Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Bela Hamvaš

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:24

12.

    Malarme je bio prvi pesnik koji je uvideo da je smisao izgubilo i plansko skrivanje. Jer ko sebe zatvori, propašće; istinski život se ne može živeti u bezvazdušnom prostoru, u palati duha, u lažnom odelu. Istina je da pesnik ne sme da traži narod; svaka poezija koja želi popularnost, izdaje sebe. Izuzetaka nema i ne može ih biti. Ali povlačenje ne razrešava položaj, jer ispred naroda zatvorena poezija postaje privatna stvar i pretvara se u besmislenost. Neophodno je otvaranje, bez obzira kako će je narod razu-meti i za šta će je smatrati. Time što se pesnik skrio i izbegao porugu, progon, slom, hteo je sebe da izvuče ispod krajnjeg koraka poete sacera. Hteo je da spase sebe kao čuvara Svetog kruga. Onda ispunjava sudbinu čuvara Temenosa ako postaje žrtva. To je istinski smisao života poete sacera: kada je uzmakla svaka ljudska veličina i ostalo prazno svako božansko mesto, on stoji ovde, sam, kao čuvar svete vatre i zbog te vatre i na toj vatri samog sebe treba da žrtvuje. Zbog toga je sacer pesnik: zbog toga je preuzeo čuvanje Temenosa kako bi vatru hranio sopstvenim životom i održavao je svojom smrću. Zbog toga je on uzvišen i strašan, božanski i proklet, svetac i bednik. Žrtva nije pozorišna lomača, nije javni autodafe, pogubljenje, patetična i pitoreskna smrt, koja naslikana može da se okači na zidove soba. Primera za to bilo je dosta od Helderlina preko Bodlera do današnjih dana. Ne odigrava se ovde delotvorna tragedija, nego dugo i trošno rasulo hranjeno laganim i tihim mukama, histerija živaca, manije, bolesti, kalne sumnje, strah, tonjenje u prljavštinu, srozavanje, otrovi, zagušljive nevolje i gušenje među smrdljivim zaparnim gasovima. Žrtva se zbiva na isto tako skrivenom mestu kao i pobeda: pesnikova tragedija u istoj takvoj tajnosti se pretvara u žrtvu. I u istoj toj misteriji on postaje pobednik, kao što je tu i podlegao. Jer je ovde sve simbolično, čuvanje Temenosa isto tako kao i prihvatanje grehova, slava dodira sa Silama i prokletstvo sramnog sloma. Misterija o kojoj niko ne sme da zna: odnosno, koju treba živeti, nezavisno od toga da li je vide ili ne vide i ko je vidi. Ne treba se skrivati. I ne sme se. Ali ne treba ni istupati pred javnost. To se ne sme. Jedino što se sme i što treba: prihvatiti. Uzeti na sebe sudbinu i postati žrtva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:24

13.

    Sada nam ne može biti zadatak klanjanje pred uzvišenom i bogatom poezijom Malarmea. Ono o čemu je sada reč samo je da "isključivanje iz poezije svega što nije takozvano umetničko pesnika je pritisnulo na ivicu provalije". Zatvaranje je dovelo do kraha. Poezija je počela da postaje prepredeni zanat i filologija. "Ovo protivprirodno apstraktno biće senki, koje se sastoji od čistog destilata estetskog idealizma, dalje je već neodrživo i treba se s njim obračunati." Razmaženi i pogrešno vaspitani glas Ja mora da zanemi. "Treba napustiti topli dom, treba zadaviti praznu taštinu i treba iskoreniti klonulu lažnu aristokratiju mišljenja."
    Oholost religije lepote i "apstraktna nevinost" lepote pesnika koji na udaljenosti od sebe drži masu - postaje demonski poetički duh pojačan do nadljudskog, kao Irodijada koja je ostala nevina i neplodna, jer je sačuvala, samo za samu sebe i za ogledalo, svoju sedefnu kožu, plave čuperke i miris svoje kose, onu zvezdanu lepotu pred kojom lavovi obaraju glavu i sklapaju oči. Nije to žrtva! Ne treba ovako, nevino, besplodno, ne poznajuci svadbu, kao hladno drago kamenje, pesnik da žrtvuje lepotu: Ničemu. U Malarmeu se probudila sumnja da poezija ne može ostati jednom i zauvek u visokoj palati duha i da pesnik ne može večito biti parnasovac. Čak i da uopšte nema jednom zauvek i večitog rešenja: svaki pesnik ponovo, iznova i ispočetka počinje i mora da proživi do kraja sudbinu koja je njemu posebno namenjena. Svako, neproračunato i unapred neznano, treba da postane žrtva kako se unapred ne bi mogao pripremiti. Onda bi već postojala olakšanja, mogućnost za uvežbavanja, čovek bi mogao da se navikne i mogao bi to da izuči. Bodlerovo doba je minulo: on je tako bio žrtva; i doba parnasovaca je minulo: oni su tako bili žrtve; i Verlenovo doba je minulo: on je tako bio žrtva. Malarme je otkrio da on mora biti drukčija žrtva i prihvatio je.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:25

14.

    Veličina i opasnost današnje pesničke egzistencije nigde ne iskrsava tako otvoreno kao kod Štefana Georgea. Nije započeo onim što se moglo očekivati, da se pojavi pred javnošću i da raspe ono zlato što jeste poezija. Naprotiv: morao je da vidi Malarmeovu istinu da pesnik bezuslovno mora ostati izvan zajednice. Obrnuo se odnos sa zajednicom: zadatak nije potraga za popularnošću, nego odbrana od popularnosti. George je smesta uvideo da u poeziji postoji neka tajna koju niko ne sme da zna. Ali je istovremeno video da je i Malarme, s druge strane, u pravu: u modernom svetu se osilio sterilni duh, koji je nauka dovela do trijumfa, provalio je i u poeziju. Koristi destilovani i opleveni jezik, proterao je dajmona iz jezika. To je poésie pure, s kojom zajedno ide i sterilni čovek - "užasna vizija dela od stakla" - "greh čistog pogleda". Ostati izvan zajednice, pa ipak živeti plodnim životom s tvoračkom dajmonovom reči: to je Georgeov zadatak i to je bio za njega "Krajs" - nekoliko, ali samo nekoliko ljudi, koji nisu znali da žive obesvećenim životom: Krug.
    U Georgeovom krugu, kao nigda, ostvario se pobožni vazduh Temenosa. Čuvari svetskog plamena, kao vitezovi okruglog stola Gral, pribavljali su slavu različitim načinom pisanja, kao pesnici, istoriografi, filozofi, ali ne za sebe, nego nevidljivom sakralnom središtu. Jer je trijumf Ja postao svetogrđe u vremenu u kojem individua može imati samo jedan poziv: samog sebe žrtvovati i umilostiviti Sile koje srozavaju narode i zajednice. U tome treba razumeti veliku reč Georgeovog kruga: Služba. Snaga i veličina svakog člana kruga ispoljava se u službi Svetoj vatri. Više je to bio viteški red nego književni krug, ali su pre bili apostoli Svete vatre, nego vitezovi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:25

15.

    Treće ime, ime engleskog pesnika Robetra Bridžiza samo zato neka bude ovde kako bi pokazalo put koji ni genije još nije dotakao, ali ga je morao naći i čovek visokog ukusa. Bridžizova poezija pored Malarmea i Georgea ništa ne znači. Ali ako engleski pesnik prema svojoj prirodi i nije bio posvećen i ako i nije bio sacer, njegov otmeni duh i visoka ljudska suština znali su za sacera. Danas postoje dva znaka raspoznavanja ozbiljnosti pesnika: prvi je pesnička metanoja: umesto potrage za popularnošcu, traganje za odbranom naroda; drugi je accent religieux - religiozni akcenat, što nije drugo do li da pesnik otkrije: Sile su ga odabrale za naročit zadatak. Kod Bridžiza se mogu naći te dve crte, ali budući da mu je genije slab, ostao je neplodan. U svom velikom delu (Testament of beauty) opisuje religiju lepote; čisto je to delo, istina, pre estetika nego pesnička religija. Jezik mu je bliži sterilnom nego dajmoničnom. Još neizlečen od bolesti koju Malarme naziva maladie d'idéalité.

    16.

    Nekoliko sjajnih modernih autora zastupa mišljenje da kad je Napoleon doživeo slom, lice sveta se moralo izmeniti. Napoleon je bio poslednji veliki čovek koji je pokušao da očuva baštinu večnog čovečanstva, odnosno da je ponovo preuzme. Šta je ova baština večnog čovečanstva? Ako čovek upita to onoga koji o tome najviše zna, Francuza Renea Genona, ovako bi se moglo sažeti: baština je neprekinuto održavanje veze koja postoji između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o čovekovom božanskom poreklu i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom zadatku očuvanja ljudske sudbine.
    Posle Napoleonovog poraza kolektivno očuvanje baštine je postalo nemoguće. Ispostavilo se da je u narodu, koji je postao masa, izbledela svest o poreklu, čak se i izgubila. I Napoleon, umesto da je uspostavio baštinu, morao je da se zadovolji negativnim: preuzeo je na sebe probuđene strasti demonskog sveta francuske revolucije, i postao je žrtva. Sile su mu izrekle "sacer esto", kao rimski pontifeksi žrtvenoj životinji: budi sveta i prokleta, i u ovom osvećenom prokletstvu izgini u ime naroda. Napoleon je poslednji rex sacer, tragični kralj, kome nije moglo da uspe uspostavljanje jedinstva čovečanstva, i propao je u uzvišenom poduhvatu da transcendentni svet ponovo poveže s istorijom. Time je baština prekinuta; očuvanje veze s transcendentnim svetom iskliznulo je iz ruku kralja, to je onaj trenutak kada se poeta sacer pojavljuje u istoriji sveta: u liku Helderlina, Kitsa, Šelija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:25

17.

