Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Tomislav Marinković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:32

Tomislav Marinković, rođen 1949. godine, u Lipolistu kod Šapca.

Knjige pesama: Dvojnik (1983.), Izvesno vreme (1986.), Stihovi (1991.), Sumnja u ogledalo (1996.), Škola trajanja (2003.) i Svet na koži (2007.)

Nagrade: "Branko Miljković" i nagrada Sajma knjiga u Šapcu.

Pesme su mu prevođene na ruski i japanski jezik.

Živi u Lipolistu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:32

P. S.

Spomenici nam obeležja.
Miris nam opor i truo.

I kad smo daleko
opet smo blizu,
ispod zemljanih streha.

Između korenja trava
sanjamo nepokošena polja
i sećamo se vremena —
kada smo bili — stari.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:32

LINIJA JAČEG OTPORA

Najlakše mi je
da slavim branitelje,
da osporavam
već osporene
da između požutelih citata
otkrivam nove reči.

Ali ako me bilo ko spreči
u tumačenju života boljeg
prestaću da postojim.

Prašinu moju
moći će svi
da gaze.

Obećavam i
iza toga stojim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:33

BUĐENJE

Probudi se.
Svetlost omiriši
na rubu jastuka.

Uzmi alat.
U bašti iza kuće
zakopaj vreme usamljenosti.

Misli na proleće,
na plodove
koji će progovoriti
tvojim jezikom.

Ne zaboravi ptice.
Jednom ćeš, možda,
i ti s njima odleteti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:33

BAŠTENSKE TEZE

Neotporan na sve što je sušto
I, po mogućstvu, trajno:
Vratio sam se biljkama i bašti.

Zasade mlade sam plevio,
Neobuzdani rast sasecao u korenu.

I iznenada osetio slabost
Prema toj nedužnoj korovskoj bratiji -

Što buja sama iz sebe, bez zaštite,
Tek da se objavi značenjem i slutnjom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:33

SAMO TO

Samo to:
Stazicom kroz gustiš
Što ga krišom podastire vreme,
Pa onda do mesta gde se tiho služi
Nemom beskraju i prolaznosti.

I usput, ponirući u svoju trošnost,
Kao da ispod oštrice noža
Pršte vitke grančice leske,
Jednu po jednu,
Odbacivati reči.

Više ne reći ništa
O samovanju biljki u predvečernjoj magli.
O sumporastom vonju i alhemiji kiša
(Poput slika koje vide oči
Natopljene plačem).

Samo čekati da suton rodi svetljucanje
Što posreduje sa nekom nevidljivom zvezdom.
I dok prevođenje duše u čisti zrak traje,
Ići po tragovima tog svetlucanja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:33

TOMISLAV MARINKOVIĆ: "ŠKOLA TRAJANJA"




OSTACI DAVNE MILOSTI

Jedan od utemeljivača evropskog romantizma, engleski pesnik Vilijam Vordsvort, pisao je još pre gotovo dvesta godina da pesnički jezik mora težiti jednostavnosti i prisnosti — upravo bez patetike i povišene retorike koja je docnije često uzimana za osnovno i ozloglašeno obeležje romantičarskog pesništva. Pored ove, osobito važna je i Vordsvortova napomena da pesnik mora da peva o svakodnevnim, bliskim stvarima, o onome što ga okružuje, što čini njegov životni milje.

Daleko, dakle, od tzv. velikih i večnih tema koje su pompezno krasile klasicističko pesništvo, ali sa mnogo više afektivnosti i čulnosti nego što je zahtevao docniji modernistički pesnički program. On je svet prirode i floralnog carstva kao vazduha bez kojeg nisu mogli disati romantičari, praktično prognao iz repertoara pesničkih tema. Umesto njega na pijadestal je uzdignut svet Kulture i grada, zajedno sa distanciranim, depersonalizovanim lirskim junakom, a katkada i bez njega.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:34

"ŠKOLA TRAJANJA"

SAMOTNIJI OD DRUGIH

Ova duboka poetičko-retorička promena koja simbolizuje ne samo novu pesničku, već i duhovno-kulturnu eru ljudskog duha možda je ona žiža kroz koju se prelama i najnoviji, peti rukopis šabačkog pesnika Tomislava Marinkovića (1949), njegova jedinstvena "u jeziku prekopirana flora". Kada se tome još doda i pojam teksta, kao globalnog znaka za sve odnose, slojeve i aspekte simboličke povezanosti čoveka i svekolike kulture, posebno njenih ispisanih oblika, eto izazova za autora čije je prebivalište mnogo više u svetu prirode i ruralnog, bukoličkog i biljnog nego u (vele)gradskoj osami.

Marinkovićev postupak u tri ciklusa "Škole trajanja" ("Letnji učinci", "Jednostavnost" i "Mogući svet"), međutim, neprestano upućuje na relacije između svakodnevnih, predvidljivih i gotovo ritualnih radnji seoskog čoveka čiji je život bespovratno nagrižen crvom civilizacijske truleži, bilo da je ona indukovana njegovim neposrednim kontaktima, najčešće ispraznim i opterećujućim, bilo posredno, brojnim, često brutalnim medijskim porukama.Temelj na egzistencijalna situacija savremenog čoveka — ma gde on bio — danas je možda više nego ikada obeležena usamljenošću, svesnom ili izabranom, svejedno. Ali i u toj usamljenosti ima razlike: pesnik je onaj koji je ujedno i samotniji od drugih, udubljen u "knjige svojih reči", ali baš zahvaljujući tome utopljen u more drugih, tuđih glasova i jezika, koji svakoj stvari uvek i iznova nalaze novo ime i drugačiju zamenu.

