Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Danica Marković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:39

U beogradskom naselju Konjarnik jedna mala ulica nosi njeno ime, ali život ove književnice, iako nesrećan, ne zaslužuje da bude zaboravljen.

Rođena je u Čačku 30. septembra 1879. godine, a Višu žensku školu završila u Beogradu. U svojoj knjizi "Ljubavi srpskih pisaca" Đorđe Popović piše: "Vanredno upisuje filozofiju na Velikoj školi i uporedo započinje učiteljevanje. Službuje u Resniku, selu nadomak Beograda, a nedelje i praznike provodi u prestonici. Ovde piše i prve pesme koje, pod pseudonimom "Zvezdanka", sa zadovoljstvom objavljuje Janko Veselinović u časopisu "Zvezda".

U svojim mladalačkim stihovima piše o prvoj ljubavi. Ipak, ona ubrzo nestaje, a na mesto snova dolaze razočarenja. Mlada učiteljica je usamljena, a momak koji joj je osvojio srce odlazi na drugu stranu. Danica piše pesme o životu pune bola. Sve ih sakuplja i 1904. objavljuje u zbirci "Trenuci", čime privlači pažnju Jovana Skerlića, koji piše: "Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju ni ljudi uvek nemaju, glavna je odlika pesama...", a kritiku završava rečima: "Kod nas je bilo i ima književnijih i savršenijih i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i čudnih pesama teško da ima iskrenijih."

Posle velike tuge, za Danicu nailaze dani sreće. U nju se zaljubio sin predsednika beogradske opštine, Momčilo Tatić. Ubrzo simpatije prerastaju u ljubav, pa Momčilo i Danica staju pred oltar. Ipak, "nejednaki u mnogo čemu, oni su bili dva sveta pod istim krovom. Rađala su se deca, šestoro ih je došlo na svet, ali prava sreća izgleda nikad se nije uselila u njihov dom".

Godine 1914. Momčilo odlazi u rat, a Danica sa decom u izbeglištvo. Idući od mesta do mesta, stižu do Prokuplja. Tu se Danica priključuje pobunjenom narodu u Topličkom ustanku. Kada je ustanak ugušen, i nju su, kao i sve preživele, vezanu žicom, proveli kroz varoš i sproveli u Niš gde ostaje sve dok Ivan Vazov, sofijski književnik, nije intervenisao kod komande grada da je oslobode. Ubrzo po izlasku iz zatvora vraća se u Beograd, a u Prokuplju ostavlja sveže grobove svoje troje dece.

Godine 1926. Momčilo i Danica se razvode. Ona ponovo piše tužne pesme, pune bola. Jedina svetla tačka je sećanje na neostvarenu ljubav iz mladosti. Stihove posvećuje lepom oficiru koji ju je nekada voleo. Nakon razvoda Danica ostaje sama, bez novca, sa troje nejake dece. Bori se da ih ishrani i izvede na pravi put. Ipak, dešavaju se i lepe stvari. Srpska književna zadruga objavljuje 1928. knjigu "Trenuci i raspoloženja". Ljudi opet govore o njenoj poeziji.

Kada je umro Momčilo, Danica oblači decu u crninu i šalje na sahranu. Ona ostaje u društvu Poleksije Dimitrijević Stošić, kojoj kroz suze kaže: "Plačem, plačem nad njegovom i mojom zlehudom sudbinom". Ubrzo zatim u 53. godini umire i Danica. Đorđe Popović dalje piše: "Tako se ugasio život Danice Marković, pesnikinje koja nije bila srećna i čiji porod nije bio dugovečan. Posle nje preminuo je sin Petar u 18. godini, za njim i kćer Anđelija u 22. godini. Ostala je samo kći Marica, udata Ćoćić." Ona je čuvala uspomenu na majku i viđala se sa mnogim njenim prijateljima. Sretala je i jednog starijeg gospodina, zapravo prvu ljubav svoje majke. Bio je to Jovan Janković, pravnik i filozof, zbog koga je Danica davno napisala pesmu "O, gde ste vedri februarski dani".

Marica je bila nemalo začuđena kada je čula da je Jovanova poslednja želja da ga sahrane pored Danice, uz objašnjenje: "Kad u životu nismo mogli, neka bar budemo zajedno u grobu!"

Ipak, Danica je, kao i u životu, i u smrti ostala sama...

"Pesme Danice Marković su trezne, tvrde, izglačano suve, reskom opsečene, kao kovana para. Imaju od kovane pare i sledeće: zvonkost i smesta jasnu vrednost; i još i ovo: s jedne strane pečat identiteta da je to moneta — stih, slik, kadenca, s druge strane nečiji dosta istrt lik, tako da se istorija sa te medalje ne bi mogla čitati. . . Nešto šturo i kroz stegnute zube kazivano. . . Čudna žena, ne mari za tečno i melodično, nego za tvrdo i britko. Kao da je na karstu rođena."

Isidora Sekulić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:40

DANICA MARKOVIĆ ILI BEKSTVO OD BIOGRAFIJE

Apstrakt: U radu ćemo ukazati na potrebu za revidiranjem utemeljenog stava književne kritike, koja je Danicu Marković olako svrstala među pesnike koji pišu isključivo ispovednu, intimističku poeziju. Pokazaćemo da Danica Marković nije pisala stihove u nameri da se ispovedi čitaocima, kao i da njene pesničke zbirke nisu "lični dnevnici"
Ključne reči: Danica Marković, ispovedna lirika, autobiografija

Povodom smrti Danice Marković, kritičar Milan Bogdanović je u Srpskom književnom glasniku napisao da je ona "bila jedna od onih pesničkih pojava koje eruptivno naiđu, dadu svu meru i posle se dalje ne razvijaju!.1 Takvo je, zaista, i bilo prihvatanje poezije Danice Marković u književnim krugovima — čim se pojavila skrenula je na sebe značajnu pažnju kritike da bi, potom, nakon pojave druge i treće zbirke, njen pesnički ugled opao, a njeno ime se do naših dana gotovo zaboravilo.2 Fotografija Danice Marković u porodičnom albumu srpske poezije je izbledela, rekao je Radomir Konstantinović u tekstu posvećenom njenom pesništvu.3

Kada govorimo o recepciji dela Danice Marković u poslednjim godinama XX veka, mogli bismo, nažalost, još jedino govoriti o hipotetičkom čitaocu. Savremeni, hipotetički čitalac se sa pesmama Danice Marković najčešće mogao upoznati u nekom od antologijskih izbora ljubavne poezije.4 Moguće je i da bi hipotetički čitalac pesničkih zbirki Danice Marković danas olako odbacio njenu liriku određujući je kao monotonu, anahronu i patetičnu.

Ipak, od potpunog zaborava, Danicu Marković su sačuvali tekstovi koji su se s vremena na vreme pojavljivali i koji su predstavljali svojevrsnu restauraciju njene pesničke ličnosti. U vremenu nakon Drugog svetskog rata, poezija Danice Marković bila je gotovo marginalizovana. Naše vreme, na neki način, čini da se delo Danica Marković iznova vrednuje i vraća u srpsku književnost.5

Jedna osobenost vezuje prikaze i kritike nastale za vreme njenog života i one koji su nastajali posle njene smrti. I u periodu posle Drugog svetskog rata, kao u periodu prve moderne u srpskoj književnosti, nailazimo na izjednačavanje poezije i života Danice Marković u književnoj kritici. U pojedinim tekstovima nastalim nakon Drugog svetskog rata je još izrazitije naglašeno da je Danica Marković zapravo pesnikinja ispovedne, intimističke lirike.

Da je pesničko delo Danice Marković lirski dnevnik u kojem je buknuo plamen emocija i da njena potresna ispovest drame nesrećne ljubavi uzbuđuje savremenike, napisaće Velibor Gligorić u tekstu "Žena u srpskoj književnosti".6

Miodrag Pavlović, koji je, čini se, poeziji Danice Marković pristupao sa izvesnom distanciranošću i otklonom, tvrdi da ona u svojim stihovima "dovodi do vrhunca takozvanu iskrenost naše intimističke lirike".7

Istorija srpske književnosti njeno ime, takođe, vezuje za tradiciju srpske intimističke lirike. Danica Marković, tako, slovi za pesnikinju koja je "često bila na opasnoj granici gde se ispovedna poezija izjednačuje s ličnim dnevnikom i samotničkim previranjima".8

Ovakvim ocenama lirike Danice Marković umnogome je doprinela književna kritika poezije njenog vremena. Naime, već od prve objavljene zbirke, primetna je sklonost književne kritike ka čitanju pesama Danice Marković kao intimnog dnevnika, proživljenih trenutaka pretočenih u stihove. Tako su njenu poeziju čitali Jovan Skerlić, Antun Gustav Matoš, Ilija Ivačković i drugi. Sasvim je moguće da su na čitanje poezije Danice Marković kao intimnog dnevnika, književne kritičare naveli između ostalog i datumi, koji su se nalazili gotovo ispod svake pesme u prvoj zbirci, iako pesme u zbirci nisu bile poređane hronološkim redom.

Trebalo bi još uzeti u obzir i da je Danica Marković u skoro svakoj pesmi Trenutaka pevala o ljubavi, a ljubavna lirika je najbliža ispovednoj lirici. Danica Marković je tako proglašena najiskrenijom pesnikinjom, ocenjeno je da je ona jedina imala smelosti da se iskreno ispovedi u svojim stihovima. Rečju, sve novine koje je njena poezija nosila u sebi, svodile su se na jednu, koju je još Jovan Skerlić veoma cenio — iskrenost.9 Dakle, prvi kritički tekstovi su afirmisali Danicu Marković kao pesnikinju, ali su i na neki način "presudili" njenoj poeziji određujući je kao ispovednu.

Pokazalo se da pojava druge i treće zbirke nije donela pomak u kritičkom tumačenju lirike Danice Marković. Tezu da je poezija Danice Marković ispovedna nedvosmisleno je izrekao, sledeći stav Jovana Skerlića, i Velimir Živojinović u predgovoru drugoj zbirci Trenuci i raspoloženja tvrdeći da je "cela njena knjiga samo jedna autobiografija", i da bi se iz njenih pesama "skoro potpuno mogla rekonstruisati istorija njenog intimnog osećanja sa svim junacima koji su njim vladali: od prve mlade ljubavi, nespokojne, bolne i gorke, preko osećanja razočarane žene i poetskih sećanja na jednu zagrobnu ljubav, pa sve do ljubavnih sećanja poslednjih godina".10

Žig pesnika intimističke lirike (na koju se, posebno u slučaju Danice Marković, danas gleda sa podozrenjem kao na liriku koja nema veliku umetničku vrednost) ostao je na ovoj pesnikinji sve do naših dana. Ta odrednica je postala pratilac njene poezije i našla je mesto u gotovo svakom tekstu o njenom pesništvu.

Na ovom mestu potrebno je postaviti pitanje kako se može sa potpunom sigurnošću utvrditi da je nečija poezija ispovedna?

Intimističko ili ispovedno pesništvo najpre bi trebalo da podrazumeva ispovedanje ličnih raspoloženja pesnika. Pesnikov život i sve njegove mene u ispovednoj poeziji bi tako doslovno bile pretočene u stihove. Naravno, ispovedna poezija se ne može smatrati posebnom pesničkom vrstom. Ispovednost lako može biti karakteristika svih vrsta lirske poezije.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:40

nastavak

Na šta se, dakle, tačno misli kada se za poeziju kaže da je ispovedna?

U eseju o pesništvu Velimira Živojinovića Massuke, Miodrag Pavlović11 kaže da je intimistička poezija, u književnoistorijskom smislu reči, nastala tek u drugoj polovini XIX veka. Ovakva poezija "nosi pečat nečeg kamernog, introvertnog, bolešljivog i preosetljivog". Pesnici intimne lirike postali su oni koji su se povlačili na tradicionalno tle "uprkos bogaćenju pesničkih horizonata" i koji su retko uspeli da izbegnu pozu i paradu u svojim stihovima. Po Miodragu Pavloviću, intimna poezija Velimira Živojinovića Massuke je "sva u osećajnoj autobiografiji: beleži krivulje drhtaja srca, oko njih registruje saznanja nastala posle snažnih emocija, priča o čuvstvenim rasponima jedne vibrantne ličnosti i o njenim povremenim misaonim sublimacijama".

Jasno je, gotovo sve navedene odlike Živojinovićeve poezije lako možemo pronaći i u poeziji Danice Marković i time potvrditi ispovedni karakter njene poezije. Upravo, i Miodrag Pavlović ispovednu poeziju Velimira Živojinovića približava ispovednim stihovima koje su pisali Velimir Rajić i Danica Marković.

Međutim, poeziji Danice Marković ipak nedostaje još samo jedna važna komponenta da bi ona bila ispovedna. Nedostaje joj upravo autobiografija, kontinuitet lične ispovesti pesnikinje koju je teško pronaći u njenim stihovima.

Prenebregavajući kontinuitet kao glavnu odliku autobiografije, odnosno ispovedanja, kritika je biografske elemente ili njihove fragmente koji se pojavljuju u stihovima Danice Marković, proglasila nosiocima ispovednog, intimnog osećanja. Potrebno je napraviti jasnu razliku između autobiografije i biografskih elemenata koji mogu da prožimaju pesnički opus. Možemo pretpostaviti da se Danica Marković stvarajući svoje Trenutke i raspoloženja služila sopstvenim iskustvima, događajima iz svog života, ali ne kontinuirano, postupkom koji bismo mogli nazvati autobiografskim. Bar ne onako kako se autobiografija nalazila u opusima nekih drugih pesnika njenog vremena. Naime, pojedini savremenici Danice Marković su sa gotovo rafiniranom pedantnošću pevali o sopstvenim nedaćama.

Izrazit je primer pesnika Vojislava Ilića Mlađeg (1877—1944). Iz njegovih stihova čitalac će saznati kada je pesniku umrlo prvo dete, ćerka Julijana.12 Nakon toga, čitalac će dobiti kontinuiran pregled njegove nesreće, gubitaka ostale dece čije smrti su se nizale, jedna za drugom, poput stihova koji su ih pratili. Zagorka, pesnikova druga ćerka, živela je takođe nekoliko meseci.13 Onda sledi još jedna nesreća. Talasi Dunava su mu uzeli sina Jovana. Vojislav Ilić Mlađi je sve dečije smrti detaljno opevao. Nakon Jovanove smrti, zaboravljeni pesnik piše pesmu koja će biti urezana na nadgrobnom spomeniku sina i još niz pesama koje govore o njegovoj smrti.14 Nakon Jovana umire mu i drugi sin, Dušan.15 Napisao je, konačno, i pesme koje je posvetio ćerki Ljiljani, koja, na sreću roditelja (a i čitalaca), nije usled prerane smrti napustila roditeljski dom.16

Ali, i to nije sve. U stihovima zaboravljenog pesnika, na primer, saznajemo i za njegov zločin. Sklon autobiografskom ispovedanju u stihovima, Vojislav Ilić Mlađi nije propustio da ustihuje na koji način je kaznio neveru prve žene. Naime, osećajući da ga žena vara, pesnik je odbranio svoju čast tako što ju je lišio života. Posle toga je čitav događaj pretvorio u stihove!17 (Doduše, nije samo opevao način na koji je to učinio).