    Ni istorija književnosti, ni istorija duha, ni psihologija, ni sociologija, ni morfologija kulture ne razumeju i ne mogu razumeti pesnika, jer je svaka od njih nauka i otuda želi da mu se približi odozdo: iz društva, iz odnosa, od prethodnika, od uticaja. Ali ko lik poete sacera želi da razume samo po tome što je žrtva, takođe će pogrešiti. To je samo pasivna strana pesnika i pesništva, propast u poduhvatu, što je na višem stepenu upravo pobeda. Preuzimanje na sebe univerzalne ljudske sudbine je bitan momenat, jer: u kojoj meri sam pesnik sebe predaje, i težište se sve više premešta na bivstvo. I samo se u svetu bivstva može zbiti ono što nije uspelo Napoleonu, rex saceru: reintegracija univerzalnog čovečanstva - uspostavljanje jedinstva, ponovno ostvarivanje jedinstva ljudskog, istorijskog i transcendentnog sveta. I ovde sledi ono što nije razumeo ni onaj koji je već naslutio pesnikovo biće-žrtvu. Potpunost razumevanja zavisi od toga da čovek otkrije: suština pesničke egzistencije ne počiva na ovom pasivnom, nego na aktivnom momentu. A ta aktivnost je: pesnik ne samo da čuva baštinu, nego je uvek iznova stvara i to snagom logosa, reči. Kada kraljevska vladavina nije mogla da održi vezu s božanskim bivstvom, nastupio je pesnik koji održava vezu: rečju. Ali ne samo da je održava, nego je neprekidno ponovo stvara, kao ugovor, most i vezu - nastavlja večnu ljudsku tradiciju i obnavlja savez s božanskim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:26

18.

    Sada je već sazrela situacija da se povuče paralela između antičkog i modernog pesnika. O pesniku, kao o čisto društvenoj, ili istorijskoj, ili duhovnoj pojavi, nikada se nije moglo prosuđivati bez ostatka ni u jednom vremenu. Pesnik je uvek bio vid baštine, uzete u Genonovom smislu, i zadatak mu je: neprekidno održavanje veze između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o božanskom poreklu čovečanstva i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom bitnom zadatku očuvanja ljudske sudbine. Antički pesnik, induski, iranski, kineski, egipatski, grčki, živeo je davno u takvom narodu koji se i sam, zajedno sa svima, sa sveštenicima, vojskovođama, kraljevima, nalazio u baštini i tradicija tu nije trebalo da se iznova stvara. Razlika između antičke i moderne egzistencije je upravo u tome što ondašnjem čoveku nije bio problem povezivanje istorijskog i transcendentnog sveta, nego su stvarnost i fakat bili dati zajedno s čovekovim životom. I upravo zbog toga je to što su postojali sacer pesnik, prorok, filozof, kralj, državnik, bilo samo po sebi razumljivo u životu zajednice, svi su bili svesni toga da postoji sacer biće.
    Razlika između antičkog i modernog pesnika nije pasivna egzistencijalna situacija. Razlika je u tome što moderni pesnik, prepušten sebi, ismejan, neshvaćen, žigosan kao pajac, na ramenima mu težina simbola svih ljudskih veličina, potpuno sam i iz samog sebe treba da očuva baštinu i da je ponovo stvori snagom Svete reči - mora da obnovi savez izmedu božanskog bivstva i ljudske sudbine. Kada je Isus izvršio čudo i učenici se zadivili, on je rekao, ne učenicima, nego čovečanstvu: ne čudite se, jer ćete vršiti čuda, koja će biti mnogo veća od ovih koje sam ja izvršio, u moje ime. Obnova saveza između ljudske sudbine i božanskog bivstva; zadatak je kraljevske, svešteničke, državničke, ali svakako sacerske sudbine.
    Sve to nije znao i nije mogao znati antički pesnik. Ali su se dva pesnika susrela u otkriću tvoračke suštine logosa. Pesnik je ono biće koje koristi prajezik. Ni razgovorni jezik - poremećeno sredstvo; ni sterilni jezik, irodijadinski jezik apstraktne nevinosti kojega se Malarme toliko užasavao. Pesnikov jezik je dajmonički jezik, koji tradicionalno čuva u sebi sva imena Sila svemira, - čuva u sebi magijske čarobne znake kojima se oslobađaju ili obuzdavaju Sile, - čuva u sebi sećanje na božanski pralogos. Šta je ovo sećanje na pralogos? - sposobnost stvaranja snagom reči. Pralogos je reč koja tvori bivstvo, koja tvori svet. Za ovaj jezik Helderlin kaže da je najopasnije ljudsko dobro. - Sacer je reč u kojoj se nakrcane kriju nadljudske sile i neposvećena ruka svojim dodirom može izbajati čudovišta. Samo onaj čije je biće sacer može znati način magijskog dodira. Drugi ne sme ni da je izgovori, jer će izazvati opasnosti za sebe i za čoveka. Neposvećeni, mađioničarev šegrt, njega demon ne služi, nego ga uništava.
    Pasivni zadatak poete sacera je da bude žrtva - da preuzme na sebe demone proizašle iz srozavanja naroda i da propadne; aktivni zadatak: uvek iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvarati vezu čovekove sudbine i božanskog bivstva uz pomoć logosa. Ono što su pokvarile tašte, profane i neposvećene ruke treba opet popraviti, s tim što neprekidno treba pokazivati više: istrgnuti bivstvo potonulo u materiju, doneti svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo i čak i od toga više, jer: u moje ime ćete vršiti veća čuda nego ja. Time što sam ja izručen Silama još nije dovoljno, moram da njima i raspolažem. Nije dovoljno doživeti svet, treba ga iznova stvoriti. Božansko bivstvo za čoveka nije samo otvoreno, nego ga uvek iznova treba otvarati. I što za to treba da platim, nije malo: to sam ja sam: moram postati žrtva. Ali nije dovoljno da propadnem, i žrtva je malo: snagom reči treba da otvorim nadljudsko. Tek tada mogu biti sacer.

Nevidljivo zbivanje








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:28

Filija - prareč zajednice


Prijateljstvo

1.
Platon kaže da je prareč zajednice zakon, Aristotel kaže Filija. Obojica mogu biti u pravu. Ono što ujedno održava zajedno, to je zakon iznad bića. Ali ono što stvara zajednicu, to je prijateljstvo koje živi u bićima. Filija znači prijateljstvo, ali ovo prijateljstvo nije ideja. Mnogo je više samo biće. Gde postoji razdor, pretpostavlja se da je prisutan Arej, olujni; gde postoji ljubav, pretpostavlja se da je prisutna Afrodita, ona koja razrešava protivrečnosti; gde postoji prijateljstvo, pretpostavlja se da je prisutna boginja Filija. I Aristotel misli, ako mnogo hiljada i miliona ljudi stanuje na jednom mestu, govore jednim jezikom, neguju jednu baštinu, pridržavaju se jednog moralnog reda – to je sve čudo boginje Filije. Bez nje bi La Brije bio u pravu, jer on kaže: iznenađen sam što čovečanstvo ne živi u jednoj državi, ne veruje u jednu religiju, ne govori jednim jezikom – ako pogledam mnogovrsnost i raznovrsnost ljudskih karaktera, temperamenata, talenata, inteligencija, ja sam pre iznenađen: kako i dva čoveka mogu da žive pod istim krovom a da do jutra jedan drugog ne zadave. Čudo je boginje Filije što među bićima koja reže jedna na druge postoji nešto kao zajednički stan i zajednički jezik i zajednički običaji. Bez nje bismo bili tek usamljene zveri. Zajednicu stvara boginja Prijateljstva, i zato je prareč zajednice: Filija.


2.
U odnosu na to o čemu se vodila reč u poslednjih stotinu godina, ćutanje o prijateljstvu je sasvim čudno. Postoji samo jedno značajno delo, Emersonovo. U antičkom svetu niko ga nije zaboravljao. Ali što se danas tako malo piše o prijateljstvu, uzrok nije sasvim u tome što je ono klasična tema, a čovek je danas malen za klasične teme. Uzrok će pre biti u tome što je prijateljstvo klasična veza, a današnji čovek je malen za klasične veze. Čovečanstvo još nikada nije bilo tako blizu tome da postoji samo nekoliko bića a da se toliko mnoštvo pretvorilo u zveri i da iz zasede reže jedni na druge. Površan je nasilni kolektivizam masovnih religija, ispod njega živi čovek koji je već skoro spreman da do jutra udavi čoveka koji živi s njim pod istim krovom, samo zato što se ovaj razlikuje od njega. Svako ko danas pruža ruku prema nekome, trebalo bi postiđeno da proživi kako se ne razume upravo ono što je jedino bitno. Ali niko se ne može pozvati na odgovornost. Juče sam prema nekome ispružio ruku, i nije je primetio; danas je neko prema meni ispružio ruku, i ja sam onaj koji je nije primetio. Živimo život bez Filije, i veze koje još postoje među nama, možda su ostaci starih, možda predujam za buduće; iz današnjice ne izvire prijateljstvo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:36

3.
Aristotel verovatno ipak greši kada kaže da mogućnost zajednice stvara Filija. Zajednica nije više ili manje. Zajednica je drugo. Potpuno i savršeno i temeljno drugačiji život, bivstvo, mogućnost, stvarnost, čudo i misterija. U poslednjim godinama je nađen izraz za nju, kažu da je veza Ja i Ti. Za zajednicu su neophodna bar tri čoveka. Ali tamo gde je troje, Filije više nema. Ja i Ti su dva. Uvek samo dva. Jedan više nego kad je čovek sam, jedan manje nego kad je čovek u zajednici. Veza Ja-Ti poseban je egzistencijalni krug: specifičan krug bivstva između individue i kolektiva. Između usamljenosti i zajednice. Između osame i mnoštva. Izmedu Jedan i Tri. Ovo Dva je mesto Filije u svetu.


