Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Janko Veselinović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:17

Oko pet časova ujutru, 14. juna, njemu je opet pozlilo. U kući su se svi uznemirili. Janko je još bio pri svesti, samo se žalio na bolove. Počeo se mučiti. Zatražio je očevu ruku da je poljubi. "Stari roditelj oseti odjednom šta to znači i sa suznim očima pruži mu ruku. Janko polako spusti poljubac na nju i diže glavu. Zatim se zavali u svoju naslonjaču, obe ruke pusti po naslonima i malo uzdiže i zavali glavu. Steže usnice i sklopi oči i u takvom položaju ostade. Dvaput se nešto pokrete u grkljanu i zastade. Usta Janko nije nikako otvarao. Umro je neprimetno, tiho, kao da je zaspao. Kad su mu pristupili pop Miloš i prijatelji, srce Jankovo i bilo nisu više radili".

Umro je 14 (27) juna 1905. godine u 6 časova ujutru u roditeljskoj kući u Glogovcu. Umro js u svojoj rodnoj Mačvi.

Crkvena zvona su prva oglasila Jankovu smrt. Uskoro je iz Bogatića telegrafskim žicama prostrujala vest čitavom Srbijom o preranoj smrti istaknutog srpskog pripovedača. Okupi se čitavo selo. Dođoše i učitelji iz susednih sela. Dođoše i mnogi prijatelji sa strane. Dvorište se punilo. Predveče stiže i njegov brat Steva. Stizali su i mnogi telegrami — izjave saučešća. Među prvima su bili Mostarci, srpski književnici Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović... Za njima i mnogi drugi.

Srpski načelnik Vulović uputio je pismo svim predsednicima opština i zatražio da oni, zajedno sa učiteljima i sveštenicima organizuju masovan dolazak seljaka u Glogovac na Jankovu sahranu.

U prvim jutarnjim časovima na Vidovdan počeo je da dolazi narod iz Mačve; učitelji i učenici osnovnih škola, sveštenici i predsednici opština, devojke i mladići, starice i starci. Pristizali su i delegati iz udaljenih mesta: Niša, Novog Sada, Karlovaca; predstavnici kulturnih i umetničkih društava: Književne zadruge, Književničkog društva, Narodnog pozorišta, predstavnici raznih redakcija: Dela, Samouprave, Odjeka, Dnevnog lista; dopisnici listova: Politike, Pravde, Štampe, Narodnog lista i drugih. Ministarstvo prosvete je uputilo telegram a vlada Kraljevine Srbije odredila okružnog načelnika iz Šapca za svog zvaničnog predstavnika. Iz Šapca su došli Pevačko društvo i predstavnici Učiteljskog udruženja. Pristizali su mnogobrojni telegrami, na odar polagani venci od poljskog cveća. Na sahranu su došli i poznati književnici, umetnici i kulturni radnici: Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milan Grol, Milorad Gavrilović, Milorad Pavlović Krpa i drugi. Sve do sahrane Jankova majka se nije pomakla s mesta: sedela je pored njegovog odra, bez jauka i reči, odsutna i utučena, i neprestano gledala u ukočeno lice svog prvenca. Uz prisustvo ogromnog broja seljaka i Jankovih prijatelja i poštovalaca sa strane sahrana je obavljena u četrnaest časova. Bilo je oko deset govornika: Simo Matapulj, Radoje Domanović, Milorad Gavrilović, Pavle Marinković, predstavnik učitelja iz Bosne, predstavnici raznih udruženja. Jankov kovčeg su nosili njegovi zemljaci i prijatelji od kuće do crkve njegovi rođaci i prijatelji iz Beograda, od crkve do groblja učitelji iz Mačve. Oko šesnaest časova završen je pogreb i Jankov grob je bio prekriven mnogobrojnim vencima svežeg cveća.

Simo Matavulj je u svom govoru rekao: "Janko! Naši drugovi, članovi Srpskog književnog društva, poslaše me, da se u ime svih s tobom oprostim, da tebe najvrednijeg člana, ponos našeg Društva, ispratim do tvog večnog boravišta!
Došao bih i sam, u svoje ime, dragi druže, da ti dam poslednje celovanije, jer, oplakujući sa vascelim Srpstvom slomljeno zlatno pero, presahnuli izvor umetne lepote, ugled nedostižni čistote i krasote srpskog jezika, što se sve skupa zove Janko Vesslinović, plačem u isto vreme za dobrim drugom! Mili Janko, znao si koliko te ljubim i cenim! Za četrnaest godina našeg drugovanja, imao sam prilike da se divim i tvome velikom talentu, i tvojoj lepoj duši, i tvome muškom pregalaštvu, i tvome hrišćanskom osećanju i visokom gledištu, kada si lako praštao uvredu, nepravdu, uniženja mnoga...

Ma čim se mi tešili, ma kako ti bogovima ugodan bio, pa stoga mlad preminuo (što bi u ovakvoj prilici rekli ljudi starovremeni) ipak je tvoj vek suviše kratak bio! Kad si lani, baš u jeku leta, kao ovo sad, u drugoj kitnjastoj srpskoj pokrajini, u Sremu, poljubio grudvu zemlje, koju si spustio u Zmajev grob, i tim dirljivim načinom više suza izmamio nego što učiniše mnogi besednici, onda nam se činjaše, da gledamo živ simbol; i ako mlad, veliki umetnik prihvaća luču koja se ugasila u ruci starca velikana! A gle sad jada, grudvu tebi namenjenu celivam ja stariji i u ime mnogih starijih!... Zli udes naš!

Janko, proslavljeni i napaćeni! I ako dan tvoj rano mrče, donese ti veliku radost i veliku patnju. Kad si kao skroman seoski učitelj pokušao da se ogledaš u mesnoj književnosti pa očekivao smeran uspeh, iznenadi te slava neslućena! Ti se nadaše steći priznanje i hvalu samo u svojoj Mačvi, a onamo, koliko je širom zemlje Srpske i božanstvenoga srpskog jezika, ti zanese lepotom tvoga pričanja i oblika mu! Postade odjednom omiljeni prvi pripovedač... Ne prođe mnogo, i tebe s poštom primi ceo slovenski svet pa i mnogi tuđinci!

...Klasična zemlja Mačva, rodila je divove iz prvog ustanka, i diva na peru Janka! Blagoslovena rodnost njena neće propasti. To nadanje nadahnjuje Jankov grob!"

Stanoje Filipović: Janko Veselinović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:18

ŽIVOT I DELO
JANKA VESELINOVIĆA
1862—1905





Janko Veselinović sa roditeljima




Jankovo venčanje








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:18

IZLOŽBA 7 — 28. 12. 2005
Autor izložbe
BRANISLAV STANKOVIĆ






Sahrana Janka Veselinovića
Janko Veselinović umro je 14. juna u očevoj kući u Glogovcu, gde je i sahranjen.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:18

Izgubljeni rukopis Janka Veselinovića pozajmljen od Biblioteke za gradsku izložbu 1952. godine

ŠABAC — Posle više od pola veka u Narodnom muzeju u Šapcu prekjuče je pronađen izgubljeni rukopis pripovetke Janka Veselinovića "Čiča Pera". Delo poznatog pisca bilo je pozajmljeno muzeju za gradsku izložbu 1952. godine, a revers je potpisao tadašnji direktor Đorđe Kostić. Original "Čiča Pere" pronašao je prilikom raspremanja depoa novi direktor Branislav Stanković.

"Čiča Pera" se tako vratio u vitrine Biblioteke šabačke (kojoj je pripadao) baš na stogodišnjicu smrti Janka Veselinovića. Prvi trag da rukopis iz 1890. godine uopšte postoji, otkrila je direktorka Biblioteke mr Sonja Bokun-Đinić 1998. godine, kada je sa višim knjižničarom Nadom Radovanović počela preuređenje zavičajne zbirke.

Jedan od kartona svedočio je o postojanju tri rukopisa Janka Veselinovića: "Seja", "Krivokletnik" i "Čiča Pera", ali je ovaj poslednji nedostajao. Ubrzo smo pronašli i revers od 1. oktobra 1952. godine i odmah obavestili kolege u Muzeju — objašnjava Sonja Bokun-Đinić.

Direktor Muzeja Branislav Stanković kaže da je rukopis "Čiča Pere" našao u potpuno nadrealnoj situaciji, u sanduku na tavanu zgrade. Početkom marta u Muzeju su započeli detaljnu reinventarizaciju depoa, ali ovaj obiman posao još nije priveden kraju. Na poleđini "Čiča Pere" stoje dva pečata Muzeja, što ukazuje da je dokument neopaženo prolazio kroz ruke više puta.

Pronađeni original pripovetke Janka Veselinovića napisan je na dvanaest strana takozvanog trgovačkog papira. Iste 1890. godine objavio ga je privatni beogradski izdavač "Valožić". To je priča o dobrodušnom srpskom seljaku, na koga je sin digao ruku i isterao ga iz kuće.

M. Mijušković | Politika | 27.07.2005.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:19

SUSRET ČIKA LJUBE NENADOVIĆA I JANKA VESELINOVIĆA

U Valjevu pre 120 godina


Uspomena na srpske velikane, koja kao kandilo zasija nad godinama njihovog spomena u Srpstvu, razbija veo zaborava. I ove godine, leta Gospodnjeg 2005, sećamo se godišnjice onih srpskih književnika koje smo u mladosti čitali i zavoleli; godišnjice velikog Valjevca, pesnika i putopisca čika-Ljube Nenadovića (1826—1895—2005) i tužnog spomena na srpskog pripovedača i boema Janka Veselinovića (1862—1905—2005). U pameti nam je ostalo zapisano da je prošlo od zemne smrti i jednog i drugog srpskog velikana mnogo godina — nezaborava; Čika-Ljuba Nenadović je preminuo pre ravno 110 godina, a Janko jednu deceniju kasnije od njega i upravo ove godine istekao je tačno jedan vek od njegove prerane smrti: u 43. godini života.

Čika Ljuba je u starosti najradije obitavao u Valjevu i Brankovini, a Janko, rođen u Mačvi, učiteljevao je u Svileuvi (1881—1883; 1886—1888), pa u Koceljevi, Šapcu, da se potom uputi u boemski Beograd gde je živeo poslednjih petnaestak godina, do same smrti. Današnji čitalac njihovih dela možda će se kadgod i zapitati: da li su se, nekom prilikom, sreli i kad je to i gde bilo? Jedno pismo iz Jankove prepiske koje mi je slučajno došlo do ruku, daje nam potvrdan odgovor.

Da odmah istaknem: do susreta Čika Ljube, starijeg od Janka 36 godina, i učitelja svileuvskog Janka došlo je u Valjevu 1887. godine. I o tom susretu piše sam Janko u pomenutom pismu. Pre nego što ga saopštim, opisaću okolnosti pod kojima je došlo do tog nezaboravnog viđenja.

UČITELJ SVILEUVSKI I PRIPOVEDAČ — Poznato je da je Janko Veselinović dvaput bio učitelj u selu Svileuvi, u šabačkoj Tamnavi; drugi put u periodu 1886-1888. Iz tog vremena sačuvano je jedno Jankovo pismo, datirano "10 decembra 1887. u Svileuvi", koje je on uputio uredniku književnog časopisa "Stražilovo", u Novi Sad, profesoru i književniku Jovanu Grčiću (1855—1941). Ugledni profesor je, šaljući mu svoj književni časopis u Svileuvu, pozvao Janka da napiše neku priču i za "Stražilovo", ali se on nije odmah odazvao. Uzroke svog nepisanja objasnio je Janko ovako: "... Ali, pre svega ja moram da se izvinim, ako se uopšte i mogu pred vama izviniti. Sami ste veliki trudbenik na srpskoj knjizi, pa ćete pojmiti kako po neki put dođu i taki časovi kad niste u stanju ni perom udariti. Taki časovi došli su i meni posle svršetka moga rada koji sam 'Otdžbini' poslao. Verujte mi da sam prosto bio nesposoban i da jedno pismo napišem. Ponekad mi je i dolazila volja da pišem, ali tad sam bio u poslu koji me hlebom hrani, u mojoj četvororazrednoj školi u kojoj imam 75 učenika. Ja mislim da ćete pojmiti da je meni nemoguće da jedan posao radim na uštrb ovom radu, koji me hrani. Ako mi to može poslužiti kao izvinjenje — dobro; a ako ne — onda zadržite ubeđenje da sam lenjština; ja se drukčije ne mogu izviniti..."

Pošto se izvinio uredniku "Stražilova", on je pokušao da povrati poverenje da će se saradnja ostvariti. Učinio je to ovako: "Za sad vam šaljem jedan mali rad. Pročitajte ga, pa ako bude dobar — vi štampajte, a ako ne, vi budite dobri te mi ga vratite... Sad sam se prilično odmorio, a što je najglavnije: podmirio sam "Otadžbinu" za nekoliko meseci, te ću tako moći šiljati moj rad i drugim našim književnim listovima, a ponajpre "Stražilovu."

Kako se urednik i ranije žalio da nije u mogućnosti da daje veće honorare, Janko mu je otpisao: "Odnosno honorara mogu vam kazati ovo: Meni 'Otadžbina' plaća od štampanog tabaka 50 din. To mi je dovoljno sa ovo moje plate, pa nisam rad da teretim srpsku knjigu. Ja ću na 'Stražilovu' raditi besplatno sve dotle dok 'Stražilovo' ne steče mogućnosti da plaća svoje suradnike — pa da bi to bilo do veka. Dotle plaćajte potrebnijim... Mislio sam da srpska knjiga bar tamo dobro prolazi, ali me je samo srce zabolelo kad sam pročitao pismo urednika 'Nemanje' koji mi kaže: da kao urednik nema više plate od 2 dukata mesečno!... Verujem da 'Stražilovo' bolje prolazi od 'Nemanje', ali verujem i to, da i ono jedva veže kraj s krajem. Meni kao honorar možete poslati 'Stražilovo' za prve dve godine, a za ovu od br. 39-og, pa na dalje; sem toga, pošljite mi i br. 33, jer ga nisam dobio. 'Stražilovo' za porošle godine ne morate slati dok ne dobijete drugi moj rad..."

Janko se odužio uredniku "Stražilova" tako što mu je sa ovim pismom poslao jednu vrlo zanimljivu pripovetku sa naslovom "Ljuban" i ona je objavljena u broju dva tog časopisa za 1888. godinu. Ta pripovetka spada u najbolje koje je Janko napisao. Tema je crpena iz seoskog života u Svileuvi, a glavni junak je nesrećni, siromašni i napušteni umobolni seoski momak Ljuban, koji se smrzao u snegu u jednoj graničnoj jaruzi između Batalaga i Svileuve, "glava mu u valjevskoj, a noge u šabačkoj" nahiji. Janko je opisao istinit događaj. Po sećanju uglednog Svileušanina Drage Milovanovića u selu se pričalo da se Ljuban pravim imenom zvao Ljubomir Vićentić iz familije Vićentića u Gunjačkoj mali, u Svileuvi. Protokol umrlih to potvrđuje podatkom da je čovek sa tim imenom preminuo 1886. godine.

