa prirode u "biopauzi", u cikličnoj oseci, kao alegorijske slike o rezignaciji, pomirenju i splašnjavanju energija koje su, koliko još juče, bile vrutak — naseljavaju novu Devetakovu poeziju, kao u pesmi — lirskoj trepetljici, Sećam se kasnih masli, pesmi sa klicom ilićevske inicijacije u sebi:
 
Sećam se kasnih magli, pred
zimu
I vlage što se kruni sa
uzdrhtalih stabala
I laveža psećeg kroz tu
maglu
I lišća stešnjenog samoćom
uz živicu
I sitnih, sitnih kapi što se
talože na njemu
Pa kad otežaju padnu u
nemost zemlje
 
Sećam se i sapi konja iz kojih
isparava znoj i umor
I mirisa tog znoja,
jedine toplote u hladnoći
Koja navire odasvud
I blagosti tuge se sećam
Što me okruživala u tim
trenucima osame
Jer da nje nije bilo ne bi
bilo ni ovih sećanja
Tuge omamljujuće i
neposredne
Kao priroda na izdisaju
Tuge bezraložne, a moćne
Tuge neopisive kao disanje








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:52

Devetakovo pevano i misaono iskustvo sveta doseglo je svoju unutrašnju tačku. Tačku koja misli samu sebe. Svet je, takoreći, opšte mesto u posvemašnjoj praznini koja je, opet, (ta praznina) deo te opštosti.

Slušati daljinu,
svakodenvno
Očekujući eho sopstvene
nemosti
Koja lišena oslonca
Nema gde da se vrati
Nema više ni početka
ni kraja
Sve je između, sa prazninom
Koja se unatraške vrti
u krug...
 
(Između)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:53

Pesnikova nadmoćna, skoro eterična rezignacija u koju je potopljen njegov lirski narator i pesnički svet, nije prosta i očekivana cvilež "duše u mesu", toliko svojstvena lirskim percepcijama, i pogotovo lirskom subjektu sa tragičnim osećanjem sveta. Ne. To je, naprosto, stanje duha koji je uravnotežio i smirio (skamenio, sledio) svoje tasove na kojima je sve već izmereno. Pa i same mere.
 
...Nema više čudesa ni
senzacija
Posvuda samo skamenjenost
Koju više ne može otkraviti
Ni strast za žuđenom
daljinom
Koja nam, što se više
pribiližavamo
Sve više izmiče
Sve više izmiče...
 
(Voz)
 
U meni dišu samo uspomene
Kojih, moram priznati, volim
da se prisećam
Iako sam svestan
besmislenosti tih ushićenja
 
Međutim, činjenice su
neumoljive
Ne mogu od sebe da odagnam tu
olovnu prelest
Što se svakodnevno umnožava
I nepotrebno opterećuje
 
(Nepotrebno opterećen sećanjem)
 
Kao da sam živeo u grafitnoj
olovci
Tako sam se istrošio i
osamio

(Kao da sam živeo u grafitnoj olovci)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:53

Veličanstvena je Devetakova pesnička slika u pesmi Olupine o avgustovskom izgonu (1995) njegovih sunarodnika sa prostora Republike Srpske Krajine. Ona spada u red antologijskih slika, ne samo u poeziji ovog pesnika, već uopšte u našoj poeziji o seobničkom udesu naroda našeg. Dok Vladan Desnica u priči Olupine na suncu varira večno srpsko pogorelstvo i egzistencijalnu utuljenost (kretanje u krug, kako pevaju pesnici novijeg vremena) na prozni način, smeštajući dramsku sliku ovog antropološkog kolapsa, ipak, u solarni okvir, Devetak svoje pogorelce situira u lunarni ram, pridajući sceni izgona vilinski prizor. Njegovi begunci su bezazlene, pitome vilinske prikaze, sablazni veka na beskrajnoj mesečini, hamletovske duše pod bezdušnim zvezdama koje, duše, svoj uvir traže na okruženom istoku! Zemlja je, naprosto, Šekspirovo pozorje na kome se, eto, odigrao i taj avgustovski čin, jer je Reditelj odlučio da se on baš postavi u Sezoni Izgona!
 