Zbog toga lirski junak Marinkovićeve poezije neprestano osluškuje ritam života koji je tu pred njim, na dohvat ruke, vidljiv i nevidljiv u isti mah, materijalan, telesan, ali i nepoznat, neproziran. Rast i umiranje sadnica i biljaka, njihovo tajanstveno bivstvovanje evocira pesnika na detinjstvo i odrastanje, kada je "škola trajanja" za njega bila nešto posve neposredno i dato, detinje čisto i neuprljano, bez dodatnih značenja koja su stigla docnije, posle iskustva svojevrsnog "gubitka nevinosti". Tada su oni odista predstavljali ostatke davne milosti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:34

DO SVRŠETKA SVETA

A izgnanstvo iz raja se izvesno desilo u trenutku kada je pesnik shvatio da je njegov posao ili u "ceđenju reči u sok" ili u — ćutnji. Jer plodovi reči bujaju "kao na tepihu humusnom / Vrtovi bujni i istrajni; uporniji / I od travki, što se u grozničavom transu / razodevaju i mrznu u pukotini asfalta" ("Vrtovi, reči, kopije"). U stalnom sameravanju onoga što oličava prolaznost i večnost, a pripada i biljnom i ljudskom svetu. Ali jedino onda kada je pohranjeno u herbarijumu tekstova, u zasadima reči : "A posle: požudno listanje stranica, sakupljanje/ Sočnih plodova i poniranje u beskraj u rečima, / Kako je jedino moguće. I silaženje u sebe: zrikavo/ Čišćenje i pospremanje stvari". I to je ona slučajna, ili baš namerna, možda jedino moguća mera odveć prozračnog i odveć stilizovanog sveta, koji nam sugeriše neko zapreteno značenje i slutnju, jednostavne poput života gljiva i starostavne kao ruska aronija.

I stoga, sve je baš zbog neponovljivosti pesničke reči i njene nedovoljnosti ipak podređeno bolu, koji je neprevodiv na jezike. Tako se Vordsvortov bleštavozlatni pejzaž u Marinkovićevoj poeziji pretvara u svojevrsni vlastiti citat, u repliku pesnikovog literarnog iskustva: Tešićevog druženja sa gljivama i biljkama "kao dobrim ljudima", Nedeljkovićevog linčovskog, pomalo morbidnog ruralno-malogradskog ambijenta, ili kvaziležernog, hotimično razgovornog stila nekih pesama Borislava Radovića. U ritmu svakako više pripovedan i deskriptivan no lirski, ovaj pesnik svoj govor organizuje pre metonimijski nego metaforično. Zbog toga bi morao da izbegava odveć okolišno, posredno imenovanje poetskih pojmova i motiva (tipa "pod zaštitom izmaknuća pažnje" ili "u dozrevajućoj smušenosti"), jer to razvodnjava njegovu već labavu strukturu teksta, što ga dodatno i sasvim nepotrebno hermetizuje apstraktnim tropima. A to se može desiti baš onda kada čitanje knjiga potraje, kako Marinković kaže, do samog svršetka sveta.

Bojana S. Pantović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:35

PEVANJE KAO BRIŽNO  I  MUDRO OBDELAVANJE VRTA
ILI TOMISLAV MARINKOVIĆ, PESNIK GOLUBIJEG SRCA


U Marinkovićevoj zbirci pesama Škola trajanja, objavljenoj u izdanju kraljevačke Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", a ovenčanoj Nagradom "Branko Miljković" za 2003. godinu, čujemo smeran i čedan pesnički glas, prisan i saživljen s predmetom pevanja, čist u lirskom tonu, osećajan i tiho ustreptao. Marinković, bilo da je sudeonik u sopstvenom lirskom pejzažu ili smo njegov opisivač, gotovo da iz pesme u pesmu domašuje i sferu misaonog pevanja, nenametljivog i pročišćenog, a oslobođenog knjiški oveštalih upliva: Poezija, dok grabi stvarnost, / Nikad ne kaže: Hvala (pesma "Jedno daleko snežno popodne"; ili Nebu treba taj izdvojeni titraj, / I pesmi: sažeto i Gorko poricanje mnoštva; / Ruka beležnika što mirno popisuje stvari ("Reč o jatu"); ili Bol je neprevodiv na jezike razumljive ("Iskustva poezije"); ili: Brzina, to je privid da se može / Stići do mesta Gde život / Još nije umešao svoje prste//Da se može premašiti linija / Kojom se živom okružuje ("Oni to znaju").

Iako prvenstveno peva iz neposredno orkuženja biljnog i ruralnog sveta, pesnik taj svet ne doživljava kao nešto izdvojeno i izolovano nego mu, uz egzistenicijalnu uznemirenost, pridodaje, ponekad izrazitije, ponekad tek u obrisima, i urbanu i nebesku pejzažnost. Zato iz Marinkovićeve Škole trajanja uznemirujuće dahće u pesmi "Veoma stari ukus" Autobus koji se tetura niz strminu, jer taj je autobus pesnikov pojas za spasavanje, a u daljem uobličenju pesme on je i metafora stvarnog života: Pomišljam da se i stvarnost tako naginje /Čas na jednu, čas na drugu stranu, / Kao autobus.

Iz pojedinih Marinkovićevih pesama iz ove zbirke neretko isijava nešto što bismo mogli nazvati nevino treperenje sveta, nešto iskonski toplo, nežno i blisko, nekako u isti mah i prozirno i zagonetno, nešto Poput slika koje vide oči / Natopljene plačem, kako se peva u pesmi "Samo to".

Spretno vagajući dramu pojedinca, njegovo nesnalaženje i osećaj zagubljenosti u svetu, i uopšte dramatiku postojanja, osobito izraženu u pesmama sa socijalnom nervaturom, Marinković razborito u te pevne komponente utkiva i svoja poetička načela ili ih tek ovlaš, kao iz daljine, naznačuje.

U nameri Da budem što manji sebi, /I da sam svetao kao pročišćen tekst, kako peva u pesmi "Čisteći previde u tekstu", u toj težnji ka podvižničkoj čistoti, Marinković opeva i ljudsku skromnost kao ideal. Njegovo se pevanje, dalje, doima i kao tiha pomirenost sa zbiljom, ali i kao nastojanje da se ona nadogradi i prevaziđe makar pesničkom naslutom ili nadahnutim vizionarskim treperima.

