Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Aleksandar Tišma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:40

Aleksandar Tišma rođen je u Horgošu 1924. Osnovnu školu i gimnaziju učio u Novom Sadu. Maturirao 1942. U Budimpešti studirao (1942. i 1943) ekonomiju, pa romanistiku. Stupio u NOV novembra 1944. Demobilisao se novembra 1945. i zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u "Slobodnoj Vojvodini", a zatim (1947) u Beogradu, u "Borbi". Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. diplomirao anglistiku. Od 1949. stalno živi u Nrvom Sadu i radi u Izdavačkom preduzeću "Matica srpska", najpre kao sekretar a posle kao urednik.

Prve književne sastave (prikaze i prozu) objavio 1950. u Letopisu MS, gde će kasnije postati urednik i štampati veliki deo svoje proze, poezije, putopisa.

Tišma je objavio dve zbirke pesama: Naseljeni svet (1956) i Krčma (1961).

Tišmina prozna dela su: pripovetke — Krivice (1961), Nasilje (1965), Mrtvi ugao (1973), Povratak miru (1977) i Škola bezbožništva (1978); romani — Za crnom devojkom (1963), Knjiga o Blamu (1972), Upotreba čoveka (1976); putopisi Drugde (1969).

Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:40

UPOTREBA ČOVEKA
Aleksandar Tišma


POGOVOR

Do pedesetih godina ovog veka malo je bilo na srpskohrvatskom jezičkom području vrednijih uzora "analitičko-esejističkoj" vrsti romaneskne proze. Krležin roman Povratak Filipa Latinovića stoji bezmalo usamljen. U posleratnom periodu srpske književnosti vodeće delo te usmerenosti svakako je izvanredni Desničin roman Proljeća Ivana Galeba. Ali nije odviše razložno tražiti u domaćoj literaturi preteče, moguće uzore i srodnike Tišminom* pripovednom "esejizmu". Ta pripovedna tradicija nije u njoj ni velika ni duga. Stoga je razboritije pretpostaviti da je ovaj vrsni znalac nekih evropskih jezika (i prevodilac sa nemačkog, engleskog, mađarskog i francuskog jezika) mogao nalaziti izvorne podsticaje upravo tamo gde su ih nalazili Krleža i Desnica i mnogi drugi naši (noviji) pisci: u evropskoj literaturi, od Prusta do Tomasa Mana, pored ostalih.

Iako tematski oslonjen na domaće tle, Tišma je — kako obrazovanjem, tako i umetničkom i opštom duhovnom usmerenošću — pripadnik evropskog kulturnog kruga. Drugim rečima, i intelektualnim profilom i prirodom svoga dara on je daleko od folklornog narativnog nasleđa, koje, inače, i danas stoji u osnovi pripovednog govora i mišljenja jednog prilično živog toka naše pripovedne umetnosti (Branko Ćopić, Branko V. Radičević i dr.). Ne koristi se mitskom narativnom podlogom "naivnog genija" ni u onom sublimisanom, kultivisanom vidu kakvu je zatičemo kod Iva Andrića, čije je pripovedanje plod srećnog ukrštaja i mirenja dve usmerenosti: evropskog retoričkog i kompozicionog umeća (komponenta civilizacijske svesti) i mitskih matrica naivnog kazivanja iz narodnog narativnog nasleđa (komponenta primitivne, arhetipske svesti). Istini za volju, Tišma je započeo svoj pripovedački put sledeći (u prvoj svojoj pripoveci Ibikina kuća, 1951) upravo Andrićevo umetničko iskustvo. Našavši već u narednim svojim pripovetkama "sopstveni pripovedački obrazac", nastavio je sasvim drukčije, samosvojno.

Kad za Tišmu tvrdimo da je (jedan od retkih u nas) tipično gradski pisac, onda malo kažemo suzimo li značenje toj odrednici na omeđavanje socijalnih i prostornih okvira njegovoj tematici. Opreka seosko-gradsko kao obeležje tematskog opredeljenja u pripovedanju ima značenje i jednog dubljeg, presudnijeg razgraničenja, koje proizlazi iz podvojenosti kulturnih polazišta, a tiče se i koncepcije i oblikovnih svojstava pripovednog govora. Naime, u toj se opoziciji odražavaju tragovi trajnijih polarizacija dvaju tipova kulturne usmerenosti, dvaju načina življenja i dvaju načina misaonog pristupa svetu, življenju, umetnosti. Kao da se i danas u poimanju svega što značenjski implicira opozicija selo-grad mogu zateći odblesci sledećih parova protivnosti, kojima se odavna razgraničuju i ističu oprečni (ne samo) misaoni, govorni i stvaralački stavovi: prirodno-kulturno, primitivno-civilizacijsko, mitsko-istorijsko, magijsko-naučno i filozofsko, sintetičko-analitičko, verovanje-sumnja. Otuda se kvalifikativ gradski odnosi i na govor koji dolazi sa strane protivne miru (bašlarovski shvaćene) prvobitne "seoske" kolibe, iz stešnjene gradske košnice, i odnosi se na govornika opredeljenog za svet nadgradnje, koji radije napušta i prevladava tradiciju nego što se za nju vezuje, oblikujući svoj pripovedni govor prema načelima jednog (za civilizovane potrebe) "nadgrađenog" kazivanja, sposobnog da manje služi sebi, a više da postaje sredstvo opisivanja i promišljanja sveta.

Priroda Tišminog "gradskog", analitičkog, pronicljivog duha upućuje ga ka "snimanju" karakterističnih, značenjem "nabijenih" egzistencijalno-psiholoških stanja.

Kao što je u svojim pesmama težio da bezmalo definiše neka bitna, opsesivna životna stanja, tako je i svojim pripovedanjem hteo da otkrije, opiše, prokomentariše i osmisli neka ključna (po značenju univerzalna) područja tragičnosti egzistiranja u našem prostoru i vremenu. Jer, valja odmah reći, Tišma je nepristrasni svedok, analizator ljudske tragedije, krive upotrebe i zloupotrebe čoveka, čiju tragičnu sudbinu ne kroje samo udesi vrste, tj. "bogovi", nego ljudi sami. Čovek je počesto čoveku — vuk. Ta vučja stanja međuljudskih odnosa u središtu su Tišminih književno-umetničkih preokupacija; te vučje ćudi u "gradskom vrtu". Otuda je nasilje preovlađujuća tema njegova pripovedanja, što se lako zapaža i pregledom naslova nekih njegovih knjiga: Krivice, Nasilje, Škola bezbožništva, Upotreba čokeka i dr.

Ako je tačna pretpostavka da je preovlađujuća tematika uvek opsesivna, onda Tišmu obuzimaju
— uprošćeno govoreći — dve oprečne teme: nasilje i ljubav (katkad ljubav kao nasilje, odnosno nasilje proizišlo iz ljubavi).

U romanima i opsežnijim pripovetkama, gde je život dat kompleksnije, javljaju se i jedna i druga tema (u nejednakom opsegu) u mnogim kontrastno postavljenim prelazima i nijansama. Često nasilje čini jednu, dramatičnu, a ljubav drugu, lirsku, "obalu" istog životnog toka. Ipak, ljubavljenje ili čežnjivo iščekivanje ljubavi čini predah, zatišje, male (i retke) svečanosti pre i (ređe) posle krvavih obračuna, ratnih i poratnih, odnosno pre i posle raznih oblika agresivnosti. Predah je to u životu (i u priči) od čestih ljudskih sukobljavanja, osamljivanja, neshvatanja, osujećenosti.

Kad je i udružen — u ljubavnoj, bračnoj, prijateljskoj, rođačkoj zajednici — Tišmin čovek samo prividno nije sam. A razlozi za deobe, podvajanja i protivstavljanja su mnogi: u pripadništvu različitim, zavađenim narodima, verama, ideologijama, staležima; zatim, u različitostima psihološkim, starosnim, polnim, interesnim. U Tišminom pripovedanju, kao i u životu, i kad nisu retka, krhka su nepodrivena spajanja i sastajanja (ljubavna, prijateljska i dr.), a česta, divljački snažna i uporna — razdvajanja, sudaranja, pozleđivanja.

Kao što se može govoriti o relativno ustaljenoj tematici, mogućno je govoriti i o preovlađujućem (privilegovanom) vremenu i prostoru u Tišminom pripovedanju.

Tišma je uzeo ulogu svedoka, pa je i vreme obuhvaćeno njegovim pripovedanjem (predratno, ratno i poratno) upravo ono u kojem su autorova osećajnost i misaonost mogle biti najbudnije, a u tom intervalu izrazitije je zahvaćeno ono traumatično ratno vreme u kojem su postojanost čoveka i svih ljudskih vrednosti najintezivnije ugrožene. Preciznije omeđeno, vreme događaja koji su mogli biti osnova Tišminom pripovedanju počinje (otprilike) tridesetih godina našeg veka i još traje.

Pozicija svedoka, koju Tišma hoće da zadrži u većem broju svojih proznih tvorevina, traži čvrst prostorni oslonac, utemeljenje u prepoznatljiv prostor. U Tišme je to pretežno novosadski prostor; ređe i koje drugo vojvođansko mesto (Senta u romanu Za crnom dekojkom), a još ređe mesto ili zemlja van Vojvodine (Beograd, Nemačka, Italija, Poljska), gde njegovi junaci povremeno, privremeno bivaju, ili ih tamo silom odvode.

Vojvodina, i Novi Sad kao njeno najživlje središte, stecište su raznorodnog sveta. Kao i Andrićeva Bosna, to mešano društvo upravo u metežima ratnim (osim što pati od uobičajenih, redovnih egzistencijalnih tegoba) razriveno je višesmernim protivnostima, koje naročito proizlaze iz različitosti (i protivnosti) kultura, naroda, nacionalnih interesa.

Tako Novi Sad (osobito u romanima Knjiga o Blamu i Upotreba čoveka) postaje reprezentativni osinjak svekolikog razjedinjenog sveta, a njegovi Jevreji — uzorni bezdomni mučenici; bezmalo simboli sveopšteg mučeništva.

Ako, dakle, omeđujemo i utvrđujemo tematske, motivske i prostorno-vremenske konstante Tišmina pripovedanja, ne činimo to da svođenjem i sužavanjem uprostimo bitnosti njegove pripovedne umetnosti, nego da pokažemo kroz koje se konkretnosti, posebnosti prikazuju, predstavljaju i pomaljaju znaci opšteljudskih, univerzalnih vrednosti i ukletosti.

Sve dosad rečeno karakteristično je i za izvrsni Tišmin roman Upotreba čoveka, delo u kojem se srećno stiču i sazrevaju najkarakterističnije osobenosti Tišminog pripovedanja. Stoga će se o tom romanu posebno i govoriti.

Neki će se roman s pravom danas zvati modernim ako, ne zaobilazeći svevremeno, kazuje nešto od specifično današnje ljudske biti i zabrinutosti i kaže to na današnji (nov) način: ovovremenu opsesivnu zebnju — ovovremenom rečenicom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:41

I po onome što govori i kako govori, Upotreba čoveka je vrlo moderan roman.

Uzimajući jednu traumatičnu priču (tačnije, nekoliko ukrštenih priča, koje bi po dramatičnosti mogle ispuniti sadržinske zahteve ma kojeg "klasičnog" romana), Tišma kazivanje usmerava i organizuje tako da bude i porukom i tonom glas našeg vremena. Stoga bi analiza ovog romana mogla početi tumačenjem njegovih neobičnosti i novina.

Iznenađenja počinju (pre ulaska u roman) već naslovom: Upotreba čoveka. Kao da je, zabunom, romaneskna priča povezana u korice prvobitno namenjene kakvom ekonomskom priručniku za eksploataciju radne snage! Nema, međutim, u tome ni zabune ni cinizma. Naslov veoma tačno ukazuje na značenjska čvorišta romana: čovek je sveden na upotrebljivo telo. Roman je, dakle, istorija (i) današnje ljudske nemoći da se dovoljno opstane u ljudskosti. Videći u tome deo dominantnijih (jadikovnih) krilatica svoga vremena, Tišma im traži osvedočenja u neugodama sopstvenog detinjstva i mladosti. Izvlači iz sećanja "autentične" podatke o ratnom ili ratom postvarivanom čoveku. Rat kao najbolje organizovano nasilje daje doista ubedljive primere upotrebe i zloupotrebe čoveka, koji bivaju i znak neke opšte-ljudske metafizičke ukletosti. Čovek, "genijalni pronalazač" savršeno organizovanih mehanizama, koji neslućeno ojačavaju i produžuju njegove ruke i um, postaje — povratnim dejstvom — šrafčić u mašineriji "dobro organizovanog sveta". Onaj koji umnošću hoće da nadvlada haotičnost sudbinskih (ograničujućih) slučajnosti, da trasira put ka ličnoj moći i sreći, grabeći i otimajući — između sudbinskih nužnosti i slučajnosti — sve pružene i naslućene mogućnosti, sam je uhvaćen mrežama sudbine. "Lovi, a ulovljen!" Upotrebljen i zloupotrebljen silama neočekivanih "slučajnosti".

Kompozicioni "okvir" romana čini izlaganje o slučajno nađenom dnevniku Nemice i privatne nastavnice Ane Drentvenšek, kod koje su se radi učenja nemačkog jezika slučajno sreli nekoliko novosadskih učenika (Vera Kroner, Sredoje Lazukić i Milinko Božić1) tek što su (1935) okončali prvu deceniju života.

Sami po sebi nemaju izuzetnu važnost ni Ana ni njen dnevnik: posle jednog praznog života — ostao praznjikav dnevnik. Kao i svaka istorija, dnevnik je površno pamćenje: tiče se samo Ane i okončava se iste godine kad i ona (1940). Oskudnost sadržine dnevnika ne smeta, međutim, njegovoj funkciji dokumenta. Štaviše, ono što dnevnik ne kazuje (zbog svoje tematske uskosti i sadržajne plitkosti) i ono što nije ni mogao reći (jer mre spisateljica dnevnika i mre njena mirnodopska škola neposredno pred nalet nemačke ratne "škole") — to postaje podsticaj nastanku romana, prilika da istinitije i potpunije svedoči. Naročito podsticaj da kaže nekazano o dramatičnijim posledicama nemačke ratne "škole" za slučajne polaznike iz Anine škole nemačkog jezika.

Maksimalno iskoristivši dokumentarnu važnost dnevnika (za utemeljenje iluzije "neporecive" stvarnosti), roman ne biva tek dnevnik jednog dnevnika, njegov uzgredni komentar. Roman se "puni" iz dnevničkih "praznina", podacima i smislom ispunjava njegove beline. Ta praznjikavost, kratko pamćenje, "ćutanja" i beline dnevnika postaju, s jedne strane, motivacija nastanka, a s druge pretpostavka nesmetane slobode rasta i grananja romana.

Tu gde zaćuti dnevničko svedočenje, gde se smrću Učiteljice nemačkog jezika simbolično gasi mirnodopska, kulturna nemačka "najezda", a eksplozivno raste i smenjuje je najezda nemačkog oružja i ratničke strahovlade — tek tu se otvaraju neslućene, potresne "teme", o kojima roman može iscrpno i valjano svedočiti.

U "dnevničkom" pamćenju nema podataka o polaznicima nemačke škole, mada su oni, a ne njihova nastavnica, pripovedno središte romana. Ali taj dokument, govoreći o njihovoj Učiteljici i njenim intimnim zebnjama, kazuje posredno (i za roman) o razlozima njihovog "nemačkog" okupljanja. Govori o jednom nevinom (i poželjnom) vidu nemačkog prisustva, koje će u romanu poslužiti kao kontrast slici surovosti kasnijeg porobljivačkog nemačkog prisustva.

Sva poređenja sadržine romana i dnevnika (na koji se roman poziva i koji kao "dokazni" materijal uključuje u svoje kazivanje) ukazuju na beznačajnost (ovog) dnevnika i na relativno mali njegov dokumentarni značaj da bi mogao u dovoljnoj meri biti (ono što se sugeriše da, bar prividno, jeste) motivacija nastanku romana i razlog da (doista) bude kompoziciona "osnova" romana. Međutim, roman je, bez sumnje, obeležen nekim uočljivim "dnevničkim" svojstvima. Roman je, naime, preuzeo neka poetička "načela" dnevnika. Na kompozicionom planu to je načelo fragmentarnosti, tj. hotimične nerazvijenosti kazivanja, sa "slučajnim", "ispreturanim" poretkom pripovednih deonica i, katkad, statističke zbijenosti činjenica. Na značenjskom planu takva ("dnevnička") organizacija pripovedanja nameće utisak da sav romaneskni govor prerasta u istinski dokument, neoborivo svedočanstvo. To je svojevrsno "govorenje formom". "Forma" dnevničkog kazivanja počinje da "svedočanski" znači.

Ali pre nego što se iscrpnije ispita i pokaže način Tišminog "govorenja formom«, valja se vratiti priči samoj, tj. sagledati "govorenje sadržinom".

Roman najpre slika detinjstvo polaznika nemačke škole, a uz to i njihova "porodična gnezda": Kronerove, Lazukiće, Božiće. Porodični portreti dati su pretežno u funkciji određenja početnih životnih okolnosti samih polaznika. Sve tri dečje porodice su na osoben način iznutra nagrizene zbog krive spojenosti roditeljskih brakova. Jevrej Robert Kroner oženjen je Nemicom, "nejevrejkom, služavkom, droljom". Nadmeni srpski nacionalist Nemanja Lazukić oženjen je bolešljivom Bunjevkom, katolkinjom. Slavica Božić se tek samoubistvom muža oslobodila njegovih pijanačkih nasilja.

Mada su pobude za slanje dece na učenje nemačkog jezika vrlo različite, ciljevi su bezmalo isti. Preko dece će se naknadno "popraviti" neki roditeljski promašaj, ostvariti neka njihova nedomašena želja. Ovladavši znanjem, "zaskočiće" sudbini. To je deo roditeljskog projekta dečje i svoje sutrašnjice. To je ulog u kontrolisanu budućnost. Stoga će roman kao kontrast detinjastim nadama (roditelja i) dece, u svom drugom delu pokazati zbiljsku tragiku njihove zrelosti. I ne hoteći to, roman se prima kao dvodelna struktura: detinjstvo — zrelost, očekivano — dočekano, snovi — stvarnost, projekti — realizovanje, idila — antiidila.