POSETA ČIKA LJUBI NENADOVIĆU — Drugi deo ovog opširnog pisma uredniku "Stražilova" Jovanu Grčiću nešto je zanimljiviji. U njemu se Janko interesuje za poznatog sremskog pripovedača Pavla Markovića-Adamova (1855—1907). "Pozdravite Paju Markovića", piše on. "Vrlo mi je žao što nemam njegove knjige 'Na selu i prelu'. Naručivao sam knjižarima šabačkim da je dobave, pa neće. Pozdravite ga neka mi pošlje svoju adresu i sliku, a i ja ću njemu moju."

Zatim Janko pominje svoju značajnu posetu Valjevu u jesen 1887. godine i svoj susret sa popularnim čika Ljubom Nenadovićem u Valjevu. Taj deo pisma vezuje za Adamova, a glasi ovako: "... Možete mu (dakle Paji Adamovu) kazati i nešto što će mu milo biti da čuje: Jesenas sam bio u Valjevu sa našim veteranom Ljubom Nenadovićem. Izmeđ' ostalog poveli smo razgovor i o našoj književnosti. Čika Ljuba reče mi ovo: "I ako smo skorašnji, i ako nema mnogo kako smo počeli samostalno živeti — opet se vidi veoma veliki napredak kod nas. Uzmimo pripovetku. Srpska pripovetka ima budućnosti. Srbi s one strane Save i Dunava imaju pripovedača: Paju Adamova, a Srbi s ove strane imaju Veselinovića... Mene mrzi da laskam, a naročito mladim ljudima, jer postaju sujetni, ali ja samo dajem što je čije. Vama je 25 godina i Adamov ako je malo stariji od vas. Šta ćete vi uraditi dok dođete u moje godine... Samo truda!"

Navodeći čika Ljubine reči Janko je uz pozdrave uredništvu "Stražilova", kratko dodao: "Meni je milo što to mogu kazati Adamovu. Pozdravite ga dakle."

Zanimljivo je danas, posle toliko godina, podsetiti se jedne nepoznate čika Ljubine ocene o kvalitetu naše tadašnje pripovedne proze i vrednosti naših pripovedača — Paje Markovića-Adamova i Janka Veselinovića. Značajno je, da se čika Ljuba nije varao. Posle njega, to je potvrdio i najpoznatiji srpski književni istoričar, dr Jovan Skerlić, koji ih je obojicu, zajedno sa čika Ljubom, uneo u svoju neprolaznu istoriju nove srpske književnosti. A taj se sud poštuje i danas...

Đorđe Perić | septembar, 2005.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:19

JEDAN MOGUĆI ŽIVOT


VEK OD SMRTI JANKA M. VESELINOVIĆA

Životna i stvaralačka biografija pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka M. Veselinovića (1862—1905), jednog od začetnika srpske realističke seoske pripovetke, obeležena je svetlošću dara i tragičnošću kratkovečnosti

Sin seoskog sveštenika, rođen u Mačvi, on nije stigao ni uspeo da stekne visoko obrazovanje. Mada je, kao toliki drugi srpski intelektualci i stvaraoci izvesno vreme, učeći, proveo u Beču. U tom gradu on se posebno zbližio sa Jovom Aleksićem, potonjim prvim veterinarom u Srbiji, i od njega više saznao o Aleksićevom pretku hajduku Stanku. Pošto je postao seoski učitelj imao je priliku da se upozna i srodi sa narodnim životom. Tako je pod uticajem lektire maloruskih realista, te srpske narodne i dostupne mu savremene književnosti, počeo da literarno uobličava slike iz seoskog života. Posle početničkih teškoća, osokoljen uspehom prvih radova i pripovednih knjiga, Janko Veselinović je za oko dve decenije stvorio obimom veliko i značajno književno delo. A ono mu je donelo ugled i slavu jednog od napopularnijih pisaca srpskog jezika. Njegov romantičarsko-istorijski roman Hajduk Stanko i danas je kod nas jedna od najobjavljivanijih i najčitanijih proznih knjiga.

Bivajući odan idejama Svetozara Markovića o vrlini patrijarhalnog i tradicionalnog načina života on je, u većini svojih pripovednih tekstova, folklornom stilizacijom, sa lirsko-sentimentalnim patosom slikao idilični život mačvanskih i posavotamnavskih seljaka. Odnosno ispisao ep o seoskoj zadruzi čija je deoba, po pravili, bivala osnov za tragičko osipanje i propast zajednice i pojedinca. To je posebno vidno u kartkom romanu Seljanka koji sadrži obilje etnografskih činjenica. Toliko mnogo da je smatran štivom koje pouzdano prikazuje vidove i način narodnog života, druge polovine devetnaestog veka, u Zapadnoj Srbiji. Dok je u romanu Hajduk Stanko Veselinović dao romantičarsku sliku borbe za oslobođenje od Turaka. Ali bez razvijenijeg istorijskog plana i složenijeg psihološkog nijansiranja likova. Međutim, zbog prijem čivog evokativnog tona u kome je oživljena daleka junačka prošlost, razvijene fabule i dinamične radnje taj roman doživeo je vremenom veliku naklonost publike. Postao je nezaobilazna mladalačka lektira i prava narodna knjiga. Slika-spomenik svoga doba.

JEDNA KARIJERA
 
Potpuno suprotnu stranu Veselinovićeve stvaralačke geneze predstavlja nedovršeni roman Junak našeg vremena. U tematsko središte tog nezavršenog romana postavnjena je priča o razvoju jedne karijere. Sa jasnom namerom da slikajući razvojni put Srećka Srećkovića (za izgradnju tog lika Veselinović je uzeo primer Vladana Đorđevića, režimskog političara) predstavi do čega dovodi nesrazmera između nevelikog talenta, golemih ambicija i karakterne nesavršenosti romansijer je, na širem planu, slikao građansko-političke prilike završne četvrtine deventaestog veka u Srbiji. U tom romanu Veselinović je realista u doslovnijem smislu, kao i individualno-psihološki i društveno-politički analitičar. U takvom njegovom kreativnom nastojanju naziru se crte modernijeg pristupa narativnom oblikovanju. Mada nezavršen, roman Junak našeg vremena jeste najostvarenije Veselinovićevo književno delo. On pokazuje da je ovaj popularni pisac tradicijskom nizu srpske književnosti priložio ostvarenje koje, istina, odudara od tematskog opsega onih književnih radova koji su ga učinili popularnim, ali pri tom pokazuje i drugu stranu njegovog književnog poslovanja — sasvim određen društveno kritički i politički angažman. To je, zapravo, onaj Janko Veselinović građanin-pisac koji se, kao takav, neopravdano retko pominje. A čitav niz srpskih romana na društveno-političke teme u dvadesetom veku, u ovom Veselinovićevom romanu ima nesumnjivog preteču.

VEZA SA VELOM NIGRINOVOM

Veselinovićevi dramski tekstovi Potera i Đido imali su sudbinu sličnu njegovim proznim delima. Dok je kritika o njima imala podenjeno mišnjenje publika ih je, posebno dramski komad Đido, bezrezervno prihvatala. Najpre zbog lepih narodnih melodija koje su bile uključene u dramski tekst. Slično drugima i Veselinović je, kao pisac od savremenika bio osporavan. Ali toliko popularan i voljen nije bio niko! Mada je malo prema kome, kao prema njemu, sudbina bila toliko varava.

Legenda o stasitom, muževnom, leporekom piscu, boemu koji je voleo narodne pesme (lepo ih je i pevao) začela se još za njegovog života. Dopunjavana i proširivana ona je, u formi anegdotskih crtica, živa i danas. Onaj koji je pripovedao o veličini i snazi ljubavi, pobratimstva i sloge, doživeo je da ga prijatelji i poštovaoci obaspu ljubavlju i pažnjom. No ona nije bila dovoljan lek za opaku bolest, kao ni za lične nesreće i razočaranja. Strasna veza sa lepom beogradskom glumicom Velom Nigrinovom, davno je prešla u priču, oko koje se već formirao ozarujući nimbis sentimentalne povesti.

Usud kratkovekosti nije mimoišao ni Jankove potomke. Jedino dete, ćerka Persida, rodila je pisca i novinara Janka Tufegdžića. Pored dedinog imena i literarnog dara, on je nasledio i ljubav prema rodu. Zbog toga iz tame svetskog (građanskog) rata nije izašao. Često sudbina, u poremećenim vremenima, ume da uzme najodvažnije, najbolje.

Sećajući se danas imena, života i dela Janka M. Veselinovića mi uočavamo kao se ono najbolje što je napisao drži i opstaje. A, pri tom, uviđamo i da su neke njegove prozne stranice važne za zasnivanje novovremenog književnog modernizma. Naknadni čitalački i analitički pogled na jedan deo njegovog opusa pokazaće da on nije bio samo bukolički pripovedač, već i samosvesan i angažovan intelektualac u svom vremenu.

Mileta Aćimović Ivkov | Politika | 03.09.2005.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:20

VEK OD SMRTI JANKA VESELINOVIĆA

U Biblioteci grada Beograda traje izložba posvećena Janku Veselinoviću

Povodom sto godina od smrti pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka Veselinovića (1862—1905), jednog od začetnika srpske realističke pripovetke, do 16. septembra u Biblioteci grada Beograda traje izložba posvećena njegovom životu i delu. Autor izložbe je direktor Narodnog muzeja u Šapcu Branislav Stanković, čiji je prevashodni cilj bio da priredi novo čitanje Janka Veselinovića, kao pisca građanske svesti, svesnog kritičkog i političkog angažmana, koji je svoje delo svedočio sopstvenim životom. Autor teksta kataloga izložbe je Mileta Aćimović Ivkov, još jedan Mačvanin koji se odužuje Janku Veselinoviću.

Uobičajena su mišljenja da je Veselinović seoski učitelj, ruralni pisac koji sedi pored ognjišta i beleži priče mudrih seljaka. Odlučio sam da na drugačiji način predstavim ovog pisca i ponudim novo viđenje njegovog književnog dela i intelektualnog delovanja, bez želje da ijednog trenutka umanjim značaj onog doba njegovog života koje je proveo u Mačvi, Tamnavi ili Šapcu. Izložba ga pokazuje, pre svega, kao čitanog i voljenog pisca čiji je romantičarsko-istorijski roman "Hajduk Stanko" i danas kod nas jedna od najviše objavljivanih proznih knjiga i čija su dela među najprevođenijim na strane jezike. Autor izložbe akcenat je stavio na poslednjih petnaest godina Veselinovićevog života, koje je on proveo u Beogradu. "To je vreme koje ga pokazuje u svetlosti modernosti, i smešta ga u sam vrh ondašnje srpske intelektualne elite", kaže Branislav Stanković.

Kao primer za ovu tvrdnju naš sagovornik navodi izloženu fotografiju Janka Veselinovića sa prijateljima, na kojoj je pisac sa Svetozarom Ćorovićem, Simom Matavuljem, Aleksom Šantićem, Slobodanom Jovanovićem, Miloradom Mitrovićem, Atanasijem Šolom, Radojem Domanovićem, Svetolikom Jakšićem, Jovanom Skerlićem i drugima.

Da je pisac stvaralaštvom i idejnošću nerazdvojan od svoga doba, pokazuje i Stankovićeva postavka.

Poslednjih decenija 19. veka, za vreme apsolutističke vladavine dinastije Obrenović, dolazi do formiranja prvih stranaka u Srbiji, liberalne, naprednjačke i radikalne, koja je inače prva shvatila ozbiljnost stranačkog rada. Njenu politiku narodu su približavali seoski učitelji i sveštenici, a Janko Veselinović bio je pod uticajem Nikole Pašića i Svetozara Markovića, težeći socijalnoj pravdi. Često je zbog svojih satiričnih tekstova bivao hapšen i izdržavao zatvorske kazne u nekoliko navrata.

Janko Veselinović pisao je i o pozorištu i za pozorište. Izložba prikazuje i fotografiju glumice Vele Nigrinove, velike piščeve ljubavi, koja je u prvih 20 predstava igrala Ljubicu u "Đidu".

Mogu se videti i slike Veselinovićevog bečkog prijatelja Jove Aleksića, potonjeg prvog veterinara u Srbiji, koji mu je pričao o svom pretku hajduku Stanku Aleksiću i tako piscu dao ideju da stvori lik Hajduk Stanka iz Crne Bare. Ovaj roman, Janko je posvetio našem najvećem naučniku Nikoli Tesli — "junaku našeg doba", zbog koga će izložba o Janku Veselinoviću gostovati i u Njujorku, kao i u Beču i Berlinu.


MAČVA ODAJE POČAST Pod pokroviteljstvom Vlade Republike Srbije i Srpske pravoslavne crkve, 4. oktobra biće obeleženo 100 godina od smrti Janka Veselinovića u selu Glogovac u Mačvi gde je dugo godina radio i gde je sahranjen. Predsednik počasnog odbora manifestacije je naš istaknuti dramski pisac Dušan Kovačević, ambasador SCG u Portugaliji, a na čelu organizacionog odbora je ministar prosvete dr Slobodan Vuksanović. Među uglednim ličnostima našeg kulturnog i političkog života, koje učestvuju u radu odbora, su i episkop šabačko-valjevski Lavrentije, predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković, akademik Matija Bećković, prof. dr Milo Lompar, Dragan Dragojlović, predsednik Zadužbine Ivo Andrić, Radoš Ljušić, direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, mr Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije i drugi. Predviđena je i izložba "Život i delo Janka Veselinovića (1862—1905)" Branislava Stankovića, te svečana akademija na kojoj će o životu i delu istaknutog pripovedača i dramskog pisca govoriti akademik Nikola Milošević. Medijski pokrovitelj ove manifestacije je kuća "Politika".

Marina Vulićević | Politika | 13.09.2005.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:20

SVEČANOST U MAČVI

Duh i ličnost Janka Veselinovića ostavili su duboki trag u njegovom stvaralaštvu, rekao u besedi akademik Nikola Milošević

Salaš Crnobarski — Pod pokroviteljstvom Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve juče je u selu Glogovac i Crnobarskom salašu u Mačvi obeleženo sto godina od smrti pripovedača, romansijera i dramskog pisca Janka Veselinovića. Manifestacija je otpočela parastosom na mesnom groblju u Glogovcu, koji je održao episkop šabačko-valjevski Lavrentije, uz sasluženje sveštenika iz te eparhije. Potom je usledilo osvećenje krstova na novopodignutoj crkvi u susednom selu, Salašu Crnobarskom, u kojem je naš istaknuti pisac učiteljevao.

Svečanu akademiju u Domu kulture otvorio je oktet Sveti Serafim Sarovski iz Zrenjanina, kompozicijom "Bože pravde". Čast da održi besedu na ovom svečanom skupu pripala je akademiku Nikoli Miloševiću.

"Duh i ličnost Janka Veselinovića ostavili su duboki trag u njegovom stvaralaštvu", rekao je, između ostalog, Nikola Milošević. Prema rečima poznatog akademika, "kada se o nekom piscu progovori, priziva se i ličnost a ne samo njegovo stvaralaštvo. Nekad je taj trag dubok, nekad ne. U slučaju Veselinovića, on je veoma dubok, i potekao je iz njegove duše. Rajske." U nastavku besede, Nikola Milošević je govorio i o vremenu, burnom i značajnom, u kojem je pisac živeo i stvarao.