4.
Astrologija je prostor čovekove sudbine izdelila na dvanaest delova, ili kako ona kaže, pozornicu ljudske sudbine deli na dvanaest kuća. Takve su kuće: ličnost, imanje, učenje, dom, brak i drugo. Kuća je označena i za prijateljstvo. U ogromnoj literaturi moderne psihologije nema ni reči o prijateljstvu – iz ove jedine činjenice proizlazi koliko astrologija ima više osećaja za celinu ljudskog bivstva. Astrologija zna i da prijateljstvo nema nikakve veze sa zajednicom, ni sa Ja, niti s ljubavlju. Za Filiju je označena posebna kuća, ona ima isto toliku težinu i značaj kao poziv ili smrt. Prijateljstvo nije prosto druženje, kao što prijatelj nije čisto drug. Nije saborac, nije kolega, nije partner. Ono što se događa u kući prijateljstva nijedna druga veza ne može da zameni. Prijatelj se ničim ne može zameniti. Postoje ljudi nesposobni za prijateljstvo; ima onih koji su nepodesni za prijateljstvo; postoje oni oko kojih uvek ima neko; i ima onih čiji život prolazi u gladi za prijateljstvom, a da ni jednog jedinog našli nisu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:37

5.
Montenj piše da ljubav nikoga nema običaj da pita. Dolazi kada hoće, i čoveka nemilosrdno obara kao elementarna sila. Za prijateljstvo je neophodna saglasnost. Prijatelj mi je onaj koga slobodno mogu izabrati. Istina, kada je već odabran, prinuda je. Više ne mogu bez njega. "Il me semble n'estre plus q'à demy" — izgleda da sam nečemu samo polovina. Ali me ni onda ne obara. Uvek je pitom i bez strasti. Filija je najnežnija boginja od svih božanskih bića. Ljubavnik katkada ume da oseti radost ili nevolju odsutne ljubavi, i katkada može da joj pogodi želju. U ljubavi je to izuzetak, u prijateljstvu je prirodno. Uvek znam i moram da znam šta se s njim događa i šta misli. Ništa ne može ostati skriveno ni pred njim, ni preda mnom. Ali to nije uslov prijateljstva; iskrenost ne pretiče prijateljstvo. To misli samo onaj ko nema pojma o prijateljstvu. Koga je boginja povezala, s njega otpada svaka laž i maska. Ne izvire prijateljstvo iz iskrenosti, nego iskrenost iz prijateljstva. Prvo je Filija, a ostalo su njeni darovi.

Montenj govori o grčkim oblicima kontakta i kaže bili su ovakvi: prirodni, društveni, ljubavni i gostinski. Ali Filije nema ni u prirodi, ni u društvu, ni u ljubavi, ni u gostima. Prijateljstvo je Filija.


6.
Emerson tvrdi da je prijatelj paradoks prirode, istovremeno njeno remek-delo. Jedino biće, kaže, od koga ne želim ono što ima, nego želim ono što je on sam. Ukoliko su se bavili prijateljstvom, to tvrde i noviji autori. To su: Šeler, koji piše o oblicima simpatije, Buber, koji je najlepše izrazio vezu Ja – Ti, Ebner, koji je na ovoj vezi izgradio čitavu eshatologiju, Bart, Gogarten, Jaspers, Klages, koji je napisao mnogo lepih delova o Zweisankeit-u. Ali svaki od njih negde promaši. Jedan misli da prijateljstvo, odnos Ja – Ti nije ništa drugo do kopija odnosa Bog – Čovek. Drugi da je vitalna, treći da je metafizička, četvrti da je egzistencijalna veza. Nijedan ne vidi da je ovde reč o nečemu što je nesvodivo na drugo i što je neobjašnjivo iz druge pozicije. Nijedan ne vidi da je prijateljstvo stanje osvećeno od više Sile.

Možda bi se ovako moglo definisati: bivstvo se pomera prema krugu jedinke i tu se ostvaruje. To je obogotvoravanje Ja. Čovek polazi od one metafizike da samo Ja može biti večno i besmrtno, zbog toga ovamo stavlja težište.

Bivstvo se pak pomera i prema zajednici, i tamo može da se ostvari. To je obogotvoravanje zajednice. Čovek polazi od one metafizike da je samo zajednica, kao rod, nacija, religija, večna i besmrtna, i zbog toga ovamo stavlja težište svoga života.

Prijateljstvo je onaj krug bivstva, gde ostaje i Ja, ostvaruje se i zajednica i živi dalje netaknuta, ali između njih dvoje i nezavisno od njih nastaje sasvim nova, treća mogućnost bivstva, koja se ne može izvesti ni iz prve, niti iz druge. Otvara se nov oblik života. To je prijateljstvo. Biće prijateljstva ne liči ni na jedan drugi oblik. Potpuno zaseban krug. Zašto? Jer ima sasvim zasebnog boga. Filija stvara svet Filije koji se ne može pobrkati s drugim. To je svet prijateljstva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:37

7.
Zajednici muškaraca još niko nije posvetio posebnu pažnju. Pre svega savezu, monaškom redu, udruženju, vojsci.

Muškarac voli da sraste, i da bi podvukao važnost ovog srašćivanja, pronalazi ritualnu spoljašnjost. Vitezovi izmenjuju mačeve i jedni drugima polažu tajnu zakletvu. Monasi i vojnici nose jednaku odeću, sede u redu, stupaju ukorak. U svakom slučaju određuju se obavezni propisi, i podređuju se načelima kao monaška zakletva, viteški moralni zakoni ili vojni propisi službe. Ako se pogleda rasut način života žene koja živi za sebe i gotovo raspolaže sopstvenim središtem, pašće u oči koliko se muškarac vezuje za svoj klub, za svoj viteški klub, zašto voli propise, uniformu, izmenu mačeva i stupanje ukorak. Moguće je, ako bi žene vršile poslove čovečanstva, nikada ne bi nastalo nešto kao narod, zajednica, država. Nikada ne bi napisale zakone i ne bi nosile uniforme. Moguće je da je kolektiv delo muškarca, i država nije ništa drugo do narastao monaški red ili malo umekšana i olabavljena vojska.

Šta je u ovome radost i ozbiljnost, to svaki muškarac zna. Jedanaest muškaraca povezuje savez i stoji naspram drugih jedanaest muškaraca; zadatak je da se lopta uputi u gol protivnika. To je fudbal. Sve je na okupu što je karakteristično za muški kolektiv: propis, zavet, uniforma, protivnik. I igra je tako važna da pedeset hiljada ljudi gleda zaustavljajući dah.

I ako neko zna šta je biti u ratu, logoru, prihvatiti se opasnog poduhvata, živeti na ratnom brodu između života i smrti zajedno sa četrdeset osam sličnih muškaraca, ako preživi ono što Amundsen ili Šakleton govore o svojim drugovima, učesnicima ekspedicije na Antartik, o nadmoći, o smirenosti, o odricanju, o solidarnosti, o humoru, o uslužnosti, o samopregoru, koje su ovi ljudi pokazali jedni prema drugima, počeće da shvata šta je ono što tvori i održava muški kolektiv. I počeće da shvata da je prijateljstvo moguće samo među muškarcima.


8.
Prijateljstvo nastaje samo tamo gde dva muškarca ne samo da jedan drugom čuvaju celovitost bića, nego istupaju iz sopstvenog Jakruga u krug dvojice, jer znaju: to je ono mesto gde se u celovitosti prijatelja sopstvena celovitost udvostručuje. Celina se samo celinom može dopuniti. Kao što tlačenje konačno potisne i samo tlačenje. I kao što se potpunost samo potpunošću može upotpuniti. Otvoren mogu biti samo u otvorenosti svoga prijatelja, iskren samo u njegovoj iskrenosti. Prijatelj u njegovom prijateljstvu i on u mome. Nema hijerarhije, redosleda, uzastopnosti. Vrednosti su potpuno priznavanje uzajamne jednoobraznosti. Prijatelji su jednaki. Jer tamo gde su oni, nema razlike. Mesto gde žive, nalazi se izvan konkurencije. Prijateljstvo raste i postoji i živi i prolazi na egzistenciji. Krug prijateljstva nije krug života, nego bivstva. Prijateljsko rukovanje znak je susreta u višem svetu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:37

9.
Svako prijateljstvo počinje maglovitim osećanjem da smo se već negde sreli. Kao da smo davno bili braća. Čak kao da smo bili blizanci. I zato je susret ponovno viđenje. A kada se čovek odvoji od prijatelja zna da je taj odlazak samo privid. Negde ostaje s njim zajedno, kao što je bio s njim zajedno i pre susreta.


10.
Elementarni Eros je ona drevna povezujuća Sila koja drži zajedno atome, ujednačava suprotnosti. Elementarni Eros ima dva deteta, jedno je dobilo carstvo ljubavi, drugo prijateljstva. Ta dva deteta su Afrodita, boginja ljubavi, i Filija, boginja prijateljstva.


11.
Ljubav izmami, probudi i raspali sve snage čoveka. Drugačije rečeno: ljubav budi sve strasti. Još preciznije: ljubav oslobađa sve demone koji nastavaju u čoveku.

Prijateljstvo čovekove snage dovodi u saglasje. Drugačije rečeno: prijateljstvo obuzdava sve strasti. Još preciznije: Filija je jedina boginja čija pojava uspokojava i pomiruje elementarne demone.


12.
Ljubav i prijateljstvo imaju samo jednu jedinu srodnu crtu, a to je: ako se raspadnu, uzrok nikada nije Drugi, nego uvek Ja.


13.
Tajna ljubavi jeste da od dvoje postaje jedno, tajna prijateljstva je da od dvojice bude jedan. Zato je ljubav obrnuto prijateljstvo, tako što iz jednog nešto uvek pređe u drugo. Ponekada je ljubav takva kao da od jednog postaje dvoje, mada je oduvek i bilo dvoje, i samo ih je ljubav načinila jednim. A prijateljstvo je ponekada takvo kao da od dvojice postaje jedan, iako su oduvek bili jedan, samo ih je prijateljstvo načinilo dvojicom.


14.
Žena zaboravlja prijatelje, ljubavi nikada. Muškarac zaboravlja ljubavi, prijatelje nikada.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:38

15.
Postoje istorije štampanja knjiga, kovanja novca, navigacije, odevanja, upotrebe droga i keramičkih posuda. Prijateljstva ne postoji. Zašto? Istorija prijateljstva jeste: Lao Ce i njegovi prijatelji, Buda i njegovi prijatelji, prijateljstvo u trojanskom ratu, Harmodije i Aristogiton, Sokratova prijateljstva, vitezovi Grala, prijateljstva slikara, umetnika i pesnika, Georgeov krug.