Sunce je zalazilo
A mi izlazili na drumove
bledi od neizvesnosti
Senke su nam prestizale
olovne korake
Nikad brže nije silazila
tama
Sunce je zašlo
A izašao mesec
Čitavu noć nas je pratio
prema istoku
Prelazeći reku u vodi smo
zagledali svetleća nebesa
Po kojima su plovile naše
olupine...

(Olupine)
 
Nebojša Devetak napisao je, bez sumnje, svoju najbolju pesničku knjigu. Knjigu kakve se pišu sa njegovim darom, u njegovim godinama i sa njegovim iskustvom koje je, najmanje, iskustvo (od) dva životna veka!

Anđelko Anušić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:53

DEVETAKOVA ISKRENA PJESMA


Staru istinu da se do visokih književnih ciljeva ne dolazi prečicom potvrđuje i slučaj pjesnika Nebojše Devetaka. On se u književnosti javio prije tridesetak godina knjigom stihova "Presudna žeđ" koju karakterišu tematsko-motivska disperzivnost, opora i svježa leksika, redukovan iraz, pomalo zagrcnut velikim temama i mladalačkom željom da se svijetu što prije saopšte istine koje zaslužuje. Devetak se već na početku predstavio kao pjesnik tamnog glasa, melanholičnih raspoloženja i naglašenog pesimističnog stava prema čovjekovoj prirodi i smislu života. Neka od ovih osnovnih svojstava pjesnik će razvijati, produbljivati i usložnjavati i u narednim svojim knjigama — "Zaustavljena projekcija", "Nezvani gosti", "Ključanica"... A kad je u naše živote provalila istorijska stihija i rasturila jedan svijet i predstave o njemu, i naš se pjesnik našao pred novim stvaralačkim iskušenjem — šta učiniti sa ostacima i krhotinama toga svijeta. Kao i mnogim drugim pjesnicima, i njemu se učinilo da bi čvrsti vezani stih mogao sakupiti i u cjelinu sastaviti ono što je istorija, kao u seoskoj krčmi, razbila u paramparčad. Otuda u pjesmama koje ovaj pjesnik pjeva u ratu i "posle rata" nalazimo istorijske i nacionalne teme i klasičnu rimovanu strofu — distih, katren, oktavu pa čak i sonet. Iako ovaj, u Devetakovom slučaju iznuđeni obrt, ima i egzistencijalne i poetičke razloge i opravdanja u dobrim pjesmama — istina mračnim kao da su ih Tontić i Nenadić zajedno pisali — ipak je vidljivo da se u metričkim stegama ni pjesnik ni njegovi stihovi ne osjećaju komotno.
 
Tek će u knjizi "Bore i brazgotine" iz 2006.godine,nakon dugog i tegobnog sazrijevanja, Nebojša Devetak doći do punog daha, do sopstvenog izraza u slobodnom, ritmički relaksiranom i polifonom stihu koji je saobrazan unutarnjem pjenikovom biću, njegovoj naravi tako reći. Knjiga "Uzalud tražeći" koju je objavilo Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta" iz Zagreba, u Maloj plavoj biblioteci crvene boje, predstavlja u tematsko-motivskom i formalno-stilskom pogledu nastvaka "Bora i brazgotina". S tim što su ovdje bore gušće a brazgotine dublje.
 
U pedesetak pjesama, složenih u četiri ciklusa — "Tragovi prisustva", "Miris voska", "Na oprezu" i "Zid" — pjesnik iscrtava unutrašnju, intimnu mapu na kojoj ključne kote označavaju mjesta poraza — ličnog i kolektivnog. Stih po stih, sloj po sloj pjesnik zguljuje maske sa svijeta, razgrće istorijske magle i opsjene da bi u nekoj jezivoj pomirenosti, bez plakatske ogoljenosti i pamfletske žuči, sveo račune sa sopstvenim zabludama, zanosima i gubicima. Njegova pjesma bi da što dublje zagrabi "gorki talog iskustva", ali i da uhvati ona lelujava "isparenja života" i da precizno,do najsitnijh detalja i nijansi zabilježi svaki šum i drhtaj duše. Pred čitaocem se odvija mala lirska drama preispitivanja i autoanalize na samoj granici samopozljeđivanja. Naročito su sugestivne i dramatične one pjesme u kojima se kao u teatru sjenki,u strašnom karađozu, kako bi pjesnik rekao, miješaju utvare prošlosti sa morama i priviđenjima usamljeničke uobrazilje. Stihovi iz ciklusa "Miris voska" koji prizivaju svijet djetinjstva i zavičaja, a koji još samo "odsustvom miriše", ispisani su ijekavicom što dodatno govori o tome sa kakvom pažnjom i jezičkom kncentrcijom ovaj pjesnik oblikuje svoj doživljaj.
 