Sve troje će neposredno osetiti nemačku ratnu "školu". Ni jedan značajniji potez u njihovom daljem životu neće biti rezultat svesnog izbora. Bezmalo sve će režirati slučaj, on će njih birati.

Veri Kroner će Nemci ubiti jevrejski deo porodice: brata, oca, baku. Majku, Nemicu, zavešće Nemac još za živa oca. Veru će smestiti u logorsku javnu kuću, podariti je "zaslužnim ratnicima" za odmor i upotrebu.

Lazukiću će ubiti brata, majku i oca. A on će, da ne bi bio, kao Vera, telesno upotrebljen, ubiti Nemca, svog nesuđenog "ljubavnika". Usled te slučajne neprilike uskočiće tamo gde je priličilo biti — u partizane, s čije će prave putanje sići u deobama 1948.

Milinko Božić će kao unakaženi zarobljenik umreti, bez svesti i bez imena, u nekoj nemačkoj poljskoj bolnici. (On, koji je tako bio zanesen blagodetima osvojenog znanja, posuđenog upravo iz nemačkih izvora!).

To je bilans merljivih, uočljivih gubitaka.

Božića, tako zaljubljenog u znanje, boljitak i Veru, roman će ostaviti obeznanjenog, sveg u smrti, ranama i zaboravu. (Krišom će ga se sećati samo Slavica, njegova, ipak, preudata mati.) A Božićevu idealno ljubljenu Veru obljubiće i u posleratnim danima mnogi: za sitniš će kupovati njeno telo. Takvu će je ponovo sresti Sredoje. I Vera i Sredoje završili su bez uočljivih telesnih gubitaka i drugu polovinu nemačke "škole". Preživevši telom, sahranili su snove, izgubili moć nadanja. Tada počinje njihovo telesno posleratno trajanje. Roman sledi njihove uzaludne pokušaje da u miru novog društva iznova povrate sopstveni mir i opet otkriju svoj deo smislenog životnog puta. Njihove pojedinačne ozlede i nemoći bile su teže i krupnije negoli podrška i pomoć koju su im mogli pružiti predstavnici novog društva, inače bezmerno zauzeti opštenarodnim planovima napretka.

Inercija telesnog trajanja nosila ih je (i samo telesno zbližila kad im je već i telesnost bila nagrizena) sve dok nisu u pijanstvu i "drogama" istrošili i uništili i tu telesnost, taj život bez snova.

Ali (ovako izložene) sadržinske osnove priče ovog romana ne daju radikalno drukčiju sliku događajnosti od one na kojoj bi se mogao utemeljiti i svaki tradicionalno koncipiran roman. Pregleda li se, međutim, "sadržina" i sklop onih poglavlja romana koja nose izrazita obeležja "dnevničke poetike", videće se da novine (koje iznenađuju) izviru iz oba plana: iz oblikovnog i značenjskog. Osobito iz njihovih združenih dejstava, iz originalno ostvarenog značenjskog dejstva (nastalog) samim oblikovanjem sadržinskih činilaca. Reč je o poglavljima mozaički uklopljenim u roman (po brojnom redosledu: 2, 5, 10, 13, 15, 18, 21), koja se prema preovlađujućoj tematici mogu nasloviti: Obitališta, Izdvajanja, Tela, Užički prizori, Smrti, Odlasci, Dnevnik (Ane Drentvenšek).

Viđena i kazana sredstvima prostorne metafore, ova poglavlja, u odnosu na roman, ostavljaju sličan utisak kao da su na odgovarajućim "spratovima" romaneskne "zgrade" postavljene tematske izložbe slika: kuća, samovanja, portreta stanovnika romana, uličnih vreva, njihovih umiranja i odlazaka.

Pisac ih, reklo bi se, "prilaže" kao tematski jedinstvenu sirovu građu, združenu, zbijenu, krcatu kontrastnim činjenicama, ali hotimično "nebrušenu" i "sirovu" građu. To je svojevrstan "spisak" predmeta, pojava, tema, koji — kao obavezni podešeni podaci — začinjavaju svaki roman. Uzimajući to što (obavezno) svi uzimaju, ali ga dajući kako ga drugi ne daju ("presno", neudešeno, neodvojeno), Tišma dvostruko ironizira. Ironizira, parodira roman, njegove već izanđale modele izlaganja, kompozicijske uobičajenosti, sadržinske i oblikovne "poštapalice". Ironizira čoveka (koji u zanosu samohvalisavosti i optimizma zna da kaže: "Čovek, kako to gordo zvuči!"), "pakujući" njegovo postvareno, često bezrazložno gordo biće u "skladište" i ("knjižeći" ga) u "spisak" istih, statistički sređenih podataka. Ironičan prema svakoj ("neporecivoj") navici, Tišma je ironičan i prema navici da se divimo čoveku kao takvom, uprkos iskustvima i svedočanstvima o njegovom neretkom vučjem ili postvarenom ponašanju. Stoga je ironičan i prema manirizmu čovekove "uzvišene" (romaneskne) umetnosti.

I kad "objektivno" slika pad nabeđenih veličina, krajičcima pripovednog govora lebdi nezlobivi, setni smešak. Senka ironije, iako jedva primetna, sledi bezmalo sva (ovde prikazana) uzaludna ljudska zaletanja. Lišena zluradosti, Tišmina ironija je tek mig skeptične mudrosti, "sleganje ramenima" u ime onih koji su nedovoljno moćni da spreče ispunjenje zloslutnih očekivanja.

Šest interpoliranih poglavlja2 prikazuju: stvari, tela i duše, ravnopravno tretirajući materijalni i duhovni svet.

Iako nose neke čvorne teme (smrti, izdvajanja i dr.), ova poglavlja nemaju čvorni, nego "dopunski" značenjski status. Tome doprinosi kako nerazvijenost tematike, tako i parodijski prizvuk statističke uravnilovke, kojom se, ukidajući hijerarhiju likova, jednače glavno i sporedno.

Međutim, upravo ta hotimična "nedovršenost" ostavlja nezastrte, vidljive i obeležene znake skrivenih bitnosti dela, te se stoga i ima smisla ovim poglavljima duže baviti.

Zbijenost sudbina i podataka, uzetih iz raznih prostornih tačaka i "pomešanih" vremenskih momenata, i njihov prekoredni ("haotični") sklop, ukazuju na slučajnost kao na organizujuće načelo kako materijalnog tako i duhovnog sveta. U takvom se svetu ono što inače zovemo samosvojnostima i autonomnim vrednostima javlja samo u košuljicama prividnih različitosti. Ljudskom sudbinom upravlja neslučajna slučajnost, pa se u krajnjem ishodu sve uprosečava3, izravnjavaju se i sudbine i samosvojnosti. Ujednačena pred izvesnošću nesrećnog kraja, ljudska trajanja postaju samo varijacije jedne svevremene uzaludnosti, ili, u retkim slučajevima nemirenja s tim, ljudi, kao tragični bojovnici, iščezavaju u vatri samopotvrđivanja.

U Uličnim prizorima pokazuje se kako u tri različita vremena ritam združenih vojničkih koraka odzvanja sličnim pretećim mehanizmom sile. Vremena se menjaju, mehanizmi sile ostaju!

Dobro organizovan, tj. organizaciji sasvim podređen čovek — nije dovoljno čovek. Međutim, da bi se uspešno suprotstavio organizovanom nasilju, mora se i sam podrediti bespoštednoj organizovanosti. Da bi preživeo, mora (u ratu) ubijati. S druge strane, da bi dosegao vrhunski nivo proizvodnosti svoga rada, opet se mora podrediti mehanizmu besprekorno organizovane "radne trake". U tome je čovekov paradoks: i njegova bitka s neljudskostima i njegov proizvodni napredak podrazumevaju najviše stepene organizovanosti. U oba slučaja čovek gubi autonomnost, postvaruje se, biva obezljuđeni šrafčić mehanizma. Da bi napredovao, mora (na izvestan način i za izvesno vreme) nazadovati!

I paradoks poglavlja (o kojima govorimo) jeste u tome što se značenjski "oskudnim" obličkim svojstvima postizava simboličko značenjsko bogatstvo. Pomenuti su već učinci parodijskog dejstva.

Sa teorijskog gledišta, književni postupak "neglačanog" pripovedanja i "neudešenog" rasporeda građe — vodi ka istini pisanja. Prenaglašeno glačanje je laž. Tačnije rečeno, pisanje koje umešnostima retoričkog oblikovanja govora odviše podređuje činjenice priče, izneverava istinu. Taj izvorniji, prirodniji, neliterarizovani način postojanja pripovednog teksta, neusaglašenog s konceptualnim manirom, bez premeštanja (bez diktata hronologije) i podešavanja (bez stilskog nasilja), postaje "dokumentaran" i najbolje služi istini (ili njenoj iluziji), do koje je Tišmi osobito stalo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:41

Navikli smo na hronologiju, pa nam je navika natura kao logičnu i prirodnu organizacionu podlogu kazivanja. Navikli smo na kontinuitet, na uglačanu romanesknu liniju, pod konac "zidane" deonice romana, u kojima se iz uzroka "prirodno" rađa posledica. U stvari, sav taj uveštačeni poredak (prostorne i vremenske) neprekinutosti — neprirodan je. Tome pomaže naša težnja da sakrijemo "šavove" i da, kao bog, stvaramo bez vidljivih prelaza. Svet je, ipak, dat u diskontinuitetu. Naše ga oko, naša svest i naš jezik okupljaju (sileći ga) u jedno, neprekinuto jedno. Egzistencijalno smo naklonjeni celovitostima, nerazrivenostima. Mi trošni — protiv trošnosti; mi ugroženi razdvajanjem, otkidanjem, razdešavanjem — protiv smo razdvojenosti, otkinutosti, razdešenosti. S druge strane, siti smo uglačanih, lakiranih, našminkanih ljudi, događaja i objekata koji, da bi ušli u roman, moraju najpre proći kroz njegovu frizersko-masersku radnju, podešene perike, podšišani, ispeglani, našminkani za scenu.

Tišma neće scenu, on hoće život, hoće istinu o njemu. Bar takav život kakav se prvi put javlja u svesti. Tišma se vraća istinitijem poretku — ne događaja, stanja, u zbilji, nego istinitijem poretku "senzacija" zatečenih u svesti. Jer, ipak, jezik (svojom sistematičnošću) i svest (nazorima na svet i umetnost) već preudešavaju ono u zbilji nađeno i zapamćeno. Ako se činjenice sveta već moraju prestrojavati i preodevati da bi postale činjenice svesti, onda svako istrajno, naknadno preudešavanje, preraspoređivanje, može samo da ih udalji od njihove prave (prvobitne) prirode. Tišma ostaje bar na tom prvom (neminovnom) nivou preudešenosti.

Red kojim se u ovim poglavljima pojavljuju lica ne čini se planiran ni sasvim predvidljiv. Ipak ulančeno kazivanje, jezička linearnost (naglašena u ovom slučaju) sili ih da, kao postrojeni "u kolonu jedan po jedan", ulaze u priču. Mehanizam pričanja slika, indirektno, prinudnu mehanizovanost čovekova življenja. Tako se oblik izlaganja značenjski funkcionalizuje: sam statistički, inventarski poredak činjenica podupire osnovnu smisaonu tendenciju romana o postvarenom, manipulisanom čoveku.

Čovek s kojim se u priči postupa kao s ambalažom u radnjama nema "ljudskih" privilegija, niti drukčiji tretman nego što ga imaju stvari, te se ni "paketi" priča o njemu ne slažu drukčije nego što se slažu (opisuju, popisuju, prenose i vrednuju) sanduci u skladištima, naseljenim mestima stvari. Čovek je i stvar, jer je telo, ali u vremenima dominacije nasilja, on ima niži vrednosni rang nego stvari.

U pomenutim poglavljima Tišma manipuliše pričom o čoveku onako kako se — u mnogobrojnim i upornim prilikama ljudskog postvarivanja — postupa sa čovekom-lutkom, čovekom-sredstvom.

Privilegiju mislećeg bića u svetu čovek plaća patnjom. Tragičnost dolazi odakle i privilegija — upravo iz sposobnosti mislećeg bića da može imati svest o svetu i svest o svom (ipak prečesto nezavidnom) položaju u njemu.

Tišma prati, opisuje, analizuje ljudsku ranjivost zbog takvog položaja među ljudima i stvarima sveta: naročito istražuje korene i slike obezljuđenog stanja ljudi.

U celini viđeno, poglavlje Obitališta daje ukupni (ironični) "izveštaj" o scenskim podijumima, krletkama u kojima se stiču, zatiču i hvataju ljudi. Inventar stanova za kasniji inventar tela. "Golubarnici" gde su ugurani ljudi kao u obore, mesto gde se jede, prazne creva, zadovoljavaju seksualne i druge strasti, gde se životinjari i sanjari, strahuje, podvaljuje i laže, gde se voli; gde se u budućnost ulazi kao u susednu sobu i vraća iz prošlosti kao iz toaleta.

Ovo je poglavlje smešteno odmah posle uvodnog, pa se ima utisak da se o predmetnostima govori pre i na isturenijem mestu negoli o glavnim likovima.

U poglavlju Tela daje se bezmalo anatomski, naučni opis telesnosti junaka. Inventarski ravnodušno, objektivno, "uzima se mera" i opisuju nosevi, čela, kukovi, usne, oči, ramena, venerini bregovi... kao u izveštajima o pregledu rasne stoke. Uputstva za upotrebu se podrazumevaju. Ironično-parodijska dejstva ovde su očigledna.

Ironija se otvorenije javlja u Uličnim prizorima, kad se neposredno imenuju, svagda ista, krda fudbalskih navijača i pominje rulja koja kulja iz bioskopskih sala. Vremena i kostimi se menjaju; ljudske navike i gluposti, strasti, tegobe i slabosti — ostaju. To je deo "poruke" Uličnih prizora.

U poglavlju Smrti (koje je 15. po redu u romanu sa ukupno 23 poglavlja, ali smešteno odmah posle prve trećine romana) daje se — kao pri uviđajnom, sudsko-medicinskom postupku — popis smrti "stanovnika" romana. Poetička je "navika" romana da kraj (smrt) junaka čuva za efektan kraj knjige. Smrt junakova može, međutim, biti isto tako dobar povod koliko i ishod knjige.

"Ubiti" junaka u početnom delu romana, a ne ubiti time dobre razloge za dalje pripovedanje — to nije Tišmino otkriće. Njegova je originalnost i smelost u tome što u preokretanju istrošenih pripovednih navika ide dalje. Na istoj stranici "sahranjuje" sve junake, o kojima tek treba pripovedati!

Verno izveštavajući o okolnostima i prizorima umiranja, i koristeći se punom merom te informacije, pisac se lako odriče "vrednosti" tih efekata u pripovedanju. S druge strane, međutim, on, dosledan poetici dokumentovane, nepodešene istine, parodičan je i prema spisateljskom maniru da se manipuliše rasporedom tragičkih efekata, i ironičan prema ljudskoj sklonosti da spliće neprirodne oreole oko umiranja; koje je za mučno i nedovoljno ljudsko življenje više odmor negoli tragedija. Tragedija je — životarenje nedostojno čoveka. Čovek počesto umire (nekoliko puta) pre stvarne smrti: svaki put kad se ljudskost i ljudske slobode temeljno ugroze.

Dnevnik Ane Drentvenšek dolazi posle svih ovih "dokumentarnih" poglavlja. Ona su dobra priprema opravdanosti njegovog uključenja u roman. Da je roman sačinjen samo od ovako ispripovedanih poglavlja, ili da se sva ona unose jedno iza drugog, a ne interpolirana između drugih, "klasično" pisanih deonica, taj bi ga narativni postupak ugušio. Ovako mozaički razmeštena "dokumenta" čitamo na dva plana: kao doista neophodnu (drugim poglavljima dopunsku) informaciju i, istovremeno, kao parodiju te informacije.

Anin Dnevnik dat je kao "prilog", neposredno pre kraja romana. Na kraju romana, kako je već rečeno, umesto smrti junaka daje se "smrt" (paljenje) Dnevnika. Tim se simboliše kraj zajedništva onih koje je ta krhka sveščica još samo nekom zajedničkom uspomenom vezivala. Plamen u pepeo pretvara, ništi i ono što je moglo i posle ljudskog nestanka trajati: dokumente o njihovom postojanju; zatire i sećanje na njih!


Kad se ustvrdi da je lik Vere Kroner jedan od najpotpunijih i najistinitijih ženskih likova naše književnosti, time se kazuje nešto što se čini razložno reći, a što se — i kad bi bilo pouzdanijih, proverljivijih merila poređenja ovde ne može dokazivati. Naznačiće se tek u čemu je lik Vere Kroner bitno drukčiji od preovlađujućih ženskih likova u našoj književnosti.

Davno je uočeno da su uspeliji i kompleksniji tragični ženski likovi u našoj starijoj književnosti pretežno majke i sestre, a ređe supruge i ljubavnice. (Majka Jugovića, iz narodne pesme, i Sestra Batrićeva, iz Gorskog vijenca, najreprezentativniji su primeri.) I kad je zasluživala bolju ulogu, ženi je naturana pomoćna uloga, služba muškom svetu, kako u životu, tako i u književnosti patrijarhalnog društva (kakvo je dobrim delom čak i današnje naše društvo u stavu prema ljubavnim i seksualnim slobodama žene). Mogla je biti uzrok junakove žudnje i patnje i — u slučaju prepreka na putu ka njoj — uzrok svađa i krvavih obračuna, ali je žena (i) u romanu najčešće ostajala samo u (pomoćnoj) službi odslikavanja junaka, pokusno ogledalo muškarčevog ponašanja. Patrijarhalni stid je udešavao da ženske za javnu zabavu ili (i) upotrebu budu druge nacionalnosti. (Ruskinja Jekaterina u Andrićevoj pripoveci Put Alije Đerzeleza, a Ciganka Koštana u istoimenoj drami Bore Stankovića. I u Tišminom pripovedanju pojavljuju se u toj ulozi Mađarica Ibika, u pripoveci Ibikina kuća, i ovde Jevrejka Vera Kroner). Preuzimajući takav raspored ženskih uloga iz zbilje, literatura to i posvedočuje i, implicitno, daje kritičku ocenu društvene sebičnosti koja je tako rasporedila uloge između polova.

