Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Bela Hamvaš

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 13:41

Filozofija vina
Na koncu ipak ostaju dvojica,
Bog i vino.
Béla Hamvas

SVIJET USTA

U majčinoj smo utrobi pupčanom vrpcom povezani sa svijetom. Nakon što se rodimo, povezani smo ustima. Među osjetilima oko je apstraktno; s predmetom koji vidi oko nikada se ne može stupiti u neposredan dodir niti se s njime može srasti. Uho pripušta stvari već nešto bliže. Ruka ih čak hvata. A nos već udiše njihova hlapljenja. Usta, pak, što zažele uzimaju u sebe. I tek onda spoznajem što je nešto kada to i okusim. Usta su izvor neposrednog iskustva. Dijete to dobro zna; kada se s nečim želi upoznati, uzima to u usta. Čovjek to kasnije zaboravlja. Tek onda saznajem tko je ovaj čovjek kada sam mu se obratio izušćenom riječju; iskustvo o ženi pribavio sam istom onda kada sam je poljubio; učiniti nešto svojim posjedom mogu tek tako da to pojedem. Od svijeta oka, svijeta uha, čak i od svijeta ruke, svijet usta je puno neposredniji; zbog toga je i religiozniji; bliži je, naime, stvarnosti. Stoga postoji duboka srodnost između jedenja i učenja, kao što kaže Novalis. Zemlja nam je svima majka, ona nas sve hrani i kroz svoja usta mi srastamo s onim što nam ona pruža.
Usta imaju tri djelatnosti: govore, ljube i jedu. O govoru sada, nažalost, moram šutjeti; također i o poljupcu, mada ne drage volje. Recimo samo ovoliko: ustima sam neposredno srastao sa svijetom, i u toj mojoj sraslosti, ili dajem, ili uzimam, ili dajem i uzimam. Riječju dajem; jelom uzimam, poljupcem i dajem i uzimam. Smjer je riječi prema van, smjer je jela prema unutra, a poljupca i van i unutra, to jest krug. Jedna od djelatnosti, naravno, ne isključuje drugu dvije, štoviše – potiče ih, jer kada me zemlja hrani, tada mi i govori, odnosno uči me, i ljubi me, a kada poljubim lijepu ženu, hranim se njome i ona mnome, učimo jedno drugo i govorimo jednom drugom, najčešće nešto takvo za čega je dubina riječ premalo.
Hraniti se opet možemo na tri načina. Čovjek jede i pije i diše. Upućeni u drevna znanja tradicije znaju kako je jelo čvrsto povezano s tijelom; o piću znaju da je njegova intelektualna istovjetnica svijet duše; disanje je pak duhovna hrana. Kako bi svoje duhovno biće učinili što intenzivnijim, žene koriste mirise a muškarci puše.
Dosad je bilo riječi o trostrukoj djelatnosti usta, zatim o tri načina hranjenja. Sada sam stigao do treće razdiobe trojstva i to, kako se ovdje radi o filozofiji vina, do tri pratekućine. Tri pratekućine jesu hladna, topla i središnja. Hladno i toplo ne odnose se na temperaturu, već na unutarnje svojstvo tekućine. Tri su tople tekućine: čaj(kava), ulje i vino. Također i tri hladne: voda, pivo i mlijeko.  U sredini je samo osnovna tekućina: krv.

Kad bi netko na temelju tradicije htio izgraditi smisaone istovjetnosti, mogao bi to učiniti ovako:

Ova nam tablica pokazuje kako smisaona istovjetnica tekućina ima sedmostruku vezu, i to s planetama, s danima u tjednu, sa sedam tonova, sedam duginih boja, sedam kovina i sedam brojeva. Kao što se vidi, dan vina jest subota, planeta mu je Saturn, boja crno, kovina olovo, toh h a broj tri.
Ovaj način pojedincima izgleda neobično. Što je to, tri i Saturn i olovo? Strpljenja; sve će se to za nekoliko časaka pokazati mnogo zanimljivijim nego što obećava.

VINO I IDILA

Jedno od mojih najvećih iskustava s putovanja bilo je da postoje vinske i rakijske zemlje. Prema tome, postoje vinski narodi i rakijski narodi. Vinski narodi su genijalni; a rakijski, ako i nisu ateistički, u najmanju ruku naginju idolopoklonstvu. Veliki vinski narodi su Grci, Dalmati, Španjolci i Etruščani, a istinske vinorodne krajeve imaju Talijani, Francuzi i Mađari. Ti narodi nemaju takozvanu povijesnu ambiciju; niti su si utuvili u glavu da će osloboditi ostale narode, ako treba i kundacima. VIno ih štiti od apstrakcije. Vinski narodi ne žive u povijesnoj stvarnosti već u baštini zlatnog doba. Takvo je ponašanje jedno od bitnijih sastavnih elemenata vina, posljedica je idličnog ulja. Sve su vinske zemlje, kao i svi vinski krajevi, idilične. Prošetaj kroz vinograde Aracsa i Csopaka, uspni se na Badascony ili Brdo Svetog Jurja, o Somlou da i ne govorimo, proskići se kroz kiškereške i čengedske vrtove, svakako ćes steći nedvojbena iskustva. Među površinama vinograda protječu mekani travnati putovi, poput tihih potoka. Pred ulazima u podrume ofroman orah, i za najvrelijih ljeta tu je hladovina. To su takvi predjeli da, kada bi se čovjek bilo gde zaistavio, sjeo, nastanio se – mogao bi reći: ostajem ovdje. I tu bi ga možda, a da to ne bi ni primijeio, zatekla smrt.
O tim sam stvarima meditirao na Szigligetu i ustanovio, za svoju osobnu upotrebu, onu prastaru i jednostavnu podjelu: postoje ravničarska i postoje brdska vina. Ravničarsko vino je izdašnije, tečnije ali i skromnije, siromašnije uljima. U biti, to nije pokuda. Znači samo da se ja s takvim vinom ne bih rado oženio. Bio bih nesretan zbog stalnog nedostatka uzbudljivih ulja. Ali onom tko nerado podnosi veće napetosti – što također zavređuju uvažavanje – moguć je suživot i s takvim vinom.
Osvemu sam tome razmišljao na čarobnom Szigligetu, gore na brežuljku. Poda mnom vrtovi, malo dalje Balaton, pored mene vino u plosci, pa kada bi mi meditacija počela zapinjati, malo bih gucnuo. Ovako nešto rađa se skupa s čovjekom. Volim brdska vina koja nastaju pored vode. Voda je praelement u kojemu sam se rodio i stoga u svemu želim njenu prisutnost. Zato Hegyalja leži podalje od mene, bliži su mi Badascony, kao i Csopak i Aracs. Izuzeci, naravno, i ovde postoje. To je ponajprije Somlo. Jer vatreno šomloško vino rodi na vulkanu. Pokraj Somloa nema vode. On se izdiže iznad prostrane ravnice i ima oblik krune. Među svim našim vinima od šomloškog za mene nema dalje. Odmah ću reći i zbog čega.
Razlikujemo plavokosa (bijela) i tamnokosa (crna) vina; zatim muška (suha) i ženska (slatka); razlikovati se može čak i sopran, alt, tenor, bas, jednoglasna i višeglasna, kao i simfonijska vina. Ali ja ih običavam dijeliti na solarna (sunčeva), lunarna (mjesečeva) i astralna (zvijezdana) vina. Na vinu se, inače, mogu vrlo jednostavno primijeniti svakovrsna razlikovanja. Postoji, na primjer, logičko i mističko vino, slikovno i zvučno, protočno zdesna ulijevo i slijeva udesno, i tako dalje u beskraj. Svako vino uvijek iznova postavlja čovjeka pred novi zadatak razlikovanja. Dakle, za mene je šomloško vino onaj solarni bariton, simfonično svijetlo muško vino, koje sadrži duhovna ulja vrhovnog stvoritelja te je među našim vinima jedinstveno u koncentraciji čistoće. Stoga mislim da je svako vino doista društveno, i da prava svojstva pokazuje tek kada se pije u društvu, ali je šomloško naprotiv piće usamljenika. Toliko je ispunjeno uljem stvaralačkog zanosa da ga je prikladno ptii samo u dubokoj, dokraja smirenoj i uravnoteženoj samoći. U šomloškom vinu (riječ je o izvornom, iskonskom, sada već rijetkom vinu, gotovo bijelom zlatu, suhom, vatrenom vinu iz Somloa)želim reći još i to da, premda svako malo ozbiljnije brdsko vino više odgovara dobi iznad četrdeset godina negoli mladosti, ovo vino jest vino staraca. Vino mudraca, onih ljudi koji su konačno stekli uzvišeno znanje, vedrinu. Ovu posve osobnu stvar iznijet ću samo zato što mi je bila jednim od najvrednijih postignuća sigligetske meditacije: u hijeratičkoj masci šomloškog vina najjače sam osjetio blizinu one dozrele mudrosti i vedrine, krepke stvaralačke opojnosti koja je stvorila ovaj svijet.

GROŽĐE, VINO, DRAGI KAMEN, ŽENA

Jedna od najvažnijih osobenosti ta da se grožđe i vino ne prožimaju. Ne proizlazi uvijek od finog grožđa i najbolje vino. Ovdje nije riječ o plemenki, komercijalnom, takozvanom delikatesnom grožđu, koje po mom sudu nikada nije bilo kadro izraziti nešto bitno. Želim govoriti o plemenitom alfuz aliru, kraljici vinograda gospođi Matthias, štoviše o otonelu, o kralju svih vinograda – crnom hamburškom muškatu. Izuzev otonel-muškata, više-manje sva ostala grožđa nisu tako pogodna za vino. Od grožđa manje prikladnog za jelo pripremaju se dobra vina. U Somlou sam kušao i grozd s drevnog šomloškog čokota. Onako za oko bio je lijep, gotovo potpuno svjetlozelen, velik, okruglih prozirno staklenastih i opalnih bobica, ali o okusu nemam ništa izuzetnog reći. Na Sredozemlju sam dosta često doživio da se iz neuglednog grožđa pripremaju dobra vina. Jednom sam se zaista zaprepastio. Na čokotu samo nekoliko rijetkih grozdova s bobicama jedva veličine graška. Zar je to grožđe bolesno, zapitao sam se. Probao sam ga, bilo je dosta slatko, s čudnim okusom surogata kave. Kora debela i tvrda. Dalmatinac se nasmijao. Donio je vino i ponudio me. Istog mi je trena sinulo u glavu koliko je pijenje erotičnije od jedenja. Ono je najbliži srodnik ljubavi. Vino je bilo poput tečnog dugog poljupca.
Sada bih želio govoriti o mojoj najljepšoj vinskoj meditaciji. Ona se zbila u berenjskim vrtovima, kraj podruma gdje sam sjedio na kamenoj klupi ispod velikog oraha, s pogledom pruženim na jezero. Nasuprot Badacsony i Gulacs, brežuljci Revfulopa i Szigliget. bilo je vrelo poslijepodne. Cijelo sam se dopodne kupao, zatim sam ručao i nakon kratkog odmora izašao sam čitati. Ali knjiga je pored mene ostala ležati netaknuta, a ja sam samo uživao u ljetu. Grožđe je na čokotima već dozrijevalo. Ovdhe rizling. Tamo silvanci. Ondje otelo. Burgundac, medeno bijelo, porto: zaista neobično, tada sam pomislio kako je sve ovo mnoštvo skrivenih pojava jedinstveno Jedno, a vrijednost im je upravo u tome što je svaki od njih neponovljiv on sam i nitko drugi. Grožđa su i vina poput dragog kamenja. Jedinstvene pojave Jednog. Počeo sam uspoređivati smaragd, rubin, topaz, ametist, karneol, dijamant s njihovim odgovarajućim vinima. Ne mogu poreći da mi je u ovoj djelatnosti od izuzetne pomoći bila žena. Kao i uvijek i u svemu, kad god bih razmišljao o beskrajnim raznolikostima duhovnih bitnosti. Ni drago kamenje nije ništa drugo nego žene i djevojke, incognito poruke, zadržavajući samo jednu osobinu svoje ljepote, blistavu draž. To im je čarolija. Ali tu čaroliju ne bismo smjeli uzeti kao opsjenu, već kao prirodnu magiju. U njima je to stvarno biće. Bit. Kad bih imao tu sposobnost, izdvojio bih, primjerice, iz jedne lijepe djevojke duhovno biće i pročišćavao ga, sažimao, destilirao, cijedio, kristalizirao, sve dok ne dobijem neprolaznu sažetu bit. Na kraju bi se od svake lijepe žene mogao napraviti dragi kamen. Ili vino – ali tada je ne bih trebalo kristalizirati već otapati. Dragi bih kamen koristio tako što bih ga optočio zlatom i osnovu mu upijao očima. A vino, naravno, tako što bih ga popio. Psalam kaže: kušajte i vidite. Svakako bi bilo najbolje kada bih dragi kamen mogao preobraziti u ženu, nauživati se u njoj, zatim je opet pretvoriti i popiti, i na kraju iznova ostaviti nikada istrošenim dragim kamenom. Bio bi mi safirom i ametistom i biserom i dijamantom i smaragdom i topazom, ženom i vinom.
Moja glavna postavka anatomije zanosa glasi: ljubav je korijen svakog zanosa. Vino je tekuća ljubav, dragi kamen je kristalizirana ljubav, žena je živo biće ljubavi. Dodam li tome cvijeće i glazbu, tada doživljavam kako ljubav titra u bojama, pjeva i miriše i živi, i mogu je pojesti i popiti.
Dragi kamen, kažu alkemičari, nije ništa drugodo čisto duhovno biće koje je živjelo u iskonskom univerzumu, anđeo, ali kada je čovjek pao u grijeh, povukao ga je sa sobom u materijalnost. Ono se preobrazilo u kamen. I kao kamen, još uvijek je zadržalo onu blistavu čistoću. Ova postavka potvrđuje moju teoriju o tome da u vinu i grožđu zapravo žive duhobna ulja i da su ona geniji.
Sjedio sam tako i meditirao u berenjskim vrtovima, i kada sam o zalazu sunca krenuo kući, uspio sam to plodno poslijepodne završiti izrazito vedrim naglaskom. Kraj puta sam zapazio hibridne vinograde. U prvom sam se trenu zaprepastio. Ama koje li je ovo vrste dragi kamen? Istog sam časa shvatio kako je vino sveukupan svijet i kako svojom sveukupnošću, baš kao i žena, isto tako daje mjesta zlu, podlosti, sumračnom paklu, a i treba ga dati. Hibridno grožđe, i od njega pripravljeno jetko i smrdljivo vino, nije ništa drugo do nespretno isprobavanje kako bi i on, đavao, napravio vino. Nikad od toga neuspjeliji pokušaj. Hibridno vino je piće puritanaca, pijetista, usidjelica, neženja, grabljivaca, škrtaca, zavidnika i podlaca. Kada mu zdrav čovjek osjeti miris, čepi nos, kada ga okusi, izbezumljeno počinje pljuvati i dere se sve dok ne ispere usta nekakvim normalnim pićem. Kažem, đavao je pozavidio vinskom umijeću Stvoritelja i odlučio da i sam napravi vino. U sve je to utrpao sebičnu gramzivost, osvetoljubivost, otrov, drskost, kreveljenje, kukavičku podmuklost, komičnu obogaljenost, sva nezgrapna ulja, i učinio ga je nevjerovatno plodnim. Hibrid zaista daje dvadeset puta veći urod grožđa od plemenitog čokota. Ali kome? Gramzivcu i škrtcu, onima kojima je važno da ga ima mnogomnogomnogo.
Mene nećeš prevariti, dobacio sam čokotu, odnosno onome koji ga je stvorio. Znam, i to pripada vinu, da smrdi i bude paklensko. To si ti. Tvoj genij je vještica. A dragi kamen mokračni kamenac. Kada se rascvjetaš, na tvoj amonijački smrad skupljaju se muhe zunzare. Ti si ateističko grožđe.
Krenuo sam kući, razmišljam sam o tome koje ću vino piti za večerom. Poslije mi je još nešto palo na pamet. Ovo se potonje vine i ne tiče grožđa, jer se i ne pripravljaju od njega. Radi se o krivotvorenome vinu. O prozirno-šećerastom-sirupastoj zbrčkoj, najordinarinijem nastraju od kojeg je strašnija sama lažna, našmikana, cmizdrava, nepodnošljiva, podmukla, požudna, pohlepna i histerična ženska.
Béla Hamvas
 