Većina pjesama u "Uzalud tražeći" ispjevana je u prvom licu jednine, krajnje subjektivistički, gotovo monomsnski. Čim pređe u množinu i dohvati se opštih i istoriskih tema, kad počne o "babarijama istorije", varvarima, palikućama, oslobodiocima i usrećiteljima, proradi gorki ironijski govor a glasne se i onaj ozlojeđeni cinik koga znamo iz ranijih Devetakovih knjiga. Što je pjesnikov pristup ličniji i intimniji to su značenja koja oslobađa njegova pjesma univerzalnija i složenija. Paradoksalno jeste, ali od paradoksa dobra poezija i živi. Zar se, primjera radi, umor od istorije – a istoriju Devetak doživljava kao elementarnu nepogodu, da ne kažem kao oluju, i kao niz ličnih uvreda — zar se taj umor nije uvukao ne samo u stihove ove knjige nego u svaku poru epohe u kojoj živimo. Pa melanholija kojom je natoppljen svaki Devetakov stih i njene družbenice — samoća, depresija, tjeskoba, praznina, zebnja, rezignacija — sve to poodavno nije samo lirska privilegija već opšte stanje duše i duha savremenog čovjeka. Ili izgnanstvo koje nije samo sudbina miliona ljudi nego i planetarna književna tema prvoga reda. A Devetak je "zanat izgnanstva" ispekao i usavršio. On je u tome pravi majstor-veteran. Iz izgnaničkog iskustva, iz pozicije onoga koji je ni tamo ni ovamo, koji je sam ostao na cjedilu istorije ispjevane su ponajbolje pjesme u knjizi "Uzalud tražeći".
 
Ima pjesnika bogatijeg rječnika, vještijih versifikatora, tematski raznovrsnijih, misaono dubljih i maštovitijih od Nebojše Devetaka, ali su zaista rijetki oni koji tako duboko i snažno doživljavaju svijet i taj doživljaj neposredno, sugestivno i precizno izražavaju. U tom autentičnom, nepatvorenom doživljaju, u emotivnom intenzitetu čiji luk pjesnik održava od prve do posljednje pjesme, ne padajući ni u patetiku ni u banalnost, sadržan je presudni kvalitet ove knjige. Autentičnost doživljaja, puno egzistencijalno pokriće i najzad pronađeni lični ton čine ovu poeziju, starinski rečeno, iskrenom i istinitom. Valjda zato povjerujemo i onim manje uspjelim pjesmama, jer i za njih jemči najtvrđi jemac — ljudska patnja. Nakon čitanja ove knjige, ostaje utisak kako je iz života iscurilo nešto važno i dragocjeno, ono što ga simbolički čini smislenim a stvarno podnošljivim. To zrnce smisla pjesnik traži, uzalud kako sam veli. Ali nije i ne biva baš sve uzaludno.
 
Češće nego u njegovim ranijim knjigama, beznadežno zatamnjenim, ovdje se događaju mala preobraženska čuda i "uzleti ozarenja" nad turobnom stvarnošću. Prosine neka slika iz djetinjstva, miloštom sjećanja prizvan javi se zavičajni pejzaž, promine dragi lik, bljesne slučajno pronađeni izvor, freska sa manastirskog zida... Ili u ispražnjenom ritualu svakodnevice, u sred očaja, naiđu trenuci punine i ushićenja. Iz nekih pjesama zari stišana radost postojanja — nakon svega i uprkos svemu. Ti iznenadni prosjaji i katarzična obasjanja čine dragocjenu novinu u Devetakovoj poeziji. U pojedinim stihovima čuje se i religiozni ton — tiho, skrušeno i molitveno. Iako mu se, kao u pjesmi "Sa ove strane" otme lalićevski intonirano pitanje "Bože da nisi depresivan kad mirno slušaš vapaje očajnika", Devetak ne poteže ime gospodnje za svaku sitnicu, što je među savremenim pjesnicima postalo uobičajeno, da ne kažem pomodno.
 