Posle svečane akademije otvorena je izložba "Život i delo Janka Veselinovića" autora Branislava Stankovića, direktora Narodnog muzeja u Šapcu. Obeležavanju stogodišnjice od rođenja Janka Veselinovića prisustvovali su Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine Srbije, zatim mr Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije, Vojislav Mihailović, potpredsednik Narodne skupštine Srbije, Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca, i Dejan Savić, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

Slovo o piscu je govorio i književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov, koji je kazao i to da je Janko Veselinović nacionalni klasik i zbog činjenice da je, uvodeći mačanske toponime u svoju prozu, ovaj deo Srbije trajno situirao u srpski duhovni, kulturni, odnosno nacionalni i civilizacijski prostor.

Program manifestacije obuhvatio je i izvođenje izvornih srpskih pesama muške pevačke grupe iz Badovinaca, a svečanost je spletom igara ulepšao i KUD "Hajduk Stanko" iz Šapca. Glumci Šabačkog pozorišta izveli su dve scene iz Veselinovićevog dramskog komada "Đido", dok su učenici OŠ "Janko Veselinović" iz Beograda pročitali odlomke iz romana "Hajduk Stanko".

J. N. — M. V. | Politika | 04.10.2005.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:23

TRIBINA POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA JANKA VESELINOVIĆA


BEOGRAD — U Udruženju književnika Srbije danas je, povodom 150.godišnjice rođenja pripovedača i romanopisca Janka Veselinovića (1862—1905), održana tribina posvećena jednom od najčitanijih srpskih pisaca, autoru romana "Hajduk Stanko", obaveznom delu školske lektire.

O piscu uzbudljivog štiva sa kojim su odrastale generacije govorili su urednik Tribinskog programa UKS Miljurko Vukadinović, prof. dr Dušan Ivanić i dr Miodrag Maticki, a tekstove je čitao dramski umetnik Toma Kuruzović. Rođen 13. maja 1862. godine u Crnobarskom Salašu u Mačvi, Veselinović je za dve nepune decenije stvaralaštva, 43 godine života, objavio 127 pripovedaka i dva romana, a iza njega je ostalo još nekoliko nezavršenih i započetih romana i pozorišnih komada.

Najpoznatiji roman "Hajduk Stanko", čija je tema Prvi srpski ustanak u Mačvi, prvi put je objavio 1896. godine, a dosad je izašao u više desetina izdanja i preveden je na mnoge jezike. "To je jedno od najuzbudljivijih dela u srpskoj književnoj tradiciji, o njemu se može razgovarati iz različitih perspektiva, vremena u kome je pisac živeo i roman nastao, kao i šta znači sada, sto godina posle nastanka", kazao je Ivanić. Ipak, on nije želeo da priča o najpopularnijem romanu Veselinovića, pisca koga su savremenici pamtili kao tipičnog "đidu", lepog, vedrog i nasmejanog čoveka koji je svet gledao kao lep i idiličan, već o tekstu "Pisma sa sela" koji je, prema njegovoj oceni, najbolji u čitavom opusu.

Veselinović je ovaj tekst pisao na samrtničkoj postelji, oboleo od tuberkuloze, pripovedač koji pesmama u prozi slika idilični svet mačvanskog sela, teme kojoj je posvetio svoj književni opus, od prve pripovetke koju je napisao 'Luda Velinka', menja idealističku poziciju, kritikuje, realno sagledava seoski život", ocenio je Ivanić.

Pisac koji je najlepše opevao selo u srpskoj literaturi, jer je hteo da ugodi svojim prvim čitaocima, seljacima sa kojima je živeo u rodnoj Mačvi, napisao je priče jasne i oštre radnje, prepune lirskih osećanja, tragao je za idealnim odnosima među ljudima, uveo je porodicu u srpsku priču, od početka je bio popularan i čitan i istovremeno oštro kritikovan, književni kritičari smatrali su njegovo delo kao preterano lirsko. Veselinovićevoj popularnosti doprineo je i uspeh njegovih dramskih komada "Đido", "seoski komad s pevanjem" koji je od premijere, 1892. godine do početka Prvog svetskog rata imao čak 84 izvođenja, a "Potera", "komad iz srpskog narodnog života u pet činova s pevanjem", od 1895. do 1913. godine pedeset izvođenja. Njegov opus, pored ova dva dramska komada, obuhvata pripovetke "Slike iz seoskog života", "Poljsko cveće", "Od srca srcu", "Rajske duše", "Zeleni vajati", romane "Seljanka" i "Hajduk Stanko" i četiri nedovršena romana "Borci", "Junak naših dana", "Seljak" i "Mašići".

Veselinović 1893. godine iz rodne Mačve odlazi u Beograd i postaje "duša beogradskog boemskog života 80-tih godina 18.veka i nije mnogo ulagao u svoj talenat. Ukazujući na manje poznat deo iz opusa Veselinovića, Maticki je rekao da je on kao čovek iz naroda sa sluhom za narodnu priču, imao i dubok osećaj za narodnu pesmu.

Veselinović je štampao antologiju sevdalinki koje je smatrao narodnim pesmama, iz toga se vidi da je imao istančan osećaj za narodno stvaralaštvo, kazao je Maticki o piscu koji je ostao upamćen kao odličan pevač, druželjubiv, vedar čovek nesvakidašnje dobrote koji je u svojim delima dočarao idiličnu sliku sveta, a junaci su mu bili dobri, plemeniti i pobožni ljudi. [Tanjug]  18.05.2012.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:24

SJEĆANJE NA ŽIVOT I LJUBAVI JANKA VESELINOVIĆA

Srbija, Beograd i Mačva uveliko se pripremaju da u maju ove godine obilježe 150. godišnjicu rođenja pisca Janka Veselinovića, autora najprevođenijeg srpskog romana "Hajduk Stanko", te pozorišnog komada "Đido" i nebrojeno mnogo priča iz seoskog mačvanskog života. Možda će neko pomenuti i njegovu ljubav prema Augusti Veli Nigrinovoj. Ko zna? Možda će je i prećutati. A ne bi trebalo, jer je ta ljubav ostala u pamćenju Skadarske ulice, ali i značajan međaš u književnikovom životu.

Uz boemovanje u Skadarliji, započeto u prošlom milenijumu, nastale su brojne pripovijesti i legende — sastavni dio mita o Skadarskoj ulici u Beogradu.

Jedna od legendi tog vremena bila je Augusta Vela Nigrinova, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, čiju su dominaciju scenom mnogi dovodili u vezu sa njenom ženstvenošću i klasičnom ljepotom, ali i dostojanstvenom pojavom i sugestivnim tumačenjem uloga. Vela je rođena u Ljubljani 14. novembra 1862. godine, po ocu Čehinja, po majci Njemica. Ime je dobila po ocu Avgustu, koji je radio na željeznici.

Njeni biografi kažu da je bila predodređena za veliku glumicu, za divu, još u ranoj mladosti. Sa nepunih četrnaest godina nastupila je u glavnoj ulozi u jednoj predstavi Slovenačkog dramskog društva i odmah pokazala izuzetan prirodni glumački dar.

Po nagovoru Davorina Jenka, potonjeg kompozitora srpske himne "Bože pravde", Vela Nigrinova dolazi u beogradsko Narodno pozorište i prvi put nastupa 21. oktobra 1882. godine. Ta njena prva pojava u Beogradu, u predstavi "Debora", pretvorila se u pravi umjetnički događaj.

Njeni savremenici su kazivali da je diva u početku imala niz problema, jer je teško učila srpski jezik. Osim u srpskoj prestonici, ona je nastupala i na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Oduševljeni dio ženske publike, u znak zahvalnosti, Veli Nigrinovoj podario je narukvicu od zlata i brilijanata. Gostovala je i u Zagrebu, Sofiji, Ljubljani... Iz Praga, iz domovine njenog oca, stigao je poziv za angažman u Češkom narodnom pozorištu. Vela je odbila ponudu uz izjavu da je "Srbija njena najdraža domovina", ali je, ipak, u Pragu odigrala u predstavi "Dama s kamelijama" i pozdravljena ovacijama zadovoljne publike.

Augusta Nigrinova, u Beogradu i Srbiji nazivaju je Augustinom, živjela je sa Davorinom Jenkom, koji je od nje bio stariji dvadeset sedam godina. Brzo se i u potpunosti uklopila u tadašnju beogradsku sredinu i prihvatila njen duh i mentalitet. Odmah je postala jedna od najviđenijih gošći u Skadarliji.

U ovoj čuvenoj beogradskoj četvrti najprije se družila sa tadašnjim boemima: upravnikom Narodnog pozorišta Perom Dobrinovićem, rediteljem tog pozorišta Aleksom Bačvanskim, muzičarem Tošom Andrejevićem, te sa glumcima Ilijom Stanojevićem, Svetislavom Dinulovićem, Miloradom Gavrilovićem, Tošom Jovanovićem i Dobricom Milutinovićem, a bila je pozivana i među dvorske dame kraljice Natalije Obrenović.

Vela Nigrinova je zbog svoje neobične ljepote i izuzetne pojave izazivala nemir u muškim srcima gdje god bi se pojavila. Poznato je da su zbog nje i dva ondašnja ministra išla na dvoboj, kazuju poznavaoci boemskog života u Skadarliji. Ipak, najljepša priča o opčinjenosti Velinom ljepotom jeste ona o književniku Janku Veselinoviću.

Ono što je do sada poznato, Vela stasitom Mačvaninu za to nije posredno davala nikakvog povoda, niti je odgovarala na njegove ljubavne signale. Zbog nje je Janko čak napisao i čuveni pozorišni komad "Đido" i ulogu Ljubice namijenio baš njoj. Janko je čak u prvom činu ovoga komada oblačio mačvansku nošnju i u horu pjevao da bi Velin nastup bio još uspješniji.

Skadarska ulica u Beogradu bila je svjedok ove velike Jankove ljubavi. U ovoj prestonici srpskog boemluka Janko je zbog Vele Nigrinove, svog velikog neprebola, bančio po kafanama do posljednje pare, a potom opijen ljubavlju prema glumici i skadarlijskim vinom, poput klošara, spavao na skadarlijskim klupama.

Tako je, po svemu sudeći, književnik Janko Veselinović, na razmeđi dva vijeka, utoljavao svoju žeđ prema svom neprebolu — Veli Nigrinovoj.

Ta skadarlijska boemština, alkohol i neuredan život, naplatili su veliku cijenu i Janku i Veli. On je umro 1905. godine. Počiva na samom kraju groblja u selu Glogovac, u svojoj rodnoj Mačvi. Pored njega počivaju i ostali njegovi Veselinovići — i njegova supruga Jovanka, rodom iz posavotamnavskog sela Svileuve, u kojem je Janko, prije odlaska u Beograd i njegovu Skadarsku ulicu, bio učitelj i predsjednik opštine. Iza Jovanke i Janka ostala je njihova kćerka Persida, koja se kasnije udala za sveštenika Dragutina Tufegdžića. Imala je kuću u Badovincima. I njen sin Janko bio je pjesnik.

Augustina Vela Nigrinova posljednji put je nastupila na beogradskoj pozorišnoj sceni 28. maja 1908. godine u liku carice Teodore. Upokojila se 31. decembra te iste godine. Na vječni počinak ispratile su je hiljade Beograđana. Davorin Jenko je prodao njihovu kuću u Beogradu i vratio se u rodnu Sloveniju. Umro je šest godina kasnije.

Sada jedna ulica u Beogradu nosi ime Auguste Vele Nigrinove — neprebola stasitog mačvanskog književnika.

Tako se završava pripovijest o boemštini u Skadarskoj ulici. O Veli i Janku. O ovovremenim Beograđanima i o poštovaocima tradicije, jer ko zna iz kojih su sve krajeva svijeta došli sada, možda i u ovom času, u prestonicu boemluka, baš zbog skadarlijskih noći — istinskih praznika da i oni utole žeđ za svojim neostvarenim ljubavima.


POZORIŠNE ULOGE Vela Nigrinova je u nacionalnom teatru ostvarila veliki broj zapaženih uloga: Julije, Nore, Ofelije, Margaret Gotje, Eboli, Esmeralde, Meri Stjuart, Mona Vane, Debore, Safo... Ukupno četiri stotine dramskih uloga. Impozantna brojka i sa naše vrijeme.

Tihomir Nestorović | 11.02.2012.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:25

Kada je Mačva plakala

Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga!
Kako mora da te žali tvoja Mačva,
kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik,
kojem si dao parče hleba i parče duše!

(Matoš)



JANKOV ODLAZAK U RAJ

Svake godine zvona Glogovačke crkve označavaju da je 14. juna daleke 1905. godine, prestalo da kuca srce znamenitog mačvanskog i srpskog književnika Janka Veselinovića. Na njegovom grobu, kraj spomenika gde počivaju roditelji, otac Miloš i majka Jelka, supruga Jovanka i braća Steva i Mihailo, učenici glogovačke osnovne škole, polažu sveže cveće. Možda i neki novopečeni boemi u kafani "Dardaneli" (ako postoji) u Beogradu, naruče koju litru "crnjaka" i u pokoj duše velikana srpske književnosti zapevaju njegovu omiljenu "Mila majko podigni me malko".

Sećanja pomalo blede, ali pisac "Hajduk Stanka", koga je iznedrila mačvanska ravnica je omiljen i živ među svojim žiteljima. Mnogi se i danas prisećaju tužnog junskog dana kada je cela Mačva plakala, a kao eho odzvanjale Matoševe reči, izgovorene kraj odra najboljeg prijatelja.

"Tebi dragi moj čiča Janko, bila laka gruda pradedovska, između zelenog Cera i plavih voda Drine i Save! U ovom modranu dobrog neba u tim zabranima, vajatima i selima, odasvud me greje tvoj plemeniti pogled. Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te žali tvoja Mačva, kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojem si dao parče hleba i parče duše!"

Janko je odrastao u Glogovcu uz dvojnice i gusle. Voleo je da sluša srpske narodne i junačke pesme, a posebno onu o starini Novaku i detetu Grujici. Napajao se pričama o vukodlacima i kojekakvim čudesima. I već tada se videlo da mladi protin sin iako je dosta pomagao ocu u crkvi, i pred oltarom divno pevao, neće krenuti očevim putem.

Odlazak u Beograd, na školovanje doneo je nova životna iskušenja za mladića koga je dosta privlačila gluma ali i kafanski život. Školovanje neslavno završava. Na drugoj godini učiteljske škole, a zahvaljujući pomoći Stojana Boškovića, tadašnjeg ministra prosvete i po sopstvenoj želji Janko odlazi za učitelja u Svileuvu. Sa uživanjem podučava decu, bez batina i izvlačenja ušiju, a u ovom selu, daleko od uzavrele prestonice, upoznaje crnooku lepojku Jovanku-Joku Jovanović, koju uzima za suprugu. Već 1881. godine, odmah posle svadbe na osnovu priče babe Bojane piše svoju prvu pripovetku "Kako je nastao kaišarluk".