U svakom slučaju, poezija Vojislava Ilića Mlađeg nedvosmisleno bi se mogla okarakterisati kao autobiografska, ispovedna. Gotovo ispod svake od pomenutih pesama, vezanih za porodični život pesnika, nalazi se datum nesrećnog događaja, ili datum nastanka pesme. Njegovi biografi svakako neće imati pune ruke posla, on je sve svoje muke pretočio u stihove. Danica Marković, međutim, nije.

Vratimo se biografiji Danice Marković i za početak uzmimo u obzir da je pesnikinja od šestoro dece sahranila troje. Iz njenih stihova ne možemo to ni da naslutimo. U pesništvu Danice Marković se deca, pa i njihove smrti ni ne pominju, niti su nagovešteni njeni životni potresi i lomovi. Dalje, čitajući njene pesme nije moguće naslutiti ni da se razvela, i da je dve godine nakon razvoda njen suprug preminuo, ostavivši je da se sama stara o deci. A kada je reč o datumima koji se nalaze ispod većine pesama u prvoj zbirci, sama Danica ih je u narednim zbirkama sklonila i, na taj način, kao da je nagovestila da želi da izbriše vezu između sopstvenog života i stihova koje je napisala. Istina u poeziji Danice Marković nije i istina njenog života.

Naime, druga i treća zbirka Danice Marković predstavljaju, bez trinaest pesama, njen celokupni pesnički opus. Ovim, poznim zbirkama (u kojima je preštampana i prva) bi se morala posvetiti značajnija pažnja kada se govori o Danici Marković kao izrazitom predstavniku ispovedne poezije. U ovim zbirkama ne nailazimo na očekivanu autobiografiju. Kao da se pesnikinja stavila na stranu "pesnika koji lažu"18 protiv kojih je grmeo Jovan Skerlić ceneći poeziju koja je, iako manje književne vrednosti, bar bila iskrena.

Danica Marković peva u prvom licu, peva o propalim idealima, razočaranošću brakom, ali, to su trenuci i raspoloženja za koje se ne može uvek sa sigurnošću utvrditi da li su refleks stvarnog događaja, ili pesnička fikcija.

Olakim obeležavanjem nekog pesnika i njegove sveukupne poezije kao ispovedne, znači ustvari zloutrebiti biografiju pesnika i pomoću biografskih činjenica tumačiti pesničko delo.19 Biografija Danice Marković bila je zloupotrebljena na ovaj način. Tek se u naše vreme u književnoj kritici poezije ukazuje na potrebu za revidiranjem utemeljenog stava da je lirika Danice Marković zapravo lični dnevnik pesnikinje.20

Danica Marković nije imala nameru da se u svojim stihovima doslovno ispovedi, u suprotnom, njena druga zbirka bi bila dvadesetpetogodišnji "registar saznanja nastalih posle snažnih emocija". U trenucima kada joj je sigurno bilo najteže, pribegavala je "opštim" temama kao što su mašta i kosmos u vreme, kada bi svi očekivali ispovest o nebrojenim neverstvima supruga, smrti dece, sopstvenoj bolesti, ratnim godinama i nemaštini. Dakle, biografija Danice Marković nije nužno uticala na njenu poeziju.

Pokušaji da se njena biografija rekonstruiše pomoću poezije danas izgledaju, najblaže rečeno, neubedljivo. A bilo ih je nekoliko. Najčešće se zloupotrebljavala njena ljubavna lirika pomoću koje se pokušavao osvetliti ljubavni život pesnikinje. Pokušaji kritičara koji su bili skloni biografskom metodu u tumačenju njene poezije mahom su bili neuspešni i nedovoljno ubedljivi.21

Sa druge strane, i mali broj rodoljubivih pesama koje je napisala, ne otkriva, čak ni fragmentarno, Daničino hrabro držanje za vreme rata u Prokuplju. U njenim malobrojnom rodoljubivim pesmama, pa čak i u feljtonu koji je posvetila sećanju na Toplički ustanak, ne oseća se njeno prisustvo.22

Vratimo se Milanu Bogdanoviću i njegovoj oceni da je Danica Marković nastupila eruptivno, i nakon toga se nije pesnički razvijala. Čini se da ovakav sud jeste ispravan, ali mu je potrebno i pridodati činjenicu da je pesnikinja, pokušavajući da uhvati korak sa poetskim tokovima nakon dvadesetpetogodišnje pauze, posegla za drugačijim tematskim okvirima za njene "Trenutke" i započela drugačije brisanje granice između svog života i stihova koje je ispisala. Ti tematski okviri (kosmos, mašta) nisu je udaljili od tradicionalnog tla, ali su, svakako, uneobičili introvertnu, bolešljivu i preosetljivu suštinu njenog pesništva.

Mišljenja smo da je poeziju Danice Marković nužno čitati u vremenu i kontekstu u kom je nastala, dakle, u kontekstu srpskog pesništva 1901 — 1914. U ovom periodu se Danica Marković formirala kao pesnikinja, iako je, ne zaboravimo, dve zbirke pesama objavila u međuratnom periodu. Dakle, čitati njenu poeziju u pomenutom kontekstu pesništva 1901 — 1914, znači shvatiti tematski pomak koji je lirika ove prve moderne srpske pesnikinje donela u srpsku književnost. Tematski pomak je naročito uočljiv ako se poezija Danice Marković uporedi sa poezijom ostalih pesnikinja njenog vremena. Takođe, odsustvo ispovednosti može se lako pronaći u svim vrstama poezije koju je ova pesnikinja pisala. Zato se čini da bi se prilikom tumačenja svukupne poezije Danice Marković pre trebalo okrenuti analizi tematskih okvira, a ne po svaku cenu tražiti fragmente iz njene biografije.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:41

ISTORIJA JEDNE SAMOĆE
POEZIJA I PROZA DANICE MARKOVIĆ


Danica Marković, pesnikinja i prozni pisac, u srpsku književnost ušla je na velika vrata: kao formiran pisac. (U tome su bili saglasni i tako različiti kritičari kao što su Jovan Skerlić i Antun Gustav Matoš.) U srpskoj književnosti aktivno je prisutna u prve tri decenije XX veka, međutim, njeno delo nije bilo jednako inspirativno niti jednako prisutno tokom te tri decenije. Za nju se može reći da je svojom poezijom obeležila prvu deceniju XX veka. Uz Dragišu Vitoševića, koji je ostavio kapitalnu studiju Srpsko pesništvo 1901 — 1914, tom periodu su, pored niza manje više poznatih autora, u naše vreme, dužnu pažnju posvetili Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović, Radomir Konstantinović, Slavko Gordić... Zorica Hadžić je svoj rad ispisala na tragu čitanja Dragiše Vitoševića, s tom razlikom što se, poštujući Vitoševićev okvir, koncentrisala na čitanje samo jednog pesnika. Na taj način revidirala je neke Vitoševićeve ocene (na primer, poglavlje o samoći Danice Marković, koju on nije dovoljno istakao), zatim je otkrila neke nove, potisnute slojeve u poeziji Danice Marković (na primer, deo o rodoljubivoj poeziji), ali je, što je prirodno, i obogatila Vitoševićeva čitanja.
 
(iz recenzije)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:41

O NAJZNAČAJNIJOJ PESNIKINJI SRPSKE MODERNE

Zbornik "Trenuci" Danice Marković nastao je kao rezultat naučnog skupa "Poznato i nepoznato o Danici Marković", koji je održan u Čačku 11. i 12. maja prošle godine, u organizaciji Gradske biblioteke "Vladislav Petković Dis" iz Čačka i Instituta za književnost i umetnost iz Beograda.

Zbornik Trenuci Danice Marković nastao je kao rezultat naučnog skupa "Poznato i nepoznato o Danici Marković", koji je održan u Čačku 11. i 12. maja prošle godine, u organizaciji Gradske biblioteke "Vladislav Petković Dis" iz Čačka i Instituta za književnost i umetnost iz Beograda. U zborniku se nalaze 22 naučna rada, koji su razvrstani u četiri celine, dok posebnu celinu čini faksimil pisma koje je Danica Marković pred smrt uputila Milanu Grolu. Iako je Danica Marković poznata, pre svega, kao pesnikinja, urednica Slobodanka Peković odlučila se da prvi deo zbornika čine tekstovi koji se bave proznim stvaralaštvom ove znamenite srpske književnice. Izuzetak predstavlja uvodni rad O osećanju sveta Danice Marković Predraga Protića, koji samo uzgred dotiče prozno delo pomenute srpske književnice. Težište Protićevog rada jeste na preispitivanju Skerlićevog suda o poeziji Danice Marković, pri čemu se posebno zadržava na kategoriji iskrenosti i pojedinim odlikama njene ljubavne poezije. Prekretnički trenutak u doživljaju sveta najznačajnije pesnikinje epohe moderne on smatra rat, jer nakon njega ona izlazi iz začaranog kruga svoje intime i suočava se sa bolom drugih.

Do sličnog zaključka dolazi i Slobodanka Peković u radu Tradicionalno i moderno u prozi Danice Marković. Autorka zapaža neke od tipičnih postupaka u prozi Danice Marković i sagledava razlike između njene poezije i proze. Pekovićka se posebno zadržava na gradskim pričama Danice Marković i njenom viđenju gradske sredine. U tekstovima Marka Nedića i Gojka Božovića akcenat je stavljen na narativne odlike stvaralaštva Danice Marković, dok se analizom pojedinih priča bave radovi Tijane Tropin i Slavice Garonja-Radovanac. Na kraju razmatranja prve celine ovoga zbornika, pomenimo i rad Gojka Tešića koji ukazuje na postojanje još nekoliko antologijskih priča (pored često pominjane i analizirane Doziv nečastivoga), kao i na značaj celokupne Markovićkine zbirke priča.

Drugi deo zbornika sadrži radove čiji je predmet istraživanja poezija Danice Marković. I pored toga što je pomenuta književnica bila najznačajnija pesnikinja s početka veka, ovaj deo zbornika donosi najmanje novina u odnosu na dosadašnja saznanja. Četiri od sedam radova bave se tematskom analizom Markovićkinog pevanja, njenim zanimanjem za problem vremena (Bojan Jović), temom mraka i imaginacije tame (Danica Andrejević) ili samoće (Zorica Hadžić). Istražuje se i ljubavna poezija Danice Marković (Svetlana Šeatović-Dimitrijević), različitim medološkim pristupima analiziraju se pojedine pesme (Milivoj Nenin i Branka Radovanović), uz kritički osvrt na dosadašnje pristupe poeziji Danice Marković, koji ipak ne nudi novo tumačenje niti smernice za istraživanje (Nebojša Lazić).

Za razliku od prve i druge celine koje su organizovane na tematskom principu (žanrovske razlike), treća celina "okuplja" radove sličnog književno-teorijskog pristupa, koji se u osnovi može odrediti kao feministički. Ovaj deo, zajedno sa petim, bibliografskim delom, predstavlja najznačajniji deo zbornika, i sigurno donosi najviše novina u sagledavanju i tumačenju stvaralaštva Danice Marković. Ovaj odeljak zbornika otvara rad Biljane Dojčinović-Nešić koja daje pregled zastupljenosti Danice Marković u istorijama koje su pratile razvoj ženske književnosti. Cilj njenoga rada, Demon u predsoblju: Danica Marković u kontekstu ženske književnosti, jeste da poveže stvaralaštvo ove autorke hronološki, motivski i po postupcima sa autorkama koje su joj prethodile i koje su za njom usledile. Dojčinovićeva u analizi priče Doziv nečastivoga otkriva motiv poluprivatnog vremena, koji izrasta u motiv otimanja vremena, a koji je zapravo tipično ženski. S druge strane, Magdalena Koh ističe da je glavna novina poezije D. Marković bilo isticanje ženskog identiteta pesničkog subjekta, što je dovelo do toga da se muškarac počne posmatrati kao Drugi. U tom smislu Koh vidi njenu poeziju kao pandan nečemu što naziva muška modernistička poezija. Kratak pregled recepcije poezije Danice Marković i njene zastupljenosti u antologijama predstavljen je u radu Bojane Stojanović-Pantović, koja se potom usmerava na dijapazon proze pomenute književnice i na dominantne motive u njenom pesništvu, dok je poređenje stvaralaštva Danice Marković sa ostalim književnicama koje su objavljivale u časopisu Misao predmet rada Stanislave Vujnović.

Problemom određivanja i definisanja tzv. ženskog pisma bavi se tekst Gorane Raičević, a posebno je zanimljivo autorkino sagledavanje odnosa Danice Marković prema sopstvenoj čulnosti kao osećanja grešnosti. Pesnikinjin odnos prema feminizmu osvetljava se u radu Marije Obrović. Prema njenom mišljenju, Danica Marković nije pripadala ženskom pokretu i nije bila zagovornica ženskog izjednačavanja po svaku cenu, iako su feministkinje u Srbiji često objavljivale njene tekstove i članke o njoj.

Faksimil poslednjeg sačuvanog pisma Danice Marković, upućenog Milanu Grolu, ukazuje na težak život i nedaće s kojima se borila pesnikinja. Na pismo je skrenula pažnju, dostavila ga uredništvu i napisala komentare Svetlana Šeatović-Dimitrijević. Poslednji deo zbornika čini bio-bibliografija radova Danice Marković koju je istražila, popisala i sačinila Milica Baković - izuzetno posvećeno, pedantno i savesno. Istraživački poduhvat Milice Baković doveo je ne samo do najsveobuhvatnijeg popisa radova o Danici Marković, već i do otkrića čak tri nepopisane priče (Jaseničanin u Toplici, Devojka iz Palilule, Uveli pupoljak) i jedne pesme (Ponoć je). Milica Baković, takođe, razrešava i višedecenijsku biografsku zavrzlamu oko datuma rođenja pesnikinje.

Gledano u celini, zbornik radova Trenuci Danice Marković predstavlja doprinos sagledavanju i izučavanju dela ove autorke, ali i celokupne književnosti koju su pisale žene početkom dvadesetog veka. Pojedini radovi, naročito oni u trećem odeljku, otvorili su nov pogled na poeziju i prozu Danice Marković. Značaj zbornika ogleda se i u pružanju uvida u kulturološki kontekst u kojem je stvarala Danica Marković, ali i čitav niz drugih autora i autorki. Može se slobodno reći da su ciljevi koje su organizatori skupa i urednica zbornika postavili umnogome ostvareni. Ipak, ostaje pitanje da li je bilo neophodno da se svi radovi koji se nalaze u zborniku objave. Isto tako, ne može se ne pomenuti da je zbornik mogao biti tematski raznovrsniji, i da bi bilo zanimljivo čitati radove čiji bi predmet izučavanja bili versifikacija, ili pak religijska, mitska i folklorna podloga Markovićkinog stvaralaštva (izuzev rada Slavice Garonja-Radovanac). Takođe, u zborniku se zapaža neusaglašenost pojmova, pa se tako, recimo, kao sinonimi koriste termini modernizam, moderna i prva moderna. Pored toga, zapažaju se i materijalne greške, na primer u vezi sa brojem pesama u knjizi iz 1930. godine, kao i mnoga uopštavanja i olaka zaključivanja, te se neretko za sve uzrok pronalazi u patrijarhatu.