Poistovećujući se u pesmi "Tiho, na prstima" sa gugutkom, odnosno i sa golubom, lirski subjekat Marinkovićeve pesme preobražava se iz obličja u kojem je Strašilo nepoznato u dirljiv trenutak golubijeg srca, koje, u zebnji za opstankom, zastrašeno kuca: /Jer moje srce je Golub / Što odskače ispred / Nervoznih koraka prolaznika, / Dok ovaj trenutak postaje / Trošan kao mrvica. / A onda prhne u stranu, / Taj Golub, to moje srce, / I bojažljivo treperi / Između mogućeg i nedostižnog./

Tragajući tako Između mogućeg i nedostižnog, ume Marinković da se, na primer, pesnički validno pozabavi i botaničkom misijom, odnosno sudbinom biljke aronije (Aronia Melanocagra), koja se, žbunasta i durašna, a izmeštena iz svog sibirskog staništa, prilagođuje, silom i tajnom održanja, mačvansko-pocerskim klimatskim prilikama. Toj biljci (Mrkih bobica što u prezrevanju kopne, / Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež) podigao je Marinković, u istoimenoj pesmi, lep i dostojanstven lirski spomenik. Ume Marinković, nadalje, da odgoneta i cvrčkovu turpijavu svirku, za koju se, u pesmi "Karika", pita nije li ta svirka Najtanji konac što me /Sa svetom spaja?, ne odražava li ona život kao puku Gomilu sekundi i ne navodi li pojedinca na pomisao da traži neki skrovitiji kutak, /Drugu otadžbinu za sebe i dane u rasejanju./

Šta zapravo predstavlja naslovno ime ove trociklusne zbirke stihova? — Škola trajanja, to je škola života, viđena okom i doživljena dušom pojedinca kao pevajuće čestice prirode, kao pitomog i osetljivog bića, koje emituje reflekse sveta tako što, ne težeći konačnom odgovoru, ukršta i prepliće lepotu postojanja s njenom neizvesnošću i tragikom.

Tomislav Marinković je u takvo delo stišanim lirskim govorom sabrao sopstveno životno iskustvo, promišljajući mudro, ozbiljno i otmeno mali svet ljudske jedinke, a dosežući, uz emotivnu uverljivost i uzbudljivost, visok nivo nagoveštajnih pesničkih poruka u okruženju izbrušenih egzistencijalnih značenja.

Učinio je sve to baštovanski marljivo.

Milosav Tešić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:35

POKUŠAJ SNIMANJA DUHA

Teško da se pesnik može naći pred osetljivijim zadatkom od onog koji mu nalaže sačinjavanje vlastitog izbora iz nekoliko svojih knjiga pesama. Pri tom, da bi jasnije bio osvetljen njegov pesnički rukopis, nameće se potreba da čitaocu približi i neka od svojih osnovnih pesničkih načela. Da svoj duhovni život stavi pod uveličavajuće staklo, da se približi tajni stvaranja i rastumači, naizgled jednostavnu, šifru koja pulsira ispod površine jezika.

Ukratko, reč je o pokušaju snimanja duha.

"Pesme dolaze iz drugog sveta", tvrdi Adam Zagajevski, i skoro da isključuje svaku mogućnost racionalnog uvida u tekstualno i metafizičko biće pesme.

Ipak, zamislimo da je snimak duhovnog života moguć, i da je nekim slučajem uspeo da zabeleži bar konture pesničkog profila prema kojem su modelovane moje pesme. Ovo je samo pokušaj izoštravanja izvesnih nejasnih crta tog profila. I ne samo njih. Jer davno je rečeno da pesme nadilaze granice ličnosti. Zato ne treba da čudi ako "snimak" obuhvata i širi plan od onog što mu je bio početni i prevashodni cilj.

Ako bi me neko upitao od čega polazim u građenju pesme, šta u najvećoj meri opredeljuje moj odnos prema poeziji, odgovor bi, nesumnjivo, i sasvim opravdano, bio pripisan beskrajnom nizu opštih mesta.

Jer, požurio bih da pažnju usmerim i prema lepoti i prema tragičnosti ljudskog postojanja. Ali samo ako su jedna pored druge, na istom mestu, u istoj pesmi, dodao bih posle početne žurbe i kratke zbunjenosti. Ili, čak, pomešane. Slatko i gorko u istom piću, kao vermut.

Međutim, zbog prilične nepodudarnosti te dve ne-materije, pesnik ponekad samo nemo posmatra kako poezija, iz priložene dvojnosti, uzima ono što joj je u kom času potrebno. Neretko, međutim, ton pesme ide još dalje i nalaže ukidanje tih razlika.

Potom, nastavio bih da hvalim osećanje neopisive lakoće putovanja kroz vreme. Mogućnost da se prašnjavi vekovi promešaju kao karte u špilu koji se već raspada i ljušti od duge upotrebe. I da se, pri nekoj novoj podeli, pokaže kako prošla stoleća nisu nikad ni nestajala iz naše blizine. Da se, uz brojne posledice, i sa obnovljenom strašću, još uvek mešaju u našu stvarnost.

I ne bih propustio da ukažem, mada oprezno, na privlačnost, ali i mogući privid, da je pesnik samostalan u upravljanju i usmeravanju svojih misli. Jer, ne tako retko, pokaže se da držanje upravljača nije ni bilo presudno za krajnji ishod pesme. Da od pesnika ne zavisi baš sve do čega se stiglo u nekoj pesmi. Od koga, čega? Ne znam. Plašim se da bi i odgovor na jednostavnije pitanje: šta je poezija? — bio isti.

Uprkos tome što se poezija drži na nekoj nadzemaljskoj osnovi, već odlukom da joj se priklonim, jasno je da nisam oslođen odgovornosti za njeno nastajanje.

Uranjajući u tekst i zasecajući perom u tkivo pesme, najpre moram da odgovorim na pitanje smisla sopstvenog postojanja, pa tek potom posegnem za nekom poetskom slikom, obnovljenim sećanjem, gomilom zatrpanih stvari...

A potom, kao da su svi ključevi kapija vremena izgubljeni, potrebni su časovi, pa i dani, da pesnik ulovi trenutak koji u sebi čuva memorisanu prošlost. Samo, tada se od njega očekuje još veći trud. Nisam proveravao, ali siguran sam da se i telesna temperatura pesnika menja kako njegov doživljaj počinje da se prenosi u pesmu, kako reči postaju sve življi provodnici njegovog unutrašnjeg stanja. Reči koje se utrkuju da u početnu nemost usade osećanje, smisao, glas. Reči koje, čak i kad govore o nemoći, obećavaju tako mnogo...

Moj omiljeni pesnik veli da "poezija zadovoljava sve što je prohtevno u inteligenciji i dosežno u osećajnosti". Iza tog sažetog iskaza, odjednom mi se ukaže ogromna čistina bez kraja. I čujem glas pesnika i njegovo izričito očekivanje da se to polje reči mora stalno obrađivati i pleviti, i oplemenjivati novim obrascima, novim sadržajem.

