Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Tomislav Marinković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:40

MREŽA

Na sve četiri strane dvorišta,
Zraci su zategli zaslepljujuću mrežu.

U nju je uhvaćena, uvek iznova,
Ista odlučnost trave, upornost
Šibljastih izdanaka, cvetova magnolije...

Mrtva ptica, koju pronađoh već
Napola rasrgnutu, jedina nalazi izlaz
Iz nerazmrsive pređe svetlosti.

Vrativši krilo na mesto obeleženo ranom,
Spuštam je u tek iskopanu jamicu.
I ostavljam da se oko nje, u miru, spore

Sloboda i ništavilo,
Trenuci dana i trenuci večnosti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:40

PAHULJE, DOK PADATE
 
Dok padate, pomalo tužne,
ne date mi da mislim.
 
Samo nemo stojim pred vama,
u pozi nekoga ko je ostao
pred svojom sudbinom sam.
 
Tek neodlučni miš u smetu,
ne znam do koje tačke se moj život
pretvara u snežna brdašca
s kojih se dečaci odbacuju i,
na sankama, lete prema
nekakvoj nestvarnoj sreći,
 
a od koje tačke
počinje da kopni i kaplje.
Otiče, kroz mene, ili kroz biljku
čiji je zadatak da prezimi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:41

ČEŽNJA ZA DRUGIM OBALAMA

Uvek otvorenih čula za svet u kome nastaje, poezija Tomislava Marinkovića u svojoj izabranoj stišanosti svedoči o svetu doživljenom intenzivno i na najdublji način, samom kožom, iskustvom koje je neponovljivo možda najviše onda kada je obično


POEZIJA U VREMENU

Među tolikim tihim i među sve ređim bučnim, Tomislav Marinković (1949) jedan je od najtiših savremenih srpskih pesnika. Pesma "Telo tutnji u mraku" počinje ovakvim stihovima: "Više od bilo čega, telu je / Potrebna tišina." Uspostavljajući tišinu kao uslov očuvane telesnosti, kao način da se ostane sabran sa sobom i u podnošljivom miru sa vlastitim svetom, pesnik sve vreme tako i govori: bez podignutog tona, ali zato sugestivno oživljavajući modernim pesničkim sredstvima slike i prizore po svom karakteru i samoj čujnosti posve suprotne bučnom i zahuktalom svetu.

Posle nekoliko nedovoljno zapaženih knjiga, Marinkovićev vidljiv uspon počinje knjigom Škola trajanja (2003). U knjizi Svet na koži ("Povelja", Kraljevo, 2007), uobličava se i stabilizuje pesnički svet u kome vidljivi prizori svakodnevice bivaju pretočeni u izraze stišane lirike, pesničkog patosa i izabrane, srećno nađene jednostavnosti.

Ta jednostavnost, počnimo od nje, jer ona i jeste osnovni početni utisak o ovoj poeziji, omogućava da pesnik u izrazu bude konkretan i da stihove ispunjava prizorima proceđenog iskustva. U Marinkovićevim stihovima prepoznajemo stvarni svet, sav sačinjen od elementarnosti: od netaknute prirode do gradske scene, od melanholičnog sećanja do evokacije koja vodi u samo središte svakodnevice. Stišani i senoviti pesnikovi stihovi kazuju o običnosti, služe se jednostavnim rečima i postepeno pripremljenim obrtima, programski odustajući od naglih gestova i velikih reči koje bi narušavale osnovni ton ove poezije.

U Svetu na koži polazi se od elementarnih stvari i osećanja, da bi se tu, među osnovnim elementima svakodnevice i čovekovog života, i završilo. Otuda ova poezija ostavlja utisak male, stišane hronike čas melanholičnih, čas epifanijskih slika iskupljenih iskustvom egzistencije. Otvorena za mnogolikost i mnogostrukost kako vidljive, tako i nevidljive stvarnosti, što je stajaće oblikotvorno dvojstvo u ovim stihovima, poezija Tomislava Marinkovića strpljivo iskušava dostupne oblike verujući da je autentično ono iskustvo koje se proživljava u egzistenciji ili u evokativnom preispitivanju njenih minulih časova.

Ali ako je stvarnost mnogolika, onda se ti njeni likovi najviše otvaraju pred pesnikovim okom kada kazuje o jedinki usred prirodnog okruženja. Mada pominju grad, nekada kao dinamični anonimni organizam modernog doba, nekada kao konkretni grad stvarnog, proživljenog iskustva, takav je, recimo, Zemun iz pesme "Zemun, ostrvo, žalosna vrba", Marinkovićevi stihovi su prevashodno okrenuti prirodi i uzglobljeni u njenim svetlostima i senkama. Pred čitaocem ovih stihova pojavljuju se — kao osnova stvarnih scena ili kao simbolički izrazi obnovljene elementarnosti — bilje i životinje, reka i šuma, godišnja doba i doba dana, prirodni ciklusi i obredi trajanja. Ali prebivajući među elementima, ovi stihovi izabrani tematski okvir prožimaju modernim iskustvom i modernističkim glasom. Ispunjene malim stvarima, Marinkovićeve pesme nenametljivo govore o punoći svedenih oblika. "Budan za vreme koje se završilo, sa svim / Stvarima od kojih najlepše behu sitnice", kaže se u pesmi "U lepoj, samotnoj noći".

