Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Bela Hamvaš

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:09

U jednom prelomnom trenutku svoga života i rada, Bela Hamvaš (1897-1968) je izveo sopstvenu računicu: šta je hteo i šta je uradio. Račun je porazan i veličanstven: "Morao sam da naučim da svaka muka i nevolja, pad, lom, patnja pripada mojoj sudbini. Morao sam da saznam kako sam ranjen, i pobeđen sam. Nije mi bilo dopušteno da ustuknem. Nije mi bilo dopušteno da se prodam sreći. Na koncu sam počeo da uviđam smisao patnje.“ Delo je ostalo u rukopisu, objavljeno je tek 45 godina posle nastanka i 30 godina posle autorove smrti. Ali je Hamvaš i posle izvođenja ovoga računa nastavio da piše, tako je nastala druga polovina njegovog velikog opusa: eseji, studije, romani. Ispostaviće se da je on jedan od onih velikih stvaralaca čije delo ne zastareva, njegovo vreme tek dolazi, njegova misao će oploditi i osvestiti mnoge čitaoce i stvaraoce

Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato što sam mnogo zahtevao, nego zato što nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je našao, nije našao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i očajno stenjanje koje se stropoštalo samo u sebe, što je naša istorija, svačija sudbina, maloga i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde može da trijumfuje život ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da živim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemoguće je, a ovde nema zajednice.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:12

OSAMNAESTO PISMO

Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništa drugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku.
Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće.
A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.

Madjarski hiperion








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:15

Helioza i Abelar

1.
    Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. Nije htelo priznanja, nije želelo glas, nije žudelo da poučava, nije tražilo novac, ni vlast, i nije želelo da se dopadne. Čemu glas, novac, moć, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nešto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim da nekoga ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf.
    Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.

    2.
    Abelar i Helioza su se zavoleli. Njihova prepiska u onom obliku kako nam se sačuvala iz srednjeg veka, verovatno nije verodostojna. O toj vezi se mnogo pisalo i govorilo. Ali kakva je bila, ne zna se. Sasvim izvesno je da je neko kasnije prepisao pisma. I taj neko je mnogo dodavao i ostvario jedinstvo u zbrkanom materijalu koji je, sasvim verovatno, bio prepun protivrečnosti. Obrnut slučaj od onoga koji se zbio s Homerom. Homer je mnoštvo malenih junačkih priča sklopio ujedno, i mnogo izvornih imena autora rapsoda utopilo se u njegovo ime. I pisma Abelara i Helioze prikupilo je ovakvo homerovsko biće, ali mu se ime izgubilo, samo su preostali junak i junakinja. Eto bezimene besmrtnosti koja je pripala skupljaču pisama. Nije bilo neophodno da ostane sećanje na njegovo lično Ja. Svoj posao je sredio, ali ne sa čovekom, kome ni svoje ime nije saopštio. Bog u svom srcu dobro zna ko je bio, mada njegovo ime ni on ne smatra važnim. Ono što je ispisao na ovim hartijama, ljudska je uspomena, nezavisna od slave. Od svih živih ljudi jedino je on razumeo ženu, ljubav i brak.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:15

3.
    Ne mogu da gledam očima Boga; ženu mogu da vidim samo sopstvenim muškim okom. A muškarac je i nehotično ženu smatrao i smatra bićem koje je ovde nerazumljivo i iracionalno. Kada se žena pojavila na svetu, sve je bilo završeno; možda je zakasnila, eventualno se ubaštrala. Ali bilo kako bilo, ona se nije nalazila u prvobitnoj zamisli sveta. Stigla je kasnije; da možda dopuni nedostatak; da spreči neku opasnu mogućnost; možda da je otkloni. Kao da se u svetu zbila negde neka kobna zaboravnost, a moguće je i ozbiljna i velika greška, koja je pretila da surva celokupno bivstvo. Tu, na ovoj pogrešnoj tački, na ovom opasnom i pretećem nedostatku, tu se pojavila žena da bi sve to popravila.
    Ali kako to obično biva, ono čime se greška naknadno ispravlja, nikada se bez ostatka ne uklapa u prvobitnu zamisao. Malo proviruje; nosi na sebi pečat docnijeg nastanka. I kao što obično bez izuzetka biva, upravo zbog toga što je nastala kasnije i što se ne prilagođava ostalome, greška se ne može ni ukloniti, niti sakriti. Rešenje je manje-više dobro, ali je samo rešenje. Ona nije organski srasla u celinu u kojoj se našla. Zato se iza žene uvek može osetiti prvobitni, opasni propust, neka praznina ili tama, ili provalija. Žena čoveku nije ono što je životinji ženka; jer ženka pripada životinjskom svetu, i od samog početka je bila u njemu, i iz njega ne proviruje. Žena štrči. Žena dvostruko obespokojava: po svom mestu u svetu, jer skriva opasnost od čoveka, i po svom biću, jer nije istodobna i istobićna sa čovekom. Kao da je u zidu kuće negde ostao otvor, i da je kamenom naknadno zakrpljen, pa se više nije mogao prilagoditi ostalima.