“Filozofija vina” napisana je 1947. godine, a objavljena je 1988. godine.
Na ovoj stranici je iskorišćen deo iz knjige, bitne teme za portal vinsketure.rs
Tekst koji je sada prvi put samostalno objavljuje pisan je virtuoznim i silovitim stilom,
s mnogo napatvorenog uvjerenja i ništa manje ironije i neodoljivog šarma.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 13:42

Poznati mađarski mislilac i esejista Bela Hamvaš napisao je jedinstvenu odu vinu – knjižicu "Filozofija vina" (preveo Savo Babić) koja ima tri osnovna dela: Metafizika vina, Prirodopis vina i Vinski obredi (kada, gde i s kim piti vino). Piti vino znači neposredno, čulima spoznati, iskusiti svet neposredno, a ne apstraktno, razumom. Vino je, kaže Hamvaš, "tečni poljubac", a pijenje vina je "najbliži srodnik ljubavi".
"Vino je povezano i sa erotikom, ženom i dragim kamenom. Jer ako je vino tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav, a žena je živo ljubavno biće" navodi dalje Hamvaš. U ovom ogledu o vinu navodi se i da mnogi obezvređuju pijenje vina, jer piju neumereno, halapljivo, na pogrešnom mestu i u pogrešnom društvu, vino koje ne priliči. Zato je važno znati kada, u koje vreme, s kim, na kakvom mestu i kako čovek treba da pije vino. "Leti pij u bašti, pod drvetom, ili na verandi, ako je velika žega, u hladovitoj sobi ili u podrumu", kaže Hamvaš.
Vino je, kako knjiga kaže, jedini lek za glupost, iskupljenje za sve grehe, Božiji dar, vino je ono što nas oslobađa. Dionis, bog vina, jeste osloboditelj. Piti vino znači odbaciti lažni život, licemerje, hipokriziju, odbaciti lažni moral i suzbijanje svoje prave prirode. Piti vino znači osloboditi se, živeti neposredno, čulno, duševno i umno. Himna vinu je himna slobodi, himna duši, erosu i zanosu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 13:44


Otrgne li vam se želja iz kućišta znatiželje i razvrgne granice ustaljenog, pogubnog a prividno najlakše prihvaćenog, možda će svjetlost pozitivnog a divlje stješnjenog u svima nama obasjati otklon od stvarnog, i prosuti nepatvoreno, i prosuti nedoživljeno, a snovima već izrabljeno.
Osjetit ćete pretakanje filozofije u vino, i vina u filozofiju, i bit će to jedno. Kaplje poništenja i kaplje sjedinjenja.
Jedno.
Jedna je ljepota. Jedna je prava vjera. Jedan je život. Jedno je zlatno doba. Jedna je čežnja… čežnja za odsanjanim a nedoživljenim.
Rasprostrt će Saturn svoje blagostanje i kao planet i vina postojanjem izboriti izbavljenje. I bit će sveto sve što jest.
I mi.
Premalo grešni da bismo svaku bezupitnost dovodili u iluzornu upitnost i previše suptilni da bismo bili izgubljeni, jer samo izgubljeni ne mogu ljepotu prepoznati.
I mi ćemo biti Jedno u toj ljepoti.
I vino je ono Jedno.
Lijeno vino… koketno vino… pričljivo vino… tragično vino…
Za starozavjetne mudrace samo zamka.
Za vinske narode bezgranična muza,…
za vjernike dio božanskog tkanja,…
za stare Grke put hedonističkih užitaka, blagodat koja ne hlapi a pijenjem se nevjerojatnim sjedinjenjem usana i duha uvijek iznova i ponovno iznova, nebrojeno puta porađa.
Rečenice ovog erudite ispisi su o vinu, o čovjeku, o zanosu.
O dugom tečnom poljupcu.
O ženi koju se ljepotom njena mirisa i duha pretače u dragi kamen i divljenje uhodava u jednu višu svjesnost i ljubav prema ženama i vinu boja snagom jake boje boeme i događa se zanos, jer događa se ljepota.
I poezija života odolijeva filozofiji života i u tom svevinskom raju i materija kao njegov surogat postaje dio Jednoga ili jedno u Jednom.
I ne može biti nadmoćna, jer toga više nema, i surovost se razbija o sprudove nadolazećih bujica i vino postaje stanje duha čijim se proticanjem čovjekove misli počinju preobražavati u riječi.
I riječ postaje vodilja.
I nismo više prosjaci životnog iskustva već narod muza u iskoraku stvaranja onog, nekad davno od Mojsija obećanog Hanana.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Pon 10 Okt - 11:18, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 13:52

"Usta su izvor neposrednog iskustva. Dete to zna: kada zeli sa necim da se upozna ono ti i strpa u usta. Covek to kasnije zaboravi. Mada tek onda saznam ko je taj covek ako sam mu se obratio recju iz svojih usta; o zeni sam pribavio iskustvo tek ako sam je poljubio; tek onda je nesto postalo moje ako sam to pojeo. Svet usta je mnogostuko neposredniji od sveta oka, od sveta uva, cak i od sveta ruke, bas zato je religiozniji, jer je blizi stvarnosti. Zato postoji duboka srodnost izmedju jedenja i ucenja, kao sto kaze Novalis. Zato je zemlja majka svih nas, ona nas hrani kroz nasa usta, a mi srastamo sa onim sto nam ona pruza.
Nasa usta imaju tri delatnosti; govore, ljube i jedu. O govoru sada, nazalost, moram da cutim, i o poljupcu, mada nerado. Samo toliko da kazem da sam ustima neposredno srastao sa svetom i u ovoj sraslosti moguce su moje tri delatnosti: ili dajem, ili uzimam, ili daljem i uzimam. Recju dajem; hranom uzimam; poljupcem i dajem i uzimam."
Bela Hamvas Filozofija vina








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Pon 10 Okt - 11:17

Béla Hamvas,Stabla

Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonya, tamo gde se dolina sužava s južne strane, gde iz boka brda strše stene, deset-dvanaest tona teške. Seme je palo između dve stene. Dok je deblo dosegnulo širinu koju su mu stene dopuštale, moglo je rasti gotovo bez prepreke. Ali to nije dugo trajalo. Onda se lipa napela u stene i razmaknula ih. Sada se na nju srušila odozgo stena poput kuće i pokrila je. Lipa se izvukla. Korenjem se uhvatila u donje kamenje i počela stenu gurati prema gore. Rasprsnula je kamenje koje joj je ležalo na putu. Na dva mesta, tik do debla, pale su zbijene mase veličine stola. Stablo ih je svojom korom prekrilo, razlilo se po njima poput žive lave i jednostavno je progutalo dvije zbijene mase. Razmrvilo je stijene ispod tako da ih je korijenjem obuhvatilo i pritiskivalo poput goleme zmije, dok se nisu ugušile, odnosno raspale na komade. Smrtnim je pritiskom, koji je trajao godinama, istisnulo iz njih svaki otpor. Sada lipa ima tri korena širine struka. Jedan, nakon više zavijutaka koje čini između gromada stena, neposredno prodire u bok planine. Drugi se koren grana na četrdeset-pedeset izdanaka, užasna šaka s pedeset prstiju, od čijeg dodira zastenje gromada stene. Treći je koren napola gol jer se kamenje osipalo uokolo, voda je isprala zemlju i korin je poput creva koja ispadaju iz rasporene utrobe. A iznad, stremi prema gore, u prostor, četverokatno ravno deblo, širine tri čoveka, povlačeći za sobom mnogo svojih grana i svog lišća te živi poput besmrtnog smeha.

Bilo bi dobro znati što je ova lipa, dok je još bila seme, mislila o sebi. Htela je postati pravilna i razmerna, poput svih stabala, idealno stablo, poput svakog bića – idealno biće. Ali nije bila sanjalica. Stiene bi smrvile sanjalicu. Nije bila ni luckasta. Luckasti bi od nestrpljivosti već pobjegao. Pobeći znači zanekati sudbinu. Sudbinu zanekati znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.

Mogu se videti takva sanjarska stabla koja zatvorenih očiju misle o životu kojeg nigde nema. Stabla uznemirena lica, potonula u skrivene zadovoljštine. Život im je previše loš, ne zato što je loš, nego jer je lakše izmišljati; kao da se zagrize u vlastitu sudbinu, kao što grabljivica zagrize meso, kao što puzavica uguši u mračnom zagrljaju sve čega se dohvati. Mogu se videti luckasta stabla koja poput bezumnika svijaju svoje grane i nerazumnim pokretima strše, izvode neprikladne plesne pokrete, ironiziraju sebe jer se ne slažu sa sobom. Postoje patetična stabla, ima mrkih, osamljenih. Ima stabala idiota, opscenih, perverznih, glupih stabala. Konačno, lica stabala ne mogu se pogrešno shvatiti.