U prirodi sačinjenoj od takvih sitnica odvija se jedan dinamičan i raznolik život, konkretan u smislu proverljivosti iskustva, sadržajan u smislu uvek iznova proveravanog saglasja jedinke sa svojim okruženjem, pa i sa onim što je u tom okruženju samo nagovešteno, ali nije i dostupno. Taj život je, međutim, izazovan i za promišljen susret sa stvarnim svetom u kome se od vidljivih slika pesma postepeno zaokreće u pravcu njihovih nevidljivih suština. Povezujući čistu prirodu — pomalo zanemarenu u novijoj poeziji, a ovde predstavljenu na autentičan način posredstvom govora o saživljenosti sa konkretnim svetom koji se oseća kao svoj čak i onda kada je nedovoljan — sa čistom refleksijom koja je u dobroj i u najboljoj tradiciji neosimbolističkih poetika, Tomislav Marinković je u knjizi Svet na koži sklopio pesnički svet koji iz oba svoja izvora crpe snažne podsticaje. Oni su utoliko uverljiviji kada su iz izražajnog opsega ovih stihova uklonjene predvidljive metafore koje su nastale u težnji da se iznova potvrdi iskustvo jednostavnosti.

Ali u najvećem broju stihova pesnik do te jednostavnosti dolazi intuitivno, spontano i prirodno. Ona je njegov izraz i onda kada se čezne za svetom na drugoj obali, u čemu se može pratiti dijalog sa kavafijevskim uvek istim ulicama jednog jedinog grada ljudskog života, i onda kada se poželi izlaz iz zadate egzistencije, i onda kada se obnavljaju sećanja da bi se utvrdilo iskustvo svakodnevnog života, i onda kada se u običnosti prirode prepoznaje punoća epifanije. Uvek otvorenih čula za svet u kome nastaje, poezija Tomislava Marinkovića u svojoj izabranoj stišanosti svedoči o svetu doživljenom intenzivno i na najdublji način, samom kožom, iskustvom koje je neponovljivo možda najviše onda kada je obično.

Gojko Božović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:42

MALI OGLEDI O RATU

Noćas su se na udaru naših starih, ali nevidljivih znanaca našli Kraljevo sa okolinom, poslednji preostali most na Dunavu u Novom Sadu, televizijski predajnik na Iriškom vencu, zgrada bivšeg CK na Novom Beogradu... Civilne žrtve su obavezan, sastavni deo svih izveštaja. Danas će, na konferenciji za novinare, u Briselu, Džejmi Šej izraziti žaljenje zbog toga. Ali, posmatrajući njegovo lice, gledalac se ne može oteti utisku da će Šejovo srce pre osetiti impuls dalekih, neotkrivenih svetova, nego što će ga dotaći sudbina nekog nesrećnika iz Surdulice, Aleksinca, Batajnice, Gadžin Hana...

* * *

I dok vesti, na radiju, vrve od obeshrabrujućih izveštaja, priroda se budi i pulsira u ravnomernom ritmu, unoseći svu darežljivost u još jedan novi i nepredvidivi ratni dan.

Još ošamućen vestima s radija, iskoračih kroz dvorišne vratnice i prepustih da me put vodi izvan seoskog naselja. Koračao sam preko njiva koje su pogledu ostavljale na volju slobodan izbor: od širokog i površnog posmatranja prostranstva, do udubljivanja u najsitnije detalje, u kojima su bili sažeti, do nevidljivosti, i prostor i vreme, i duh i materija celog sveta.

Nebo se, prozirno i čisto, oslobođeno olovne težine noći, izdizalo iznad svog prirodnog nivoa i gubilo u udaljenim rezervoarima plavetnila. Kao kakav bogati zemljoposednik, s grane koju još nije sasvim osvojilo lišće, gavran je nadgledao svoj nedosežni posed, ne pokazavši da ga je moja pojava poremetila u razmišljanju.

Koračao sam preko izbledelih oranica, kroz suve, usečene brazde sa nevidljivim zalihama vlage ispod isušene kore po površini. Ta oranična polja, ispresecana poderanim zavesama topola i tek oživelim čestarima šuma, bila su samo privid nekadašnjih proleća, neka temeljna fatamorgana i teška uobrazilja godine koja je istrajavala u naporima vekova.

