Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Borislav Radović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:18

Rođen je 10. marta 1935. u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952, kada je kao srednjoškolac počeo da objavljuje stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom.

Objavio je knjige pesama Poetičnosti (1956), Ostale poetičnosti (1959), Maina (1964), Bratstvo po nesanici (1967), Opisi, gesla (1970), Izabrane pesme (1979), Pesme 1971—1982 (1983), Izabrane pesme 1954—1984 (1985), Trideset izabranih pesama (1985), Pesme 1971—1991 (1991), Pesme (1994), Pesme (2002), Izabrane pesme (2005).

Objavio je i četiri knjige eseja i drugih tekstova pisanih u prilog poimanju književnog i čitalačkog iskustva: Rvanje s anđelom i drugi zapisi (1996), O pesnicima i o poeziji (2001) i Neke stvari (2001), Čitajući Vergilija, (2004.).

Preveo je s francuskog Morekaze Sen-Džona Persa (1963, novi prevod 2003), jedan izbor pesama Pola Elijara (1971) i Pariski splin Šarla Bodlera (1975), kao i jednu knjigu proze, Balzakovog Luja Lambera (1999).

Dobitnik je više nagrada za književni i prevodilački rad. Član je Srpskog književnog društva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:18

PESNIKOVO MESTO


S vremena na vreme, prispevaju pozivi za učešće na nekom književnom večeru.

Pred tim pozivima javlja se pomisao kako je pesniku oduvek bilo mesto na dvoru ili na trgu. Poziva sa dvora više nema: to je ipak srećna okolnost, koja se prihvata sa olakšanjem. Tamo je sve više zvanica a sve manje para. Uostalom, kad bi se tamo još dodeljivali  letnjikovci, čovek bi možda i zažalio što mu se ne pruža prilika da izabere za sebe neki omanji, u blizini, sa suvom klimom. Ovako mu  je svejedno.

Ostaju pozivi s trga. Ni tamo nema zlatnika, ima samo bakrenjaka; no tamo će zato svojski nahraniti i napojiti pesnika. Posadiće ga za sto i puniće mu tanjir i čašu dokle god ne ustane i otetura se na počinak. To je lep stari običaj s kojim je poezija počinjala i s kojim bi bio red i da se završi, kad joj bude došao kraj. Tu, za stolom, čovek biva svaki put iznova istinski dirnut i u isti mah uplašen saznanjem o vazdašnjem značaju uloge koja mu se pripisuje i koju  je nehotice prihvatio. Pribojava se da njegov položaj pomalo liči na lažno predstavljanje. Ne, nije on došao tu kako bi ljubaznim domaćinima budio uspomenu na njihove pretke i svetlo oružje. On bi mogao biti još samo žongler, lakrdijaš spreman da im krade jaja pod kokoškama ako bi ga pustili da izgladni, i koji odmerava ispod oka njihovu žensku čeljad pogledom zamućenim od pića. Nek razmisli čemu bi to odvelo. Svašta bi mu se moglo dogoditi kad se ne bi sutradan zorom, mamuran, iskrao i nastavio put.
 
Borislav Radović
Izvornik Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, 27—28, Beograd, 2004, str. 29—30








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:19

PRVA I DRUGA POETIČNOST BORISLAVA RADOVIĆA


U srpskoj najmlađoj (lirici), koja je puna metalnih zvukova, slepih neoklada i vidovitog zanosa, koja trpi sve komplikovane vežbe i sva nadmoćna sunčanja, čas prekinutoj mondenskim samohvalisanjem, čas beglučenoj na nekom tuđem i tuđinskom terenu, u toj, dakle, lirici koja često neovesno kukolj proglasi za žito i spavače nazove ranoraniocima, najmanje dvoumljenja je bilo oko pesničke delatnosti Borislava Radovića, kome uz bok, po pošteno odigranoj karti treba staviti Velimira Lukića, Božu Timotijevića i Tomislava Mijovića. Ne da budu jedini, već da znače pređenu cik-cak liniju, liniju svekolikih nesporazuma, kritičarskih, čitalačkih, izdavačkih, čak antologijskih.

Englezi imaju tačnu reč: "Samo jednom prilika kuca na vrata mladića". A Borislav Radović je, mislim, dobro otvorio uši, i imao pred čim u sebi i oko sebe da ih otvori, i priliku je poslušno stvaralački prihvatio.

Ja srdačno i poučno verujem lirici Borislava Radovića. Ona ne muca o granatama i topovima, ali pada na rame ko pitomi oneg. Nema pronalaska reči, ali je pronalazak u celini i sarađuje sa stvarnošću bez raskalašnog izmišljanja.

Negde je reč izgubljena, negde se ocrta pukotina pa ipak se i nad njom treba saginjati jer može da izleti belutak ili zablista pena. Sa liričarima nikad se ne zna šta su: oštrači noževa koji su romantični do divljenja, detinjasti mudraci koji se igraju žižicama ili prolaznici koji vas teže ironijom, deleći je kao jagodu na devetoro.

Radović ima stihova kadrih da ponesu vodenički kamen. Stihova punih letnje jare i letnje oluje. Izvesno jedinstvo glasa koje ne znači zanatske proporcije, lebdi nad glečerima misaonim, cele ove knjige.

Na papučici voza, januara jednog, đačkog, uhvatio sam sebe, vrlo ubogog u pamćenju stihova, kako prebiram nešto oštro kao staklo. Bili su to stihovi iz Radovićevih soneta. Niko me ne može prevariti da je u to umešala prste bilo koja mitologija, jer stvar je jasna: mi odvajkada umemo da branimo svoj grad, da budemo roda sa dobrim glasima i dabrovi koji se pakleno pašte da sagrade zaklon da bi ga kaonije rasturili u prah i pepeo. To što mi, davičovski dokučivo imenovani i posvedočeni bez ostatka, često budemo ptica u lisici, ptica u vuku, to nije mitolotija, ni dečja bolest ni zanatski spev, već sveštena suština sama.

Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta
U odlasku sa Juga na nova putovanja
I mirnih čela ćemo iz zapaljenog granja
Izići bez kletve i ubilačkog pokreta...


Od svog Robinzonovog nokturna, Radović je napravio ovoje proročanstvo a od Lovranskih igara svoju sebičnu i neseoičnu uspomenu, svoj prodorni, neskučeni, volšebni i spokojni grad, po kome se ne luta od namila do nedraga, već od tuge do opomene, od senke do terevenke.

Nije to šumni pronalazak. Nije to ogrtanje romantičarskom kabanicom, ni zviždukanje preko prstiju. Golemo i uspavano, sveto i efemerno, raspusno, puno pravde i nepravde, more, udeveno kroz iglene uši, pdbeglo baščelikovskom posedu okeana, more naše, durašno naseljeno u očima, u ušima, povazdan sa darovima i mislenom opojnošću, sastavljanom od vlakana beskrajnosti, buđenja i čućenja — to je prevashodni mozaik ovih igara, čas nerešenih, čas pobedničkih. A pesnik je došao da raspravlja sa njim, da igra žmurke i da igru učini neranjivom za tok talasa i za tok mladalačke fantazije. Otuda Lovranske igre imaju jednu gustu, natrpanu vertikalu, iako se stihovi razlivaju slobodno i rasejano, sunčarski i mesečarski, neskromno.

Galebovi su nezadovoljni što je more mirno!
Pesnici su nezadovoljni što je more mirno!
Samo zemlja uvek ostaje oluja pretvorena u kamen...


Ako se u Robinzonovom nokturnu i apartnim, kroz velika i nedeljna bdenja ispevanim himnama što, posle razočaranja i nepredviđenih ostataka spoljnjeg života, imaju nešto gordo i muževno, sa preimućstvima verbalne i recitalne raskoši, može pronaći i ona detinjska empirijska struna što još treperi vetrovitim i košmarskim ratnim odjecima, onda je u Sonetima Magu ta dečačka bezazlena dekoracija od gradova posle opsada, bolesti i jeze dobila svoju racionalnu umetničku meru. Radović se ne služi filmovitim i deskriptivnim sredstvima, nego jednom proširenom metaforom u kojoj se ruševine i simboli kolektivne patnje doživljavaju ovidijevski: on je okusio moru i mučninu stradanja, silazio je u katakombe i sahranjivao čitave pejzaže i ljubavi tek naslućene da bi osetio pubertetsku, svu prerušenu i estradno gordu strast pobede i smirenja, novog kolektiva i osvećene nade. Više verbalna tvorevina, uglačana i razvijena kroz sonete koji skrivaju trenutne unutrašnje mladalačke haose, Soneti Magu su daleko od toga da zvone čarima i arijama po inerciji već utvrđenog i petrifikovanog dučićevekog soneta, iako mu, pored čestih duhovnih sazvučja Sen Džon Persa kao pohotljive i afinitetom opravdane lektire, duguju onu notu pribranosti i respekta za temu, ma koliko ona ne bila emocionalno žestoka i nervima izatkana. Soneti Magu su pisani u obnovljenom prazniku i svežem zraku intelaktualne budnosti, kada se ne haje mnogo za kontinuelnom realnošću, ali ni za jednim žestoko podignutim stepenom nemira i nerada svake mladosti. Tako je Radović u ovim sonetima postigao izvanredan spoj versifikacije i intelektualnog gesta, da bi zadovoljstvo u prvom pojačao doslednošću u drugom. Neravnina gotovo da nema, ali zato su i dubine i virovi retki ili su, srećom, kompenzovani raskošnim jezičkim i sintaksičkim sazvučjam.

Sutra će Borislav Radović otputovati dalje. Najezda zrikavaca neće mu biti ni pokorna ni neverna. Polarna svetlost će spasti s nogu da bi ga našla u nekom razgovetnom snu. Basnoslovno pevati nije obaveza, naravno, ali odgađanje pevanja je greh i jedino bih to voleo da ne vidimo u njegovom robinzonsokom prtljagu. A ni pet para ne treba davati onome što, doduše, potajno vele strašljivci, kako se naša lirika drhtavo amerikanizira, jer i "odlutali sinovi" naši su sinovi i mi ćemo umeti čuvati makar magičnu ružu njihovog početka.

Susrešćemo se onda opet svi u liniji rodinog leta.
E pa dotle, a kuda ćeš više?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:19

Čitalac koji se živo seća prve Radovićeve knjige pesama biće gotovo nesiguran i hendikepiran pred onim što tu knjigu nasleđuje, nastavlja i tiho proverava. Bojimo se da je ovaj inače emancipovan i izuzetno nadahnuti gradski poet napisao svoje najbolje delo, svoj lirski protokol, i da je, pun neke unutrašnje slave, neponovljiv i nenadoknadiv. Naviknut na jedan red događaja, kojima nad glavom kao da stoji senka Malarmeove faune, autor Ostalih poetičnosti nastoji da postigne harmoniju obnavljajući tihe mudrosti Milana Rakića i varljive varijacije Dušana Matića. Ali, zbog pravde poređenja a i zbog jednog posebnog, isfinjenog nasleđa, valja reći da lirika Borislava Radovića nije ništa manje uzbudljiva i ništa manje postojana u svojoj unutrašnjoj logici.