Iako ne onako neposredno kao glas Bore Stankovića prema Koštani, Tišmin autorski glas ljudski saoseća prema tragediji Vere Kroner. Javljajući se u trećem licu, pripovedačev glas može — saglasno ličnim merilima vrednosti i ličnim naklonostima — da na promenljivoj bliskosti drži sve aktere zbivanja i ispituje. Na potezu između sebe i njih pripovedni se glas teži održati u nekoj središnoj tački neutralnog svedoka. Samo se katkad, uz ironični smešak, primetno odmiče od njih, odnosno samo u retkim prilikama svoj glas bezmalo stapa sa njihovim, ujedinjujući s njihovom i svoju brigu i tugu. Ipak, celo jedno poglavlje (i samo to jedno) ispripovedano je u prvom licu, glasom Vere Kroner. Pripovedačev glas se ujedinjuje s njenim, primajući njenu istinu kao svoju u trenutku kad valja ispripovedati hapšenje Jevreja4 njihovo odvođenje u logor, mučenja, ubijanja, silovanja. U tom naizgled samo formalnom gestu poistovećivanja, pripovedni (autorski) glas je sav na strani tragedije ponižene i uvređene Vere Kroner.

Vera Kroner je prva među ženskim likovima naše literature koja je, kao vodeći lik romana, dobila "najženskiju" i po tragičnost svoga pola, najekstremniju ulogu. Njen lik tako postaje znamenje dvojake ukletosti: svoga pola i svoga naroda. Ona je, dakle, otelotvorenje pojedinačne patnje, poniženja, osamljivanja, beznađa, ali istovremeno i znak, bezmalo simbol, opšteljudskog obezljuđivanja, podvajanja, postvarivanja.

U građenju likova Tišma ukršta dva umeća: prustovsku analitičnost u opisu postupaka i, slično Dostojevskom, održavanje napetosti radnje stalnim aktiviranjem junaka.

On je ovladao veštinom filmskog umetnika, koji fine, neprimetne psihološke treptaje prevodi na jezik očiglednosti, pokazuje ih kroz vidljive, krupne pokrete i dejstva koja ih uzrokuju.

I kad je usamljen, Tišmin junak "nije sam". Ana Drentvenšek "privodi" partnere iz svog sećanja i priželjkivanja. Likovi se u Tišme uzajamno određuju i kad neposredno jedan ne upliviše na delovanje drugog. Kontrast je najustaljenija retorička figura Tišminog pripovedanja. Kontrast se može uočiti i slediti na nekoliko planova: na tematskom planu, planu oblikovanja junaka, kompozicije i stila. Na kompoziciono-tematskom planu zapaža se smenjivanje i sučeljavanje lirskog i dramskog toka, ljubavljenja i ubijanja, građe iz zbilje i "iz mašte", iz dokumenata i ličnog (piščeva) misaono-osećajnog iskustva. Smenjuju se, najzad, poglavlja "klasično" napisana s poglavljima statistički zbijenih podataka.

Taj binarni poredak u organizovanju krupnih pripovednih deonica uočljiv je kao jedan od osnovnijih modela pripovednog prikazivanja ljudi, zbivanja, stanja, pa se sugeriše kao temeljni strukturni obrazac postojanja sveta.

Još od prve Tišmine pripovetke (Ibikina kuća) u središtu je par: čovek i žena. Tišma u tom polaritetnom sučeljavanju hvata i spaja krajnosti: ljubav i zločin, najveće zadovoljstvo i najveće nezadovoljstvo. Izazovna je za Tišmu ta podeljenost i (istovremena) pomešanost različitosti, tj. povezanost protivnosti trajnim varničećim lukom, u kakvom se spajaju i zatiču: pol muški i pol ženski, nasilje i žrtva, duh i telo, život i smrt.

Bezmalo svaki njegov lik ima kontrarno postavljenog "parnjaka" u jednoj deonici pripovedanja. Opozicije, naravno, nikad nisu stalne ni manihejski statično date, niti se javljaju kao bukvalna, eksplicirana poređenja. Uzajamno odslikavajući odnos likova uspostavlja se posredno i otkriva naknadno, iz konteksta. Pripovedačev mig, podsticaj za prepoznavanje tih poredbenih odnosa, i kad postoji, jedva se naslućuje.

Svak u romanu misli, govori i čini svoje; to što hoće ili ono što mora. Ali, uz to, svi likovi su "obeleženi" odlukama i postupcima od kojih su odustali, a čine ih drugi, kontrarni likovi. Uopšte uzevši, lik je "obeležen" i alternativnim rešenjima, koja su mogla biti i njegova, ali nisu. Ostvaruje ih drugi, jer je drukčiji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:42

U odličnom romanu Knjiga o Blamu, glavni junak Miroslav Blam, kontrarnim likovima je "osvetljen", određen na tri različita načina, opredeljenjima i ponašanjima ženskih likova romana: revolucionarnim aktivizmom svoje sestre Estere, ljubavnim i drugim preduzimljivostima svoje devojke Lili i oportunizmom supruge Janje. Interesantan je iz ovog ugla posmatran, postupak samoodređenja Miroslava Blama kontrastnim ponašanjem svojih drugova. Posebno, postupkom preispitivanja sopstvenih stavova na osnovu pretpostavljenog (kontrarnog) ponašanja njegovog (tada već poginulog) školskog druga, skojevskog aktiviste Ljube Čuture.

Sledeći liniju "bratskih" opozicija, mogla bi se u sličnom protivstavljenom odnosu u kakvom su Miroslav i Estera Blam, naći i posmatrati Vera i Gerhard Kroner, odnosno Rastko i Sredoje Lazukić. Nisu manje zanimljivi ni odnosi njihovih roditelja.

Svaki drugi član ovih parova oličava naglašeni aktikizam u odnosu na relativni pasivizam odgovarajućeg prvog člana u paru. U slučaju Blamovih i Kronerovih, aktivizam Estere i Gerharda prerasta u revolucionarno žrtvovanje, a pasivizam Miroslava i Vere u oportunističko mirenje i delimično priklanjanje novim gospodarima.

Istina, ne treba shvatiti da su svi tipovi međuodnosa likova binarni, a sva njihova uzajamna odslikavanja i međudejstva dvovalentna. Tačnije, treba reći da su jednostavniji, "površinski" odnosi binarni, a oni složeniji i dublji — višečlani. Modelovanje odnosa prema "trougaonom" obrascu, na primer, može se uočiti u svim Tišminim romanima. U romanu Za crnom devojkom takav "trougao" čine dve devojke sa naratorom. Miroslav Blam je u jednom "trouglu" sa Lili i Janjom, sa Janjom i njenim ljubavnikom u drugom, a sa dvojicom svojih školskih drugova u trećem. Vera, Milinko i Sredoje čine početni "trougaonik" Upotrebe čoveka. Lik Roberta Kronera obeležen je učešćem u nekolika "trougla" čija je on zajednička temena tačka. Prvi čini sa majkom i suprugom, drugi sa suprugom i ljubavnicama (iz javne kuće), treći sa svoje dvoje dece. Tereza Kroner, opet, čini "trougao" sa suprugom i ljubavnikom, a posebni "trougao" sa svojim Nemcima (bratom Sepom i ljubavnikom) u jednoj, skupnoj temenoj tački, i sa "svojim" Jevrejima (svim članovima porodice Kroner) u drugoj temenoj tački.

Binarnošću (o kojoj je ranije govoreno) moglo bi se sa ovog stanovišta nazvati aktuelno "varničenje" jedne od tri linearne spone koje obrazuju "trougaonik" uzajamno povezanih likova.

Uzajamno odslikavanje i određenje likova umnožava asocijativnost i proširuje značenjsko polje romana. Izuzetno vešta izdiferenciranost Tišminih likova, tananim nijansiranjem njihovih posebnosti, ojačava utisak njihove značenjske protivstavljenosti. S druge strane, (piščevo i naše) uspostavljanje poredbenih opozicija doprinosi umnožavanju različitosti, boljem individualisanju likova, pa, dakle, smisaonom bogatstvu romana. Najzad, na opreci: očuvati ili poništiti posebnosti likova, temelji se bitna tragična smisaonica romana. Očuvati štogod od svoje posebnosti, za likove ovog romana jeste jedini zračak smisla zbog kojeg još vredi privremeno trajati, odgoneći pomisao na neumoljivi sudbinski valjak koji će ih — i bez nasilničkih ubrzanja — u isto ništavilo sabiti, izravnati.

Nasuprot Sredoju (srednjaku, prosečnjakoviću), svem od detinjstva opsednutim telom, Božić je bio sav zanet duhom. U Vere se telesnost nešto sporije budila. I mada sa obe roditeljske linije struji k njoj naklonjenost erotskom i telesnom uživanju, ona se tek silom i posledicama logorskih okolnosti sasvim oslanja na telesnost kao na (krhku, ali) jedinu snagu.

S obzirom na činjenicu da Božić najranije i najužasnije umire, mogli bi se, kroz simboliku njegove zle sudbine, nazirati i mali izgledi za prosperitet duhovnih vrednosti u nadmetanju sa telesnim i materijalnim snagama.

Sredoja i Veru — toliko različite i nesrodne (poreklom, vaspitanjem i htenjima) — sudbina je vukla i različitim putevima nesreće. Združila ih je i ujednačila sudbina beznadnih brodolomnika; privremeno i uzaludno oslonila jedno na drugo nagrizeno, slabačko telo. Duha, nadanja i smisla za ljudskije trajanje već odavno nije bilo.

Kontrast je, rečeno je, jedna od najustaljenijih Tišminih narativnih figura. Međutim, budući opredeljen za istinito, osvedočeno, Tišma izbegava hiperbolu i svaki oblik isticanja veštačkim pojačavanjem i uvećavanjem. Hiperbola je literarna "laž" nejakih, odbrambena "samoobmana" slabačkih.

On radije ističe inteziviranjem, kontrastiranjem. Dovede u susedstvo i nejake različitosti, pa efekat sudara protivnosti podvostručuje uočljivost i nadoknađuje druge vidove povećavajućih "sočiva". Učinak je istog "optičkog" dejstva, a izlaganje uverljivije, prirodnije.

Opredeljenost pisca-svedoka za istinu počesto se pogrešno dijagnosticira kao manjak maštovitosti. U stvari, samom odgovornošću pred istinom i stvarnošću, opčinjenošću neobičnostima zbiljskih događaja, oni su ne lišeni mašte, nego odvojeni pogledom i interesovanjem od čudnovatosti izmišljenog, nepostojećeg, zato što su suviše uozbiljeni čudima i izazovima postojećeg. Po njima, tek ako je "proverljiva", priča je delatno vredna. Ostalo su igre dokonih, zabavljačkih pričalaca. U istinitostima traže i osnovne funkcije estetskog dejstva. Suviše je ovo vreme ozbiljno da bi se u njemu samo bajkoliko ćeretalo. Pisanje je odgovoran posao. Odbacivanjem zatečenih, nepotpunih, iskrivljenih, tuđih "istina", pisac dokazuje svoje istine. U tome vidi smisao pisanja.

Način organizovanja (nastavljanja, smenjivanja, spajanja) pripovednih deonica u Tišme naliči filmskoj montaži. Primetno je to u njegovom prvom romanu (Za crnom devojkom) i nekim pripovetkama (Jalouise, npr.), a sasvim uočljivo u romanima Knjiga o Blamu i Upotreba čoveka. Kad knjigu dočita i zapazi vremenska i tematska pomeranja, čitaocu se ukazuje prilika da — i bez ponovnog čitanja — na nov, "samostalan" način "montira" pripovedne deonice romana i tako sam "sklopi" ukupnu smisaonost tvorevine. To podrazumevano čitalačko saradništvo širi značenjska zračenja romana, ali bitno ne preusmerava njegove osnovne smisaone tokove. Prvobitni ("prekoredni") red kojim vas je pisac "primorao" da čitate, daje trajan značenjski i estetski pečat svakom narednom, drukčijem poretku čitanja. Ma kojim "proizvoljnim" redom čitali Upotrebu čoveka (ili pripovetku Jalouise), opet će se izvorni red nametati estetskom funkcionalnošću i učvršćivati kao značenjima najbremenitiji, privilegovani poredak odnosa pripovednih jedinica.

Način kako Tišma gradi rečenicu nije drukčiji od načina kako organizuje pričanje. I rečenice se počesto naslanjaju, nepovezane, jedna na drugu. Ređaju se taksativno, odeljene, otuđene jedna od druge kao i ljudi o kojima svedoče. Oslobođene suvišnosti, složene su (bez i jednog novog reda, paragrafa, u celom romanu!) kontinuirano, sabijene jedne uz druge, prisiljene — čini se — na neugodno, statističko zajedništvo, kao i ljudi u stočnim furgonima voza smrti o kojem se potanko priča u ovom romanu.

Kakvu sliku sveta proizvodi "stešnjeno" pričanje? Svet se čini stešnjenim u slici "stešnjenoga" govora.

Gubi li se reljefnost prikazanog sveta ako se inače zatečena i nezaobilazna linearnost govora još zbija u (grafički) nerazuđeno kazivanje? Samo se majstori pripovedanja izlažu takvim rizicima, oni koji kao Tišma vanredno upravljaju rečima. On dobro zna funkciju ovakvog "umetničkog nasilja" nad već siljenim čovekom. Da bi ušao u govor romana, provukivao se između njegovih redova kazivanja, on se mora tanjiti, manjiti, uvijati. Ovako složenim i ovako sročenim pripovedanjem, Tišma sili oblik priče da kazuje što i priča sama. Značenjski dobici veći su od eventualnih gubitaka u lakoći prihvatanja "poruke". Tišma ne ugađa čitaocu, ne udvara mu se, ne želi da ga odmara i zabavlja. Priče koje donosi izgubile bi od svoje istine ako bi se zaslađivale za čitaoca. On piše za izuzetno strpljive, senzibilne i inteligentne čitaoce, za one kojima romaneskna priča nije kolač što sladi i uspavljuje, nego ponovno sučeljavanje s kriškama sirovoga (surovoga), nezačinjenoga života, za one koji žive misleći i osećaju mišljeno.

Tišma je pisac retke pismenosti, sposoban da sve što dobro oseti, valjano pojmi, precizno, bez ostatka pretoči u jezički izraz. Taj retki opisivački dar primetan je u zbirci njegovih putopisa.

Za Milinka Božića kaže na jednom mestu ovog romana da je želeo knjigu "u kojoj nema ničeg suvišnog, (...) već samo suština, činjenica do činjenice, i gde je ta suština svrstana da se može naći bez sleđenja reda po vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veličini (kao u udžbenicima iz prirodnih nauka), nego slobodno, prema potrebi" (str. 50).

Doista, Tišma se i u stilu i u kompoziciji romana drži ovih načela: činjenica do činjenice; samo suštine, date slobodno, prema (umetničkoj) potrebi složene, poređane, spojene.

Tišma ne dopušta jeziku da se nameće sjajem svojih igrivih mogućnosti. Sve je krajnje funkcionalno. Jezik i pokazuje i prikazuje. U prvom slučaju jezik ne dira "materiju". Ona se sama kroz jezik "pomalja", svojom reljefnošću, snagom svojih spoljašnjih (vidljivih i opipljivih) manifestacija. U drugom slučaju, jezik komentariše, on je instrument provere i procene, zalazi u nevidljive kutke, "mrtve uglove" materije, u njenu unutrašnjost, osvetljavajući tako i jezgra sićušnih "ćelija", odnosno putanje, mehanizme i smisao postojanja najsićušnijih elemenata materije (i duha materije!)

I stavom prema svetu koji prikazuje (ozbiljnost, kritičnost, istinitost) i stavom prema jeziku, stilu, kompoziciji (funkcionalnost, analitičnost, kontrastiranje), Tišma nije tvorac romantičnog sveta. Uveren je da se za načelo napretka, etički gledano, s jednakim uspehom može zalagati svedočenjem o negativnim kao i da govori o pozitivnim junacima. Očito je, međutim, da on veštije i estetski funkcionalnije upravlja negativnim junacima.

Izlažući velike i večite egzistencijalno-etičke teme u njihovom ovovremenom, civilizacijskom ispoljavanju, Tišma ih utkiva u sudbine malih, običnih ljudi našeg podneblja, ali s neskrivenim usmerenjem da zrače i izvan našeg prostora i vremena.

Pričama o "mrtvim uglovima" otuđenog i stešnjenog urbanog čoveka i kritikama civilizacijom umnoženih mehanizama zloupotrebe njegova bića, Tišma ne preporučuje uzmak od civilizacije radi "povratka miru" i nevinostima društva primitivnih pravednika. Iako je svršilo sve "škole bezbožništva" i, uprkos njima, postalo svesno svojih "krivica", savremeno se društvo neće lečiti od civilizacijskih zala ponovo se ogrćući medveđim kožama primitivnosti. Tišma to zna, ali nije njegovo da daje gotova rešenja i nudi obećanu zemlju. Daleko je od umišljenih genija koji se upinju da patetično sriču proročke poruke.

Ipak, njegova se analitička proza temelji na saznanju da su biće i brižnosti svakog pojedinog čoveka složeniji od mogućnosti nauke i filozofije da uopštavanjima zahvate, bez ostatka, sve sete i nemire njegove egzistencije. U tome Tišma nalazi sebi stvaralački zadatak: da bude svedok i istraživač pojedinačne egzistencije i "filozof" koji iz pojedinačnih sudbina izvlači neke bitnosti, pogodne da pronicljivim duhovima posluže kao posredni uopštavajući nalazi, važni za dijagnozu duhovnog i moralnog zdravlja ovovremenog bića čovekovog.

Zbog svega toga Tišmino se pripovedanje prima kao nepotkupljivo egzistencijalno etičko i umetničko svedočanstvo.