    4.
    Muškarac obično oseća da je polovina bića žene; ali oseća i da je žena iracionalni elemenat u svetu. Mnogi zastupaju prvo shvatanje, a i drugo. Danas je običaj da se prihvati prvo. Samo jedan muškarac i jedna žena čine celog čoveka, kaže Kant, po svemu sudeći on sledi Svedenborga.
    Svi znaju za Platonov mit da su ljudi u drevnlm vremenima bili bića s dva lica, četvororuki, četvoronogi, ali tako snažni da su ih se bogovi plašili i zbog toga su ih raspolutili. Tako su nastali muškarac i žena. Bogovi se više nisu plašili, čovek više nije pomišljao da zavlada svetom, jer je celog života tragao za svojom odsečenom polovinom.
    Svedenborg priča da na drugom svetu nema posebno muških i ženskih bića, nego stopljeni brakovi, i u jednom takvom braku stopljeni muškarac i žena mogu da ostvare jedno jedino duhovno biće. Po Velkišu, današnjem Svedenborgovom učeniku, muškarac i žena su blizne duše (Dual-geist); veoma se retko zbiva da se blizanci susretnu i na svetu, ali se moraju sačekati na drugom svetu i u božansko bivstvo mogu da stupe samo zajedno. Posle početne i rapsodične Vajningerove teorije i uz uputstva istočnjaka i K. G. Jung zastupa: čovek je, ako je muškarac, u svom podsvesnom biću ženske prirode, u dubini psihe svakog muškarca
živi žena, Anima, dopuna muškarca; a ako je čovečica, u svom podsvesnom biću ona je muške prirode, u dubini psihe svake žene živi muškarac, Animus, dopuna žene. Sva ova shvatanja prihvataju nagonsko osećanje da je muškarac polovina žene i žena polovina muškarca, i samo njih dvoje skupa mogu biti zaokruženi, celoviti, savremeni, završeni i potpuni.
    Ranije nisu svi zastupali ovakvo shvatanje. Kabala priča u jednom mitu da je Bog jedne noći uništio svet pre Adama, jer čovek nije bio dvopolno biće, slično njemu, nego je bio samo muškarac. Poštedeo je samo jednog čoveka i od njega načinio i ženu. Ovaj mit zna da se prilikom stvaranja sveta, kada je Bog načinio samo muškarca, zbila greška, i nju je naknadno trebalo ispraviti. Naknadna ispravka, žena, koja se pojavila kasnije, jeste zakrpa na opasnom mestu sveta. To je mit koji govori o idumejskoj noći.
    Biblija kaže da je Adam, pre pojave Eve, živeo zajedno s više bića. Jedno i imenuje: zove se Lilit, koja je bila bajna neman. Iz odnosa Adama i Lilit rođeni su demoni. Adam, međutim, nije mogao trajno da živi zajedno s ovim čudovištem, tada se pojavila Eva. Poreklo Eve je, međutim, dvostruko. Po jednima reč znači: žena, odnosno supruga. Po drugima; Hevah znači biće koje je naopako izvrnuto.
    Po Jakobu Bemeu čovek je u raju bio dvopolan, sličan Bogu. Kada je počinio greh, on je raspolućen, u njemu postojeća božanska žena uznela se do Boga: ta božanska devica beše Sofija. Za Sofiju su inače znali već i gnostici, čak i drevni Egipćani. Kao nadoknadu za Sofiju čovek je dobio Evu, ženu od puti. Božanska devica prirodna je polovina rajskog čovekovog bića. Ali ona ne živi na zemlji. Grešni čovek, koji se stropoštao u materiju, više ne može da živi zajedno sa Sofijom, sa devicom čiste duše, nego srazmerno svom počinjenom grehu dobija Evu. Eva nije prava i savršena dopuna čoveka. Samo je zamena Sofije, neko ko je samo nadoknađuje, i to loše, ko nije duh-duša, samo meso i krv i priroda i materija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:16