Autor: Bojan Čolak | 24/11/2007 |Danas








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:44

UMRLA OD ŽIVOTA

Danica Marković, svojevrstan biser u mnogim antologijama srpske književnosti, zahvaljujući Disovom proleću koje već pet decenija baštini savremenu i klasičnu poetsku reč, neprestano je prisutna u srpskoj književnosti.
 
Srpska orhideja, kako je Danicu Marković nazvao Antun Gustav Matoš još 1904. godine svoj elegičan doživljaj duše  iznedrila je iskreno i smelo početkom 20 veka. Prva srpska moderna liričarka formirala se oko Književne nedelje i Srpskog književnog glasnika u Disovom i Pandurovićevom književnom krugu.
 
Sa samo tri pesničke knjige, Trenuci (Beograd, 1904) i Trenuci i raspoloženja (Beograd, 1928, 1930) koliko je objavila za života, dosegla je svoj Parnas.
 
...Srpska orhideja, spoznala je svet u Čačku u zlom i sudbonosnom vremenu za srpski narod, u vremenu kada je Vladislav Petković Dis satkao Naše dane, a Stevan M. Luković,  Jesenju kišnu pesmu.
 
U Protokolu rođenih za 1879. godinu (pohranjen u Matičnoj službi Opštine Čačak), na str. 37, pod rednim brojem 115, upisano je: Danica Marković, od oca Joksima, učitelja Osnovne škole čačanske iz Čačka i majke Mileve, rođena 1. oktobra 1879. godine u Čačku. Kuma na krštenju bila je Sofija, žena Ivana Stojišića, apotekara iz Čačka. Otac Šumadinac, majka Vojvođanka.
 
Već 1880.  porodica Joksima St. Markovića (1851—1888) seli se u srpsku prestonicu u kojoj buduća poetesa završava Višu žensku školu, sluša predavanja na filozofskom odseku Velike škole gde izučava srpski jezik, književnost i istoriju. Nemaština je primorava da napusti studije i započne učiteljevanje... Bolest i nepristajanje na okove zagorčavaju joj prosvetarsku misiju. Službuje najpre u Beogradu, na Vračaru, Paliluli, zatim u Resniku, Rakova Bari, Velikoj Ivanči, Vraniću, Miličinici.... Penzionisana je 1910. godine.
 
Pod pseudonimom Zvezdanka, u "Zvezdi" Janka Veselinovića, 1900. godine, objavljuje svoj prvi krik duše, tj. prvu pesmu simboličnog naslova — Poslednja želja. Nesporno, biti pesnikinja na razmeđi dva prošla veka nije bilo lako, ali Danica Marković na velika vrata ulazi u srpsku književnost. Jedina je pesnikinja (od ukupno 26 pesnika) u glasovitoj Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića (Zagreb, 1911); zastupljena je sa tri pesme. Jovan Skerlić je ne izostavlja još 1907. godine u prvoj knjizi Pisci i knjige, ali ni u kultnoj Istoriji nove srpske književnosti (1914). Za književni rad, već 1910. odlikovana je Ordenom Svetog Save V reda, a pripala joj je čast da 1929. bude prva žena nagrađena od Akademije nauka.
 
Godine 1904. udajom za Momčila Tatića, pravnika po struci, advokata i policijskog službenika, otvara novu stranicu svog emotivnog života. Menja prezime, ali u književnosti se i dalje potpisuje devojačkim prezimenom. Čuvenu i imućnu porodicu Tatić, poreklom iz Bečeja, obogatila je sa šestoro dece, dva sina i četiri kćeri: Slobodan, Milica, Ljubica, Marica, Anđelija i Predrag. Na žalost, tim bogatstvom nije usrećila ni sebe, ni Tatiće, a što je najtragičnije — ni svoj porod.
 
U Topličkom ustanku 1917. godine, mnogima je spasila život, a nju je od sigurne smrti spasio bugarski pesnik Ivan Vazov. Njegovom intervencijom holandska kraljica Vilhemina je za nju i porodicu obezbedila pasoše kako bi iz Prokuplja krenuli za Švajcarsku. Ali, bugarske vlasti to ne dozvoljavaju te u Prokuplju ostaje sedam godina — do kraja rata. U Politici 1929. godine objavljuje Sećanja i svedočenja iz života u izbeglištvu. Kao pravi intelektualac i iskreni rodoljub, ne piše o porodičnim patnjama, već o zločinima bugarskog terora u topličkom kraju.
 
Posle 22 godine braka, razvodi se od Momčila koji ubrzo tragično okončava svoj boemski život. Ostaje u velikoj materijalnoj oskudici i potpuno sama. Tuberkuloza satire njeno krhko telo. Sa nepune 53 godine, jednog vrelog julskog dana, devetog po redu, 1932. godine, na klinici dr Antića u Beogradu okončan je njen ovozemaljski život. Sahranjena je u Beogradu — Novo groblje, parcela 52. Nekrologe o njenom upokojenju, pored Čačanskog glasa, objavljuju najznačajniji beogradski listovi i časopisi (Politika, Vreme, Narodne novine, Srpski književni glasnik, Trgovinski glasnik, Narodne novine, Misao, Pregled, Mladost), kao i subotički Književni sever.




 
Iz života u kojem je sahranila Slobodana, Milicu i Ljubicu odlazi dovoljno rano da ne doživi novu tragediju — smrt dvoje već odrasle dece. Porodičnu lozu Danice i Momčila, udajom za Milutina Ćoćića, mašinskog inženjera i aktivnog oficira jugoslovenske vojske, poreklom iz Aleksandrovca župskog, produžila je kći Marica (1909—1977).
 
U mladosti Zvezdanka, u poeziji Srpska orhideja, u životu Srpska crna orhideja, simbol je podviga i stradanja srpske žene te bi njena romansirana biografija bila autentičan dokument za psihologiju moderne Srpkinje.
 
Pored osam izuzetno značajnih bibliografskih jedinica, rodni grad joj 1992. godine daruje ulicu, a Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" u Čačku ustanovljava 2003. godinu nagradu za izdavačku delatnost koja nosi njeno ime. Povodom 130-godišnjice njenog rođenja (2009), Danica Otašević i Milica Baković u ime grada Čačka, položile su lovorov venac na njen grob. Za njenu sudbinu i književno delo zainteresovala se i šira kulturna javnost Čačka te je pokrenuta ideja da joj se u  rodnom gradu podigne bista koja bi, zajedno sa spomenikom Nadeždi Petrović i Vladislavu Petkoviću Disu, oplemenila kulturnu istoriju Čačka.




 
U žiži književne javnosti Danica Marković "vraćena" je 2003. godine objavljivanjem knjige pripovedaka "Kupačica i zmija" bibliotekara Marije Orbović, koja je otkrila 27 priča ove zavičajne autorke koja je bila više poznata kao pesnikinja. To je bio i povod da Gradska biblioteka objavi i sabrane pesme Danice Marković "Istorija jednog osećanja" i sa Insitutom za književnost i umetnost organizuje naučni skup i štampa zbornik "Trenuci Danice Marković" sa iscrpnom biobibliografijom koju je uradila Milica Baković.

09.07.2012, urednik |








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:45

DELO JE TVOJE, NASUŠNA POGAČA BELA
Elegije Danice Marković


Pesme Danice Marković su trezne, tvrde, izglačano suve, reskom opsečene, kao kovana para. Imaju od kovane pare i sledeće: zvonkost i smesta jasnu vrednost; i još i ovo: s jedne strane pečat indetiteta da je to moneta — stih, slik, kadenca, — s druge strane nečiji dosta istrošen lik, tako da se istorija sa te medalje ne bi mogla čitati… Nešto šturo i kroz stegnute zube kazivano… Čudna žena, ne mari za tečno i melodično, nego za tvrdo i britko. Kao da je na Karstu rođena.
Isidora Sekulić

Na već napuštenoj plaži, u gusto preplavljeno veče u Jelsi na Hvaru, dok sandalama hvatam taktove nekog dvanaesterca ne bih li za nekoliko minuta, u nekoliko koraka, idući ka terasi svojih domaćina proverio, proskandirao stihove o moru, letu i letovanju, odjednom, kao opomenu ženskim trepetnim profilom uhvatih, u promicanju, već zaboravljene, prve taktove: "Kleknuh u polju široku pred cvetom…" još više zaboravljene poetese Danice Marković, rođene 1879. godine u Čačku, a preminule jedne julske, grozničave noći u Beogradu 1932. godine. Za njenim kovčegom posrtala su od tuge tri nejaka deteta, a tri je nesrećna majka Danica ožalila još za svoga života.
    
Između čulne melanholije i neurotične čamotinje napuštene žene, Danica Marković je napisala desetinu iskrenih, svečano bolnih poema koje su na krupnu podršku i estetičku miloštu obavezale i Skerlića i Matoša. Prvi je napisao — i to u Istoriji nove srpske književnosti: "Ta poezija je uznemirena, nervozna, bolna, ali svojim ličnim akcentom čini jak utisak". A Matoš je izdašniji, poverljiviji: "Danica Marković je, dakle, senzitivna, impulsivna srpska orhideja".

O, gde ste vedri februarski dani,
Kad prvi osmeh vedroga proleća
Izmami cvetak ljubičice rani,
I čio pastir sa širokih pleća
— Na pozdrav topli, kim ga zdrave zradi —
— Ushićen silno, kabanicu zbaci?!

Kad smo kroz polja, još pusta i gola,
I šumu retku, još neodevenu,
U vrelom milju, pritajenom pola,
Šaptali ljubav i žudnju skrivenu.
A kraj nas šumno žurila je reka,
Put cilja svoga, niz polja daleka.

Kad je lahorić u nestašnu letu
Mrsio kosu i njemu i meni,
I odletao od cveta ka cvetu,
Kao preteča leptira maleni',
A mi smo, srećom ozarenih lica,
Disali miris prvih ljubičica.

Kod Dučića, egoizam će se iskazati mitologijom nomadstva i don-žuanstva; kod Danice Marković mitologijom matice, "kraljice neveste" koja ide u apoteozu drugog, ali uz neumoljivo znanje Pesnika, nadstavljenog svemu, i bogu i ljubavi i patnji, da je on tu samo namernik slučajni, jer mu je misija jedino da oplodi maticu. Taj demon i diktator, pred kojim ona ničice pada na kolena, blažena i ushićena, ili beskrajno ojađena, ima za nju samo misiju da je oplodi, i ona to, u najdubljem, najsitničavijem svom biću, nikad nije zaboravila. Biće je njeno biće Pesnika, koj dolazi posle svega i koji je nad svime, jer za njega sve samo njegov sopstveni podsticaj. Pesma je ishod sveta, poezija natpojaman ali neumitan cilj svakog zbivanja u egzistenciji.

Sve više u ravnoteži samoće i usamljene reči, ogrnuta starinskim šalovima i zarobljena versifikacijom, koju je prihvatila od Silija Pridoma a preko prevoda bližnjeg, po sudbini i glasu Stevana Lukovića, nemoćna već za vegetaciju dubine i širine ivanjskog cveća u geografiji Ivanče — Danica Marković se jedva drži povišenog, pojačanog tona. Rastopljen, ogoljen, jednosmeran, taj ton zakasnelih pesama ne naginje se nad doslovne ponore užasa ili ljubavi, nego dohvata opasne i obmane one ženstvene energije koja umesto pune fizičke ljubavi doživljuje dobrovoljno izgnastvo, pristaje na samootuđenje i samoopraštanje. Lični bolovi i jad se banalizuju, nemilosni život i nemilosrdna trka sa vremenom provaljuju u pesme ne nalazeći simbole koji bi prelazili preko "granice ličnog jada". Još samo ponekad, zabljesnuta suncem na zalasku, u skromnom beogradskom stanu gde se za koru hleba ili pomorandži brzopleto i površno piše feljtone za ženske listove i "Politikine" anonimne dodatke, pesnikinja će zapevati glasom sene i opomene, po tragu letnjeg pejsaža i letnjeg damaranja, u integritetu voljenog bića i zavičajnog pejzaža:

Sam si ti pesma, što je priroda ispeva,
Živiš i zvučiš u biću mom začaranom,
Ko kliktaj ševe toploga letnjeg podneva
U plodnom predelu, nad njivom pooranom…

Veliki i predani rodoljub — Danica je učestvovala u Topličkom ustanku 1917, bila je zarobljena od bugarskih krvoloka, ali je na intervenciju Ivana Vazova oslobođena — nikad nije dala maha patriotskoj ili karijernoj litaniji. Međutim, u dvema pesničkim knjigama gde "isti uzroci proizvode iste posledice" naša prva moderna poetesa beleži jednu jedinu socijalno-romantičarsku etidu "Pesmu pregaocu". Prvi stihovi su i naličniji i najuzvišeniji u značenju kolektivnog objekta, zaista retkog u poeziji njenog predkumanovskog vremena i generacije:

Delo je tvoje nasušna pogača bela,
Ono hram gorostasni i veličanstveni…

A ponekad se, iza proplanaka kada se od Rudnika silazi prema Čačku, prema zavičaju Disovom i njenom, čuje topot nepotkovanog konja, galop i kas, a nekad i to — ušima osetljivih dečaka, čuje se i "nedogledna fuga" koju je, između melanholije i elegije, između napona doživljaja i napora izražavanja, Danica Marković htela da prepeva bez ljusaka, bez ukrasa i zapevke, nego samo onim preostalim a suštinskim, onim što se "dobije" kada se oduzmu predmet, boja, slika. Za spomen Danica Marković, beležimo zato stihove Marine Cvetajeve, njene sestre u bolu za decom, u groznici za zavičajem:

Oduzmite biser — preostaće suze,
Oduzmite zlato — preostaće lišće
Jesenjega klena, oduzmite purpur —
Preostaće krv.

Ta pesma je njena. Tačno onako kako je i pesma Galhum verum njena, ili kako se isto ivanjsko cveće, sasušeno, javlja i u jednoj i u drugoj pesmi u njenim rukama, nimalo slučajno: jedino cveće sa kojim u naručju može da luta ova pesnikinja (hodom monotono-usporenim), jeste sasušeno cveće. Ona, koja će sa istim ovim sasušenim ivanjskim cvećem u rukama da napiše ovaj stih sasušen od gorčine čoveka tuđeg svetu na koji je, međutim, osuđen: "Bih osuđena da sve to odstojim!", ali i da padne, na kolena, pred slikom onoga koga više nema (koji je samo ta slika, ta suva hartija), jeste isti otpadnik, onaj što:

Od atavizma materinskih grudi
U krajnost grubom ateizmu hita;
Svega sam starog otpadnik a nita
Ni jednog nije što čem novom žudi.

i koji u tom otpadništvu bez izlaza, nema ni svoj svet ni svoje cvetanje. Svet je, u tom integralnom otpadništvu, mogućan samo kao garancija (sasvim prolazno) njene Mašte, njenog "romana potresnog": ne samo svet Vranića, Resnika ili Velike Ivanče ili, najzad, Topčiderskog brda, na kome je ispisivala stihove ovog svog otpadništva.
    