Branko Popović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:42

PISAC TRAGIČNIH SUDBINA

Korice rukopisa akademika Aleksandra Tišme, su se zauvek sklopile. Posle duge i teške bolesti, preminuo je u nedelju u prvim časovima 16. februara a na isti dan, samo mesec dana ranije, već oboleo, proslavio je osamdeseti rođendan. Tu u svom stanu u središtu njegovog lepog, najlepšeg Novog Sada, kako je govorio za svoj grad, u Tanurdžićevoj palati, u ulici Modene 1, gde je i izdahnuo. To zdanje iz koga se preselio u večnost, često je pominjao u svojim delima, dok još nije bio njen stanar.

Otišao je veliki pesnik, pisac, romansijer, prozaista, putopisac, prevodilac... ali, otišlo je samo njegovo telo, ostalo je delo a ono je — besmrtno. Novosadske ulice biće puste bez ovog vernog šetača koji je imao dobru naviku da krstari bulevarima, trgovima, ulicama i uličicama Srpske Atine iz koje je odlazio i u koju se odano vraćao. Bio je od onih veličina koji se više poštuju nego što se vole, jer bilo ga je teško voleti. Možda i ne bi da su ga ljudi, kolege akademici, književnici i ostali sugrađani bolje poznavali. No, nije bilo lako ni upoznati Tišmu. Takav je bio, takvog su ga prihvatili, cenili.


GALAKSIJA USPOMENA

Ostavio je u rečima, ogromno bogatstvo. Njegovo analitičko pero zadiralo je u bit savremenih tema poput rata, čoveka u nevremenu, zlo, nasilje, sivilo života, ljubav, čovekovo traganje za smislom... Iza njega su ostali životna saputnica Sonja i sin Andrej, poznati likovni kritičar i slikar.

Od rođenja, daleke 1924. godine u Horgošu pa sve do smrtnog časa Tišma je živeo punim životom. Obrazovan i porodičan. Posle novosadske gimnazije, maturirao je 1942. godine, u Budimpešti završio studije ekonomije na Ekonomskom i uporedo na filozofskom fakultetu, romanistiku.

Iako se znalo da već nekoliko meseci život ističe iz Tišme, o tom naslućujućem rastanku nikome nije govorio. Čekalo se da ?ode?, jer su takve bile stručne lekarske prognoze, mirilo se sa tom činjenicom, no, sada kada ga nema, svima je teško.

— Mene je vest o Tišminoj smrti veoma pogodila — kaže Draško Ređep, književni kritičar, vrstan poznavalac njegovog života i dela. — Nikada se više neće desiti da nas dvojica, kako je gotovo bio običaj, sedimo pod lipom u Katoličkoj porti, gotovo ritualno u određenim vrmenskim razmacima i razgovaramo o Novom Sadu. O našim živim i mrtvim prijateljima, uspomenama na detinjstvo, putovanjima, zdravlju...

Aleksandar Tišma je, dodaje Ređep, reprezentativni novosadski pesnik i pisac, od onih koji je od Novog Sada više nego i jedan naš savremenik stvorio galaksiju uspomena opisujući i dopisujući sudbine gubitnika, samoubica, putnika našeg predgrađa, te naše famozne periferije koju često previđamo.

— Nije slučajno da se naslov prve knjige pesama ovog velikana zove "Naseljeni svet" — napominje Ređep ocenjujući da posle Miloša Crnjanskog i njegovog "Romana o Londonu", a i "Seoba", posle Jaše Ignjatovića i njegovih romana ni kod jednog našeg romansijera nema toliko naseljenog sveta — u Tišminim knjigama sve se tiska od različitih sudbina, vera, zavera, ratova i posleratnih događanja. On je nesumnjivo jedinstven evropski i srpski prozaik, romansijer i pesnik.


SVEDOK VEKA

Ređep Tišmu još vidi radoznalo zagledanog u ljude a njegov izdavač, Zoran Kolundžija, vlasnik "Prometeja", pohvalio je dobru osobinu koju je ovaj autor mnogih rukopisa imao prema ljudima koji sa strane, dolaze u Novi Sad.

— Ponašao se prema njima gostoljubivo, predusretljivo — kaže Kolundžija ističući ovu lepu ljudsku osobinu čoveka koji se uistinu malo družio.

Predsednik Matice srpske prof. dr Božidar Kovaček je Aleksandra Tišmu uvek video kao jednog od najvećih pisaca ne samo ove sredine već i čitavog regiona.

— Jednog od onih koji sa knjigom na više jezika ulaze u trezor evropske i svetske literature i koji u prevodima na strane jezike neizmerno doprinosi ugledu naše književnosti u svetu — ocenio je dr Kovaček posebno rastužen i či njenicom što je Tišma svoju lepu i veliku karijeru pisca počeo u krugu pisaca Matice srpske i što je do penzionisanja, profesionalno, bio vezan za izdavačke poslove u Matici. Time je njegov trag u ovoj našoj staroj kulturnoj ustanovi podjednako markantan kao i u našoj literaturi.

Akademik Tišma je svakoga dana dok ga je zdravlje služilo, tačnije dok su ga noge slušale odlazio u svoju drugu kuću, u Akademiju. Tamo se sretao s mnogim ljudima i naravno, sa akademikom Čedomirom Popovim, koji ovako o svom sadrugu kaže:

— Umro je jedan ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Novi Sad je njegovom smrću izgubio najznamenitijeg sugrađanina, i ne samo sugrađanina, već svedoka njegovog života u 20. veku.—








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:42

KNJIGE I PREVODI

OBJAVIO je mnogo rukopisa. Najpre dve knjige pesama iako je pisao prozu. a to su "Naseljeni svet", i "Krčma". Daleko su poznatiji njegovi romani i knjige proze "Krivci", "Nasilje", "Za crnom devojkom", "Knjiga o Blamu", "Upotreba čoveka", "Vere i zavere"...

Mnogo je i prevodio. Poslednji veliki prevodilački uspeh akademika Aleksandra Tišme je knjiga "Bezsudbinstvo" najnovijeg dobitnika Nobelove nagrade Imrea Kertesa. Tišma je knjigu preveo mnogo pre nego što je autor dobio Nobela. Prevodilaštvom našem čitaocu približio je Ferenca Fežera, Janoša Hercega, Leonarda Franka, Jožefa Papa i Lasla Vegela.


PREGRŠT NAGRADA

ZA svoj rad Aleksandar Tišma je dobio brojne nagrade: Brankovu za poeziju, Oktobarsku grada Novog Sada, Nolitovu, NIN-ovu, Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu,  Andrićevu, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Društva književnika Vojvodine za životno delo, državno priznanje Austrije za evropsku književnost, grada Palerma, Lajpciškog sajma... Jesenas, dobio je dve poslednje nagrade Vukovu, Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i "Dnevnikovu" "Svetozar Miletić" za publicistiku.

Z. T. Mirković | 17.02.2003.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:43

ČOVEK KOJI JE VOLEO ŽIVOT

NOVI SAD — Posle teške bolesti u Novom Sadu je u subotu, pet minuta pre ponoći, preminuo akademik Aleksandar Tišma.

Rođen je u trgovačkoj porodici, 16. januara 1924. godine u majčinom rodnom selu Horgošu. Osnovnu školu i ginaziju pohađao je u Novom Sadu. Zahvaljujući majci, mađarskoj Jevrejki vrlo rano je počeo da uči strane jezike — nemački, francuski i engleski.

Posle položene mature i popravnog ispita iz latinskog, u jesen 1942. godine na peštanskom Filozofskom fakultetu upisao je romanistiku. Kada su Nemci u proleće 1944. godine potpuno preuzeli vlast u Mađarskoj, Tišma je sa ostalim peštanskim studentima bio upućen u radne logore, njegova grupa na kopanje rovova. Tamo je proveo tri meseca. Po povratku u Novi Sad počinje da radi kao novinar u "Slobodnoj Vojvodini". Vojsku služi u Mostaru i Sarajevu a od oktobra 1947 godine radi u beogradskoj Borbi.

U književnosti se prvi put javlja u svojoj 27. godini. Pisao je poeziju i prozu. Prvu zbirku pesama "Naseljeni svet" objavio je 1956, a za roman "Upotreba čoveka", 1976. godine, dobio je "Ninovu nagradu". Tišmino književno delo, između ostalog, čine i: "Mrtvi ugao", "Povratak miru", "Škola bezbožništva", "Drugde", "Za crnom devojkom", "Knjiga o Blamu", "Begunci", "Kapo", "Vere i zavere" ( po kojoj je reditelj Dušan Petrović pre nekoliko godina postavio predstavu u SNP-u) "Koje volimo", "Dnevnik 1942—1951". Dela su mu prevedena na dvadesetak svetskih jezika, a i sam Tišma prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika.

Jedan od njegovih prevoda bila je knjiga "Besudbinstvo" nobelovca Imrea Kertesa. Bio je počasni član Berlinske akademije nauka i umetnosti.—


Jovica Aćin: Suštinsko ostaje

♦ Kad se pre desetak godina pojavila moja knjiga "Gatanja po pepelu", posvećena izgnanstvima i logorima, dobio sam pismo od Aleksandra Tišme. Pisao mi je da je odavno čekao takvu knjigu, knjigu koja neće biti istorija, sociologija, psihologija, nego će književnim jezikom pokušati da misli ono što je neizrecivo u užasima logorskog univerzuma. Ako u srpskom jeziku treba da postoji književni esej, onda najpre mora biti tako moduliran da može da se nosi sa stravama stvarnosti, napisao mi je, a eseji u "Gatanjima po pepelu" upravo su od te vrste.
Dirnulo me je pismo, jer je poticalo od pisca čije romaneskno delo je i samo prilično posvećeno upravo logorima, proganjanjima, "stravama stvarnosti". Njegovi romani su zadrli u tkivo neizrecivog na granicama čovekove egzistencije, po mom mišljenju, više nego ijedan drugi roman u srpskoj književnosti, i po tome jesu i ostaće nezaobilazni i na visokom mestu. Tišmino delo je završeno. Tako je i on sam govorio. Ali, čitanje tog dela nije završeno, jer iziskuje da ga uvek ponovo čitamo. Pisac je otišao, i to me boli, ali ono suštinsko od njega ostaje i bez tog ne možemo. To i ublažuje moju bol.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:43

Ljiljana Jokić Kaspar: Kraj velikog prijateljstva

♦ Za mene se završio veliko prijateljstvo. Izgubila sam veliku podršku. Njegovom smrću ništa se u našoj književnosti nije završilo, tek će biti otvorene priče o Tišminom delu o kojem niko kod nas zapravo nije dovoljno razmišljao i pisao. Generacije će tek istraživati ono što nam je ostavio.
  
 
Đorđe Pisarev: Bogomdani spisatelj

♦ Pouzdanom rukom majstora, kroz sve meandre svakodnevnog a utopljenog u prolazno istorijsko, provodio nas je decenijama Tišma, taj bogomdani spisatelj koji je tako ubedljivo znao da male, njegove i naše, lične senzacije, alhemičarski pretvara u univerzalne poruke. Život jeste priča, znao je Tišma, a i smrt je, nažalost, njen sastavni deo. Tišma je otišao, ali je njegova univerzalna čežnja za životom preostala nama zahvaljujući njegovim knjigama u svoj svojoj čistoj formi.
  
  
Laslo Vegel: Teško mi je

♦ Pre nekoliko nedelja pričao sam s njim i video sam da je to kraj…Teško mi je. S njegovim odlaskom odlazi, ne samo književnik, nego jedan veliki srednjeevropski senzibilitet. Što se Vojvodine tiče, Tišmina smrt označava završetak jedne epohe.
  
  
Filip David, pisac: Duboko žalim

♦ Tišma je jedan od naših najznačajnijih i najboljih pisaca. Hrabar čovek, dosledan i u svemu izuzetan. Početkom devedesetih zajedno smo osnivali nezavisne pisce, u želji da se na vreme suprotstavimo onome što je kasnije došlo. Duboko žalim njegov odlazak, jer osećam da smo time svi mnogo izgubili.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:44

Sava Dautović: Veliki gubitak

♦ Tišma je bio jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca. To je veliki gubitak za našu i svetsku književnost.
Tišma je bio poznata i poštovan u Evropi, posebno u Francuskoj i Nemačkoj gde su gotovo sva njegova dela prevedena na ova dva jezika. Posebno mi je imponovala njegova intelektualna opredeljenost protiv nacionalizma i drugih ratnohuškačkih ideologija kojima su, poslednje decenije prošlog veka, bile zahvaćene njegove kolege po peru.
  
  
Danilo Nikolić: Pogođen vešću

♦ Poznavao sam ga i izuzetno sam pogođen tom vešću. Nekoliko njegovih knjiga, a naročito pripovedaka, ne samo da sam cenio nego sam ih voleo toliko da sam neke, maltene naučio napamet. Za mene lično njegov roman "Upotreba čoveka" stoji među onim romanima koji najupečatljivije odslikavaju naše doba.
  
  
Radivoje Mikić: Jedan od najvećih

♦ Odlazi jedan od najvećih pisaca 20. veka koji je počeo kao pesnik, ali je pravu afirmaciju stekao kao pripovedač i romansijer. Veoma je značajna i njegova urednička delatnost u Matici srpskoj, jer je zaslužan za afirmaciju niza naših pisaca. Kao prozni pisac Tišma je pisao o jednoj od najvećih tragedija u 20. veku, o logorskom iskustvu kao najvećem čovekovom porazu u modernom dobu.
  
 
Radovan - Beli Marković: Uzdizanje ljudskosti i časti proze 20. veka

♦ Rano sam upoznao Aleksandra Tišme prozu i s njom prisan ostao do dana današnjeg. Srpska i evropska književnost izgubile su pisca koji je visoko uzdizao ljudskost i čast u proznoj umetnosti tek minulog veka, čiji je prtljag nepravde i boli sav stao u književna dela Aleksandra Tišme.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:44

POVODOM SMRTI KNJIŽEVNIKA ALEKSANDRA TIŠME


VERNIK ISTINE

Novosadski kej, Dunavska i Svetozara Miletica, zgrada Platoneuma gde je smesten ogranak SANU gde bi Aleksandar Tisma navratio na kafu, zat im Pasiceva do Matice srpske kuda je gotovo svakodnevno nekoliko decenija hodio knjizevnik svetskog renomea, ostace pusti. Tisma nas je napustio u svojoj 79. godini ostavivsi za sobom bogato knjizevno stvaralastvo. Pisao je o Novom Sadu, o malom gradu i malim, obicnim ljudima ali na izuzetan umetnicki nacin, sigurnom rukom i s puno individualnosti. Pisuci o Novom Sadu stvorio je novi grad u kome su se Novosadjani ogledali u nekoj nevidljivoj, nikad uhvatljivoj ali uvek tu negde prisutnoj, istini.

Pored pustih ulica, za njim ce ostati romani kojima se rado vracamo, poput "Knjige o Blamu", "Upotreba coveka", "Vere i zavere", "Za crnom devojkom", iz koje su mnoge generacije naucile da zivot nije pitak kao mleko ali da se u njemu ipak moze naci nesto slatko kao med.

Prvu poetsku zbirku "Naseljeni svet" Tisma je objavio sredinom pedesetih, sledila je zbirka "Krcma", da bi se tek nakon nje "pronasao" u prozi koja ga je vinula u besmrtnost. Prva knjiga prica bila je "Krivica", zatim "Nasilje", "Mrtvi ugao", "Povratak miru", "Skola bezboznistva". Pored vec pomenutih antologijskih romana tu su "Begunci", "Kapo", "Koje volimo", "Siroka vrata", autobiografske "Secaj se veckrat na Vali" i kapitalni "Dnevnik 1942—2001". Aleksandar Tisma bio je ugledan evropski pisac o cijem se radu s pijetetom govorilo na univerzitetima i akademijama Starog kontinenta. Bio je clan Srpske akademije nauka i umetnosti, stalni clan saradnik Matice srpske ali i Akademije umetnosti Berlin — Brandenburg. Prevodio je s madjarskog i nemackog jezika, a njegova su dela prevodjena na dvadesetak evropskih jezika.

Gotovo u nedelju dana razlike stigle su: iz stampe knjiga "Besudbinstvo" Imrea Kertesa s Tisminim prevodom s madjarskog i vest da je Kertes dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost.

Delo Aleksandra Tisme ovencano je s mnogo nagrada koje ga, bez obzira na njihovu vrednost i znacaj, nisu pritiskale. Bio je laureat Brankove, Ninove, Nolitove, Andriceve, Oktobarske i Februarske nagrade Novog Sada. Za prevodjenje s madjarskog jezika dobio je nagradu "Bazalikom", za evropsko razumevanje knjizevnu nagradu Lajpciga, Drzavnu nagradu Austrije za evropsku knjizevnost, nagradu grada Palerma "Mondelo"...

Telegrame saucesca porodici Tisma uputili su predsednik Skupstine Vojvodine Nenad Canak, gradonacelnik Novog Sada Borislav Novakovic, predsednik IO Skupstine grada Branislav Pomoriski, predsednik Reformista Vojvodine Mile Isakov, predsednik IO Skupstine Vojvodine Djordje Djukic, pokrajinski sekretar za obrazovanje i kulturu Zoltan Bunjik.

"Izrazavam najdublje saucesce i tugu zbog odlaska naseg velikana. Knjizevnost, novinarstvo i prevodilastvo bez velikog Tisme nije zamislivo. Knjiga "Upotreba coveka" obelezila je sedmadesete godine, Aleksandar Tisma je obelezio vek", reci su Nenada Canka u telegramu saucesca. "Jutros se Aleksandar Tisma nije probudio. Kada je prvog februara 2001. godine primao Februarsku nagradu, rekao je da ovaj grad voli jer on "ne ferma svoje ljude", da ne bi voleo "da ga smatraju za idejnog spasioca u vreme kriza" i da "ne pise nista novo, vec se vraca svojim starim papirima". Zelim mu da ga na Onoj strani docekaju likovi oko kojih se najvise trudio. Tisma nikada nije cenio osrednjost — i vecnost mora da mu bude bogata. Znajuci ko ga sve docekuje, siguran sam u to", reci su gradonacelnika Borislava Novakovica povodom knjizevnikove smrti.