Naizgled, činilo se da su, bez obzira što ih je rat svakodnevno šibao svojim surovim, vatrenim bičevima, i šume i njive i izlokani puteljci bili čvrsto usađeni u svojim ležištima; ali je neporecivosti slike ipak nedostajao neki neopipljivi dokaz koji se samo mogao slutiti na bistrom horizontu. Sva uverljivost pejsaža visila je o koncu predrasude; tek mestimično, stidljivo, iskoračivala je izvan granica rata.

U isti mah, u vazduhu se osećala još jedna paradoksalna krajnost: neka nejasna bliskost između lepote predela i teškog bremena stvarnosti. Bez sumnje, i zemlja koju sam osećao pod svojim stopalima bila je raspeta između nepomirljivih tačaka i patila od viška istorije i ogromnog nasleđa prošlosti. Još uvek su je mučila stara sećanja i zaboravljene, srušene imperije. Pritiskale su je objave ratova, topovska fanatiranja, rovovi i rđa koja se, vekovima, hranila vojničkim medaljama i zakopanim oružjem.

Novi rat, na kraju veka, prodrmao je i razbudio sve te epohe iz teškog i ravnodušnog sna. Zamišljao sam Slovene, Rimljane, Azijate... Divlja plemena i, sa druge strane, vojske s oružjem najsavremenijih tehnologija... Ratnici s kopljima i bezimenim vojskovođama, čiji su haljeci prošarani ubodima mačeva, jurišali su prema brigadama maskiranih komandosa, ginuli i ustajali, nastavljajući davno okončani rat.

Pred mojim očima, u izmaglici maštarije, oživljavali su carevi, kraljevi, sultani... Vođe mrtvih naroda u najdoslovnijem smislu. U bunilu civilizacije pokušavali su da nadoknade izgubljeno i da, jednom za svagda, povuku i obezbede nove granice večnosti.

Sve to je moralo stvarati pometnju, pomišljao sam, ne samo u mislima, već i u zemlji, u prolećnom vazduhu, u čitankama i istorijskim knjigama, po kojima se godinama hvatala prašina na zamračenim tavanima i u zagušljivim podrumima.

***

Akcija koja se i bukvalno sprovodi nad nama, iz udobnog zaklona statosfere, protiče glatko, bez većih zastoja i kolebanja. Gađaju nas sve češće i opuštenije, s primetnim nemarom šta se cilja i koliko će projektila završiti ovde-onde: među civilima, na stočnoj farmi, u blizini porodilišta...

Kao tipični predstavnici Zapada, "milosrdni anđeli" su izmislili formulu za samooproštaj počinjenih grehova i anesteziranje savesti, nazivajući sve namerne i slučajne promašaje "koleteralna šteta". Sigurno veruju da bi im takav eufemistički izum mogao osigurati duševni mir i pripremiti teren za akciju: ulazak u raj!

Nije ni čudo. Sa onih bezbednih visina, njima ni božanske sfere ne izgledaju previše udaljene i nedostupne. Holivudska samouverenost koja isključuje grižu savesti, kojom se zapušuju sve rupe u pamćenju i sve pukotine u istoriji. Ipak, ne verujem da se pravilima filmske dramaturgije (koja se oslanja na mnogo krvi u početku i srećnim raspletom na kraju) može zavarati istorija, još manje — Svevišnji Sud.

Zato bih budućim istraživačima globalne drskosti i bezobzirnosti skrenuo pažnju na knjigu američkog autora: Uputstvo za pljačku poštanskog voza, koja je, u Čikagu, štampana početkom ovog veka. Veliki uspeh ovog priručnika je svakako u nekoj vezi sa današnjim mukom američke javnosti, pošto se, stičem utisak, čak i današnji razbojnički prepadi doživljavaju kao deo nacionalne tradicije i potvrđivanje identiteta.

***

Rat, ali nikad više pecanja. Malo koje jutro me ne zatekne pored vode čija glatka, zelenkasta površina istrajava u savršenoj mirnoći. Kao da, bez obzira na bliski dah rata, u svakom trenutku zna šta hoće i savršeno vlada situacijom. Nešto od tog neporecivog mira vode može se usvojiti već samim ušuškavanjem među sitnim rastinjem i zaklanjanjem krošnjama vrba, koje zatvaraju prilaze ka obali i čuvaju svežinu pod haljecima mladog lišća.

Zabaciti namamčenu udicu, usredsrediti se na nežni drhtaj plovka, napetost vremena razmeniti za manje opasnu i što sitniju valutu — eto načina da se od pomahnitalog zla bude na nešto sigurnijem odstojanju.

U društvu sanjivih ribolovaca, retko i površno se prepričavaju događaji koji su obeležili prethodnu noć. Kao da se time narušava tiha vedrina i estetika jutra, sa svim onim posrebrenim odsjajima u kapljicama izloženim prvim zracima sunca.

