Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Aleksandar Tišma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:07

VOJVODINA JE UVEK IMALA PISACA SA SMISLOM ZA IZRAZOM


Ovog tihog sunčanog oktobra o Tišminoj knjizi "Škola bezbožništva" mnogo se govori. Potražili smo Aleksandra Tišmu u Matici srpskoj, gde je glavni urednik u izdavačkoj delatnosti, sa željom da porazgovaramo sa njim. Znali smo da su za njim već ostale dve zbirke pesama, tri romana, jedan putopis, jedno dramsko ostvarenje i pet knjiga pripovedaka. Obratili smo se poznatom piscu rečima.

Neka povod za ovaj razgovor bude Vaša peta knjiga pripovedaka "Škola bezbožništva", knjiga za koju ste upravo dobili Andrićevu nagradu. Smatra se da je ova nagrada još jedno značajno priznanje Vašem stvaralaštvu?

■ Andrićeva nagrada je jedno veoma lepo priznanje. Pre svega zato što nosi ime velikog pisca, zatim što se daje za pripovetku, rod koji nije danas mnogo negovan, niti je čitan u onoj meri u kojoj jeste, recimo roman.

U kolikoj meri nagrade i društvena priznanja utiču na dalji tok i opredeljenje jednog pisca?

■ To zavisi od pisca. Ako je on povodljiv, nagrada će na njega uticati. Ako on, recimo, napiše tri-četiri knjige, a tek za poslednju dobije neko priznanje žirija ili čitalaca njemu se može učiniti da je ta njegova poslednja knjiga najbolja, pa će se truditi da u daljem toku svoga rada tu knjigu podražava. To, međutim, nije najbolji put da se napreduje u pisanju. Naprotiv, često se događa da pisci, posle jednog uspeha, kad hoće da ga ponove istim sredstvima, istim načinom, postižu nekakvu bleđu kopiju ranije dostignutog rezultata. Bolje postupi onaj pisac koji, posle priznanja jednoj knjizi, nastoji da sledeću napiše drugačije, govoreći: "Ova poslednja knjiga mi je uspela, u tom pravcu sam se otvorio i ne treba da idem dalje". Treba se, po mogućnosti, okrenuti novome, makar i uz rizik.

Da se vratimo malo unazad, Vi ste i za poeziju i za prozu dobitnik niza uglednih nagrada i priznanja. Recite je li neko na Vas uticao da se tako uspešno opredelite za prozu?

■ Ja sam i započeo kao prozni pisac. Prvi moj objavljeni umetnički tekst bila je pripovetka "Ibikina kuća". Prema tome nije bio potreban nikakav poseban uticaj koji bi me "skrenuo" prema prozi. Ali nije bilo ni težnje da prozu napustim. Prosto, javili su se neki motivi koje je valjalo, zbog njihove prirode, izraziti drugačije. Tako je bilo sa mojim putničkim iskustvima, ona su me navela da pišem putopis. Jednom drugom prilikom kada mi nije uspelo da napišem priču koja mi se svojim sadržajem nametala, došao sam do uverenja da bi dramski oblik bio za nju uspešniji. Tako je nastala jedna moja televizijska drama, pre dve godine.

Kuda ide naša moderna proza i koliki je doprinos Ive Andrića na njen razvoj za ovo naše podneblje?

■ Naša moderna proza pošla je pre desetinu godina novim pravcem, koji je dobio nezvaničan naziv "nova proza". Njeni predstavnica su Dragoslav Mihailović, Vidosav Stevanović, Živojin Pavlović i drugi. To je proza koja teži razbijanju konvencionalnog pisanog kazivanja, približavajući se kolokvijalnom, razgovornom. U isto vreme javlja se i intelektualna proza, koja se služi činjenicama kao dokumentom. Tu su najvidniji predstavnici Danilo Kiš, Mirko Kovač. Ni jedni ni drugi ne oslanjaju se na Ivu Andrića, idu drugim putevima. Ali Ivo Andrić se tako temeljno ugradio u našu literaturu da će mu se u budućnosti sigurno vraćati.

Koliko je kritika u mogućnosti da prati literaturu i da je dosledno oceni i predstavi čitaocima?