"Delo Aleksandra Tisme ostaje da zivi u secanju svih mislecih ljudi ovog podneblja, a njegova licnost - borca za ljudska i gradjanska prava, zagovornika humanosti i tolerancije, jednog od osnivaca Reformista Vojvodine - predstavljace uzor nezavisnog misljenja i beskomromisnog licnog stava. Tisma nas je fizicki napustio ali njegova misao, koja nas uci da je ljudski zivot tragican ali vredan borbe ostace da lebdi nad novosadskim trgovima i njemu dragim dunavskim obalama", stoji u telegramu koji je poslao Mile Isakov. Predsednik IO Skupstine grada Branislav Pomoriski, u telegramu porodici Tisma izrazio je saucesce povodom "odlaska coveka koji je svojim knjigama ucinio da smo ponosni sto smo Novosa djani i njegovi savremenici". "Duboko nas je potresla iznenadna smrt akademika Aleksandra Tisme, knjizevnika i prevodioca.

Aleksandar Tisma je najpopularniji novosadski i vojvodjanski romanopisac koji je nastavio tradiciju naseg gradjanskog romana. On je i nas hronicar ratnih stradanja", kaze se izmedju ostalog u recima saucesca koje je Zoltan Bunjik uputio ozaloscenoj porodici.

U Matici srpskoj danas u 13.30 bice odrzana komemorativna svecanost na kojoj ce govoriti predsednik ogranka SANU u Novom Sadu Zoran Kovacevic, predsednik Matice srpske Bozidar Kovacek i predsednik Udruzenja knjizevnika Vojvodine Jovan Zivlak. Sahrana Aleksandra Tisme zakazana je za danas u 15 sati na Gradskom groblju u Novom Sadu.[/color]

A. Loncarski








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:44

LJUBICA ARSIC: Ugradio je neke svoje knjige u veliku knjigu vecnosti

♦ Kad umre covek, odjednom treba da citav njegovi zivot, sa njegovim delima i navikama, ranim ustajanjem i nocobdisanjem, radostima i strahovima, sakupimo u nekoliko recenica tuge kojima cemo ga nekako objasniti. Smrt tu dodje kao ziza, kamera opscura, pogled kroz dobro bruseno socivo. Kada umre pisac od nas zivih se ocekuje da njegovo celokupno pisanje, sve njegove knjige sagledamo jasnije i ostrije, da se preslisamo mi zivi sta je jedan od nas koji je pripadao ovom zemaljskom svetu uradio, i za sebe i za nas. Kao da smo mi neke prve blebetave i ne bas pouzdane sudije, koje nastupaju pre onog velikog suda. Kad kazemo Aleksandar Tisma, uvek pomislimo "Upotreba coveka" — mislim da je ova knjiga postala amblem naseg velikog pisca i srpske knjizevnosti, kao sto je "Na Drini cuprija" Andricev ili "Seobe" Crnjanskog.

Ako pisac citavog zivota pise samo jednu knjigu, sto ni malo nije lako, onda ju je Tisma zaista napisao ucinivsi je velikom knjigom - zadatak koji su ispunili samo veliki romanopisci. Pisati o coveku, o njegovoj muci i mracnim silama istorije koje se sudbinom covekovom poigravaju, pisac Tisma je tu veliku poruku primljenu jos iz starog grckog sveta uspesno preneo do nas, ostavljajuci je kao amanet. Kad su Puskinu pravoslavcu zamerili na porocnom zivotu u kojem ne posti i gresno se hvali, plaseci ga poslednjim casom, Puskin je odgovorio da ce on pred gospoda izaci kao pesnik. Aleksandar Tisma pisac, duboko verujem, ugradio je neke svoje knjige u veliku knjigu vecnosti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:45

DJORDJE PISAREV: Magija jezika i imaginacije za kolektivnu svest

♦ Postujem Tismu kao sapatnika u istom mukotrpnom poslu, koji je uspeo na briljantnan nacin, ne samo da bude fascinantan posmatrac i tumac problematicnog i opasanog dvadesetog veka, nego da i licne intimne, zivotne dozivljaje magijom jezika i imaginacije pretoci u kolektivnu svest. Bio je jedan od poslednjih velikih pisaca dvadesetog veka ali ce njegove knjige zasigurno nadziveti epohu u kojoj su nastale i bile tako rado citane.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:45

MLADEN MARKOV: Blizak Andricevoj mudrosti

♦ Mladen Markov, ovogodisnji dobitnik Ninove nagrade sa Tismom se susreo samo jedanput, posle jednog knjizevnog programa. "Zajedno smo se nasli na rucku i rucak smo proveli govoreci vrlo malo, u nekakvom recitom cutanju. Bio sam siguran da cemo se jos negde sresti i mnogo govoriti, ali nismo. To je bio jedini susret. Tako da sam ja upoznao delo Aleksandra Tisme, pisca, dakle, a ne i coveka. Njegov opus smatram veoma znacajnim i vaznim. A sad kad mislim na Tismu, sad kada je otisao, cini mi se da je njegova mudrost bila bliska Andricevoj. Ako Andric nije kupovao novi mantil, nego je nosio stari da ne bi skretao paznju, cini mi se da je i Tisma onaj koji je u mnogim zivotnim situacijama postupao na taj nacin", kaze Markov.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 12:45

RADIVOJ MIKIC: Novo svetlo na mrak u ljudskoj dusi

♦ Kao i nekoliko pisaca koji su u knjizevnost usli 50-ih godina (Pavle Ugrinov, Mladen Markov), i Aleksandar Tisma je poceo kao pesnik, ali je pravu knjizevnu afirmaciju stekao kao pripovedac i romansijer. Kod nas se ne ceni mnogo urednicki rad, ali je Aleksandar Tisma kao urednik u Matici srpskoj i kao urednik Letopisa Matice srpske, ucinio jako mnogo i za afirmaciju po jedinih pisaca i za afirmaciju modernog knjizevnog izraza. Kao prozni pisac Aleksandar Tisma je govorio o najznacajnijim i najtragicnijim iskustvima coveka 20. veka, a posebno o logorskom iskustvu, i zbog toga se i moze reci da je on jedan od onih pisaca koji su bacili novo svetlo na mrak u ljudskoj dusi.

Pored Tisminog pripovedackog i romanesknog opusa, veoma vazno mesto ce imati i njegovi tekstovi autobiografskog i memoarskog karaktera jer ce pokazati kako se formiralo iskustvo na kome je izrastao jedan od najznacajnijih knjizevnih opusa u srpskoj knjizevnosti 20. veka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:03

BOSKO IVKOV: Bio je nemilosrdan i prema samome sebi

♦ Tismu sam video poslednji put u Skupstini Vojvodine kad je dosao da primi nagradu "Svetozar Miletic". Vec tada je bio jako bolestan, videlo se na prvi pogled da je umoran i slab. Kad sam ga nakon toga zvao telefonom rekao mi je da je tesko bolestan i da je pobegao iz bolnice gde nije mogao da izdrzi. Tisma mi je bio urednik na razne nacine. Upoznao sam ga u Letopisu Matice srpske jos sezdesetih godina. Svoje prve tekstove, prikaze knjiga, pripovetke, a kasnije i knjige objavio sam pod njegovom urednickom rukom. Za one koje ga nisu poznavali, Tisma je delovao zatvoreno, "zakopcano", distanciran i odbojan. Medjutim, jeste da nije bio kurtoazno razgovorljiv, ali je voleo da razgovara o mnogo cemu. Na direktna pitanja tako je odgovarao. Iskreno i istinoljubivo, ali bez patetike, argumentovano, otvoreno i vrlo cesto oporo.

On je bio pisac oporog, tamnog realizma. Iz takvog poetickog ugla on je sagledavao svet. U njegovim pripovetkama i romanima naci cemo jedan prizeman i ogoljen svet, cesto polusvet i podzemlje. To je svet gubitnika, otpadnika, ljudi propalih sudbina. Za Tismu bi se moglo reci da je bio pisac koji je bez patetike i bez sentimentalnosti svedocio o surovim vremenima u kojima je i sam ziveo. Medjutim bio je nemilosradan i prema samome sebi. U svojim "Dnevnicima" on je s velikom snagom samosuocenja svedocio sebe u nekim jako losim situacijama. Mogli bi r eci da je bio vernik istine. U sveukupnoj srpskoj knjizevnosti nije bilo tako istinoljubivog memoariste.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:03

ODLAZAK EVROPSKOG KNJIŽEVNIKA

Živeo je u Novom Sadu, a u Evropu je ušao zahvaljujući knjigama na francuskom jeziku

Otišao je i poslednji od čuvenog novosadskog trolista: Mladen Leskovac, Boško Petrović i Aleksandar Tišma (1924). Novosađani ih pamte kao trio koji je iz zdanja Matice srpske odlazio skoro uvek zajedno u prvim poslepodnevnim časovima: u sredini bi bio Leskovac, koji je bio 11 godina stariji od Boška, a 20 godina stariji od Tišme. Ali, imali su vazda iste teme — književne. Sva trojica su bili beskrajno radoznali, znalci jezika, od mađarskog do nemačkog, francuskog, ruskog, engleskog.

Tišma nije krio da je druženje s njima bilo presudno da se, nakon bavljenja novinarstvom (od 1945. do 1949. u "Slobodnoj Vojvodini", a potom i "Borbi"), upravo 1949. godine skrasi u Matici srpskoj, u izdavačkom preduzeću gde će sretati i razgovarati sa najistaknutijim piscima bivše Jugoslavije, a potpisivao je i njihove knjige u to vreme kao urednik prestižne izdavačke kuće. Ostaće i saradnik Letopisa Matice srpske (pisao je zapaženu rubriku "Listajući časopise", iz broja u broj), a od 1958. do 1979. godine bio je član Uredništva Letopisa da bi od 1969. do 1973. bio i glavni urednik.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:04

FOTOGRAFISANJE U NIŠU

Prvu knjigu, zbirku pesama "Naseljeni svet" objavio je kod Matice srpske 1956. godine a u književnosti se prvi put javio 1950. godine. Pisao je pesme, pripovetke, prikaze knjiga, beleške. Napisao je 1953. godine i dramu "Cena laži", koja je prikazana u Narodnom pozorištu u Nišu, kada je na čelu te kuće bio Velimir Živojinović Masuka, vrsni književnik, znalac i prevodilac.

Tišma je došao u Niš sa svojom životnom saputnicom Sonjom, na premijeru, dugo je razgovarao sa Masukom i glumcima, a tu se našao i kritičar "Politike" Milutin Čolić... Nikada, govorio je, nije bio tako uzbuđen kao tim susretom na sceni sa svojim prvencem. Govorio je:

"Bolje je pisati knjige, gde ne znaš onog ko te čita, ili ga bar ne vidiš dok to čini..".

I još jedna upečatljiva uspomena Tišmina iz Niša. Videli su fotografsku radnju i setili se da nemaju venčanu sliku. Glumac, potom i prevodilac Eugen Verber, inače Novosađanin, pozajmio mu je kravatu i posle sedam dana stigle su fotografije.

U jesen 1954. godine Aleksandar Tišma primljen je u Udruženje književnika Srbije, što je bila i zvanična potvrda da je književnik. U molbi za prijem je, između ostalog, napisao:

"Pored originalnog književnog rada, bavim se i prevođenjem sa nemačkog, mađarskog i engleskog jezika. Do sada su mi objavljeni prevodi "Novi spahija" od Jokaija, "Jučerašnji svet" od Stefana Cvajga, a kao jedan od prevodilaca učestvovao sam u izdavanju zbirke pripovedaka "Šest jutara ruža" od mađarskih pripovedača, i "Zločin lorda Artura Sevila" od Oskara Vajlda".

Preporuku za prijem potpisali su Mladen Leskovac i Boško Petrović. Bilo je to vreme kada im se u Novom Sadu pridružio i Borislav Mihailović Mihiz, kao upravnik Biblioteke Matice srpske. Tada su uobičavali da malo duže posede i u kafanama, gde su se vodile duge, žestoke rasprave o novim knjigama i novim piscima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:04

TERETNIM BRODOM I SVET

Tišma će punu slavu kao pisac, i to evropski, steći tek posle devedesetih. Sam je govorio da je punu zrelost stekao objavljivanjem romana "Knjiga o Blamu" (1972), potom romana "Upotreba čoveka" (1976) i zbirke pripovedaka "Škola bezbožništva (1978). To su, kako je tvrdio, zajedno sa knjigom "Za crnom devojkom" (1969), njegove najizvornije, najspontanije knjige za koje je pobrao silne nagrade: NIN-ovu, "Nolitovu", nagradu Narodne biblioteke Srbije, Andrićevu nagradu, nagradu Sirmai Karolj...

Potom su došla priznanja u svetu, zahvaljujući pre svih njegovom izdavaču Vladimiru Dimitrijeviću, koji mu je na francuskom jeziku objavio prvu knjigu ("Škole bezbožništva"). O Dimitrijeviću će Tišma napisati jedan od retko slatkorečivih odanih tekstova, a s njim ga je na jednom od frankfurtskih sajmova upoznao Jovan Hristić.

Veliki putnik, Aleksandar Tišma obišao je Evropu, Severnu i Južnu Ameriku. Išao je na kongres PEN kluba u Brazil, brodom, i to dva dana i dve noći vozom do Avra, a onda 20 dana teretnim brodom do Rio de Žaneira. Tako je brodom, teretnim, putovao i u Severnu Ameriku. Sve zbog straha od letenja avionom.

Tih osamdesetih godina prošlog veka, kao verni čitalac i saradnik "Politike", Tišma je predlagao Uredništvu našeg lista da pravi seriju intervjua sa piscima ili putopisnih napisa koji bi mu "stvorili razlog" da putuje i tako se, kaže, zabavi. Čak je "Politici" podneo i zvaničan predlog gde i kako da ga pošalje na put. Ali, dogovor nije postignut.

Bio je jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i, nakon povratka iz egzila (od 1992. do 1995. živeo u Francuskoj, gde je dobio najviša zapadnoevropska književna priznanja), najradije je sedeo u zgradi ogranka SANU u Novom Sadu. Tu je redigovao i svoj dnevnik od hiljadu i nešto strana koji mu je 2001. godine objavio Zoran Stojanović. To je dnevnik u kome se mogu videti časovi Tišminog nezadovoljstva sobom, ali i sredinom u kojoj je živeo. Govorio je da je "literatura sva ispunjena izborom i njegovim posledicama, dakle slobodom, u mnogo većoj meri nego što je život".

I naglašava:

"Ja sam uvek težio za preglednošću, mrzim haos, pijanstvo, maglu u glavama..".

Bio je prvi naš pisac koji je dobio Orden viteza nacionalnog reda Francuske za zasluge za humanističke vrednosti.

Otišao je, dakle, evropski pisac. Pisac čije su knjige doživele istinske uspehe i kod kritike i kod čitalaca, ne samo u Francuskoj i Nemačkoj, već i u Holandiji, Finskoj, Italiji, Norveškoj, Izraelu, Americi, Engleskoj i, naravno, kod nas.

Smrti se užasavao (to su njegove reči), a rođen je u Horgošu, gde su ga roditelji krstili u Pravoslavnoj crkvi.