Početak pecanja se obično poklapa sa prodornim i otegnutim zavijanjem sirene, čime se najavljuje prestanak vazdušne opasnosti. Kasnije, oko podneva, sirena obnavlja najavu opasnosti po nekom ustaljenom, protokolarnom redu. Ali, šta da se radi: česti trzaji štapom, povremena ljutnja zbog izgubljene ribe i magični sjaj staklaste vode, umirujući i pun obećanja, čine da se previdi mogući rizik.

U osvit dana, povijajući se pod teretom čuvarki, štapova, stolica na rasklapanje, olovnih odlivaka, kutija nabijenih metalnim varalicama, kleštama, nožićima, hranom za primamljivanje riba, meredovima, metalnim držačima za štapove, termosom s kafom, vodom za piće i konzervama za užinu — niko i ne pomišlja na tu sitnicu da se bomba ne može nadmudriti kao riba. Svakom je na umu samo misao da li je poneo baš sve što mu je potrebno, i sve to vuče bez negodovanja i mrmljanja, podvižnički, smerno.

Još kad bi, u svom ortodoksnom ribolovačkom učenju, stigli do tačke kad je svejedno da li se peca radi ulova, ili tek onako: golim najlonom, bez udice! Kao u pesmi Pronalaženje učitelja, Vilijama Stenli Mervina. Da, ali važnije od toga bilo bi da se život najpre vrati podnošljivijem i umerenijem ritmu. Nije ni mesto niti vreme da se sanjari o savršenstvu, dok nahereni bager, ostavljen da trune na obali napuštene šljunkare, može začas postati meta opasnog projektila.

Nedavno se to i dogodilo, nedaleko od Mačvanske Mitrovice. Pilot je, valjda, pomislio od bagera da je sprava za kopanje rovova, pa je, za svaki slučaj, gvožđuriju razneo u paramparčad.

***

Nema sumnje da je, proteklih godina, sve što nas je sada zadesilo bilo najavljivano, manje-više, čitljivim i razumljivim porukama. Svuda u prirodi postoje takvi znaci koji opominju. Led u oktobru, grmljavina u decembru i januaru, sneg na procvalim voćnjacima u aprilu... Tek kad bi se sabrali svi naši košmarni snovi, pa strašne reči koje su na silu ušle u upotrebu. Uzalud su naša smrknuta lica, u kući, na ulici, u autobusu i pred šalterima pošta pozivala na uzbunu.

Sećam se i priče koju mi je, prošle godine u jesen, ispričao Duško Novaković, u redakciji Književnih novina. Čudno preplitanje mračne stvarnosti i mitološkog sadržaja. U svakom slučaju, opisivanje tog prizora učinilo je da mi se malčice naježi koža.

Prolazeći tih dana kraj Ade ciganlije, pesnik Novaković je primetio da se odnekud, u šumarku pokraj reke, namnožio poveći broj ptičurina kakve do tada nije viđao u ovim krajevima. Bez sumnje, govorio je, na obode Beograda su, mamljeni zlim slutnjama i budućim događajima, počeli da pristižu lešinari. Možda je samo neki poremećaj u prirodi, pokret ptičjeg društva izazvan hemijskim zagađenjem, nagađali smo mi kojima je priča zvučala prilično neverovatno i zastrašujuće. Da li kao slučajnost, tek ono graktanje ptičurina je prethodilo sirenama koje su se u Beogradu oglasile samo nekoliko meseci kasnije.

***

Jutros je počelo veoma rano. Kao da su oni odozgo nešto pogrešili u svojim računima; ili su, nezadovoljni učinkom, prešli na novo radno vreme. Trglo me je bučno podrhtavanje prozora i jaka detonacija koja je usledila posle toga.

Koliko sam brže mogao, navukao sam odeću i pojurio na terasu, da mi ne promakne nsšto od onoga čime je započinjao još jedan aprilski dan.

Na severnoj strani, lagano, kao da nosi miroljubivu poruku, jedna raketa je lenjo plovila nebom. Jasno sam na njoj mogao da vidim crvenu žmirkavu svetlost, činilo se na razdaljini od tri-četiri stotine metara. Verovatno je bila namenjena nekom usnulom objektu u Šapcu, jer iz tog pravca poleteše snopovi narandžastih tanadi i zakriliše nebo. Svetiljka na raketi još jednom trepnu, a onda, najverovatnije pogođena, postade buktinja i nestade iz vidnog polja.

***

Prošlo je punih osam godina od one jeseni 1991. godine, kad sam i ja, kao i ko zna koliko drugih nesrećnika, primio u ruke poziv o mobilizaciji. Koliko je strahota od tada prošlo, bilo bi već vreme da se život vrati svom pravom i punom smislu, da se sećanja na ratne dane zauvek predaju prošlosti.

Ali, ponovo je rat, sedim u mraku, pušim više nego ikad i, uz plamičak sveće, pišem redove koji će, najverovatnije, zadugo ostati nepročitani — što uzaludnosti pisanja daje još besmisleniji pečat.