■ Kritika prati literaturu u stopu, dan za danom. Zbog toga ona često nema uvid u njenu celinu, pa ni u glavne tokove, kao što čovek koji prati u stopu drugog čoveka često ne može da ga sagleda u celini, jer mu vidi samo pete i nogavice Da bi se shvatilo šta se u jednoj literaturi stvarno dešava potrebna je razdaljina. Nju daje vreme. Ima, doduše, velikih kritičara koji već u hodu prepoznaju vrednosti, ali te kritičare, ako ih danas ima ne možemo opet ni da prepoznamo, jer su nam suviše bliski.

U literaturi ne vredi ponavljati stvari koje su već jednom govorene (pisane), kakvo je Vaše viđenje mladih proznih pisaca u Vojvodini?

■ Vojvodina je uvek imala pisaca sa smislom za prozni izraz. Ima ih i danas, i to čini mi se, vrlo talentovanih. Neki od njih žive, doduše van Vojvodine, ali kad pišu, pišu o Vojvodini, što je prirodno, jer su osnovne naše teme one do kojih smo došli u detinjstvu. U poslednje vreme čitao sam dve vrlo dobre knjige iz Vojvodine: "Karpate" Dragana Popnovakova i "Familiju" Ištvana Brašnjoa.

Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI..








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:50

ЗАБРАЊЕНЕ ИГРЕ
Нема осмишљеније
ни у обртима истанчаније
игре
него што је посматрати на себи
развој оне болести
која ће за нас
бити смртна:
почев од тренутка
када по ноторним симптомима
на основу слутње
или наслеђа што га читамо
из смртовница предака
већ установимо њену врсту
локацију и интезитет
и уверимо се да је у стадију
кад лекови и ограничавања
могу само да одлажу
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:50

ИНКАРНАЦИЈА
Све то –
све те жене што мину и гину
са својим луфтбалонским месима
испод лакокретних сукања
по шеталиштима и игранкама
по знојноцрпним момачким собама
и коначно
цептећи издуване
у никлованим рашљама гинеколошких
столова –
једном ће ипак бити мајке :
у представи неког
као Буда камено посађени
дистрибутери казне и праштања
за којима неће престати да жуди
снежна чистота сећања.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:51

МИР ПЕЋИНИ
Не скупљај кулисе,
не гомилај :
ормане с резбаријама
птица и гроздова
и с ћутљивим књигама и порцеланом у утроби,
нити слике
блескове нечијих допадљивих жеља,
ни пријатеље
који ти за утирање досаде
узвраћају утирањем досаде
обнажујући зубе :
треба да је пуста
кад те из ње изнесу
пећина
пећина без налаза
за археолошке очи
твојих последника.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:51

ПАЛАНАЧКИ ПЕСНИЦИ
Осетљивост за лепе речи
иста је
и у њима
као у великих
словоклесача ;
само их нека леност
или слабост према старим
родитељима
и неудатим сестрама
задржи
– привремено,
тако бар они мисле –
у недоличном друштву
ћата и накупаца,
на чији међутим захтев,
доцније
кад огуглају и оћелаве,
пијани
пијанима
увече у мензи
сузних очију
рецитују
шестостопне сонете
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:52

ПОДЛАЦИ
Сами,
иза неиспијене чаше
вина,
седе у кафанама
завидећи
испод ока
бучним пијанцима
на испршеном певању,
на стоткама што их лепе
о чела свирача
и на снисходљивом
тапкању
жена,
које онда они,
сами,
користећи метеж и општу
посусталост,
изводе у нужнике
или коморе
и светећи се
унижењу унижењем
насилно узимају.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:52

ПРЕЦВЕТАЛЕ ДЕВОЈКЕ
Послушно забављене
слагањем
спреме,
оне нису ни приметиле
онај један
тренутак
када су биле
лепе.
Сада,
напуштајући бучне
скупове
с много млађих око себе,
узалуд прсе
лица
начета бледилом
не схватајући
куда су ишчезли
некадашњи
похлепни
мушки погледи.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:52

ПРОПУШТЕНО
Док отичемо
бодро
окукама
нешто увек дира:
реч коју нисмо рекли
из гордости
посета коју нисмо учинили
повлачећи се од некорисног
узајамност
коју нисмо признавали
јер нам се чинило
да смо и сами
врло јаки
а што све
сад
лебди трепераво
негде у мртвајама
за нама
али и ниско доле
у горким талозима
које неприметно
са собом носимо.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Pon 14 Avg - 11:53

С ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ
Празан је дан
када те не видим
а пун је срама и кајања
кад дођеш
али ниси сама.