16.
Iz prijateljstva su isključena tri uzroka: taština, oholost i ironija. To su tri osnovna oblika uzdizanja Ja. Sva tri zatvaraju i isključuju. Sva tri su autističko ponašanje i koristi ih onaj čovek koji po svaku cenu želi da se razlikuje. Taština u drugom čoveku traži i nalazi samo ogledalo; oholost hoće samo slugu i podređenog koga može da prezire; ironija samo nesavršenost. Znamo da je svako ogledalo, sluga i nesavršen. Ali znamo i da to nije važno. Prijatelj sam sebe čini ogledalom, slugom, nesavršenim. I ko to ne razume, i ne uzvraća slično, on ne povređuje čoveka, nego prijateljstvo.


17.
Prijateljstvo ima četiri oblika: junačko, intimno, duhovno i igračko. Ali pravo prijateljstvo ujedinjuje sva četiri i zbog toga se mirno može reći da su to četiri dimenzije prijateljstva. Junaštvo je: žrtvujem za njega život; duhovno je: gde sam zajedno s njim, to je svet duha; igra je: igram se veselo s njim kao dete; intimno je: otvaram mu se.


18.
Gete kaže da nije dovoljno ako je čovek sklon da žrtvuje život za prijatelja – treba se za njega odreći svojih ubeđenja.

19.
Koliko je Filija poštovana u antičkom svetu pokazuje i to što je ona samo tamo imala statuu. Kasnije je statua predstavljala ili jednog čoveka, besmrtno Ja, ili grupu, besmrtnu zajednicu. Zaboravljeno je besmrtno dva. Harmodije i Aristogiton, uspomena na dva Atinjanina, spomenik je prijateljstvu. U njemu se nalazi ono što je bitno za prijateljstvo: zagonetno udvajanje bivstva u tolikoj meri da bi čovek, ako bi tamo bio postavljen samo jedan muškarac, znao da je on samo polovina nečega.

Lorens za prijateljstvo Lovca na medvede i poglavice indijanskog plemena Delavare kaže: dublje je od rođaštva, dublje je od očinstva, dublje je od majčinstva, dublje je od ljubavi – tako je duboko da u njemu nema ni ljubavi – so deep that it is loveless. Nestala je iz njega svaka simpatija, naklonost, želja, žudnja, strast, ono je tako duboko da čovek tamo dosegne samo svojim najdubljim žilama. U ovoj dubini vlada tišina, nepomućeno spokojstvo i nepokretan mir. To je svet idile. To je zlatno doba. Ono što se u ljubavi samo retko, na tren ostvaruje, sreća koja blista bezgraničnim spokojem: to je u prijateljstvu stalno prisutno. Prijateljstvo prepoznajem po tome što je idilično. Zajednica ne zna za ovaj mir. Zajednica zlatnog doba još se nije ostvarila na zemlji. Mir jednom može da proživi i usamljenik, samo ako ga bogovi posebno vole. Mir lebdi u prijateljstvu i onda ako dva prijatelja kreću u boj, i onda ako mozete pored vatre na ivici šume, i onda ako se igraju, i onda ako jedan živi preko mora, a drugi s ove strane, na udaljenosti od deset hiljada milja. Izgleda da se u idilično bivstvo može i sme stupiti pojedinačno samo po božjoj milosti; zajednički, izgleda, bar za sada, nije moguće. Muškarac i žena nikada ne mogu toliko srasti da bi im se otvorilo zlatno doba – više od jednog trena. Prijateljstvo započinje time što obojica stupaju u idilu. I tu nema potrebe za žudnjom, željom, snagom, bitkom; idila ne zna za nedostatak i svaku strast zadovoljava. Zato je prijateljstvo dublje nego ljubav.

Ono što stupi u onaj najviši krug bivstva, što se naziva zlatnim dobom, šta je idila, to je sasvim savršeno okončano, potpuno i gotovo. A što je potpuno, savršeno i gotovo, to je klasično. Prijateljstvo je klasično rešenje života. Zato je prijateljstvo poštovano u antičko vreme, i zato se ne shvata danas. Klasično je ono gde se osnova bivstva javlja u kristalnoj svetlosti. Zato je tvorac klasičnog načina života i njegov čuvar: Filija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:41

20.
Postoji neka nerazumljiva veza između prijateljstva i zvezda. Zašto je prijatelj zvezda? Zašto je zvezda prijatelj? Jer je tako daleko pa ipak živi u meni? Jer je moja, pa ipak nedostižna? Jer prostor gde se susrećemo nije ljudski, nego kosmički? Jer ne želi ništa od mene, ni ja od njega? Samo da bude i ovako kako postoji i on postoji i ja postojim, to je nama dvojici savršeno dovoljno? Nema dogovora. I ne treba. Ali ako i ne treba odgovor, prema svom prijatelju ću uvek osećati da je zvezda, nerazumljivo blistanje svemira prema meni.


21.
U ljudskom svetu prijateljstvo je bilo, biće i ostaće oblik klasičnog načina života. Iz humanog mutnog irealiteta, koji se na neobjašnjiv način naziva realitetom, istupa prijateljstvo i život razrešava na pesnički način. Kažu da ljubav čini pesnikom. Često. Prijateljstvo život čini pesničkim i poetskim. Iz ljubavi se brzo gubi poezija, jer je za ljubav sve samo sredstvo kako bi se dve najveće suprotnosti univerzum, muškarac i žena stopili u jedno. Samo prijateljstvo je ova poetička veza. I pesme ne pišemo, nego ih živimo.

Moguće je da je Aristotel to razumeo kada je rekao da je prareč zajednice: Filija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:43

Rođen 1897, u Eperješu (današnji Prešov u Slovačkoj), u porodici protestantskog sveštenika, Hamvaš je odrastao u Bratislavi. Godine 1915. upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom, odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš studira nemački i mađarski. Pokušava da se izdržava novinarstvom, mada se radije bavi povrtarstvom. Objavljuje u periodici, piše i prevodi, a 1927. zapošljava se kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige, godinama mukotrpno sakupljane. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige Nevidljivo zbivanje objavljene u nevreme 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Posle rata, 1948, opet u nevreme, zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj, i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapli u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara i dospeva na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Do svoje smrti, 1969, izdržava se radeći kao baštovan, magacioner i pomoćni fizički radnik na hidroelektranama na Tisi. U ovom periodu ispisuje svoj ogroman opus, čije štampanje neće dočekati, i koje će tiho početi petnaestak godina posle njegove smrti, zahvaljujući Katalini Kemenj koja je sačuvala rukopise.
Zahvaljujući umešnosti Save Babića, Hamvašev jezik na srpskom diše punim plućima, a zahvaljujući njegovom entuzijazmu ovdašnja kultura je povlašćena mogućnošću upoznavanja ovog velikog evropskog mislioca XX veka, čiji će se pravi značaj i uticaj tek videti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:44

Retki su primeri u književnosti da jedan pisac iz druge kulture za tako kratko vreme osvoji za sebe toliki prostor koliki je Hamvaš osvojio u našoj književnosti.
Objašnjenje koje se meni nameće jeste da je on došao u našu kulturu u trenutku kada su iz nje sve vrednosti nestale, ili su naglavce postavljene. Iako ne daje nikakva gotova rešenja, Hamvaš nudi odrednice kuda se valja uputiti, ukazujući na vrednosti dostojne naše pažnje, i pri tome je iz ovog veka, dakle potpuno je aktuelan. Kažem Mađarima – ako je uslov otkrivanja Hamvaša da se padne tako nisko i duboko, kao što smo mi pali, onda ga bolje nemojte otkrivati. Mi smo sposobni da otkrijemo Hamvaša zato što smo od svih evropskih zemalja, naroda i kultura najdublje pali. Tek na samom dnu, kad vidi izgažene i negirane sve vrednosti za koje je dotad znao, kada sazna ko je i gde je, onda jedan narod može da shvati ko je Hamvaš i šta on nudi. Pre tog pada svako se od nas pojedinačno i svaki narod, kako to kažu Srbi – pravi da je neko, da zna nešto. Ali treba stići do nule, do saznanja da smo niko i ništa, i tek posle toga je svaki milimetar koji ostvarimo ogroman. Pre toga nam se čini da ostvarujemo metre, a ne ostvarujemo ništa.
***
Svi oni koji su otkrili Hamvaša spadaju u otvorene ljude koji nisu zabarikadirani nekakvim "pogledom na svet", filozofijom, naukom, postmodernizmom, ženskim pismom ili bilo čim. To mora biti otvoren čovek koji traži oslonac. Hamvaš daje početne oslonce, ili bolje – okvire kojima se možemo okrenuti. A to je velika stvar. Ako jedna knjiga može na taj način da pomogne u svakodnevnom životu, više od toga niko ne može da vam pruži. A Hamvaš to daje šakom i kapom, pod uslovom, kako ja to kažem, da vas je on oslovio. Ovde tzv. establišment ne prihvata Hamvaša jer se drži nauke, filozofije, vrednosti i principa koji pripadaju XIX veku, koji su davno propali i danas ne znače ništa, ali to oni ne znaju. Hamvaš daje jednu drugu sliku sveta.
***
Roman je evropski književni žanr, kaže Hamvaš, i Evropljanin ne ume drugačije da posmatra svet nego kroz roman. A religioznost je okvir u kome se događa roman.
U tom smislu u Hamvaševim romanima ima pročišćenja. Kad Hamvaš piše o nekom probisvetu, to nije samo priča o probisvetu, on je tek jedna kapljica iza koje vidimo čitav svet, ali i tu kapljicu u takvom svetu. Hamvaš nikad ne daje parčence, parčence zla, npr, kao mnogi moderni pisci koji vole da se uvaljaju u zlo. Kod Hamvaša zlo preporodi čoveka – vidi se zlo, ali vidi se i izlaz, naravno ne u pedagoškom nego u filozofskom smislu. U njegovim romanima imate gde da odete, i zato ga nećete zaboraviti kad i ako ga pročitate. Bilo o čemu da priča on se vraća na Novi zavet. On tvrdi da je jedna od najvećih tekovina čovečanstva religioznost. Ne možemo počinjati svako jutro od nule, i dogovarati se postoji li Bog ili ne postoji. Ne može se tako živeti. Osim toga, to je glupa rasprava i ne vodi nikuda. Moramo se vratiti reliogioznosti, jer videli smo kuda smo stigli bez nje.
prof. Sava Babić, prevodilac








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:45


Olimpijski Apolon




 1. 