Zaključak je: pesnikova misao, potpomognuta maštom, mora bez prestanka raditi, danju i noću. Da, čak i u snu.
Različita od drugih polja ljudskog delovanja, poezija nam se ipak ukazuje i kao izraz svega što poznajemo.

Ali, ona zbog toga nije ohola niti sebična. I ne pokazuje težnju da se njeno srce razlikuje od čovekovog srca, patnja jednog čoveka, ili ljudske zajednice u celini, od njene patnje. Ne brine samo za nas, koji raspolažemo skromnim sredstvima odbrane, već pati i nad sudbinom nezaštićenog insekta. Zadivljen sam skromnošću i velikodušnošću poezije. Njena usredsređenost na neki događaj ne zavisi od udaljenosti trenutka, ili veličine predmeta pevanja.

Značaj gavrana koji nadleće opustelo polje, u jednoj pesmi — nije manji od iznošenja razloga propasti imperije, u drugoj.

Kako bih se uopšte usudio i zaletao da merim veličinu doba, ili pokušavao da obuhvatim svet oko sebe, da nas život nije obodrio saznanjem da postoje sveznajuće sitnice, mnoštvo čitljivih simbola, šifri, jedva primetnih gestova sveta... Ne znam koliko je uputno o tome govoriti, ali za poeziju je čarobni štapić sasvim prirodna stvar. Dotaknete njime nešto iz svog najbližeg okruženja, i eto čuda: ispod obične stvari ukaže se i progovori "svet u malom".

Lepo je i uzbudljivo to što još ima pesnika koji stvaraju u tišini, koji s pažnjom uočavaju mrvice na stolu, travku u pukotini asfalta, gnezdo svijeno u šupljini stoletnog stabla. Njihovi stihovi nenametljivo kazuju više o životu nego sve ozvučene govornice, i izveštaji koji se svakog časa slivaju u redakcije TV stanica širom planete.

I lepo je i korisno čuti, u jednoj pesmi, Jovana Hristića kako podseća da jednom dođe vreme kad se "Velike reči pretvore u šum praznih mahuna na podnevnom vetru".

Nasuprot velikim rečima, mahune se ne moraju pretvarati ni u šta drugo da bismo uočili njihov smisao. One svojim skrivenim i ogoljenim značenjima, svojim šumom na vetru, pogađaju pravi cilj, ili bar otvoreno kazuju da je on negde drugde.

Čudesno je to prepuštanje talasima reči. Skoro da se i ne razlikuje od istinskog uranjanja u rečne struje. Ako mi trenutak bude naklonjen, matica pesme će me povući i nositi sve dalje od obale. Možda ću se domoći i njenih ponornih slojeva, možda zaviriti i u kakvu skrivenu špilju. U svakom slučaju, posle ronjenja i praćakanja, čeka me spasonosni izlazak na drugu obalu.

I olakšanje što se sukob različitih viđenja istog događaja, razrešio stavljanjem tačke na završni stih pesme.

Pevanje sopstvene poetike veoma godi mojoj mašti. U tom procesu čovek ponešto saznaje i o samoj prirodi poezije, ali lakše dopire i do onoga što je sam napisao. Ponekad me zanima šta se sve može sagledati iz vizure koja pokriva samo pesnički tekst. Šta jezik govori i kad odbija da sledi pesnikovu misao; ili kad verno iskazuje pesnikov stav, a ipak poziva na sasvim novo tumačenje pesme.

A sada, zamislimo ovakvu životnu situaciju: kasna je noć, zima, sipi brašnasti sneg. Na peronu železničke stanice nekolicina ljudi nestrpljivo šeta ukrug. Neki tapkaju u mestu i nervozno povlače duvanski dim. Jedan od njih izvija vrat prema šinama koje se gube u mraku, odakle samo žmirka udaljeno signalno svetlo.

Voz ne dolazi. Vreme odmiče sporo, ali ipak nekako grabi prema ponoći. Uzmimo da se baš u toj noći završava drugi milenijum. Svet se sprema da uskoro zaplovi ka novoj epohi i novoj neizvesnosti.

Veliki viseći časovnik, na peronu, malo žuri i kazaljke se, brže nego što bi trebalo, preklapaju i objavljuju ponoć. Postaje očigledno da voz kasni i da se još nalazi u prošlom milenijumu. Tih nekoliko minuta između kašnjenja voza i tačnog vremena — uokviruju neki nepostojeći, avetinjski prostor. Isto se može kazati i za razliku između objektivnog i vremena koje pokazuje časovnik koji žuri.

Pošto je voz najzad ipak stigao, uverivši se da njegovog gosta nema među pristiglim putnicima, jedan sredovečni čovek se brzim koracima upućuje prema staničnom izlazu.

Sasvim slučajno, ta zamišljena osoba je pesnik.

Već je ušao u svoj stančić, skinuo kaput, zagrejao promrzle prste. Svetleća belina ekrana ga poziva da sedne za radni sto. Malo zuri u svetlu stranicu koja ga podseća na obasjano polje pod snegom, i onda počinje da piše:

"Nas nekoliko duhova — na peronu,
i noć što od stoleća se rastaje."

Zašto — duhova? Ono nepostojeće vreme, kasni sati oko kojih se prošla vremena još spore sa novom — tek dolazećim, dah studeni koji je zagospodario ukočenim telima, pesniku su nalagali obavezu da kaže koju istinitu reč o tome. Da, to da čovek u sebi, češće nego što to priznaje, zatiče stranca, i da se njegov identitet prilično bezbolno i lako pomeša sa osobinama duha, najveća je istina koju je pesnik mogao poneti sa zalećenog perona železničke stanice.

Pesme koje pišem ne nastaju na nekom izmaknutom i povlašćenom mestu, već u trenju između postojećeg i nepostojećeg. Baš tu.

Kako je svako sačinjavanje izbora pretežno stvar ukusa, kod odabira pesama sam se otvoreno opredelio za kulinarsku logiku. U izbor sam uneo samo dve rane pesme, kao neophodan začin davnih vremena. Veći deo sačinjen je od pesama čiji je životni i misaoni materijal sakupljan tokom poslednjih desetak godina.

Izbor zaključuje pesma "Lepak", koja pripada novom, još nesklopljenom rukopisu. Objavljena je, ne tako davno, na stranicama "Književnog magazina". Metaforičkim poigravanjem, njen naslov, kao i unutrašnji sastav, možda će, i pored očiglednih razlika, uspeti da približi i spoji svih šest knjiga koje su objavljene u protekle dve i po decenije.