Bogatstvo naslućivanja umesto bogatstva sadržaja naći ćemo u svakoj od ovih pesama. One, doduše, nisu uvek pesma, celovita i odbijena, puštena u svet, šarenom dugom obučena, situirana, ali ako je igde misao mogla da se uznese do reči i da postane savez modernog mladića, onda se to dogaća u ovim pesmama, u ovoj zoni poetičnosti. Borislav Radović nije pobunjeni mladi čovek nijednog smera i njegovi stihovi nemaju zamah vodeničnog točka. Oni nisu napisani usred događaja, nisu zaveštani usred jezgra, već dolaze kao pepeo, kao posledica vatre. Otuda je njihova senzualna igra tako diskretna, otuda njihov bol ima neki kadifeni sjaj. Sa Radovićem se nadareno razgovara i njegova retorika samo ponekad smeta. On poznaje poetski zanat kao što harfista poznaje svoj instrument, a to znači da nam ne dosađuje preterivanjem već muzikom koja je suvišna, koja je zaokrugljena. Odviše mlad da bi bio moralist a odviše dete da ne bi pazio, da ne bi čuvao luksuz jezika kojim se služi, ovaj domino mora i noći ne igra se životom, jer još nije sasvim ušao u njega, jer još nije pobrojao ove prolećne atribute ovome glagolu biti. Samo prividno i gotovo narcisoidno zvone ovi stihovi totalnim iskustvom i nizom iskušenja. Borislav Radović insistira na samoći, ali na samoći spoljašnjoj, na samoći putnika koji sebično usamljeno hoće da zarije svoj pogled u noć i more, dve neodoljive imenice, ispružene duž svih pesama do sada napisanih. On kao da poznaje neku stvarnost, neku prošlost koja nikada nije postojala a koja ipak nije krivotvorina. Razumno i nerazumno neprestano ga brinu, opsedaju, izazivaju, i to je ono što daje maha njegovu peru i što ga istovremeno privodi poređenju sa Rilkeovim Lauridsom Brigeom, koji, hteo ne hteo, mora pisati i sedeti na svom petom katu, sa svojim sonetima, sa svojom čitankom mislenastih imenica što nikada nisu jeftino kupljene, jeftino rabljene. Radovićev svet je čudesno izmišljen i jednostavno stvaran. Tiha tuga ferijalnih mladića i neka muka s toga što se svaka pustolovina ne može da završi a da izbegne poređenje sa drugim, neprestano se smenjuju u ovoj lirici. Najbolji deo nas, najbolji deo sebe mi vrlo retko pokazujemo, a spoljašnji sjaj i serija gestova ne mogu ni izbliza da izmene taj pikarski, lutalački ideal u nama, tu želju ludoga Branka, zločestog Šoovog Maučbenksa ili kapric takvog vitalnog junaka bez ijednog stvarnog, konvencionalnog junaštva kao što je motorizovani samoubica Džems Din. Otuda je seta Radovićeve lirike viši i puniji kvalitet no izraz, organizacija samih pesama. Otuda i ovako mirno, spokojno, čak pomalo cinično nanizani stihovi najbolje koriste dijalogu sa Borislavom Radovićem:

I može li da nas dostojno zameni
Žurba na ulicama pri večernjem osvetljenju,
Ili nedeljom na plaži, u poznatoj ženi
Nagrađena budućnost, ili na obalskom stenju
Grupa izletnika, što se udobno sunča
Uz razgovor o toaleti i spravljanju punča?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:19

Muzičko uživanje koje pružaju stihovi Radovićevih knjiga nije malo. Literarni elementi su takoše mnogobrojni. Reč odmerena, plasirana na pravo mesto i sa dozom zagonetke, sa lepotom osmeha. Ali ako su soneti uspeli da se iscele i opravdaju šumovima ulice isto koliko i životnim cvrkutom laste, oni su daleko ređe postizali pozni sadržaj mladosti, sadržaj koji ne bi morao da predlaže eksplicitni postupak. More ili ljubav, samoća u garsonjeri koja dopušta doživljaj zalaska nad ćerčivom beogradskim, ili izlet sa anonimnim društvom, sa društvom budnih spavača, kako bi to rekao ništa manje uznemireni a nepopravimo gradski pesnik Boža Timotijević. Ne pletu se mnogi motivi u ovoj lirici, pa ipak čitava serija raspoloženja je tu, od mangupske ironije do samozadovoljstva onih koji su umeli da kažu jednu preciznu reč pri izlasku iz bioskopa a da opet budu zapaženi i voljeni i osmatrani. A najveća pesnikova patnja, međutim, jeste nedostatak patnje i ambicije da se ona naknadno utvrdi. Srećom, Radović to ne čini na romantičarski hokus-pokus način, već se lagano vraća u one godine kada je valjalo imati "više buba u glavi" i kada bi Avala bila tajnovita kao Indija, a vetar kraj Miločera surov kao vest sa Severnog, biblijski uzvitlanog mora. A nije badava taj nemir, ta pozna dečačka ambicija:

Trebalo je da sam i ranije išao na to brdo
Bar nedeljom popodne
Da sam se peo čak na vrh, njegovu najskuplju tačku
Da sam se i zaduvao koji put
Ili izgrebao lice i kolena
Ili tako nešto
Da sam se spoticao na nekoj uzbrdici
Da sam zurio naniže u daljinu sa rukama pod očima
Sa rukama pod glavom


Samo prividno autor Ostalih poetičnosti pripada vrsti bezbrižnih pesnika. Uistini, njegova lirika nije mobilna, nije žestoka, ne navaljuje na čula, ali je duboko čulna, diskretno ponesena. Ona, slikovito rečeno, čini jednu skupocenu čašu sa malo krvi i mnogo plavetnila, koje je doživljeno ili sanjano i koje predočava pesnika koji, i kada retko govori, doista ume da nađe i da probudi reč, da je povlasti i pripitomi. U tome je njena veličina, ali u tome je i njena završenost. Kuda dalje? Eto pitanja koje je za Radovića oštrije no za mnoge njegove vršnjake. Poetičnostima je dopisan kraj...

Milosav Mirković








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:20

SONETI MAGU
 
II
Duboko pod zemljom kristal spokojno raste
I sveglost se u potopljenoj pećini davi.
Voda tu kaplje i ne čuje se cvrkut laste
Iako napolju bez prestanka rade mravi.
Koren u jezgru ćuti dok novo ostrvo ne odraste
I kopno novo dok iza pomrčine se ne javi
Jer iz plemenitog mesa onih što od rođenja su zdravi
Otima se sad protest da ih spomenikom ne upropaste.
 