Lipa iz Koloske herojsko je stablo. Nije lepo, ali životna snaga nigde nema takve veličanstvenosti – ni u Homera, ni u kipovima, ni u betovenovskoj glazbi, ni u ničeanskoj filosofiji, ni u cesarskoj sudbini. Ta nema bitka koju je sama bìla sto pedeset godina tu, na nepovoljnoj padini, usred žestokih kiša, ujedanja vetrova i odrona kamenja, među golemim gromadama, u uskom grlu doline. Trebala se napeti, izgubila je oblik, trebala se nagoditi, nije smela biti milosrdna ni trena; okrutnom mirnoćom, predviđanjem, izdržljivošću uspela je neprestance rasti, i danas, kada je već pobedila, nadišla svoju borbu, naborana, istrošena, obogaljena, ume se smejati, zdravo se smejati. Nakon svega, što bi joj iko još mogao reći o životu čemu se ona ne bi smejala? Čime joj mogu zapretiti? Čega se još može bojati? Može li se s njom dogoditi nešto od čega strašnije nije već doživela i svladala? Šta znači umreti? Što znači bojati se smrti? Više se ne boji. Nikad, ni za trenutak nije bila sretna, ali se smeje onima koji je zbog toga žale. Ne poznaje obilje. Počinak samo iz snova. Mir joj je nepoznat. I ne zna da postoji bogatstvo. Udobnost? Što je to? Mršavo, visoko, žilavo, očeličeno biće. S okorelošću zlotvora i obazrivošću mudraca. Da je čovek, živela bi život poput Atile ili Džingis-kana, ali bi jela poput Gargantue i smejala se poput Falstaffa, te tako mirno ubijala poput Borgie. Da je životinja, imala bi kraljevske osobine lava, krvoločnost tigra, snagu udava, mir slona, žilavost divokoze i sigurnost orla. Da je pesnik, pisala bi takve pesme da bi se zapalio papir. Da piše muziku, planine bi plesale. Da ljudi danas imaju osećaj za veličanstveno, ovo bi stablo imalo sve[tenika, mladog vitkog momka koji bi pevao i žrtvovao mu, u sjajnim bi letnjim jutrima stajao ispred njega, klanjao se i uzvraćao mu smeh.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Pon 10 Okt - 11:19

Prisećam se života kad sam mogao snatriti o budućnosti, živeti korak unapred. Bilo je vremena za jučer i za sutra, za planove i za želje, za pokušaje i pogreške. Bili su to, naravno, sasvim lični snovi. Želeo sam jako, snažno i daleko, razbacivao sam se odvažnošću i htenjem da ostvarim sebe, postanem taj Ja, dozovem onog pravog i jedinog mene,... ah...
Kakva je lakoća bila tada i patiti i plakati i mrziti i voleti. Padati i dizati se. Kako je lako bilo sebi raditi svašta i od sebe raditi bilo kog. Kako je tek lako bilo reći nešto i ne utopiti se u močvari banalnosti. Odviše lako.
Sada, kada žrvanj života melje neumitno snažno - postajem tiši. Ona lakoća stropoštala se do nogu poniznosti; postala težom. Nikakve krive reči više nema. Neodlučnog poteza. Više se ne radi o meni. Nosim život kao ranjenika na rukama kroz pustinju a imam vremena samo toliko da nađem vodu.
Moje ruke sada govore. Ja ćutim. Život počinje brigom o drugome.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Pon 10 Okt - 11:20

Neko izvesno vreme je prošlo te sad mogu sa određenim samopouzdanjem tvrditi kako sam odnos sa sobom - izgubio.

Dalek sam sebi. Daleko sam sebi ja. Daleko su drugi. Daleko su svetovi. Daleko su odmakle želje. Daleko je entuzijazam splasnuo i daleko su sećanja rasprsnuta. Daleko je i budućnost odmakla. I sve ono što je nekoć u meni tako živo plamtelo danas je tako daleko i strano postalo.
Jedino ona koja nikad stvarno nije bila tu, još uvek ostaje neposredno blizu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29833

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Sub 22 Apr - 11:21

HELIOZA I ABELAR - Bela Hamvaš - (božanski brak)


svom podsvesnom biću ženske prirode, u dubini psihe svakog muškarca
živi žena, Anima, dopuna muškarca; a ako je čovečica, u svom podsvesnom biću ona je muške prirode, u dubini psihe svake žene živi muškarac, Animus, dopuna žene. Sva ova shvatanja prihvataju nagonsko osećanje da je muškarac polovina žene i žena polovina muškarca, i samo njih dvoje skupa mogu biti zaokruženi, celoviti, savremeni, završeni i potpuni.
Ranije nisu svi zastupali ovakvo shvatanje. Kabala priča u jednom mitu da je Bog jedne noći uništio svet pre Adama, jer čovek nije bio dvopolno biće, slično njemu, nego je bio samo muškarac. Poštedeo je samo jednog čoveka i od njega načinio i ženu. Ovaj mit zna da se prilikom stvaranja sveta, kada je Bog načinio samo muškarca, zbila greška, i nju je naknadno trebalo ispraviti. Naknadna ispravka, žena, koja se pojavila kasnije, jeste zakrpa na opasnom mestu sveta. To je mit koji govori o idumejskoj noći.
Biblija kaže da je Adam, pre pojave Eve, živeo zajedno s više bića. Jedno i imenuje: zove se Lilit, koja je bila bajna neman. Iz odnosa Adama i Lilit rođeni su demoni. Adam, međutim, nije mogao trajno da živi zajedno s ovim čudovištem, tada se pojavila Eva. Poreklo Eve je, međutim, dvostruko. Po jednima reč znači: žena, odnosno supruga. Po drugima; Hevah znači biće koje je naopako izvrnuto.
Po Jakobu Bemeu čovek je u raju bio dvopolan, sličan Bogu. Kada je počinio greh, on je raspolućen, u njemu postojeća božanska žena uznela se do Boga: ta božanska devica beše Sofija. Za Sofiju su inače znali već i gnostici, čak i drevni Egipćani. Kao nadoknadu za Sofiju čovek je dobio Evu, ženu od puti. Božanska devica prirodna je polovina rajskog čovekovog bića. Ali ona ne živi na zemlji. Grešni čovek, koji se stropoštao u materiju, više ne može da živi zajedno sa Sofijom, sa devicom čiste duše, nego srazmerno svom počinjenom grehu dobija Evu. Eva nije prava i savršena dopuna čoveka. Samo je zamena Sofije, neko ko je samo nadoknađuje, i to loše, ko nije duh-duša, samo meso i krv i priroda i materija.

5.
Genijalni čovek, drevni mit i mistična intuicija jednodušno tvrde da je prisustvo žene u svetu iracionalna činjenica. Već samim tim izgleda da tome ide u prilog što se razilaze objašnjenja o metafizičkom položaju žene. Istina, postoji harmonično mišljenje koje tvrdi da je žena polovina muškarca, i da je njih dvoje skupa jedan; ali postoji i drugo mišljenje po kojem odnos dva bića nije takav kao dve polovine jedinstva. Razlaz shvatanja pokazuje da tu nešto nije u redu. Trebalo bi navesti još ceo niz kineskih, hinduskih i drugih mitova i mističnih tumačenja koji bi zastupali ili jedinstvo ili razliku. To nam sada nije cilj. Pouzdano je, počev od samog začela, u svakom čovek je postojalo i postoji neko određeno nespokojstvo: žena se bez ostatka uklapa u svet ili se ne uklapa, štrči ili ne štrči iz njega, često zbunjuje, uvek uzbuđuje, kao da svojim bićem nešto skriva, propust, kobnu opasnost, kao da to ne ume da sakrije dobro, jer njeno iracionalno biće samo pojačava opasnost, a time što je skriva, samo je čini zavodljivijom, a ona sama ne pripada celini sveta. Poreklo žene je sasvim drugačije nego poreklo muškarca.
Zabunu još pojačava što niko nikada još nije razumeo psihologiju žene. Pokušaji koji su se preduzimali u ovom smeru, više su nego žalosni. Većina polazi od Eve, žene-supruge, ili od Lilit, bajne, ili od Sofije, božanske device, čak i od životinjske ženke. Ne primećuju da treba da uzmu u obzir neki vid ženske psihologije, a pored toga i ceo niz drugih stvari: sirenu, majku, Atinu Palas i još mnoge druge. Osnova ženske psihologije, međutim, nikada ne sme biti humana ni ljudska. Jer ako su nas nečem naučile mističke teorije i mitovi koji se odnose na poreklo žene, naučile su nas da se žena ne sme i ne može razumeti s iste osnove s koje i muškarac. Čisto psihološko shvatanje je nepogodno i za razumevanje muškarca. Kod žene je savršeno beskorisno. O njoj ništa neću saznati iz takozvanih karakterologija. Žena čak i nije biće; više je gomila bića. Palas, Lilit, Majka, Sirena, Sofîja, Eva, žena idumejske noći, Anima. I ova bića su u svim ženama istovremeno prisutna i stalno postoje i žive. Skrivene mogućnosti bivstva žene. Vidovi i praklice bivstva i bića ženske duše. Žena je verovatno prošla kroz ove stupnjeve, i ona u sebi čuva ove vidove. Arhetipovi ženske duše, rekao bi Jung. Ovom prilikom pak treba ukazati da ono što Jung naziva arhetipom još nije duša, već samo oblik ranijeg bivstva duše i uspomena koju je ona sačuvala. Arhetip je magijska formula koja se može prizvati, ali koja je, budući da je ostatak davno minulog bivstva, u današnjoj duši još samo demon, i zato je beskrajno opasno prizivati je. Tu opasnost danas priziva bilo ko koji ovakve arhetipove ženske duše, dakle ne delove, nego minule oblike bivstva brka sa samom ženom. I tu opasnost priziva i sam Jung, ukoliko arhetip poistovećuje sa ženskim bićem, i priziva je svako ko danas drži i smatra i misli i razume ženu bilo kao Evu, bilo kao Lilit, bilo kao Animu ili Sofiju.

6.
Svemu što su stvorili stari Grci mogu da prigovaram. Može se pretpostaviti da zbog nečega ne prihvatam njihovo pesništvo; ne prihvatam njihovii arhitekturu; njihovu filozofiju, mitove. Mogu da kažem kako je ovo ili ono bolje, savršenije, čistije, toplije, istinskije i uzvišenije. Ali ima nešto čemu uzalud prigovaram. To je grčka skulptura. Uzalud je ne prihvatam. Od grčke skulpture ne postoji viša, savršenija, ljudskija, čistija, istinskija skulptura. Verovatno je nikada neće ni biti. Jer u sve ono što je helenstvo stvorilo umešala se neka smutnja, dvosmislica, pretvornost, nasilje. U skulpturu nije. Meni samo grčka skulptura omogućava da stanem oči u oči sa božanskim čovekom. Zato na sve ono što je helenstvo stvorilo mogu da stavljam prigovore, a grčku skulpturu moram da prihvatim bez ostatka i bez objašnjenja. Neki drugi narod, doba, vreme, rasa, mogli su stvoriti istinskiju sliku o božanskom čoveku u pesništvu, u filozofiji, u svetu istorije ili javnog života. Helenstvo je jednom i zauvek i konačno i neopozivo u skulpturi sagledalo i ostvarilo božanskog čoveka. Jedini predmet celokupne grčke skulpture jeste: božanski čovek. Jedino je ostalo mesta za imitiranje ili za poštovanje, za drugo ne.
Među grčkim skulpturama je veoma mnogo ženskih figura, devojaka, Afrodita, koje već stoje bez odeće, a negde pored njih je veo, ili se upravo razodevaju i nešto upućuje da se pripremaju za kupanje. Kupanje devojke pre svadbe nikako nije zdravstveni ili higijenski čin. Ako ništa drugo, poseban naglasak predstave uverljivo potvrđuje vanredan značaj religioznog rituala. Lako je pomisliti da devojka svoje procvalo telo želi da preda čisto prilikom prvog zagrljaja. I situacija bi zaista bila takva kada iz skulpture ne bi zračila natprirodna svetlost. Grčka skulptura nikada nije čovek, nego uvek i u svim slučajevima božanski čovek.
Mala deca često veruju da zvezda nije Suncu slično nebesko telo, nego da kroz mali prorez tamne zavese noćnog svoda svetli svetlost drugog sveta. Kroz skulpture devojaka koje se spremaju na kupanje kao da je otvoren ovakav prorez, i da se on otvara u natprirodni svet. Svaka skulptura je poput jedne zvezde. Skidanje odeće je simbolično i religiozno; znači da devojka skida odeću pre svadbe, ne tkaninu, nego odeću koju nosi njeno istinsko biće, ona svlači prirodu. Ona svlači, odnosno spira sa sebe sve što nije ona sama.
Da li zato da u zagrljaju zaista ona bude? Ovo objašnjenje odbacuje samu stvar. Ono o čemu je ovde reč stalno nas vraća prvoj misli. Predmet grčke skulpture je božanski čovek. Predmet skulpture devojke jeste božanska devojka. Ova skulptura je božanska devojka. I kada se ona svlači, taj magijski akt nije ništa drugo do magijski pokret skulptora kada on sa žene skida ljudsku-materijalnu zavesu, lako je odstranjuje i pokazuje božansku ženu.
Mistično kupanje veoma liči na smrt kada psiha ostavlja svoju odeću i spira sa sebe ono što pokriva njeno biće. I mrtve treba oprati pre nego što se predaju gospodaru drugog sveta. To je simbolično kupanje. Što se prirodnosti tiče, nikakvog smisla nema kupanje mrtvaca pre sahrane kako bi se leš u zemlji raspao. Kupanje pre sahrane i pre svadbe mistični je ritual rastapanja svih velova. I mlada Grkinja, kada uzima kondir, izlazeći iz odeće da bi se oprala, odista i istinski jedan jedini put u svom ljudskom bivstvu ostaje savršeno bez odeće, ona je potpuno skinula sve što nije ona, i sprala je sa sebe sve što ne pripada njenom biću.
U tome je objašnjenje nadzemaljske svetlosti skulptura devojaka; zato izgleda kao da je kroz skulpturu, kroz maleni prorez koji je nastao na tamnoj zavesi prirode, zablistala čista svetlost. Grčka skulptura devojke predstavlja onaj trenutak kada žena u svojoj mističkoj kupki spira sa sebe prirodu, i pojavljuje se blistava i božanska psiha. Ono biće koje je zaista ona sama, ono biće koje se sprema za svadbu, koje istinski sudeluje u svadbi, koju čeka zagrljaj muškarca? Zato tako blista skulptura, zato je takva kao zvezda, zato izgleda kao da se kroz nju vidi drugi svet? Ne. Ona svadba na koju se sprema božanska Psiha, nema nikakve veza sa zagrljajem muškarca. Nema zato što devojka ne spira sa sebe prirodu, i ne pokazuje se zato u svom božanskom biću. Smisao svadbe je sasvim drugi. Bestelesna eterska Psiha već je odbacila sa sebe tkaninu, mistična tečnost nalazi se pored nje u kondiru, i njome će sprati kosu, kožu, put, mišice, rastvoriti oblike, i od nje neće ostati ništa opipljivo. Blistava Psiha zrači iz skulpture i sjajka na njoj. Profano i podlo oko, kakvo je oko modernog čoveka, ne shvata baš šta je ta božanska svetlost koja daleko prevazilazi običnu lepotu, i zrači s ovih mramornih devojaka. Objašnjavaju je majstorstvom, ukusom, znanjem, talentom. Nikada majstorstvo, ukus, znanje, talenat nisu stvorili nešto što prevazilazi prirodu. Ono što sjajka u devojkama, to nije lepota materije, forme, čari, proporcija. Verovatno da sve to nema nikakve veze s lepotom. Oko ogrubelog čoveka vidi samo poželjnu ženu. A što je neobično, ova žena i nije poželjna. Ova žena je žena. Ova žena je Psiha, ova Psiha je žena. To je izvor žene. To je poreklo. Ovo je mogućnost uvida u nematerijalno blistanje, u drugi svet, u večnu i nebesku svetlost iz koje je žena rođena. To je onaj tren kada se čovek susretne, oči u oči, s božanskim poreklom žene. Ni trenutak se ne sme smetnuti s uma da je jedini predmet grčke skulpture božanski čovek, a Grkinja je božanska žena.
Čarobni i zavodljivi oblik ženskog tela ovde je isto tako forma i sredstvo i materijal izraza kao i sam mermer. To je onaj kosmički i prirodni ugovoreni znak uz čiju pomoć shvatamo o čemu je reč. Ali sama skulptura nije telesna, kao što nije ni od materijala niti od mermera. Skulptura je od Psiha, i Psihe je prikazana u trenutku kada žena mističnim kupanjem sa sebe spira prirodu, i pojavljuje se u svojoj izvornoj i drevnoj božanskoj suštini, jedan jedini put u životu.
Grčki mit priča da kraljica bogova, Hera, svake godine kupanjem ponovo stiče devojaštvo, kako bi ga svom mužu Zevsu svaki put iznova žrtvovala. Boginja Hera je znala da će ako sa sebe spere prirodu i preobrazi se u Psihu, opet postati pra-žena, pra-devica, nevina kao svetlost, kao zvezda. Vraća se svojoj izvornoj ženstvenosti, preuzima na sebe prvi oblik žene, njeno prvo biće, vraća se obnovljena i obogotvorena.