U posljednjem ciklusu variran je motiv zida. U očajničkoj halucinaciji zid se pjesniku ukazuje kao kakav-takav oslonac u zaljuljanom svijetu, kao sagovornik i dvojnik, ali prije svega kao ona krajnja egzistencijalna tačka iz koje se nema kud i kao prepreka koja zaklanja ionako zamračeni vidik. Ali i ovdje će se dogoditi još jedan od onih katarzičnih obrta. U završnoj pjesmi "Vreme sadašnje" pjesnik kaže:
 
"Ovaj zid je pust kao i svi zidovi
Ovo je zid tuge
Staviću na njega ikonu
Da imam u šta da gledam
Kad klonem duhom
 
Ako je moguće usavršavati veru
Izgovaraću reči molitve svakodnevno
Sve dok me ne ogreje svetlost pročišćenja"...
 
Osim toga,na zidu se, za utjehu, mogu pisati i stihovi. I može se za te stihove, sve onako uzalud tražeći, i Zmajeva nagrada dobiti.
 
Đorđo Sladoje








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:54

NEBOJŠA DEVETAK, UZALUD TRAŽEĆI


Za ovu zbirku Nebojša Devetak (1955) nagrađen je Zmajevom nagradom Matice srpske. U pitanju je poezija koja na višestruk način hoće da dosegne ono odsutno, ono čega nema. Prvo, jer ga više nema, i odatle izvire melanholija kao preovlađujuće raspoloženje Devetakove poezije. Drugo, jer ga još nema, što pesniku dopušta da se otisne put utopijskih slika. I treće, jer ga neće ni biti u svagdašnjim okvirima sveta, što ove pesme pomera u ravan metafizike.

Istorijsko iskustvo kod Devetaka postaje egzistencijalni bol, egzistencija se prepoznaje u izvorno lirskoj situaciji (pojedinac naspram sveta), a njene granice, pogotovo u završnom ciklusu "Zid", izražavaju se u metaforama kraja, bezizlaza, neslobode. Negacije tih stanja su implicirane, ali se pesnik ipak radije opredeljuje za martirski, a ne kritički govor.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:54

TRAG PRISUSTVA

Jedva da i miris hartije više trpim
Zamke jezika iz kojih sam opčinjen
Oslobađao ogolele reči, sad mi se svete
Javno obznanjuju brižno čuvane tajne

U nežnosti tek odštampanih slova
Slučajno prepoznajem Roršahove mrlje
Mozaičke konture poruka
Slovoslagačevu utetoviranu podvalu

Ništa ne prihvatam doslovno
Doterujem svaki šum, svaki drhtaj
Razdvajam interpunkcijama
Obilje nagomilanosti

Srećom, ništa se ne može iskvariti
Tek po kojoj napuklini popusti šav
ispod kog se nazre ponor
Ispod koga, kao sveži beton
Naglo tvrdne samoća








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:54

KAD SE STALOŽE STRASTI

Kad se stalože strasti
Kad se stiša halabuka
Kad se nojca tavna primakne podočnjacima
A ispod obrva hukne sova
To je čas sabiranja, umnožavanja i oduzimanja
To je čas pukotina iz kojih izvire suština
Otkucaj samoće koji nas žeže
Zalutale i nespremne

Konture nesporazuma popunjavaju belinu
I to više nije belina sa razmetljivom prazninom
Već saće iz kojeg iskačemo izduženi od oholosti
Sa osmehom prepredenjaka

Pomeramo se prema margini
Koja je i sama okot skota
Osvrćemo se zbunjeno gledajući senke
Kroz koje sipi rosa ništavila

Zar smo to
Zar smo to zaista mi? —
Pita, prenemažući se, milosrđe u nama
Dok kopni blistava pamet naša
A jezik sve crnjim zaogrće se plaštom








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:54

GLASOVI PROŠLOSTI


NEBOJŠA DEVETAK "OMČA ZA VOŠTANICU, Vrbas 2009.