Znamo da ovo je jedna noć u kojoj oči nam slute
Više nego što oprezni orao s brda vidi:
Polja spavaju. Zvezde noćas čudnovato ćute.
Zato ustani i okreni se licem prema vetru što čeka
Da te zbriše kad se popneš na vrh pocrnele hridi
Kao da si pero umrle ptice ili senka neka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:20

XIII
Pod mostom teku što obale što vode:
Pluta zaborava preko vida nam gonjena.
Pod santom jednom vatra obazrivo sklonjena
Goreće novim plamenom kad stara zvezda ode.
Na velikom mostu smo bez hrabrosti i slobode
U trenu oklevanjem matice dva sveta zaronjena
I tako zadivljeni pred sebičnom igrom plamena
Za kojom sustali nas pogledi još napred vode.
Samo pred kapijama smo zbunjeni. I ne znamo da li treba
Ući i tražiti dobrodošlicu bez soli i hleba
Od strogih sedih staraca koji vladaju gradom.
Ali mi smo zajedno i ruke su nam čvrste
I Oprezno ispruživši u tamu prste
Ući ćemo na kapiju sa potajnom nadom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:20

U SLAVU EROSA
 
Magla će ti lik, a uzdah biti ime.
Leptir u čauri što svest svilenu skriva
U srcu trenutka, dok misao ostaje živa
A telo se gubi, bez vlage i težine:
 
Olujno tvoje srce u staklenoj bašti
Kucaće raskoš vremena, starost pesme.
Sa prozora tesnih videće se često
Tvoj korak gore-dole, koji ne meri ništa.

Bićeš u posebnom svetu kao u mašti
Kad oko vidi što se videti ne sme:
Za lažne reči tražićeš večito mesto,
Za plemenite reči koje ne znače ništa.
 
Bićeš senka koja govori čita i pljuje
Takmac prirode majke, mogućnost i zakon.
A pesma će tek u smrti da se čuje
I javiće ti se još nepisanim znakom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:20

SHVATANJE O DRVETU
 
Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:21

POSEBNO MESTO

I

Postoji negde neki vrt,
mаlo teškog kаmenа kojim šetаmo od detinjstvа,
negde i drvo, golo strаšilo,
motkа sа mаlo prnjа,
u svаkoj pesmi neki svet što nаm pripаsti neće,
zа gozbu vetrа spremljenа kućа i zа smrt;

postoji, аko to još znаči povrаtаk, izvаn tih stvаri
istinа nepotvrdivа i krnjа,
nа svаkom bunjištu, kаd vetаr se ostrvi;

u svаkoj glаvi
produvаnoj jutrom, lišće što se vrti,

u svаkom snu ponešto ćutke prosute krvi,
u svаkoj izgovorenoj reči potkov smrti.

Postoji tаko
negde ipаk tаj kаmen-vrt,
nаsleće tаčnih grаnicа pod žilаvim koprivаmа,
ipаk i jаrаk, rаme živice,
geometrijа trnjа,
niz bitnih porećenjа i vrlo sаžetih slikа,
u mаlo zidovа glаs ugrа|en mаmen krt;
ipаk još, u mrežаstim očimа duhа, negde postoji
tа zemljа rаstresitijа i crnjа,
а ipаk čistijа, od svаkog snа i krvi;

njeno grebenje
nа izbilom suncu, grаničnici škrti,

njene vode slаp kаd se bistаr i stаmen mrvi,
njen dаh sаv iz svetlosti iscećen plаmen smrti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:21

II

Ali još si ti dаhtаnje u mrаku,
još tvrdа ljuskа,
bojiš se, trebа dа postаneš nešto.

Kаkvа će dаvnа srodstvа dа te prime
pod okrilje, kаko opisаti dаn
kаd bivаš nečije nаjveće dobro,
iаko tebi tek sаzrevа mesto,
iаko ti se tek pripremа ime?

Još počivаš, kаo dа truneš
pod izopаčenim Mesecom, u bаri
gde vri sаv grаbež gаmаdi i biljа,
u bаri čаsovа. A željа ti je
sve što nikаd ne umire ni stаri.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:21

ŽAR-PTICA

Beše čаs izvаn nаših slаmnih kućа
i šeširа (dа plаne požаr više),
beše položаj nekog bivšeg srcа
što nа metvicu i rаsаp miriše,

kаd poželesmo i kаd ugledаsmo
veliku pticu sletelu nа pismo
nаšeg dlаnа, nа skupocene reči:
nаhrаnismo je tаko i ubismo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:21

MITSKA PRIČA

U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.

Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvona
naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.

Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.

Uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
podrške ni bez rodoljublja.

S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:22

KINESKI PASTIŠ

Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:
postati nevidljiv u majskom predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta mehurića
što bi svetlucali diskretno u praznini.
Koji put otići na pišanje i uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:22

KASPAR HAUZER

Othranjen dojkom iz novinske šume,
na katodnoj mesečini pred ekranom,
da bi prohodao pod okom semafora,

mladi bog kada mu zacvile gume
u krivini, nahod bačen za volanom
u svet tranzistora i mikroprocesora,

treba li on uopšte da razume
što bi neko, rođen sa govornom manom,
sisao belutke na žalu kakvog mora?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:22

  BORISLAV RADOVIĆ





ZIMSKA MAŠTARIJA

Zamišljam najdužu zimu onoga doba;
Mesec, jasan čitavog dana,
zamrznute gvalje od perja pod drvećem;
i ne miriše da ojuži.
Pa lovci što vire iz pećine, čađavi:
smetovi zaklanjaju vidik,
nad otvorom vise snopovi ledenica.
Šta ako je i glavnoj vatri
dogorelo — da im još greje samo pretke?
Nešto bi se, ni krik ni cvilež,
u dobar čas kome tu otelo iz grla,
nešto bunovno, nalik javu
ptice izgubljene u krošnji sparne noći.
Zatim bi krenuli ostali,
usta za ustima, uz plač sitnije dece;
stvar je mogla teći baš tako,
sve dok se ne nađu u dosluhu s precima:
krajnje jednostavno, ne nalazeći reči,
ne držeći do prozodije,
ne vodeći brigu da usklade glasove,
ne smetajući jedno drugom.
I svi bi zamukli, zamišljam, da oslušnu
kapanje vode sa svodova.