Pejzaži imaju svoju dekorativnu lepotu ili svoju hronologiju, pa čak i režim unutrašnje slike. Ali Danica Marković se silovito, nošena opštim mestima naše dekadentne lirike s početka veka, probija do detalja. Ne opeva široko more nego smokvu, ne projektuje visoka stabla nego ljubičicu, ne ocrtava mogilu nego "ivanjskog cveta" suvu rukovet. Senzacija leta, leto kao fizički doživljaj svetlosti, vrućine, žeđi, mesečarske noći, žege i zrevanja, natopili su, obasjali, razvedrili tamnu žensku ispovest. Svi bolovi nedorečene i nerečene ljubavi, svi susreti u znaku promašaja i rastanci sa tragom čežnje, imaju šansu da zadobiju intimnost pesničke slike ili projekcije ako su zalivenim letnjom svetlošću, ako su ozračeni pejzažima "letnjeg dana, na izmaku juna".
    
Leto je kod Danice Marković akt poetskog saznanja. Leto prihvata razbarušenost, ali tera u disciplinu. Otvara pejzaž za ljubav, ali priprema zemlju za grobnicu. Leto je prihvatilo i čulne glasove, kao što iz prve ruke prihvata eholalije potpuno smrvljenog, prognanog bića. I pored mestimično naduvanog, veštačkog govora, širokog i ponavljanog opisa iz poezije Danice Marković izbija dečačka paganska ličnost koja hoće da sarađuje sa nesvesnim utiscima žene u bekstvu od ljubavi ili u malograđanskoj tužbalici što je više nikada neće biti. Potpuno zatreperen, kao nevidljiva i već pokidana struna, sopranski ciktav nervni sistem pesnikinje — Matoš je to nazvao "nervoznim impresionizmom" — postaje sugestivan, pouzdan instrument u letnjem prostoru, u letnjoj oazi šumadijskih naselja i livada. Održavajući minimum ljubavne aluzije iz gradske sredine, pesnikinja se sve više predaje letnjim senzacijama sela. Otuda, opet, kod Matoša utisak da njen "realizam seoskih opisa" podseća na Miletu Jakšića. Godinama radeći u seoskim školama nedaleko od Beograda, ona je obaveštena o svim plodovima, cveću, rastinju, laticama, travama, o flori i fauni šumadijskog pejzaža u kome praznuje letovanje bez i najmanje ferijalne intimnosti.  
    
Odviše zalivena muzikom retorskog "ručnog rada", u namernoj "dikciji" Alekse Šantića i dinastije koja ga prati u pesništvu, pesnikinja "Aprilske elegije" arhizirano i tipizirano vezuje rime, obrazuje strofe, podvlači refrene. Boemija usamljene žene i domaćička akribija idu zajedno u pesmama Danice Marković. A ona niti je umela biti boemom, niti je stigla da bude domaćica koja doteruje sve pod konac, koja raspolaže domaćim ognjištem i domaćom srećom! Na trepavicama njenim suze su dobijale u svetlosti, ne na veličini, i to su bile jedine ženske suze muški inspirisane u celoj njenoj generaciji. Dis je svakako veći pesnik, ali njegove privatne suze nisu imale prednosti pesničke nužnosti, nužnosti pesničkog bića.

Nesiguran život, a sigurno iskazana, precizno nazvana svaka pesma! Danica Marković peva viteški povišeno, kao da se izborom i rasporedom reči nije zadovoljna; kao da je potrebna još jedno blistanje trepavica. Ona je pesnik koji se približava, pošto je pozajmio sve senke iz pejzaža i sve patnje iz stvarnog života:

Šta ću bez ljubičica!
U pustolini budućnosti tajne
Nikakav cvetak procvetati neće
Samo će duh tvoj groblje da obleće;
A na zgarištu moje sreće bajne
Ostaće samo spomena povorka,
Očajne patnje, i stradanja gorka.

Danica Marković ne očekuje opasnost metafizičkog događaja, nego sabira puste dane i opustošene noći stvarnog, najstvarnijeg fizičkog života i svako pozivanje na introverziju njene ličnosti bilo bi naivno, ili odviše dekorativno. Možda je u mladosti još bila "fantasta", sa razvijenim "svojim" rajem, ali je na psihičkim ostrvima i vrtovima imala da provede jedan život koji nikako nije ličio na pesnički laboratorij zaštićen opomenom "Pesnik radi, spava!"
    
Kod ove pesnikinje koja je pisala: "U živom koloritu mojih ushićenja", nema autentične erotičnosti i zato nema izvornog konkretnog-čulnog izraza. Sve konkretno-čulno ovde se razvejava i uništava razumski: ljubav, koja je osnovna tema (ali ne i suštastveni subjekt) ove poezije, skroz je racionalizovana, i to na način koji je potpuno u stilu ostalih pesnika ovog vremena, a pre svega Pandurovića. Danica Marković je, u svetu ljubavi, jedana "rezoner" koji nastoji da se simbolički izražava, ukoliko nije elegičar koji piše o prošloj ljubavi, pa čak zna i za grob svog ljubavnika, kao što Pandurović zna za grob Mrtve drage, iako je napisala, osim takvih stihova jadikovanja nad mrtvim ljubavnikom, i Majsku elegiju, takođe "istoriju jednog osećanja", koja se poetski ne uzdiže nad ostalim značajnijim njenim pesmama, ali koja je jedinstvena ne samo u njenom lirskom opusu nego i u čitavoj srpskoj lirici: to je vrhunac egotizma ove "kraljice neveste", koja drugog pretvara u svoju funkciju: to nije pesma ojađenosti zbog smrti voljenog čoveka, nego ojađenost zbog toga što je taj čovek ostao u životu, umesto da umre. Ona ga je spasla smrti, ali sada lišenog radosti za život:

Bezumlja pusta, da udesa kleta!
Ja te iskupih, otrgoh od rake
A ti se vinu u naručje sveta,
Prigrli život bez radosti svake;
I ja te nemam … Novi bol se diže
I starih dana stradanje me stiže.

Niko drugi tako nije pisao; mogućno je tu videti ženu očajnu zbog čoveka koji je "presit" života, i očajnu zbog života koji je "zazoran" s tog njenog iz groba vaskrslog čoveka, ženu koja u očajanju ide do žudnje za njegovom smrću; tu nema druge mogućnosti rastanka od tog čoveka "presitog" života, pored kojeg život protiče u očajanju, nego samo, u ostajanju kraj njega, ovoga očajničkog, a bezizglednog, priželjkivanja njegove smrti i njegovog groba. Ali, taj grob ne bi bio samo njeno "utočište", — ono za kojim čezne ovako, čeznući za njegovom smrću, — pa bi ona tamo dolazila da jeca i da "tuži", i "vrelim bolom" opelo odsluži, — nego bi on bio i nešto više, gotovo "metafizički" princip: onaj "smisô bola svega". To je grob drugog kao osmišljenje našeg bola: krajnja tačka egoizma građanskog (bračnog) pakla, progovaranje demonijaštva tog pakla kroz Ja Danice Marković, ali to je, van svake sumnje, i grob iz romantičarske mitologije Mrtve drage Sime Pandurovića, žudnja za tom mitologijom i osećanje nemoći da se ona sledi. Žudnja za grobom, koji je "smisô bola svega", i život koji "uzima" taj "smisô".

Milosav Buca Mirković








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:45

LETNJI ADAĐO DANICE MARKOVIĆ
 
Živim plamenom u središtu hladnog jednog neba.
Stivn Speider


Na već napuštenoj plaži, u gusto preplavljeno veče u Jelsi na Hvaru, dok sandalama hvatam taktove nekog dvanaesterca ne bih li za nekoliko minuta, u nekoliko koraka, idući ka terasi svojih domaćina, proverio, proskandirao stihove o moru, letu i letovanju, odjednom, kao opomenut ženskvm trepetnim profilom, uhvatih, u promicanju, već zaboravljene, prve taktove: "Kleknuh u polju široku pred cvetom ..." još više zaboravljene poetese Danice Marković, rođene 1879. godine u Čačku a preminule jedne julske, grozničave noći u Beogradu 1932. godine, godine moga rođenja.

Između čulne melanholije i neurotične čamotinje napuštene žene, Danica Marković je napisala desetinu iskrenih, svečano bolnih poema koje su na krupnu podršku i estetsku miloštu obavezale i Skerlića i Matoša. Prvi je napisao — i to u Istoriji nove srpske književnosti: "Ta poezija je uznemirena, nervozna, bolna, ali svojim ličnim akcentom čini jak utisak". A Matoš je izdašniji, poverljiviji: "Danica Marković je, dakle, senzitivna, impulsivna srpska orhideja".

Kada se pojavila — tanka koliko je i ona tankosava sva bila — njena pesnička knjiga Trenuci 1904. godine, malo je ko znao da se upravo Danica Marković krila iza pseudonima "Zvezdanka", sa kojim je startovala u Zvezdi Janka Veselinovića pet godina ranije. A kada je 1928. Srpska književna zadruga objavila zajedničku knjigu Trenuci i raspoloženja, dakle i prvence i pesme što ih je Danica publikovala posle rata, njena poezija se žestokim modernim kolegama i već akademski uniformisanim vršnjacima činila kao "uvela orhideja". Zaborav je zahvatio još živu, privatnim nedaćama skoljenu poetesu, kojoj će književni oproštaj najsugestivnije izreći Isidora Sekulić: "Mene pogreb Danice Marković nije vređao. Smrt, poezija i siromaštvo. Oko toga jednostavnost ozbiljnih ljudi koji, kad su najbolji, nisu pompezni. U kapeli na groblju stojao je uzacak i vitak kovčeg, kakva je bila Danica Marković kroz ceo svoj život." A o ličnosti i licu, još više, kao da skicira Odri Hepbern, zalutalu između Avale i Velike Ivanče, sa buavim slamnim šeširom, ispod koga se krije unezverenost mlade žene, Isidora veli: "Tanka kao devojčica; obučena probrano i malo fantastično; lice usko, koštunjavo, s fino srezanim nosom, s nemirnim usnama: rastresita, pepeljavoplava kosa; ptičje krivudav vrat nad ogrlicom starinskog španskog kroja, koja trpi samo duguljasta lica ..."

I tako, kao Andrićeva Jelena, "žena koje nema", Danica Marković je užarenog leta, od kojeg bi samo ona umela načiniti elegičnu metaforu, nestala iz života i poezije, iz časopisa, antologija, uspomena, čitanki, radio-emisija, recitala. Upisana u lirsku kartoteku "uznemirenog bića i neveselog života", ona je, ponavljam, kao rod-rođeni, kao pesnik naših dana, izronila iz tišine talasa jelšanskih da me podseti na tugu za jugom, za raskošnim glaosvima leta, za jutarnjim pejzažom koji predočava sutonski adađo. Za nju je Matoš zapisao, dalje: "Što ne učiniše Izrailjci, učini Judita". Dodajem parafrazu: "Što ne učiniše reke zavičaja, učini jedan jedini talas..."

Gle prvom tugom podseti me leto
Na ono vreme veliko i sveto
I prve dane našega poznanstva,
Kad bleda jesen gospodstvena lika,
S povorkom dugom zanošljivih slika
Stupi u sjaju vedra veličanstva...
--------------------------------
Noć sazrela leta, kad zvezdane kiše
Nebesa šibaju, noć mirisa mlaka.
Široko spokojstvo ne remeti više,
Niti zvuk zrikavca, ni šum borovnjaka...

U osnovi slike, u atmosferi vasione, u muzici i ukusu, u fiziologiji poezije Danice Marković živi svojim paganokim veličanstvom senzacija leta, veliko letnje radovanje, letovanje u letovanju. Cvetajeva, koja me po nekim trenucima sudbine čisto ženske i bogorodički nametnute, upravo podseća na našu Danicu, tragičnu beračicu ivanjskog cveća i nastavnicu u selu Ivanči, zapisala je o svom ljubimcu, savremeniku: "Pasternakovo stvaralaštvo je pre svega i posle svega lirska meteorologija i meteorološka lirika". Nad pesničkom knjigom, suvom kao đački fotosi, sa oreolom oko vioskog, umnog čela nastavnice, upravo verujem da je, takođe, reč o meteorološkim uzbuđenjima jedne žene, koja korača kroz sva godišnja doba sa letnjim žeravicama na usnama.

Pejzaži imaju svoju dekorativnu lepotu ili svoju hronologiju, pa čak i režim unutrašnje slike. Ali Danica Marković se silovito, nošena opštim mestima naše dekadentne lirike s početka veka, probija do detalja. Ne opeva široko more nego smokvu, ne projektuje vioska stabla nego ljubičicu, ne ocrtava mogilu nego "ivanjskog cveta" suvu rukovet. Senzacija leta, leto kao fizički doživljaj svetlosti, vrućine, žeđi, mesečarske noći, žege i zrevanja, natopili su, obasjali, razvedrili tamnu žensku ispovest. Svi bolovi nedorečene i nerečene ljubavi, svi susreti u znaku promašaja i rastanci sa tragom čežnje, imaju šansu da zadobiju intimnost pesničke slike ili projekcije ako su zaliveni letnjom svetlošću, ako su ozračeni pejzažima "letnjega dana, na izmaku juna".