Dolaze dani još većeg životnog iskušenja. Janko se više posvećuje književnosti ali i politici. Tadašnje vlasti ga često proganjaju, pa i hapse. Neko vreme provodi u zatvoru. Beogradski boemski krem, uskoro dobija nezamenljivog člana, a srpska književnost velikog pisca. Njegovo najznačajnije delo roman "Hajduk Stanko" prvi put je štampan 1896. godine, a doživljava oko 70 izdanja. Teško je pronaći Mačvanina koji nije čitao ovu knjigu.

Janko je mnogo voleo Mačvu i Mačvane. Kada je govorio o manama i vrlinama svojih zemljaka, uvek je to činio časnim, moleći za praštanje svete seni, što im kosti potresa. Pripovedao je o ljudima kako su mu drugovi i sinovi njihovi pričali. Kitio je njihova dela kao što devojka kiti venac ivanjski i slavio ih kao što su ih gusle slavile.

Podsećajući na dan kada je cela Mačva plakala, prisećamo se jecaja Radoja Domanovića na Jankovoj sahrani.

"Srbijo, majku ti... sve što vredno imađaše ti posahranjiva!"

Velikog književnika na njegovom poslednjem putu ispratili su sve sami velikani srpske književnosti, kojima i sam pripada ali i njegovi đaci, seljaci, učitelji... Svi su ga voleli i cenili njegovo delo. Možda je u tome i najveća veličina znamenitog književnika, čijim senima se poklanjamo svakog 14. juna u godini.

Ljubiša Đukić
("Glas Podrinja", jun 1986.)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:25

JANKO  V E S E L I N O V I Ć
PROZA, PERIODIKA, POZORIŠTE




Janko Veslinović je bio jedan od najčitanijih pisaca, izraziti predstavnik srpske seoske pripovetke i stvaralac iza koga je ostao čitav niz epigona. Danas, Veselinović je skoro zaboravljen pisac. Zbornik radova o ovom pripovedaču, romansijeru, dramskom piscu, publicisti pokušaj je da se njegovo delo iščita i oceni na nov način i iz drugačijih uglova, iz vremena koje daje dovoljnu distancu da se o piscu i njegovom delu progovori objektivno. U 16 priloga istraženo je folklorno nasleđe i uticaj, ispitana je i opovrgnuta ranija tvrdnja o idiličnoj slici sela, ispitan je kulturni i istorijski kontekst njegovog pripovedačkog, romansijerskog i novinarskog rada, a naročita pažnja je bila usmerena ka njegovim romanima i unutrašnjoj strukturi pripovedanja.


SADRŽAJ:

01. Miodrag Maticki: Sevdalinke narodne biser-pesme za pevanje Janka Veselinovića
02. Dragana Vukićević: Etnološki kod kao književni kod u pripovetkama Janka Veselinovića
03. Valentina Pitulić, Proza Janka Veselinovića / arhetipsko značenje
04. Clavica Garonja-Radovanec, Usmena matrica u proznom delu Janka Veselinovića (Hajduk Stanko)
05. Predrag Protić: Janko M. Veselinović viđen iz drugačijeg ugla
06. Mileta Aćimović Ivkov, Dva vida idile u pripovetkama Janka Veselinovića
07. Duško Pevulja, Status pripovjedača u pripovijetkama Janka Veselinovića
08. Vesna Matović: O kulturnom kontekstu Veselinovićevog Hajduk Stanka
09. Mladenko Sadžak, Junak naših dana Janka Veselinovića: imanentna poetika epohe
10. Tatjana Jovićević, Hajduk Stanko: "narodna književnost" između istorijskog romana i romantične epopeje
11. Slobodanka Peković: Romani Janka Veselinovića (Seljanka, Hajduk Stanko, Junak naših dana)
12. Slavica Dejanović: Doprinos Janka Veselinovića srpskoj psihološkoj pripoveci
13. Dobrivoje Mladenović, Janko Veselinović u Delu
14. Staniša Vojnović, Zora Janka Veselinovića
15. Zoran T. Jovanović, Janko Veselinović i pozorište (skica za studiju)
16. Ana Ćosić, Janko Veselinović u nekrolozima
17. Vesna Matović, Časopis na razmeđi epoha: Zvezda Janka Veselinovića (1894; 1898-1901)

zbornik radova, priredila Slobodanka Peković,
Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2006.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:26

SEĆANJE NA HAJDUKE

Mnogi slikari, umetnici i književnici okupili su se u Crnoj Bari kod Bogatića, kako bi kroz razne materijale i forme podsetili mlađe generacije na Prvi srpski ustanak. Inspiracija za "Hajdučki bivak" im je, kako kažu, roman Janka Veselinovića "Hajduk Stanko".

Književnik Janko Veselinović i njegov roman Hajduk Stanko i danas su inspiracija umetnicima iz Mačve. Koristeći različite forme i materijale, poštovaoci tog pisca u Crnoj Bari kod Bogatića napravili su "Hajdučki bivak" da bi podsetili mlađe generacije na period pre i za vreme Prvog srpskog ustanka.

"Kao što se i danas prenose nemirni talasi valovite Drine, prenosiće i deca naša glas o vašem junaštvu" napisao je Janko Veselinović u romanu Hajduk Stanko.

Bivaci su nekada bili sakriveni u gustoj šumi i za njih su, osim hajduka, znali samo njihovi jataci.

"Bivaci su bili za hajduke utočišta. Oni su tamo odlazili o Đurđevdanu, a napuštali ga za Mitrovdan i vraćali se kod svojih jataka. Ovde su bile guste šume, hajduci su se penjali na drveće, gledali odakle dolaze Turci i onda ih presretali", kaže Sreten Ivanković, autor projekta "Hajdučki bivak".

Na devet ari u Crnoj Bari, pored hajdučkih čeka na drveću, postavljeni su i ambari i panjevi koje je Drina dovukla i izvajala.

"Janko Veselinović je ovde rođen, odavde je odlazio u svet, vraćao se, stvarao, ovde je i sahranjen. Da bi imali budućnost, moramo imati korene. Ovde, u Mačvi, Janko Veselinović je ostavio duboke korene u kulturi", kaže protojerej Milorad Jović.

Skoro na svakom od oko 6.000 radova akademski slikar Željko Dragićević je četkicom i bojom prenosio deo običaja i tradicije iz Mačve. U "Hajdučkom bivaku" radi mural na kojem su, pored hajduk Stanka Aleksića, i njegovi prijatelji.





"Na muralu je prikazano jedno hajdučko veče na kojem hajduk Stanko sa svojom družinom planira nove operacije protiv Turaka. Nacionalno istorijsko slikarstvo je pravac koji mene privlači i zato sam se priključio ovom projektu", kaže slikar.

Ograda sa šiljcima i udubljenja iza nje, simbolično prikazuju šanac koji su hajduci nekada pravili oko skloništa. Iako su umetnici iz Mačve bivak sagradili za svoju dušu i prijatelje, želja im je da, kako kažu, postane deo tradicionalne manifestacije "Hajdučko veče" koja se u Mačvi održava svake godine.

| 06.10.2011.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Sub 19 Dec - 12:27

ALEKSANDRA SAVATIĆ O IDEJI ZA MUZEJ JANKA VESELINOVIĆA U GLOGOVCU


ZASLUŽUJE ZNAMENITI KNJŽEVNIK

Dom kulture u prelepom mačvanskom selu, gde je službovao otac Miloš, idealno mesto. Više kulturnih sadržaja. Škola, crkva i grobnica Veselinovića

Prilikom izrade prostornog plana opštine Bogatić, Aleksandra Savatić, diplomirani inženjer arhitekture, zaposlena u Planu Šabac, kao urbanista planer, došla je na ideju o projektovanju i izgradnji muzeja Janka Veselinovića u Glogovcu. Prema njenim saznanjima Dom kulture, podignut oko Drugog svetskog rata u ovom prelepom mačvanskom selu je gotovo idealno mesto za muzej, priznatog srpskog književnika. Janko je rođen u obližnjem Salašu Crnobarskom, a sa porodicom je došao u Glogovac, gde je njegov otac Miloš službovao u seoskoj crkvi.

Crkva, Škola i dom kulture su ranijom odlukom Skupštine opštine Bogatić, gde i Glogovac administrativno pripada, kulturna dobra od izuzetnog značaja.

— Zgrada doma kulture u centru sela je jako lepo arhitektonsko zdanje ali je u očajnom stanju i potrebno ju je što pre restaurirati. Po mojoj zamisli bila bi to višenamenska građevina, osposobljena za različite kulturne sadržaje. Tako i zamišljam njenu sanaciju i pripremu dela za muzejsku postavku posvećenu životu i delu Janka Veselinovića, koji sigurno zaslužuje ovako nešto, kaže Aleksandra.

Po njenim rečima u toku je prikupljanje projektne dokumentacije i uskoro bi trebalo da pristupi izradi samog projekta. Osnovna ideja je da rekonstruisana, postojeća građevina ima prostor za izlaganje i prezentaciju raznovrsne, arhivske i druge građe posvećene znamenitom književniku, čiji je, primera radi roman, "Hajduk Stanko", najviše štampana knjiga u istoriji srpske književnosti.

Deo doma seoskog Doma kulture, koji je sada ruglo u centru sela, trebalo bi posle renoviranja da bljesne novim sjajem, baš kao i izuzetno reprezentativan i osvetljen deo za izlaganje. Prema Aleksandrinoj zamisli neće izostati ni velika sala, predviđena za različite skupove.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:36

JANKO VESELINOVIĆ
(Crnobarski Salaš, 13.05.1862 — Glogovac, 26.06.1905)


Jankovi preci po očevoj liniji doselili su u Mačvu iz Hercegovine, u 18.veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salaš Crnobarski kod Bogatića. Ovde je, 1837. godine, rođen Miloš Veselinović, Jankov otac, koji je, prvi iz ove porodice, napustio težački zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca.

Miloš i Jelisaveta su imali šestoro dece — tri sina i tri kćeri. Njihov prvenac — Janko, rođen je 1. maja 1862.godine, u Salašu Crnobarskom.

Posle nekoliko godina službovanja u Salašu Crnobarskom, otac Miloš je podigao kuću u obližnjem Glogovcu, gde je bila crkva, i tu ostao do kraja života.

Mali Janko je imao samo nekoliko godina kad su se njegovi roditelji preselili iz Salaša u Glogovac. Bio je to zdrav i krepak dečak, po prirodi nestašan i jogunast, ali i veoma radoznao. Prozvali su ga "Zijak", jer je stalno "zijao", uvek nešto tražio i istraživao. Kao prvenac, bio je od roditelja dosta mažen, ali su oni katkad znali i batinama sputavati njegov inadžiluk, jogunstvo i neposlušnost.

Osnovnu školu, koja se nalazila preko puta njihove kuće, završio je u Glogovcu. Bio je dobar đak i nagrađivan je knjigama, ali se i strogi učitelj Sima Milojević znao pomagati "posebnim pedagoškim sredstvima" u obuzdavanju njegovih nestašluka. Već tada je bio veoma muzikalan i odlikovo se toplim i milozvučnim glasom, kojim je oduševljavao posetioce crkve.

Četiri razreda Gimnazije učio je i završio u Šapcu, od 1874. do 1878. godine. Otac Miloš je želeo da Janko nastavi svešteničku lozu, pa ga je upisao u Bogosloviju, ali se ovaj nije povinovao očevoj želji. Napustio je Bogosloviju i iz Beograda se vratio kući, u Glogovac. Usledilo je upisivanje u učiteljsku školu u Beogradu, ali se Janko ni ovde nije smirio. Nemirnog duha, plahovit i impulsivan, ubrzo se priključio jednoj pozorišnoj družini i sa njom otišao na gostovanje u Smederevo. Nesrećni otac, kome će Janko i kasnije priređivati brojne neprijatnosti, uspeo je nekako da "zabludelog sina" vrati u školsku klupu, ali samo za kratko.

Stanovao je u Savamali i, odmah po završetku nastave, trčao u pozorište, gde su ga znali angažovati kao statistu.

Ne završivši ni prvi razred učiteljske škole, zatražio je službu. U nedostatku kadrova, Ministarstvo prosvete ga je, 1880. godine, postavilo za privremenog učitelja u Svileuvi kod Koceljeve. Na njegovu sreću, tu je upoznao baba-Vidu, ženu iz naroda koja je, nekim posebnim darom, lako, lepršavo i slikovito, znala pripovedati o njoj znanim događajima i dogodovštinama. Inspirisan njome i njenom pričom, Janko je, teško i mukotrpno, započeo svoje književno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao, cepao i — iznova počinjao. Nikako reči nisu mogle poteći tako glatko, jednostavno i spontano kao što je bio govor baba-Vide. Ipak, njegova upornost i istrajnost će se isplatiti i biće krunisana rezultatima neslućenih vrednosti.

U Svileuvi je započelo njegovo političko angažovanje. Oduševljen idejama Svetozara Markovića, koje je prihvatio još kao učenik učiteljske škole, prišao je radikalima i sa njima, i za njih, radio do pred kraj života.

U Svileuvi se zagledao u crnomanjastu naočitu devojku Jovanku Jovanović. Ponesen prvom ljubavi, Jovankom se oženio 1881. godine, ali tada nije mogao naslutiti da on nije predodređen za klasičan brak, da će prvi zanos brzo proći i da će otrežnjenje, za oboje, biti bolno. Ostali su u formalnom braku, ali je Jovanka život proživela u Glogovcu, kod Jankovih roditelja, a Janko je radio, pisao, političio i boemisao u Koceljevi, Šapcu i Beogradu. Imali su više dece ali su sva, sem kćeri Perse, umirala veoma rano.

Posle trogodišnjeg službovanja u Svileuvi premešten je, decembra 1882. godine, u rodni Glogovac. Međutim, njegov nemirni duh nije trpeo porodične stege i školsku nemaštinu. Zatražio je premeštaj, a kad je postavljen za privremenog učitelja u selu Kosturu, u pirotskom kraju, 7. septembra 1884. godine podneo je ostavku na učiteljsku službu sa obrazloženjem da namerava da nastavi školovanje. U jesen iste godine obreo se u Beču, sa željom da završi telegrafski kurs, ali je u prestoničkom gradu brzo zaboravio svoje obaveze. Telegrafski kurs, koji je trebalo da počne tek na proleće, nije ni upisao, a vreme je provodio u zabavi, pesmi i igri. Kreće se u raznim društvima i svuda je rado priman, pre svega zbog komunikativnosti i svog toplog baritona.

Vratio se kući u februaru 1885. godine, da bi se ubrzo potom našao u Beogradu, među polaznicima telegrafskog kursa, ali ni ovoga puta nikakvog uspeha nije bilo. Nedovoljno odgovoran prema sebi i svojoj porodici i večito željan kafanskog života, i ovoga puta je ostao bez željene diplome.