Iz knjige Pesme, SKZ, Beograd, 1994.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:23

DIJALEKTIKA ESTETIČKOG I ETIČKOG
(u pesmi "Gavranovi nad Mrakovicom" Borislava Radovića)


U poeziji Borislava Radovića nakon Izabranih pesama 1971—1982, prozodija zauzima centralno mesto, čak i onda kad je ta formalna čestica njegovog pesničkog izraza sakrivena nepostojanjem rime. To je naročito slučaj u pesmama u kojima Radović varira mitske i tradicionalne motive koristeći se odgovarajućim versifi kacionim sredstvima, čime postiže dvostruku, upečatljivu aluziju i na formalnom i na misaonom planu. Među Radovićevim otvorenim varijacijama na klasične teme (da se poslužim naslovom jedne njegove kasnije pesme), kao što su "Pev na Ljuti", "Pev iz Kalevale", "Kao po nekoj staroj kovačkoj pesmi" najizrazitije se, potcrtavanjem svoje intertekstualne veze sa tradicionalnom formom epske narodne pesme, izdvaja pesma "Gavranovi nad Mrakovicom".

Nakon ove, uslovno rečeno, formalne, istaći ćemo i jednu poetičku odliku ovog pesnika: Radović je u prvom redu pesnik jezika, pesnik koji govori i misli o jeziku. Brojne pesme, upravo u periodu posle 1971, sagrađene su na preosmišljavanju ustaljenih jezičkih formi i formula (upor. "Mleko i med").  Ranije metajezičke preokupacije Radovićeve poezije upečatljivo odlikuju i njegov kasniji opus, s tim što je u ranijim zbirkama veći akcent na poetičkoj komponenti tog jezika. Kako Tihomir Brajović primećuje, kasnije pesme poetski realizuju ono što je poetički problematizovano u prvim zbirkama.1 Nije slučajno ni to što u kasnijem periodu jedinica Radovićevog izraza nije više zbirka, nego pesma. Već formulisana poetika na taj se način bitno zgušnjava, teži jezgrovitosti.

"Gavranovi nad Mrakovicom" tip su generalne tenzije čijim varijacijama obiluje poezija Borislava Radovića; polazište te tenzije jeste jezik, pesma se sledećim korakom od njega dijalektički odvaja, nastojeći da istupi iz njegovih okvira, da bi se na kraju ponovo "ulila" u jezik. (Ova dijalektika, iz jezičkogu vanjezičkoi natrag u jezičko, dinamizuje, primera radi, zbirku Bratstvo po nesanici).2

U navedenoj pesmi, prizor gavranova od samog početka se apstrahuje iz realnosti "opaženih ptica" i automatski doziva gavranove iz epskih pesama. Međutim, ta evokacija se ne zaustavlja na semantičkom nivou: nju prati simultana modifi kacija prozodije, stih junačkih pesama (uz varijacije aleksandrinca, petnaesterca i šesterca). Prizor gavranova ne priziva mimetički opis, već odmah biva iskazan stihom, a potom se to apstrahovanje (ka jeziku) produbljuje orijentisanjem ka tradicionalnim i mitskim, a uopštenije govoreći, ka jezičkim referencama. U toj lančanoj kompleksnoj evokaciji ide se i dalje: preispitivanje toga da li je poreklo "ptica iznad Mrakovice" u jeziku, ugrađuje se u svojevrsnu parodično-ironičnu verziju slovenske antiteze, ustaljene formule dijalektičkog trodejstva u epskoj poeziji (postavljanje pitanja — zaobilaženje potvrdnog odgovora odričnim formulama – davanje potvrdnog odgovora), čija shema odgovara maločas formulisanoj jezičkoj dijalektici.

Izrekli smo centralnu problematiku pesme: pitanje jezičke zasnovanosti prizora gavranova. Prisustvo jezičkog referenta u Radovićevom pesništvu je primordijalno i apsolutno. Nereferentni prostor, onaj koji je lišen posredništva jezika, samim tim ne postoji: odsustvo reference je odsustvo supstance. U pesmi "Ponoćna studija", prostor van jezika poima se kao "pustoš i praznina". Kao i u dobrom delu drugih Radovićevih pesama iz Izabranih pesama 1971-1982, i u "Gavranovima nad Mrakovicom" bitan je intenzitet ironičnog u odnosu subjekta-pesnika prema jeziku.

Jezik višestruko prodire u prizor gavranova u drugom segmentu "adaptirane" slovenske antiteze: literarni atributi, pokušavajući da obuhvate što veći prostor konotacija, nižu se gradacijski. To nizanje se prikazuje kao svojevrsno prelistavanje predmetne odrednice "gavran" (po "dobu izdanja", uzlazno), u fondu dospelog literarnog nasleđa. Od homerovskih "gavranova svetlonoša" preko Ezopovih "lukavaca iz basana", nordijskih čuvara Odinovog prestola, pa sve do biblijskih "Elijinih hranilaca", "potopskih izviđača" – niz konotacija se nudi za ove, ovde i sada, niotkud pohrlile "gladne ptičurine". U ovom postupnom "zaogrtanju jezikom" ima odjeka ranog Radovićevog demijurškog govorećeg subjekta (upor. stihove "Treba te reći" iz Bratstva po nesanici3 i naslov ciklusa iz zbirke Opisi, gesla,4 "Govor prorokuje"), shvatanja o neprikosnovenom učešću jezika u spoznaji, o njegovom konstruktivnom udelu u poimanju (upor. "Evo govorim, da zastrujiš").5 Ipak, takav, dosledno razvijani pristup iz ranijih zbirki, začinjen je u ovoj pesmi gotovo nametljivom ironijom, usmerenom kako prema tradiciji koja se na taj isprekidan, letimičan način doziva, tako i prema ranijem metajezičkom postupku pesnika (ima, dakle, i primesa autoironije). Ispostaviće se, pak, da je ovo izrugivanje jeziku-tvorcu samo površinsko, formalno, dok u dubljem, poetičkom registru, ono predstavlja njegov, ne samo estetički, već i etički nastavak.