5.
    Genijalni čovek, drevni mit i mistična intuicija jednodušno tvrde da je prisustvo žene u svetu iracionalna činjenica. Već samim tim izgleda da tome ide u prilog što se razilaze objašnjenja o metafizičkom položaju žene. Istina, postoji harmonično mišljenje koje tvrdi da je žena polovina muškarca, i da je njih dvoje skupa jedan; ali postoji i drugo mišljenje po kojem odnos dva bića nije takav kao dve polovine jedinstva. Razlaz shvatanja pokazuje da tu nešto nije u redu. Trebalo bi navesti još ceo niz kineskih, hinduskih i drugih mitova i mističnih tumačenja koji bi zastupali ili jedinstvo ili razliku. To nam sada nije cilj. Pouzdano je, počev od samog začela, u svakom čovek je postojalo i postoji neko određeno nespokojstvo: žena se bez ostatka uklapa u svet ili se ne uklapa, štrči ili ne štrči iz njega, često zbunjuje, uvek uzbuđuje, kao da svojim bićem nešto skriva, propust, kobnu opasnost, kao da to ne ume da sakrije dobro, jer njeno iracionalno biće samo pojačava opasnost, a time što je skriva, samo je čini zavodljivijom, a ona sama ne pripada celini sveta. Poreklo žene je sasvim drugačije nego poreklo muškarca.
    Zabunu još pojačava što niko nikada još nije razumeo psihologiju žene. Pokušaji koji su se preduzimali u ovom smeru, više su nego žalosni. Većina polazi od Eve, žene-supruge, ili od Lilit, bajne, ili od Sofije, božanske device, čak i od životinjske ženke. Ne primećuju da treba da uzmu u obzir neki vid ženske psihologije, a pored toga i ceo niz drugih stvari: sirenu, majku, Atinu Palas i još mnoge druge. Osnova ženske psihologije, međutim, nikada ne sme biti humana ni ljudska. Jer ako su nas nečem naučile mističke teorije i mitovi koji se odnose na poreklo žene, naučile su nas da se žena ne sme i ne može razumeti s iste osnove s koje i muškarac. Čisto psihološko shvatanje je nepogodno i za razumevanje muškarca. Kod žene je savršeno beskorisno. O njoj ništa neću saznati iz takozvanih karakterologija. Žena čak i nije biće; više je gomila bića. Palas, Lilit, Majka, Sirena, Sofîja, Eva, žena idumejske noći, Anima. I ova bića su u svim ženama istovremeno prisutna i stalno postoje i žive. Skrivene mogućnosti bivstva žene. Vidovi i praklice bivstva i bića ženske duše. Žena je verovatno prošla kroz ove stupnjeve, i ona u sebi čuva ove vidove. Arhetipovi ženske duše, rekao bi Jung. Ovom prilikom pak treba ukazati da ono što Jung naziva arhetipom još nije duša, već samo oblik ranijeg bivstva duše i uspomena koju je ona sačuvala. Arhetip je magijska formula koja se može prizvati, ali koja je, budući da je ostatak davno minulog bivstva, u današnjoj duši još samo demon, i zato je beskrajno opasno prizivati je. Tu opasnost danas priziva bilo ko koji ovakve arhetipove ženske duše, dakle ne delove, nego minule oblike bivstva brka sa samom ženom. I tu opasnost priziva i sam Jung, ukoliko arhetip poistovećuje sa ženskim bićem, i priziva je svako ko danas drži i smatra i misli i razume ženu bilo kao Evu, bilo kao Lilit, bilo kao Animu ili Sofiju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:16