Po povratku iz nesrećnog srpsko-bugarskog rata, u kome učestvuje kao četni intendant, Janko se ponovo obraća Ministarstvu prosvete, moleći za učiteljsko mesto. Njegova molba je uslišena i on je, 11. aprila 1886. godine, postavljen za učitelja sva četiri razreda Osnovne škole u Svileuvi, sa godišnjom platom od 800 dinara. Posle nepune dve godine, krajem februara 1888, premešten je za učitelja IV razreda Osnovne škole na Kamičku, u Šapcu. No, već posle dva meseca, uglavnom zbog svog "radikalisanja", premešten je u posavotamnavsko selo Koceljevu, gde će doživeti i politički uspeh i velike neprijatnosti, koje će ga pratiti do kraja života. Uporno i otvoreno je nastavio svoju političku delatnost, zbog koje je doživeo i svoje prvo hapšenje. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istragu i u pritvor, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika, i u šabačkom zatvoru — u kome nije puštao pera iz ruku — probavio je do polovine decembra, kada je pušten". U zatvoru je napisao dve pripovetke - Siroče i Zakletva.

Potom se vratio u Koceljevu i nastavio učiteljsku službu, ali ne za dugo. Njegov nemirni duh i političko angažovanje još jednom su nadjačali probuđene začetke praktičnog ovozemaljskog života. Krajem marta 1889. godine ponovo je dao ostavku na učiteljsku službu, jer su radikali na izborima osvojili vlast u Koceljevi, a Janko je izabran za predsednika opštine. Na ovoj dužnosti ostao je godinu i po dana, ali je kraj bio neslavan. Zbog napravljenog deficita u opštinskoj kasi od 11.617 dinara, smenjen je sa dužnosti predsednika u septembru 1890. godine, optužen i stavljen u isledni pritvor. Zahvaljujući upornom angažovanju istaknutih beogradskih književnika — Vojislava Ilića i Stevana Sremca, kod Kraljice Natalije i Milana Obrenovića, oslobođen je krivične odgovornosti.

O čemu se tu zapravo radilo? Janko je u suštini bio prostodušan veseljak i dobričina, pa stoga nije čudo što se u žestokim političkim obračunima, u kojima su padale i mrtve glave, nije najbolje snalazio. Prilikom organizovanja nekih izbora, stigao je nalog od rukovodstva Radikalne stranke da svi radikali izađu na izbore i glasaju za svoje kandidate. Međutim, po tadašnjim zakonskim propisima, na izbore nisu mogli izaći oni birači koji nisu izmirili dospele poreske obaveze. Pošto su radikalski birači bili pretežno siromašni seljaci, Janko je dobio zadatak da radikalima izda priznanice da su platili porez, bez odgovarajućeg ekvivalenta u novcu. On je to i učinio, čime je napravljen pomenuti deficit, ali su mu, posle izbora, svi okrenuli leđa.

Od oktobra 1890. do avgusta 1893. godine, Janko boravi u Šapcu i živi od novinarstva, književnog i učiteljskog rada. Postao je urednik Radikala, lokalnog političkog lista, preko koga vodi žestoku borbu sa političkim neistomišljenicima — naprednjacima i liberalima. Od 11. januara 1892, ponovo je učitelj u Šapcu, sa godišnjom platom od 800 dinara. Bilo je to njegovo poslednje učiteljsko službovanje.

Za vreme boravka u Šapcu, dobar deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka", ili kod "Kuma — Ane", mlade i lepe kafedžike. Umeo je majstorski da imitira sve i svakoga, ili da uspešno reprodukuje različite dijalekte i narečja našeg jezika; zbog pesme, vrcavog čivijaškog duha i drugih umeća, gotovo uvek je bio u centru pažnje.

U avgustu 1893. godine, Janko je zatražio premeštaj u Beograd, gde je uskoro postavljen za pomoćnika urednika Srpskih novina, koje je uređivao Milovan Glišić. Dobio je posao koji voli, uz solidnu platu od 2.000 dinara godišnje. No, u aprilu 1895. godine, ministar prosvete ga je smenio sa te dužnosti i postavio za korektora u Državnoj štampariji. Uporedo sa državnim poslom, Janko se intenzivno bavi novinarstvom i uređuje nekoliko listova. Prvo je, ujesen 1894. godine, pokrenuo list Zvezda, koji je živeo nepuna tri meseca. Naredne godine, pod Jankovim uredništvom, pojavio se Pobratim, list za zabavu i književnost, ali je i on bio kratkog veka. Nakon tri godine, u jesen 1898, nepunih godinu dana Janko uređuje Dnevni list, koji je bio blizak radikalima i u opoziciji prema naprednjacima i liberalima.

Kada je izašao zakonski propis po kome su za korektore Državne štamparije tražene posebne stručne kvalifikacije, Janko je, u januaru 1899. godine, razrešen te dužnosti i praktično se našao na ulici, bez stalnog zaposlenja i sredstava za život. No, kako mu sreća nikad do kraja nije okrenula leđa, i ovoga puta su mu okolnosti išle na ruku. Na mesto ministra prosvete ubrzo je postavljen Jankov kum Pavle Marinković, koji ga je, 22. jula 1900. godine, postavio za vršioca dužnosti šefa korektora u Državnoj štampariji, sa godišnjom platom od 3.000 dinara. Na ovoj dužnosti Janko će ostati do kraja života.

Uz ostale aktivnosti, imao je vremena da se posveti i svojoj velikoj ljubavi — pozorištu. Postao je pozorišni pisac i dramaturg, čak i glumac. U septembru 1893. godine, sa uspehom je igrao Živana u Glišićevoj 48 Podvali. Kasnije je nastupao kao glumac i u svome Đidi, i kao učitelj Stevan u Devojačkoj kletvi. Pored Đide i Potere, zajedno sa Branislavom Nušićem napisao je veselu igru Čučuk Stana, ali se ovaj komad nije pojavio na pozornici. Za života ili posle njegove smrti, dramatizovana su sledeća Jankova dela: Hajduk Stanko, Jadac, Momče, Kod vračare, Kumova kletva, Deoba i Dukat na glavu.

U novembru i decembru 1900. godine, Janko zamenjuje odsutnog Branislava Nušića na dužnosti dramaturga Narodnog pozorišta.

Dok je Janko bio urednik Dnevnog lista 1898. godine, u jednom broju pojavio se članak Milorada Pavlovića Krpe u kome je napadnut predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, jer "ukida slobodu štampe i zavodi lični režim". Broj je odmah zabranjen i zaplenjen, a Janko izveden pred sud i osuđen na tri meseca zatvora. Na izdržavanje kazne upućen je u maju 1899. godine.

Prvog oktobra 1898. godine ponovo je, pod Jankovim uredništvom, izašao prvi broj obnovljene Zvezde. Ovoga puta, Zvezda je izlazila četiri godine i predstavljala najvažniji deo Jankovog žurnalističkog i publicističkog rada. Mada je redakcija Zvezde bila zborište književnika opozicionara, list nije imao prevashodno političku notu.

Mada nije imao potrebno obrazovanje, Janko je počeo da piše veoma rano, kao devetnaestogodišnjak u Svileuvi, krajem 1881. godine. Da bi sve bilo u njegovom stilu, i prvi kritičar je bio pomalo neobičan; bio je to prostodušni seoski školski poslužitelj Luka.

Pripovetku Vika na kurjaka, a lisice meso jedu, koju je takođe napisao u Svileuvi 1882. godine, Janko je poslao na ocenu malom socijalističkom časopisu Misao. Za recenzentaje određen Panta Tucaković, koji je jednostavno konstatovao da je priča "posve ništavna" i čudio se smelosti mladih ljudi "koji pišu katkad take gluposti".

"Ubi me prosto kao maljem" — pričao je docnije Janko koji je, posle ovakve ocene, potpuno prestao da piše. Trebalo mu je vremena da se oporavi, ali je, na sreću, sačuvao rukopise svojih pripovedaka. Zbunjeno i bojažljivo, početkom 1886. godine, ušao je u redakciju Šabačkog glasnika, koji je uređivao Andrija Slavuj, dugogodišnji sekretar Šabačke opštine. Bio je prijatno iznenađen laskavom ocenom koju je o njegovim pripovetkama izrekao profesor Vlada Jovanović, već afirmisani pesnik. Rukopis je primljen, a Slavuj je zatražio da Janko donese i ostale pripovetke.

Branko Šašić
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:37

nastavak


DELA JANKA VESELINOVIĆA

Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrđenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana, dva započeta romana i dva pozorišna komada. Svoje radove je objavljivao u velikom broju listova i časopisa.

Prema podacima njegovih biografa, Janko je objavio sledeće pripovetke: Na prelu, Odbegla, Sve zbog dukata, Kod samrtnika, Mali Stojan, Kumova kletva (Šabački glasnik), 1886; Samrtna čaša (Kalendar Njiva), Čini, Roditelji, Braća, Momče (Otadžbina), 1887; Seljanka (Otađbina), Ljubav (Stražilovo), Preslava, Luda Velinka, Siroče, Zakletva (Šabački glasnik), 1888; Devojče (Kolo), 1889; Posle kiše sunce (Otadžbina), Krle, Bela vrana (Učitelj), Rvač (Srpske novine), Smetenjak (Bosanska vila), 1890; Kmet Ilija, Surep (Preodnica), Mali pevač (Kalendar Nemanja), Ašikov grob (Srpske novine), Pionir (Učitelj), 1891; Strelac (Kalendar Godišnjak), Caja (Učitelj), 1892; Jogunica (Učitelj), Adamsko koleno (Glasnik za zabavu i nauku), 1893; Kako je postao kajišarluk (Zvezda), Idiot (Učitelj), 1894; Slepi deda (Pobratim), Tuđi sluga, Suđenica, Božji sluga (Delo), Nedelja (Vesnik srpske crkve), Čudan čovek, Hristos se rodi, Hristos voskrese (Dnevni list), Muškobanja, Divljak (Učitelj), Jevtina posla (Vojislavljeva spomenica), 1895; Radni dan (Zora), Stari kov, Pionir, Kućanik, Beležnik jednog učitelja, Nekrolog Ivanu Filipoviću (Učitelj), Čedo ljubavi (Delo), Nemirni duh (Bosanska vila), 1896; Domaći sud (Kalendar Srbobran), Ratar (Bosanska vila), Siguran lek (Učitelj), 1897; Zavet (Kalendar Srbobran), Probisvet (Poljoprivredni kalendar), Lopov (Iskra), Nametljivac, Nad popom pop, Otac i sinovi (Bosanska vila), Dedine priče, Krsni znak, Domuz — arabe (Zorica), Serdar i vladika (Zvezda), Megdan (Delo), Ciganče (Zora), 1898; Čiča Boško (Kalendar Srbobran), Sveta voda (Kalendar Golub), Svekrva, Žetva (Zvezda), 1899; Jadac (Kalendar Zvezda), Pop i delija (Kalendar Srbobran), Baća (Brankovo kolo), Bože pomozi, Siročići, More, Bez primorja (Zvezda), 1900; Pod krovinjarom (Trgovinski glasnik), Proroci posle Hrista (Kolo), 1901; Punica, Neprilika (Kolo), Tuk na luk, Otac, Ženskonja (Dnevnik), Čiča Gavrilova tragedija (Letopis matice srpske), Luda (Delo), 1902; Junačko srce (Delo), Čiča Damnjan (Lovac), Mudrac, Šegrt Mita (Ustavna Srbija), 1903; Živančić, Jadan čovek, Prve laste (Delo), Kokan (Dnevni list), Komordžija (Beogradske novine), Čudno pobratimstvo, Rajko od Ljubovije (Pravda), Dućandžija (Trgovinski glasnik), 1904; Svoja krv (Bosanska vila), 1905.

Za Jankova života, štampane su sledeće zbirke njegovih pripovedaka: Slike iz seoskog života (Šabački glasnik), 1886; Slike iz seoskog života (Šabački glasnik), 1889; Slike iz učiteljskog života (Učitelj), 1890; Poljsko cveće, Knjižara Valožić, Beograd, 1890. i 1891; Pripovetke, izdanje Andrije Slavuja u Šapcu, 1892; Od srca srcu, izdanje Steve Kereševića u Velikom Bečkereku, 1893; Adamsko koleno, izdanje Valožića u Beogradu, 1893; Božja reč, izdanje braće Popović u Novom Sadu, 1893; Rajske duše, Knjižara Valožić, Beograd, 1894; Zeleni vajati, izdanje Valožić, Beograd, 1894; Stari poznanici, izdanje Knjižare Đoke Anastasijevića, Beograd, 1896; Slike iz seoskog života II, Srpska književna zadruga, 1899, Za Janka Beograd, 1899; Male priče, Beograd, 1902; Male priče II, Beograd, 1902.

U svojim pripovetkama, Janko je slikao svoju Mačvu, u kojoj je rođen i koju je strasno zavoleo još u detinjstvu, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene selu i seljacima, čiji život želi da prikaže što autentičnije i izvornije, ali i da idealizuje seoske patrijarhalne odnose, sklad i harmoniju porodične zadruge. Samo mali broj njegovih pripovedaka se bavi gradskim motivima.

Kad je prešao sa službom u Beograd, često se nalazio u velikoj oskudici, jer je živeo neurednim boemskim životom. Zbog toga je znao pisati po naruđbini, na brzinu, zbog honorara, posvećujući veću pažnju kvantitetu nego kvalitetu. poslednjih godina života, verovatno i zbog bolesti, pisanje mu je gubilo zanimljivost i svežinu. Prirodni talenat, koji nije posebno nadgrađivao, niti ga je pratila odgovarajuća naobrazba, sve više je bio razjedan neurednim; i stalnom borbom za životnu egzistenciju.

U našoj književnosti, Janko će ostati zapamćen, pre svega, po poznatom romanu Hajduk Stanko, koji će se pojaviti pred čitaocima u prvoj polovini 1896. godine, u izdanju Knjižare Đoke Anastasijevića u Beogradu. U njemu Janko, na sebi svojstven način, opisuje događaje iz Prvog srpskog ustanka u svom zavičaju - Mačvi. Punu afirmaciju Hajduk Stanko je doživeo posle Drugog svetskog rata i predstavlja jedno od najčitanijih dela u našoj književnosti. Samo do 1963. godine, doživeo je 24 izdanja i prevođen je na brojne strane jezike.

Zajedno sa Ilijom Stanojevićem, u leto 1895. godine, Janko je napisao pozorišni komad Potera. Ceo komad je protkan narodnim melosom, folklorom i opisom brojnih narodnih običaja. Pozorišna premijera održana je u Beogradu, u septembru 1895. godine, a muziku je komponovao Davorin Jenko. Preko 150 puta Potera je stavljana na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu i pozorišta u unutrašnjosti.

Nadalje, zajedno sa Dragomirom Brzakom, koji se prevashodno bavio dramskom tehnikom, Janko je, 1891. godine, napisao i drugi pozorišni komad — Đido. Premijera je, uz muzičku obradu Davorina Jenka, održana 6. juna 1892. godine. Mada mu kritika u početku nije bila naklonjena, Đido je sticao sve veću popularnost i ubrzo postao najomiljeniji komad ondašnjeg pozorišnog repertoara. Sam Janko je učestvovao i u dramskim probama komada i u probama hora, plašeći se da se ne izgubi štošta od zamišljene autentičnosti. Do oktobra 1895. godine Đido je, samo u Beogradu, doživeo tridesetak izvođenja, donoseći autorima značajne prihode. Đido je preživeo svoje autore i dugo posle njihove smrti bio prikazivan u zemlji i inostranstvu.