BURA PUTUJE NA KOMADIĆU VETRA
NIKAD
VRTOVI, REČI, KOPIJE
ARONIJA
JEDNO DALEKO SNEŽNO POPODNE
TIHO, NA PRSTIMA
REČ O JATU
ČUDNO
PESNIK, NA PIJACI
SVETOVI
JUTRO I REČI
LINIJOM IZMEĐU KUĆE I POVRTNJAKA
POZIV
NEIZBEŽNO
PEGE
ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA
DAN DOLAZI DA NAM...
LEPAK








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:35

BURA PUTUJE NA KOMADIĆU VETRA

Bura putuje na
komadiću vetra,
stene nastanjuju pesmu
zrncima peska:

ništa nije tako veliko
što ne bi moglo da stane
u trunku svoje sudbine.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:36

NIKAD

Shvati: ožednim. Odem na izvor, napijem se.
Ne kažem ni da ni ne.
Ali kad se umirim, kad strepim pritajen i
čekam ulov — iz jezerca duše nikad se ne zna šta
ću izvući. Nikad.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:36

VRTOVI, REČI, KOPIJE

Nisi se ti okružio samo krošnjama lipa,
Travom, rumenim laticama. Ne.

Večiti polaznik u školi trajanja,
Još jedan vrt stasali ograđuješ krišom.
Pohodiš ga i pleviš, kao da senku za senkom
Uklanjaš iz mračne pospanosti šuma.

Pa reci otvoreno: kao na tepihu humusnom,
U jeziku je verno prekopirana flora:
Vrtovi bujni i istrajni; uporniji
I od travki, što se u grozničavom transu
Razodevaju i mrznu u pukotini asfalta.

I reci još i ovo: ulična cenkanja
I ljudski bofl, ne sablažnjavaju te
Kao prodavci i kupci polovnih znanja,
Roba što preko ekrana se presipa i bazdi,
A simboli vremena uleću u oči kao pleva.

Pa dobro, pamtiš još okrajke učenih razgovora,
I to što je kroz sito, spram mesečine,
U vrtovima sablasnim izmucalo vreme,
Al sve, i da nije tako, svodi se na jedno:

Iscedi sok iz reči — sok,
Ili ćuti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:36

ARONIJA

U decenijskom stražarenju uz plot
I ljubopitljivost susedstva,
Zazivala je brigu motike
I plaćala je letnjim izobiljem,
Dok jednom ne dozre i žudnja
Da joj u biografiju zavirim
I odgonetnem narav žbunastu.
Na prvom mestu, maših se plodova:
Mrkih bobica što u prezrevanju kopne,
Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež.
Kao nepoznato (a voleo bih da dodam:
I ponižavajuće) stanje.

Takva je to biljka: iz ruskog obilja
Prispela u naše krajeve, manje besciljne
I manje snežne, u neko svoje toplo izgnanstvo.
Postojbina joj je Sibir, beleži priručnik,
I dodaje: Ukusom opora, ali bogata vitaminima raznim,
Dok je u mineralima — nenadmašna.
Lekovitost joj je okušavana na krvnim
Sudovima i bolestima srca,

Skraćuje priču škrto naučno štivo.

Beše li na pomen Sibira odmah jasno
Zašto se u njenim plodovima ne zače trulež,
Zašto, tako skrunjena, ne sledi baštensku nemoć?

Prirodno je slutiti da se u njenom prtljagu
Našlo i to pamćenje na dane bez milosti
I naširoko opisivan surov zagrljaj zime
(Na okućnici koju možemo zamišljati
I kao nestvarni primer životarenja,
U snegu do iznad opasača... i više).

U dozrevajućoj smušenosti,
Još neobrani grozdići aronije
Ledili su se i pre nego što su stizali
Do trošnog cilja, do otiskivanja u slatku kašu,
U nemo propadanje.

Ona to pamti, i ko zna šta još sve čuva
U svojoj zaostavštini ispod kore:
Potrebna, takva, i sebi i drugima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:36

TIHO, NA PRSTIMA

Svikloj na neizmernu budnost,
Gugutki sam i ja
Strašilo nepoznato,
Naškrabana pretnja
U gomili telesa.

Gledam je: po utabanoj
Stazi krivuda,
Za ciljem majušnim,
Kao trun.

Tako i ja, tiho, na prstima,
Moram sebi prilaziti
Sve opreznije,
Sve bliže.

Jer moje srce je golub
Što odskače ispred
Nervoznih koraka prolaznika,
Dok ovaj trenutak postaje
Trošan kao mrvica.

A onda prhne u stranu,
Taj golub, to moje srce,
I bojažljivo treperi
Između mogućeg i nedostižnog.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:37

REČ O JATU

Blizak meni, dalek rečima i pesmi,
Jutro nadleće trakasti hor vrana.

Jedna, zaostala iza jata,
Sred sopstvenog nemog talasanja,
Povrh krovova i mutnih sudbina lebdi.

Nebu treba taj izdvojeni titraj,
I pesmi: sažeto i gorko poricanje mnoštva;
Ruka beležnika što mirno popisuje stvari.

I narodima što se jednom otkotrljaše u zaborav,
Jedan simbol, predstavnik Celine,
Dok povest tapka i traži objašnjenje
U povorkama samo čizama i krpa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:37

SVETOVI

Naselja jednolična,
Puteve što kroz njih prolaze
(Kao arterije koje se račvaju,
A onda slivaju u mrežu krvotoka)
Vidimo jasno, pogled ih
Nemo upija.

Vidimo reku i deo obale
Na drugoj strani, čamce
Usmerene ka vrbama koje se njišu,
I dimnjake i smeđe nebo,
Stvari u pokretu zahvaćene vremenom.

I druge očiglednosti, tako bliske,
Svaki pokret, svaki treptaj.

Ali još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,
A jedan od njih je naš: dok između
Obala plutamo, želeći da dotaknemo
Sopstveno postojanje, život svoj,

I prozirniji i udaljeniji od drugih.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:38

ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA

Zemun. Na glasu Plitvice i Župa!
I Venecija, ako ti je pogled žudeo
Da se, kao čamac, otisne preko reke;
Ili da prosto utone u vrtlog misli,
Dok se pivo zagrevalo a kafa hladila
Na istom suncu, istoj terasi.