6.
    Svemu što su stvorili stari Grci mogu da prigovaram. Može se pretpostaviti da zbog nečega ne prihvatam njihovo pesništvo; ne prihvatam njihovii arhitekturu; njihovu filozofiju, mitove. Mogu da kažem kako je ovo ili ono bolje, savršenije, čistije, toplije, istinskije i uzvišenije. Ali ima nešto čemu uzalud prigovaram. To je grčka skulptura. Uzalud je ne prihvatam. Od grčke skulpture ne postoji viša, savršenija, ljudskija, čistija, istinskija skulptura. Verovatno je nikada neće ni biti. Jer u sve ono što je helenstvo stvorilo umešala se neka smutnja, dvosmislica, pretvornost, nasilje. U skulpturu nije. Meni samo grčka skulptura omogućava da stanem oči u oči sa božanskim čovekom. Zato na sve ono što je helenstvo stvorilo mogu da stavljam prigovore, a grčku skulpturu moram da prihvatim bez ostatka i bez objašnjenja. Neki drugi narod, doba, vreme, rasa, mogli su stvoriti istinskiju sliku o božanskom čoveku u pesništvu, u filozofiji, u svetu istorije ili javnog života. Helenstvo je jednom i zauvek i konačno i neopozivo u skulpturi sagledalo i ostvarilo božanskog čoveka. Jedini predmet celokupne grčke skulpture jeste: božanski čovek. Jedino je ostalo mesta za imitiranje ili za poštovanje, za drugo ne.
    Među grčkim skulpturama je veoma mnogo ženskih figura, devojaka, Afrodita, koje već stoje bez odeće, a negde pored njih je veo, ili se upravo razodevaju i nešto upućuje da se pripremaju za kupanje. Kupanje devojke pre svadbe nikako nije zdravstveni ili higijenski čin. Ako ništa drugo, poseban naglasak predstave uverljivo potvrđuje vanredan značaj religioznog rituala. Lako je pomisliti da devojka svoje procvalo telo želi da preda čisto prilikom prvog zagrljaja. I situacija bi zaista bila takva kada iz skulpture ne bi zračila natprirodna svetlost. Grčka skulptura nikada nije čovek, nego uvek i u svim slučajevima božanski čovek.
    Mala deca često veruju da zvezda nije Suncu slično nebesko telo, nego da kroz mali prorez tamne zavese noćnog svoda svetli svetlost drugog sveta. Kroz skulpture devojaka koje se spremaju na kupanje kao da je otvoren ovakav prorez, i da se on otvara u natprirodni svet. Svaka skulptura je poput jedne zvezde. Skidanje odeće je simbolično i religiozno; znači da devojka skida odeću pre svadbe, ne tkaninu, nego odeću koju nosi njeno istinsko biće, ona svlači prirodu. Ona svlači, odnosno spira sa sebe sve što nije ona sama.
    Da li zato da u zagrljaju zaista ona bude? Ovo objašnjenje odbacuje samu stvar. Ono o čemu je ovde reč stalno nas vraća prvoj misli. Predmet grčke skulpture je božanski čovek. Predmet skulpture devojke jeste božanska devojka. Ova skulptura je božanska devojka. I kada se ona svlači, taj magijski akt nije ništa drugo do magijski pokret skulptora kada on sa žene skida ljudsku-materijalnu zavesu, lako je odstranjuje i pokazuje božansku ženu.
    Mistično kupanje veoma liči na smrt kada psiha ostavlja svoju odeću i spira sa sebe ono što pokriva njeno biće. I mrtve treba oprati pre nego što se predaju gospodaru drugog sveta. To je simbolično kupanje. Što se prirodnosti tiče, nikakvog smisla nema kupanje mrtvaca pre sahrane kako bi se leš u zemlji raspao. Kupanje pre sahrane i pre svadbe mistični je ritual rastapanja svih velova. I mlada Grkinja, kada uzima kondir, izlazeći iz odeće da bi se oprala, odista i istinski jedan jedini put u svom ljudskom bivstvu ostaje savršeno bez odeće, ona je potpuno skinula sve što nije ona, i sprala je sa sebe sve što ne pripada njenom biću.
    U tome je objašnjenje nadzemaljske svetlosti skulptura devojaka; zato izgleda kao da je kroz skulpturu, kroz maleni prorez koji je nastao na tamnoj zavesi prirode, zablistala čista svetlost. Grčka skulptura devojke predstavlja onaj trenutak kada žena u svojoj mističkoj kupki spira sa sebe prirodu, i pojavljuje se blistava i božanska psiha. Ono biće koje je zaista ona sama, ono biće koje se sprema za svadbu, koje istinski sudeluje u svadbi, koju čeka zagrljaj muškarca? Zato tako blista skulptura, zato je takva kao zvezda, zato izgleda kao da se kroz nju vidi drugi svet? Ne. Ona svadba na koju se sprema božanska Psiha, nema nikakve veza sa zagrljajem muškarca. Nema zato što devojka ne spira sa sebe prirodu, i ne pokazuje se zato u svom božanskom biću. Smisao svadbe je sasvim drugi. Bestelesna eterska Psiha već je odbacila sa sebe tkaninu, mistična tečnost nalazi se pored nje u kondiru, i njome će sprati kosu, kožu, put, mišice, rastvoriti oblike, i od nje neće ostati ništa opipljivo. Blistava Psiha zrači iz skulpture i sjajka na njoj. Profano i podlo oko, kakvo je oko modernog čoveka, ne shvata baš šta je ta božanska svetlost koja daleko prevazilazi običnu lepotu, i zrači s ovih mramornih devojaka. Objašnjavaju je majstorstvom, ukusom, znanjem, talentom. Nikada majstorstvo, ukus, znanje, talenat nisu stvorili nešto što prevazilazi prirodu. Ono što sjajka u devojkama, to nije lepota materije, forme, čari, proporcija. Verovatno da sve to nema nikakve veze s lepotom. Oko ogrubelog čoveka vidi samo poželjnu ženu. A što je neobično, ova žena i nije poželjna. Ova žena je žena. Ova žena je Psiha, ova Psiha je žena. To je izvor žene. To je poreklo. Ovo je mogućnost uvida u nematerijalno blistanje, u drugi svet, u večnu i nebesku svetlost iz koje je žena rođena. To je onaj tren kada se čovek susretne, oči u oči, s božanskim poreklom žene. Ni trenutak se ne sme smetnuti s uma da je jedini predmet grčke skulpture božanski čovek, a Grkinja je božanska žena.
    Čarobni i zavodljivi oblik ženskog tela ovde je isto tako forma i sredstvo i materijal izraza kao i sam mermer. To je onaj kosmički i prirodni ugovoreni znak uz čiju pomoć shvatamo o čemu je reč. Ali sama skulptura nije telesna, kao što nije ni od materijala niti od mermera. Skulptura je od Psiha, i Psihe je prikazana u trenutku kada žena mističnim kupanjem sa sebe spira prirodu, i pojavljuje se u svojoj izvornoj i drevnoj božanskoj suštini, jedan jedini put u životu.
    Grčki mit priča da kraljica bogova, Hera, svake godine kupanjem ponovo stiče devojaštvo, kako bi ga svom mužu Zevsu svaki put iznova žrtvovala. Boginja Hera je znala da će ako sa sebe spere prirodu i preobrazi se u Psihu, opet postati pra-žena, pra-devica, nevina kao svetlost, kao zvezda. Vraća se svojoj izvornoj ženstvenosti, preuzima na sebe prvi oblik žene, njeno prvo biće, vraća se obnovljena i obogotvorena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:16