Dva Jankova romana ostala su nedovršena: Junak naših dana i Borci.

Politički roman Junak naših dana, Janko je počeo da objavljuje u Delu, 1897. godine. Zatim je nastalo šestogodišnje ćutanje, da bi novi nastavci ugledali svetlost dana 1903. godine, takođe u "Delu". Iz nepoznatih razloga, roman nikad nije završen. Kritika tvrdi da je ovo najslabije Jankovo delo.

Tri poglavlja autobiografskog romana Borci, Janko je objavio u Kolu, 1889. godine. Naredne, 1890, Kolo je objavilo još jedno poglavlje ovog romana i na tome se stalo.

Poslednjih godina života, posebno od oktobra 1904. godine, Janko je sve češće poboljevao i sve manje izlazio. U svom stanu preko puta "Kolarca", sve više se družio sa posteljom i brojnim prijateljima koji su ga obilazili. Božićne praznike, početkom 1905. godine, proveo je u svojoj Mačvi i svome Glogovcu, a Uskršnje — kod sestara u Nišu, gde je počeo naglo oticati i malaksavati. Po povratku u Beograd, konačno je savladan i prikovan za postelju. Krajem maja, otputovao je u Glogovac, opraštajući se na pristaništu i od Beograda i od svojih prijatelja.

Umro je u roditeljskoj kući u Glogovcu, 27. juna 1905. godine, u ranim jutarnjim časovima. Na sahranu, u njegovu Mačvu, došli su brojni prijatelji, među njima i Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milan Grol, Milorad Gavrilović, Milorad Pavlović Krpa... Imao je 43 godine.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:37

JANKO VESELINOVIĆ
PRIPOVJEDAČ SRPSKOG SELA

Janko Veselinović je bio jedan od "pripovjedača sela" u epohi srpskog realizma. Radio je dugo kao seoski učitelj u mačvanskom selu Glogovcu i pripovijedati je počeo prvo usmeno seljacima među kojima je živio. Slušali su ga "dugim kao careva godina" zimskim noćima kao jedinog "učenog" među njima i "mudru glavu". Potom je odlučio da zapiše ono što je u tim noćima od njih čuo i tako je krenuo da niže pripov i jetku za pripov i jetkom. Iako na početku osuđen kao bijedan i netalentovan pisac, on se s vremenom probio do u sam vrh srpske literature. Pored ovih Slika iz seoskog života, danas je poznat još po svom romanu Hajduk Stanko, koji se bavi temom Prvog srpskog ustanka.

Među nekoliko realista 19. vijeka koji su se tipski i tematski usmjeravali na opisivanje događaja iz seoskog života bio je i Janko Veselinović, poznat kao dobrodušan i nezlobiv pisac. Provodeći svoje najbolje godine kao seoski učitelj u nekoliko mačvanskih mjesta, ostavio je dragocjene zapise o životu tadašnjih i tamošnjih ljudi, zapise koji se nalaze na granici između pripov i jetke i etnografskih zabilješki. Samo pisanje mu nije od početka išlo od ruke, pokušavao je da podražava narodni jezik, i to često bezuspješno. Dovodio je u sumnju svoj spisateljski poriv i pitao se koje to i čije pero uopšte može opisati i stoti dio jedne žalosti ili radosti. Ipak, život ljudi koji su ga okruživali bio je njegov neiscrpni izvor inspiracije, pa je tvrdio: Imao bih šta pisati i da imam dvadeset ruku na raspoloženju, jer ja gledam život, i život daje vazda materijala, interesantnog materijala kao i sam što je. Svaki je čovek roman. I onaj u ritici, kao i onaj u crnom kaputu, ima svoje vedre i mutne dane, svoje radosti i žalosti. Treba samo ljubavi prema svemu što gledaš, pa ćeš lako sve razumeti, a kad neku stvar razumeš, onda o njoj možeš pisati i govoriti.


ŽIVOT I DJELO JANKA VESELINOVIĆA

Janko Veselinović rođen je 1862. godine u mačvanskom Salašu Crnobarskom, u svešteničkoj porodici. Osnovnu školu je završio u Šapcu, a ondašnju učiteljsku školu u Beogradu, i potom je radio kao učitelj po raznim selima. Nije bio osobito obrazovan, a nije imao ni veliko čitalačko iskustvo kada je odlučio da se i sam lati pisanja. Izuzetno je cijenio ruske pisce realiste: Gogolja, Vovčeka, Feđkovića, naročito spisateljicu Mariju A. Markovič. Smatrao je da su Srbima Rusi najbliži, i po mentalitetu i po svemu drugom, a osobito po "slovenskoj mekoći i pitomosti" naravi. Savremenici vele da je i sam bio takav, nježan i bolećiv u ophođenju sa drugim ljudima, koje je sve smatrao svojim bližnjima i svima se obraćao sa "dušo moja". Od srpskih književnika uzor su mu bili Milovan Glišić , Đura Jakšić i Milan Milićević. Pripovijedati je počeo prvo usmeno, i to seljacima među kojima je živio — u "dugim kao careva godina" zimskim noćima — jer je bio jedini "učen" među njima i "mudra glava". Potom je odlučio da zapiše ono što je u tim noćima od njih čuo i tako je krenuo da niže pripov i jetku za pripov i jetkom. Iako na početku osuđen kao bijedan i netalentovan pisac, on se s vremenom probio do u sam vrh srpske literature. Prvu priču Na prelu je objavio 1888. godine u Šabačkom glasniku, a potom je objavljivao i po drugim časopisima, tako da je jednim dijelom njegovo djelo ostalo i do danas rasuto po štampi s kraja 19. vijeka. Za života je objavio zbirke pripovjedaka Slike iz seoskog života u dvije knjige, Poljsko cvijeće, Slike iz učiteljskog života, Od srca srcu, Rajske duše, Zeleni vajati, Stari poznanici i Male priče. Ostavio je iza sebe nekoliko nedovršenih romana, a završio je dva: Hajduk Stanko i Seljanka. Zajedno sa saradnicima napisao je dva pozorišna komada — Đida i Potera. Nekoliko godina prije smrti pisao je Pisma sa sela, objašnjavajući tu početke književnog rada i svoj svjetonazor u pitanju mnogih stvari. Ispočetka krajnje pažljiv pisac, sa gotovo sakralnim osjećanjem prema pisanoj riječi, otkada je postao slavan i preselio se u Beograd, Veselinović je počeo sve nemarnije da piše. Objavljivao je mnogo i često svoje priče i romane u nastavcima po raznim novinama i časopisima, često samo zbog honorara, pa su mnogi njegovi tabaci bili puko "ispisivanje", a čak je ponekad zaboravljao o čemu je u prethodnom broju pisao. To je sve dijametralno suprotno npr. svjedočenju iz jedne decembarske noći u Mačvi kada je kao mladić ispisivao prve retke: Bio sam kao u nekoj groznici, ruka mi je drhtala, srce burno lupalo, svaki živac čini mi se da je sudelovao u poslu.

Noćni život u prestonom Beogradu ga je iscrpljivao i on se sa čežnjom uvijek iznova vraćao selu. Osim kao pisac i učitelj, Veselinović je radio kao pomoćnik urednika Srpskih novina , kao urednik Zvezde i dramaturg Narodnog pozorišta. Umro je u selu Glogovcu relativno mlad, u četrdesetim godinama, koje je sam nazvao svojom "nizbrdicom života".


SEOSKI ŽIVOT PO VESELINOVIĆU

U početku svog stvaranja Veselinović je u prozi opjevao sve prirodne ljepote života seljaka i patrijarhalnog društva, pomalo idealistično i romantičarski. Oduševljavao se time kako je kod njih sve uređeno na najbolji mogući način, kako sami privređuju za sebe i slušaju nadređene. Porodične zadruge funkcionišu savršeno, ideal im je poštenje i ljubav, ljudi imaju stida i skrušenosti, pobožnosti i molitvenog odnosa prema svijetu i životu, umiju lijepo da pjevaju, igraju i vesele se, sve sa mjerom i bez raskalašnosti. A, kako sam piše, i seljaci su njega voljeli bez ikakvog interesa, kao i on njih: Ja sam s mladićima i devojkama išao po prelima, a sa starijim sam se nalazio kod sudnice, kod mehane, na slavi, na svadbi, na daći. Bio sam im iskren, pa i oni meni: ništa se od mene nije krilo, kao što i ja ne imadoh šta od njih kriti... Ja bejah njihov "uča"; stariji ljudi me zvahu prosto imenom bez ikakve titule. Mene ja zaneo taj život toliko da sam i sam počeo njime živeti.

I zaista, na selu se i oženio jednom mladom i lijepom seljankom, a sam je volio da nosi mačvansko narodno odijelo, umio da pjeva uz gusle, pa se na kraju i upokojio na selu. Fascinacija seoskim životom Janka Veselinovića imala je uporište najviše u tome što je i sam bio seosko dijete, neraskidivo povezan sa njegovim folklorom, i dičio se time. Sama moda vremena pak nalagala je "odlazak među narod" iz "pokvarenih" i izvještačenih gradskih društava i otkrivanje tu sokova istinske sreće, tuge, radosti života. A povrh svega, Veselinović je bio član Radikalne stranke, koja je bila izrasla iz otpora sela vladarskom despotizmu, građanskom pomodarstvu, birokratskoj tiraniji i drugome. Sve ovo je našlo svoj odraz u književnosti, ali i u etnografiji. Pored književne vrijednosti Veselinovićevih djela, ona su značajna i kao vjerodostojni dokumenti o jednom vremenu, podneblju i narodu. Tako, kada je na francuskom prevodu izašao Veselinovićev roman Seljanka 1891. godine, naučnik T. Funk-Brentano uzeo ga je kao dragocjen dokument za poznavanje života balkanskih Slovena i na osnovu njega pisao o slovenskom narodnom životu u studiji Evropa i Balkansko poluostrvo. U drugom dijelu literarnog opusa kod Veselinovića se osjećala rezignacija zbog dekadencije narodnog života, korupcije, nemorala i drugih društvenih boljki koje su iznutra podrivale svijet, koji je on toliko volio i njegovao.

Anja Jeftić
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:38

JANKO M. VESELINOVIĆ


ŽIVOT. — Rođen je u Salašu Crnobarskom (parohija glogovačka), u Mačvi, 1. maja 1862. [Osnovnu školu ****** je u Glogovcu.] Četiri razreda gimnazije ****** je u Šapcu, a učiteljsku školu učio u Beogradu. Učiteljevao je u Svileuvi, Glogovcu, Šapcu [i Koceljevi]. Od 1893. živeo je u Beogradu, kao pomoćnik urednika Srpskih novina. Otpušten iz državne službe, postao je urednik Zvezde, koja je izlazila od 1898. do 1901. Bio je jedno vreme dramaturg Narodnog pozorišta. Umro je u Glogovcu 14. juna 1905.


KNJIŽEVNI RAD. — Kao seoski učitelj u Svileuvi, čitajući pripovetke Milovana Đ. Glišića, Milana Đ. Milićevića i seoske pripovetke Đure Jakšića, a naročito maloruske spisateljke Marije A. Markovič (Marko Vovčok), počeo je i sam pisati seoske slike, upravo prepričavati narodne legende. Ali sa prvim pokušajima nije imao sreće, odbijan grubo na vratima na koja je zakucao i ne našav lista koji bi ih štampao. Obeshrabren, on je prestao pisati. 1886, u oskudici, seti se svojih pripovedačkih pokušaja, i ponudi ih lokalnom listiću Šabačkom glasniku, koji ih, na preporuku pesnika Vladimira Jovanovića, štampa. Pripovetke su skrenule pažnju na sebe; Veselinović, ohrabren, počne i nove pisati. Te prve pripovetke, pod naslovom Slike iz seoskog života, izišle su u dve knjige, u Šapcu, 1886. i 1888. On stiče glas, kritika ga obasipa pohvalama, javlja se u velikim časopisima i otpočinje svoju veliku delatnost.

U vremenu od 1890. do smrti, 1905, on je mnogo pisao, po svima listovima i u mnogim zasebnim knjižicama. Tako je izišla zasebna zbirka pripovedaka: Poljsko cveće u 10 sveščica, Beograd, 1890— —1891; Slike iz učiteljskog života (Beograd, 1890), Od srca srcu (Beograd, 1893), Rajske duše (Beograd, 1894), Zeleni vajati (Beograd, 1895), Stari poznanici (Beograd, 1891 do 1896, tri knjižice), Male priče, I—II (Beograd, 1902). Srpska književna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka Slike iz seoskog života (Beograd, I—II, 1896, 1899). Pored toga priličan broj pripovedaka izišao je u zasebnim sveščicama, a mnoge su ostale rasturene po listovima, časopisima i kalendarima. — Od Janka Veselinovića ostalo je i nekoliko romana: nedovršen politički roman Borci (Beograd, 1889), velika "pripovetka iz seoskog života" Seljanka (Beograd, 1893), vrlo popularni istorijski roman Hajduk Stanko (četiri izdanja, Beograd, 1896; Novi Sad, 1904; Velika Kikinda, 1911; Beograd, 1913). Nedovršeni su ostali romani: Junak naših dana (1897. do 1898, 1902. do 1903, u Delu), Seljak (1901. do 1902, u Zvezdi i Brankovu kolu) i Mašići (Delo, 1905). U saradnji sa Dragomirom Brzakom napisao je pozorišni komad iz narodnog života ("sliku iz seoskog života") Đido (1892). Taj komad, naročito zbog lepih pesama, imao je veliki uspeh u svima srpskim i hrvatskim krajevima; 1908. izdala ga je Srpska književna zadruga. Sa glumcem Ilijom Stanojevićem sastavio je komad Poteru (1895).

Od znatnoga interesa su njegova Pisma sa sela (1900. i 1904), u kojima je naslikao svoje shvatanje i osećanje sela i opisao početke svoga književnoga rada.


SEOSKA IDILA. — Janko Veselinović je možda više no ijedan od srpskih pisaca imao slovenske mekosti, osetljivosti i nežnosti. On je bio jedan od onih ljudi o kojima on priča u svojim pripovetkama, od onih "koji imaju srca za ceo svet". Svoju prirodnu duševnost, dobrotu, "ljubost", i "milost" on na lirski način unosi u svoje pripovetke. Bez ljubavi on ne može da shvati književnost. "Treba samo ljubavi prema svemu što gledaš, pa ćeš lako sve razumeti, i kad neku stvar razumeš, onda o njoj možeš pisati i govoriti." On nije bio hladan posmatrač i neuzbudljiv slikar života na selu, no ga je sa ljubavlju posmatrao, i sam njime živeo, i potpuno ga osećao. On sav učestvuje u radnji koju opisuje, plače, smeje se i peva sa svojim junacima, daje izliva svojim nabujalim osećanjima. Najveći deo njegovih "slika iz seoskog života" napisan je u tonu nežnosti i razdraganosti; neke od njih nazvao je "pesmama u prozi", i to u stvari jesu. Jedna zbirka njegovih pripovedaka nosi naslov Od srca srcu, i to bi se moglo dati kao opšti naslov svim tim njegovim lirskim idilama iz seoskog života.