Radovan Popović | 17.02.2003. | Politika








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:04

SVJETSKA KNJIŽEVNOST IZ NOVOG SADA

Povodom smrti velikog srpskog pisca Aleksandra Tišme

Tišmu sam u posljednjih deset godina redovno susretala. U Bazelu i Gracu, u Cirihu i Berlinu. Razumjeli smo se otprve, govorili smo na mađarskom, njemačkom i srpskom, najradije na našem maternjem mađarskom jeziku. Bio je bolno direktan u pitanjima i odgovorima, njegov pragmatizam imao je nečeg poražavajućeg. Njegovo odmahivanje glavom odavalo je sve o relativnosti svijeta. Filozofirati nije volio. Govorili smo tako o njegovoj ljubavi prema majci i mojoj prema ocu, o izgubljenim i nemogućim ljubavima. Činilo se da je u tome ekspert, iskusan savjetodavac. Oči bi mu zasjale i pokazivale radoznalo saosjećanje. Dok mu je politika bila dojadila. Jugoslovenski rat zadavao mu je muke, konflikt nacionalnosti izgledao varvarskim i primitivnim. Da je čovječanstvo nesposobno za napredak, smatrao je izvjesnim. Umjetničko stvaranje nije precjenjivao. Poziv kao svaki drugi, za njega jedini mogući. Aleksandar Tišma upisao je svoj zavičajni grad Novi Sad u svjetsku književnost a ipak uvijek čeznuo za tim da provinciji umakne, najradije u Francusku. Kosmopolit u duhu kojeg je istorija umalo prisilila na predaju: rođen 1924. kao sin mađarske Jevrejke i srpskog oca u Horgošu (Bačka), došao je kao dijete u multietnički vojvođanski glavni grad, čije je jezike — srpski, mađarski, njemački — naučio tečno. Nakon što su Hortijevi fašisti u januaru 1942. u Novom Sadu masakrirali hiljade jevrejskih i srpskih civila, sklonio se u Budimpeštu, studirao tamo francusku filologiju, 1944. bačen je na prisilni rad u Transilvaniju. Po raspuštanju logora pridružio se jugoslovenskoj oslobodilačkoj armiji, poslije završetka rata živio opet u Novom Sadu — kao novinar i urednik u izdavačkoj kući. Grad postaje laboratorijem u kom preživjeli istražuju tragove pustošenjâ. Ovdje on piše pjesme, pripovijetke, romane, pozorišne komade, ovdje nastaje onaj kosmos od pozlijeđenih i izdajnika, od kukavica i fanatika, čija su najdirljivija otjelotvorenja ti iznutra raspolućeni: jevrejski kapo, polujevrejska njemačka logorska radodajka i ispred svih naslovni junak Miroslav Blam, koji sebi ne može da oprosti što je, zahvaljujući prilagodljivoj hrišćanskoj supruzi, ostao živ. Blamova reflektirana ambivalentnost, njegov negativni egzistencijalizam obilježavaju samog Tišmu, koji se u svom Dnevniku neumorno okrivljuje za skepticizam, egoizam i pasivnost — istina, s ukazivanjem da je on kao pisac izabrao ne da bude čovjek čina, već opisujućeg posmatranja. Hvala mu. Jer kako bismo inače bili svjedocima onih okrutnih preplitanja istorije, slučaja i karaktera koja čine njegove knjige: romane Upotreba čoveka, Knjiga o Blamu, Kapo, Vere i zavere, knjige pripovijedaka škola bezbožništva, Bez krika. U osnovi, Tišma je cijelog svog života pisao jednu knjigu, koja kruži oko vječno istih pitanja: šta određuje ponašanje čovjeka u jednom ideološki usmjerenom, ipak bezbožnom svijetu? šta su pravo i nepravo, pravda i sudbina? Pitanja na koja nema odgovora, već nikako moralizatorskog. Tišma tako dopušta svojim figurama da djeluju, pokazuje ih kao zatočenike sopstvenih nagona — osobito suptilno u romanu o prostitutkama Koje volimo — jer tijelo je to koje ih zavodi na fatalne bračne veze, iz kojih jedna nesreća rađa sljedeću. U svijetu Aleksandra Tišme bez metafizike tijelo znači prokletstvo i sreću; ono je mjesto seksualne naslade i žrtva nacističkog rasnog ludila. Ono trpi one grozne vrste smrti koje Tišma nabraja na jedan od svojih dirljivo-trezvenih načina (u Upotrebi čoveka): smrt u gasnoj komori u Aušvicu, smrt drvenom toljagom u podrumu službe bezbjednosti, smrt puščanim hicem, tabletama. I polagano umiranje Gospođice, čija prirodna smrt u tom svijetu djeluje gotovo anahrono. Insistiranje na tijelu, njegovoj požudi i njegovom bolu spada za Tišmu u etiku detalja za koju se sam izjašnjava. Ponorna je scena mučenja u pripovijeci škola bezbožništva: jedan osamnaestogodišnji srpski komunist biva 1944., za vrijeme jednog zatvorskog saslušanja, od oficira mađarske okupacione sile nasmrt pretučen, dok njegov sin leži na samrti.Na kraju umire mučeni a preživljava dijete, što oca inspiriše za paradoksalnu molitvu: "Bože, hvala ti! Tebe nema, Bože! Ne, stvarno te nema, nema. Hvala ti!" Tišmin fiziološki fundirani psihološki fatalizam jedan je od načina koji od počinilaca uvijek pravi i žrtve a od žrtava uvijek i počinioce. Ništa se stvarno ne podiže u jednom svijetu, gdje se preživjeli osjećaju krivim, gdje se borci pokreta otpora i kolaboracionisti jednako likvidiraju, gdje između iluzije i destrukcije jedva da ima razlike i gdje je normalnost kupljena izdajom. Nedvosmislena i neopoziva jeste samo smrt. I iznad svake sumnje strašno egzemplarno istrebljenje Jevrejstva. Tišma pruža obespokojavajuće slike racije iz januara 1942. kao i deportacije Jevreja iz Novog Sada godine 1944. U Knjizi o Blamu nalazi se ono mjesto koje možda najljepše pokazuje njegovo umjetničko majstorstvo u smislu jedne književne etike: dok kolona deportovanih nastupa ispred sinagoge, iznenada dojure psi koji su ponovo našli svoje vlasnike. Oni tvrdoglavo slijede svoje gospodare do željezničke stanice. "Zatim su ostali sami među šinama. Trčali su jedno vreme za vozom, pa su sustali, pošto im njuh više nije signalisao poznati miris. Gledali su u čudu njive, jarkove, među koje su dospeli, hladili su duge crvene isplažene jezike, pa su se jedan po jedan razišli, u pravcu grada." Jedva da je neko znao da se tako taktično nosi sa sentimentom kao Aleksandar Tišma. Najteže sižee savlađivao je s mjerom i preciznoću, služeći se promjenljivim stanovištima i uglovima gledanja, slikajući zbivanje izbliza ili sa distance. Nijedna pa ni animalna perspektiva nije mu bila tuđa. Samo je jedno izbjegavao: da sudi sveznajući. On nije poučavao, on je pokazivao. Sudbine, povezanosti, paradokse, prinudu ideologija, neizbježni pritisak istorije, ljudsko suviše ljudsko bez spasavajućeg Deus ex machina. Pokazivao je to trezveno, oporo, nemilosrdno, bez ironičnog lirizma Danila Kiša, s kojim je inače dijelio jezik i poneko iskustvo. Drugačije nego osjećajno-buntovni Kiš, koji se — nakon obračuna s jugoslovenskom komunističkom kulturnom birokratijom — sklonio u Francusku, Tišma, kome su isti birokrati otežavali život, istrajao je u Novom Sadu. Porodica, pisanje, obavezne šetnje gradom, ljeti kupanje na Dunavskoj plaži. Uređen dan do isteka, sa strogo utvrđenim časovima rada. Bez boemskog života, bez romantičnih eskapada. (Premda Dnevnik nagovještava afere.) Utoliko čudniji preokret: kada osamdesetih godina izađu prvi francuski prevodi a 1991. njemački prevod Upotrebe čoveka, Tišma postaje otkrićem. Kao kasnije Imre Kertes i Aleksandar Tišma je svoj evropski prodor doživio u Njemačkoj. Čini se da je ovdje senzibilitet za njegove teme, iz lako pojmljivih razloga, osobito velik. U međuvremenu je preveden na 29 jezika, pisac svjetskog ranga, kojem bi isto tako priličila Nobelova nagrada. Kada bih ga posljednjih godina pitala o novim projektima, odmahnuo bi. Nema, kaže, ništa više da piše, sve je rekao. A kako provodi dane? U čitanju i šetnji. I mi smo pričali većinom u šetnji, Tišma je prednjačio brzim korakom prema svojoj omiljenoj klupi. Tu smo sjedili u sjenci jednog kestena. Nije se osjećao zdravim. Jetra. (O tome raspravlja jedno od posljednjih zapisivanja u njegovom Dnevniku, koji obuhvata godine 1942. do 2001. i predstavlja svojom dvojnošću privatne i vremenske hronike jedno uzbudljivo svjedočanstvo: 1200 strana čisti Tišma, ukopišćen na detalj, samooptužujući, bez iluzija, na tragu banalnosti zla i laži.) Katkad je prozirao u me: može li se, treba li "Dnevnik" izdati na njemačkom? Potvrđivala sam. I to integralno. Djelovao je olakšano. Njegova žena pričala je o sinu i unuki, obavještavala uzgred da rođenje sina nije njenom mužu bilo vrijedno čak ni jedne dnevničke zabilješke. Tišma se smiješio i ćutao. Nemar ili ravnodušnost? U svemu vreba ambivalencija. Pri posljednjem oproštaju u maju 2002. — ispratio me je dole na ulicu — posmatrala sam njegovu robustnu pojavu, koja budi povjerenje, žilava i kao ispolirana žestokim životnim vjetrovima. Iduće godine u Novom Sadu! Aleksandar Tišma umro je 16. februara. Ostaju putanje njegovim imaginarnim gradom, kontinentom njegovih bespoštednih, veličanstvenih djela.

Ilma Rakusa
Datum publikacije: 2003-06-01








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:05

U VOZOVIMA EVROPSKE KLASE

NA POČETKU, PITANJE: DA LI SI ČITAO BESUDBINSTVO IMREA KERTESA?
I, NEŠTO KASNIJE: DA LI SI ČUO DA JE UMRO ALEKSANDAR TIŠMA?

Vraćam se iz Varšave za Lođ, Tuvimom (vozom koji nosi ime čuvenog Lođanina, Julijana Tuvima, pesnika koji je tu rođen i sahranjen, na Jevrejskom groblju, jednom od najvećih u Evropi) i čitam novine u kojima pronalazim vest o novom dobitniku Nobelove nagrade za književnost. Ime dobitnika, mađarskog pisca, Imrea Kertesa, tada mi, još uvek, ne govori mnogo. I druge je iznenadila ta vest, kao i samog pisca, sudeći po potonjim izjavama. Poljaci su već imali preveden i odštampan nagrađeni roman "Sortalanság". Preveli su ga kao "Los utracony", što bi, na srpskom bilo nešto kao Izgubljena sudbina. Poljski prevod ovog romana objavljen je u proleće 2002. godine i promovisan u Varšavi, u Mađarskom institutu kulture, u vreme kada ni pisac, niti bilo ko od prisutnih, nisu mogli ni pretpostaviti šta ga očekuje na jesen. Kasnije sam, u jednom drugom vozu, pročitao da je taj roman na srpski jezik već preveo Aleksandar Tišma, odabravši za njegov naslov kovanicu, neuobičajenu, ali moguću, Besudbinstvo, u svakom slučaju — ovaj naslov je mnogo bliži mađarskom originalu.

Obilje informacija u poljskoj štampi, intervjui sa Nobelovcem, potom i recenzije, izjave uglednih mađarskih pisaca i hungarologa, pripremale su me za čitanje romana o autentičnom doživljaju nacističkih koncentracionih logora. Nesumnjivo, tema koja je pronašla pravog sagovornika u Tišmi, piscu, a potom i prevodiocu. Po dolasku u Novi Sad, tri meseca kasnije, saznao sam da je prevod ovog romana bio njegov izbor, predlog, možda i predosećaj, istinska potreba da se mučnoj temi vrati još jednom, ali ovog puta kroz drugog pisca, po svemu bliskog, pa čak i po jeziku, ne samo književnom, koji im je dat — jednom za svagda, kao obeležje, koje je sa spoljašnjeg — prostor, podneblje, prešlo u unutrašnjost — misao, sredstvo izražavanja, komunikacije sa svetom, ali i sa sobom, u buncavom snu i glasno, na javi.  

Kertes je rođen 1929. u Budimpešti, a Tišma 1924. u Horgošu, blizu jugoslovensko-mađarske granice. Obojica jevrejskog porekla. Prvi je prihvatio jezik svoje domovine, mađarski, a drugi se opredelio za srpskohrvatski, kao svoj jezik, ali je oduvek znao mađarski, na kome je čitao i s kojeg je povremeno prevodio dela pisaca koja je želeo da preporuči jugoslovenskim čitaocima.
  
Čitao sam Besudbinstvo Imrea Kertesa, u prevodu Aleksandra Tišme, u vozu sa imenom Ive Andrića, na relaciji od Beograda do Budimpešte (ja, naravno, ulazim u njega u Novom Sadu, zadržavam se u Subotici, zbog uobičajene carinske kontrole, i ne mogu da ne pomislim: evo grada u kome se rodio Danilo Kiš!, a potom, malo dalje, preko Palića stiže se do Horgoša, u kome je rođen Tišma, ali mi ne idemo prema tom graničnom prelazu, već prema Kelebiji). A pre toga prolazimo stanice: "Novi Sad, Jugovićevo, Rumenka, Kisač, Stepanovićevo, Pašićevo, Bačko Dobro Polje, Vrbas, Stari Bečej, Sombor, Novi Vrbas, Feketić-Sekić, Mali Iđoš, Bačka Topola, Zobnatica, Žednik, Verušić, Naumovićevo, Aleksandr. Prv., Subotica". U stvari — ne, tako piše u "Redu vožnje", Edvarda Kiša. Ali on je iz 1938. godine. Kraljevina Jugoslavija, za koju je napisan taj Red, vrlo brzo se raspala. Ubrzo za njom je, možda ovom istom prugom, krenuo prema logoru u Aušvicu-Osvjenćimu, njegov autor, "ubogi srednjoevropski Jevrejin". I nestao u vidu dima. Dok ja putujem, neke od popisanih stanica ne postoje više, pored ostalih, i ona sa imenom mog rodnog mesta (koje i dalje postoji, ali se vozovi više ne zaustavljaju na mestu gde je nekad bila stanica i tabla sa njegovim imenom, jer je mesto poprilično udaljeno, tako da putovanje vozom odavno nije više ekonomično), drugim mestima su imena promenjena, ništa neobično, kad znamo da se, od tada, tri puta promenio i naziv države. Dok sam se vozio Ivom Andrićem još uvek je to bila Jugoslavija. U povratku će, verujem, već imati drugo ime.

Januar je, 2003. godine, od Subotice, do Budimpešte, polja su bela, pokrivena tankim slojem snega, iz kojeg proviruje zemlja, crna, oranica, sasvim nalik na stranice knjige koju čitam — bela hartija, sa crnim slovima.  

Nastavljam sa čitanjem i na Železničkoj stanici u Budimpešti, dok čekam voz za Krakov. Četiri časa pauze, koje prekraćujem sa dve caffe espresso: jedna na početku a druga na kraju, pre ulaska u voz, espresso treno, sa par sendviča, u međuvremenu, kad glad za čitanjem nije jedina moja glad, i sa planinskom "Rosom". Nije stvar isključivo patriotske prirode, već praktičnosti, ali i straha od žeđi,  što nosim sa sobom uvek više vode nego što realno popijem, tako da sve vreme dugog puta gasim žeđ vodom sa naših planina. Povremeno, dok razmišljam nad pojedinim stranicama knjige, ogledam se oko sebe i vidim Mađare, Ruse, Arape, pa i neke druge strance, sa prtljagom, torbama i šarenim kesama, koji čekaju, pa putuju, ili koji se samo muvaju stanicom, razmenjuju devize, kradu, piju, ili samo dangube, dok ih policija ne otera.  

Na snazi je zimski red vožnje: voz za Krakov polazi u 19 časova. Do poslednjeg trenutka ne zna se sa kog perona. Voz odnekud stiže, potom se ispisuje peron, dok glas spikera, meni nerazumljiv, iako glasan, pominje nešto kao vaganjok. Vučem svoju torbu, ispunjenu knjigama, i tragam za vozom koji se zove Cracovia, Krakowiak, Krakovljak, a morao bi se zvati, da je pravde, Tadeuš Borovski. Uistinu, ja biram trasu kroz Slovačku, preko Košica, do Krakova, iako je bliža trasa prema Katovicama, ali tada bih morao da imam dve vize, i češku i slovačku. Prečicom putuju oni kojima te vize nisu potrebne, a identičnom trasom nekad su putovali Jevreji iz Novog Sada (koji su bili sabrani u Sinagogi, pre transporta, 1944. godine, kako to opisuje Tišma u "Knjizi o Blamu") i Subotice (kao i iz okolnih vojvođanskih mesta, među njima je, svakako, i E.K.), potom iz Budimpešte (među tim Jevrejima je i četrnaestogodišnji Imre Kertes), tim, ili nekim drugim putem, svejedno, ali u istom pravcu, prema Auschwitz-u, deportovali su Jevreje iz Beča, Praga, Amsterdama (među njima je bila i Ana Frank), iz Italije (otuda i moje insistiranje, ne samo na nazivu kafe, već i na italijanskom nazivu za brze vozove, u jednom od njih je bio i italijanski pisac, jevrejskog porekla, Primo Levi) i drugih evropskih mesta... Zašto Tadeuš Borovski? Nije on jedini poljski pisac koji je bio u logoru i pisao o tome, ali su njegove pripovetke, ceo njegov život, uostalom tragičan, pokušaj da se izrazi dramatika onoga što ga je okružavalo, haosa postojanja i okrutnosti dvadesetog veka. "Požegnanie z Maria" (Opraštajući se sa Marijom),  "Prosze panstwa do gazu" (Izvolite, gospodo, do gasnih komora), "U nas w Auschwictzu..." (Kod nas, u Aušvicu...), kao i druge njegove novele, autentično su književno svedočanstvo o transportima, o ubijanju gasom i krematorijumima Osvjenćima.  

"Transporti rastu u nedelje, mesece, godine. Kad se završi rat, brojaće se spaljeni. Izbrojaće se četiri i po miliona... Ein Reich, ein Volk, ein Fuhrer — i četiri krematorijuma. Ali krematorijuma će biti u Osvjenćimu četrnaest, spremnih da spale pedeset hiljada dnevno... Ne, ljudi neće nedostajati. Kad spale Jevreje, spaliće Poljake, spaliće Ruse, doći će ljudi sa Zapada i sa Juga, sa kontinenta i sa ostrva..." Tako je pisao Tadeuš Borovski, u jednoj od prvih knjiga svojih logorskih novela, koju poljski kritičari porede sa Kertesovim romanom.  

Mogao bi se, znači, taj voz, međunarodni, nazvati Tadeuš Borovski, u pravcu prema Budimpešti. Iz obrnutog smera za naziv "konkuriše" mnogo više imena, među njima su, recimo, Ana Frank, Primo Levi, jednom, možda, i Imre Kertes, a zašto ne i Danilo Kiš? Ovaj voz, iako je evropske klase, iz Budimpešte je vrlo neugledan, neudoban (sa uskim, kosim sedištima, na kojima se neudobno sedi, a ležati je skoro nemoguće, iako ima mesta, jer vozom putuje vrlo malo putnika) i prepun kontrola. Najpre, mađarski kondukteri, pa mađarska policija i carina. Za njom idu slovački kondukteri, pa policajci i carinici. Ponovo Slovaci, i, potom — poljska policija i carina, pa poljski kondukteri i kontrolori... Teško ih je sve i nabrojati, a smenjuju se vrlo često, na tom putu, od 19 časova uveče, do 6 časova ujutru, tako da je nemoguće sve to prespavati. Stižem, znači, neispavan rano ujutro u Krakov, i hvatam voz za Varšavu. Taj voz još uvek ne nosi ime nekog pisca, recimo krakovskog, ali je klase evropske, EC, sa neophodnom rezervacijom i doplatom, koja vam omogućava da popijete kafu ili čaj, sok, ili vodu, uz neko pecivo. U takvoj klasi su, već odavno, pesnici koji su Krakov odabrali za svoj grad — Miloš, Šimborska, Zagajevski... U tom vozu, udobnom i toplom, srčući kafu i grickajući sendvič, nastavljam sa čitanjem svoj lektire: Besudbinstvo Imrea Kertesa, u prevodu Aleksandra Tišme.  

Svedoci tvrde da se Kertes, kad mu je uručena knjiga sa Tišminim prevodom, iskreno obradovao.  