Kada čovek putuje sa Sredozemnog mora prema severu i pređe preko Karsta primećuje kako se vazduh smrači. To naoblačenje se zbiva za nekoliko trenutaka dok voz prolazi nevidljivom granicom koja sferu južnog mora odvaja od kontinenta. Kao da nebo prekrivaju oblaci. Sunčeva svetlost požuti i oteža. I oblačnost se ne raspršuje. A kada putujući prema jugu opet pređe preko Karsta i ugleda more, nebo se opet razgali. Sunce je odjednom lako, nije žuto i teško, nego iskričavo i bezbojno belo. Ko nije bio na jugu, on ne zna šta je sunce i ne zna šta je svetlost. Oči tamo ne prekriva sivi veo, i one ne slabe u nejakoj tami, kao s ove strane Karsta. Na severu svet nešto prekriva: vodu, šumu, oči, sunce. Korota severa. Na jugu svet blista, u oštroj i sjaktavoj svetlosti, nevino. I kada Stendal kaže da za razumevanje grčke skulpture treba biti nevin, to treba razumeti: nevino kao sunčeva svetlost juga. Samo u srodnosti sa suncem razumljiva je lakoća, belina, blistavilo skulpture, ona se iskri kao južno sunce. To čini razumljivim i savršenstvo njenog oblika. Jer oblik ima samo ono što se nalazi na suncu i svetlosti. Tama ukida granice. Gde nema svetlosti, tamo vlada haos. Sever pod oblačnim suncem deluje kao da je ispod zemlje. Ko nije bio na jugu, on ne zna šta je sunce i šta je svetlost i tako ne zna ko je sunce juga, svetlost, blistava belina, bog savršenog oblika: Apolon. 









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:46

2. 


Pre Bahofena čovek nije ni znao ko je Apolon. On je video u njemu ujedno ono što je strahovito i veličanstveno, neprijatelja bezbrižne vegetacije, užurbanog života, meko zanjihane puti i mirisnog odgoja. Svojim belim zracima sažeže sve što nevino i bez duha raste. Uništava onu rodnost koja je samo materijalna - pod njegovom svetlošću suši se ono što je poreklom biljno i životinjsko, zamire ... Apolon je pobedio sredozemni drevni matrijarhat, vladavinu majki, uništio kult tela, meso, krv, prirodu, animalnu vegetaciju. Niče ide dalje. On prvi put ističe da duh koji donosi i označava Apolon jeste smrtnost. Sila koja je gospodar reda, oblika, pravila, broja - jedna je vrsta smrti višeg reda. Apolon je granica i mera. Zato ubija sve što je bez mere i bez pravila. Kerenji je video vučiju stranu Apolona: neumoljivu i visoku duh-svetlost, koja je u svom drevnom obliku grabljiva zver. Razbuca ono što je nisko. Ovakvo ponašanje duha ne sme da se vidi u nauci, kao što to čini Oto, Kerenjijev prethodnik. Bar ne u nauci koja se pre može nazvati upoznavanje, i koja je korisno, krotko i uslužno sredstvo, i koja čovekov život čini lepim, prijatnim, prijateljskim i lagodnim. Ova korisna i humana nauka u celini pripada krugu Atine Palas. Ova boginja bila je godpodarica sveta što je praktično, spretno i mudro. U Apolonu nema ništa što bi povlađivalo ljudima: što je prijateljsko, lagodno, korisno i humano. Upravo suprotno. Apolon ne donosi upoznavanje, nego: znanje. Ono što je daleko od toga da bude spretno i mudro i prijatno i praktično. Ovo znanje je užasno kao svetlost, bez obzira da li je korisno, ili štetno, ono postoji nepokolebljivo i nadljudski: istina je. Leopold Cigler je nedavno objavio celu knjigu o Apolonu. To je najlepše i najpotpunije što je o njemu napisano. Sve je tu što smo do sada o njemu znali: svetska snaga koja se nalazi iza čulnih pojava, razum, srazmera, duh, perspektiva, mera. Postoji jedna vrela strast: strast života. Ovamo spada sam život, ljubav, rat, igra, stvaranje, prijateljstvo, sve ono što je u životu vrelo i vatreno. Ali kada se čovek osvesti, obuzdava, meri, razmišlja kad mu se probudi um, što ne znači samo da on grabi i pobeđuje sve što liči na vrelinu života. Hladan i trezven um ne obuzdava samo vatru. Ova druga vatra, druga strast: hladnoća je isto takva strast, i isto takva vatra kao i druga, samo je baš druga. Apolon je plamen ledenog uma. Isto tako guta, prodoran je i grabljiv kao i onaj drugi. To je duhovna strast - ne crvena vatra, nego plava i zelena. Čistija je, čvršća, stroža od one druge. Ona je plamen zemlje, ova etera. Ona je taman plamen, ova svetao. Ono je krv, ovo duh.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:46

3. 



U svakom grčkom bogu ima nešto afroditsko: čulna draž. U svakom od njih ima nešto dionizijsko: ono više nego što je on sam, čini ga nepojmljivim. U svakom od njih postoji nešto apolonsko: perspektiva. Valter F.Oto u svojoj knjizi o bogovima Grčke, u kojoj je naslikao najlepši lik Apolona, počinio je grešku kada govori o apolonskoj perspektivi, izdvaja samo daljinu. Apolon nikada ne ulazi niti može ući u ljudski odnos. Može da sudeluje, i sudeluje u svemu što pripada životu: bori se, upravlja, zavodi žene, ali se nikada ne pomeša s drugima. U njegovom biću postoji daljina koju ne može napustiti. Prisutan je na zemlji i bori se i grli, ali je istinski prisutan samo u sopstvenom božanstvu. Apolona žene ne vole, samo su zanete i zaslepljene njime, samo padaju kao njegove žrtve. Nikada ni jedna žena nije mogla podneti Apolona. U Lukijanovoj priči Dionis pita Apolona za vreme jednog praznika: Svaki bog je već voleo Afroditu, zašto ti nisi? Afrodita se – odgovara Apolon – boji mojih strela. Nikada ne napušta boga u sebi, strele. Ali to ne znači da je on daleko i da je nedostižan. Strela nije daljina. To je perspektiva. I ova distanca je određeno mesto: to nije daleko i nije blizu, nije s ove i nije s one strane, to je mera mesta – to je mesto s kojega se najbolje može videti, suditi, vladati i odapinjati strele. Biti čovek zapravo znači ne raspolagati perspektivom. Čovek je ili isuviše blizu, ili isuviše daleko. On uvek promaši ono mesto odakle sigurno i celo i sasvim može da vidi. Uvek pogreši tačku – jer je ona jedina tačka, samo u dlaku tačna, ni ovamo, ni onamo, ni napred, ni nazad. Baš mera. A perspektiva je potrebna za sve, za vid, za rad, za vladavinu, za bitku, čak i za ljubav. Potpuno stapanje? - to govore samo romantični sanjari. Ako čovek izgubi perspektivu, prosto ne ume ni da oseća, ne ume ni da izrazi svoju strast. Stepen topline ljubavi ima određenu meru, ni iznad, ni ispod nje. To je ono mesto odakle čovek najbolje ume da voli. Nije visoko i nije nisko: to je distanca ljubavi. Pregrejanost je isto tako rđava, kao i ohlađenost. I umetnik će promašiti predmet ako mu je suviše blizu, ili suviše daleko. Distanca je tačka čistog viđenja, čistog delanja i čistog osećanja. Jedan jedina tačka, uvek ista i nikad promenljiva. Ona se nalazi u svetu, nastala je zajedno s njim, ne može se skratiti, niti produžiti. To je ono mesto gde sila dostiže potpunost svoga delovanja. Čovek uvek pogreši, jer ne raspolaže perspektivom. Apolonska perspektiva je – Pathos der Distanz, kako kaže Niče – ono mesto odakle se sve vidi, sve je ono što jeste, sve i pouzdano, gde svaka snaga dostiže najviši mogući stepen dejstva, i odakle svaka strela neizostavno pogađa cilj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:47

4.