Selo, idilično selo, selo prela, séla, kola, prosidbe, svadbe, selo ašikovanja, to će biti njegov omiljeni predmet. On će to selo videti samo sa najlepše strane, kao jednu veliku i srećnu idilu, gde se zna samo za pesmu i ljubav. Na njegovom selu ima mnogo "rajskih duša" i "bogatih sirotana", mnogo vrline, lepih i blagorodnih osećanja, naročito mnogo sentimentalnosti i optimizma.

On je selo poznao, kao dete seoskoga pope, kao seoski učitelj, kao "narodni čovek" koji je svu nadu polagao na seljaka. Duže no ijedan srpski seoski pripovedač on je probavio na selu, živeo i srodio se sa seljačkim životom, bolje ga poznavao no iko, zavoleo ga i opevao ga. On je postao pesnik sela, upravo pesnik bogatog i srećnog mačvanskog sela iz cvetnog doba starih zadruga, pre ekonomsko-političkih i moralnih kriza. Veselinović je silno voleo taj spokojan i zdrav starinski život i patrijarhalni red, veličao ga i opevao dok je cvetao, žalio ga i oplakivao kada je stao propadati. U Seljanci, kao i u mnogim drugim manjim pripovetkama, on je dao lepu i tihu idilu zadruge; u drugim, naročito poznijim pripovetkama, kada je otvorio oči za stvarnost, opisivao je borbu između "starinskog reda" i "novoga vakta", sukob između starog i novog sela, propadanje zadruge, razoravanje i padanje starog morala. Dok je sam bio mlađi i svežiji, on je život slikao ružičasto i ulepšavajući ga; kada je ušio u godine, on je, u Seljaku i u Pismima sa sela, stao davati crne slike palog, razrivenog, otrovanog života na selu, padajući iz velikog mladićkog optimizma u crn starački pesimizam, preterujući i u jednom i u drugom smislu.


ETNOGRAFSKI KARAKTER. — Još ranije Janko Veselinović je upoređen sa Vukom Karadžićem, i to sa dosta razloga. Obojica su ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo uticale; obojica odlično poznaju narodni život, obojica ga opisuju, jedan neposredno, njegove običaje i verovanja, drugi posredno, njegov svakodnevni život u vidu pripovetke. Veselinović je voleo i znao narodne pesme i legende, bio je dobar guslar, i 1895. izdao je jednu zbirku narodnih pesama Sevdalinke. U početku svoga rada on je prosto prepričavao narodne legende, često pisao "po narodnoj priči" i "narodnoj pesmi", ugledajući se u svemu na narodnog pripovedača. Sa narodnom dušom, izučen u narodnoj školi, sa visokim mišljenjem o pesničkim sposobnostima srpskog naroda, on je gotovo isto tako bio đak narodne umetnosti koliko i književnih pisaca koji su na njega s početka uticali. On je živeo u doba kada se imalo i naučnog i političkog interesovanja za narodni život na selu, u doba filologije i prvoga radikalizma, i sa naročitom pažnjom i ljubavlju opisivao je selo i seljaka. Sa intimnim poznavanjem ljudi i stvari on slika sav seoski život, u svima prilikama i oblicima, sve običaje, verovanja, navike, svu narodnu dušu. Seljanka opisuje život jedne seoske žene od kolevke do groba, i može da posluži kao ilustracija delu Milana Đ. Milićevića Život Srba seljaka. Veselinovićeve pripovetke zato imaju znatan folkloran interes, one su valjan etnografski materijal za proučavanje srpskoga sela iz zadružnog doba.


ROMANI. — Veselinović je bio izvrstan u malim pripovetkama, u jednoj književnoj vrsti koju je on prvi počeo pisati, u onim "slikama iz seoskog života", koje je on u srpskoj književnosti podigao na znatnu visinu. Ali on nije bio za roman, na kome je dosta radio. Borci i Junak naših dana su započeti politički romani, gde se slikaju borbe za političke slobode u Srbiji, i u kojima ima i ubeđenja i moralnog idealizma, ali koji nisu prava književna dela. Seljak započet na širokoj osnovici imao je da naslika suvremeno srpsko selo, ali je na žalost ostao nedovršen. Hajduk Stanko, najveći i najpopularniji roman Janka Veselinovića, jeste roman iz prvog ustanka. Istorijska vernost mogla bi se osporavati, ali u romanu ima mnogo dubokog nacionalnog osećanja, ima uzbuđenja i svečanog tona u prikazivanju epopeje oslobođenja srpskog, i kao popularan istorijski roman Hajduk Stanko je uspela stvar. To je danas najpopularniji i najčitaniji srpski roman. Od svih tih njegovih pokušaja najviše književne vrednosti ima Seljanka, razgranata seoska pripovetka koja dobija oblik i srazmere romana. To je prost opis života jedne seljanke, niz slika iz raznih trenutaka njenog života. Intriga i problema nema, ali izlaganje je u celini vrlo dobro, pojedini trenuci su srećno izabrani, pričanje je sveže i toplo, i nigde se u srpskoj književnosti nije dala tako opšta i dobra slika žene sa sela.

Sem Seljanke, koja je vrlo dobro umetničko delo, i Hajduk-Stanka, koji vredi kao popularan istorijski roman, ostali romani Janka Veselinovića stoje ispod njegovih pripovedaka. Za roman on nije imao širinu shvatanja, sposobnost da stvori plan i da ga izvodi, nije imao snage da nosi ceo taj teret, i zato je promašio. Kada je počeo čitati velike ruske pisce, i video šta je roman, on je osetio svoju slabu snagu, izgubio pouzdanje u sebe i prestao pisati romane.


OPŠTI POGLED. — Janko Veselinović vredi više kao pesnik no kao pripovedač. Ono što je najlepše u njegovim pripovetkama, to je obilje poezije, toplota osećanja, i tek u drugom redu verno prikazivanje seoskog života. Iako je bio vrlo plodan, obim njegova rada nije veliki. Samo po izuzetku on je prikazivao varoški i seoski učiteljski život. On je slikao pojedine trenutke, epizode, tipove sa sela, davao slike iz seoskog života, vrlo proste i jednostavne, sa malo radnje i drame, sa malo razvijanja i opisa, u kojima se nalazi sva lepa prostota narodnoga pričanja. On je valjao u svojoj prostoti i jednostavnosti, ali kada je hteo da bude moderniji i književniji, da slika složeniji i šareniji varoški život, da pravi psihološke studije i rešava političke i socijalne probleme, tada je bio usiljen, nevešt, pretenciozan, docnije razvučen i dosadan.

On je bio pesnik sela, raznežen pesnik idealizovanog srpskog sela iz "starog dobrog doba", idiličan pesnik "poljskog cveća" sa mačvanskih livada. On iskreno voli selo i seljake i prikazuje ih toplije i lepše no iko. Ali on više voli seljake no selo, više ljude no prirodu. Osećanje prirode kod njega je slabo razvijeno; ono je površno i svedeno na najsitnije zapažaje. No i ti sumarni i oskudni opisi su mu bolji od usiljenih književnih opisa, poabanih fraza iz drugih knjiga.

Veselinović je seoski život i seoski govor poznavao bolje no iko. On je opisivao jednu stranu seoskog života, lepu i idiličnu, i to jednostrano i nepotpuno, ali, u jednom pravcu, kao jedna strana seoskog života, tačno i živopisno. Ne samo da njegove ličnosti govore pravim seljačkim govorom no i on sam priča lako i prosto, lepim, odabranim jedrim seoskim jezikom. Dijalog mu je živ, tečan, prirodan. Njegova rečenica ima svoju jasnost, gipkost, živopisnost i melodičnost narodnog govora iz zapadne Srbije.

Veselinović, uopšte, vredi kao seoski pripovedač i po onome što mu je selo bilo dalo. Kada se odvojio od sela, od zemlje iz koje je crpao svoju snagu, od neposrednih i svežih utisaka, kada je došao u varoš, on se pomeo, zbunio, i počeo padati. U njegovom delu nestaje stara svežina, vedrina, spokojstvo; Beograd ga zbunjuje i razorava. On radi mnogo i sve, postaje žrtva izdavača, radi brzo, preko kolena, piše razvučeno, ponavlja se, gubi svoju originalnost, stil mu postaje nemaran, frazeološki, novinarski. Kada je pokušao da slika beogradski život u Cigančetu i Moru bez primorja, moglo se videti koliko ga je varoš pomela i oslabila, i kakav je u stvari bio njegov književni talenat.

On je umro mlad, ali već na "nizbrdici života", kako je on sam govorio, i na nizbrdici talenta, kako bi se moglo reći. Ali ostavlajući na stranu njegove slabije, književno-industrijske radove iz drugog perioda, on prvim delom svoga rada, iz doba od 1886. do 1892, zauzima jedno od najlepših mesta u istoriji srpske pripovetke. On je jedan od prvih i najobilnijih seoskih pripovedača naših, od onih koji su seosku pripovetku podigli na veliku visinu i stvorili od nje jedan od najrazvijenijih rodova srpske književnosti. On vrši jak uticaj na mlade pripovedače oko 1890. Ma kako to bila idealistička i ružičasta slika, ulepšan prikaz seoskog života u jednom trenutku i gledanoga sa jedne strane, njegov rad ima trajnu vrednost koliko svojom poetskom toplotom toliko i lepom slikovitošću.

Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:38

JANKO VESELINOVIĆ


KNJIŽEVNA STUDIJA


I

Teško oboleo, povučen u svoje rodno mesto, na nekoliko meseci pred smrt, Janko Veselinović je pao na dobru misao da opiše prve godine svojega učiteljevanja, koje su u isti mah bile i prve godine njegovog književnog rada. Tako je on, u jesen 1904, napisao svoja Pisma sa sela, gde je dao važnih i zanimljivih podataka o prilikama u kojima je počeo pisati, o uzorima kojih se pri pisanju držao, o teškoćama koje je imao savladati dok je izbio na pravi put.

Posle četiri razreda gimnazije svršena u Šapcu, i posle godine dana probavljene u beogradskoj Učiteljskoj školi, Veselinović 1880. godine dođe u Svileuvu, za privremenoga učitelja desete klase, a sa mesečnom platom od četrdeset i dva dinara. Vrlo mlad i ne znajući ništa od života, pao je on u jedno nepoznato mesto i u posao koji mu je bio sasvim nov. Dosada, dugo vreme bili su teret i opasnost za njegovu mladu dušu i živ duh, i on je morao tražiti načina da što lakše podnosi samoću i čamotinju.

Prva misao morala je biti: knjige. Ali njih je bilo malo, dve ili tri, davno pročitane i često prelistavane. Mladi učitelj, seosko dete, sa urođenom ljubavlju prema seljacima, sa demokratskim osećanjima koja je doneo iz Beograda, gde su nova načela bila zahvatila celu omladinu i gde se smatralo kao najveća dužnost "odlaženje u narod", morao se vrlo brzo zbližiti sa dobrim i prostim ljudima, među koje su ga udes i "interesi državne službe" bacili, i čiji je sugrađanin, savetnik i prijatelj postao.

Mladi uča, otvoren, druževan, dobar i veseo momak, postao je stalan pohodilac sviju sela, prela, slava, preslava, svadbi i krštenja, nalazeći poezije i lepote u tome životu, radoznalo slušajući lepe pesme i legende narodne. Seljaci njega zanimaju, ali i on njih ume da zanima. Iz Šapca nabavlja pesmarice i knjige, — po svoj prilici i pokoji broj Samouprave i Radnika, — i u zimskim noćima, "dugim kao careva godina", kraj velike vatre koja veselo bukti u "kući", čita starcima i mladeži, koji gutaju željno svaku reč.

Trudio sam se svima silama, — piše Veselinović, — da i oni osete ono što je lepo u pesmi ili priči; i kad bi im se oteo uzvik oduševljenja, ili omakla suza, ja bih tada osećao neko zadovoljstvo kao da sam ja to izazvao.

Uostalo, to je laskalo i mojoj taštini. Pošto su oni bili moj svet, ja sam bio prosto zadovoljan što sam tome svome svetu bio "učen" čovek i "mudra" glava. Potpunom verom u moju učenost prilazšš su mi oni, tražili saveta i obaveštenja; a ja sam se svom snagom trudio da se obavestim o onom što ne znam, pa da obavestim onoga što obaveštenja i saveta traži.

Tako je bilo cele zime.

A kad minuše duge zimske noći, te nastaše dani poljskih radova; kad se tamo na njivama i livadama orila pesma kopača i žetelaca, tada ja sam seđah u mojoj školi i slušah te pesme; a one nekako čarobno pleniše i moju dušu i moju misao. Ja osećah kako sam sav tamo, među njima, kako na meni nema ni jednoga ribića, a u mojoj duši ni jednog osećaja koji nije njihov. I onda mi dođe želja da to što osećam kažem svima: i njima i svakome.1

Ali, to je bilo lakše hteti nego učiniti. I mladi učitelj, koji za kratko vreme u školi nije mogao mnogo naučiti, i koji je uopšte malo čitao, pri prvom pokušaju je osetio da se za književni rad traži više od nabujalih osećanja i dobre volje. On koji je docnije tako lako, brzo i obilno pisao, koji je za jedno veče, tako reći jednim potezom pera, bio u stanju napisati celu jednu oveću pripovetku, u početku svoga književnog rada, kada je kušao svoju snagu i tražio svoj put, osećao je prave porođajne muke, poznao sve trudne napore savesnog početništva. Po čitave večeri stavljao je na hartiju svoja opažanja i utiske, dodavao, menjao, započinjao, brisao, cepao i najzad padao u nemoćno očajanje. "Ja sam hteo da iz onih vrsta bije život, a ono mesto njega samo reči."

On tada uviđa da književnost nije samo dobra volja i talenat, no dobrim delom i zanat, koji se uči, trudom i ugledanjem, kao i svaki drugi zanat. On se tada odlučuje da čita, da vidi kako su drugi postizavali ono što njemu nikako nije ispadalo za rukom. I tada nabavlja nekoliko godina beogradske Vile i novosadske Matice, dva starija omladinska lista, koja su bila obraćala pažnju na strane, naročito slovenske književnosti, i odlikovala se lepim prevodima. Njemu se naročito dopadaju Turgenjev, Malorusi: Gogolj, Marko Vovčok i Feđković, i Poljak Toma Jež. On je tada osećao ono što će docnije reći jedna ličnost u njegovom romanu Junak naših dana: "Rusi su nam najbliži; naročito oni pisci što slikaju maloruski život po selima, kao što su Gogolj, Vovčok, Feđković i dr.; to se čita i razume kao da se ovde kod nas dešava."