7.
Psiha koju predstavlja mermerna Grkinja potpuno je i savršeno drugačija od duše muškarca. Nije njegova dopuna, nije njemu odgovarajuća, nije njegov pozitiv, nije njegov negativ, nije njegova polovina. Poreklo žene je savršeno drugačije od porekla muškarca; Psiha žene je savršeno drugačija od muškarčeve. Ima onih kojima bi se možda dopalo kad bi se ova Psiha mogla nazvati emocionalnom. Žena je biće-emocija, jer ne razmišlja, ne ume da uvidi, samo voli, mrzi, oseća naklonost ili nenaklonost, brizne u plač, prasne u smeh, tuguje - povija se, menja, lebdi, kao toplota, mlakost, hladnoća, kao glas, kao osećaj, kao muzika. Ima onih koji bi voleli da kažu da ženu ne karakteriše osećanje, nego osetljivost - zato što tako brzo shvata sve što takne i odgovara tako tanano kao cvet; osetljivost nema nikakve veze sa čulnošću i čulima, osetljivost nije prirodno svojstvo, nego svojstvo psihe. I zato je žena sposobna da toliko bude istančana, ali i da ogrubi, da se toliko oplemeni, ali i da se sroza, jer proživljena sudbina dotiče osetljivije biće, i što ono proživi, sudbonosnije deluje.
Ni emocije, ni osetljivost nisu osnovna svojstva ženske psihe. Za muškarca bilo ko mirno može reći da je misao ili akcija, ili duh, ili stvaranje. Na neki način, u aktivnom smislu, to je razumljivo. Ako i nije tačno pogođena suština, nije potpuno ni promašena. Ako se za ženu kaže da je emocionalno biće, osetljiva, ili bilo šta drugo, suština ni iz daleka nije dotaknuta. Postoji jedna jedina reč koja bez ostatka obeležava ili može da obeleži žensku psihu i biće žene, a ta reče jeste: žena. Ništa drugo. Nikako se drugačije ne može razumeti, i ova reč nema preneseno značenje, i žena se ne može nazvati prenesenim značenjem. U tome se, naravno, nalazi da u sudbini muškarca postoje i drugačije prvorazredne stvari, i sve one prethode njegovom polu. U ženi - na prvom mestu jeste pol. Ali kod žene to što je pol svet, cilj, apsolutno i sudbinsko, nalazi se u njoj samo kao i sve drugo: osećanje ili osetljivost. Žena je po svojim svojstvima mnogo viša i beskrajno drugačija. To što je ona žena ne može se ničim drugim zameniti, i ta reč se drugom reči ne može zameniti. Žena se ne može ni izvesti, ni razumeti iz muškarca, iz prirode, iz sveta, iz ženke.
Znanje o muškom biću postoji i moguće je. Ako čovek ne uzme ništa drugo u obzir do samo ogromnu gomilu knjiga iz moderne karakterologije, i onda je to znanje značajno. Ali u celom znanju karakterologije nema ni jedna jedina rečenica o ženi. Čak iz cele psihologije celokupne svetske literature ništa ne mogu da saznam o ženi. Žena nema istoriju, nego mitologiju; u odnosu na to i njena je psihologija mnogo jednostavnija. Što znači da je neposrednija. Što opet znači da je bezgranično teža.
Blistavo zvezdano biće mermernih Grkinja i njihova sjajna psiha znaju i to. Nema mogućnosti za zbrku. Ništa drugo ne mogu smatrati ženom već samo ono što stvarno jeste žena. I nikakvu ženu ne mogu smatrati drugim, samo ženom. Ta svetlost i to nadmaterijalno i to zaslepljujuće blistavilo, to je bestelesno biće - to je ženska psiha, u tolikoj meri čak da kad bi skulpture nestale, i njihovi se oblici rastočili, ni tada se ništa drugo ne bi moglo reći, jedino: žena.

8.
Reći da je ljubav sjedinjavanje raspolućenog bivstva, isto je tako pogrešno kao i da je ljubav jedan plus jedan. Ljubav nije simetrična. Nije verovatno da ispravno misle Svedenborg ili Velkiš, ili Jung kada vezu muškarca i žene zamišljaju potpuno srazmerno: ništa neobično se ovde ne zbiva, samo se, kao što piše u platonovskom mitu, susreću dve polovine bića koje su bogovi zbog ljubomore raspolutili. Misterija ljubavi jeste upravo što se savršeno drugačiji muškarac i savršeno drugačija žena, čija situacija u svetu, poreklo, priroda, figura, cilj, sudbina jesu savršeno tuđi i drugačiji, ova dva međusobno potpuno asimetrično postavljena bića, njih dvoje se susreću i stapaju u jedno. Da životinjski svet sjedinjuje u seksu bića koja su simetrično raspoređena desno i levo, gore i dole, na pozitivnoj i negativnoj strani, to je možda i moguće. Ali da ljubav kod čoveka stapa ujedno baš različite svetove i biće, to je sasvim izvesno. Jer, ako bi to bilo samo sjedinjavanje figura koje se međusobno dopunjavaju, jedva bi se domašila ona žudnja koja prožima i obuzima čoveka do njegovih metafizičkih korena, koju svaki čovek treba da proživi, i ako ne proživi, ostaje siromašniji od slepog prosjaka. Neočekivano čudo i nezamisliv tren u misteriji ljubavi upravo jeste da oni koji se stope u jedno, ni ne pripadaju i nikada nisu ni pripadali jedno drugom. Objašnjenje ljubavi u prirodi niko neće naći; u prirodi postoji samo seks. Da bi planula ljubav potrebno je božansko uplitanje, i bez njega se ne mogu susresti međusobno različita bića i svetovi.

9.
Sasvim je izvesno da je poreklo ljubavi drugačije od porekla seksa. Ljubav je veza božanske žene i božanskog muškarca; i u ovoj vezi dva bića koja su po poreklu, po vremenu nastanka, po metafizičkoj suštini sasvim drugačija, ne mogu se izjednačiti, niti svesti na jedan imenitelj, susreću se i stapaju u božanskoj misteriji. Nasuprot tome seks je međusobno dopunjavanje srazmerno i simetrično podeljenih prirodnih bića. Kant je u pravu, samo jedan muškarac i jedna žena čine jednog celovitog čoveka - u prirodi. Susret božanskog muškarca i božanske žene u ljubavi nije jedna celina, nego više od toga. Više za onoliko koliko je Bog više od prirode. U ljubavi su se susreli i stopili muškarac i žena, to je mistično uzajamno stapanje dve stvaralačke psihe. Iz seksa potiče novo prirodno biće; iz ljubavi potiče nova psiha. Ako se dva prirodna bića sjedinjuju bez ljubavi, onda se spajaju čisto prirodna bića. To je slučaj životinjskog sveta, možda. Ali postoji ljubav koja je susret i svadba dve psihe bez telesnog dodira. To je ljubav čiji je plod nematerijalna psiha.
Čovek brka ljubav i seks. Često drži za nešto da je ljubav, što je samo seks, i veruje da sve bez izuzetka mora da se završi seksom. I čovek veruje da bića konačno stvara seks. Suštinu stvara ljubav, seks samo dodaje onu odeću koja je samo na teretu i koja ionako treba da se skine. Stvarati umeju samo dve psihe, i to je ljubav koja stvara i bez telesnog dodira. Kada seks potone, zaboravljen, kada drugo božansko biće potpuno obuzme dve psihe takvom snagom, kada čak i svaki dodir ili čista misao približavanja izgledaju sramne, užasne, kada drugo, strano, nepoznato biće zapali vatru koja poput munje sevne iz prirode, to je u psihi-ljubavi trenutak oplođavajućeg začeća.
Nek niko ne poveruje da je taj trenutak redak. Svako, samo ako nije proživeo sudbinu sasvim potopljenu u tami, seća se plamenih trenutaka, noću sam u svojoj sobi ili na podnevnom suncu u šumi, ili na vrh brda, ili na moru, leškareći u letnje popodne na travi u mirisnom voćnjaku kada se božanska žena nalazila bilo na nedostižnoj udaljenosti, bilo na dohvat ruke, svejedno, toliko ga zanoseći da je nešto navrelo u njemu, a žena ga je shvatala i primala, čak i ako je bila na stotine kilometara daleko.
Od skulpture božanske Grkinje ništa neće razumeti onaj ko nije doživeo trenutak psihe-začeća, i ne zna da se devojka priprema za ovu svadbu. Zato ona kreće u mističnu kupku da bi otopila sa sebe sve ono što bi moglo stajati na putu njenoj psihi-svadbi. Mnogo više psiha se rađa iz ovakve nevidljive, natprirodne ljubavne svadbe, nego prirodnih ljudi iz seksa-svadbe. A ove psihe nastanjuju božanski prostor sveta - prostor čija svetlost preko mramornih devojaka, kao kroz malene proreze, zasvetluca kroz tamnu zavesu.

10.
Prirodni akt seksa potpuno je nezavisan od ljubavi. I kada je prva psiha iskoristila susret prirodne sperme i prirodnog jajašca kako bi se i ona sama preko toga pojavila, živela i zauzela svoje mesto u prirodi - ova Prva Duša je božansku psihu-ljubav povezala sa seksom prirode i pukim razmnožavanjem, što je srozalo ljubav i ukaljalo je seksom. Stvaranje i razmnožavanje su dve različite stvari.
Brkanje ljubavi i seksa jeste nezakonito spajanje procesa koji spadaju u dva sasvim različita sveta. Neobično je da ni jedno od tri temeljna znanja čoveka, ni genije, ni drevni mit, ni mistična intuicija, nisu posvetili pažnju ovom elementu od nečuveno velikog značaja. Ali tim pre, tim više i tim češće njegovim posledicama. Još od doba nezakonitog spajanja postoji strah od uzajamnog kaljanja u ljudskoj ljubavi, podjednako i u muškarcu i u ženi. Hrišćanstvo to naziva praizvornim grehom, ali to je samo naziv. Svi znaju za njega, čak i oni koji za taj naziv nikad čuli nisu.
Smisao božanske misterije ljubavi zatamnjuje se u seksu; i seks postaje smetnja dva raznorodna tvoračka spajanja sveta. Ljubav i seks, zbrkani na način kakvim ih čovek živi, zabranjeni su magijski akt koji uvek iznova daje priliku da ga nelegalno iskoriste sve nova i nova bića za prodor u prirodu. Iz magijskog akta rađaju se sve same Prve Duše, što znači napola elementarna bića, napola pak psiha-bića. Ova bića drevni mit vidi kao ribe-devojke, ljude-konje, jarconoge mladiće, i pticopere devojke. Karakteristična muška figura Prve Duše jeste titan; ženska figura jeste sirena.