Тада не умем да те гледам
и чини ми се да сам равнодушан
према твојој плавој крести
и влажној наготи очију
према копчама твоје хаљине
које те отварају као шкољку
од врата до неспокојног стегна.

Закључујем да говориш превише
да се превише крећеш – окрећеш
без потребе – чему?
кад знам да после тога нећеш
ни са ким поћи у загрљај
који те оправдава.

Пуштам те да ме напушташ
пуштам те далеко – далеко од себе
низ пучину улице
где се твој ход вијори
као пламен или као катарка.

Просто станем
мирно заостанем
и кад скренеш с правца мог погледа
не осврћем се за тобом више
него за оном тамо женом у жутој сукњи
која земљи ногама маше.

Ја се само стидим и кајем
што сам провео дан тако погрешан
и слушам смрт како броји преступе наше.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9550

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 14 Jul - 7:31

Tišma, utjeha jevrejskih pasa

Aleksandra Tišmu upoznao sam u jesen 2001. u Novom Sadu. Sreli smo se još dva ili tri puta, prije nego što je 16. veljače 2003. umro. Mislim da je bio distanciran i hladan čovjek. Uz to toliko prijazan da sugovornika uvijek do kraja sasluša, ne prekine mu nijednu, makar sasvim nevažnu, misao, i ne udjeljuje kurtoazne pohvale. Možda je sve ovo krivo, poznavao sam ga vrlo površno, nikada nismo duže razgovarali, nismo se međusobno povjeravali, ali u jedno sam siguran: Tišma nipošto nije bio od onih ljudi koji će vas povrijediti viškom suosjećanja ili lažne sućuti. Što se mene tiče, riječ je o jednoj od ljepših i izuzetnijih osobina, pogotovo među ljudima koji se jedva poznaju, a dijele povijesni trenutak u kojem su se, metaforički, zatekli na različitim stranama fronte, u jednome tek završenom ratu. Itekako je Tišma bio protivnik Miloševićeva režima, ali niti mi se dalo da ga o tome ispitujem, niti je on osjećao potrebu da mi se obraća kao simboličnom predstavniku svijeta kojem je taj režim slao granate. Ono vremena što nam ga je slučaj odredio, razgovarali smo bez obzira na tu vrstu okolnosti.
Godinama kasnije, ovoga ljeta, uzeo sam da čitam Tišminu “Knjigu o Blamu”. Roman koji je prvi put objavljen 1972, i ubrzo postao klasično djelo srpske, jevrejske i južnoslavenske književnosti, prevođen na brojne jezike i priređivan u lektirnim edicijama, bio je, u mome slučaju, jedna od onih knjiga koje se provuku mimo čitatelja, o kojima zna sve, i o kojima je spreman u društvu govoriti, iako ih nikada nije pročitao. Nije to učinio kada je bilo vrijeme, da bi kasnije knjiga stekla auru odbojnosti, postala je suviše zvanična da bi je čitao, i tako bi i ostalo da se, opet, nije dogodila neka slučajnost. Lista nepročitanih knjiga, koje su nam cijeloga života stajale na dohvat ruke, vjerojatno je zanimljivija i o nama govori više od ono malo drugih knjiga, koje smo pročitali, pa ih ponovo čitamo.
“Knjiga o Blamu” roman je pisca koji tematski, a dijelom i zavičajno, podsjeća na Imrea Kertesza, samo što je bolji, moćniji i cjelovitiji autor od velikoga Madžara, kojega je, uostalom, jednom davno i prevodio na srpski jezik. Glavni lik, Miroslav Blam, umnogome podsjeća na likove Saula Bellowa, one Jevreje koje skoro da muči savjest jer su, za razliku od tolikih drugih, preživjeli holokaust. Samo što se Tišma, za razliku od genijalnog Amerikanca, ne služi humorom da ublaži efekte svoje priče, da ju pripitomi i približi čitatelju. On je nepodnošljivo hladan, kao da nije ni čuo za slavni jevrejski humor, i savršeno nesentimentalan pisac. Dok, recimo, ispisuje Blamova sjećanja na veliki zimski pogrom novosadskih Jevreja i Srba, što su ga madžarski fašisti proveli u siječnju 1942, Tišma to radi bez ikakve nježnosti prema žrtvi, mirno i staloženo, kao da opisuje cvjetanje orhideja u nekom bačkom stakleniku. Učinak koji na takav način proizvodi po čitatelja je razoran, jer ne pruža utjehu u ljudskosti i u identifikaciji sa žrtvom, što je odavno postalo uobičajena figura u svakoj beletrizaciji genocida.