7.
    Psiha koju predstavlja mermerna Grkinja potpuno je i savršeno drugačija od duše muškarca. Nije njegova dopuna, nije njemu odgovarajuća, nije njegov pozitiv, nije njegov negativ, nije njegova polovina. Poreklo žene je savršeno drugačije od porekla muškarca; Psiha žene je savršeno drugačija od muškarčeve. Ima onih kojima bi se možda dopalo kad bi se ova Psiha mogla nazvati emocionalnom. Žena je biće-emocija, jer ne razmišlja, ne ume da uvidi, samo voli, mrzi, oseća naklonost ili nenaklonost, brizne u plač, prasne u smeh, tuguje - povija se, menja, lebdi, kao toplota, mlakost, hladnoća, kao glas, kao osećaj, kao muzika. Ima onih koji bi voleli da kažu da ženu ne karakteriše osećanje, nego osetljivost - zato što tako brzo shvata sve što takne i odgovara tako tanano kao cvet; osetljivost nema nikakve veze sa čulnošću i čulima, osetljivost nije prirodno svojstvo, nego svojstvo psihe. I zato je žena sposobna da toliko bude istančana, ali i da ogrubi, da se toliko oplemeni, ali i da se sroza, jer proživljena sudbina dotiče osetljivije biće, i što ono proživi, sudbonosnije deluje.
    Ni emocije, ni osetljivost nisu osnovna svojstva ženske psihe. Za muškarca bilo ko mirno može reći da je misao ili akcija, ili duh, ili stvaranje. Na neki način, u aktivnom smislu, to je razumljivo. Ako i nije tačno pogođena suština, nije potpuno ni promašena. Ako se za ženu kaže da je emocionalno biće, osetljiva, ili bilo šta drugo, suština ni iz daleka nije dotaknuta. Postoji jedna jedina reč koja bez ostatka obeležava ili može da obeleži žensku psihu i biće žene, a ta reče jeste: žena. Ništa drugo. Nikako se drugačije ne može razumeti, i ova reč nema preneseno značenje, i žena se ne može nazvati prenesenim značenjem. U tome se, naravno, nalazi da u sudbini muškarca postoje i drugačije prvorazredne stvari, i sve one prethode njegovom polu. U ženi - na prvom mestu jeste pol. Ali kod žene to što je pol svet, cilj, apsolutno i sudbinsko, nalazi se u njoj samo kao i sve drugo: osećanje ili osetljivost. Žena je po svojim svojstvima mnogo viša i beskrajno drugačija. To što je ona žena ne može se ničim drugim zameniti, i ta reč se drugom reči ne može zameniti. Žena se ne može ni izvesti, ni razumeti iz muškarca, iz prirode, iz sveta, iz ženke.
    Znanje o muškom biću postoji i moguće je. Ako čovek ne uzme ništa drugo u obzir do samo ogromnu gomilu knjiga iz moderne karakterologije, i onda je to znanje značajno. Ali u celom znanju karakterologije nema ni jedna jedina rečenica o ženi. Čak iz cele psihologije celokupne svetske literature ništa ne mogu da saznam o ženi. Žena nema istoriju, nego mitologiju; u odnosu na to i njena je psihologija mnogo jednostavnija. Što znači da je neposrednija. Što opet znači da je bezgranično teža.
    Blistavo zvezdano biće mermernih Grkinja i njihova sjajna psiha znaju i to. Nema mogućnosti za zbrku. Ništa drugo ne mogu smatrati ženom već samo ono što stvarno jeste žena. I nikakvu ženu ne mogu smatrati drugim, samo ženom. Ta svetlost i to nadmaterijalno i to zaslepljujuće blistavilo, to je bestelesno biće - to je ženska psiha, u tolikoj meri čak da kad bi skulpture nestale, i njihovi se oblici rastočili, ni tada se ništa drugo ne bi moglo reći, jedino: žena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:17