Leto je kod Danice Marković akt poetskog saznanja. Leto prihvata razbarušenost, ali tera u disciplinu. Otvara pejzaž za ljubav, ali priprema zemlju za grobnicu. Leto je prihvatilo i čulne glasove, kao što iz prve ruke prihvata eholalije potpuno smrvljenog, prognanog bića. I pored mestimično naduvenog, veštačkog govora, širokog i ponavljanog opisa, iz poezije Danice Marković izbija dečačka, paganska ličnost koja hoće da sarađuje sa nesvesnim utiscima žene u bekstvu od ljubavi ili u malograđanskoj tužbalici što je nema, što je više nikada neće biti. Potpuno zatreperen, kao nevidljiva i već pokidana struna, sopranski ciktav nervni sistem pesnikinje — Matoš je to nazvao "nervoznim impresionizmom" — postaje sugestivan, pouzdan instrument u letnjem prostoru, u letnjoj oazi šumadijskih naselja i livada. Održavajući minimum ljubavne aluzije iz gradske sredine, pesnikinja se sve više predaje letnjim senzacijama sela. Otuda, opet, kod Matoša utisak da njen "realizam seoskih opisa" podseća na Miletu Jakšića. Godinama radeći u seoskim školama nedaleko od Beograda, ona je obaveštena o svim plodovima, cveću, rastinju, laticama, travama, o flori i fauni šumadijskog pejzaža, u kome praznuje letovanje bez i najmanje ferijalne intimnosti. Sudbina žene u slobodnom prostoru, nešto silovito, zapožareno kao na slikama Nadežde Petrović, čiji je ne samo savremenik nego i blizanac po ličnom doživljaju pejzaža i svetlosti, izbija iz umivenih, toplo srezanih, u versifikaciju položenih stihova. Nešto duševno jedinstveno, "mirisa šumskih jednodušje blago" preliva i čoveka i njegovu senku. Čovek njene ljubavi nikada se ne vidi, čak ni njegova senka u prirodi — Danica ne projektuje čoveka visokog kao bor poput Desanke Maksimović. Njena ljubav je erotoki provocirana u letnjem danu ili noći, u letnjam plamsanju svih tela i svih života u prirodi. Gallium verum, banalno poljsko cveće malih žutih latica biće pozorje i pokret svekolike prirode pred njenim duhovima i fizičkim okom, podjednako. Vratiti ženu prirodi i prirodu ženi — paganski je a ne metafizički zadatak ove peome i ove poezije. A letovanje je jedina šansa da se pronađe sklad između bola, i pobeda nad njim; ispovedati se u letnjem pejzažu bilo bi starinski obično da nije istoričnost letnjeg doživljaja odredila i zaštitila pesničku celinu.

Leto nije pozadina, nije pastiš ove poezije. Ono je izvorna, prevashodna senzacija. Leto je trenutak najiskrenijeg ispovedanja i tužbalica. Nimalo slučajno, opet mi dolaze na um Pasternakovi stihovi:

I vrtovi i jezerca, i ograde
I vasiona uzavrela očajnim vapajima,
Sve je to ispoljavanje strasti
U ljudskom srcu nagomilane...

Haos iz života, grada, društva, porodice prenosi se munjevito letnjim kišama u "prisni haos" one prirode koja neposredno pristaje uz pesnika. Lično trpljenje, razbijeno ogledalo lične sreće, nesanica posle izgubljene ljubavi ili razvejane iluzije, ulazi veoma konkretno, ukusom tek minulog šoka ili nedaće, u letnji predeo, u letnji zavičaj.

Meteorološki, ta poezija navaljuje u simbolično. Međutim Danica Marković je tu nedovoljno zrevala, nesigurno se izražavala i gotovo redovno je lebdela na ivici anegdote i opšteg mesta simbolista iz treće ruke. "Odletele ptice" i "uvenulo cveće" najčešće su i najbanalnije metafore. I jesenji pejzaži, i letnji, najvitalniji u pesničkom smislu, i zimske noći i aprilski dani neprestano su zakićeni "uvenulim cvećem". U pesmi Gallium venum, koja je najbolje odjeknula u Skerliću, zatim našla mesta u Antologiji Bogdana Popovića, bila diskretno uvrštena u čitanke između dva rata (a posle rata bila zaboravljena pa čak i obespravljena u takozvanim genezama ženskog pevanja i pesnikinja), sagoreće ivanjsko cveće u rukama seljančice da bi pesnikinja sada ikonu minule ljubavi (ljubavnika, vazda nevidljivog, mitokog) okitila "suhom rukoveti ...

Ova s pravom rangovana poema čitava je jedna meteorološka biografija. U njoj je ceo društveni i duševni život, sa jarkim slikama i simbolima koji tako brzo i skoro šablonoki nastavljaju pejzaže, stanja i melodije iz prirode.

U prvom kadru je dolazak na svetkovinu leta:

Kleknuh u polju široku pred cvetom
Što nosi ime tvoje uvek drago,
Vetrić je svojim donosio letom
Mirisa šumskih jednodušje blago...

Drugi kadar je dramatičan, pesnički poznat: "Nemadoh snage da uskinem cveta", da bi već treća strofa jurnula među simbole gde se duhovi i priroda rugaju ili rastužuju nad prirodom fragilnog cveta i nesrećne žene.

Dramatski obrt okupan letnjim svetlostima zahvata osma strofa. Kadar je pun vedrine, lični doživljaj konkretizovan:

Vetar me hladni do kostiju probi
Na toplom suncu, vedrog, letnjeg dana...
Al sliku tamnu moje mračne kobi
Odagna odjek klika razdragana...

Međutim, ivanjsko sveže cveće ne može preživeti red ličnih i socijalnih nedaća. Komunikativna seljančica napušta pejzaž, jer se približuju koraci zlih ljudi i zločestih žena. Zrelost letnjeg dana prigušuju kalež i trulež ljudske okoline, koja se, kao opsada, ustremljuje na rukovet cveća.

Sagledah cveća svoje ruke pune.
Na uzburkane pritisnuh ga grudi.
Kletva se diže da udes prokune
I mračnu spletku što skovaše ljudi...

Liričarka, nežna i rafinovana, pretvara se u pamfletistu koji munjevito menja atmosferu balade i romanse. Ranjena i ranjiva, ona nastavlja kolo utisaka i uspomena, otrežnjivanja i melanholije. Letnji dan je njena zaštitna povelja, letnje cveće njen jedini saveznik. Sada će u kadru povratka naći putanju "budućih uspomena" i pevaće patetičnije, jednostavnije ali i knjiškije:

Prepune duše tamnih utisaka
I grudi punih osećanja istih,
Ja se iskradoh iz društva opaka
I krenuh putem uspomena čistih

Reklo bi se da ta knjiška melanholija, taj hod koji vraća prirodu u predgrađe, ipak dostiže čar lične sudbine u raskoraku pejzaža i metafore o njemu, što je inače neodoljivo iskazao Apoliner u stihovima:

Sećaš li se predgrađa i tužnog stada pejzaža
Zasuti mesečinom čempresi bacaše svoju senku
Slušao sam te noći pred kraj leta
Neku pticu punu čežnje i neprestano razdraženu
I večiti šum neke reke široke i mračne...

Danica Marković ne peva metafizički, njeno ivanjsko cveće je dar paganskog letovanja i biće prineto ikoni koja je lik voljenog čoveka, čulni svetac njenog čulnog pričešća. U poslednjem kadru ovog autobiografskog orkestriranja prirode i društva —opet pad na kolena i opet molitva, ali kao ranjeni kliktaj pred narušenom, razboljenom prirodom i prisnim haosom:

Pred slikom tvojom padoh na kolena,
Od svud tišinom okružena gluhom,
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom...

U svojoj poznatoj pesmi Ljiljan, Ada Negri (1870—1945) takođe projaktuje sudbinu svoju kroz sudbinu malenog cveta, ali sa izrazitim duhovnim i metafizičkim poverenjem u njegovu Gospodnju svojinu i pripadnost.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:46

nastavak

Idući tragom letnjih senzacija po pesničkoj knjizi Danice Marković, nalazimo bukvalnu imažinističku, kolorističku, meteorološku poemu Letnje veče, dostojnu Dučićevog dubokog pogleda u prirodu i Rakićevog izoštrenog "rakursa tame", koja izlazi iz svih treptaja pejzaža:

Kad zrikavac u već zreloj i visokoj
Travi svoju pesmu započinje davnu,
Budeći vidika uspavani pokoj,
Melodijom drevnom po potesu ravnom;

I s dalekih polja počne da se diže
Mirisava vlaga u magličast veo:
Noć prozirna, plava, iz daleka stiže,
Puna tajne čežnje; tamni oko ceo...

U ovim apolinerovski veštim ali razlivenim stihovima, koji bujaju kao iz dokolice a ustremljuju se na samu granicu sudbine, ozarena stoji pesnikinja koja je uz sveću, na tremu seoske škole, kad mine zaparni, bleštavi majski ili junski dan, kao u sali ogledala videla sve svoje likove, minule, sadašnje i buduće, i koja je — tražeći svečanost u bolu i bol kao svečani plamsaj konkretnih pejzaža — morala da stoji prema savremevicima i vršnjacima, pesmama vernim, kao Ivo Andrić prema Jeleni: "Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, ovda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu..."

Sve više u ravnoteži samoće i usamljene reči, ogrnuta starinskim šalovima i zarobljena vereifikacijom, koju je prihvatila od Silija Pridoma a preko prevoda bližnjeg po sudbini i glasu Stevana Lukovića, nemoćna već za vegetaciju dubine i širine ivanjskog cveća u geografiji Ivanče — Danica Marković se jedva drži povišenog, pojačanog tona. Rastopljen, ogoljev, jedvosmerav, taj ton zakasnelih pesama ne naginje se nad "doslovne ponore užasa ili ljubavi" nego dohvata opsene i obmane one ženstveve energije koja umesto pune fizičke ljubavi doživljuje dobrovoljno izgnanshvo, pristaje na samootuđenje i samoopraštanje. Lični bolovi i jad se banalizuju, nemilosni život i nemilosrdna trka sa vremenom provaljuju u pesme ne nalazeći simbole koji bi prelazili preko "granice ličnog jada". Još samo ponekad, zablesnuta suncem na zalasku, u okromnom beogradskom stanu, gde za koru hleba ili pomorandže brzopleto i površno piše feljtone za ženske listove i Politikine anonimne dodatke, pesnikinja će zapevati glasom sene i opomene, po tragu letnjeg pejzaža i letnjeg damaranja, u integritetu voljenog bića i zavičajnog pejzaža:

Sam si ti pesma, što je priroda ispeva,
Živiš i zvučiš u biću mom začaranom,
Ko kliktaj ševe toploga letnjeg podneva
U plodnom predelu, nad njivom pooranom...

Danice Marković kult ljubavi je od ovog sveta, kao što je i teška, sumorna zbilja rastanka gotovo reporterski krik samoporicanja a ne oporuke, samoranjavanja a ne isceljenja. Po tome je, kada je u pitanju žena koja peva ili žena u pesniku, bliža Panduroviću nego Disu. Klečeći u polju široku pred cvetom, Danica Marković pokazuje granice i ograničenja svoga doživljaja, raspoređuje iskustva i iskušenja, obasjava erotski trenutak u vremenu građanskom, opisuje istoriju jedne ljubavi, a ne njenu košmarnu prividnost, napušta "plavu prošlost" za račun odsečne zbilje i jedinstva pesme i opisa. Ali u nervoznom ženskom potezu, u brižnosti i kaskadi detalja, odjednom eksplodira ozarena sveženska usamljenost, veliki sudbinski eho unezverene bogomajke koja se u ivanjskom, poljskom cveću oseća kao Rembo u Pijanom brodu: grcanje zrele žene muzički se preobraća u cviljenje deteta pred prirodom nesaznatom i pred svetom nedosegautim. Letnja svečana "moja dolina" ipak se utapa u "plavu prošlost" mrtve ljubavi ukrašene uvenulim cvećem i kao merom sudbine i kao ukrasom poetske veštine standardne među vršnjacima pesnicima.

Velike letnje oaze padaće na njene stihove i kao pokrov: vidovita žena, nesrećna majka u letnjim pejzažima sahranjuje svoju decu, koja će kao "nestalni gosti trenutka" uskraćivati sve njene korake u javu, umanjivati njen povratak u obitalište ljudi. Bol kao jedino bogatstvo, kao lična raskošna himna, prostire se preko otvorenih, beznadežno gordih stihova, a leto je doba iskrenosti, rasta i sazrevanja, koje se više ne ponavlja. Šestoro dece i rasturen brak učinili su život jedne pesnikinje suviše napornim i još više nepostojanim. Da je živela na vodama, na obalama, ona bi umela jednog jutra, opalnog i ljubičastog, ostaviti suncobran i, poput Virdžinije Vulf, preći čamcem nečujnim, leptirskim, u drugu jednu javu "korakom koji više neće imati oslonca za nogu".

Nimalo zagonetna, štaviše obična žena, uboga, usamljena, sa jednom dugom ogrlicom koja produžuje njen tvigijevsko-beogradski lik na fotosu što ga je objavio Sima Pandurović u Antologiji svoje generacije i svoje Misli, Danica Marković kao neka krivotvorena Venera izranja iz Antologije Bogdana Popovića da bi, zapostavljena i zaboravljena, našla još nekoliko svetlih stravica u zajedničkoj, kompromianoj knjizi Pesnici I, gde je po nalogu redakcije Srpska književnost u 100 knjiga Boško Petrović pokušao da nađe "drugi vazduh" za naše pesnike "drugoga reda". Sa tri pesme Danica se ne preporađa, ona je ovde trolisna detelina pod suncem, koje je tako sebično i ženski naivno preotela na zalasku mladosti: dakako, to i jesu njene najstvarnije i najstvaralačkije poeme: Na bunaru, Gelium verum i Letnje veče. Obnovljena očiglednost leta, čulna stvarnost pesnikinje koja je socijalnu stvarnost majke i raspuštenice doživela kao umnožene ožiljke, korak ovozemaljski koji nosi u nedogled i "davni snovi" koji se smeše sa eternih visina kao prodavačica cveća sa one strane izloga, gotovo muški grubo, nimalo raspevano, odjekuju i danas u ovim pesmama. Danica ne mrzi leto kao Rembo ("Mrzim leto, koje me ubija"), nego ga obožava, prisvaja, primenjuje: u njenim pesmama leto sahranjuje njene snove a ona je na tom sprovodu sama, čak koketno zasmejana, i sa prkosom koji su imale naše žene između prevlasti poezije i gnusobe svakodnevne trke da se bude čovek okružen nejakom decom. Danica Markavić nije napisala Đuliće uveoke, iako je, istovrvmeno, sahranjvala svoju decu i svoje snove, nego je u groznici nepokorne ljubavnice pisala klasičnu poeziju nade i oproštaja, doziva i pada. U potrazi za zvukom i melodijom, ona je bila smućena i sluđena, a umesto epitafa na njenom grobu — prema pisanju Politike iz tih dana — "na kratkom putu od kapele do groba Danicu Marković dopratio je samo zvuk malag crkvenog zvona..."

Veliki i predani rodoljub — Danica je učestvovala u Topličkom ustanku 1917, bila je zarobljena od bugarskih krvoloka, ali je na intarvenciju Ivana Vazova oslobođena — nikad nije dala maha patriotokoj ili karijernoj litaniji. Međutim, u dvema pesničkim knjigama gde "isti uzroci proizvode iste posledice", naša prva moderna poetesa beleži jednu jedinu socijalno-romantičarsku etidu — Pesmu pregaocu. Prvi stihovi su i najličniji i najuzvišeniji u značenju kolektivnog objekta, zaista retkog u poeziji njenog predkumanovskog vremena i generacije:

Delo je tvoje nasušna pogača bela,
Ono hram gorostasni i veličanstveni...