— Pa zašto onda pišeš? — čujem pitanje iz dubine neke sale, u nekom vremenu koje će možda ipak doći.

— Da duši i osećanjima nađem nekog oduška...

— A zašto je to onda besmisleno?

— Zato što niko ne ume da se izrazi tako kao sam život. I što se svest o tome gomila sve više kako pisanje čoveku postaje redovan, obavezan posao.

Kad se svemu tome doda još i rat, teško da se u toj mešavini može pronaći neki smisao.

Čini mi se da u zamišljenoj sali, među malobrojnom publikom, čujem kašljucanje. Onda nastaje tišina. Sudeći po tome, nema više pitanja.

Ivice knjige Kavafijevih stihova, koju sam protekle noći ostavio pored uzglavlja, u mraku, počeo je da izoštrava slabašni zračak jutra. Probudio sam se lako, kao da je breme s kojim sam utonuo u san od mene preuzela noć, sakrivši ga u svoje tamne i nepristupačne odaje.

Naspram mlečne vedrine, što je neprimetno osvajala sobni prostor, pročitah pesmu Prozori. Još nenaviknute na javu, moje misli su se teško probijale kroz slike i smisao Kavafijeve pesme. Na metaforički nanos, što su ga na površinu jave izbacili stihovi, nisam obraćao pažnju, mamio me je samo zvuk.

Čuo sam ženu dok je koračala kroz kuhinju, u svojim mekim, platnenim papučama i, povremeno, tiho zveckanje posuđa. Prijalo mi je to što je slavina proizvodila slabašni šum vode...

Upravo sam nameravao da sklopim knjigu — kad se, kroz mirno jutro, prolomi prasak. Kuća se, kao da je i sama prodrmana iz nekog dubokog razmišljanja, strese. Začuh prestrašene glasove i dovikivanje iz komšiluka, a zatim i komentare koji su, neporecivo, određivali mesto i jačinu vazdušnog udara. Ostala je, kako sam razumeo, nejasna samo pojedinost da li je neprijateljski avion pogođen, ili je trag gustog dima posledica rada rezervnog motora, da bi se letilica brže izvukla na bezbednu udaljenost i nedostižnu visinu.

Pridigao sam se i, kroz odškrinuti prozor, ugledao komad neba, još prošaran belim prugama, zaostalim iza aviona. Zaklonjen zavesom, ostajao sam izvan pometnje koja se, u okolnim dvorištima, još nije smirivala.

Tako zaštićenog, zapljusnu me neka bezrazložna i neobjašnjiva radost. Eksplozija je prošla bez vidljivih rezultata i posledica. U komšiluku se već čula i pokoja duhovita opaska na račun pilota i njegovog zadimljenog bombardera koji se dao u bekstvo.

Čuo sam ženu kako ulazi u sobu prekoputa i, tiho, skrivajući uzbuđenje, govori sinu da se nije desilo ništa strašno.

Izvan kuće, u dvorištu, proleće je, činilo mi se, napredovalo nekom obnovljenom i razbarušenom snagom. Trava se presijavala i svetlucala svežinom nataloženom tokom noći. Javljale su se pukotine na neosetljivoj i gruboj spoljašnosti rata i život se, s vremena na vreme, uspravljao i otimao iz njegovog zagrljaja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:43

SRPSKA POEZIJA NA VISOKOM MESTU

Savremena srpska poezija u okvirima evropske poezije nalazi se na vrlo visokom mestu. To je činjenica koja bi možda bila šire poznata da nije takva situacija sa izdavačima, malim tiražima, ali i vrlo teškim prilazom medijima koji su zatrpani drugim, manje vrednim sadržajima. Postoji nada da će vitalna poezija prerasti vreme i da se možemo nadati dobrom prodoru srpske poezije i u druge jezike.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Tomislav Marinković, dobitnik "Antićeve nagrade" za knjigu poezije "Običan život", koju je objavio Kulturni centar Novog Sada.

■ Ne samo po mom sudu, nego po opštoj ocjeni svih koji prate savremenu srpsku poeziju, poezija je najvitalniji žanr savremene srpske literature — kaže Marinković.

GLAS: Šta Vam znači nagrada koji nosi ime velikana srpske poezije?

■ "Antićeva nagrada" mi predstavlja veliku čast i zbog toga što se vezuje za godišnjicu rođenja Miroslava Antića. Ta činjenica nije zanemarljiva. Nagradu nisam očekivao i u prvom trenutku morao sam da pomislim na sličnost između moje poezije i poezije Miroslava Antića. Moguću sličnost našao sam u jednostavnosti i neposrednosti sa kojom je Antić pisao svoju poeziju, a pored jednostavnog izraza dotakao se dosta važnih egzistencijalnih stvari. I moja namera je da sažetim izrazom kažem neke dublje stvari. Svet malih stvari je moj svet poezije. Žiri za "Antićevu nagradu" je imao na umu i tu činjenicu.
 