Treći deo antiteze počinje upravo oštro ironično, s patosom usmerenim protiv jezičkog, šestercem, kojim se u pesmi vrši invokacija gavranova ("vrane gavranove", "gladne ptičurine"...):

Nemojte mi reći!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:23

Ne kupa se ova pilad u mastilu
niti su to neki odveć učeni gavranovi;


U trećem delu konkretizuje se uloga motiva gavranova i uvodi uslovno razrešenje tenzije postavljene na početku. "Nejezičnost", odnosno nereferencijalnost, nepripadanje misaonoj tradiciji čoveka, ukazuje se, u brižljivo građenoj gradaciji, dovedenoj do paroksizma, kao krajnji stupanj neljudskog. Motivu gavranova se u razrešenju antiteze pridaje jedan etički atribut, koji u prvi mah potire sve estetičke:

Nisu ovo neki epski gozbenici (...)
a pre jedva četrdeset godina su,
voljki punih ljudskog mesa, varili po borovlju


Na poetičkom nivou, pak, odigrava se potpuno drukčiji pokret: estetičke kategorije, nabrojane u drugom segmentu antiteze, nisu potrte, već im se pridaje etička dimenzija. Sama reč se na taj način izjednačava sa pojmom ljudskog, i to i na duhovnom i na fi zičkom planu. Ti, nelocirani (premda "mrakovički"), neidentifi kovani gavranovi su, upravo svojom nepripadnošću jeziku, svetim tekstovima, civilizaciji, određeni kao kanibali, strvinarenjem negi rajući sve ljudsko čime bi se mogli definisati, ništeći u crevima govornog subjekta, pretvarajući u meso oko koje bi ih jedino moglo percipirati i kontekstualizovati, vareći jedini jezik koji bi ih mogao objasniti (sobom). Upliv estetičkog u ovako brutalno izražen etički princip zapravo je neizbežan: uslovno razrešenje radovićevske slovenske antiteze nije prizor gavranskih voljki punih ljudskog mesa, već, dosledno, opredeljenje za – jezik. Navedimo poslednje stihove pesme:

a pre jedva četrdeset godina su,
voljki punih ljudskog mesa, varili po borovlju,
ovi crni starci,
dok je pesnik sastavljao pesmu o Knežopoljki...


Ni ovako brižljivo ograđen, osamostaljen prizor dugovečnih gavranova, ne mogući ni brutalnom neljudskošću da se afirmiše kao jedinstven, apsolutan, neestetički, ne može se osamostaliti od referentnosti. Mitska (estetička) "dugovečnost" gavranova, potpuno u skladu sa ironijskim instrumentarijem pesnika, poima se bukvalno (etički). Pomoću takvih kvaziegzegetskih sredstava, referenca se iznalazi u vremenu, budući da je samo mesto — Mrakovica — gotovo izgubilo odliku locus specialis-a, te je postalo potpuno opšte mesto, apsolutno-referentno, čija je isključiva uloga sekundarna, pomalo i virtuelna: da upućuje na posledice bitke na Kozari.

Međutim, subjekt Radovićeve pesme zadržava ironičnu distancu i prema etičkoj sugestiji da su ti "crni starci" upravo isti oni koji su, "pre jedva četrdeset godina", "koječime" ljudskim "znali kljunove omastiti"; i to čini uvodeći još jednog (isključivo referentnog) subjekta, iz koga zrači načelo estetičkog — pesnika. Atributom sastavljača "pesme o Knežopoljki" — iako formalno nedvojbeno upućuje na Skendera Kulenovića i njegovu Stojanku majku Knežopoljku, poemu posvećenu Kozarskoj bici — na poetičkom planu se opisuje dijalektički krug estetičko — etičko — estetičko, čiju smo shemu skicirali u uvodu.

U raspletu tog kruga isprva bi se učinilo da je reč o ponovnom prevladavanju čisto-estetičkog principa. Međutim, ukazivanje na to da su (ne možda, nego izričito, sa sigurnošću[/i]) upravo ovi gavranovi nad Mrakovicom učestvovali u eksteriorizovanoj percepciji — genezi pesme; sugestija da su, iako određeni kao proždirači ljudskih leševa, kako smo već naveli, "ahumani", "nereferentni", "neetički" faktori, "zaslužili" jednu estetičku eksteriorizaciju, govori u prilog tome da "estetičko" kojim Radovićeva dijalektika rezultira nije regresivnog karaktera, već da, u sebi sadržeći komponente i etičkog i estetičkog, oba činioca prevladava i takvom sintezom paralelno otelotvoruje ujedinjenje reči i čoveka, tela i jezika.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:23