Stvaranje umetničkog dela vezano je za čovekovo kompleksno ustrojstvo, za njegove prirodne korene i duhovna stremnjenja, za sposobnost razabiranja realnih zakona i težnju ka pomeranju granica tajne, za hod istorijskog vremena i neprolazne duhovne vrednosti. Sve je ovo utkano u izuzetnu zbirku poezije "Omča za voštanicu" pesnika Nebojše Devetaka. Zaboravljeni manastiri, oaze pravoslavlja, sklonjeni od pogleda ustašoidne hrvatske vlasti u nedirnutoj prirodi gde gotovo da više i nema Srba su inspiracija pesnika Nebojše Devetaka. Oni su poslednje svedočanstvo o nama, našoj istoriji, veličini i duhovnosti. Prognani narod odavno je napustio svoja ognjišta "drumovi su naša otadžbina", a manastiri još uvek svedoče o nama i našem povesnom prostoru. Oni su čuvari naših pamćenja i neprolaza:

"Mimikrijski se igrati skrivalice
Kroz vjekove minule podno Velebita
Da si tu a da te ne prepoznaju — uljeza
Da se obnavljaš u sopstvenom duhu
Da prizoveš svoje najvrednije,
Najvještije i najumnije:
"

(Gost u Krupi Bukovičkoj)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:55

U tim oazama koje su jedine pretekle ustaški oganj i kamu Devetak traži suštinu bića i istinski doživljaj sveta. pesnik je vreme shvatio kao datost za koje smo afektivno vezani i u kojem tražimo neugašeni sjaj uspomena i prošlosti. Vreme je zapravo mitizovana istorija čiji ideali postaju mera i kriterij sadašnjeg. Konačnost stvari i njihovu trošnost nadvladavamo pamćenjem sume nasleđa. Krajnje iskustvo se remizira u traganju i naknadnoj rekonstrukciji nacionalnih suština i tradicije. Svet stvari doživljava u poeziji Nebojše Devetaka čudesnu promenu oslobađajući se svoje neposredne pojavnosti i prostoronog odrđenja. Predmetni svet započinje svoj drugi život i nastavlja da traje kao svet snova naknadno uključen u tok realnih zbivanja. Iz prostora prošlosti izlaze likovi i stvari kao oživljena povorka bezbrojnih trenutaka koji su nepovratno prošli da bi se javili kao priviđenje i ispunili sadašnji život varljivim prisustvom i neuhvatljivim senkama. U samoći i tišini ostvaruje se pesnikova težnja da rečima fiksira snove i otkrije zagonetni smisao poretka stvari:

"Zagledan u zvijezde udišem miris borovnice
Tamjana i rastopljenog voska
Mađu plamičcima svijeća dogorijevaju i moje
Koje sam maločas upalio
Spuštam pogled, nedosotjno je gledati u nebo
Sa toliko mrtvih oko sebe
Njihovim prisustvom raste zid samoće
Tonem u tu stijenu kao što se sjenka topi u sutonu
."

(Hodočašće)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:55

Devetak u sebi traga za prisustvom glasova koji dolaze iz prošlosti. Stvari se prepoznaju, izbor je određen težinom nasleđenog iskustva koje pritiska svest. Vreme prošlo postaje jedino merilo stvarnog posotojanja. Svest o prolaznosti i nenadoknadivosti čina je povod za melaholične lamentacije, ali i za definisanje bića u vremenu i inteziviranje dramatičnih opreka od kojih je sastavljen život. Rekonstrukcija predmetnog sveta i njegovih skrivenih značenja dobija konačni oblik u pesnikovom sećanju. U uzbuđenom duhu izrastaju predmeti i bude uspomene kao svedočanstvo o izvornoj snazi i čistoti.

Nebojša Devetak u svojoj intimnoj ispovesti ne može da zaobiđe zlehudu sudbinu svog nesrećnog naciona — Srba u Hrvatskoj. Jasenovac je grozomorni simbol genocida koji se ne može prenebregnuti, biblijsko stradanje koje vrvi ožiljcima u preživelima kojima duh patnje i krvi svojih određuje putanju. Pesnik skida maske zlog sveta, razgrće magle i opsene brozomore i tvori antičku dramu sa mnoštvom sugestivnih alegorija:

"Iz bezdana kojima su ih punili
Čuje li se još i jedan vapaj, i jedna molitva
I jedan jecaj
Klizi li bar jedna suza iz rane gdje je bilo oko

Pamćenje se ne priznaje, lako se briše
Svjedočanstva su nepouzdana,
A i laganju smo, kažu, skloni

Uglavnom, što je bilo naše, naše nije više
Što je i ostanulo — u rasvitu već je potonulo."