GLAS: Za nagrađenu knjigu kritičari su rekli da slavi običan život, veliča i izdvaja one trenutke koji prolaze mimo nas. Koja nit Vas je vodila dok ste pisali ovu zbirku?
 
■ Svet i okruženje u kome živim, selo Lipolist pored Šapca, nudi izobilje naizgled malih stvari kroz koje se može mnogo toga univerzalnog iščitati. Taj svet je zatrpan novim načinom života i gotovo nevidljiv. Biljni svet je u mom okruženju najvažniji i od njega se mogu naučiti stvari koje su važne za ljude. Među tim činjenicama su kako različite biljke mogu da žive na istom prostoru, kako traju, obnavljaju se i sve što čine ima smisla. Pokušao sam da govorenjem o biljkama kažem nešto i o ljudima. Međutim, taj mali svet nije moj privatni svet, nego onaj preko koga sam mogao sagledati dublje savremeni trenutak, izdvojen iz velikih centara. U malim mestima sve važne stvari mogu se sagledati mirnije i može se mnogo toga videti i čuti, što gradski čovek ne može, zaokupljen drugim stvarima.
 
GLAS: Postoji li dovoljno mladih pjesnika u srpskoj književnosti i koga biste izdvojili među njima?
 
■ Mladi pesnici teško objavljuju knjige, tako da ih više čitam u periodici, književnim časopisima. Izdvajaju se neki glasovi, ne može se još pouzdano tvrditi kako će se oni razvijati. Mogu da spomenem Jasminu Topić, Čarnu Popović i niz drugih mladih ljudi koji će uskoro biti u prilici da mogu još više da pokažu nego što je sada moguće, jer se vrlo malo izdavača odluči da objavi poeziju. Ako se i odluči, onda prednost daje prepoznatljivim imenima.
 
GLAS: Kakav su podsticaj nagrade za pisca?
 
■ Za mene su veliki podsticaj nagrade koje sam dobio. Ranije sam dobio nagradu "Branko Miljković". Nagrade na mene deluju izuzetno podsticajno, ali sa druge strane stvaraju odgovornost da se ostvareni nivo održi, ali i poboljša. Morate biti podjednako dobri kao i pre nagrade, a ako je moguće još i bolji.
 

ZBIRKE Tomislav Marinković je objavio knjige pjesama "Dvojnik", "Izvesno vreme", "Stihovi", "Sumnja u ogledalo", "Škola trajanja" i "Svet na koži". Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva od 2007. godine. Pjesme su mu prevođene na ruski, japanski i španski jezik.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:43

TOMISLAV MARINKOVIĆ: Tihi zvuci prolaznosti

Dobitnik nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Običan život". Čovek u gradu, u mnoštvu ljudi i stalnoj buci, lako se predaje mrzovolji

Današnji čovek je nesvestan vrednosti trenutaka koji prolaze i koji se više nikada neće ponoviti. Jer, da bi uočio lepotu života, morao bi da shvati da je jureći za masovnim i bezvrednim šarenilom današnjeg sveta zanemario sebe, izgubio iz vida sopstveno biće. Čovekova stvarna mera počiva u jednostavnosti, ali svemoćne reklame su ga ubedile da se on može uzdići preko te mere — kaže za "Novosti" pesnik Tomislav Marinković, povodom ugledne nagrade "Vasko Popa", koja mu je u ponedeljak dodeljena za knjigu "Običan život", u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Darodavac nagrade je Fondacija Hemofarm, pokrovitelj Opština Vršac, a svečano uručenje nagrade biće 29. juna u Vršcu.

Ovog autentičnog liričara, koji živi i radi u Lipolistu kod Šapca, podjednako zanimaju i lepota i tragika ljudskog postojanja. U traženju pouzdanog oslonca za pesmu uvek polazi od zapitanosti nad smislom svakodnevnog života i njegove prolaznosti.

■ Ali, tu pored nas, u onom svakodnevnom, vidljivom svetu postoji skriven svet koji budi maštu. Sebe teško mogu da zamislim samo kao osobu koja boravi u očiglednoj stvarnosti. Ta stvarnost je, nekako, uvek preko puta mene, i uključivanje u nju predstavlja mi često napor - kaže laureat.

Pišete: "Čak ni dugo odlagane budućnosti na vidiku nema". Da li se sve više bavimo "raspremanjem prošlosti"?