ZAVODLJIVOST OPŠTIH MESTA

Pesma "Noćne čini" pripada zrelom Radovićevom pesništvu. U njoj se uočava pravilna i dosledna upotreba rime kao i veliki broj opštih mesta. Ulozi rime u Radovićevoj poeziji posvećeno je nekoliko tekstova. Svakako najvažniji je autopoetički esej "Pesničke sitnice", gde Radović iznosi nekoliko stavova koji mogu biti od značaja za razumevanje ove pesme. "Dok čitamo poeziju", kaže Radović, "nama zapravo u sećanju iskrsavaju izvesne veze među datim slikovima na koje su nam ranije ukazivali pesnici koje smo čitali (...) upravo (nas) neke reči, dovedene u blisku i naglašenu vezu, kao što je slučaj sa slikovima, podsećaju na već ostvarene pesničke ideje; a naša upućenost u te ideje, mimo samih reči, pruža utisak već pročitanog. Neki parodijski i ironijski obrti se, na primer, temelje upravo na tome".1 Sličan je Radovićev odnos i prema opštem mestu. Tumačeći Radovićevu pesmu "Posebno mesto", Aleksandar Jovanović kaže: "Posebno mesto jeste, govoreći pojmovima tradicionalne teorije književnosti, pesma o otadžbini i jeziku koji su nam dati rođenjem, o situaciji u kojoj moramo da živimo prihvatajući unapred zadane mogućnosti i boreći se protivu njih..."2 Nadovezujući se na ovo shvatanje Tihomir Brajović će istaći da "poetička formula pesme (...) jeste 'proizvođenje' značenja i smisla gotovo jednovremenih prizivanjem i opozivanjem, aktiviranjem i raščlanjavanjem lingvističko-kulturnih toposa. Razumeti pesmu ovde znači nužno i razumeti, bolje rečeno: razumevati pesmotvorni postupak..."3

Rima i topika u poznoj poeziji Borislava Radovića imaju važnu ulogu, koju je često potrebno iznova otkrivati u svakoj pesmi. Rima nije samo deo tradicionalnog pesničkog repertoara, već i nosilac, podupirač ili ironizator značenja. Pesma "Noćne čini", sastoji se iz četiri katrena sa ukrštenom rimom. Prvi i treći stih svakog katrena povezani su "majstorskim", nepredvidljivim rimama. Drugi i četvrti se rimuju na prilično prepoznatljiv način, pošto se svaka strofe završava različitim padežima sintagme "svoja metla". Na taj način završni stih katrena ima refrensku funkciju. Takvu ulogu, ulogu predvidljivosti završnog stiha, rima dobija najčešće u poeziji za decu ("Deset ljutih gusara", Ljubivoja Ršumovića, na primer). Ovakvu upotrebu rime moguće je sresti i u drugim Radovićevim pesmama, kao što je, recimo, "Naklapanje o rastu vode". Rima u pesmi "Noćne čini", priprema čitaoca da pogodi završetak svakog narednog katrena. Dok je pominjanje metle u drugom katrenu možda još uvek malo neočekivano, već u trećem, a sasvim sigurno u četvrtom, čitalac očekuje takav kraj i najverovatnije ga u sebi izgovara i pre nego što ga pročita. Značaj reči metla za celinu pesme jasniji je kad se uzme u obzir Radovićeva izjava da: "...pravi slikovi predstavljaju ključne reči u pesničkom iskazu".4

Sam naslov pesme i i lajtmotivsko pominjanje metle i jahanja na njoj prepoznatljivi su toposi veštičarenja. Prvo odstupanje od ovog opšteg mesta je u tome što metle ne jašu žene već muškarci (građani). Početak druge strofe ("Vinu se"), potvrđuje ovaj topos. Međutim, građani odlaze nekud, a metle ostaju kraj vrata. To je drugo izneveravanje toposa. Ono "vinu se" bio je "lažni trag", pesnik navodi čitaoca da konvencionalnim čitanjem opštih mesta pogrešno razume pesmu. Zapravo, kad Radović koristi opšte mesto, ne aktivira ga kao opšte mesto, već u značenju neretko suprotnom koje ono ima. To ne znači da je pesnik (a ne bi trebalo ni čitalac da bude) nesvestan tih opštih mesta, jer se u tenziji između očekivanog i stvarnog značenja Radovićevih pesama i postiže njihov pun intenzitet.

U pesmi "Noćne čini", metla je metafora za venčanu ženu. U prvoj strofi govori se o teskobi, koja se takođe može uzeti kao opšte mesto, kosmička usamljenost, vidljiva posebno noću. Ta teskoba povlači želju za prisnošću, za vezom između dva bića. Prva osoba na koju se u takvoj prilici nailazi je vlastita supruga. Već u prvoj strofi problematizovan je ovaj odnos. Ulice koje svetle ukazuju na neki put, pozivaju napolje iz "mračnih soba" koje građani dele sa svojim metlama.

U drugoj strofi, građani se odazivaju ovom pozivu. Odlaze u kafane ("u krugu prigušenog svetla") u kojima provode noć. Žene ostaju kod kuće. "Slučaj" koji kušaju može biti igra karata, ali i potreba za preljubom, izazovom, čak i sukobom. Teskoba koju osećaju traži od njih da na bilo koji način izađu iz nje. Ako se ta teskoba ne leči svakodnevicom, urednim domaćim životom, građani su spremni da istupe i iz te svakodnevice, da je negiraju. Postoji potreba da se izađe iz sebe, da se dogodi nešto što se "meni" inače ne događa, na taj način beži se od identiteta i teskobe.

Treća strofa je strofa razočaranja. Slučaj nije doneo ništa novo i pripiti građani se vraćaju kući. Mada ima i čisto temporalnu funkciju, sintagma "čas da zapoje treći petli" takođe predstavlja opšte mesto. Ovde, naravno, mislim na Bibliju i Petrovo odricanje Hrista. Pošto zapoju treći petli, Petar se seti šta mu je Hrist prorekao i postidi se zbog svog izdajstva. Na taj način se motiv preljube posredno uvodi u pesmu. Rima kući-krivudajući dodaje novi ironijski sloj i ukazuje ne samo na pijanstvo, već i na neodlučnost da se "građani" vrate kući.

Četvrta stofa samo eksplicira ono što je već nagovešteno — igru, pijanstvo, preljubu. Motiv preljube posebno je interesantan. U pesmi se kaže "s mišlju o ženskom telu". To je bilo koje žensko telo. Pošto slučaj, odnosno preljuba nisu uspeli, građanin se vraća onom ženskom telu koje mu je dostupno — "svojoj metli". On nju ne vidi kao svoju ženu već kao "žensko telo".