11.
Za titana i sirenu bivstvo je plen. Oni žive da bi iz sveta poharali radost. Ova radost je uvek čulna, prirodna, materijalna i telesna. Prva Duša se baca bilo na zlato, bilo na moć, bilo na slavu, bilo na umetnost, bilo na znanje, bilo na drugi pol, bez izuzetka uvek misli da nešto treba da zgomila, i veruje da to gomilanje, to bogatstvo predstavljaju zadovoljstvo i uživanje. Prva Duša živi zato da bi gutala život - zbog toga je čulna i zbog toga je grabljiva.
Ko veruje da je današnji odnos muškarca i žene, odnos titana i sirene, on se vara. Cela Evropa od početka ne zna za drugačiji odnos muškarca i žene, samo za titana i sirenu. Nije zalud evropski duh nazvan faustovskim. Faust je još uvek simbol: ostareli mag koji se prodaje i zlu da bi se, podmlađen, bacio na čulne čari sirene. To je pravi Evropljanin, čist titanski seks, koji u drugom polu vidi samo uživanje i plen.
Ne treba ništa raditi, samo obratiti pažnju kada Evropljanin gleda ženu - kada je pogleda. Ovaj pogled je već dodir. Gleda uživanje. Opipava. A žena se istinski kupa u tom pogledu - i ono što se ovde zbiva upravo je suprotnost mističnom kupanju: ona nabacuje na sebe sve ono što je mermerna devojka sprala.
Može se postaviti pitanje ko je ideal muškarca? Lilit, sirena, zavodnica, čije je biće obeznanjenost, vrtoglavica, opojnost, uzbudljivost, očaravanje, opsenjenost - ona je bajna. Žena ovde i ne znači ništa drugo do simbol čulnog uživanja. Ona služi samo zato da bi se poharala njena telesna draž, zatim može da ide u manastir (Hamlet) ili u tamnicu (Faust). Žena je sirena. I to je postala. Nedostojna svog božanskog porekla, ona se prema svojoj drevnoj lepoti odnosi kao skorojević prema novcu; oseća je kao kapital koji izdaje pod najam kapitalista lepote, eksploatator njenog talenta - božanska žena je postala puka roba u rukama blasfemista, i najiracionalnija divota sveta zagnjurena je u kanalizaciju, i razmenjuje se za sitninu i prodaje na pijaci gde vrvi od muva.

12.
Ce mal d'être deux – piše Malarme. Tako je nastao brak savremenog čoveka, gde intimu zamenjuje navika, iskrenost - bestidnost. Taj užas da se bude dvoje, večito uznemiren, poremećen, uzrujan, nagrizan, podbadan, ujedan insektima, izranavljen i ukaljan pogledima i mislima. Brak: povezati ujedno titana i sirenu, koji posle nekoliko sedmica bestidnih orgija, puni čemera, shvataju da svom snagom žele da raskinu. To se onda naziva razočarenje. Titan i sirena, kada primete da su poharali što su mogli, hoće da pobegnu, žele nov plen. Nisu našli ono što su tražili, misle i kažu. Prirodno. Ono sto su tražili, toga jednostavno nigde nema. Hteli su zadovoljenje. Ali zadovoljenje ne ume da da titan sireni, ni sirena titanu. Nema zadovoljenja u svetu Prve Duše. Tu postoji samo prosta opijenost. Kada se zamore i treba da ostanu skupa, sledi neurastenija: ce mal d'être deux – užas da se bude udvoje. Nisu više u stanju da sami ostanu uravnoteženi, čisti, vedri i svetli. Svaki dan svakog časa nanose i primaju žestoke udarce. A onda sukne jedno i posrće prema drugoj ženi; sukne drugo i baca se na drugog muškarca. Ali pošto isto traže i zahtevaju, isto i dobijaju. Veruju da postoji negde muškarac ili žena u kojima se neće razočarati, koji ce ih zadovoljiti i s kojima će biti srećni. Naravno, pod srećom oni podrazumevaju čulna uživanja i njihovo produžavanje u beskraj. Poneki veruju da su loše birali i da su ono pravo propustili. Pokušavaju ponovo. Ali vide isto, dobijaju i žive isto. Jer isto to očekuju i zahtevaju i žele. Nikada im ne pada na um da ne treba želeti drugog muškarca i drugu ženu; ono drugo što se može i treba želeti, to je odista sasvim drugačije. Nije uživanje i zadovoljenje. Dok to žele, neizostavno se posle izvesnog vremena javlja: ce mal d'être deux – užasna svest biti udvoje. Ljubav nije uživanje i nije sreća, nije zadovoljstvo, nije zabava, nije čulnost. A brak je to još mnogo manje.

13.
Mit kaže da je prvi muškarac živeo s Lilit. Lilit je ljubavnica. Sirena, žena čulnog uživanja, čisto žena seksa. Ali je ona dosadila prvom muškarcu i on ju je najurio. Tada je došla Eva, žena, supruga. To je početak braka. Osnova braka je sasvim drugačija od osnove seksa. Osnova braka je psiha-ljubav.
Za seks su potrebna dva bića: titan i sirena. Ništa više. To je dovoljno. Da bi se ostvario brak, pored dva bića potrebna je i saglasnost Sila. Nigde i nikada na zemlji nije živeo narod koji nije znao da je za nastanak braka neophodna božanska saglasnost i posvećenje. Seks je uvek ilegalan. Zato se krije ispod žbunja, u šumu, po mračnim ulicama i po prljavim dvorišnim sobama. Brak je legalan. Živi na svetlosti, javno je lep i ponosan. Samo višim posvećenjem čovek može postati bračni drug. Čak ni ljubav nije dovoljna. Ne samo zato što nema čiste ljubavi, nego zato što ljubav postaje čista upravo kada se s vezom muškarca i žene saglase božanske sile. Nikakva, čak ni najvatrenija ljubav ne može da se pobrka s brakom. Sklapanje braka se ne događa u prirodi, nego u svetu psihe. Brak sklapaju dve psihe. Sada nam već počinje da biva sasvim razumijiv smisao mističnog kupanja Grkinje.
Danas, u profanim vremenima, u doba građanskog braka, ovo zvuči kao jeftina moralna pridika. Građanski brak je kada država drskom arogancijom zamenjuje Boga i oseća se ovlašćenom da se njenim posredstvom sklapaju brakovi. Taj akt je zvanična dozvola za defloraciju. Zvanična, ali ne legalna. Brak ne postaje legalan pred državom i vlastima. Ali se i u naše doba još oseća da veza muškarca i žene sama po sebi nije dovoljna. Neophodno je neko više posredovanje, i oni se mogu susresti samo uz posredovanje nekog višeg. Upadanje vlasti u to više jeste bezobrazluk. Suština sklapanja braka nije u tome da je za to potrebna dozvola. Ne. Suština sklapanja braka jeste da on bude sklopljen u višem svetu. Susresti se i spojiti i zajedno živeti može se i sme se i treba samo u Bogu. Za to nema boljeg antiprimera od modernog profanog braka. Zajednički život čak ni slučajno ne može da uspe i samo je izvor neiscrpnih muka i nesreće i užasa. Ce mal d'être deux . Naravno, ovde nije reč o brakovima iz interesa i drugim sličnima. U braku iz interesa se bestidno ispostavlja da se sjedinjavanje nije zbilo u višem svetu, nego u materiji. Ali ni brak seksa nije ništa drugo do krajnji slučaj braka iz interesa: i on je isto tako susret odozdo i spajanje je samo donjih delova. Uslov susreta i stapanja nalazi se samo gore - iznad čoveka. Brak nije fizička, nego metafizička veza što kaže i mermerna devojka kada pre svadbe spira sa sebe materijalno, i sprema se da stupi pred Sile kako bi je dodir božanske ruke posvetio u misteriju.

14.
U braku se paralelno zbivaju, srastaju dva sjedinjavanja - samo jedan muškarac i jedna žena čine celog čoveka. Taj akt se naziva reintegracija, i to je vaspostavljanje jedinstva ličnosti drevnog čoveka.
Drugo je sjedinjavanje beskrajno važnije i bitnije: to nije susret dve polovine, nego mistično stapanje i tvorački trenutak božanskog dodira dve psihe. Ovaj brak nije reintegracija, nego divinacija. Ne uspostavljanje jedinstva, nego obogotvorenje. U ovom braku čovek i žena se ne razmnožavaju, nego stvaraju, odnosno sudeluju u božanskom stvaranju. Da bi se obogotvorenje moglo zbiti, zato postoji drugi pol. Zato muškarac ima ženu i žena muškarca. Zato postoje savršeno i potpuno drugačiji i različiti biće i svet. Treba prestupiti u taj nepoznati i drugačiji svet, ostaviti sebe i zagnjuriti se u drugačiji praelemenat. To je ljubav. To je samo-zaborav sebe i utapanje u drugoga. Uslov potpunog samo-odricanja nalazi se samo u drugom polu. U svakom svom činu i misli i svakom momentu svoga života umem da sačuvam sebe. Ne u ljubavi: ovde moram potpuno da se predam. Zato bića koja su vezana za svoje Ja - titani i sirene - ne mogu da vole. Sebe ne mogu da predam tek onako, bez daljnjeg. Ne mogu tako da ponovo dobijem sebe. Onaj koga dobijam više nije onaj koji sam bio. On je već više, bogatiji, jednostavniji, čistiji i božanskiji. To je tajna ljubavi. Treba da nestanem i da se poništim. I Bart kaže: poništiti se ne znači poništiti se malo, nego sasvim. Bez ustezanja, bez primisli, bez ustručavanja, bez opreznosti, potpuno se poništiti. Samo u misteriji se mogu obogotvoriti dva bića koja su se jedno u drugom poništila.

15.
Bezimeni besmrtnik je u prepisci Abelara i Helioze opisao kako ljubav dva bića, muškarca Abelara i žene Helioze, skida sa sebe seks, kao Grkinja prirodu, i kako se sjedinjuju u misteriji braka duše. To je jedini ostvareni i srećni brak u istoriji sveta. To je odvažna i neostvariva i nemoguća ljubav, ali ona traži i zapoveda i jedina je prava ljubav. Ono što ona govori nije primer, nije učenje, nije teorija: kao što ne želi novac, slavu, ne propisuje ni pravila, i ne poziva da je slede. Tako se dogovorila sa sobom i s Bogom. I tako i jeste.






Zahvaljujem se revnosnom čitaocu i
uredniku bloga MIKROTHEOS na poslatom tekstu.
I na nesebičnom učešću u širenju znanja.
Sfinga








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29833

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Sub 22 Apr - 11:23

POETA SACER - Bela Hamvaš

Sveti krug čuva samo jedan čovek:
...i svetac i prokletnik...
PESNIK


1.

Osvrćući se na poslednjih dvesta godina istorije, čovek jedva da može ili uopšte ne može da uguši izvesnu neobičnu zabrinutost. S kolena na koleno, planski sa sveta su nestali, odozgo prema dole, najpre kralj, potom redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik, pa ili su se izgubili zauvek, ili je na njihovo mesto stupila sporna, sumnjiva osoba.
Bilo je onih koji su želeli da ponovo uspostave poredak, kao što je Napoleon pokušao da kralju ponovo pribavi dostojanstvo. S vremena na vreme bilo je prvosveštenika i velikaša koji su želeli da spasu sveštenika i plemića. Našlo se i nekoliko državnika, naučnika, vojnika, umetnika. Sve je to, međutim, izgledalo kao izolovani poduhvat. Jer možda nisu nestale pojedine vladalačke porodice, nego kraljevski čovek; i nije izumrlo prvosveštenstvo i plemstvo, nego svešteničko i aristokratsko biće. I možda i nisu izumrli, samo su uzmakli i napustili svoja mesta. I možda to i nisu učinili iz slabosti, nego dobro razmislivši i uz trezvenu uviđavnost. Povukli se, jer čovečanstvo koje je postalo žrtva zagonetne tamne epidemije nije više zasluživalo njihovo prisustvo i postalo je nedostojno časti njihove vladavine.
Ali gubitak velikih ljudskih mesta i povlačenje velikih ljudi postaje sudbonosno užasno samo za onoga ko čuje kako masa zapada u tamnu epidemiju svaki put kad nestane mesto, kada ustukne veliki čovek, kada doživi krah pokušaj ponovnog uspostavljanja i propadne, kako masa kliče opijena trijumfom. Epidemija je započela na taj način što je svako bio pretendent na presto. A nastavila se tako što su svi počeli da ističu zahteve na sveštenstvo, zatim na aristokratiju, zatim na znanje. Nije to velika stvar, govorili su. Svako može da postane vladar, sveštenik, naučnik, umetnik. Svi smo jednaki. Svi znamo sve i ako ne znamo, naučićemo. Kao da se može naučiti kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo.
Kada su to kraljevi čuli, zahvalili su se; sveštenici, naučnici, vojnici, državnici takođe. Bilo ih je nekolicina koji su podigli svoj glas, te su ih raščerečili. Ostali su rekli; ako je to vama vladavina, budite vladari; ako je to vama plemstvo, budite plemići. Šta da rade? Kasnije je epidemija dobila već i jevanđelje i započelo je veliko prefarbavanje sveta unazad, ukaljati sve što je čisto, oboriti sve što je veliko, zgaziti onoga čija se glava uzdiže i zatrovati ono što je zdravo. Tako nestaje i nestala je država, nacija, narod, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, rat, plemenitost, igra, ukus, istina.

2.