Apolon se nalazi na zapadnom zabatu Zevsovog olimpijskog hrama. Vajar ga je predstavio u onom trenutku kada se javlja u jeku bitke Kentaura i Lapita. Oko njega se borci uhvatili za guše, umirući, probodeni kopljem, još uvek drže za nogu ženu misleći da je ona njihov plen dok su u strasti bitke izukrštani s protivnikom već gotovo pali na zemlju. "Čovek se - kaže jedan posmatrač - mora odviknuti od svakovrsnog sentimentalizma da bi se život mogao podneti i da bi se mogao razumeti izraz u kojem nema nikakve duše ili raspoloženja, samo sama animalna stvarnost." Ono s čime je ovde suočen Apolon, opet je životinjsko, zemaljsko, materijalno. I kako je suočen s tim: perspektiva. On se uzdiže iz sredine bučne mase i animalne kavge. Kad čovek ne bi znao ko je bog, ovde to može da vidi. Njegova je vitkost poput sunčeve zrake. Bukne kao plamen, u crvenoj i vreloj vatri, kao oštra plava vatra. Sevne kao munja. Svetlost i blistanje nad slepom strašću duha - sunce u tami - savršen oblik u izgubljenom haosu. Veličina se nigde nije pojavila tako jednostavno; jednostavno nigde nije tako širokogrudo. Jeste: jednostavnost i veličina ovako skupa, eto onoga što su Grci nazivali harmonija. Harmonično je ono što je veliko i jednostavno, veliko kao planina, i tako jednostavno kao vlat trave. Ono što je toliko uravnoteženo često se u klasičnoj skulpturi naziva hladnim. Nije uopšte! "Grčka umetnost je - piše Panvic - jednom i za svagda stvorila oblik ljudskog tela, ali ne tako što je jednu jedinu silu načinila vladajućom nad ostalima, nego tako što je ostvarila ravnotežu među raspomamljenim silama čiji elementi se međusobno kvare i razilaze." I harmonija, koja je vidljiva u antičkoj skulpturi, osnovna je snaga elemenata pojačanih do praskanja kada oni nasrću jedni na druge, ali s tolikom užasnom snagom da nijedan ne može da savlada drugoga. Izjednačavaju se. Tako nastaje harmonija. Ko u to sumnja, neka pogleda skulpture srednjeg veka, renesanse, Mikelanđela, hindu, kineske, crnačke, indijanske skulpture. Niko nigde nije uspeo da ostvari ravnotežu i skladnost. Svuda eksplodiraju raspomamljeni elementi koji nastanjuju čovekovo telo. Isto tako raspršuju Mikelanđelove skulpture kao Rodenove, indijanske ili crnačke skulpture. Jedna podivljala sila nađe se povrh drugih: elementi se razjurili. Harmonija nije slabost ili ublažavanje. Naprotiv: ona postoji. Samo se snaga ne vidi, jer je podeljena podelio ju je neko, veliki obuzdavač sile: gospodar srazmere i mere. Izgleda kao da u klasičnoj skulpturi nema ni reči o borbi, ili da su malene i slabe one snage koje je lako pobediti. I kao da je baš disharmonična skulptura veća, jer je u njoj vidljiv proboj: skulpturaprikazuje kako sila razara čoveka. Kao da "Mojsije" ili "Balzak" ili jedan Šiva iskazuje više drame nego jedna grčka Afrodita, jer onamo sila istupa i probija se, oblik čovekovog tela izdužuje, deformiše, izgrebe i iscedi, raspne i uništi. A obrnuto je. Što je skulptura manje harmonična, ona je blaža. To je već rešena borba, elementi su eksplodirali, drama više nije užasna, nema u njoj napetosti. Ne može se dogoditi ništa neočekivano. U klasičnoj skulpturi postoji red, ona je glatka, smirena, jednostavna. Ali u toj čistoti tinjaju užasne sile: elementi koji se uzajamno obuzdavaju. Ako je igde vidljivo, onda je neposredno vidljivo na zabatu olimpijskog hrama. Bitka koja je predstavljena na zabatu nalazi se izvan Apolona. Ali iste one sile koje se raspomamljuju napolju, sukobljavaju se međusobno unutar Apolonove ličnosti. Animalna kavga i čerečenje, koji predstavljaju boj Kentaura i Lapita, dobija smisao samo ako čovek ume da zaviri u ličnost Apolona. Ovde je čovek suočen sa onim određenim mahnitim elementima koji se međusobno sudaraju i međusobno se razilaze, elementima koji su tako bezgranični da više jedni druge ne mogu da podrede, svojim slepim i divljim nasrtajima zaustavljaju jedni druge, i napeti jedni prema drugima, staju besneći i drhteći. Jedan tren: harmonija, Apolon.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:47

5. 



Kažu da je zimi gospodar u Delfima bio Dionis. U njegovu čast, noću, u doba najkraćeg dana žene su s upaljenim bakljama jurile na vrhove brda, gde je zavijao ledeni noćni vetar. Apolon je stizao na kraju proleća u vreme velike toplote. On je bio „Blistavi“, kako su govorili Grci. Posvetili su mu jedanaesti mesec ... Veoma davno on je bio zaštitnik zemljodelaca ... U svakom slučaju bio je ostvarilac. Glavni njegov praznik u Atini bio je posle žetve, u doba Pijanopsija. Svi nazivi i kultovi su povezani. Pojavljivao se krajem maja, na početku leta, kao sazrelo leto posle plodnog proleća: gospodar toplote, plamenog leta, vedrog neba. Od njegove toplote zru plodovi koji su već precvetali. Zato je najveće ime Apolona: Sazrevač. Šta je ovo zrenje? Šta je taj skriveni proces u biljci, životinji, čoveku, prirodi i duhu o kojem neposredno svi znamo: nije zreo, ili nesazreo. Nije zreo, odnosno nije gotov, nije potpun, nije konačan. Zreo, odnosno na neobičan način pun, gotov, sasvim gotov. Dospeo do granice koju više ne može prestupiti. Kada seme sazri, posao biljke je okončan. Ne može dalje: onaj put od kojega treba da odustane nastaviće druga biljka izrasla iz novog semena. Kada čovek fizički sazri, on više ne raste dalje, zastaje u razvoju, njegov put nastavlja njegov potomak. A kad je čovekov duh zreo, gotov i konačan, on mora da stane, neko će drugi nastaviti put koji je započeo. Biti zreo znači stići do granice gde je rast završen. Sazreo: biti pogodan za završetak i smrt. Zato je Apolon došao na kraju maja posle plodnog i vaspitačkog proleća: sazrelo leto. Zato može da se zaustavi i da ostvaruje. Zbog toga je gospodar smrti: gospodar granice, mere, perspektive: ne može se dalje. On stoji i ne dozvoljava da ide dalje bezmerno razrasla priroda. Sledi sada nešto drugo, ne odgajivanje. Treba sazreti. Zrelost donosi leto: Apolon targelios, svetlucava vrelina, plameno sunce čiji su se zraci razbuktali na usijanom nebu. „Einsamkeit reift, dazu musst du aber die Sonne zur Freundin haben, kaže Niče: u samoći se sazreva, ali treba da ti je sunce prijatelj.“ Samo se u svetlosti možeš pripremiti da čisto i lepo umreš. Zrenje je sasvim drugo nego rast. Kada nešto raste, postaje sve veće i sve više ga je. Kada nešto više ne raste, ono zastaje, počinje da zri. Pre ga je manje. Nije veće, nego sve manje. Ne ide napred, nego nazad. Meko zeleno zrno žita postaje mrko i čelično tvrdo; zrno grožđa postaje prozirno, po opni popadne pepeljasta rosa. Kada čovek prvi put sazri, budi se u njemu strast ljubavi, od divljeg deteta postaje meki sanjar; kada drugi put sazri, napušta u sebi postojećeg krutog, glupog, gluvog; kada treći put sazri, napušta u sebi tvrdo, kosti, mišiće, krv, telo. Prvi put sazri za prirodu, drugi put sazri za mudrost, treći put sazri za smrt. Zrenje je pre preobražaj, nego napredak – piše Pouis – i ako u njemu ipak ima nekog pokreta, to je više pokret unazad. To je retrogressive movement, kada semenka, životinja, čovek dospe u zračenje koje zri i prožima, kada „Blistavi“ prodire u prirodu i svojom svetlošću on plavi i fermentuje, ražaruje i čisti, stišava, na neki način zasladi, uspori, opusti i produhovi sve što god ozrači. „Ripeness is oll“, citira Pouis: najvažnije je biti zreo. Misao je Šekspirova. Eliot kaže da ju je Šekspir našao kod Seneke. Odakle ju je uzeo Seneka? Po svemu sudeći od Grka. Možda od Pitije. Možda iz Delfa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:47

6.



Na ulazu u Apolonovo svetilište uklesan je natpis: ... približan doslovan prevod: poznaj samog sebe. Istorija filozofije čovečanstva prepuna je nagađanja šta znače ove dve zagonetne reči, koje izgledaju jasne kao dan. Nagađanja među kojima ima smešnih, i ima sjajnih. Gete kaže da poreko poznaj samog sebe nije izvorno apolonsko, nego velikodušna, ili možda i ne toliko velikodušna popovska prevara, koja je delo lukavog dovođenja u zabludu. Samospoznaja je zato izmišljena da bi se od čoveka zahtevalo nemoguće. Jer je nemoguće da čovek pozna samog sebe. Ali je time pogled okrenut prema unutra, i čovek je tako razoružan. Cigler se zbog ove pretpostavke ozbiljno ljuti. On kaže – i u pravu je – da ni Gete nije bio spasen pogrdnog ponašanja svoga doba, koje je profanizovalo najveća objavljenja bogova. Ni Volter nije mogao biti duhovitiji, prosvećeniji. Mada u onome što Gete kaže ima iskra istine. Naravno, ne ono što se odnosi na popovsku prevaru. To je sasvim detinjasto. Istina je u tome što je samospoznaja, kao pogled koji se okreće od sveta i usmerava prema unutra, sasvim lažna, i tako nešto ne može izvirati iz Apolonovog duha. Danas se to dobro vidi kada smo uveliko puni psihologije, samoposmatranja, raznovrsnih refleksija koje su usmerene prema nama samima, i objavljuje se da odatle izvire savršenije i dublje saznanje čoveka. Glupost. Da: čovek je pun obmana. Vara svet i vara sebe. Delom, jer je neznalica, delom, jer je lukav, delom, jer je zao. Laže druge, i ako je moguće, još više laže sebe. Tašt je, ohol, ograničen i slep. Batrga se, sanjari, lupeta i podvaljuje. Krivotviri i bude krivotvoren. Zatvara oči pred stvarnošću, veliča ludilo. Sve sam privid, izmišljotina, površnost, iluzija, i tako se zapetljava onaj splet koji jeste ovaj lažljivi, prividni, varavi svet: deformisana slika, zabluda, greška, iskrivljenost, neistinitost. Ali kada čovek sve ovo počne da raspreda, on počinje, kako se to kaže, da raskrinkava, da psihologizuje, da analizira, počinje sebe da posmatra, da razlaže, počinje da saznaje sebe, cela situacija se time uopšte ni malo ne menja. Kakva je to ludost čak i zamisliti da može nestati ljudska uskogrudost i kratkovidost, naivnost, taština i sebičnost! Kako mora da je beskrajna budala onaj ko može da pretpostavi da je moguće odbaciti glupost. Psihologija? Kritika? Samospoznaja? Šta ako je to što nazivamo samospoznajom samo drugi komplikovaniji i nadmeniji oblik samoobmane? Ali, dok se pokatkad čovek može osvestiti od obične samoobmane od kritike ne može. Jer on možda može biti svestan da laže: ova laž, međutim, naziva sebe saznanjem, čak znanjem. Iz samoobmane je moguće probuditi se, iz samospoznaje nikad. Ako bi ... samo značilo poznaj sebe, ne bi moglo poticati od Apolona, od božanskog duha nemilosrdne istine. Takav zahtev ne postavlja Apolon. Ko zna bolje od njega da je obična samoobmana samo naivna, trapava, komična i neprijatna, ali ono što se naziva samospoznajom, ako je i hladna, tanana, promišljena i nadmoćna, samo je druga i viša forma iste samoobmane. Čovek ne poznaje sebe i ne može da spozna sebe. Najispravnije bi bilo, kako ne bi nastala veća nevolja, prihvatiti to bez odlaganja. Cigler – a s njim jednodušno i drugi – drugačije tumači ... (spoznaj samog sebe). Čovek ne može spoznati ništa i ne može znati ništa. Ni o drugome, niti o samom sebi. Zalud napreže svoju snagu, zalud stotinu puta kreće uvek u drugom smeru, ne nalazi ni jednu jedinu pouzdanu i čvrstu tačku. Po stotinu puta i po hiljadu puta treba nešto znati i verovati ili slutiti, bar se nadati, da će doći jedno vreme kada će čovek nešto, ma koliko to bilo malo, moći saznati – ali će stići. I po stotinu puta i po hiljadu puta treba da padne i treba da se slomi i treba da bude uništeno sve ono što je čovek verovao i mislio i smatrao znanjem. U toku jednog dana sedamdeset puta padaš s neba na zemlju, piše Helderlin. Čovek zalud napreže svoju snagu, zalud kreće po stotinu hiljada puta uvek u novom smeru, ne može spoznati i ne može saznati ništa, samo jedno. .... (spoznaj samog sebe) upravo je suprotnost onome što samospoznaja jeste. Upravo odricanje od samospoznaje. Ništa ne znati. Saznaj da ne znaš ništa. To kazuje natpis u Delfima. Zbog toga je sveštenik u Delfima trebalo da kaže da je najmudriji čovek Sokrat, koji je znao da ništa ne zna. ... (spoznaj samog sebe) nije podsticanje na analizu, razlaganje, refleksiju, nego nekakva svest. Otkriće, potresna obznana. Ništa više nego što je: jesam. Šta je to jesam? Život koji u meni živi saznaje da živi. Počinje da to zna i vidi i praktikuje. I kako to vidi i zna i praktikuje, razume ono što je u njemu najdublje: samog sebe. Biće koje je svesno sebe. Saznaj: jesi. To je sve što mogu znati.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:48