(Suve ribizle na lozi)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:55

Devetak neguje dubok i složen odnos prema istoriji i tradiciji, za njega ona nije samo ono što prethodi već živa prošlost koja određuje vrednost, znači i zrači u sadašnjem trenutku. Pesnik izborom iz istorije i tradicije ponovo oblikuje uspostavlja sistem vrednosti neophodan da bi preživeli. Istorija u poeziji prevazilazi sebe i postaje neiscrpno polje nadahnuća, čudesne poetike koja nanovo otvara čovekovu kosmičku dramu i ispoljava ljudsku prirodu:

"Samo crkva preobraženjska ostade
I ruka Svetog Teodora
Da svjedoče o patnji našoj
Da se spomenemo u časovima samotnim
Da sve je neizvjesno i da ništa nije konačno

Iako nas u danas na sve strane razgone
Podmećući nam zamke kao zvjerkama

Zapjevaće slavuj usred zime
Ali oni tu pjesmu neće čuti.
"

(Zapjevaće slavuj usred zime)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:56

Istorija podrazumeva celovitost i širinu slike i vizije, pa zato glas Nebojše Devetaka nije samo lirski glas, već pokušava da bude ostvaren kao epsko pripovedanje koje objektivizuje, koje treba da bude "govorno lice" koje će gustinom izraza i strukturom pesama ostavriti celoviti epski zamah. Devetak zbirkom "Omča za voštanicu" nudi epsku sliku sveta koja dočarava sudbinu Srba u Hrvatskoj, sudbinu jedne civilizacije i kulture. Epska tvorevina može samo odgovoriti ovakvom izazovu i zato je ovo nadrastanje lirskog žanara:

"Uzmičem
Sablažnjem zločinstvom bez okončanja
Dok mi u grlu krkljaju riječi očenaša
Da me ova jeziva terevenka zaobiđe
Da me zaobiđe ova krvlju natočena čaša
."

(Temelj iznad tornja)

Pošast i zlo su bezizlaz za Devetakov narod. Jahači Apokalipse utonuli u greh i zločin su opsesivna tema, očevidno zlo koje se ponovo vraća na srpske nacionalne prostore krajem dvadesetog veka kao ustaški genocid i međunarodno nasilje nad Srbima koje pesnik ne može prećutati Kult predaka, iskona i pamćenja formirao je Srbe ne samo kao narod sa istorijskim kontinuitetom, već je stvorio i kulturne modele u kojima je veza sa početkom geslo pamćenja prošlosti, a uzori podviga postaju duhovno merilo za sopstveni stvralački put. Devetak je takvu nacionalu i pravoslanu maksimu duboko utkao u svoju zbirku "Omča za voštanicu". Najveći narodni podvig u istoriji srpskog naroda izveli su kosovski mučenici na čelu sa čestitim knezom Lazarem stradajući za nebesku pravdu. Dajući najdragocenije na zemlji — život radi najuzvišenijeg na nebu — pravde, oni su ispisali najpotresniju stranicu naše povesti i vezali zemlju sa nebom. Kroz smrt za nebesku pravdu Srbi na Vidovdan 1389. godine ušli su u besmrtnost i božansku večnost koju je neophodno istaći i podcrtati kroz pamćenje i pesničku reč što čini Nebojša Devetak u pesmi "Lazarica na dalmatinskom Kosovu":

"Kneže ovozemaljski a care nebeski
Kud ti noga nije kročila, prošla je tvoja glava
Iako svijetleću, pronosili smo je neopaženo
Od pogleda inovjernih i neprijatelja naših
Ne zaboravismo tvoj zavjet
Išli smo stopama tvojim i ne klonusmo
A kad bi koji i pokleknuo
Obogaljen ili duhom klonuo ti si ga bodrio
jer blagodat iz ustiju tvojih nepresušna je
"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:56