"Der Tempel brennt, ein halbes tausend Jahr muss weit-errolen bis er neu erstehe" (Štefan George) - svetilište gori i mora da mine petsto godina dok se ponovo ne izgradi. Svetilište, sveti krug zajedničkog života, Temenos, gori. Tamna generacija je provalila i zapalila ga. Kraljevi i plemići i državnici i sveštenici i sudije i umetnici morali su da ga napuste. Od tada se život nalazi izvan svetog kruga: ukaljan i neposvećen. Nema središta, nema vrhovnog, nema dostojanstva - samo nagomilani plen, zavera. Nema odgovornosti, samo interes. Bespomoćnost. Odluka se obično tražila od bogova, kada je bila opasnost i nedoumica, uvek su narodni Delfi govorili šta treba činiti: središte je vrhovna odgovornost, Vlast, Gospodar. Svi Delfi su nestali. Temenos je razoren. Evo opasnosti i nedoumice i nema odluke, nema smera, nema cilja, nema puta, samo batrganje, zbunjenost, zabluda, sram, beda, siromaštvo, užas, briga, greh, bruka. Svi koji su nešto znali, koji su nešto razumeli, koji su nešto smeli, ko je bio neko, sakrili su se. Der Tempel brennt.

3.

Sveti krug već samo jedan čovek čuva: pesnik. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je sam prihvatio zadatak; ili je samo bio poslednji i kad su svi otišli, rekao je: izdržaću. Ili će konačno i on otići i niko neće nastaviti i čuvati Temenos.

4.

Od trenutka kada je u svetom krugu pesnik ostao sam, vladavinu kralja, dostojanstvo velikaša, ritual sveštenika, borbeni nagon vojnika, pravednost sudije, strast traganja naučnika morao je da prihvati, sve zadatke umetnika viteza, lekara, proroka, filozofa - od tog trenutka pesnik je prerastao pravog pesnika.
Ranije smo se mogli zadovoljiti istorijom književnosti koja je govorila da je pesnik izraz nacionalnog duha. Jer ranije pesnik zaista i gotovo isključivo i nije bio drugo do izraz. Mada ne uvek, ali veoma često, političko biće koje izražava svet ili klase ili sloja, ili naroda. Izraz je shvaćen na sledeći način: duh, slika, osećanje bili su dati gotovi u naciji, pesnik je nalazio reči za njih i narod je samog sebe razumeo. Ukoliko je govorio novo, mogao je biti izraz samo date stvarnosti. Ako su narod, vreme, klasa naginjali revoluciji, on je pevao o revoluciji, ako je ugušena, o ugušenju, ako je slomljena, o porazu, ako je bilo nade, o nadi. Uvek to i samo to što je bilo. Pesnik je bio izraz.
Zatim je usledilo razdoblje psihologije i pesnik je objašnjavan psihologijom. Političar je postao genije. Psihologija je odvojila običnog čoveka od darovitog i istraživala je stepene darovitosti. Velika darovitost je genije. On se može dokučiti na taj način ako bude shvaćen. Ako mogu da ga shvate. Sasvim nije moguće nikada, jer je genije po kvalitetu drugačiji nego običan čovek. Pesnik je viši psihološki kvalitet.
Ove dve teorije je pokušala da poveže istorija duha. Povezala je izraz i genija i rekla da je pesnik onaj koji preživljava i sažima. U njemu se sustiču istorijska razdoblja, pogledi na svet, postupci i duhovne struje. On doživljava svet kao celinu u istoriji, sažima ga, obuhvata ujedno i ovekovečuje. Zbog toga je pesnik beskrajno važniji s gledišta istorije i duha, nego vladavina, rat, ili otkriće. Pesnik je istinski zalog istorijskog duha.
U morfologiji kulture opet se javlja nova teorija. Pesnik je ovde tvorac kulture. Poezija je činilac kulture, kao pravo, religija, umetnost i duh. Kultura je sve stvorila počev od kajiša sandala do ideje o besmrtnosti: poezija se smešta negde između ovo dvoje. A ko je pesnik, neizvesno je; ali celina kulture zahteva da postoji kultura isto kao i odeća, novac, ili Bog.
Nevolja ovih teorija nije što su one nespretne i bez fantazije i glupe i naivne i nezgrapne i lažne i primitivne i neposvećene. Jer su takve nedvosmisleno i bez izuzetka. Ni jedna od njih ne razume šta je poezija. Svaka ga shvata kao pasivan akt: izraz, rezultat psihološkog kvaliteta, doživljaj, sažimanje, činilac koji stvara kulturu. Upravo zbog toga u ovim teorijama ne može se i ne sme gledati drugo do li uzaludni pokušaj neposvećenog čoveka mase da razume pesnika. Naprotiv, sve ove teorije nisu drugo do nagon koji izvire iz zavisti bića mase koja time što pokušava da razume pesnika, obara ga na sopstveni nivo i hoće da ga izjednači sa sobom. Tout comprende c'est tout mépriser. Shvatanje izraza, genija, doživljavanja, sažimanja i stvaranja kulture jeste osveta tamne generacije. Ali još dalje: ove teorije sve bez izuzetka, oprezno, upravo neće da zapaze da je jedino važno: aktivitet pesnika.
A na koncu je najznačajnije. Teorije se objavljuju u zvaničnoj knjizi. I tamna generacija stvara knjigu da bi opravdala sebe: jer samo ono što živi to je upravo suprotnost onome iz knjige. Ono mnoštvo pompeznih teorija koje objavljuje o pesniku, samo su prazne priče, neozbiljne, jer su savršeno irealne i u stvarnosti niko u njih ne veruje. U stvarnom životu pesnik nije izraz, niti on preživljava, niti ostalo, nego je prosto luda. Luda je zbog toga jer se ne bavi novčanim prihodima, ne trudi se da dođe na uticajno društveno mesto. Nur Narr, nur Dichter - kao što kaže Niče. To je shvatanje koje izvire neposredno iz mase, to je opšte, to je javno mnjenje. Pesnik je, kaže se s premoćnom podrugljivošću, nadmoćnošću, prezirom i uniženjem: pajac, ništa drago.

5.

Krajem prošlog stoleća situacija se počela otkrivati. Našli su se izolovani krugovi koji su iz mase odlučno i namerno istupili, krugovi koji su videli da Temenos bukti i da bi sačuvao sveto mesto, na svom mestu je ostao jedino pesnik. Ali su videli i to da ako on hoće da dostojno ispuni svoj zadatak, pesnik mora da probudi svoju samosvest. Treba da zna ko jeste. U dosadašnjim teorijama zapažena je ili nedarovitost koja nije umela čak ni da se približi onome što je želela da objasni; ali je zapažena i podmukla osveta koja je htela da pesnika učini izrazom, kulturnim činiocem, znači zavisnim, sredstvom, čak se znalo i to da pesnika na koncu svi ipak smatraju za pajaca.
Jedan od izolovanih krugova, "Krajs" okupljen oko Nemca Štefana Georgea, prvi je počeo da shvata pesnika u njegovom istinskom biću i poeziju u njenoj punoj stvarnosti. Slika koju je stvarao nije potpuna. Krug Georgea u svom shvatanju vidi još samo pasivitet. Već zna da ono od čega zavisi cela sudbina, ne pripada samo pesniku, nego i narodu, i čovečanstvu: Temenos. Mora postojati vatra, crkva, krug, mesto koje čovek posvećuje bogovima - magijski prostor gde čovek ulazeći izuva sandale, jer je to sveta zemlja – gde ljudski svet prestaje, - gde gori vatra duha, - gde čovek više nije čovek, - nego kosmičko čedo vasione, - gde, kao što piše Malarme: naše biće postaje autentično. Jer se poredak, lepota, uzvišenost, plemenitost čovekovog života čuvaju u Temenosu.
Krug Georgea razume zadatak pesnika u tome što je: Služba i Vladanje. Jer samo onaj ima pravo da vlada ko sebe podredi; samo onaj je dostojan vladanja koji služi. Služi narodu - ako i ne ovom narodu - bogovima, duhu, čistoti, radu. Poezija je ovakva služba visokog reda. I vlada duhom, narodom, lepotom i svetom. I ta vladavina je poezija.
Čuvar Temenosa je vladalac i sluga. I pesnik ovim služećim vladanjem čuva srediste čovekovog bivstva, "Večno carstvo". Malarme kaže da je to germe final čovečanstva. Čuvar svete baštine čovečanstva, božanskog bivstva, - kome služi i u čije ime vlada.
Prema "Krajsu" sudbina pesnika je krug. Ako se u čovečanstvu pojavi pesnik, u krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto. A oni koji žive u svetom krugu, pak, osnivači su i prvi stanovnici Večnog carstva. Tako oko pesnika nastaje nova zajednica, prvo pleme novog i posvećenog naroda koji je središte Carstva.

6.

"Ko je u većoj meri od drugih izručen Silama, ili ko u pojačanoj meri raspolaže Silama, za druge je ljude objekt straha pun poštovanja. Svojom tvoračkom snagom i zapaljivom eksplozivnom materijom ispunjen, njegova okolina ga smatra toliko opasnim, čak strašnim da se u dodiru s njim primenjuju oprezni postupci, i smatra se za najispravnije, ako i ne potpuno, ali nekako ga uglavnom izdaleka zaobići."
To je biće sacer. Smisao sacera je dvojan: znači sveca i prokletnika, poštovanja dostojnog i sramnog, uzvišenog i bednika. U drevnim vremenima sacer je bio kralj. On je bio biće koje je, mnogo više od drugih, izručeno Silama i u mnogo većoj meri od drugih raspolagalo je Silama, stvaralačkom snagom i bilo je biće ispunjeno stvaralačko-razornom eksplozivnom materijom, strahovito-uzvišeno, koje u ime celog naroda održava vezu s gornjim svetom i koje je pred bogovima zastupalo ceo narod. Ali je sacer mogao biti prvosveštenik, izuzetni vojvoda, ili državnik, ili vojskovođa, koga su Sile koristile kao svoje sredstvo u pojačanoj meri. Sacer je bio sveštenik koji prinosi žrtvu, prorok, proročica, lekar, filozof, u kojima su delovale strašne i uzvišene sile sveta, sudbonosna kosmička dvosmislenost: stvaralački nagon i razorna strast, živele su u pojačanoj meri. Sacer je bio biće koje je bilo u isuviše bliskoj vezi s problematičnim, nesigurno blistavim, tamnim i visokim svetom Sila. Sacer je bio granično biće koje je među ljudima značilo i zastupalo božansko, među bogovima ljudsko i jednom je nogom bilo ovde, drugom onde, u dva sveta, s dvostrukim bićem, s dva lica, živelo je s dve odgovornosti i spajalo dva sveta. Zato mu se smelo približiti tek oprezno, razgovarati s njim tek određenim formama, po mogućnosti ga ne dodirivati i uvek ga oslovljavati imenom i titulom koji mu odgovaraju. Zato mu se smelo približiti samo savijenih kolena, oborene glave, tihim glasom, pokorno, u svečanom odelu, samo uz strogo održavanje određenih propisa.

7.

U svojoj velikoj knjizi Evola pripoveda kako je sacer-dostojanstvo drevnog vladaoca boga-kralja dospelo niže, u ruke prvosveštenika, kako je dalje tonulo među aristokrate, još niže u plemstvo, kako je padalo sve niže dok se nije izgubilo. Poslednjih dve stotine godina istorije bile su već potpuna i vidljiva katastrofa kada je nestao kralj, sveštenik, aristokrata, sudija, umetnik, ratnik i nije preostalo ništa drugo do samo ološ.
Niko više nije bio dostojan da bude sacer: da posreduje između ljudskog sveta i Sila i sveta Sila i ljudi, da ih aktivno poveže i označi. Niko više nije bio dovoljno uzvišeno-strašan za to da se prema njemu u dodiru s ostalim ljudima primenjuju propisi opreznosti ili da ga tiho, u svečanom odelu, ponizno oslovljava visokim imenom. Jedino pesnik.
Tako je pesnik postao potomak, simbol i čuvar kraljeva, prvosveštenika, vojskovođa. Tako je pesnik postao sacer, objekat straha pun poštovanja, tako su se u njemu ujedinili sveštenik, prorok, lekar, sudija, filozof, kralj, vojskovođa - svetac i prokletnik, poštovanja dostojnik i bednik, uzvišenik i sramnik: simbol prisustva Sila među ljudima.

8.