Osim toga, onaj koji je sve to preživio, i kojega Tišma već samim naslovom poopćava i pretvara u simbol preživjeloga svijeta, čovjek je slab i beznačajan. Blam nije dobar, njega muče beznačajne i sasvim trivijalne životne okolnosti; toliko je siv da bi se izgubio među slučajnim prolaznicima na crno-bijeloj fotografiji. Dok ide na sprovod prijatelju koji je iznenada umro, on se vajka: “Bar da sam poneo kaljače”. Pa razmišlja o tome “kako su trošne sve obloge u koje se čovek umotava; kako one malo i kratkotrajno štite od vode, hladnoće, ili toplote, ili vetra; potrebno je samo zrnce nepredviđenog u njihovoj upotrebi – kao ovo oduženo stajanje na sahrani – pa da popuste i čoveka prepuste neprijateljskim silama.” I teče tako sprovod Ace Krkljuša, i pada po njemu kiša, a Blam je više zaokupljen njome, nego čovjekom koji mu je u životu bio važan. Čitatelj ga, međutim, ne osuđuje, jer pisac nije banalan, pa da takvo što čitatelju dopusti, nego se prepoznaje u toj glupoj čežnji – “bar da sam poneo kaljače” – jer bi i sam tako, i jer je i sam Blam. Tišma je do genijalnosti inventivan dok opisuje banalnosti, ali one nikada nisu same sebi svrha. One utjeruju čovjeka u nešto na što, sam po sebi, ne bi nikada pristao.
U “Knjizi o Blamu” nitko ni za koga nema sućuti. Osim jedne majke, koja s pomalo ceremonijalnom suicidalnošću oplakuje sina. Jedini koji iskreno žale, i jedini koji u jednom trenutku, onoga dana iz siječnja 1942, narušavaju urednost savršeno bezosjećajnog svijeta, koji se nalazi na svome izvedbenom vrhuncu, u finalu predstave u kojoj imaju biti pogubljene tisuće ljudi, jesu psi. Većina je, pred deportaciju, svoje pse povjerila nekom nejevrejinu na čuvanje, ali, ipak, pasa je bilo dovoljno da, pokraj stroja koji ima biti poveden na likvidaciju, načine stanovitu emocionalnu zbrku i nered, da stvore dramu i tragediju, koja tog trenutka, na tom mjestu, barem što se tiče ljudi koji nisu imali taj privilegij da postanu žrtve, zapravo nije ni postojala. “To je bila mučna nepredviđenost i za Jevreje koji su, izlazeći na zahod ili po vodu, morali gotovo da se kriju, strepeći da ne budu od svojih pasa prepoznati, njihovim znacima ljubavi i pokušajima približavanja primorani na ponovno kidanje sa svetom od koga su se već s bolom otkinuli, i za stražare, kojima su se psi motali oko nogu vrebajući trenutak nepažnje da šmugnu u nedozvoljeno.”
Aleksandar Tišma rodio se 1924. u selu Horgoš, na samom sjeveru Vojvodine (u vrijeme antibirokratske revolucije postojala je parola o Srbiji koja se prostire od Horgoša na sjeveru do Dragaša na jugu), za vrijeme rata je u Budimpešti studirao ekonomiju, pa romanistiku, a nakon rata u Beogradu je studirao engleski. Započeo je kao pjesnik, pisao je priče i romane- vrlo različite u tematskom i stilskom pogledu, ali uvijek vrlo visoke umjetničke razine – a za roman “Upotreba čoveka” dobio je 1977. Ninovu nagradu. Pred kraj života, malo prije nego što sam ga upoznao, deklarativno je prestao pisati fikcionalnu prozu, jer mu je trebalo vremena da sredi svoje dnevnike, do kojih je jako držao, i koji su objavljivani nakon njegove smrti.
Znao sam da je velik pisac, ali je dobro što nisam znao, u vrijeme kada sam ga susretao u Novom Sadu i Beogradu, koliko je velik. Nema nikakve sumnje da bi to narušilo naše kratkotrajno poznanstvo. Uz Andrića, Krležu, Kiša, Selimovića i Marinkovića, Tišma je bio u redu najvećih proznih pisaca naših jezika. Opisujući jevrejske pse, napisavši “Knjigu o Blamu” on je na čudovišan način demonstrirao načelo, jedino moguće i moralno, po kojem umjetničko djelo s temom holokausta na čitatelja treba proizvesti nepodnošljiv dojam. Nema uživanja u vlastitoj ispravnosti i nema utjehe. U književnosti, kao ni u životu, ljude se ne smije vrijeđati viškom suosjećanja i lažne sućuti.
“Knjigu o Blamu”, u predratnome lektirnom izdanju sarajevske Svjetlosti, ili u broširanom izdanju Književne zajednice Novog Sada, nađe se po zagrebačkim antikvarijatima, na polici s posljednjim slovima abecede, malo pred dječiju literaturu ili pred stalak za kišobrane, koji u ljetne dane služi tome da se za nama ne zatvore vrata.