Sa Danicom Marković, sa njenim letnjim, čežnjivim, u vasionu propetim stihovima, sa njenim plavim, unezverenim očima koje nose plavetnilo različka i večernju auru ovog mora, što mi dolazi pod noge, poslušno i lukavo, sa ritmom u kome ima više Matićevih ironičnih kliktaja nego Dučićevih plemićkih monologa nad vodama Sredozamlja — pokušavam da saglasim, da sazvučim nekoliko svojih, u traljama možda poletnijih, a opet knjiški izvedenih stihova, zapisanih u zelenu svesku iz male knjižare malog grada:

Ovde su i deca svetitelji.
Žar prepun loze i ushićenja,
Od sunca bakarniji, od snova belji
Na lomači vode i stenja.

Ovde je Ulis ubrao dve dinje.
Progonstvo je kolevka za bogate.
Narandžasto stvarno i nestvarno sinje
Slivaju svetlosti u stare zanate...

Milosav Mirković





ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:47

VRAĆANJE U PROŠLOST

Znam da neizbežno u noći nesane
Oplavi te setnog uspomene plima.
Ti se vrćeš mišlju, duše rastrzane,
U večeri one tonova i rima

Pod prstima mojim kad je klavir stari
Plakao u pesmi tugu moju davnu,
I tvoj pogled vedri prodro da ozari
Moje duše bezdnu sumornu i tavnu.

Ti prolaziš duhom po mestima onim
Gde prolećne vode šume i s planina
Veje miris gore dahom osionim,
Gde trag naših stopa srebri mesečina.

I u talasima te svemoćne plime
Mladosti najbolji razaznaješ deo:
Živiš uzbuđeno bezbroj puta njime
I njim obasjavaš novi život ceo.

Znam ja — jer je moje osećanje isto —
Taj nemir u tebi, to je deo mene:
On u tebi živi pobožno i čisto
Radošću i bolom sreće neshvaćene.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:47

LETNJE VEČE

Kad zrikavac u već zreloj i visokoj
Travi svoju pesmu započinje davnu,
Budeći vidika uspavani pokoj
Melodijom drevnom po potesu ravnu,

I s dalekih polja počne da se diže
Mirisava vlaga u magličast veo.
Noć prozirna, plava, iz daleka stiže.
Puna tajne čežnje. Tamni oko ceo.

Nedozreli ječam svitnjaci obleću;
Prepelica negde u žitu, daleko,
Začuje se kadšto. Po livadskom cveću
Mesečeva svetlost preliva se meko.

Pod mističnim zrakom srpastog meseca
Tajanstvenom snagom kao da ožive.
Moje mašte budne pokopana đeca,
Međ' zvezdama gore, nebom od kadive.
Pa kad na seoskom usamljenom putu
Daljni lavež pasa iz misli me prene,
Moji snovi davni, u tome trenutu,
Setirnih visina smeše se na mene.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:47

U SUTON.

Ah, ti me pitaš, otkud bore ove
Na mesto svežih, rumenih ružica,
Što ures behu moga vedrog lica
U rajsko doba, što se mladost zove?!
Gde zlatno more mojih vlasi bujnih
I rujna rumen sa usana rujnih?

I gde je onaj iskreni i jasni,
I vedri pogled bezazlena oka
Sa tihom čežnjom saznanja duboka;
Pa gde je pesme glas topli i strasni,
što milozvučno kroz odaje zvoni
I silnim žarom tihu setu goni?!

O drugarice mojih vedrih dana,
Zar ti još ne znaš, šta moj život znači?!
Il ovaj žižak, što mi pute zrači,
Bedni ostatak minula vulkana,
Smatraš za luču sjajna osvetljenja.
Poleta žarka i oduševljenja?

Davno su sveli svi proletni krasi —
Sve sveže cveće, što ga mladost daje! —
A grudi lomne samo bole taje;
I dok se život tiho ne ugasi,
Gdekoji spomen, što sećanje krene.
Na srećne dane tek me opomene.

Zlaćene vlasi opale su dole
— Svaku po jedna istrgla je briga —
I to bi bila prevelika knjiga,
Kad bih ti svoje stala ređat bole.
Što grudi bone u sebi ih kriju,
Il svake bore pričat istoriju.

Put, kojim sada moja noga grede.
Mučna je staza silnih iskušenja;
— Najgore patnje smrtnoga stvorenja
Mene ne minu, niti me poštede —
A kratka sreća prošlosti daleke
Javi se katkad kô iz magle neke.

Težak je teret pao mi na pleća:
Strujom vremena čas plivam, čas tonem;
Borim se tako, borim se, pa klonem;
Ne znam, što znače ni radost ni sreća ;
Tek suza koja iz oka se slije
Na groblje nemo, koje prošlost krije.

I san mladosti — ovaj spomen sveti —
Zaboraviću; — tâ na što sećanje? —
Možda će tako bola biti manje!
Pa kad se najzad smrt i mene seti,
Sklopiću oko ugašeno, tavno:
Na to sam bila spremna već odavno.

Pesma "U suton" preuzeta iz antologije "Naša pjesma"
(II knjiga, Sarajevo 1905), priredio Josip Milaković








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:48

USPAVANKA

Kad zimnje počne da se spušta veče,
Gaseći bledi decembarski zrak,
S tobom malenom na ruci zateče
Umornu mene rani zimski mrak.

Pevam ti bajke, meke uspavanke,
Nestalih duša radost, bol i vaj,
Dok osmeh ljubi tvoje usne tanke,
Uz prve zvezde bledunjavi sjaj.

Ti melodijom uljuljana mekom,
Očice sklapaš, savladane snom;
Ne slutiš kako u trepetu nekom
Duša mi trne pred sudbinom zlom.

Ne znaš da reč mi svaka suzu skriva.
Jaukom zvuči svaki meki ton,
I srce da je — što pesmu razliva —
Umrlih težnja živi panteon.

*

Ti si me, dete, pomirila s Bogom,
Radošću život ozarila nas,
Al' time bolu i stradanju mnogom
Poslednji nije otkucao čas.

Ti budiš nadu budućnosti nove,
Iz tebe niče čitav jedan svet:
Moje ćeš davno da vaskrsneš snove,
I palih težnja da obnoviš let.

Al će ti dušu stradanje da muči
Mladosti moje. Atavizam taj
Često će puta kao pehar žuči
Života vedra da zagorča sjaj.

I dok ti srce srodno srce traži,
Najbolje od svih, što bi moglo tad,
Bol nezaslužen da melemno blaži,
Davni će biti oborio jad.

Trunuće srce majke na dnu groba,
— Ta žrtva rana zlog udesa svog —
Al tebe neće slomiti tegoba
Ako u srcu tebi bude Bog.

Objavljeno u Bosanskoj vili, 1910. godine








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:48

S P O M E N

Kao zorin zrak među zavesama
Kutovima tamnim duše mi umori
Plane sjajni zrak velikih osama
Lepotom tuge blage i prekorne.

Ko rana zvona pobožno zvonjenje,
Kroz ponor gluhi srca mi uvelog
Odjekne moćno bola prebolelog
Veliko, čisto, sveto obnovljenje.

I u tom skladu svetlosti i zvuka
Preživim skalu svih oduševljenja
Velika sna nekadašnjih bdenja
U vizijama pobednoga guka.

Potom spomen taj — sveštenih osama
Mojih svetlosti, i zvuk kult i lepota —
Sklapam međ' tužne strane mog života
Ko uveli cvet u knjigu pesama.

1920.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:49

J U B I L E J

Javiću ti se još jednom
S karanfilima u kosi;
U tom okviru čednom
— Ko u mirisnoj rosi —
Mladosti naše sjajne,
Zatreperiće nit svaka
Tvojega bića zrelog,
K'o stabljičica laka
U žaru dana vrelog,
Naponom čežnje tajne;
I ritmi zaboravljeni
Tebe će kreluti meni. —

I u taj trenutak večni,
Za iluziju mladosti,
Tvoj pogled neizrečni
Pobedne svetle radosti
Obasjaće me čarom.
I biću lepa u taj čas
U blesku tvojeg zanosa,
I pripadaćeš meni vas
Prognanik mojeg ponosa,
Ushićen prošlim žarom.
I biće taj trenut radosti
Jubilej naše mladosti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:49

GALIUM VERUM.

Kleknuh u polju široku, pred cvetom
Što nosi ime tvoje uvek drago;
Vetrić je svojim donosio letom
Mirisa šumskih jednodušje blago.

Nemadoh snage da uskinem cveta,
I sagoh glavu nad njegovim strukom,
A kao vapaj podzemnoga sveta,
Zajeca vetar pomamnim fijukom......

Tu gde ja klečah nije bilo groba.
Duša je moja — to znaš — groblje sama!
I život što mi pritisla tegoba
Ne izrazi se u vrelim suzama!

Ja ne zaplakah nad prošlošću čednom —
Vrelo je suza presahlo u meni; —
Pred budućnošću tamnom, nedoglednom,
Ustaše seni nada potrveni'! ...

— — — — — — — — — — — — —

Vetar me hladni do kostiju probi
Na toplom suncu vedrog letnjeg dana.
... Al' sliku tamnu moje mračne kobi
Odagna odjek klika razdragana: —

To seljančica u šarenu ruhu,
S rukama punim ivanjskoga cveća,
Gazeći travu i strnjiku suhu,
Rasu se čopor duž reda drveća.

Vetar umuče pred obesnom klikom!
Ja pružih ruke ka veseloj četi...
I sklopih oči pred šarenom slikom,
Ištući samo sveže rukoveti.

Svi se koraci upraviše k meni.
I malene se opružiše ruke,
I, kao cvrkut tičica maleni',
Sliše se reči u nejasne zvuke.

Sagledah cveća ruke svoje pune!
Na uzburkane pritisnuh ga grudi!
Kletva se diže, da udes prokune,
I mračnu kletvu što skovaše ljudi!

Al' našto sve to? Da li vodi čemu!
Možda svetlosti budućnosti sjajne? ...
Da tu izrečem praznu anatemu,
A život, evo, obiljem me zove!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:50

****

Ne kao drugi, da zabave tražim —
Rad jednog dana zaborava samo,
Da uspomenu stradanja ublažim —
Odoh na neku svetkovinu tamo.

Zabavljahu se na načine razne,
Sve nepoznati, raznovrsni ljudi;
I šumna pustoš te zabave prazne
Tegobom gorkom ispuni mi grudi.

Sama sam bila sred gomile hučne;
Morila me je čama i dosada,
I vređale me reči pesme zvučne;
Povratku bejah i samoći rada.....

Prepune duše tamnih utisaka,
I grudi punih osećanja istih,
Ja se iskradoh iz društva onaka,
I krenuh putem uspomena čistih.

Stazama starim, i dušom i krokom,
Vremena prođoh i prostora milje;
I pogružena u bolu dubokom
Stigoh umorna domu pod okrilje.

Kad u odaju stupih svoju gluhu,
Sa suhim cvećem u rukama vrelim,
Od duga puta u prašljivu ruhu,
Osetih tada da ništa ne želim —

Ceo mi život u prošlost utonu! ...
I kao kitu bosioka smerna
Što s pobožnošću meće za ikonu
Duša pobožna, odana, i verna,

Pred slikom tvojom padoh na kolena,
Od svud tišinom okružena gluhom;
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:50

APRILSKA ELEGIJA

Prošle su ljubičice!
I moja kratka i nestalna sreća
Sa dahom njinim u nepovrat minu;
April u cvetu i u sjaju sinu,
I sve, o druže, što me na te seća
Sad samo tugu u mom srcu budi;
A uzdah teški razdire mi grudi.

Sad nema ljubičica!
Hodeć’ kroz cvećem išarana polja,
Gde one smerne ne cvetaju više,
Gde naše staze povetarac briše,
Duh mi se vraća u vremena bolja,
Što skora prošlost u sebi ih skriva;
I to sećanje suzu izaziva.

Sad nema ljubičica!
Tu, pogružena u duboku dolu
Potočić slušam gde žuborom zvoni,
I šumor lišća, što kroz goru goni
Dah povetarca u dremljivu molu;
A šuma miris cvetna jorgovana
Obiljem svežim sipa sa svih strana...

Svele su ljubičice!
Nad sudbom će mi kami da protuže,
Uvele moje da oplaču snove:
Jer tebe večnost u zagrljaj zove
I smrt bolji ti svet otvara, druže:
Dok meni ovaj zemni život osta,
S utehe malo, i očaja dosta.

Što ću bez ljubičica!
U pustolini budućnosti tajne
Nikakav cvetak procvetati neće;
Samo će duh tvoj groblje da obleće;
A na zgarištu moje sreće bajne
Ostaće samo spomena povorka,
Očajne patnje i stradanja gorka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:51

NA BUNARU.

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada,
I sa klicima obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njina stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara:
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć' miris rascvetanih ljubičica,
Što svezi dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.

Al' u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
A ti spusti vedro... za nekol'ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu, presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I s zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodom se nagnuli.

Al' u dubini plahi se koluti vili;
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al' dole, na ustalasanoj površini,

Ah! ne mogosmo više ogledati lica...
I zalud sva lepota prolećnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:51

Gđa Danica Marković nije postepeno osvajala svoje mesto u književnosti. Ona ga je stekla odjednom.

Nakon dve godine od prvog pojavljivanja pred javnošću izišla je njena zbirka stihova Trenuci2, i ta knjiga je bila dovoljna da je odmah uvrsti u red nosilaca lirskoga stvaranja toga doba. Zabeleživši je ubrzo po njenom publikovanju, Jovan Skerlić izdvaja tu svesku žutih korica iz velike hrpe lirskih publikacija toga vremena i podvlači u njoj, pošto je naređao sve zamerke, i jednu veliku vrlinu njenoga pisca, koji je za njega potpuno novo i nepoznato ime3. Ta vrlina, to je: njena iskrenost. "Iskrenost", veli Skerlić u svom prikazu te knjige, "retka i smela iskrenost, iskrenost koju i ljudi uvek nemaju, glavna je odlika ovih pesama". I pošto je dao nekoliko karakteristika i naveo nekoliko primera, od kojih naročito ističe završetak pesme Gallium Verum, Skerlić na kraju ovako rezimira svoj sud: "I pored nekoliko pastiša iz Vojislava Ilića, to je originalna, lična, svoja knjiga, kakve se ne javljaju svaki dan, naročito u poeziji, i dvojinom naročito u srpskoj poeziji i u Srbiji. Kod nas je bilo i ima književnijih, i savršenijih, i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i rudnih pesama teško da ima iskrenijih."

Taj sud je bio dovoljan da od početnice koja se, tako reći, prvi put obraća publici učini poznato i priznato književno ime. Izborom triju pesama iz ove zbirke za svoju Antologiju novije srpske lirike, g. Bogdan Popović je potvrdio to priznanje.

Otada će, kad god je reč o našoj poeziji prve decenije ovoga veka, vazda biti pomenuto i ime Danice Marković.