Mađarski Hiperion, odlomak






Vierge au visage blanc, la jeune Poesie
En silence attandu au banljuet d`ambroisie
Vint sur un siege d`or s`asseoir avec les Dieux,
Des fureurs des Titans enfin victorieux.Chénier

Zwar vor Alters deuteten
Die Dichter, von selbst, wie sie
Die Kraft der Götter hingweggenommen.Hölderlin

It was a poet`s house who keeps
the keys of pleasure`s temple.



Keats


PRVO PISMO




Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače ušatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:49

Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonija, tamo gde se dolina sužava s južne strane, gde iz boka brda strše stene, deset-dvanaest tona teške. Seme je palo između dve stene. Dok je deblo dosegnulo širinu koju su mu stene dopuštale, moglo je rasti gotovo bez prepreke. Ali to nije dugo trajalo. Onda se lipa napela u stene i razmaknula ih. Sada se na nju srušila odozgo stena poput kuće i pokrila je. Lipa se izvukla. Korenjem se uhvatila u donje kamenje i počela stenu gurati prema gore. Rasprsnula je kamenje koje joj je ležalo na putu. 
Na dva mesta, tik do debla, pale su zbijene mase veličine stola. Stablo ih je svojom korom prekrilo, razlilo se po njima poput žive lave i jednostavno je progutalo dvije zbijene mase. Razmrvilo je stene ispod tako da ih je korenjem obuhvatilo i pritiskivalo poput goleme zmije, dok se nisu ugušile, odnosno raspale na komade. Smrtnim je pritiskom, koji je trajao godinama, istisnulo iz njih svaki otpor. 
Sada lipa ima tri korena širine struka. Jedan, nakon više zavijutaka koje čini između gromada stena, neposredno prodire u bok planine. Drugi se koren grana na četrdeset-pedeset izdanaka, užasna šaka s pedeset prstiju, od čijeg dodira zastenje gromada stene. Treći je koren napola gol jer se kamenje osipalo uokolo, voda je isprala zemlju i korin je poput creva koja ispadaju iz rasporene utrobe. A iznad, stremi prema gore, u prostor, četverokatno ravno deblo, širine tri čoveka, povlačeći za sobom mnogo svojih grana i svog lišća te živi poput besmrtnog smeha.
Bilo bi dobro znati što je ova lipa, dok je još bila seme, mislila o sebi. Htela je postati pravilna i razmerna, poput svih stabala, idealno stablo, poput svakog bića – idealno biće. Ali nije bila sanjalica. Stiene bi smrvile sanjalicu. Nije bila ni luckasta. Luckasti bi od nestrpljivosti već pobjegao. Pobeći znači zanekati sudbinu. Sudbinu zanekati znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.
Mogu se videti takva sanjarska stabla koja zatvorenih očiju misle o životu kojeg nigde nema. Stabla uznemirena lica, potonula u skrivene zadovoljštine. Život im je previše loš, ne zato što je loš, nego jer je lakše izmišljati; kao da se zagrize u vlastitu sudbinu, kao što grabljivica zagrize meso, kao što puzavica uguši u mračnom zagrljaju sve čega se dohvati. Mogu se videti luckasta stabla koja poput bezumnika svijaju svoje grane i nerazumnim pokretima strše, izvode neprikladne plesne pokrete, ironiziraju sebe jer se ne slažu sa sobom. Postoje patetična stabla, ima mrkih, osamljenih. Ima stabala idiota, opscenih, perverznih, glupih stabala. Konačno, lica stabala ne mogu se pogrešno shvatiti.
Lipa iz Koloske herojsko je stablo. Nije lepo, ali životna snaga nigde nema takve veličanstvenosti – ni u Homera, ni u kipovima, ni u betovenovskoj glazbi, ni u ničeanskoj filosofiji, ni u cesarskoj sudbini. Ta nema bitka koju je sama bìla sto pedeset godina tu, na nepovoljnoj padini, usred žestokih kiša, ujedanja vetrova i odrona kamenja, među golemim gromadama, u uskom grlu doline. 
Trebala se napeti, izgubila je oblik, trebala se nagoditi, nije smela biti milosrdna ni trena; okrutnom mirnoćom, predviđanjem, izdržljivošću uspela je neprestance rasti, i danas, kada je već pobedila, nadišla svoju borbu, naborana, istrošena, obogaljena, ume se smejati, zdravo se smejati. Nakon svega, što bi joj iko još mogao reći o životu čemu se ona ne bi smejala? 
Čime joj mogu zapretiti? 
Čega se još može bojati? 
Može li se s njom dogoditi nešto od čega strašnije nije već doživela i svladala? 
Šta znači umreti? 
Što znači bojati se smrti? 
Više se ne boji. Nikad, ni za trenutak nije bila sretna, ali se smeje onima koji je zbog toga žale. Ne poznaje obilje. Počinak samo iz snova. Mir joj je nepoznat. I ne zna da postoji bogatstvo. 
Udobnost? 
Šta je to? 
Mršavo, visoko, žilavo, očeličeno biće. S okorelošću zlotvora i obazrivošću mudraca. 
Da je čovek, živela bi život poput Atile ili Džingis-kana, ali bi jela poput Gargantue i smejala se poput Falstafa, te tako mirno ubijala poput Bordžije. 
Da je životinja, imala bi kraljevske osobine lava, krvoločnost tigra, snagu udava, mir slona, žilavost divokoze i sigurnost orla. 
Da je pesnik, pisala bi takve pesme da bi se zapalio papir. 
Da piše muziku, planine bi plesale. Da ljudi danas imaju osećaj za veličanstveno, ovo bi stablo imalo sve[tenika, mladog vitkog momka koji bi pevao i žrtvovao mu, u sjajnim bi letnjim jutrima stajao ispred njega, klanjao se i uzvraćao mu smeh.
. . .

Prisećam se života kad sam mogao snatriti o budućnosti, živeti korak unapred. Bilo je vremena za jučer i za sutra, za planove i za želje, za pokušaje i pogreške. Bili su to, naravno, sasvim lični snovi. Želeo sam jako, snažno i daleko, razbacivao sam se odvažnošću i htenjem da ostvarim sebe, postanem taj Ja, dozovem onog pravog i jedinog mene... ah...
Kakva je lakoća bila tada i patiti i plakati i mrziti i voleti. Padati i dizati se. Kako je lako bilo sebi raditi svašta i od sebe raditi bilo kog. Kako je tek lako bilo reći nešto i ne utopiti se u močvari banalnosti. Odviše lako.
Sada, kada žrvanj života melje neumitno snažno - postajem tiši. Ona lakoća stropoštala se do nogu poniznosti; postala težom. Nikakve krive reči više nema. Neodlučnog poteza. Više se ne radi o meni. Nosim život kao ranjenika na rukama kroz pustinju a imam vremena samo toliko da nađem vodu.
Moje ruke sada govore. Ja ćutim. Život počinje brigom o drugome.
. . .
Neko izvesno vreme je prošlo te sad mogu sa određenim samopouzdanjem tvrditi kako sam odnos sa sobom - izgubio. 
Dalek sam sebi. Daleko sam sebi ja. Daleko su drugi. Daleko su svetovi. Daleko su odmakle želje. Daleko je entuzijazam splasnuo i daleko su sećanja rasprsnuta. Daleko je i budućnost odmakla. I sve ono što je nekoć u meni tako živo plamtelo danas je tako daleko i strano postalo. Jedino ona koja nikad stvarno nije bila tu, još uvek ostaje neposredno blizu.