8.
    Reći da je ljubav sjedinjavanje raspolućenog bivstva, isto je tako pogrešno kao i da je ljubav jedan plus jedan. Ljubav nije simetrična. Nije verovatno da ispravno misle Svedenborg ili Velkiš, ili Jung kada vezu muškarca i žene zamišljaju potpuno srazmerno: ništa neobično se ovde ne zbiva, samo se, kao što piše u platonovskom mitu, susreću dve polovine bića koje su bogovi zbog ljubomore raspolutili. Misterija ljubavi jeste upravo što se savršeno drugačiji muškarac i savršeno drugačija žena, čija situacija u svetu, poreklo, priroda, figura, cilj, sudbina jesu savršeno tuđi i drugačiji, ova dva međusobno potpuno asimetrično postavljena bića, njih dvoje se susreću i stapaju u jedno. Da životinjski svet sjedinjuje u seksu bića koja su simetrično raspoređena desno i levo, gore i dole, na pozitivnoj i negativnoj strani, to je možda i moguće. Ali da ljubav kod čoveka stapa ujedno baš različite svetove i biće, to je sasvim izvesno. Jer, ako bi to bilo samo sjedinjavanje figura koje se međusobno dopunjavaju, jedva bi se domašila ona žudnja koja prožima i obuzima čoveka do njegovih metafizičkih korena, koju svaki čovek treba da proživi, i ako ne proživi, ostaje siromašniji od slepog prosjaka. Neočekivano čudo i nezamisliv tren u misteriji ljubavi upravo jeste da oni koji se stope u jedno, ni ne pripadaju i nikada nisu ni pripadali jedno drugom. Objašnjenje ljubavi u prirodi niko neće naći; u prirodi postoji samo seks. Da bi planula ljubav potrebno je božansko uplitanje, i bez njega se ne mogu susresti međusobno različita bića i svetovi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:17