Nedavno se pojavila čudna knjiga o odnosu Getea i Šilera. Autor tvrdi da su nepokolebljiva smirenost i nadmoćna snaga Getea probudili u njegovom prijatelju ljubomoru, čak i više, ressentiment. Ne otvoren. Oči u oči i u svesnom dnevnom svetu prijateljstvo je izgledalo neizmenjeno čvrsto i istinsko. Međutim, u istinskijem i dubljem svetu od dnevnog, Šiler nije mogao da podnese bogatu slobodu geteovske prirode koja je bila bez smetnji i bez straha. Čak se to pretvorilo u zavist koja je u Šileru sve ostalo rešavala i određivala. Naravno, opet ne otvoreno. Ali ako bi bio svestan toga, prestravljeno bi ga odbijao i ne bi poverovao, toliko je njime ovladao resantiman koji ga je mrcvario da više nije ni umeo drugo da misli, stvara, oseća, piše, samo ono što je izviralo iz ove zavisti i što je bilo protivteža Geteovoj smirenoj i vedroj slobodi, bez smetnji i bez straha, i što je on krišom potkopavao. Zavidljiva ljubomora se nametnula egzistenciji. Postala je stvaralački činilac i ceo čovek je počeo da se kristalizuje oko ove tačke.
Uvek je nenadoknadiva katastrofa ako neko nešto ne može da asimiluje. Šiler je počeo da gubi Šilera i postajao je samo negativni Gete, ali takav negativni Gete koji bi mirno mogao reći ono što i Niče za ovakvo biće: auh mich schuf der ewige Hass - i mene je stvorila večna mržnja. U ovoj egzistenciji sudbonosno je da biće već potpuno gubi sopstvenu težinu i postaje sasvim antiteža i to antiteža onoga koga duboko i silno mrzi. Postaje njegov prepis i kopija; jer u skrivenoj dubini se divi svom prijatelju i to oduševljenje je toliko moćno da ne dozvoljava da sopstveno biće dođe do reči. Nema snage za to da oduševljenju da slobodnog maha i ne može da kaže: zadovoljstvo mi je da živim u senci ove veličine. Za to u njemu nema dovoljno poniznosti; isuviše je ohol. Titanski. Poštovanje i divljenje prepušta spoljašnjosti i prividu, u kojima prijateljstvo, onako nasuprot tome, smireno raste na dnevnom svetlu. Ali u istinskijim noćima bogatu i široku vedrinu prijatelja ne samo da ne podnosi, nego čak ni sopstveno divljenje prema njemu. Otuda je danju prijatelj bez rezerve i oduševljen njime. Međutim, podsvesno sve to ne prihvata i silni resantiman sve cepa. A noću pak razara sebe mrcvarećim otrovom, jer ne ume da bude tako slobodan bez straha. A opet to ne može da prihvati, jer se u svesti svojoj iznad svega divi prijatelju. Gete je u njemu prijatelj i suparnik - divi mu se i mrzi ga, oduševljava se njime i mrzi ga. Ali i jedno i drugo tako što jasno vidi neizmernu nadmoć svoga suparnika, kao što vidi i sopstvenu bespomoćnost. U svom očajanju, pak, već i ne može da misli na svoje uzdizanje, samo na razaranje drugoga. Toliko ga je zaslepila zavist sa slikama nacrtanim o nadmoći drugoga da se oseća poraženim i tako oboren - Acheronta movebo - priziva Donji svet.
Ako ovo i nije sadržina knjige, ali joj je otprilike to smisao.

9.

Treba odabrati takvo mesto s kojega se vidi zašto je odnos Getea i Šilera bio ovakav i zašto je morao biti takav. Mesto se ne nalazi ni u jednom ni u drugom od njih; ako bi se moglo, trebalo bi da se ispostavi da je jedan ili drugi bio "u pravu". Maločas pomenuti autor knjige sudi iz perspektive Getea i odatle zaista tako izgleda: jadni Šiler, pao je kao žrtva, jer nije mogao da se bez rezerve divi veličini svoga prijatelja. Naravno, moguće je stanovište koje glasi: svojom većom snagom, delotvornijom magijom svoga znanja, Gete je uništio blažeg i osetljivijeg, ali čistijeg i višeg Šilera. Možda bi se on mogao pozvati na odgovornost i zbog rane Šilerove smrti: uklonio je s puta jedinog čoveka koji mu je video karte, čije je čisto i detinjasto biće jedino bilo u stanju da prepozna i otkrije istinski smisao one čarolije kojom se Gete bavio.
Ovo objašnjenje bi bilo isto toliko lažno kao i prethodno. Umesan sud nije ni na jednom ni na drugom mestu, nego na trećem: mestu na kojem se nalazio Helderlin. U onom pesniku koga je svetlost dva prethodna toliko zamračila da nije ni primećivan, nepoznat, izgubljen je živeo svoj život i pisao svoje delo koga je Geteova smirena i slobodna vedrina isto tako pritiskala kao i Šilerov eterski polet i čistota.
Kako se moglo dogoditi da od njih trojice Gete bude najtrijumfalniji, Šiler manje i Helderlinu ništa nije dopalo od trijumfa, a od njih trojice, pak, upravo je Helderlin bio ponajpre pesnik, Šiler manje i Gete najmanje?
Prema klasičnom primeru antike pesnik je bio heroj i prorok. Drevnom dobu je odgovarala ovakva pesnička egzistencija. Napočetku 19. stoleća, s obnovom spoljašnjosti klasične poezije, nije se mogla, međutim, ponovo stvoriti pesnička egzistencija drevnog doba. Svetilište je gorelo i Temenos je počeo da se prazni. Trebalo ga je prihvatiti. Ko ga pak nije prihvatio, odbacio ga je. Pesnik je već bio sacer biće svetog kruga, koji je pred Silama preuzeo na sebe grehe naroda. Jedino su se u njemu nalazile one božanske sile koje su mogle da budu protivteža tamnim gresima.
Gete nije bio čovek koji prihvata. Čak je upravo bio čovek koji samo uživa. Faust koji je uživao, koji je sve otresao sa sebe da bi mogao ostati nadmoćno slobodan i bezbrižno vedar, neporemećeno smiren i neometano bez smetnji. Šiler pak nije zavideo bogatoj slobodi bez straha. Šiler je osećao nepodnošljivim da pesnik koji raspolaže tako božanskim sposobnostima, kao Gete, tako bez saosećanja odbija ono što je tada već morao da prihvati Poeta sacer. Šiler je samo počinio grešku što je verovao da samo Gete može izvršiti prihvatanja na sebe velikog magijskog akta. Smatrao je ispravnim ako čuvanje Temenosa i prihvatanje tamnih grehova prihvata Gete, veće i više biće od njega. Pored svog prijatelja, samog sebe nije smatrao dostojnim za ovu uzvišenu službu. Patio je što Gete to ne razume, ne zna o čemu je reč. Ili je još više patio, jer je video da je Gete vrlo dobro znao šta bi trebalo da učini, ali nije hteo da odustane od ličnog mira i beskrajnog instinkta uživanja, od faustovske žudnje za srećom i titanske strasti za radošcu, tamu je svesno izbegavao i pred potresnom suštinom svetske situacije je zatvarao oči, prećutao je, porekao, slagao. Gete je izbegao zadatak Poete sacera. Ali onaj ko izbegne zadatak, natovari ga drugome. Čuvanje Temenosa je tako između njih dvojice dopalo trećem: Helderlinu. Ko ne prihvata, taj prebacuje na drugoga, ko ne preuzima na sebe, taj stavlja na drugoga. Tako su njih dvojica, Gete i Šiler, prebacili, tako su preneli obavezu Svetog kruga na jedinog živog u tom dobu koji ju je prihvatio i uzeo na sebe, na Helderlina. Konačno je nastala situacija koja je zapažena tek stotinu godina docnije, da istinski pesnik nemačke klasike nije bio Gete i nije Šiler, nego Helderlin. Zašto? Jer ono što je Šiler ponudio svom prijatelju iz poštovanja: dostojanstvo čuvanja Temenosa, Gete je odbio. I dostojanstvo je palo na onoga ko ga je prihvatio. Ko ga je preuzeo na sebe i podneo sve što je došlo i bilo - sve grehove tamnine naroda. Er fernab fühlt allein das ganze Elend und die ganze Schmach, kao što George piše: u sebi samom on oseća svu sramotu i svaku bedu.

10.

Sredinom stoleća situacija je sve jasnija. Bodler već zna da nema izbora: pesnička sudbina već nije smireni izraz, nije genije, nije preživljavanje, zgušnjavanje, herojstvo, ni proroštvo. Biti pesnik znači prihvatiti čuvanje svih simbola ostavljenih i napuštenih ljudskih dostojanstava. Pesnik za sada mora da bude kralj, sveštenik, filozof, sudija, vojnik, državnik i to - nepodnošljivije od svakog zadatka - daleko, sam, osamljen, u tajnosti, bez slave, čak daleko držeći masu, skrivajući u sebi smisao svoga dela i ne izgovarajući ni jednu reč o značaju svoje ličnosti. "J'ai plus de souvenirs que si j'avais mille ans... je suis un cimetière... un pyramide, un immense caveau, qui contient plus de morts que la fosse commune — sudbina mi je tako teška kao da već živim hiljadu godina... groblje sam... piramida, golema provalija u kojoj je više mrtvih nego u kolektivnoj grobnici." Pesnik je grob pomrlih kraljeva, vojnika, umetnika, sveštenika, on u sebi čuva ljudsku veličinu sve do vaskrsenja. I o tome niko ne sme da zna: "être un saint et un héros pour soi-méme". Tajna. Ovu sudbinu je malo njih ponelo bez katastrofe.

11.

U sudbini poete sacera najteže je podneti nov odnos s narodom. Pesnik sudbinu naroda preuzima na sebe. Ovaj obred, međutim, mora ostati tajna, jer ako se otkrije, gubi se smisao misterije. Sem toga, čim se obred raskrinka i značenje pesničkog bića postane očigledno, narod ga smesta okleveta. Jer je narod već pao tako nisko da svoje grehove ne vidi; oseća se nedužan, čist i uzvišen. I kada ugleda pesnika preplavljenog preuzetim gresima, odjednom je prisiljen da prepozna situaciju. Zna da u poeti saceru vidi samog sebe. Zna i sada više ne može da porekne da živi u obesvećenoj sramoti. Kada bednik vidi patnika, "prokletnika", veoma dobro zna zašto bednik pati i još bolje zna ko je zapravo prokletnik. I onda se u demonskoj strasti buknulim gnevom baca na pesnika, baca na njega blato, ismeva ga, izmišlja glasine o njegovom ludilu, progoni ga, poriče. Ne podnosi ga. Ne smiruje se dok ga ne upropasti. Dok ne polomi ogledalo koje pokazuje njegove sopstvene gnusobe. Pre 18. stoleća nije se znalo za tip poreknutog i krivo shvaćenog pesnika. A za poslednjih dvesto godina pak uopšte i nije bilo istinskog pesnika koji nije propatio poruge i progone i ovakva poniženja i konačno ovakav slom.
Pesniku je tek relativno kasno palo na um, prema kraju veka, budući da se situacija obrnula zbog promene odnosa s narodom, da on javnost više ne sme da poželi. Naprotiv. Mora da traži zaštitu kako bi izbegao dodir s publikom, popularnost, dodir s običnim čovekom. Ko to ne zna, njega ništa nije moglo spasti od sramne propasti. Ko je znao, on je stvorio sopstveni metod da bi sebe odvojio od naroda. Morao je na neki način da bude nedostupan i nedodirljiv. Javnost je trebalo držati na odstojanju. Skrivao se i živeo u tajnosti; pisao je teško razumljivim jezikom; uzdizao se u visoki duhovni svet; nalazio specifičnu i ličnu simboliku. Pesništvo je čuvalo takvu misteriju unutar koje je trebalo da ostane i samo su posvećeni znali za njega. Za tajnu su čak saznavali, i oni koju su je mogli saznati, tek naknadno, posle pesnikove smrti. Kao da se nije smelo znati kod koga i gde gori sveti plamen. Trebalo je sakriti plamen pred ološem koji je tražio smrt za svakoga ko ga je uznemiravao u njegovom tonjenju u močvaru.

12.

Malarme je bio prvi pesnik koji je uvideo da je smisao izgubilo i plansko skrivanje. Jer ko sebe zatvori, propašće; istinski život se ne može živeti u bezvazdušnom prostoru, u palati duha, u lažnom odelu. Istina je da pesnik ne sme da traži narod; svaka poezija koja želi popularnost, izdaje sebe. Izuzetaka nema i ne može ih biti. Ali povlačenje ne razrešava položaj, jer ispred naroda zatvorena poezija postaje privatna stvar i pretvara se u besmislenost. Neophodno je otvaranje, bez obzira kako će je narod razu-meti i za šta će je smatrati. Time što se pesnik skrio i izbegao porugu, progon, slom, hteo je sebe da izvuče ispod krajnjeg koraka poete sacera. Hteo je da spase sebe kao čuvara Svetog kruga. Onda ispunjava sudbinu čuvara Temenosa ako postaje žrtva. To je istinski smisao života poete sacera: kada je uzmakla svaka ljudska veličina i ostalo prazno svako božansko mesto, on stoji ovde, sam, kao čuvar svete vatre i zbog te vatre i na toj vatri samog sebe treba da žrtvuje. Zbog toga je sacer pesnik: zbog toga je preuzeo čuvanje Temenosa kako bi vatru hranio sopstvenim životom i održavao je svojom smrću. Zbog toga je on uzvišen i strašan, božanski i proklet, svetac i bednik. Žrtva nije pozorišna lomača, nije javni autodafe, pogubljenje, patetična i pitoreskna smrt, koja naslikana može da se okači na zidove soba. Primera za to bilo je dosta od Helderlina preko Bodlera do današnjih dana. Ne odigrava se ovde delotvorna tragedija, nego dugo i trošno rasulo hranjeno laganim i tihim mukama, histerija živaca, manije, bolesti, kalne sumnje, strah, tonjenje u prljavštinu, srozavanje, otrovi, zagušljive nevolje i gušenje među smrdljivim zaparnim gasovima. Žrtva se zbiva na isto tako skrivenom mestu kao i pobeda: pesnikova tragedija u istoj takvoj tajnosti se pretvara u žrtvu. I u istoj toj misteriji on postaje pobednik, kao što je tu i podlegao. Jer je ovde sve simbolično, čuvanje Temenosa isto tako kao i prihvatanje grehova, slava dodira sa Silama i prokletstvo sramnog sloma. Misterija o kojoj niko ne sme da zna: odnosno, koju treba živeti, nezavisno od toga da li je vide ili ne vide i ko je vidi. Ne treba se skrivati. I ne sme se. Ali ne treba ni istupati pred javnost. To se ne sme. Jedino što se sme i što treba: prihvatiti. Uzeti na sebe sudbinu i postati žrtva.