Paul Celan, jedan od retkih preživelih Jevreja iz Bukovine, svojom "Fugom smrti" je pobio teorije da se ne može pevati posle Aušvica. Kada sam pročitao "Besudbinstvo" postalo mi je jasno da je Kertes pisac koji je tragao za radosnim trenucima, čak i u najtežim situacijama, kakve su, nesumnjivo, boravak u logorima smrti. Boravak u Aušvicu, a potom u Buhenvaldu, trajno su obeležili njegov život i delo. Tako nešto se ne može i ne sme zaboraviti. Činjenica da je preživeo, davala mu je nadu, smisao, optimizam. A to što njegova sudbina nije, kao sudbina velikog broja drugih žrtava logora, izgubljena, nije smeo da prepusti nemaru i zaboravu. "Besudbinstvo", a potom i druga proza i eseji, stalno su podsećanje, ali više od toga — književno svedočanstvo, koje pored etičke ima i estetsku dimenziju.  

Još jedan autor, mnogo poznatiji i čitaniji, prošao je kroz Aušvic — Ana Frank. Rođena je 1929. godine (iste godine kada i Imre Kertes), 4. avgusta 1944. godine uhapšena, zajedno sa roditeljima i drugim Jevrejima, i upućena, najpre u logor Westerbork, a potom u Oswiecim, da bi završila u logoru Bergen-Belsen, gde umire, početkom marta 1945. godine. Za svoj trinaesti rođendan, 12. juna 1942. godine, dobila je debelu svesku, tvrdih korica, sa crveno-belim kockama (boje poljske zastave!). Tada započinje i njen dnevnik, koji piše svakodnevno, do hapšenja, 1. avgusta 1944. godine. Taj intimni dnevnik jedne devojčice, sačuvan je, potom i objavljen, prevođen i znan. Posle Biblije, to je najčitanija knjiga u svetu. Manje je znano da je Ana pisala još jedan dnevnik, od 20. maja 1944. do hapšenja. Za kratko vreme, za samo dva i po meseca, napisala je preko 300 stranica. U njemu, u želji da pokaže kako je odrasla, ne piše više samo o svojim problemima, nego i o tome na koji su način živeli Jevreji, šta su preživljavali krijući se od Nemaca. Nema, znači, ni reči o samim logorima u kojima je provela svojih poslednjih osam meseci života.  

U leto, 1944. godine i Imre Kertes, dospeva u logor, najpre u Osvjenćim, a potom u Buhenvald. U govoru, prilikom uručenja Nobelove nagrade, naveo je jedan neverovatan podatak: neposredno po objavljivanju vesti da je upravo on novi dobitnik nagrade, stigla mu je poštom neobična pošiljka. Upravnik spomen-muzeja u Buhenvaldu, poslao mu je snimak originalog dnevnog izveštaja o brojnom stanju robijaša dana 18. februara 1945. godine, u kome stoji da je robijaš broj 64.921 — umro. "Dakle, zaključuje Kertes, jednom sam već umro zato da bih mogao da živim — i možda je to moja istinska povest."

Aleksandar Tišma je započeo da piše svoje dnevnike 29. avgusta 1942. godine. Pet godina stariji od Ane Frank i Imrea Kertesa, priprema maturu i razmišlja o studijama. Dakle, i Tišma, u isto vreme kad i Ana Frank, piše svoj dnevnik. Oba dnevnika su lična, intimna. Iako je sudbina Ane Frank bila tragična, u njenom dnevniku preovladava optimizam. Do poslednjeg trenutka ona je redigovala svoje beleške i pripremala ih za štampu, kad jednom sve nevolje prođu. Sama nije taj trenutak dočekala. Njeni dnevnici, srećom, jesu. Zahvaljujući ocu, Otu, koji je preživeo logore, oni su, u jednom vidu, ugledali svetlo dana. Uspomena na Anu je sačuvana, i mnogo više od toga. U Amsterdamu je, u kući gde se nekad nalazila firma njenog oca, otvoren Muzej Ane Frank, koji posećuju deca iz celog sveta. Tišmin dnevnik je pesimistički. Objavljuje ga sam pisac, gotovo pola veka po njegovom nastanku, a Nikola Milošević ga u predgovoru naziva Jevanđeljem skepticizma. Tišma je proživeo to vreme u Novom Sadu i Budimpešti. Tu se približava Kertesu. Najpre je, školske 1941/42. završio Mađarsku gimnaziju u Novom Sadu.  Potom je upisao Privrednu akademiju u Pešti, pa Filozofski fakultet, grupa za francuski jezik, ali nije polagao nijedan ispit. Još 1943. oduševljava se Šandorom Maraijem (Máray Sándor), mađarskim piscem, koga i Kertes, mada mnogo kasnije, oduševljeno citira u svom "Dnevniku sa Galije". Marai je opisao u svom dnevniku ono što je video sa voza, u leto 1944. godine: hiljade Jevreja, među kojima je bio i Kertes, koji su bili zatvoreni u dvorištu nekadašnje ciglane, kraj pruge, i čekali deportaciju. U to vreme, Tišma započinje svoj prvi, nikad nedovršeni roman, pišući po uzoru na Maraija. Priznaje da je nevešt u opisivanju scena, zato mu mnogo više odgovara struktura dnevnika, kojom može da ponire duboko u sebe. U proleće 1944. godine, Nemci, koji su do tada bili mađarski saveznici, okupirali su i Mađarsku. Početkom leta Tišma dospeva u studentski radni logor, u jednom selu u Erdelju, Transilvaniji. Osećanja, koja ga prožimaju tada, bliska su onima koje doživljava Kertes: "Čas me je bilo sramota pri pomisli na položaj u kome se nalazim, čas se u meni podizala ta razdraganost i ponos zajedništva, koračnice", beleži Tišma u svom dnevniku, 10. juna 1944. Smenjuju se strah, sumnja i sram, pre nego li se ponovo vrati "svom stvarnom sebi".  

"Sutradan su nas već izjutra poslali na voz. Voz je, po blistavom letnjem vremenu pošao sa koloseka lokalne stanice — nekakva teretna kompozicija od samih crvenih, pokrivenih i zatvorenih vagona", piše Kertes, a prevodi Tišma, a ja čitam, u vozu od Varšave do Lođa, ponovo u Tuvimu.  

Pod uticajem lektire, razmišljam o vozovima koji su pre pedeset godina iz okupirane Evrope transportovali ljude do logora smrti. Iako je samo njih 5 (od 25 koliko ih je bilo u Nemačkoj i okolnim, okupiranim zemljama) bilo namenjeno za uništavanje, ostali su bili radni, ipak se i u njima umiralo, od gladi, iscrpljenosti, mučenja... Svih pet najozloglašenijih logora danas su na teritoriji Poljske: Treblinka, Sobibur, Belžec, Helmno i Osvjenćim (Auschwitz). U njima je stradala većina poljskih Jevreja, ali su do njih, vozovima, u dugim kompozicijama sa zatvorenim vagonima, deportovani i drugi evropski Jevreji. Do konačnog odredišta ili, kako su govorili gestapovci, "konačnog rešenja jevrejskog pitanja". Gledao sam, nedavno, na poljskoj televiziji, dokumentarnu seriju o tome. Kada je snimljena, osamdesetih godina, još je bilo očevidaca koji su govorili o transportima. Sada, osim Osvjenćima, logora koji je sačuvan kao opomena, ostali su samo natpisi, uklonjene su tračnice i šine koje su vodile do gasnih komora i peći, a davno su izložene daske od kojih su bile sklepane privremene barake. Pepeo je razvejan. Tragovi su pometeni. Ali još uvek ima onih koji pamte. Među njima je Imre Kertes. U logore je dospeo kao četrnaestogodišnjak. Svoj prvi roman je napisao kao tridesetogodišnjak (završio je pisanje krajem 60-ih, ali se roman pojavio tek 1975. godine). Svetsko priznanje usledilo je u njegovoj sedamdeset i trećoj godini. U Mađarskoj, tek je u godinama promene došlo do adekvatnog vrednovanja njegovog stvaralaštva. Prvi mađarski nobelovac najviše je obradovao poreznike, odmah su izračunali da će za milion dolara dobiti 260 miliona forinti, od čega će imati da plati 40% poreza. Dok su jedni nagradu dočekivali ovacijama, drugi su bili uzdržani, ili pak blagi u svojim komentarima. Mogao je nagradu dobiti i neki drugi mađarski pisac, recimo Konrad, ili Esterhazi, znani i cenjeni u Evropi (a prevođeni i kod nas), ali kako vreme prolazi, biva sve jasnije da je ona otišla u prave ruke. Baš kao što je to bilo i u nekim ranijim prilikama, sa margine je u središte zbivanja podignuta jedna tema, a njen autor dobio zasluženu, mada ne i očekivanu, satisfakciju za svoju istrajnost na rubu.  

Logorsko iskustvo različito je. Poimanje tog zločina, takođe. Hrišćani govore o Holokaustu, o stradanju, o žrtvama; Jevreji o Šoi, katastrofi, o "bezumnom paroksizmu zla". Hrišćansko poimanje ne odvaja patnike po veri, nacionalnoj pripadnosti, većem ili manjem stepenu krivice. U Drugom svetskom ratu stradao je i velik broj hrišćana. Nacisti su, kao i komunisti, bili ateisti, iako su sami pravili kvalifikacije žrtava, crkva je pokušala da to pomiri, a vrlo brzo i zaboravi. Za Jevreje — to je čista sablazan, prvo: jer vređa njihovo osećanje različitosti, drugo – prikriva hrišćanski antisemitizam. Otuda jedinstvenost Šoe, kako tvrdi Alen Bezanson, u svojoj studiji "Zla kob stoleća".  

A kako je u romanu Imrea Kertesa?  

Po povratku iz logora, dečak vodi ovakav razgovor sa rođacima koje zatiče u svojoj kući, umesto oca koji je stradao u logoru: — A šta nameravaš u budućnosti? — Malo se iznanadih i rekoh mu da o tom još nisam mnogo razmišljao. Tad se pokrenuo i drugi starac pa se nagnuo ka meni na svojoj stolici. A slepi miš se ponovo digao pa se ovaj put spustio ne na moju ruku, već na koleno. — Pre svega — reče — moraš zaboraviti strahote. Upitah, sve više iznenađen: — A što? — Zato — reče on — da bi mogao da živiš —, a čika Flajšman je klimnuo glavom i dodao: — Da živiš slobodno —, na što je opet drugi starac klimnuo glavom i dopunio: – Sa ovakvim teretom ne možemo početi novi život — i u tome je imao unekoliko pravo, priznadoh.

Onaj koji dospeva u logor smrti nije mogao da misli o budućnosti. Opet, preživeli tvrde da su logoraši do poslednjeg trenutka mislili o njoj, tj. da nisu verovali da idu u smrt. Izvesna naivnost u dečakovim odgovorima logična je, s obzirom na njegov uzrast. Otuda on i ne primećuje strahote, već prirodu koja se obnavlja, kao da se ništa drugo nije ni desilo: "Svud su uokolo šume već davno bile ozelenele, i nad velikim jamama gde su pogrebeni leševi beše iznikla trava..." Preživeli nastavljaju život, ali ga ne smatraju novim, jer ne mogu da zaborave prethodno, to je ipak teret koji će nositi do kraja. Ako ne zaboravlja, to ne znači da želi da se sveti. Pamćenje opominje. Što ne znači da je krivica krivaca manja, niti da je stradanje stradalnika veće. Priznanje krivice ne iskupljuje krivca. Njegovi gresi mogu biti oprošteni, ali ne i zaboravljeni. Žrtve se ne mogu oživeti, ali zaborav bi njihove muke obesmislio.  

Slično razmišljaju i akteri "Knjige o Blamu", Aleksandra Tišme, kad jedan od njih sprovodi evidenciju svoje porodice koja je stradala u logorima, ne čini to zato, kako pretpostavlja drugi, da bi se svetio, već da bi, jednostavno, napravio poredak u svojoj glavi, u svom pamćenju.  

Tadeuš Borovski postavlja pitanje moralnosti u logoru. Pripoveda o tome kako su preživeli oni koji su preživeli, ali i o tome kako su stradali oni koji su stradali. Logori su imali svoje zakone, svoja pravila, svoj moral. Preživeti — da li je to jedini način da bi se odgovorilo na sva pitanja, da li je život kazna... Preživele su optuživali za kolaboraciju, često i kažnjavali. Već i samo pitanje: a kako si ti preživeo, neka je vrsta optužbe. Tako je i prozi Borovskog često zamerano da je nihilistička. Logori su, kako je pisao Gustav Herling-Gruđinski, poljski pisac koji je pisao o svom iskustvu sovjetskih logora, velika proba ljudskih moralnih snaga, uobičajene ljudske moralnosti, i pokazalo se da 99% ljudi tu probu nije izdržalo. Taj jedan koji je izdržao, poput Varlama Šalamova, kasnije svedoči o tome u svojim "Pričama sa Kolime". Borovski istražuje logorsku moralnost, razume je, ali ne osuđuje, kao Gruđinski, na primer. O sovjetskim gulazima, kojih je bilo stotine, čitav Arhipelag Gulag, kako je to nazvao Solženjicin, pisano je, a ipak je manje znano, nego o nacističkim logorima. O jugoslovenskom Golom otoku, kao i o nekim drugim komunističkim logorima, takođe. Bezanson govori o svojevrsnoj "amneziji komunizma", nasuprot "hipermneziji nacizma".  

Svedočanstvo Prima Levija, "Se questo e un uomo", kao jedno od najpotresnijih, ikada napisanih o Aušvicu, koje je zapisano odmah po povratku pisca iz logora, u početku italijanski izdavači nisu hteli da objave. "U ovom teškom posleratnom razdoblju", objašnjavao je Levi, "ljudima nije bilo mnogo stalo do oživljavanja bolnih godina koje su upravo protekle". Pad komunizma je bio relativno nedavno, početkom devedesetih. Možda je potrebno da prođe još neko vreme, da bi neke činjenice, o stoleću megasmrti (kako ga naziva Erik Hobsbaum), izbile na površinu, pokrivanu tonama pepela, kostiju i krvi, lažima ili pseudoistinama.  

Za to se, kod nas, najviše zalagao Danilo Kiš. Tim tragom nastavio je Jovica Aćin, kako u knjizi "Gatanja po pepelu. O izgnanstvima i logorima", tako i u svojoj prozi. Dragocene su knjige Aleksandra Tišme. Kada im se sada vraćam, posle pročitanih Dnevnika, kao i nekih drugih saznanja, još su mi značajnije. Poslednja niska u tom nizu — Tišmin prevod Besudbinstva Imrea Kertesa. Čitam ga posle novosadske promocije nove knjige Jovice Aćina, "Ko hoće da voli, mora i da umre", na kojoj je autor pročitao priču o mladoj Jevrejci koja nestaje u varšavskom getu. Čitam ga posle poljske i svetske premijere novog filma Romana Polanskog, "Pijanista", koji je snimljen po uspomenama Vladislava Špilmana, o varšavskom getu. Špilmanove uspomene, pod nazivom "Smrt grada" ili "Umiranje grada", a odnose se na period od 1939. do 1945. godine, štampane su odmah po oslobođenju, 1946. godine, a nedavno su ponovo prerađene i pod naslovom "Pijanista" doživele novi život, veliku čitanost, potom i filmsku adaptaciju, a s njom i novu publiku. Reč je o autentičnim uspomenama poznatog poljskog pijaniste, Jevrejina, koji je preživeo razaranje Varšave. Polanski, takođe poljski Jevrejin, prihvatio se jedne ovakve priče, pošto je prethodno odbio ponudu da snimi "Šindlerovu listu". Film je kasnije snimio Spilberg, i tako vratio na filmsko platno uvek strašnu priču o logorima, o gladi, o sistemima uništavanja i preživljavanja, istovremeno, o stepenima umiranja. Većina je najpre ugušena gasom, potom spaljena u pećima, da bi se od njihovog pepela napravio sapun. Ipak, tim sapunom, makar i metaforično, nisu se mogle oprati prljave ruke, sprati zločin. Manjina, koja je doživela "smrt za života", neku vrstu nebiološke smrti, ostala je da posvedoči o tome.  

Ponovo se vrtimo u krug, kao i vozovi, koji i dalje idu od jedne do druge stanice, i nazad. Nekim vozovima, možda istim onim kojima sam i ja stizao, iz Novog Sada do Lođa, stigla je do mene Zlatna greda, časopis u kom je objavljen prevod završnog poglavlja kratkog romana Imrea Kertesa, "Tragotražitelj". Evo kratkog odlomka: "Kakva napuštena, jadna železnička stanica bogu iza leđa! — tek se sada videlo. Na peronu već se mota nekoliko budućih putnika, valjda meštana, ili ljudi iz okoline, njihovi pogledi koji sve skrešu na banalnost, zablenuto posmatraju pridošlicu; voz, naravno, kasni, mada — tvrde — ne mnogo. E pa, čovek bi dotle da nešto pregrize, ali nema ništa; jedino neki invalid prodaje samo novine – pa kupio je novine. Seo je na klupu pored koloseka i s dosadom prelistavao; i na jednoj od zadnjih strana odjednom mu oko zape za zaturenu vest..." Ovaj odlomak je sa mađarskog jezika preveo Sava Babić, a ne Aleksandar Tišma, koji nije više među živima. Ta vest mi stiže iz virtualnog prostora, u kome se, odnedavno nalazi naš pisac.  

"... Već sam osećao kako se u meni povećava, kako se nagomilava spremnost: nastaviću svoj nenastavljivi život..."

Zoran Đerić | broj 424 / april-maj 2003








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:06

NEOBJAVLJENI TIŠMIN ROMAN PRED ČITAOCIMA

Prikazujući stvarnost logora i demonske orgije Gospodara u čijim su rukama život i smrt,
Tišma je i u ovom "desadovskom" romanu progovorio o zlu






Iduće nedelje u domaćim knjižarama pojaviće se neobjavljeni roman Aleksandra Tišme Ženarnik, u izdanju "Akademske knjige" iz Novog Sada, pisan tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, u vreme dok je pisac stvarao svoja najbolja dela poput Knjige o Blamu i Upotrebe čoveka.

Po rečima Bore Babić, glavne urednice i vlasnice ove izdavačke kuće, pitanje zašto roman nije objavljen za vreme autorovog života — za sada je tajna.