Iz daljine, zbrkane godine liče
Na raštrkano stado u brdima.
Zaplašene pokušajima da se
Cilj — izmaknut i kratkovido
Sveden na žudnju i nagoveštaj —
Približi, dostigne, potom odbaci.

A danas, izbliza, sve godine
Okupljene na jednom mestu.
Strepim i osećam divljenje zbog
Besmrtnosti tih trenutaka.
Učini mi se da bih sa nekom uspomenom
Mogao proćaskati, zaigrati tango.

O, vrbo žalosna, čiji rast je zapisan
Ožiljcima urezanim u meku koru!
Tamo, na dunavskom ostrvu, još uvek
Samoći poveravaš svoje žalosne misli.
Ne tuguješ ti za danima koji su prošli,
Već za onim koji ni postojao nije.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:38

LEPAK

Posle dvadesetogodišnje večnosti,
vratio sam se, skromna radosti srca.

Samo trenutak, koliko traje sudar talasa,
i staro poznanstvo sa morem
u celosti je obnovljeno.

Samo jedan pogled na mali trg,
i kameni pogledi besmrtnika kao da nisu
ni prestajali da zamišljeno zure u bivša carstva.

Ovde je i moje pamćenje,
koje još čeka na istom mestu,
usidreno teškim stenama uz obalu.

I konobar koji na tacni donosi poznati miris jela,
kao da porudžbina kasni
tričavu petinu veka.

Čak je i lepak uspomena počeo da spaja
moje rasute misli sa godinama
koje su se neprimetno udaljile,
i ostavile za sobom samo nepotrebne ljušture.

Dugo sam ovaj pričljivi gradić
poredio sa izbledelom razlednicom
zaturenom izmeću listova Večne knjige.
Grešio sam, dragi izglačani pločnici, grešio sam.

Nekad je to predgrađe beskraja
bilo slično apotekarskoj radnji.
U njemu se lako i brzo mogla popraviti
i najlošija ljudska sudbina.

U međuvremenu, život je vredno
skupljao dokaze prolaznosti,
i sad mi ih pokazuje kao da govori
da je trajanje starim lekovima prošlo.

Kroz razbuđeni pčelinjak glasova,
nosim u sebi tišinu kao otežali kofer.
Misli putuju svojim bešumnim stazicama,
krv teče kao bezbrižni planinski potok.

Možda će se i ovo veče, kroz višegodišnju maglu,
vratiti da bi reklo da su lutanja bila samo
neoprezna obećanja kratkih, užurbanih dana.

I ja ću, ganut njihovim potucanjem kroz beskraj,
samo uspeti da kažem:

Događaji, kakvi god da ste, ostanite
čvrsto slepljeni za moj život.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:38

NEIZBEŽNO

Majstor u zahvatanju svetlosti,
I pretakanja svetlosti u hlad —

A iPak bilo je neizbežno:
Ugasio se sredinom leta,

U danu najveće žege.

Žilav i neobuhvatan je bio,
Lisnati, baršunasti brest,
I uvek potvrdan odgovor davao na pitanje:

Može li se još uvek imati
Poverenja u izdržljivost prirode
I ljudsku narav?

Onda su zubi testere došli po svoje.
Senka ga je napustila.
Trava je, ćutke, prekrila mesto gde je rastao.

A posle toga — mir. Strašan mir.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:39

UKUS KAFE

U sasvim prozirnu letnju zoru,
Ustajem da pišem pesme.

Kroz vrata na terasi, pogled se
Vešto pripija uz rasanjeno zelenilo
I, malo potom, postaju jedno.

Ukus kafe je mešavina
Svih ukusa na svetu.
Neko kaže da takav ukus u ustima

Ostaje posle snevanog požara
Na poljima žitarica, ne kafe.

Tako govori pesma.
Stihovi kazuju to što kazuju.
Tiho, tiho, da ih čuti ne može

Onaj ko namotava užad i vešto
Posluje oko traktora i alatki,

Žureći da stigne u polje,
Među pšenično klasje,
Pre nego što sunce počne da prži.

Zrna, na vreme ubrana zrna,
Sa ukusom naraslih hlebova,
Dok mi jutarnja kafa peče usnu,

Mislim na vas.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:39

FOTOGRAFIJA

Pa lepo (pomIslIh, prizivajući
Duh tišiNe koji je, pre mnogo
Godina, ispunjavao sobu).

Šum procesora tada je bio
Šum vodopada u malom planinskom mestu.
Dok slika hotela, tek okrečenog,
Naknadno prisvaja poređenje
Sa nizovima treptavih monitora,

Na kojima samo odrazi omorika
Statiraju u nemom podnevnom filmu.

Na fotografiji, žena i ja stojimo
Iznad tačke u kojoj se voda kovitla
U svojoj brbljivoj snazi, sputana
Betonom i gvožđem.

Ona levom, ja desnom rukom,
Držimo se za tanku ogradu od
Izukrštanih cevi.

Čujem njene reči, dvostruko prigušivane:
Survavanjem vode i okomitim tokom vremena.

Govori o onom, tek danas znam,
Što se neće dogoditi.
Trenuci oklevaju da nam kažu pravu istinu:

U godinama koje će prestizati jedna drugu,
Nećemo se vratiti na isto mesto.
Neće biti pokreta, osmeha, blic-zenica,
Što će, još jednom, sevnuti na isti način.

Sve naše reči što će godinama biti sabijane
U požuteli snimak, prekriće slapovi šumnih
Tačkica, rasutog, drhtavog, zaslepljujućeg sjaja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:39

RAJ

Zamišljam ovako mogući raj:

Šef palanačke stanice
Izlazi na peron da propusti voz
I mahne crvenom zastavicom.

Ispraća voz sa samo jednim putnikom.
Sutradan izjutra ga dočekuje.

Opet je veseo i zvižduće pesmicu bez kraja.
Opet ženi govori umilne reči, koje
Tutnjava voza proguta i ispljune u ravnicu.

Samoća nema ništa sa takvim mestom.

Ona, nečujno, kroz gradske kapije prolazi.
U višespratnicama, čija srca su liftovi
A vene svežnjevi kablova, ona stanuje.