9.
    Sasvim je izvesno da je poreklo ljubavi drugačije od porekla seksa. Ljubav je veza božanske žene i božanskog muškarca; i u ovoj vezi dva bića koja su po poreklu, po vremenu nastanka, po metafizičkoj suštini sasvim drugačija, ne mogu se izjednačiti, niti svesti na jedan imenitelj, susreću se i stapaju u božanskoj misteriji. Nasuprot tome seks je međusobno dopunjavanje srazmerno i simetrično podeljenih prirodnih bića. Kant je u pravu, samo jedan muškarac i jedna žena čine jednog celovitog čoveka - u prirodi. Susret božanskog muškarca i božanske žene u ljubavi nije jedna celina, nego više od toga. Više za onoliko koliko je Bog više od prirode. U ljubavi su se susreli i stopili muškarac i žena, to je mistično uzajamno stapanje dve stvaralačke psihe. Iz seksa potiče novo prirodno biće; iz ljubavi potiče nova psiha. Ako se dva prirodna bića sjedinjuju bez ljubavi, onda se spajaju čisto prirodna bića. To je slučaj životinjskog sveta, možda. Ali postoji ljubav koja je susret i svadba dve psihe bez telesnog dodira. To je ljubav čiji je plod nematerijalna psiha.
    Čovek brka ljubav i seks. Često drži za nešto da je ljubav, što je samo seks, i veruje da sve bez izuzetka mora da se završi seksom. I čovek veruje da bića konačno stvara seks. Suštinu stvara ljubav, seks samo dodaje onu odeću koja je samo na teretu i koja ionako treba da se skine. Stvarati umeju samo dve psihe, i to je ljubav koja stvara i bez telesnog dodira. Kada seks potone, zaboravljen, kada drugo božansko biće potpuno obuzme dve psihe takvom snagom, kada čak i svaki dodir ili čista misao približavanja izgledaju sramne, užasne, kada drugo, strano, nepoznato biće zapali vatru koja poput munje sevne iz prirode, to je u psihi-ljubavi trenutak oplođavajućeg začeća.
    Nek niko ne poveruje da je taj trenutak redak. Svako, samo ako nije proživeo sudbinu sasvim potopljenu u tami, seća se plamenih trenutaka, noću sam u svojoj sobi ili na podnevnom suncu u šumi, ili na vrh brda, ili na moru, leškareći u letnje popodne na travi u mirisnom voćnjaku kada se božanska žena nalazila bilo na nedostižnoj udaljenosti, bilo na dohvat ruke, svejedno, toliko ga zanoseći da je nešto navrelo u njemu, a žena ga je shvatala i primala, čak i ako je bila na stotine kilometara daleko.
    Od skulpture božanske Grkinje ništa neće razumeti onaj ko nije doživeo trenutak psihe-začeća, i ne zna da se devojka priprema za ovu svadbu. Zato ona kreće u mističnu kupku da bi otopila sa sebe sve ono što bi moglo stajati na putu njenoj psihi-svadbi. Mnogo više psiha se rađa iz ovakve nevidljive, natprirodne ljubavne svadbe, nego prirodnih ljudi iz seksa-svadbe. A ove psihe nastanjuju božanski prostor sveta - prostor čija svetlost preko mramornih devojaka, kao kroz malene proreze, zasvetluca kroz tamnu zavesu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:17

10.
    Prirodni akt seksa potpuno je nezavisan od ljubavi. I kada je prva psiha iskoristila susret prirodne sperme i prirodnog jajašca kako bi se i ona sama preko toga pojavila, živela i zauzela svoje mesto u prirodi - ova Prva Duša je božansku psihu-ljubav povezala sa seksom prirode i pukim razmnožavanjem, što je srozalo ljubav i ukaljalo je seksom. Stvaranje i razmnožavanje su dve različite stvari.
    Brkanje ljubavi i seksa jeste nezakonito spajanje procesa koji spadaju u dva sasvim različita sveta. Neobično je da ni jedno od tri temeljna znanja čoveka, ni genije, ni drevni mit, ni mistična intuicija, nisu posvetili pažnju ovom elementu od nečuveno velikog značaja. Ali tim pre, tim više i tim češće njegovim posledicama. Još od doba nezakonitog spajanja postoji strah od uzajamnog kaljanja u ljudskoj ljubavi, podjednako i u muškarcu i u ženi. Hrišćanstvo to naziva praizvornim grehom, ali to je samo naziv. Svi znaju za njega, čak i oni koji za taj naziv nikad čuli nisu.
    Smisao božanske misterije ljubavi zatamnjuje se u seksu; i seks postaje smetnja dva raznorodna tvoračka spajanja sveta. Ljubav i seks, zbrkani na način kakvim ih čovek živi, zabranjeni su magijski akt koji uvek iznova daje priliku da ga nelegalno iskoriste sve nova i nova bića za prodor u prirodu. Iz magijskog akta rađaju se sve same Prve Duše, što znači napola elementarna bića, napola pak psiha-bića. Ova bića drevni mit vidi kao ribe-devojke, ljude-konje, jarconoge mladiće, i pticopere devojke. Karakteristična muška figura Prve Duše jeste titan; ženska figura jeste sirena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:18