miljenko jergović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9550

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 14 Jul - 7:33

Otišao je veliki pesnik, pisac, romansijer, prozaista, putopisac, prevodilac... ali, otišlo je samo njegovo telo, ostalo je delo a ono je- besmrtno. Novosadske ulice biće puste bez ovog vernog šetača koji je imao dobru naviku da krstari bulevarima, trgovima, ulicama i uličicama Srpske Atine iz koje je odlazio i u koju se odano vraćao. Bio je od onih veličina koji se više poštuju nego što se vole, jer bilo ga je teško voleti. Možda i ne bi da su ga ljudi, kolege akademici, književnici i ostali sugrađani bolje poznavali. No, nije bilo lako ni upoznati Tišmu. Takav je bio, takvog su ga prihvatili, cenili.

Galaksija uspomena
Ostavio je u rečima, ogromno bogatstvo. NJegovo analitičko pero zadiralo je u bit savremenih tema poput rata, čoveka u nevremenu, zlo, nasilje, sivilo života, ljubav, čovekovo traganje za smislom... Iza njega su ostali životna saputnica Sonja i sin Andrej, poznati likovni kritičar i slikar.
Od rođenja, daleke 1924. godine u Horgošu pa sve do smrtnog časa Tišma je živeo punim životom. Obrazovan i porodičan. Posle novosadske gimnazije, maturirao je 1942. godine, u Budimpešti završio studije ekonomije na Ekonomskom i uporedo na filozofskom fakultetu, romanistiku.
Iako se znalo da već nekoliko meseci život ističe iz Tišme, o tom naslućujućem rastanku nikome nije govorio. Čekalo se da “ode”, jer su takve bile stručne lekarske prognoze, mirilo se sa tom činjenicom, no, sada kada ga nema, svima je teško.
- Mene je vest o Tišminoj smrti veoma pogodila – kaže Draško Ređep, književni kritičar, vrstan poznavalac njegovog života i dela – Nikada se više neće desiti da nas dvojica, kako je gotovo bio običaj, sedimo pod lipom u Katoličkoj porti, gotovo ritualno u određenim vrmenskim razmacima i razgovaramo o Novom Sadu. O našim živim i mrtvim prijateljima, uspomenama na detinjstvo, putovanjima, zdravlju...
Aleksandar Tišma je, dodaje Ređep, reprezentativni novosadski pesnik i pisac, od onih koji je od Novog Sada više nego i jedan naš savremenik stvorio galaksiju uspomena opisujući i dopisujući sudbine gubitnika, samoubica, putnika našeg predgrađa, te naše famozne periferije koju često previđamo.
- Nije slučajno da se naslov prve knjige pesama ovog velikana zove “Naseljeni svet” – napominje Ređep ocenjujući da posle Miloša Crnjanskog i njegovog “Romana o Londonu”, a i “Seoba”, posle Jaše Ignjatovića i njegovih romana ni kod jednog našeg romansijera nema toliko naseljenog sveta – u Tišminim knjigama sve se tiska od različitih sudbina, vera, zavera, ratova i posleratnih događanja. On je nesumnjivo jedinstven evropski i srpski prozaik, romansijer i pesnik.