Marko Vovčok, Marija A. Markovič, bila je tada pisac na glasu. Njena Narodnija opovidenija Turgenjev je preveo na ruski, a nju nazvao "ruskom Bičer-Sto", a Taras Ševčenko, glava maloruske književnosti, proglasio ju je svojom prijemnicom i književnom ćerkom. Danica, Matica i Vila, u doba od 1866. do 1869, donose čitav niz njenih toplih priča: Svekrva, Odarka, Otkup, Maksim Grimič, Kiridžija, Parasja i Karmeljuk. Isto tako, na istom mestu, javljaju se i pripovetke O. Feđkovića, Ubojica, i to u prevodu Stojana Novakovića, i Nesrećna ljubav. Maloruski seoski život, tako sličan srpskom, maloruski narodni karakter, koji se čudesno poklapa sa našim, maloruski pisci sa osećanjima i tonom koji je neobično odgovarao raspoloženju i prirodi Janka Veselinovića, vrlo jako su na njega uticali. "Gutao sam ih", piše on u svojim Pismima sa sela, i prvi njegovi radovi napisani su prema tim maloruskim uzorima.

Sem toga, on počinje čitati i srpske pripovedače, naročito Milana Đ. Milićevića, koji se tada slavio kao pisac Zimnjih večeri, i Milovana Đ. Glišića, koji je više no iko na njega uticao i prema kojem je do smrti sačuvao izvesnu zahvalnu nežnost. I seoske pripovetke Đure Jakšića nisu bez izvesnoga uticaja na Veselinovića. Pričajući jednom prilikom o svojoj mladosti, on veli: "Ja obožavah pisca Seljaka i Bijele kućice."2

I pored tolikog srođavanja sa selom, i posle upoznavanja sa dobrim piscima, njemu posao još nikako ne ide za rukom. Predmeta za pisanje, zgoda seoskoga života ili poetskih narodnih legendi, imao je koliko je hteo, ali narodni jezik nikako mu nije išao. On je u svojim napisanim redovima osećao usiljenost, ugledanje, pozajmice od drugih, a ne onaj stečeni, prirodni seljački jezik koji je svaki dan slušao, i koji nikako nije mogao pogoditi, kao pevač sa rđavim sluhom koji ne može da pogodi potrebnu notu.

I tek jedne decembarske noći nadahnuće mu dođe. Napolju je silno vejala mećava, vetar je pomamno zviždao i vitlao se oko dimnjaka, i usamljenom učitelju dođe na um priča jedne stare žene seoske: Kako je postao kaišarluk. Celo njegovo unutarnje biće zadrhta, duh stade vriti, vatra udari u obraze. "Bio sam kao u nekoj groznici, ruka mi je drhtala, srce burno lupalo, svaki živac, čini mi se, da je sudelovao u poslu."3 I pripovetka bila je gotova još iste noći i pročitana školskom famulusu čiča-Luki, kada je došao da podloži peć. Starac se slatko nasmejao i našao da je to "đavolski smišljeno", i ta prva kritika učinila je veliko zadovoljstvo mladom piscu. Čiča-Lukinoga mišljenja bili su i ostali svileuvski seljaci, kojima je priča takođe čitana. I to mladog učitelja ohrabri.

On stade redovno pisati, prepričavati narodne legende, da se što lepše svikne seljačkom govoru i da što bolje izoštri svoje početničko pero: "Ali s tim pričama nisam smeo na javnost. To su narodne priče, a po mome tadašnjem mišljenju, pribeležiti ih nije nikakva zasluga. Ja sam hteo da ja pričam, da ja dam i stvorim nešto svoje i da se s tim pred čitaocima javim."

Novi pokušaji originalnih priča išli su vrlo teško. Ko je poznavao Janka Veselinovića iz poslednjih godina njegova života, slabe volje, nesposobna za rad i za napor, mora se diviti onoj upornoj energiji i retkoj istrajnosti koju je bio pokazivao u prvom početku svoga književnoga rada. "Po čitave sahate sedeo sam, — priča on tonom kojem se mora verovati, — pisao, cepao i bacao, pa onda ustajao iza stola jedak i nezadovoljan. Stotinu puta manuo sam sve, zaklinjući se da više i ne pokušavam, pa pošto me pređe srditost, opet se mašam pera te radim." I fijoka njegovog stola tako se puni pripovetkama, i onim "po narodnoj bajci", i onim koje je on nazivao svojim. Ali on još nikako nema hrabrosti da ih pusti na javnost i čuje tuđ sud o njima.

Najzad, jednoga dana, odluči se da ogleda sreću. U Beogradu je tada izlazio mali socijalistički časopis Misao, čiji je urednik bio Kosta Arsenijević, samouk, nekadašnji tipografski radnik, kojega su čitanje dela Svetozara Markovića i socijalističkih brošura i druženja sa velikoškolcima stvorila novinarem. Na listu je radila cela jedna gomila velikoškolaca: Boža Vučković, Milenko Vesnić, Sima Zlatičanin, Panta Tucaković, Aleksa Stojković, pišući oštro i kritikujući bezobzirno. Janko Veselinović je tada imao socijalističkih simpatija isto onako kao što su ih u mladosti imali i druga dva krupna pripovedača srpska, Laza K. Lazarević i Milovan Đ. Glišić, kojima je, kao i Veselinoviću, od socijalizma uvek ostalo uvažavanje ruskih pisaca i ljubav za prost, seljački svet. Veselinović se osećao blizak ljudima oko Misli, držao je da oni nemaju predrasuda prema početnicima, i sa izvesnim strahopoštovanjem pošlje im svoju prvu priču: Vika na kurjaka, a lisica meso jede.4 "Oni će pročitati i oceniti savesno, pa ako i ne štampaju, bar će mi pokazati mane, koje ja možda i ne vidim."

Sa nestrpljenjem koje znaju samo oni koji su pisali, Veselinović je čekao odgovor. I taj odgovor bio je surov. U Misli, gde kao da nije bilo nikoga koji je razumevao i osećao književnost, vladale su tada rđavo shvaćene i nesrećno formulovane "antiestetičke" doktrine Černiševskoga i Pisareva. Kritičar kome je povereno da pregleda početnikovu priču išarao je sav rukopis učestanim znacima divljenja i čuđenja i primedbama ove vrste: "Izgleda da ove pripovetke nije ni bilo, već da je g. uča, sedeći u toploj sobi, sam komponovao!", "oho, sirota gramatiko!!", "sad si baš najpametnije kazao!!", "zar baš tako, učo?", i tako dalje. A urednik, sveznalac i svestručnjak kao što su vrlo često autodidakti, ovako je, sa olimpijske visine jednog uskog doktrinara, poručivao bednom seoskom učitelju: "Priča je vaša posve ništavna, i ja mogu samo da žalim vreme, koje ste proveli radeći je. Ja se čudim smelosti mladih ljudi koji pišu katkad take gluposti, da se čovek mora čuditi." Najzad, priča sam Veselinović, završio je da je cela priča književna krađa iz Glišića i Milićevića, i "da će se on potruditi da mi to i dokaže, samo ako mene đavo nadari te ja tu priču ma gde štampam".

Nije teško zamisliti kakav je utisak učinio ovakav odgovor na osetljivog mladog pisca, koji je od svojih jednomišljenika očekivao prijateljsku lepu reč i bratsku potporu. "Ubi me prosto kao maljem", priča on. Za duže vreme, čitavih nekoliko godina, ne uzima više pero u ruke da piše, i čak ni gotove rukopise ne sme da izvadi iz svoga stola. I ko zna da li bi se on ikada i javio, da ga ne stiže nevolja i da ne pritera orla zla godina?

Posle srpsko-bugarskog rata, u kome je učestvovao, Janko Veselinović osta bez službe. Zakucao je na mnoga vrata, potražio je mesta u svima mogućim strukama, ali srpska država nije imala hleba za njega. Zdrav i mlad čovek, sedeo je on skrštenih ruku u očevoj kući, crveneći što mora da zatraži koji groš da kupi duvana. U nevolji, on se seti svojih rukopisa. Jednoga dana on izvadi iz njih pripovetku pod natpisom Na prelu, i sa njom pođe u Šabac.

U Šapcu je tada izlazio jedan mali lokalni list, Šabački glasnik, koji je izdavao, uređivao i štampao Andreja Slavuj, bivši delovođa opštine šabačke. Na njegova vrata zakucao je Janko Veselinović, skromno, plašljivo, u strahu da opet ne naiđe na neprijateljski prijem koji mu je pre nekoliko godina bio ukazan u Misli. Slavuju je trebalo rukopisa za podlistak; on lepo primi učitelja bez službe, uze mu rukopis i zamoli da dođe po odgovor još istog dana. Pripovetku pregleda Vladimir Jovanović, tada već poznati pesnik i književni orakul "za Šabac i okolinu", i on dade imprimatur. Posle podne Janko Veselinović dođe po odgovor, sumnjajući i sam da će videti kakve koristi od svojih hartija. Slavuj ga dočeka ljubazno, dade mu cela tri ćesarska dukata, uglavi da će njegove pripovetke prvo štampati u podlisku, a odatle u zasebnu knjigu. Janko Veselinović tako probi led.

15. maja 1888. pojavi se prva njegova pripovetka, Na prelu, i iste godine izađe prvo kolo njegovih Slika iz seoskog života. Aristarh ondašnje srpske književne kritike pozdravi radosno mladog "novajliju" i oglasi njegove slike za "čisto, nepomućeno ogledalo seoskog života". Otpušteni seoski učitelj dođe do mesta i službe, iz Šabačkog glasnika pređe u Otadžbinu, i brzim i pobedonosnim korakom zauze jedno od prvih mesta u celoj srpskoj književnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:39

Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!... Jer najsvetiji putir, što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv, koju tada proliste, i danas je blagodet Srbinu...

Zaliste i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina koja nam oči k nebu podiže!...

Hvala vam, i ... praštajte!

A ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu, kao što ih i danas pronose nemirni talasi valovite Drine!... Neka vam se sveća ne ugasi; neka vam se imena pominju do istrage srpskog kolena!...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Pon 26 Mar - 12:41

SEĆANJE NA JANKA VESELINOVIĆA Tragičan život velikog književnika

Ovog meseca Mačva obeležava 155 godina od rođenja Janka Veselinovića - njenog najvećeg pesnika, autora najprevođenijeg srpskog romana "Hajduk Stanko", te pozorišnog komada "Đido" i nebrojeno mnogo priča iz seoskog mačvanskog života.
Rodonačelnik Janko Veselinović se sa Milovanom Glišićem i Lazom Lazarevićem smatra osnivačem srpske seoske pripovetke.

Dani Janka Veselinovića u Bogatiću otpočeli su svečanim otvaranjem izložbe Branislava Stankovića "Janko Veselinović - pesnik ravnice".

- Ova izložba predstavlja potragu za jednim drugačijim Jankom, koji je mnogo više od seoskog učitelja i rizničara mudrosti srpskih seljaka, kakvim ga obično zamišljamo. On je pre svega pripadao samom vrhu tadašnje intelektualne elite i bio izuzetno politički i društveno angažovan, zbog čega je često hapšen i stavljan u zatvor, gde se od loših uslova na kraju i razboleo i umro pre vremena. U jednom periodu Veselinović je bio deo uprave Narodnog pozorišta i u dubokoj ljubavnoj romansi sa glumicom Velom Negrinovom. Ta ljubav ostala je u sećanju Skadarske ulice, a svojevremeno bila glavna tema beogradskih boemskih krugova - kaže autor izložbe Branislav Stanković, kustos Narodnog muzeja u Šapcu.

Izložba, kako tvrdi, daje celovit i sveobuhvatan prikaz života i dela Janka Veselinovića, a posebno mesto na njoj zauzima posveta Nikoli Tesli iz prvog izdanja "Hajduk Stanka" 1892. godine.

Bista Janku Veselinoviću u ŠapcuFOTO: WIKIPEDIA
Bista Janku Veselinoviću u Šapcu
- Malo je poznato da je Veselinović roman "Hajduk Stanko" posvetio Nikoli Tesli. Nažalost, od 1945. do 1990. na celoj teritoriji SFRJ izašlo je preko 50 izdanja ovog romana, ali ni u jednom se nije nalazila posveta Tesli - ona se među korice knjige vraća tek sredinom devedesetih godina prošlog veka - dodaje Stanković.

Kroz niz fotografija, tekstova i autografa oživljen je dečak, rođen u Salašu Crnobarskom, koji se u svojoj prvoj mladosti zaljubio u selo bogate Mačve i domaće patrijarhalne vrline, te ih takve preneo u svoja rana dela. Prikazan je mladić koji je šetao kroz razne škole i profesije, družio se sa otresitom seljankom baba-Bojanom, punom raznih priča, sa velikim nadama načinio svoje prve spisateljske korake, zamalo zauvek sputane poraznim kritikama izdavača. Prikazan je život jednog političkog borca, kulturnog radnika, novinara i žrtve obrenovićevskog režima, koji će ipak zauvek biti upamćen kao jedan od tvoraca srpske seoske pripovetke i jedan od najvećih potencijala naše knjižvenosti.

FOTO: WIKIPEDIA
- Godine 1904, osiromašen i poražen, Janko se vratio u rodni Glogovac, iscrljpen bolešću i životnim nedaćama. Tu je napisao drugi deo "Pisama sa sela" i život slikao crno. Već iduće godine, 27. juna, u roditeljskoj kući, umro je pesnik Mačve Janko Veselinović. Imao je samo 43 godine i stao ožaljen ne samo u svom rodnom kraju već u čitavom srpstvu - kaže Stanković.

Odlomak iz romana "Hajduk Stanko"

- Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!... Jer najsvetiji putir, što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv, koju tada proliste, i danas je blagodet Srbinu... Hvala vam, i... praštajte! A ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu, kao što ih i danas pronose nemirni talasi valovite Drine!... Neka vam se sveća ne ugasi; neka vam se imena pominju do istrage srpskog kolena!...
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Čuveni roman "Hajduk Stanko" Janko Veselinović je posvetio jednom čuvenom Srbinu   Pon 14 Maj - 8:51

Na današnji dan 1862. godine, rođen je srpski pisac Janko Veselinović, autor romana "Hajduk Stanko" s tematikom iz Prvog srpskog ustanka i pripovedaka i romana iz seoskog života.

Janko Veselinović je bio najbolji učenik šabačke gimnazije. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi.
U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884 je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio.
Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva, pa ponovo učitelj. Književnik je bio i pomoćnik glavnog urednika lista "Srpske novine", odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem. Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova "Pobratim", "Dnevni list". Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru.
Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara.
Sigurno niste znali kome je ovaj srpski pisac posvetio svoje delo "Hajduk Stanko":
- Malo je poznato da je Veselinović roman "Hajduk Stanko" posvetio Nikoli Tesli. Nažalost, od 1945. do 1990. na celoj teritoriji SFRJ izašlo je preko 50 izdanja ovog romana, ali ni u jednom se nije nalazila posveta Tesli - ona se među korice knjige vraća tek sredinom devedesetih godina prošlog veka - istakao je pre godinu dana Branislav Stanković, kustos Narodnog muzeja u Šapcu, pred obeležavanje 155 godina od rođenja Janka Veselinovića.


SD








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Janko Veselinović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Janko Veselinović
» Janko Polić Kamov
» Završni Masters turnir u Londonu
» Janko Tipsarević je i di-džej
» Najlepsi dvorci na svetu
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-