■ Reč je o osećanju da se život nalazi u svakodnevnim malim stvarima, u punoći običnih trenutaka, a da je budućnost koju mi priželjkujemo samo san, snoviđenje koje se neće ostvariti. Da, i kao pojedinci i kao kolektiv, mi smo više okrenuti "raspremanju prošlosti", nego što smo u stanju da osetimo svakodnevnu radost življenja. Moja knjiga govori i o potrebi prisnosti sa svetom, potrebi da se čovek suoči sa otvorenim pitanjima sopstvenog života, sa prolaznošću. Poezija može da doprinese usklađivanju sadašnjosti i onoga što je postalo prošlost. Pažljivi čitaoci mogu da u dobroj pesmi otkriju i šifru za bolje razumevanje sveta i čovekovog mesta u njemu.

Često se obraćate prirodi. Mislite li da je srpska poezija izgubila interesovanje za njene zvukove, boje i mirise koji "celi život dovode u neki red"?

■ Nemam utisak da je savremena srpska poezija napustila svet prirode, naprotiv. Njeni najvažniji predstavnici možda ne veličaju prirodu kao što su to činili neki prethodnici, ali svakako iznose zabrinutost za njen opstanak. Moje je uverenje da priroda neprestano obnavlja sklad, popravlja ono što je čovek svojim bezobzirnim delovanjem narušio, ali je pitanje koliko će moći dugo da "celi život dovodi u neki red".

Zašto ste izabrali da živite i pišete na selu, izvan kulturnih centara?

■ Živeo sam u gradu, poznajem njegov ritam, znam kako se čovek može osećati izgubljen u mnoštvu ljudi, vrevi i stalnoj buci. Nepodnošljivo je to što čovek neminovno mora da bude uključen u žurbu, što se lako predaje zajedničkim osećanjima, bolje reći — mrzovolji. Sve to je suprotno težnji pesnika, koji gleda da mu ne promakne nijedna sitnica, čiji sluh mora da sačuva savršenu osetljivost i za najtiši zvuk. Presudna za povratak na selo je upravo bila moja sklonost ka tišini. U njoj je čovek neprestano upućen na dijalog sa samim sobom. Pesnik u maloj sredini ne može da izgubi ništa što ne bi mogao da izgubi i na nekom drugom mestu, pa makar to bila i najveća prestonice kulture. A, dobra pesma može nastati bilo gde i u različitim okolnostima. Zato je pesma večita tajna.


MANIFEST PRIRODE Knjigu "Običan život" pisao sam kao neku vrstu ličnog, intimnog dnevnika. Kao diskretni manifest prirode protiv neprirode, neposrednog iskustva protiv otuđenog mišljenja, jezika koji imenuje predmete i duševna pomeranja protiv nemuštog jezika politike i jalove apstrakcije — kaže Tomislav Marinković.

B. Đorđević | 18.06.2012








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:44

ŽIVOT JE PUN FANTASTIKE

Sve krupne reči, u kojima nema čak ni senke istine, pretvoriće se jednom u "šum praznih mahuna na podnevnom vetru", kaže naš sagovornik

Tomislav Marinković (1949) dobitnik je prestižne poetske nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Običan život", u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Pokrovitelj ovog priznanja, koje će laureatu biti uručeno 29. juna, na dan Popinog rođenja u Vršcu, jeste Kompanija "Hemofarm". Marinković je autor sedam pesničkih knjiga. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski, i španski jezik, a dobitnik je i nagrade "Branko Miljković". Knjiga "Običan život" dobila je i priznanje "Miroslav Antić".

Vaša poezija proslavlja jednostavnost i nepomućenu radost malih stvari. Reklo bi se da naše rastrzano i šizofreno društvo ne zaslužuje ovakve pastelne zenovske slike smirenosti. Ako je poezija prevashodno "društveno utemeljena", kome se zapravo obraćate?

■ Bez obzira na stanje našeg društva, kako ste ga vi prilično tačno opisali, pesma se uvek, i bez pesnikove namere, obraća nekom, nekoj osobi o kojoj ne znamo ništa, samo možemo da pretpostavimo da postoji. Dokaz za to se pojavi neočekivano na nekoj književnoj večeri, na Sajmu knjiga, u slučajnom susretu na ulici. Više puta sam od nepoznate osobe čuo zanimljivu opasku o nekoj svojoj pesmi ili knjizi, nešto što me je uverilo da čovek, izražavajući svoju osećajnost, može da izrazi i osećanje nekog drugog. I ne sluteći, može da uzburka nečiju dušu, da pogodi nečije srce. Meni bi samo to bilo dovoljno. Knjigu "Običan život" pisao sam kao neku vrstu ličnog, intimnog dnevnika. Knjiga ne sledi preovlađujući glas vremena, ne povodi se za opštim tonom, svet malih stvari suprotstavlja se svetu prenaglašenih, krupnih reči koje suštinski ne izražavaju ništa. Sve te krupne reči oko nas, u kojima nema čak ni senke istine, pretvoriće se jednom, kako Hristić kaže, u "šum praznih mahuna na podnevnom vetru".

Da li je ovakav svedeni poetski izraz koji miri reči i stvarnost odraz vaše prirode ili reakcija na to naše bučno vreme?