U ovakvom narativnom toku pesme, predvidljivost rime potvrđuje nužnost takvog ishoda. Na taj način cela pesma dobija snagu mitske pouke. Radovićevo viđenje porodičnog života kao oslonca u životu koji ne donosi srećan slučaj, ima u sebi antropološkog pesimizma i u njoj se mogu naći i mnogi drugi toposi. Tu je, recimo, topos udaljenosti najbližih koji je, na primer, maestralno obrađen i u Helderlinovom "Patmosu" slikom ljudi koji stoje na bliskim vrhovima planina, ili u Benovoj pesmi "Na tvoje kapke spuštam sanak". Uočava se, takođe, i topos neutažive želje, čoveka koji hoće više od onoga što ima. Sa time je povezana i narativna struktura pesme koja neobično podseća na fabulu Odiseje. Svođenjem Penelope na "metlu", mrtav, dehumanizovan, bezvoljan predmet, Radović travestira "mitsku priču", ali i oduzima svaku plemenitost čoveku — i muškarcu i ženi. U tome se očituje još jedan od vidova antropološkog pesimizma u ovoj pesmi. Radovićevi građani se nalaze izvan homersko-patrijarhalnog moralnog kodeksa. Čitati "Noćne čini" u tom ključu znači biti zaveden još jednim "lažnim tragom" koji Radović ostavlja u ovoj pesmi. Ne postoji nikakva moralna vrednost "metle". Iz ovoga ne progovara pesnikova mizoginija, pošto su pozicije muža i žene izabrane sa stanovišta tradicije, prepoznatljivost toposa nudi veći spektar literarnih aluzija.

Kada je reč o ljubavi, pesimizam je najdublji. Čak i ostvaren, dugotrajan i veran odnos muškarca i žene samo je zamena za nešto što se nije dogodilo. Za njega se čovek hvata kao za krajnje, spasonosno rešenje ne bi li se izbavio od teskobe. U ovom ironičnom odnosu prema kulturno-patrijarhalnim vredostima Radović nije cinik. "Radovićev lirski subjekt ima preduslove da, kada mora da bude ironičan, to bude blagonaklono, na pozitivan, plemenit način — jer ništa ljudsko nije mu strano".5 Lirski junak dat je u množini ("građani"), što poenti daje karakter opštosti, neminovnosti, koji je potvrđen i predvidljivošću, tačnije, sudbinskom predodređenošću završne rime.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:24

SEĆANJE NA UMETNIKA

Svi što su umeli da hodaju po žici
i da se petama počešu za potiljkom,
skakači uvis, plivači nizvodno,
zadriglih, uvek preplanulih lica
s bleskom novih zuba u starim dosetkama,
pa krivolovci i lovočuvari:
sve sam cvet na skorup se zgomilao tamo;
i oni koji svakad dođu
s onima koji ređe navraćaju,
i oni koji ne bi došli
zbog onih koji će iz obaveze doći,
i oni koji tek dolaze
za onima koji će prerano otići,
i oni koji stižu prvi
uz one koji se kupe poslednji…
A on je stajao kraj vrata; i pušio,
iskosa uhvatljiv u jednom ogledalu…
Tek što je bacio opušak,
već ga nije bilo u prepunom salonu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:24

MITSKA PRIČA

U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.
Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvona
naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.

Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.

uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
podrške ni bez rodoljublja.

S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:24

BLESAK USPOMENA

Već su se uveliko ratne
posledice blažile, mada
tetka ipak prodade zlatne
naušnice iz Carigrada.

Odahnulo se što je počev
od gladi prošlo ono strašno,
a baš tih dana bi dat očev
prsten za svinjsku mast i brašno.

Sve se spokojnije sred zime
zapadalo u san uz jauk
vetra, kad s ogrevom, naime,
ode majčin safirni pauk.

Ubrzo, pri zameni stana,
morade planuti u svakom
slučaju dijamantska grana,
dok se još žalilo za bakom.

I najzad, kako ne bi dalje
uzalud svetlucalo ništa,
dedine zvezde i medalje
nađoše put do pozorišta.

To doba, kad su pred priveskom
za ključeve sećanja sama
plavila tamni pliš svim bleskom
zaostalim u kutijama!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:24

POGLED IZ DVORIŠTA

Stare su kajsije već gotove. S proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge... U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:24

ŽIVOT VINA
 
Po nedeljnom ručku, dok propadamo u san,
vlasišta mokrih od varenja i od žege,
otac bi ušao u vinograd i tu se
bavio do mraka, okružen čokotima;
redio bi lišće, razgledao grozdove,
pucad krupniju od bibera,
i mislio o novom vinu.

Danas pretačem vino iz njegove misli;
dižem ga, žuto, svetlucavo, prema oknu:
da kroza nj promakne prašnjavo sunce. I znam,
čim žmirnu zimska okca i suknu lastari,
zamutiće se ono, živo.
Kao da se nije ni prekidala veza
među peteljkom i kolencem,
biće opet u dosluhu ovoga leta
vino u podrumu, u plesnivim bocama,
i Sunčev korak gluhotom nebeskih kuća.
 
Vino, slično zvezdi, opisuje putanju
kojom bi se možda i otac otisnuo,
stojeći bez daha od kašlja, prazna oka
i tanak, kao u tuđoj košulji;
zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   Pon 21 Dec - 10:25

MLEKO I MED
 
Da nam je znati, tebi i meni,
čija je ono kuća u šumi,
navraćali bismo pred njen prag, tragajući
za dupljom gde se skuplja med,
za vimenom iz kojeg se pušta mleko;
noćivali bismo u njoj čelo uz čelo:
"bliznake jezgre u koštici".
Da nam je sesti, tebi i meni,
s večera za sto u onoj kući,
osluškivali bismo vreme kako grebe
i cijučući podrumom tumara,
dok između tebe i mene —
kao međ' nepcem i jezikom —
mleko i med na trpezi
ulivaju prisnost u zemljane posude,
uvode sjaj bića u razgovor očiju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Borislav Radović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Borislav Radović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Borislav Radović
» Aleksandra Radović
» Pozorište "Duško Radović"
» Dušan Radović
» Njegovo ime je Dušan Radović
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-