I

Godina 1902, zabeležena u našoj političkoj istoriji kao godina reakcije i teških političkih prilika, beleži se kao značajna za našu novu poeziju. Već 1901. godine počela je, istina, književna obnova iz koje će izići obeležje naše književnosti, osobito naše poezije u prvoj deceniji ovoga veka. Još 1901. se u "S. k. glasniku" javlja g. J. Dučić sa novom orijentacijom u svojoj poeziji, orijentacijom čiji se novi ugao stvorio u Parizu pod uticajem tadašnjeg dekadentskog talasa, nabujalog devedesetih godina do vrhunca svoje snage. Ali godine 1902, gotovo istovremeno, javljaju se svojim prvim stihovima najkarakterističniji i — sa g. J. Dučićem — svakako najjači predstavnici poetske decenije koja nastupa. Te godine publikuju svoje prve stihove g. g. Milan Rakić, Sima Pandurović, Danica Marković, Vladislav Petković-Dis; prvi u "S. k. glasniku", ostali u "Pokretu". Te godine je završio svoje kratko poetsko stvaranje Stevan Luković, čiji će se stihovi, dotle jedva poznati iz nekolikih sporadičnih publikacija, pojaviti odmah naredne godine u njegovoj posmrtnoj zbirci. Negde oko te godine javlja se i Velimir Rajić.

Mada su došle gotovo istovremeno, dakle skoro potpuno nezavisno jedna od druge, te poezije, kao što znamo, imaju nekoliko karakterističnih zajedničkih obeležja. Jedno od naročito uočljivih, to je njihova bolna, najčešće tamna, katkad vrlo tamna nota. Jedno od najkarakterističnijih je njihov novi psihološki stav prema svetu i prema sopstvenom doživljaju. Nasuprot idilično-setnom poetskom štimungu Vojislava Ilića, nasuprot lažno rasplakanom ili sladunjavo-patetičnom verbalizmu njegovih epigona; nasuprot toj nekoj vrsti objektivnog čuvstva, najčešće neuznemirenog u sebi, više poetiziranog no poetskog, ređe iskrenog, najmanje samokritičnog i sebe svesnog — nasuprot tome javlja se u ovoj novoj poeziji jedno uznemireno, resko, gorko osećanje koje se pre svega okreće u sebi i ponire u sebe, žedno da se zagleda do dna, voljno da se otkrije bez zazora, ljubopitljivo da se vidi nago i da u svom otkrivanju bude iskreno, ako je mogućno, do svih konsekvencija.

To pomeranje psihološkog akorda ove pesničke generacije prema analizi sopstvenoga osećanja i prema nekakvom naglašenom nezadovoljstvu ne više samo svetom kao takvim nego i samim sobom — to pomeranje je očigledno posledica psihološkog preokreta celoga našeg društva na početku ovoga veka, društva koje intenzivno ulazi u bavljenje sopstvenom svešću i ispitivanje svoga sopstvenoga Ja. Psihološka autoanaliza, kao preduslov za ozbiljnu životnu pripremu koja postaje ideal te generacije, zauzima prvo mesto interesa u svestima, i ona samo spontano nalazi svoj izraz u poetskom stvaranju predstavnika te generacije.4 Nastali, po našem mišljenju, iz mladićke psihologije, oni svojim mračnim tonovima beleže samo izraz jednog posebnog stadijuma mladosti.

Tom opštem psihološkom izrazu vremena i Danica Marković daje svoj tribut. Dvema crtama: podvučenim nezadovoljstvom i velikom iskrenošću, ona celom prvom polovinom svoga stvaranja daje ovo, napred istaknuto, opšte raspoloženje poetske generacije ovoga veka. Tek će ona druga polovina njenog stvaranja, nastala posle rata i osobito poslednjih godina, skrenuti u drugojače: vedrije, lakše, svetlije tonove.

No ako je njena poezija iz tog prvog perioda (a delom i iz drugog) ne samo tamna, natopljena bolom i jadanjima nego i vrlo iskrena, tako iskrena da joj u iskrenosti, po Skerliću, i kod ljudi valja tražiti premca — ona ipak, zahvaljujući odsustvu izvesnih drugih osobina, ne ulazi punom merom u psihološki akord prve decenije ovoga veka, onakav kakav je napred skiciran i kakav se, najpotpunije izražen, nalazi u poeziji Rakića i Pandurovića. Nota autoanalize osećanja koja se proživljuje i daje manje je naglašena i ređe vidna u Danice Marković. Njenim nezadovoljstvima nedostaje onaj najoporiji ton: ton nezadovoljstva samim sobom, tako inače naglašen u poezijama najmarkantnijih predstavnika te generacije. Psihološka samoanaliza u Danice Marković završava se tim što će ona jedno svoje osećanje dati celo onakvo kakvo je, bez zazora i bez ulepšavanja, zajedno sa okolnostima koje su ga izazvale, ma te okolnosti po shvatanju građanskog morala i ne bile uvek vrlo ugodne za saopštavanje. Ali će se ona ređe zaustaviti da promeri i samo to osećanje, tražeći u njemu tamne kutove koji će na sopstvenu psihu, pa preko nje i na psihu čoveka kao takvog, baciti senku i time izazvati u sebi i u nama nemir metafizičke perspektive. Metafizike osećanja, kao u Rakića, metafizike svesti i savesti, kao u Pandurovića, u nje nema. Otuda se njeno nezadovoljstvo i njen bol ne dižu iznad ličnog trpljenja; vrlo naglašenog i često vrlo intenzivnog, ali vazda izazvanog pretežno spoljnim uzrocima, zlim i tragičnim okolnostima koje su joj, po opakoj sudbini, nametnute.

Veliki Bože, jesi l' ti to hteo?
----------------------------
Bože, je li i to tvoja bila volja?

(Zimnje veče na selu)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:52

I u tom pogledu ona po svom psihološkom stavu stoji bliže Velimiru Rajiću no ostalim predstavnicima poetskog izraza prve decenije XX veka.

Bol Danice Marković — pošto je u njenoj knjizi pretežno o njemu reč — ima, podeljen na uzroke koji ga izazivaju, nekoliko određenih vrsta. Najčešći je i najintenzivniji onaj od nezadovoljene, nesrećne ili razočarane ljubavi. I pošto je cela njena knjiga samo jedna autobiografija — ne retko je, kao što tačno opaža Skerlić, dati doživljaj vezan neposredno za jedan fiksiran datum — to bi se iz ove knjige skoro potpuno mogla rekonstruisati istorija njenog intimnog osećanja sa svim junacima koji su njim vladali: od prve mlade ljubavi, nespokojne, bolne i gorke, preko osećanja razočaranja žene i poetskih sećanja na jednu zagrobnu ljubav, pa sve do ljubavnih sećanja poslednjih godina.

Ali se naporedo sa tim bolom ljubavi, koji uvek u sebi sadrži i duboko životna uzbuđenja zadovoljstva, pojavljuju i tonovi bola od dosade koju u njoj budi ovaj banalni svet. Dosadni ljudi, ružne spletke, zloba i zavist, sitna i glupa okolina — sve su to rekvizite i dekori koji će se često projektovati na belom platnu njene poetske duše, da tu padnu kao crna mrlja od koje se pati u svojim nesvakodnevnim čežnjama i maštanjima.

O, kako je gnusno da se javno štuje
Skrpareno društvo pod omrazom tajnom...

I nečovečnome redu podvrgava
Nezavisan život što izraza traži
A duh, prepun snage, u lance sputava
Glupost okoline, zadahnute laži.

(Neposlato Pismo)


Ja s bolom gledam sklopljenog Verlena,
I svog poleta vidim paralizu
— Tu oličenu, u tom skupu žena.

(Pismo)

Taj kontrast između sebe i svega što je opkoljava, taj sukob između maštanja, čežnja, nagona ka uzvišenijim nekim oblicima unutarnjeg života i između grube stvarnosti koja ostaje uvek negde dole, daleko ispod tih njenih podignutih težnja, vrlo je podvučen u poeziji Danice Marković i mogao bi se uzeti skoro kao lajtmotiv celog njenog životnog i poetskog stava. Jedan visoko uspravljen stav, jedno ponosito zatureno čelo izdvaja se gotovo u svim situacijama, osobito u kasnijem njenom stvaranju, pa on preovlađuje ne samo u njenom razračunavanju sa okolinom, sa sudbom i Bogom, nego se oseća kao stalan prizvuk i u njenim ljubavnim raspoloženjima. Izuzev nekoliko pesama iz najranijeg njenog stvaranja, kao što su Gallium i Na bunaru, na primer, u nje će se malo naći onog podložnog, krotkog ženskog osećanja koje nalazi smisao svoje sreće u potčinjenom uviranju u voljenu dušu. Ima jedan zvuk oholosti u nje koji čini da je često nad situacijom i nad osećanjem iz kojega govori; da mu se ne podaje i ne tone u njega, i da je ne jednom, možda, baš zbog toga manje kadra da bude srećna.

I kad se jave zora i osvit
Sve dršću strune mojeg bića snena,
I srca mojeg najtajnija nit
Treperi zvukom tvojega imena.

Ali moj krepki osnovni duh,
Uznesen iznad bura i oluja,
Kao sfinks drevni, okrutan i gluh,
Kliče u susret suncu: Aliluja!

(Aliluja)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:52

Treći motiv za bol nalazi ona u osećanju prolaznosti lepote i mladosti, i taj motiv, u čisto ženskoj nijansi koji mu ona daje, izaziva iz nje nekoliko tonova bolne ironije koji odudaraju od ostalih njenih tonova i koji se svojim motivom izdvajaju u našoj književnosti. Njeno vladanje predmetom pomoglo je da se ovde nađe jedna skladna mera, podesna predmetu koji se obrađuje.

Drugi period poetskog stvaranja Danice Marković, osobito najkasniji njegov odsek, pokazuje, u poređenju sa prvim, veliko razvedravanje. Tonovi postaju svetliji, reč samouverenija, ritam pokretljiviji i lakši, a samosvesni osmeh koji stoji iza njenih rečenica pokazuje još veće uzdizanje nad predmetom koji obrađuje, nad osećanjem koje kazuje, nad uzrocima tih kasnih i više ne tako kobnih i teških svojih uznemiravanja. Završni stadijum toga perioda ispunjen je opet jednom ljubavlju. Ali ako je ona prva, iz vedrih februarskih dana, bila praćena kobnim grčom i nesavladljivim grcanjima, ova poslednja je vedra svojom uznemirenošću kao sećanje na prvi ljubavni bol. Ako ona prva pati od zanosa koji je kida, ova poslednja se zanosi svojim ustreptavanjima. Ona prva je puna suza i jadanja; ova poslednja je puna kliktanja i samoopijanja. Ona prva je bila više tragedija, ova poslednja je više igračka.

Sad osećam snage svoje
Nepobednu tugu tajnu,
Kao preko dete koje
Ludo smrvi lutku sjajnu.

(Skrhana igračka)

To nije više mora prve strasti; to nije više teško majsko sunce od kojega se ne može da diše i da brani; — ta ljubav prolazi pored nje sa bezopasnom ljupkošću septembarskog sunca, od kojega se čovek zakloni šakom iznad obrva, i koje je malo setno u svojoj nasmejanosti. Više budeći naše reči nego naše strasti, u takvom osećanju se lakše iskristalizuje patetičnost negoli toplota.

Slične tonove patetične vedrine izmamili su u Danice Marković nekoliki kozmički motivi, među kojima je najčistije i najpunije pokazuje njena Ekstaza.

Od drugih motiva ima u ovoj knjizi, sem nekoliko pejzaža i štimunga, manje karakterističnih za ton Danice Marković, još i nekoliko pokušaja retrospekcije, kao što su više ili manje one u pesmama Briga, Sumnja, Spomen, Poput Šetalice, Savremena Ispovest, Želja. Neodržane uvek u istom tonu, sa mestimičnim mešanjem elemenata, pokatkad odveć u pojmovnom raščlanjavanju, one ipak na nekoliko mesta ulaze u bliže samozagledanje, i time u analizu koja je delimično prisnije vezuje za akord njene poetske generacije.

Od dana kad sam raskrstila s nebom,
Odakle nekad tražih nadahnuća,
I u potrebi za nasušnim hlebom
Zamišljah snagu velikih pregnuća,
Ropćem i hulim i rugam se svemu:
Istini, kultu, zabludi, problemu.

(Bez Natpisa)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:52

Mističnom snagom, koju sudba snuje,
Biće je moje zamahnuto besno,
I nerazlučno, povezano tesno,
Srce i duša i um osiluje

Od atavizma materinskih grudi
U krajnost grubom ateizmu hita;
Svega sam starog otpadnik, a nita
Nijednog nije što čem novom žudi.

(Poput Šetalice)


Šta da volim sada na tim ruinama,
Gde nikad nijedno ne unese duše?!!
— Srca što pevaše sad jedva pevuše
— Gle, sve iza nas je — ničega pred nama!
Al' ti ne razumeš šta moj pogled zbori:
Tvoje usne molbom šapću: "Odgovori!"

"Volim, uvek volim — one prošle dane..."

(Canzone)

Kad je Skerlić hvalio kao najveću vrlinu Trenutaka njihovu iskrenost, on je tu svakako mislio pre svega na onu nezazornost da se kaže sve, da se kaže i ono što se obično ne kazuje, ili što se kazuje retko, ili što će malo ko biti kadar da kaže. Doista, Danica Marković ima tu vrlinu u neobičnoj meri; ona je nju sačuvala, može se reći, do kraja, kroz sve svoje delovanje; i zato je ona bila kadra da kaže stvari koje u nas nijedna žena pre nje nije rekla. Skerlić navodi kraj Jesenje Ruže. Mi bismo mogli navesti pored drugih — Boja Glasa, Let u Visine, Priželjkivanje — još i Savremenu Ispovest i skoro ceo ciklus Kajanje, koji na jedan retko otvoren način govori o temi vrlo ozbiljnoj za duhovni i osećajni život žene, a u našoj poeziji vrlo malo, gotovo nikako netretiranoj — o razočaranosti u braku i naličjima bračnoga života. Milan Rakić je tako pevao prolaznost bračne sreće:

U svađi nam je prošlo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našega stana,
Tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo samo kratko vreme,
Pa postadosmo tuđi jedno drugom,
I gledasmo se u ćutanju dugom
Tupo ko sito dete šećerleme

(Obična pesma)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:53

Danica Marković peva bračnu tragediju žene:

Sad u tamne čase vedrog, letnjeg dana
Posmatram na prstu kolutić od zlata:
Znam da neprebolnih zadao je rana
I koliko skupa njegova je plata.

I znam da je uvek on znamenje bola,
Da je simvol svega odricanja žene,
Da je okov, igo i surova škola —
Blistava kolajna patnje prikrivene.

(Život)

Ta otvorenost u kazivanju ide kod Danice Marković još, možda, za jedan stepen više i dalje kad svom Vjeruju daje ovu poentu:

Veruje u zoru trijumfa strpljenja...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Čas kada ćeš pasti ukraj mojih nogu
Pokajnički u prah sa zavetom glupim,

Da mi verno služiš kao svojem Bogu.
Po zasluzi tada, s interesom skupim
Platiću ti, kao što priliči meni,
Sav dug prošlih dana, bolom razriveni'!