Čiji prozori su prodorne i hladne oči jastreba,
Najusamljenije ptice na svetu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   Pet 18 Dec - 12:40

KROZ TALOG ISKUSTVA
[Tomislav Marinković: Svet na koži, Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2007]


Poeziju Tomislava Marinkovića odlikuje intimna atmosfera, originalna, čak lična simbolika, odmerenost izraza i ekonomična upotreba pesničkih sredstava. Mada je pre nje napisao četiri dobre zbirke pesama, Marinković pun uspeh doživljava knjigom Škola trajanja (2003). Nova zbirka Svet na koži nastavlja se na nju i po zrelosti i po kvalitetu pesama. U odnosu na ranije Marinkovićeve zbirke u njoj se uočavaju neke nove tendencije. Nema epigramski kratkih pesma, slučajnih rima, ni drugih zvučnih ponavljanja. Pesme su napisane odmerenim i uglađenim stilom u kome nema napadno poetičnih elemenata, ali ni težnje ka proznom izrazu. Narativne pesme su sažete, a kontemplativne i deskriptivne obogaćuje veći niz detalja, tako da su svi tesktovi u zbirci približno iste dužine. U kontekstu savremene srpske knjiiževnosti, Marinkovićevoj poeziji najbliži je opus Vojislava Karanovića. Nešto manje su mu bliski i Živorad Nedeljković, Saša Radojčić, pa i intimna lirika Jovana Hristića.

Uvodna pesma, mada pripada prvom ciklusu, prološki stoji ispred cele zbirke. U njoj je trajanje lirskog subjekta opisano kao plutanje između obala dok pokušava da dotakne "Sopstveno postojanje, život svoj,// I prozirniji i udaljeniji od drugih". Prvi cikus nosi naziv "Tek blaga uzbrdica", pesnik je rečima "tek blaga uzbrdica/ na putu do jasnosti." U više pesama ove zbirke reči se predstavljaju kao da imaju svoju volju. Lirski subjekt ne izgovara reči već se one probijaju kroz njega. U drugom ciklusu postavlja se pitanje o smisaonosti toga: "Rečima treba neko ko će ih/ izgovoriti tako da i njemu/ posle toga bude lakše". Reči se pojavljuju same od sebe: "Jutro ne može bez reči,/ Budi ih". Spoljašnji svet se razume kroz reči. One, međutim, kao da ne kažu ništa o onome ko ih izgovara, ne dopiru do njegovog bića. On kaže da bi želeo "da telu dočara žar sagorelog vremena/ ili da se citatu nekom uvuče pod kožu." Zapitanost nad moćima reči da izraze autentičnu ličnost samo je aspekt zapitanosti nad celim životom. Koliko se taj život odnosi na samog čoveka koji ga živi, a koliko je on nešto slučajno i spoljašnje u odnosu na njega? Iskustvo je samo talog koji je prekrio stvarnu suštinu čoveka, a život je udaljavanje od samog sebe, kao da se sugeriše u pesmi "Telo tutnji u mraku": "Prošli život se odranja/ Od stvarnog i nevidljivog sveta// Kada bi se u jednoj sekundi naglo/ Stišala bura, lomljava, zvuci...// Telo zastalo, oslobođeno stiska;// Ispod ruševnih naslaga,/ Prvi put upoznalo sebe."

Lirski subjekt se u drugoj pesmi zbirke ("U lepoj, samotnoj noći") nalazi u mraku, njegova čula su manje usmerena ka spoljašnjem svetu nego ka unutrašnjem: "Nekoj luci se primiče moje telo/ Otkucajima srca odgurkivani brod". Čovek je posmatran kao objekt, telo koje je nošeno životom. U pesmi "Kao brod" Marinković će napisati: "Ne znati da te baš tada, kad misliš/ da si čvrsto oslonjen na tlo, poput/ Broda koji klizeći seče maglu —/ Život prevozi s jednog na drugo mesto". Čovek je prepušten da pluta između obala. To nije samo individualna sudbina: "Kada se tela pomešaju/ u jutarnjem hodu,/ Autobusi zatrube i krenu" ("Na drugoj strani"). Ljudi se kreću mehanički, njihova volja i ciljevi kao da ne igraju nikakvu ulogu: "Jesmo li, kroz zagušljivu javu,/ Krenuli svi u dobrom pravcu". Pesnik želi da iskorači iz tog ustajalog, mehaničkog života. Prekidanje utvrđenog ritma podiže se na nivo metafizičkog pitanja. Potrebno je izaći iz niza uzroka i posledica kao i iz normalnog toka vremena: "O nadi da ćemo se, umesto u neizbežnom jutru,/ Probuditi u danu koji je slučajno skliznuo/ Iz poderane vreće vremena." Lirski subjekt povremeno prolazi kroz trenutke ozarenja i epifanije kada mu se čini da je suština, neograničena slučajnostima doživljenog, koja ravnopravno sadrži sve, pa i neispunjene, mogućnosti jednog bića, odjednom vidljiva i shvatljiva: "Gle, izbrisala se linija koja je/ Spajala poslove, događaje, ljude!/ Sve je čistina, vreme bez smera." U tim trenucima život prestaje da bude automatski, stvari se povezuju po drugačijem, humanijem principu.

Drugi cikus nadovezuje se na prethodni, ali, dok je u prvom težište bilo na suštini koja se skriva iza vidljivog sveta, ovde se pesnik bavi samim tim vidljivim svetom, prepoznajući u njemu nagoveštaje nevidljivog. Na početku pesme "Dohvatanje senke", lirsko "Ja" priznaje da zna svoje slabosti, zablude, nade. Utehu mu pružaju stvari koje ne poznaje, kao što su životi ljudi koji žive u sobama od kojih on vidi samo upaljene svetiljke ili stabla kaja rastu u blizini. Kao i svest o promašajima, i to neznanje deo je njega. Na kraju pesme, on pokušava da ponovi iskustvo iz detinjstva kada je "na ivicama nameštaja,/ Detinjim prstima, pokušavao da" uhvati senku. "Priđi joj i sad s poverenjem,/ I ne žalosti se što prepoznati neće/ Tvoje gestove, usitnjen dah, koščate prste." Tražeći nove zablude i ne odustajući zbog toga što je nešto nemoguće, on svoju ličnost proširuje, uklanjajući ograničenja koja je iskustvo stvorilo. U pesmi "Poziv", ova potreba da za nesputanošću utapa se u želji za prirodom, za planinskim pejzažima. Lirsko "Ja" dušu planinskog potoka "prihvata kao svoju." "Osvrtao sam se oko sebe i nisam mogao/ Da se setim ni jednog smrtnog greha,/ Ni jedne čuvene izreke mudraca.// Niti pravila kojima behu, kao/ graničnim kamenjem, oivičeni moji dani." Pesma "Dan dolazi da nam...", iz trećeg ciklusa, počinje stravičnom vešću o čedomorki koja je svoje dete ostavila na deponiji, "nepomućena zbilja, međutim,/ Ni pomerila se nije". Prema njenom zločinu priroda ostaje ravnodušna i pesma se završava radosnim mukanjem krave koja se otelila. Civilizacija je shvaćena kao moralna degradacija, ali i kao marginalna pojava koja ne može da naruši prirodan poredak.