Bela Hamvaš - Stabla








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Čet 10 Dec - 12:57, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:51

Tamaris et Champs de Coquelicots, Ferdinand Loyen du Puigaudeau

Seo sam malko ovde ispod tamariske kako bih sveže ubrane žute, medene smokve s odgovarajućim spokojstvom pojeo u hladu. Bilo je oko podne i u zalivu ne beše nikoga. Više to beše metafizika, nego jedenje. Katkada se sme ovako jesti, kao da se čovek moli. I kada sam otišao na obalu da sa ruku sperem lepljivi med zrelog voća, morao sam da se vratim, da praznik osveštam jednom cigaretom. 
Epiphoitesis, pomislio sam. Grčka reč. Našao sam je kod Dionizija Areopagita, u njegovoj knjizi o božanskim imenima i znači: dečji odnos prema Bogu koji se odmara u srcu čoveka i dobrostivo se smeši čoveku. Kad bi postojao neko, čovek Majstor, koji bi me mogao naučiti da ugledam lice božje dobrote koje stanuje u srcu, prepešačio bih do kraja sveta samo da ga nađem. On bi me naučio da putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve to nije neminovno raskalašno rasipanje vremena. Može biti besciljna, mada prijatna igra, ali neodgovorna i tašta, ali može i detinjstvo božje. 
Sada nije reč o tome da postoje patnja, bolest, nasukavanje, greh, smrt. Jer postoje. Nije reč o mučnom ispaštanju koje godinama gori u patnjama i nema ni jednog jedinog svetlog trenutka. Epifotes nije čovek koji slomljen stenje i cvokoće od užasa, jer tu sudbinu mora da sledi do kraja. Izuzetan je to trenutak kada sam tako ludo srećan da zadrhtim od blistavila veličine bezgranične božje dobrote, i shvatim, ako mi se On ovako neposredno objavljuje, ne mogu ništa drugo nego da, potresen radošću, bez reči zavapim: hvala. 
Teški, tamni, patnički, asketski, samopregorni put religije zna svaki čovek. Ali biva, na trenutak, da i sunce zablista. Religion is not our burden, but our privilege - religija nije teret, nego povlastica. I ta je povlastica u ovim trenucima, u najvećim religioznim vremenima: biti dete Boga. 
Nekoliko mistika govore o tome, a postoji neko ko je živeo u ovom epifotesu, jedno od najmilije dece Boga: Sveti Franja. On je razumeo da jesti, spavati, kupati se, diviti se cveću, smešiti se lepoj devojci, šetati se, igrati se, sve to može biti molitva, i zaista je molitva ako je čovek istinsko dete Boga i iz njegovog izmirenog srca božja dobrota gleda čoveka. 
Čitaoče moj, ti koji ovo čitaš i misliš da ga grdim, veruj mi, u mom životu bio je jedan jedini suštinski, ozbiljan, presudan događaj koji je potresao celu moju sudbinu, kada sam rekao: Gospode, ne mogu da budem hrišćanin, jer ne mogu da mrzim svet. Na to sam dobio sledeći odgovor: Ne treba svet mrzeti, nego voleti Boga, a ko Boga voli, taj ništa ne može da mrzi. 
Veruj mi, dragi moj, više od dvadeset godina pretraživao sam sve zakutke zemlje kako bih našao Boga. Tu ne me chercherais pas, si tu ne me possedais, kaže Paskal: ne bi me tražio da nisam u tebi. Jedini smisao moga bivstva beše pronaći njega. Tražio sam ga u filozofiji, mudrosti, umetnosti, mitologiji, tražio u ljubavi, prirodi, askezi i nisam primetio da mi je u srcu. On. Mnogo je bogova, samo je jedan Bog. Zašto mi je religija uvek bila važna? Zašto nije bio važniji on? I kada sam ga našao, nije li mi svejedno kakvim mu se rečima obraćam, ako je Njemu svejedno? Jer On ne čuje reči, nego srca. 
Već dugo čuvam tajnu u sebi o tome da sam stigao u veru u kojoj sam rođen: Tief ist die Trauer, der mich umdüstert, eintrete ich wieder Herr, in dein Haus - duboka tuga crni se oko mene, stupam u tvoj dom, Gospode, opet. Vratio sam se u tvoj dom ali nikome to nisam smeo da priznam. Stideo sam se. Reći će za mene ono što i ja za druge: slomljen. Iskreno govoreći onda sam isto tako malo bio slomljen kao i sada. Naprotiv. Pouzdano znam da sam onda bio manji i da sam od tada rastao. Plašio sam se da će mi očitati ono što sam ja čitao njima u razdoblju apostate. Behu to užasne stvari. Jeza me obuzme kada na to pomislim. Nikada to više ne mogu popraviti? I jedina mogućnost oslobađanja od posledica jeste ako čak i sada prihvatim odgovornost za njih, sada kada ne verujem u ono što sam tada govorio. Inače verujem da stvar ne zavisi od religije. Ono što se meni dogodilo nije stvar
religije, nego Boga. Dok sam tražio jedinu istinsku veru, lutao sam. Nema jedine istinske vere. Sve od toga zavisi: naći i zavoleti Boga. Ili: zavoleti ga i naći. Ostalo je tek teologija.
Ovaj trenutak ovde ispod tamariske daje mi snage da dalje ništa ne tajim. Čak ni pred onima koje sam ja gurnuo u neverstvo. Jedino što bih još mogao da učinim jeste da im govorim o epifotesu, i o tome da su njegovo strpljenje i dobrota beskrajni. Sin koji se vratio već može da govori razmetnicima koji još napolju tumaraju: dođite, jer on voli pokajnike. A onaj ko se vrati, on može biti učesnik detinjstva božjeg. Ne naljuti se ako pojedem svežu travu, ako popijem vino, o, vino veoma volim, naročito ovo crno što ovde rađa! Ljutiš se zbog toga, Gospode? Ma ne, zar ne? Kad bi ti ovde živeo, pio bi i zahvaljivao bi se što postoji ovakvo veličanstveno vino. Kako je dobro biti dete, kupati se, uživati, podsmevati se glupima, biti razuzdan, osećati kao dar ono što sam dobio: vino, radost, cveće isto kao igru, koketno, izazovno, vragolasto raspoloženje i slatku vedrinu.
Opet misliš da grdim? Misliš da tražim rafinovano opravdanje za neodgovoran život kojim ovde živim na blistavom moru, a epifotes nije ništa drugo do krajnja laž jednog frivolnog uživaoca?
Zaboravio si, dragi moj, da religija nije moral. Moral može da govori o dobrom, lošem, grehu, vrlini, laži, istini. Religija ne može govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno, sada, u ovom času, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je prihvatio kao svoje dete, i sada ja, kao dete, sve smem. Jer sada postoji samo jedna važna stvar, ja volim njega, i on voli mene. I osvešta ljubav što sam drzak, podrugljiv, ironičan, malko proždrljiv, lakom, dobro raspoložen, voleo bih da pomilujem svaku kovrdžavu kosu, vitku žensku nogu, ja koji sam brbljiv, naklapalo, vragolast. Darovi su to. Većina ljudi patnju još ume da prihvata ozbiljno, ali radost već ne.
Sada, u ovim svetim trenucima detinjstva božjeg znam da je čistom srcu svaki moral nerazumljiv.
Bog se raduje s tobom, jer je on u dostojanstvu mora i u blistavilu neba, u mirisnoj cigareti i u medenoj smokvi. Ali to znaju samo njegova deca koja bivaju tronuta kada stupe u more i po njihovoj ugrejanoj koži zapeni se hladovita voda. O, moliti se smejući, i u blistavo leto kliknuti: Kako je dobro biti Tvoje dete, dragi dobri Oče, kako bih voleo da ti se obesim oko vrata, kako bih voleo ako bi me prigrlio i rekao: Kad ti se srce prepuni i dosegne trenutke čistote, smej se i raduj, a potom idi i svetu govori o ovoj radosti.

Ispod tamariske








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:53

Corona Borealis

"Čovek koji živi bez duhovne kaste živi u društvu bez glave. Budući da nema života bez glave, umesto duha trebalo se pobrinuti za nešto drugo. Takav duhovni surogat bio je kod Grka filozofija, u srednjem veku religija, u novom dobu nauka. Filozofija, religija, nauka nisu duh, nisu status apsolutus, nisu iznad stvari i vremena, nego su plodovi istorije, nisu verodostojni tekstovi postojanja, nego trenutni pokušaj u žaru vremena, improvizacija, privremena, nepouzdana, labilna, neozbiljna avantura. Serije evropskih kriza (istorija), metež, zbrka, ratovi, pokolji, na koncu kriza koja se širi na celu zemlju, jedini uzrok svega toga jeste što nema duhovne kaste, odnosno pouzdanog vođe. Zbog toga je čovek izložen samovolji drskijih, ili podlijih, nasilnijih ili opakijih avanturista.
...
U Evropi je nezamisliv mudar čovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim sposobnostima, nego upravo zbog toga što je ovde bilo samo talenata i genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije znao da prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovek, odnosno normalan. Mudrost je stabilnost ponašanja. Mudrac stoji na čvrstoj tački. Evropa je sklona da mudraca posmatra sa saosećanjem, kao nekoga ko je nagrabusio zbog svog častoljublja i sada je načinio kompromis. Okretanje slomljenog čoveka prema unutra. Mudrac je slab čovek koji ne dejstvuje, samo razmišlja. Samo se onaj može iskupiti, kaže Gete, ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od svoje delatnosti - wer strebend sich bemuht. Nasuprot tome, početak mudrosti je da će se iskupiti samo onaj ko zaustavi svoju delatnost i istupi iz takmičenja, smiri nemir, odustane od originalnosti i talenta i postane normalan čovek, i time napusti sve privremeno, sve što je zanimljivo i uzbudljivo i novo, i očajnu ekstraverziju obrne za sto osamdeset stepeni, svoju volju poveže sa razumom i svoj život vrati izvoru, divinalnoj zakonitosti nepromenjenog bivstva, jedinoj i konačnoj i istinitoj stvarnosti, da realizuje večno ljudsko osnovno stanje, echad, edvaita, hen panta einai.
...
Baština kaže da je znanje oslobođenje. U Evropi se kaže da je znanje moć.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    

Nazad na vrh Ići dole
 
Bela Hamvaš
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Bela Hamvaš (Béla Hamvas)
» Bela Crkva
» Bela košulja- temelj stila
» Crno-bela fotografija
» Bela Dama
Strana 2 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-