13.

Sada nam ne može biti zadatak klanjanje pred uzvišenom i bogatom poezijom Malarmea. Ono o čemu je sada reč samo je da "isključivanje iz poezije svega što nije takozvano umetničko pesnika je pritisnulo na ivicu provalije". Zatvaranje je dovelo do kraha. Poezija je počela da postaje prepredeni zanat i filologija. "Ovo protivprirodno apstraktno biće senki, koje se sastoji od čistog destilata estetskog idealizma, dalje je već neodrživo i treba se s njim obračunati." Razmaženi i pogrešno vaspitani glas Ja mora da zanemi. "Treba napustiti topli dom, treba zadaviti praznu taštinu i treba iskoreniti klonulu lažnu aristokratiju mišljenja."
Oholost religije lepote i "apstraktna nevinost" lepote pesnika koji na udaljenosti od sebe drži masu - postaje demonski poetički duh pojačan do nadljudskog, kao Irodijada koja je ostala nevina i neplodna, jer je sačuvala, samo za samu sebe i za ogledalo, svoju sedefnu kožu, plave čuperke i miris svoje kose, onu zvezdanu lepotu pred kojom lavovi obaraju glavu i sklapaju oči. Nije to žrtva! Ne treba ovako, nevino, besplodno, ne poznajuci svadbu, kao hladno drago kamenje, pesnik da žrtvuje lepotu: Ničemu. U Malarmeu se probudila sumnja da poezija ne može ostati jednom i zauvek u visokoj palati duha i da pesnik ne može večito biti parnasovac. Čak i da uopšte nema jednom zauvek i večitog rešenja: svaki pesnik ponovo, iznova i ispočetka počinje i mora da proživi do kraja sudbinu koja je njemu posebno namenjena. Svako, neproračunato i unapred neznano, treba da postane žrtva kako se unapred ne bi mogao pripremiti. Onda bi već postojala olakšanja, mogućnost za uvežbavanja, čovek bi mogao da se navikne i mogao bi to da izuči. Bodlerovo doba je minulo: on je tako bio žrtva; i doba parnasovaca je minulo: oni su tako bili žrtve; i Verlenovo doba je minulo: on je tako bio žrtva. Malarme je otkrio da on mora biti drukčija žrtva i prihvatio je.

14.

Veličina i opasnost današnje pesničke egzistencije nigde ne iskrsava tako otvoreno kao kod Štefana Georgea. Nije započeo onim što se moglo očekivati, da se pojavi pred javnošću i da raspe ono zlato što jeste poezija. Naprotiv: morao je da vidi Malarmeovu istinu da pesnik bezuslovno mora ostati izvan zajednice. Obrnuo se odnos sa zajednicom: zadatak nije potraga za popularnošću, nego odbrana od popularnosti. George je smesta uvideo da u poeziji postoji neka tajna koju niko ne sme da zna. Ali je istovremeno video da je i Malarme, s druge strane, u pravu: u modernom svetu se osilio sterilni duh, koji je nauka dovela do trijumfa, provalio je i u poeziju. Koristi destilovani i opleveni jezik, proterao je dajmona iz jezika. To je poésie pure, s kojom zajedno ide i sterilni čovek - "užasna vizija dela od stakla" - "greh čistog pogleda". Ostati izvan zajednice, pa ipak živeti plodnim životom s tvoračkom dajmonovom reči: to je Georgeov zadatak i to je bio za njega "Krajs" - nekoliko, ali samo nekoliko ljudi, koji nisu znali da žive obesvećenim životom: Krug.
U Georgeovom krugu, kao nigda, ostvario se pobožni vazduh Temenosa. Čuvari svetskog plamena, kao vitezovi okruglog stola Gral, pribavljali su slavu različitim načinom pisanja, kao pesnici, istoriografi, filozofi, ali ne za sebe, nego nevidljivom sakralnom središtu. Jer je trijumf Ja postao svetogrđe u vremenu u kojem individua može imati samo jedan poziv: samog sebe žrtvovati i umilostiviti Sile koje srozavaju narode i zajednice. U tome treba razumeti veliku reč Georgeovog kruga: Služba. Snaga i veličina svakog člana kruga ispoljava se u službi Svetoj vatri. Više je to bio viteški red nego književni krug, ali su pre bili apostoli Svete vatre, nego vitezovi.

15.

Treće ime, ime engleskog pesnika Robetra Bridžiza samo zato neka bude ovde kako bi pokazalo put koji ni genije još nije dotakao, ali ga je morao naći i čovek visokog ukusa. Bridžizova poezija pored Malarmea i Georgea ništa ne znači. Ali ako engleski pesnik prema svojoj prirodi i nije bio posvećen i ako i nije bio sacer, njegov otmeni duh i visoka ljudska suština znali su za sacera. Danas postoje dva znaka raspoznavanja ozbiljnosti pesnika: prvi je pesnička metanoja: umesto potrage za popularnošcu, traganje za odbranom naroda; drugi je accent religieux - religiozni akcenat, što nije drugo do li da pesnik otkrije: Sile su ga odabrale za naročit zadatak. Kod Bridžiza se mogu naći te dve crte, ali budući da mu je genije slab, ostao je neplodan. U svom velikom delu (Testament of beauty) opisuje religiju lepote; čisto je to delo, istina, pre estetika nego pesnička religija. Jezik mu je bliži sterilnom nego dajmoničnom. Još neizlečen od bolesti koju Malarme naziva maladie d'idéalité.

16.

Nekoliko sjajnih modernih autora zastupa mišljenje da kad je Napoleon doživeo slom, lice sveta se moralo izmeniti. Napoleon je bio poslednji veliki čovek koji je pokušao da očuva baštinu večnog čovečanstva, odnosno da je ponovo preuzme. Šta je ova baština večnog čovečanstva? Ako čovek upita to onoga koji o tome najviše zna, Francuza Renea Genona, ovako bi se moglo sažeti: baština je neprekinuto održavanje veze koja postoji između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o čovekovom božanskom poreklu i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom zadatku očuvanja ljudske sudbine.
Posle Napoleonovog poraza kolektivno očuvanje baštine je postalo nemoguće. Ispostavilo se da je u narodu, koji je postao masa, izbledela svest o poreklu, čak se i izgubila. I Napoleon, umesto da je uspostavio baštinu, morao je da se zadovolji negativnim: preuzeo je na sebe probuđene strasti demonskog sveta francuske revolucije, i postao je žrtva. Sile su mu izrekle "sacer esto", kao rimski pontifeksi žrtvenoj životinji: budi sveta i prokleta, i u ovom osvećenom prokletstvu izgini u ime naroda. Napoleon je poslednji rex sacer, tragični kralj, kome nije moglo da uspe uspostavljanje jedinstva čovečanstva, i propao je u uzvišenom poduhvatu da transcendentni svet ponovo poveže s istorijom. Time je baština prekinuta; očuvanje veze s transcendentnim svetom iskliznulo je iz ruku kralja, to je onaj trenutak kada se poeta sacer pojavljuje u istoriji sveta: u liku Helderlina, Kitsa, Šelija.

17.

Ni istorija književnosti, ni istorija duha, ni psihologija, ni sociologija, ni morfologija kulture ne razumeju i ne mogu razumeti pesnika, jer je svaka od njih nauka i otuda želi da mu se približi odozdo: iz društva, iz odnosa, od prethodnika, od uticaja. Ali ko lik poete sacera želi da razume samo po tome što je žrtva, takođe će pogrešiti. To je samo pasivna strana pesnika i pesništva, propast u poduhvatu, što je na višem stepenu upravo pobeda. Preuzimanje na sebe univerzalne ljudske sudbine je bitan momenat, jer: u kojoj meri sam pesnik sebe predaje, i težište se sve više premešta na bivstvo. I samo se u svetu bivstva može zbiti ono što nije uspelo Napoleonu, rex saceru: reintegracija univerzalnog čovečanstva - uspostavljanje jedinstva, ponovno ostvarivanje jedinstva ljudskog, istorijskog i transcendentnog sveta. I ovde sledi ono što nije razumeo ni onaj koji je već naslutio pesnikovo biće-žrtvu. Potpunost razumevanja zavisi od toga da čovek otkrije: suština pesničke egzistencije ne počiva na ovom pasivnom, nego na aktivnom momentu. A ta aktivnost je: pesnik ne samo da čuva baštinu, nego je uvek iznova stvara i to snagom logosa, reči. Kada kraljevska vladavina nije mogla da održi vezu s božanskim bivstvom, nastupio je pesnik koji održava vezu: rečju. Ali ne samo da je održava, nego je neprekidno ponovo stvara, kao ugovor, most i vezu - nastavlja večnu ljudsku tradiciju i obnavlja savez s božanskim.

18.

Sada je već sazrela situacija da se povuče paralela između antičkog i modernog pesnika. O pesniku, kao o čisto društvenoj, ili istorijskoj, ili duhovnoj pojavi, nikada se nije moglo prosuđivati bez ostatka ni u jednom vremenu. Pesnik je uvek bio vid baštine, uzete u Genonovom smislu, i zadatak mu je: neprekidno održavanje veze između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o božanskom poreklu čovečanstva i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom bitnom zadatku očuvanja ljudske sudbine. Antički pesnik, induski, iranski, kineski, egipatski, grčki, živeo je davno u takvom narodu koji se i sam, zajedno sa svima, sa sveštenicima, vojskovođama, kraljevima, nalazio u baštini i tradicija tu nije trebalo da se iznova stvara. Razlika između antičke i moderne egzistencije je upravo u tome što ondašnjem čoveku nije bio problem povezivanje istorijskog i transcendentnog sveta, nego su stvarnost i fakat bili dati zajedno s čovekovim životom. I upravo zbog toga je to što su postojali sacer pesnik, prorok, filozof, kralj, državnik, bilo samo po sebi razumljivo u životu zajednice, svi su bili svesni toga da postoji sacer biće.
Razlika između antičkog i modernog pesnika nije pasivna egzistencijalna situacija. Razlika je u tome što moderni pesnik, prepušten sebi, ismejan, neshvaćen, žigosan kao pajac, na ramenima mu težina simbola svih ljudskih veličina, potpuno sam i iz samog sebe treba da očuva baštinu i da je ponovo stvori snagom Svete reči - mora da obnovi savez izmedu božanskog bivstva i ljudske sudbine. Kada je Isus izvršio čudo i učenici se zadivili, on je rekao, ne učenicima, nego čovečanstvu: ne čudite se, jer ćete vršiti čuda, koja će biti mnogo veća od ovih koje sam ja izvršio, u moje ime. Obnova saveza između ljudske sudbine i božanskog bivstva; zadatak je kraljevske, svešteničke, državničke, ali svakako sacerske sudbine.
Sve to nije znao i nije mogao znati antički pesnik. Ali su se dva pesnika susrela u otkriću tvoračke suštine logosa. Pesnik je ono biće koje koristi prajezik. Ni razgovorni jezik - poremećeno sredstvo; ni sterilni jezik, irodijadinski jezik apstraktne nevinosti kojega se Malarme toliko užasavao. Pesnikov jezik je dajmonički jezik, koji tradicionalno čuva u sebi sva imena Sila svemira, - čuva u sebi magijske čarobne znake kojima se oslobađaju ili obuzdavaju Sile, - čuva u sebi sećanje na božanski pralogos. Šta je ovo sećanje na pralogos? - sposobnost stvaranja snagom reči. Pralogos je reč koja tvori bivstvo, koja tvori svet. Za ovaj jezik Helderlin kaže da je najopasnije ljudsko dobro. - Sacer je reč u kojoj se nakrcane kriju nadljudske sile i neposvećena ruka svojim dodirom može izbajati čudovišta. Samo onaj čije je biće sacer može znati način magijskog dodira. Drugi ne sme ni da je izgovori, jer će izazvati opasnosti za sebe i za čoveka. Neposvećeni, mađioničarev šegrt, njega demon ne služi, nego ga uništava.
Pasivni zadatak poete sacera je da bude žrtva - da preuzme na sebe demone proizašle iz srozavanja naroda i da propadne; aktivni zadatak: uvek iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvarati vezu čovekove sudbine i božanskog bivstva uz pomoć logosa. Ono što su pokvarile tašte, profane i neposvećene ruke treba opet popraviti, s tim što neprekidno treba pokazivati više: istrgnuti bivstvo potonulo u materiju, doneti svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo i čak i od toga više, jer: u moje ime ćete vršiti veća čuda nego ja. Time što sam ja izručen Silama još nije dovoljno, moram da njima i raspolažem. Nije dovoljno doživeti svet, treba ga iznova stvoriti. Božansko bivstvo za čoveka nije samo otvoreno, nego ga uvek iznova treba otvarati. I što za to treba da platim, nije malo: to sam ja sam: moram postati žrtva. Ali nije dovoljno da propadnem, i žrtva je malo: snagom reči treba da otvorim nadljudsko. Tek tada mogu biti sacer.


Bela Hamvaš: NEVIDLJIVO ZBIVANJE
Izdavač: Zlatna grana, Sombor, 1996.
Prevod sa mađarskog: Sava Babić








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    

Nazad na vrh Ići dole
 
Bela Hamvaš
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Bela Hamvaš (Béla Hamvas)
» Bela Crkva
» Bela košulja- temelj stila
» Crno-bela fotografija
» Bela Dama
Strana 5 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-