Kosovski zavet je ušao u život dalmatinskih Srba kao savršenstvo i podvig koje treba pamtiti, kao najsvetije u svim svetovima i zato je potpuno jasno zašto je crkva Lazarica sagrađena baš u Dalmaciji. Vidovdanska etika i vidovdansko evanđelje našli su svoje otelovljenje u našem narodu u dalmatinskoj Zagori gde se kosovska etika prožela sa naradom što Devetak jasno ističe svojim stihovima. Pesnik uzvišeno primećije da služenje vidovdanskom evanđelju čuva našu dušu od raspadanja u sitnicama ogavnih potrošačkih zala globalizma koju nam nameće Đavo oličen u liku krvoloka i srboždera (čitaj SAD i EU):

"Izbavi nas, Gospode, od nasilnika
I zla koje oko sebe šire
A pomažu im bezbožnici naši
Što usta imaju a ne znaju šta govore
Što oči imaju a čine se da ne vide
Što uši imaju a ne žele da čuju
"

(Lazarica na dalamtinskom Kosovu)

Ako nam njihov zli naum postane vrhunsko božanstvo postaćemo ljudožderska mašina koja će pokopati vrednosti na kojima počiva naša snaga. Ističući podvige, vrline, stradanja i pamćenje svog naciona (dalmatinskih Srba) Devetak predočava narodnu duhovnu lestvicu koja ima uzor za vrednovanje sveta i života, istorije i ljudskih dela. Dalmatinski Srbi su imali pamćenje, izgrađene duhovne vrednosti i shvatili devedesetih godina da ne mogu biti robovi nove ustaške države i novog svetskog poretka. Oni su izabarali žrtvu i smrt koja je izraz nadmoći i duha, i klica nesalomive nade koju pesnik ne dvosmisleno naglašava:

"Kasno, noću, u povratku, osvjetljava mi put
I ja koračam sigurnim koracima, začuđen i uzbuđen
Jedinstven je ovo trenutak, pomislih,
Dodirnut krilom anđela

Ujutro, dok sa cipela brišem nataloženu prašinu
Jek zvona sa obližnje crkve kao da mi dojavljuje:
Ovaj prah jesi — prah ćeš i ostati
"

(Hodočašće)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:56

Pobeda duhovnog nad telesnim, večnog nad prolaznim, istine nad prevarom, žrtve nad robom je krik srpskog pesnika Devetaka, nadahnuće monumentalnog doživljaja našeg trenutno poraženog i raseljenog naciona.

Devetak je junak nostalgičnog sećanja i konteplacije. On svet posmatra trudeći se da oživi prošlost u kome je nepovratno izgubljen i deo vlastitog bića. Naši poslednji ostaci na prostorima gde nas praktično nema, obasjani su svetlošću unutrašnjeg neba uspomena. Devetak oživljava one stvari i bića koja ne iščezavaju fizičkim nestankom i koja u nama šire krug tajne i lepote. Pevanje u zbirci "Omča za voštanicu" izjednačava se sa činom tajanstvenog saobražavanja sa predelima i građevinama — opevano je obogaćeno afektivnim značenjeima koja nadživljavaju njihovu materijalnu rpirodu postaju deo pesnikove intimne Geografije, imaginarni dnevnik duše ispunjen predmetima, likovima i značenjima:

"Bljesak tuge se ne može dodirnuti
A radosti je svijet skriven iza očiju
Pa u šta onda da gledam nego u tu suzu
Koja mi podupire dušu
I o kojoj ne umijem ništa
Smisleno da prozborim
"

(Mirotočiva ikona Lepavinska)

Miroslav Radovanović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:56

CRKVA

U crkvu volim ući sam
Nakon celivanja ikona
I paljenja sveća – postajem deo inventara
Ogrnut polutamom ispred freske
Otvaram se kao školjka u mulju skrivena
Iznad sebe osećam samo lagano pomeranje talasa

Ne hitaj, Gospode, kako psalam nalaže
Iz gliba tog da me izbaviš
Jer, zato sam i ušao u hram
Da se nadamnom sklopi vir
Od bezverja i zlosti da se sklonim

Svejedno mi je da li ću više ugledati svetlost dana
Tragovi radosti iza mene se brišu
Izjalovilo se sve čemu sam pridavao značaj
Misao o sutrašnjem danu samo me obeshrabruje
Nisam očajan, samo sam umoran i obestrašćen

Možda u svojoj osami tragam za varljivom ugodnosti
Svet se na toj iluziji ljuljuška otkad postoji:
U nagomilavanju nepotrebnog, jeftinog srebroljublja

Zato, ne žuri Gospode
Ionako si u moje grehe upućeniji od mene samoga
Ne razmišljam o smrti, niti je se bojim
ali znam da negde mijauče pod pokrivačem








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:57

NOĆ U TUĐOJ KUĆI

U duvaru tuđe kuće pacov ršće.
Kroz skršena vrata mračak se provlači.
Kraj studene peći moje srce dršće
i kradom ludačku košulju navlači.