■ Već sama činjenica da pesnik ne odustaje od pesničkog teksta ni kada ga uveravaju da je svrha poezije dovedena u pitanje, može se tumačiti kao reakcija na bučnu i brutalnu stvarnost. Pred besmislom bi još besmislenije bilo samo slegnuti ramenima. Pokušavam da govorim o onome što dobro poznajem, a pesma je uvek izraz mog unutrašnjeg života. Knjiga koju sam napisao bila je najviše potrebna meni. Kad je čovek dovoljno dugo i temeljno suočen sa pitanjem o smislu vlastitog života, a uz to je i pesnik, mora bar da pokuša da to pitanje razreši kroz knjigu pesama.

Imate li ponekad potrebu da iskoračite iz ovog skladnog sveta tišine i budete "neposlušni građanin", barem u sopstvenom univerzumu, slično Novici Tadiću, kome ste posvetili jednu pesmu u nagrađenoj zbirci?

■ Svet koji pominjete je svet koji sam oblikovao i godinama stvarao svojim pesničkim govorom. Ne bih da ga napustim, da pristanem na svet kakav nam se nudi. Čak i u trenutku sivila i mraka, kao što je ovaj, poezija ne treba da odustane od težnje da bude svetlost, da oživljava čovekov duh. Što je mrak gušći ta svetlost treba da bude jača. Zar Ahmatova nije lirske stihove ispisivala u trenucima najstrašnije represije i strogih ideoloških diktata u svojoj domovini? I ko zna koliko je duša, a možda i života, iz očaja i beznađa istorije, uspela da spase njena poezija. Samo je duh u stanju da prevazilazi izazove koji svakodnevno ugrožavaju naše živote. Voleo sam, i imao sreću što sam poznavao, možda jednog od naših najvećih pesnika uopšte, Novicu Tadića. Njegov krik pred demonskim licem sveta nije bio krik izrečen u ime nekog drugog, već samo u svoje ime, u svom sopstvenom univerzumu, kako vi kažete. I njegov vapaj je prizivao čovekovu prvobitnu potrebu za prisnošću sa svetom, pokušavao da razgrne i da odagna mrak. Mogu sa sigurnošću da posvedočim da je i njega radovala svetlost, kad bi je otkrio u stihovima nekog dragog pesnika.

Običan život i obični dani koje opisujete i u kojima je arhetipsko osvedočeno u iskustvu, s aspekta naše iščašene realnosti, u stvari, mogu da izgledaju neobično?

■ Mi danas živimo realnost koja se po mnogo čemu ne razlikuje od fantastike. S tog aspekta, običan život je za nas najneobičniji način življenja. Svet običnih malih stvari, jednostavni životni procesi u prirodi, kao što su smenjivanje dana i noći, rast biljke, talasanje reke... Ili lakoća koja se ogleda u letu ptice, zvuk pradavnog sveta u zuju pčele, samo to je, po mom osećanju, naš istinski život. Koliko god se čovek trudio da nađe oslonac i sreću na drugoj strani, zasnovanoj samo na sticanju i trošenju novca, biće sve nesrećniji, a njegova duša sve praznija. Nevolja današnjeg čoveka je u tome što je razapet između prirodnih ograničenja i lažne slike o sreći koja mu se nudi putem moćne medijske propagande.

U vašoj poeziji prisutno je prustovsko "traganje za izgubljenim vremenom", atmosfera hristićevske sobe "onih koji nikada nisu bili mladi", ali kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na Vaska Popu?

■ Teško da pesnik može da nađe ispravan odgovor na pitanje koje mi postavljate. Pojavom Pope tok srpske poezije počeo je da menja pravac, postao je bistriji, snažniji. Dok su drugi još bili zagledani u modernizam između dva rata, on je poeziji obukao novo ruho, ulio joj snagu i udahnuo dugoročnu vitalnost. Možda se u težnji da u običnim životnim sitnicama otkrijem dublji smisao, nalazi tanka nit, što moju poeziju spaja sa zlatnom žicom Popine pesničke vizije. Možda je ta relacija ostvarena u jednostavnosti i svedenosti stiha, ko zna. Iz tog nezaustavljivog toka, bar neka kapljica je stigla do svakoga od nas koji danas pišemo poeziju na srpskom jeziku. Kada čitate takvog pesnika, kao što je Vasko Popa, ne padaju vam na pamet druge misli osim onih da se nalazite u zadivljujućem, novom svetu, u pretumbanoj i preuređenoj realnosti. Najveće čudo se događa kad shvatite da se pred vašim očima konkretno i apstraktno, mitsko i svakodnevno stapaju, da u novoj stvarnosti postaju jedno.

Marina Vulićević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Tomislav Marinković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Tomislav Marinković
» Tomislav Ivančić
» Tomislav Jović - Toto
» Apatin
» Domaci negativci - filmovi, serije , estrada
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-