Tu iskrenost, koja je u stvari otvorenost, valja svakojako razlikovati od iskrenosti poetskog osećanja koje se daje, jer se ove dve moraju uvek i nužno da poklapaju. Ali kako one kod Danice Marković najčešće idu naporedo, to zaključak Skerlićev, pored sve svoje uopštenosti, pogađa nesumnjivo ono što je bitno, iskrenost Danice Marković bila je i ostaje najizrazitija vrlina njene knjige.

I u pogledu formalnih osobina poezije Danice Marković vredi i danas mnogo šta od onoga što je Skerlić rekao već za prvu njenu zbirku. U formalnom pogledu ima u njenoj poeziji, doista, dosta nejednakosti i relativno je mali broj pesama u nje koje su i po svom arhitektonskom vođenju do kraja besprekorne. Onih poetskih reči i epiteta, onih "retorskih cvetića", kako ih Skerlić zove, ne krijući svoje nesimpatije za njih, biće u Danice Marković i u pesmama nastalim posle prve zbirke. Muzika njenoga slika retko će docnije biti zvučnija; a bivaće i obrnutih slučajeva. Sažetost sloga, jezgrovitost rečenice tako isto. Ima već u prvoj knjizi izvesnog opijanja rečima, koje je navodi na preopsežna razvijanja; tog opijanja u poznijim stvarima ima katkad još i više, osobito u slučajevima kad se umesto konkretnog kazivanja upotrebi pojmovno, mesto osećajnog intelektualno, mesto slike — reč; a tih slučajeva ima u drugom delu zbirke više no u prvom. Tu se i nehotice prelazi u patetiku reči i u verbalističke skale već i po tom razlogu što je pojam nedovoljno ograničen, pa izaziva drugi pojam koji treba bolje da ga odredi — što kod konkretnog kazivanja nije potrebno. Da ne govorimo o onim slučajevima nastalim iz potrebe za poređenjima koja će obiljem iscrpsti sva karakterisanja datog predmeta, a u kojima, već po iskušenju slikovnog sloga, može doći i do kontradiktornih ili bar neslikovitih karakteristika, kao što je to slučaj, na primer, sa Pesmom Čoveku ili Pesmom Ushita i Strepnje i predugom pesmom Maštanje o Mašti. Preobilje komparacija, naređanih jedna pored druge, najdisparatnijih pokatkad, nevođenih jednom slikom koja se njima izrađuje i dopunjava, nego uzimanih nevezano iz imaginacije, ne daju se sabrati, ne uspevaju da bace svetlost jedna na drugu, prekriljuju se i brišu jedna drugu, i ostaju, u utisku, uvek više kao reči nego kao slike. Otud su obično najuspešnije one pesme kod Danice Marković koje su vezane za jedan konkretan događaj.

Najzad, ima pesama u ovoj zbirci, i to je češći slučaj, kojima jedan deo: možda jedna strofa nepotrebno ili nedovoljno organski umetnuta; možda jedan stih nastao iz neophodnosti da se popuni strofa prema sliku koji je napred istaknut; možda jedna reč unesena iz potrebe dopune ritma ili uturena pod jarmom slikovanja; možda najzad samo jedna rima nedovoljno spontana ili nedovoljno zvučna i neosetna — smetaju da budu u celini i do kraja uspešne, uprkos zanimljivosti predmeta i iskrenosti osećanja koje ga obdelava. Te pesme onda bivaju kao one breskve iz Dime Sina koje, sveže i rumene cele, gube od svoje primamljivosti kad otkrijete u njima na drugoj strani jednu pegu.

Ali ima, u naknadu za to, u ovoj knjizi lep broj pesama koje će izdržati strožu ocenu i u ovom pogledu. Kad su to pesme vredne i po svojim sadržajnim kvalitetima — najčešće i biva da najspontanija osećanja nađu i najugodniji oblik — onda će to biti one pesme po kojima je Danica Marković zabeležila svoju belegu i po kojima će ostati. Ako i tu prevagne impresija da sadržajni kvaliteti stoje nad formalnim kvalitetima njene poezije, to će samo biti dokaz da je Danica Marković onima prvim pružila toliko da se ovi drugi mogu u izvesnoj meri prenebregnuti.

U svakom slučaju pesme kao što su: Gallium Verum, Aprilska elegija, Canzone, Znaš u one zlatne dane, Na bunaru, Finale, Ekstaza, Meteor, Jubilej, Briga — u svakom slučaju će te pesme, jednom pretežno zbog sadržajnih, drugi put i zbog sadržajnih i zbog formalnih preimućstava, potvrditi trajno svoju vrednost, pa će — pored drugih, više ili manje uspešnih, i pored velikog broja uspešnih stavova iz ostalih pesama, zabeležiti u našoj poeziji ime Danice Marković s dužnim priznanjem. Retka iskrenost kojom su, dotada prvi put u nas, tretirana izvesna osećanja i izvesni duševni problemi u poeziji Danice Marković ostaće, međutim, zauvek jedna od podvučenih zasluga ovih stihova, razočaranih i gorkih, vedrih i ponesenih, ali najčešće iskreno ustreptalih i kad kazuju jade i prolaznosti ovoga života, i kad se opijaju njegovim nadama, maštanjima, verovanjima.

Najzad, svaka zbirka, već po prirodi stvari, ima jednu neizbežnu manu; istu onu koju ima i duže druženje sa jednom ličnošću. Pored vrlina radi kojih nam je draga, ona otkriva na toj ličnosti i osobine koje su nam manje primamljive. Ali ako kod živih osoba ove poslednje nisu bez svakog značaja, jer nam njihov refleks u mnogim prilikama potamnjuje one prve, kod zbiraka to, srećom, nije slučaj. Kod njih smo uvek kadri da između sviju pesama izaberemo one koje volimo, da se zadržimo na njima i da cenimo i njih i njihovog pisca samo prema njihovim vrlinama. Jer u književnosti je pravi izraz jednog pisca ono do čega je on dospeo kad je najbolje uspeo.

Velimir Živojinović Massuka








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   Ned 13 Dec - 11:53

Danici Marković je mesto u našoj umetničkoj poeziji obezbeđeno jednom zasvagda, jer su joj pesnički talenat priznali još njeni savremenici, a docnija vremena nisu mogla, niti su pokušavala da ospore taj sud. Pre nje su mnoge naše žene pisale stihove i zbog toga bile svrstane u književnice, ali je to sve bilo bledo i vodnjikavo bezlično i slabo. Sem Drage Dejanović — iza koje je ostalo nešto dobrih stihova koji govore o iskrenom i snažnom osećanju — sve te naše pesnikinje pisale su površno ili nategnuto čak i onda kad su pisale stihove za decu, pa su zato i zaboravljene. Sasvim je drugačiji slučaj Danice Marković čiji su stihovi uneli jednu novu notu u našu žensku poeziju. Njeni stihovi su veoma lični, a ujedno su predstavljali i sasvim otvorene ispovesti, pa je u to vreme valjalo imati veliku smelost objaviti ih pod punim potpisom. Ona je u svojim stihovima uglavnom uvek govorila o sebi, i to ne bez uzbuđenja, da ne kažemo i negodovanja na život, ali sve što je imala da kaže o sebi umela je da kaže umetnički, i to sa vrlo mnogo ukusa i na veoma ženstven način. Njena pesma "GAllium verum/ Ivanjsko cveće/ dokaz je o tome koliko je ona mogla da se izdigne u životnom zanosu ljubavnoga i lirskog osećanja, a da pri tome ipak ostane čista kao vestalka, ljupka kao žena i otmena kao pesnikinja. Bogdan Popović je tu pesmu morao da stavi u svoju čuvenu "Antologiju" tako da je ona jedina žena-autor koja je ušla u tu strogo odabranu zbirku! Posle ovog priznanja mnogi su se pitali ko je ta žena, gde živi, kakva je to duša, gde se skriva od očiju javnosti i zašto. I zaista, malo je talentovanih žena koje su tako nečujno prošle kroz život kao ona! Izgledalo je da ta fina liričarka i nema biografije. Pravljene su razne pretpostavke i nagađanja, pokušavalo se narazne načine da se objasni taj fenomen. Pričalo se da je u sirotinji, govorilo se da je osobenjak, da je nesrećna i da uopšte ne voli svet. Njen lični život ostao je nepoznat, iako je čak i jedna Isidora Sekulić pokušavala da je upozna, da joj se približi, kako bi napisala nešto prisno i toplo o toj diskretnoj ličnosti i finoj pesnikinji svoje epohe. Ali su one bile dve sasvim različite žene i različite duše. Isidora nije mogla da shvati Danicu Marković. One su bile dva sveta...

Ovde ćemo pokušati da u glavnim crtama damo biografiju Danice Marković, da makar ovlašno skiciramo njen portret i izvučemo iz nepoznatosti tu našu spisateljku, koja je dugo živela /i umrla/ u Beogradu nepoznata mnogim svojim savremenicima. Bila je to jedna omanja osoba, slabe konstitucije i nežnog zdravlja, laka i živahna u svojim pokretima, razgovorna ili prirdna bez afektacija, neposredna, duhovita /i načitana/ ,ljubazna, uvek skromna, tiha i otmena. Uistinu, ona nije bila daleko od sirotinje, ali nije bila osobenjak. Objašnjenje zašto se nije pojavljivala na društvenoj sceni leži samo u tome što je imala bračne nevolje i brige za decu i kuću, i što se, zbog slabog zdravlja, možda brzo zamarala. Pa ipak, to sve ne bi smetalo jednoj sujetnoj ženi da izađe iz svog domaćeg okvira, ali Danica Marković /udata Tatić/nije bila filozof, realist i jak čovek. Ona se žrtvovala za svoju decu. Bila je to zaista prava junak-žena i divna kao mati.

Rođena je u Čačku avgusta 1879., jer joj je otac, Joksim Marković, tada tamo služio kao učitelj. Inače, on je bio rodom iz Smederevskog Markovca, dok joj je mati Mileva bila Šumadinka iz Čumića. Ovo poreklo donekle objašnjava izvesno posebno naglašavanje u njenim stihovima, na koje se čitalac mora da svikne da bi je razumeo. To je onaj mekani glasoudar Pomoravlja, koji je ona primila od oca i kome je donekle ostala verna i u običnom govoru, jer, iako je svršila višu žensku školu u Beogradu, nikad nije govorila beogradski oštro, uvek je sačuvala u svojim naglascima nešto moravski raspevano, toplo i zvučno, malo arhaično i lično...

Posle srednje škole, ona je kao vesela, vedra i lepuškasta devojka studrala godinu-dve filozofiju na Beogradskom univerzitetu, ali je prekinula studije i stupila u službu, želeći valjda da bude nezavisna. Bila je kao neki vaspitač u jednom ženskom internatu, kada je jednog kobnog dana ugledala na prozoru jedne kancelarije nekog mladića koji je bio lep kao neki španski hidalgo.To je bio njen budući muž, Momčilo Tatić. Ljubav je odmah planula među njima. Mala i ljupka Danica Marković izgubila je pamet... a i Momčilo Tatić nije bio daleko od toga...

Tatići su došli u Beograd iz Bečeja sredinom XIX stoleća. Njihov rodonačelnik Petar bio je advokat. Petar Tatić je pored Momčila, imao još šest sinova i dve kćeri. S vremenom Tatići su u Beogradu postali ugledna kuća, orođena sa raznim starosedelačkim porodicama. Danica Marković se venčala sa Momčilom, koji je po prirodi bio boem a pomalo i bez smisla za kuću i porodicu. On nije smatrao da ima bilo kakvu odgovornostni pred sobom ni pred društvom — što se oženio tom nadahnutom ženom. Književno-umetnička strana ličnosti te lepe žene nije ga interesovala. Oni se nisu razumeli, a Danicu nisu razumele ni njene mnoge jetrve i zaove, niti ona njih. Ona je volela francusku književnost - obožavala je Bodlera — svirala na klaviru i padala u muzičke zanose tonući u Šopena. Nikad joj nije bilo dosta onog menueta Padarevskog, koji je uvek mogao da je umiri, volela je engleski parfem "pokošeno seno", književne razgovore, tihe i duge posete, cveće i svoju decu, kao i svoje stihove, pisane jasnim, razgovetnim rukopisom, dok je Tatić voleo druge stvari. Doduše moglo bi se reći da nije lako biti muž jedne pesnikinje ili umetnice uopšte, ali to njega ne pravda, jer ga je ona ludo volela /i njeni najbolji stihovi odnose se na njega/. Najzad ona je njemu rodila i šestoro dece: Milicu, Ljubicu, Maricu, Anđeliju /njenu Ananu/, Petra /Peću/ i Slobodana, pa troje sahranila, a srećom umrla pre Peđe i Anđelije, da ne dočeka i tu žalost, ali je nadživela muža, koga je žalila, verna mu do smrti, izvinjavajući ga njegovim "mediteranskim" karakterom, latinsko-vlaškim duhom, kao i lepotom zbog koje su joj ga žene preotimale.

Sve je to bio izraz mučeništva i suzdržavanja jedne majke koja zbog dece nije htela da pravi scene od svojih bračnih nesreća... Prvi svetski rat ih je uglavnom razdvojio. Tatić je bio rezervni oficir na solunskom frontu, a ona se nalazila u Prokuplju sa decom bez sredstava. Obratila se bugarskom pesniku Ivanu Vazovu da joj izdejstvuju dozvolu da ode u Beograd, a posredstvom holandske kraljice Vilhelmine dobila je pasoš da putuje za Švajcarsku. Međutim, bugarske vojne vlasti su je maltretirale i držale pod strogim prismotrom, ne davši joj da makne. To ju je skrhalo.

Posle rata, Tatić je 1926. godine ostavio nju i decu, pa je otišao sa drugom ženom. Skitnički duh, on je straćio svoje zdravlje i prilično veliko imanje, da uskoro umre i da joj zavešta samo sirotinju, koju je ona podnosila sa velikim požrtvovanjem. Šta joj je onda ostajalo osim kuhinje i brige za sutrašnjicu? Ona se ipak tešila čitajući većinom istorijske spise ili pišući prozne stvari za "Srpski književni glasnik", "Misao", "Venac" i "Politiku", primala na duge razgovore Simu Pandurovića i druge ličnosti iz književnog sveta, venula i iščezavala, da 9. jula 1932. umre i ostavi za sobom troje nezbrinute dece, jednu zbirku stihova u izdanju Srpske književne zadruge, nesabrane pripovetke /objavljene tu itamo/ i nešto rukopisa, kao i uspomenu jedne hrabre, vedre i ljubazne žene, koja je umela da bude i vesela i nasmejana, iako je teško vukla breme života.

Milan Jovanović Stojimirović | Iz knjige "Siluete starog Beograda








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Danica Marković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Danica Marković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Danica Marković
» Danica Patrick piše povijest: Rasturila dečke i starta prva u Daytoni!
» Danica Vukićević
» Danica Vukićević
» DUŠAN KOVAČEVIĆ - BALKANSKI ŠPIJUN
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-