ŽENE U KAVEZIMA

♦ Radnja romana odvija se u nepoznatoj zemlji, na izmišljenoj planini Dargil, a priča je napisana u prvom licu, ispovednim tonom — kaže Bora Babić. Glavni junak je vojnik koji je kao jedini preživeli zarobljenik dospeo u pakleno carstvo Gospodara na planini Dargil. Sačuvavši glavu, zahvaljujući rani koja je od njega načinila kastrata, ali i zbog fizičke sličnosti sa psihopatskim tiraninom, on upoznaje užasnu stvarnost koja je u potpunosti kreirana da ostvari mračnu fantaziju jednog čoveka. U ovoj knjizi čitalac se zajedno sa naratorom suočava sa nezamislivim scenama mučenja, raznim oblicima upotrebe i zloupotrebe ljudskih bića. U njoj se žene love i čuvaju u kavezima kao zveri, svedene na telo, fizički objekt do nezamislivih granica hipertrofirane i izobličene požude. Prikazujući stvarnost logora u kojem se vlada zahvaljujući krugu straha koji povezuje podređene i gospodare, demonske orgije Gospodara u čijim su rukama život i smrt, Tišma je i u ovom romanu progovorio o zlu, o njegovim izvorima i manifestacijama.

Roman Ženarnik će biti prva knjiga u ediciji Celokupnih dela Aleksandra Tišme (1924—2003) koja obuhvata 27 tomova. Priređivač Ženarnika, Ivan Negrišorac je za postojanje rukopisa "desadovskog" romana iz pera jednog od najistaknutijih pisaca srpske književnosti 20. veka saznao čitajući Tišmine dnevničke zapise, ali je tek 2005. godine, prilikom jednog od susreta sa piščevom udovicom Sonjom Tišma, video belu fasciklu u kojoj je ceo rukopis pohranjen. Udovica mu je tada dala da pročita samo prvu stranicu, iako je izrazila želju da roman jednom bude objavljen:

"Rekla je, pak, da će se ona javiti kad bude smatrala da je došao trenutak za to. Vreme je prolazilo, gospođa Tišma je počela teže da poboleva, a poziv nikako nije stizao. I kad sam ja već počeo da pomišljam kako je porodica možda odustala od razgovora o objavljivanju Tišminog romana, javio mi se, u ime svoje majke, Andrej Tišma sa predlogom da stari dogovor najzad realizujemo. U međuvremenu, dok se za štampu pripremao neobjavljeni roman, gospođa Sonja Tišma je preminula, a Ženarnik je konačno krenuo put svojih čitalaca."


MAŠTARIJE O RAZVRATU

Detaljnim istraživanjem Tišminih beležaka, Negrišorac je rekonstruisao faze nastajanja romana, od prvih zamisli o njemu, datiranih januara 1972, godine kada je skicirao prvo poglavlje: "U roman o unakaženom vojniku pokušavam da udenem još jedan motiv: maštariju o odmetniku-nimfomanu, koju sam takođe počeo pisati. A moglo bi se uvesti i treće lice, koje za unakaženoga saznaje od njegove neozleđene žene (kao što sam ja na jednom ljubavnom sastanku saznao o brodaru poludelom posle eksplozije mine), dok bi ona mogla biti Jevrejka u koju se zaljubljuje komandant logora u Bačkoj Topoli, onako kako mi je to ispričao Josić", zabeležio je Tišma 31. januara 1972.

Zapis datiran 26. novembra 1975. svedoči o piščevim nedoumicama oko svrhe teme koju je sebi zadao:

"Razvrat ipak ne zadovoljava. Posle njega ostaje neprijatan ukus uzaludno utrošenog vremena, baš kao posle čitanja lakih knjiga. Skoro da je onda bolje trošiti vreme zaista uzalud, bez cilja, to jest, i bez razvrata: tada tog ukusa, tog samosažaljivog kajanja nema."

Nedugo zatim, 20. decembra iste godine, pisac žali što ne može da osavremeni temu: "A ne mogu zato što se u savremenosti nigde ne može gospodariti ženama samo ličnim nasiljem, bez pripomoći sistema i uklapanja u njega." Pisac čak i doslovno sanja jedne noći da su zbivanja romana preneta u doba i područje "prošlog rata", i da su "mangupi u uniformama preuzeli ulogu pustinjskih bandita… Međutim, trenutak buđenja sve razvejava: sanjani likovi i događaji mimo su stvarnosti, njene groteske, dakle neupotrebljivi".

Ivan Negrišorac veruje da je roman okončan pred sam početak građanskog rata i raspada SFRJ, jer "Tišma ne bi imao stvaralačke snage da u ambijentu društva u potpunom rastrojstvu ispisuje roman sa takvom apartnom i dekadentnom temom. Nije, otuda, čudo da je pisac, usred najstrašnijih ratnih dejstava oko Vukovara, iskazao nedvosmisleno gađenje prema sopstvenom romanu (8. 11. 1991): 'Moja knjiga Ženarnik je pornografska bljuvotina' (str. 1022). Ukoliko je tako ocenio svoj roman, realno se može pretpostaviti da je delo već bilo završeno, odnosno da je autor sagledavao nekakvu celinu svoga romana".


— — —








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:06

IVAN NEGRIŠORAC: MITSKA, A NE ISTORIJSKA PRIČA

Radnju svoga romana Tišma smešta negde duboko u prošlost, u nekakvu arhajsku zajednicu u kojoj je dominantni oblik održanja predstavljala pljačkaška, ratna privreda. Već sama činjenica da u svoje pohode ovi ratnici odlaze na konjima, opasani sabljama i mačevima, a opskrbljeni kopljima i štitovima, dovoljno govori o dubokoj starini ove priče o kojoj nam Ženarnik pripoveda. Tišmi je, u tom smislu, u ovom romanu stalo do toga da prikaže ne konkretnu istorijsku realnost nego neku vrstu mitskog ambijenta u kojem do izražaja dolazi trajnost čovekovih empirijskih datosti i njegove antropološke konstante.

I, najzad, društveno funkcionalna organizacija ovoga sveta omogućila je Tišmi da, tragom ideje o robovlasničkom društvu, slobodno zamišlja čitav niz mogućih odnosa između robovlasnika i roba. Takva vrsta odnosa potpune zavisnosti u punoj meri je odgovarala njegovoj autorskoj viziji specifičnih upotreba i zloupotreba čoveka kakva je u modernom dobu zamisliva samo u posebnim, vanrednim situacijama. Razuzdanost seksualnog uživanja i telesne strasti lišene svakog opterećenja koje donosi metafizika ljubavi, mogla je u nesputanom obliku da se ispolji isključivo u robovlasničkom društvu u kojem je rob smatran jedva vrednijim od predmeta, biljaka ili životinja. U svim drugim slučajevima, (zlo)upotreba čoveka bila bi sankcionisana religijskim, moralnim, pravnim ili nekim drugim normama.

Iz predgovora Ženarniku








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:06

EKSKLUZIVNO

Zatočenice ženarnika

Odlomak iz neobjavljenog romana pisca "Upotrebe čoveka" koji iduće nedelje premijerno izlazi pred čitaoce u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada



Brzo mu je svaka dosadila i brzo bi je slao u bolnicu, pa obaveštavao Šaškara, Skira i Haluva da na njih šalju svoje oružnike i radnike, da bi se ovi na njima izdovoljili, i one bi posle nekoliko dana dopale tolikih ozleda da se više nisu mogle micati








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   Sub 19 Dec - 13:06

Aleksandar Tišma

Za pohod na Solzeju spremao se dugo, nedeljama. Slao je glasnike do Javaza, a i sam je tamo sa mnom često odlazio, pored sveg žaljenja što se udaljuje od svog voljenog ženarnika. Obično bismo se spustili s planine uveče, nas dvojica sami, i banuli kod kovača kad je večerao. Pomno smo izdaleka osmatrali njegove prozore kroz koje je sijala svetlost buktinje, a kad bismo se uverili da je unutra tiho, privukli bismo se, proverili pogledom kroz prozor da nikog stranog unutra nema, pa bi tek onda moj naličnik pustio kliktaj sokolovog mladunčeta da upozori na naše prisustvo.

Javaz bi ga namah čuo i izašao da nas pozove u odaju. Ali Gospodar nije na to nikad pristajao, bez straže se osećao nesiguran u zatvorenom prostoru. Tražio je od Javaza da sa nama razgovara u čestaru bašte pozadi kuće.

Sadržaj razgovora bio je uvek isti: putevi koji vode kroz Solzeju, straže duž tih puteva, broj odraslih muškaraca po selima koja ti putevi spajaju, mogućna mesta za skrivanje, šume, pećine, jazovi; zatim u kneževini Solzeji sam grad Solzeja, njegovo prostiranje, zidine koje ga opkoljavaju, straže koje ga čuvaju, broj oružnika u službi kneza, njihov raspored i smeštaj, način njihovog snabdevanja hranom i oružjem, ulice koje vode ka dvoru; najzad sam dvor, njegove kapije, prostorije, unutrašnja straža, ložnice.

Ložnice su ga naravno najviše zanimale, ali je znao da mora najpre do njih stići kao pobednik da bi u njima uživao, u vlasti nad ženskim stvorenjima koja su one skrivale. I o njima je pokušavao da ispita Javaza, ali ovaj nije tu umeo mnogo da kaže, jedino ono što je čuo, a to je bilo uopšteno: mnoštvo žena u mnogim odajama; dok je o putevima koji su do odaja vodili znao mnogo više, pošto je kao mladić učio zanat i u gradu i u njegovoj najužoj okolini, a docnije često išao i ovamo i onamo da se snabde alatom, ugljenom, železom, pa i nekim namirnicama kojih kod kuće nije imao.

Sada je morao u sećanju da obnovi, na traženje Gospodarevo, sva ta putovanja, nabavke i susrete tokom njih, a ponekad bi mu moj naličnik naložio da sutradan ili narednih dana putem ljudi kojima veruje, ili upućujući se sam prema gradu ili nekom selu, proveri da li postoje i sad opisana mesta i predmeti i ljudi koji ih ispunjavaju, pa bismo nekog od sledećih dana dobijali od Javaza, tokom jedne od novih noćnih poseta, dopunu ili potvrdu onog što nam je ranije govorio ili opisao.

Nekad su Gospodareva raspitivanja izgledala suvišna, pa su naravno izgledali suvišni i odgovori koje je na njih posle izvesnog čekanja dobijao, ali meni se činilo da je njemu prilikom tih raspitivanja bilo manje stalo do onog što je pomoću njih saznavao, jer nije ni smatrao da je baš sve u njima bitno za njegove planove, nego je više od toga nastojao da proveri Javazovo pamćenje, koje bi svoje slabosti kad-tad u ponavljanju ispoljilo, a takođe sam imao utisak da su mu ponavljanja služila da sam u svojoj glavi učvrsti čuto da bi ga tako zaštitio od previda i zaborava. Kako su se pitanja ponavljala i razgranavala u nova, tako je postepeno osvajao znanja i obaveštenja koja je dotle imao samo Javaz, postajao i sam skladište znanja i obaveštenja o Solzeji i njenoj okolini, o njenim odbranama i braniocima i njenom muškom i ženskom življu.

Po danu je o istim činjenicama razgovarao sa Skirom, Šaškarom i Haluvom, u bivšoj pećini žena, ponavljajući saznane činjenice toj trojici njemu najbližih, sve dok nisu u svojim odgovorima i mišljenjima i sami pokazali da su njima ovladali. Tek potom je zatražio da oni podnesu plan napada na Solzeju. Ali taj plan je kod svakog od njih izgledao drukčije, u saglasnosti sa prirodom ovoga i onoga. Haluv je na primer savetovao sporo i oprezno napredovanje kroz kneževinu, uz postepeno ovladavanje pojedinim selima i savladavanje kneževih oružnika u njima, u očekivanju njihovog postepenog iscrpljivanja koje bi ih navelo na predaju. Šaškar je naprotiv bio za munjevit i potajni noćni prodor do kneževog grada, za zarobljavanje njegovih žena i njihovo sprovođenje, pod bitkom, na brdo Dargil, čiji bi neotkriveni prilaz omogućio da neprijatelju izmaknemo a da nas on ne sledi. Skir, opet, bio je za silovit ali postepen prodor, zauzimanje prestonice i preobraćanje njegovih pobeđenih branilaca, pretnjom smrti i unakažavanjem obraza, u poslušnike i saveznike.

Gospodar nije povlađivao nijednom, samo ih je slušao. Zatim je zatražio da mu se podnese izveštaj o tačnom broju naših oružnika i o njihovoj spremnosti za boj. Posebno ga je zanimalo kako se vladaju nekadašnji kulučari koji su sečom svojih manje srećnih drugova postali dargilski borci. Neki su bili dospeli kod Skira, drugi kod Šaškara, a dvojica čak kod Haluva u radionice. Sva trojica glavara tvrđahu da se ovi njihovi novi ljudi ponašaju kao i ostali Dargilci, poslušno iz straha, sve dok ih svađa ili neki drugi povod ostrašćivanja ne navede na ispad, posle kog ih tek kazna vraća redu i potčinjavanju. Neke od njih Gospodar je već kaznio zatvaranjem u kavez, neki behu kaznu i izdržali, a neke je koristio da bi njihovim nakupljenim ogorčenjem pomučio žene koje su mu se zamerile.

I sad je jedan od dvojice oružnika zatvorenih u kaveze bio nekadašnji kulučar. Gospodar ga je posle razgovora u bivšoj pećini žena obišao zajedno sa mnom, ispitao ga da li se kaje zbog toga što se sukobio sa svojim naredbodavcem, Šaškarem, pa mu je obećao skoro oslobađanje iz kaveza uz nagoveštaj da će mu biti pružena prilika da se dokaže u boju. Onda je jednog od sledećih dana pustio oba kažnjenika iz kaveza, a Skiru, Šaškaru i Haluvu saopštio da izbegavaju dalja kažnjavanja svojih potčinjenih, jer mu je svaki čovek potreban u svom najboljem telesnom i duhovnom stanju.

Obznanio je ujedno da će nasuprot tome ubrzano slati žene po kazni u spavaonice oružnika, a i činio je to, izražavajući svaki čas nezadovoljstvo nekom od njih bilo tokom igre u dvorištu bilo na večernjim zabavama.

Njegovo povećano kaznoljublje prema ženama oslanjalo se na očiglednu potrebu da se broj stanovnica ženarnika smanji, jer sa robinjama koje smo doveli posle njihove kupovine od Terpovelja, koja se pretvorila u seču, imali smo ih mnogo više nego što je bilo slobodnih izbi. Umesto da promeni unutrašnji izgled i raspored tih boravišta, pa da recimo u svako smesti po dve a u nešto i po tri žene, on je bio rešio da dvadeset i tri koje su stanovale u izbama u času dolaska robinja zadrži gde jesu, a da u preostalih dvadesetak smesti svih osamdeset prinova, ne mareći što će u svakom krevetu morati da leži po njih četiri.

Kažnjavajući ih naizgled zato što su mu tako lako pale u plen, podvrgavao ih je grubostima i noću i danju, i kao što je njihova osuda na lošije postupanje bila po noći oličena u teskobi i gurnjavi, tako je po danu oblikovao za njih na dvorištu posebno kolo, u kome je mesto loptanja bila ustanovljena trka, čiji se svaki krug završavao osudom najsporije, poslednje.

Kaznu je izvršavao on sam, sa surovim zadovoljstvom. Kolo robinja bio je poverio žutulji iz Babnaka kojoj je Haluv morao dati sašiti drugu haljinu, i prodorni glas ove slabašne žene svaki čas bi proglasio završetak po jedne trke oko dvorišta i ime njene gubitnice. Tada bi Gospodar napustio blizinu Tehvolinog kola, kojim se radije bavio ali nije propuštao da baca poglede i na skupinu bivših robinja, tako da ga je povik njihove nadzornice uvek nalazio spremnog da brzo pretrči do nje koja je već pokazivala prstom na vinovnicu, a ova već padala na kolena pred Gospodarem, koji bi je onda počeo udarati pesnicama, gaziti, ili bi je naprotiv pozvao da pođe s njim u izbu, gde bi je obasuo svojom muškom samovoljom. Brzo mu je svaka dosadila i brzo bi je slao u bolnicu, pa obaveštavao Šaškara, Skira i Haluva da na njih šalju svoje oružnike i radnike, da bi se ovi na njima izdovoljili, i one bi posle nekoliko dana dopale tolikih ozleda da se više nisu mogle micati, pa ni nekome pružiti zadovoljstva.

Tada bi ih obilazio samo Majmun, da im nakvasi rane i usne. A kada bi umrle, on, a ne više stražar, sam ih je odvlačio preko potoka do provalije i sa njenog ruba ih, klečeći i pipajući pred sobom, otiskivao u prazninu, za hranu crvima ili orlovima.

Gospodar je njihovim nestajanjem bio samo delimično zadovoljan.

"Najzad ih ima opet samo četrdeset", rekao je jednog dana. "A nije mi bilo lako da ih se otarasim, veruj. Za svakom mi krvari srce. Ma kako da sam ih izupoznavao, ma kako da mi je vremenom neka postala dosadna pa čak i otužna, svaka je ipak nosila u sebi nešto što je čini ženom, pa dakle i poželjnom, nešto što sam morao prežaliti pre nego što sam je odgurnuo i zauvek je se odrekao, jer će, čim nije sa mnom, biti uništena. Ali moram, Parnjače, moram, jer vreme požuruje. Što ih manje ostane živih, manje će Haluv imati na brizi, a što ih manje ima na brizi, trebaće mu manje ljudi da ih snabdevaju, njih i sebe, hranom, odećom, svim potrebnim. Tako ćemo dobiti više vojnika za pohod, a od broja vojnika koje možemo povesti zavisi da li ćemo Solzeju osvojiti."

Vesna Roganović | 12.06.2010.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Tišma   

Nazad na vrh Ići dole
 
Aleksandar Tišma
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Protoprezbiter Aleksandar Smeman
» Aleksandar Šmeman: Evharistijsko bogoslovlje
» Alfred Aleksandar Gockel
» Aleksandar Sergejevič Puškin
» UPOTREBA COVEKA - ALEKSANDAR TISMA
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-