Svedok veka
Ređep Tišmu još vidi radoznalo zagledanog u ljude a njegov izdavač, Zoran Kolundžija, vlasnik “Prometeja”, pohvalio je dobru osobinu koju je ovaj autor mnogih rukopisa imao prema ljudima koji sa strane, dolaze u Novi Sad.
- Ponašao se prema njima gostoljubivo, predusretljivo - kaže Kolundžija ističući ovu lepu ljudsku osobinu čoveka koji se uistinu malo družio.
Predsednik Matice srpske prof. dr Božidar Kovaček je Aleksandra Tišmu uvek video kao jednog od najvećih pisaca ne samo ove sredine već i čitavog regiona.
- Jednog od onih koji sa knjigom na više jezika ulaze u trezor evropske i svetske literature i koji u prevodima na strane jezike neizmerno doprinosi ugledu naše književnosti u svetu - ocenio je dr Kovaček posebno rastužen i činjenicom što je Tišma svoju lepu i veliku karijeru pisca počeo u krugu pisaca Matice srpske i što je do penzionisanja, profesionalno, bio vezan za izdavačke poslove u Matici. Time je njegov trag u ovoj našoj staroj kulturnoj ustanovi podjednako markantan kao i u našoj literaturi.
Akademik Tišma je svakoga dana dok ga je zdravlje služilo, tačnije dok su ga noge slušale odlazio u svoju drugu kuću, u Akademiju. Tamo se sretao s mnogim ljudima i naravno, sa akademikom Čedomirom Popovim, koji ovako o svom sadrugu kaže:
- Umro je jedan ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Novi Sad je njegovom smrću izgubio najznamenitijeg sugrađanina, i ne samo sugrađanina, već svedoka njegovog života u 20. veku.
Sutra u 12,30 časova, u Matici srpskoj, zajednički ogranak Akademije i Udruženja književnika Vojvodine održaće komemorativnu sednicu. Sahrana posmrtnih ostataka velikog pisca je istog dana u 15 časova na groblju u Novom Sadu.

Knjige i prevodi
OBJAVIO je mnogo rukopisa. Najpre dve knjige pesama iako je pisao prozu. a to su “Naseljeni svet”, i “Krčma”. Daleko su poznatiji njegovi romani i knjige proze “Krivci”, “Nasilje” “Za crnom devojkom”, “Knjiga o Blamu”,”Upotreba čoveka”, “Vere i zavere”...
Mnogo je i prevodio. Poslednji veliki prevodilački uspeh akademika Aleksandra Tišme je knjiga “Bezsudbinstvo” najnovijeg dobitnika Nobelove nagrade Imrea Kertesa. Tišma je knjigu preveo mnogo pre nego što je autor dobio Nobela. Prevodilaštvom našem čitaocu približio je Ferenca Fežera, Janoša Hercega, Leonarda Franka, Jožefa Papa i Lasla Vegela.

Pregršt nagrada
ZA svoj rad Aleksandar Tišma je dobio brojne nagrade: Brankovu za poeziju, Oktobarsku grada Novog Sada, Nolitovu, NIN-ovu, Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, Andrićevu, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Društva književnika Vojvodine za životno delo, državno priznanje Austrije za evropsku književnost, grada Palerma, Lajpciškog sajma... Jesenas, dobio je dve poslednje nagrade Vukovu, Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i “Dnevnikovu” “Svetozar Miletić” za publicistiku.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   

Nazad na vrh Ići dole
 
Aleksandar Tišma
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Protoprezbiter Aleksandar Smeman
» Aleksandar Šmeman: Evharistijsko bogoslovlje
» Alfred Aleksandar Gockel
» Aleksandar Sergejevič Puškin
» UPOTREBA COVEKA - ALEKSANDAR TISMA
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-