Treći ciklus nosi naslov "Slapovi šumnih tačkica". Iza ove metafore krije se virtuelni svet, svet monitora, na kom se prividna slika stvarnosti sastoji od bezbroj veštački nastalih svetlećih tačaka. Stvarni svet je u prethodnim ciklusima problematizovan kao svet koji ne odslikava čoveka. Virtuelni svet se nastavlja na njega. I jedan i drugi su u opoziciji prema onom nevidljivom i suštinskom. Poezija, koja je mehanički krčila svoj put kroz čoveka, poprima oblik postojanja koji odgovara njenoj virtuelnoj prirodi. Ona nastaje na računaru, pisana je kursorom, a ne olovkom. Zanimljiva je paralela koja se može povući sa Zubanovićevim zbirkom Save As, u kojoj se umetnost takođe poistovećuje sa virtuelnim svetom: "Ako je život iluzija neka traje/ to osećanje najbliže umetnosti" ("Kod internet provajdera"), a ovom tematikom, između ostalih, svojevremeno se bavio i Vojislav Karanović u svojoj prvoj zbirci Tastatura. Ipak, u pesmi "Saputnica sveta", poezija se pojavljuje kao neodvojivi deo života. Ona se ni ovde ne odnosi na nevidljivo biće pesnika, ali je vid opštenja sa svetom. Biće za svetom posustaje: "Poezija, jedina iskrena saputnica/ Sveta, njegovih svetlosti, obrisa, boja...// Jednim od dva zatravljena koloseka/ (Dokotrljavši se na točkovima noći),/ Voz stiže na malu postaju u brdima.// Poezija je tu./ Pokazuje pravac —/ Ne mašinovođi, nego danu:/ Rasejanom, sputanom jutarnjom izmaglicom.“ Poezija pesniku „na uho šapne istinu,/ I pre nego što se išta dogodi?" Istina i događaj razdvojeni su jedno od drugog. Poezija progovara iz onog stanja nevinosti, stanja u kome je svest o nevidljivoj stvarnosti moguća.

U pesmi "Pepeo i dim", lirski subjekt se na dva načina odnosi prema stvarnosti. Gledajući rušenje Kula bliznakinja na televiziji, ***** cigaretu. Ta dva događaja, sasvim neuporediva po svojoj velični, dobijaju ravnopravno mesto u njegovoj svesti. Jedan događaj se odvija jako, gotovo neshvatljivo daleko i on ga vidi na televiziji, u virtuelnom svetu. Drugi doživljava kao realan, opipljiv i pripada njegovom intimnom prostoru. Taj prostor nije ograničen na sobu. Spominjanje pepeljare koju je njegov otac doneo kao suvenir otvara taj intimni prostor, ali ga zadržava u granicama, intimnog, doživljenog i mogućeg. Vesti o katastrofama koje svakoga dana prenosi televizija ne mogu se doživeti kao realnost, a zbog njihove učestalosti ni kao sasvim tragični događaji (kako bi rekao Herbert, kada se u novinama saopšti broj žrtava "nula na kraju pretvara ih u apstrakciju"). Iskustvo ovde dobija na značaju i prestaje da bude analogno veštačkom, virtuelnom svetu. To, međutim, nije bilo kakvo iskustvo, već iskustvo intimnog. Ono se doživljava u prostoru koji je stvorio pojedinac. U njemu nema automatizma. Pesnik zamišlja raj kao mesto iz koga šef stanice ispraća i dočekuje samo jenog putnika. On kaže: "Samoća nema ništa sa takvim mestima". Samoća postoji u gradovima u kojima je čovek zahvaćen mehanizmom i u kome se njegova suština ne može ispoljiti. Ono što ljude zbližava jeste "tuga koja je vlasništvo svih", a razdvajaju ih "sitne radosti, samo naše". U poslednjem ciklusu iskustvo prestaje da bude niz razbijenih, slučajnih i nepovezanih fragmenata: "Iz daljine, zbrkane godine liče/ Na raštrkano stado u brdima... A danas, izbliza, sve godine/ Okupljene na jednom mestu". Metafora svetlećih tačkica dobija drugo značenje. Kada se svi segmenti, od kojih je svaki za sebe bezobličan, pogledaju zajedno, formira se jedinstvena slika. Iz te perspektive celina života ne predstavlja više haos slučajnosti i svaki detalj dobija svoje meto na dobro ukomponovanoj slici: "drugog puta, osim onog koji/ U retrovizoru gomila prošlost,/ Uistinu, nema." Pomirivši se sa tom činjenicom, Marinkovićev poetski junak prihvata i poeziju: "život reči// Teče kao i bilo koji život". Kao što je sav život u iskustvu tako je sva poezija u rečima: "Ako je išta želeo da mi kaže,/ To je da vrata poezije mogu da otvore/ Samo reči, i reči mogu da ih zatvore."

Lirski subjekt pokušao je da nađe sebe u prirodi, nesvesnosti i dečijem svetu. Činilo mu se da se u tom stanju može voditi autentičan život. Tada je iskustvo bilo oskudno, pa se činilo nevažnim i neuklopljivim u celinu sveta. Sada, iz perspektive starijeg čoveka, to iskustvo se shvata drugačije, ono obuhvata prirodni poredak i njegov je deo, kao i lirski subjekt, koji u svom životu više ne vidi ni izneveravanje sebe, niti otuđenje.[/color]

Nikola Živanović | godina LIII








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tomislav Marinković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Tomislav Marinković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Tomislav Marinković
» Tomislav Ivančić
» Tomislav Jović - Toto
» Apatin
» Domaci negativci - filmovi, serije , estrada
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-