Priteci, Gospode, u ovome mraku.
Uždi makar jednu sipljivu zvijezdu,
krsesni barem munjom u gluvom budžaku
da ne presvisnem u đavoljem gnijezdu.

Nasrnuće name, izdaće me ruke.
Priteci, Gospode, otvori nebesa.
Rasčini. Pomiluj ili skrati muke.

Zganuće me jeza od noćnog nakota
gledajući kako trulež grobnu stresa,
znamenje mrtvačko bivšega života.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:57

KAD POTONEM

Sve što je važno već sam zaboravio
Obacio od sebe, kao piljak
Kad se vešto zabaci po površini vode
Bljesne dva-tri puta, potom potone zauvek

Sad zaokupljen i prazan sanjarim kraj zida
Dok me usput ne pokupi nečija slučajna ruka
I kod prve bare vešto fijukne kroz vazduh

Kad potonem
Da li ću se ičega više sećati
Jer glas gospodnji je nad vodom
I grme glasnice njegove
A ja sam tako sićušan
I tako skamenjen
Zajedno sa srcem svojim
U kojem je kao biser u školjci
Zarobljeno zrnce zla








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:57

NEMA SE KUD

Znojavi i očajni pred zid smo stigli
Sustižu nas sopstveni koraci
Sustižu nas senke
Progonitelji nas sustižu
A nema se kud

Eksplozivom smo tek prašinu digli
Zid se stresao kao da će kihnuti
Ali sve je ostalo na svome mestu
Iznad nas nebesa se mrače:
Sevnu munja, zagrme
Zajedno s nama sve će utihnuti

Iz očiju će nam iščeznuti strah
Dok nas bude maskirala noć
Dok nas bude prekrivao prah








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:57

ZLO NAM IME BRIŠE

Od onih koji legnu
Malo koji pridiže glavu
Oni koji su pevali — utihnuše
Žubor potoka i šum slapova
Presahnu nam u sluhu
Klonuše nam pogledi
Kao pod stopalima maslačci i ljubičice

Nemamo šta da izaberemo
Praktični i racionalno
Nadvladali su emocije
Trljamo oči kao nakon dubokog sna
Ali to više nema veze s našim vidom
Oko nas je magla
I samo obris da se nazreti
Zalutali smo
I samo se po snovima još orijentišemo

Stvarnost je iza nas
A ispred nas želje
Lakomislene želje
Koje se nikad neće ostvariti

Zlo, uistinu, briše naše ime








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:58

KOLO NAOKOLO

Jutros sam te rodio majko
Pepeo tvog plača glačao mi kožu
Dok sam te uljuljkivao
Dok sam ti tepao
 
U podne sam te udavao majko
(s teškom glavoboljom s upaljenim krajnicima)
Pjevali smo pjesme svadbarske
Najveseliji među svatovima bio sam ja —  
Tvoja majka
 
Evo se noć u čađave slogove maskira
Evo nam se maske lede
Evo nam očnjaci rastu
 
Ne smijem ni da zamislim
Majko — kćeri moja








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   Uto 22 Dec - 13:58

OTADŽBINA I DOMOVINA
 
Imam otadžbinu i domovinu
Naizmjenično mi poturaju dojke
S bolesnim mlijekom:
Spavam dugo i teško se budim
 
Jedna mi je kobajagi majka
Druga kobajagi maćeha
 
Nikad im ne razlikujem lica
Jer što je jednoj lice, drugoj je naličje
 
Svakim danom sve sam im manje sin
A sve više otac

Ni veće muke
Ni dubljeg stida








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nebojša Devetak   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nebojša Devetak
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Spisak biografija pisaca
» Nebojša Bakočević
» Nebojša Glogovac
» Istorijske smicalice: Kula Nebojša (ne) postoji?!
» Nebojša Kavarić
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-