11.
    Za titana i sirenu bivstvo je plen. Oni žive da bi iz sveta poharali radost. Ova radost je uvek čulna, prirodna, materijalna i telesna. Prva Duša se baca bilo na zlato, bilo na moć, bilo na slavu, bilo na umetnost, bilo na znanje, bilo na drugi pol, bez izuzetka uvek misli da nešto treba da zgomila, i veruje da to gomilanje, to bogatstvo predstavljaju zadovoljstvo i uživanje. Prva Duša živi zato da bi gutala život - zbog toga je čulna i zbog toga je grabljiva.
    Ko veruje da je današnji odnos muškarca i žene, odnos titana i sirene, on se vara. Cela Evropa od početka ne zna za drugačiji odnos muškarca i žene, samo za titana i sirenu. Nije zalud evropski duh nazvan faustovskim. Faust je još uvek simbol: ostareli mag koji se prodaje i zlu da bi se, podmlađen, bacio na čulne čari sirene. To je pravi Evropljanin, čist titanski seks, koji u drugom polu vidi samo uživanje i plen.
    Ne treba ništa raditi, samo obratiti pažnju kada Evropljanin gleda ženu - kada je pogleda. Ovaj pogled je već dodir. Gleda uživanje. Opipava. A žena se istinski kupa u tom pogledu - i ono što se ovde zbiva upravo je suprotnost mističnom kupanju: ona nabacuje na sebe sve ono što je mermerna devojka sprala.
    Može se postaviti pitanje ko je ideal muškarca? Lilit, sirena, zavodnica, čije je biće obeznanjenost, vrtoglavica, opojnost, uzbudljivost, očaravanje, opsenjenost - ona je bajna. Žena ovde i ne znači ništa drugo do simbol čulnog uživanja. Ona služi samo zato da bi se poharala njena telesna draž, zatim može da ide u manastir (Hamlet) ili u tamnicu (Faust). Žena je sirena. I to je postala. Nedostojna svog božanskog porekla, ona se prema svojoj drevnoj lepoti odnosi kao skorojević prema novcu; oseća je kao kapital koji izdaje pod najam kapitalista lepote, eksploatator njenog talenta - božanska žena je postala puka roba u rukama blasfemista, i najiracionalnija divota sveta zagnjurena je u kanalizaciju, i razmenjuje se za sitninu i prodaje na pijaci gde vrvi od muva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:18

12.
    Ce mal d'être deux – piše Malarme. Tako je nastao brak savremenog čoveka, gde intimu zamenjuje navika, iskrenost - bestidnost. Taj užas da se bude dvoje, večito uznemiren, poremećen, uzrujan, nagrizan, podbadan, ujedan insektima, izranavljen i ukaljan pogledima i mislima. Brak: povezati ujedno titana i sirenu, koji posle nekoliko sedmica bestidnih orgija, puni čemera, shvataju da svom snagom žele da raskinu. To se onda naziva razočarenje. Titan i sirena, kada primete da su poharali što su mogli, hoće da pobegnu, žele nov plen. Nisu našli ono što su tražili, misle i kažu. Prirodno. Ono sto su tražili, toga jednostavno nigde nema. Hteli su zadovoljenje. Ali zadovoljenje ne ume da da titan sireni, ni sirena titanu. Nema zadovoljenja u svetu Prve Duše. Tu postoji samo prosta opijenost. Kada se zamore i treba da ostanu skupa, sledi neurastenija: ce mal d'être deux – užas da se bude udvoje. Nisu više u stanju da sami ostanu uravnoteženi, čisti, vedri i svetli. Svaki dan svakog časa nanose i primaju žestoke udarce. A onda sukne jedno i posrće prema drugoj ženi; sukne drugo i baca se na drugog muškarca. Ali pošto isto traže i zahtevaju, isto i dobijaju. Veruju da postoji negde muškarac ili žena u kojima se neće razočarati, koji ce ih zadovoljiti i s kojima će biti srećni. Naravno, pod srećom oni podrazumevaju čulna uživanja i njihovo produžavanje u beskraj. Poneki veruju da su loše birali i da su ono pravo propustili. Pokušavaju ponovo. Ali vide isto, dobijaju i žive isto. Jer isto to očekuju i zahtevaju i žele. Nikada im ne pada na um da ne treba želeti drugog muškarca i drugu ženu; ono drugo što se može i treba želeti, to je odista sasvim drugačije. Nije uživanje i zadovoljenje. Dok to žele, neizostavno se posle izvesnog vremena javlja: ce mal d'être deux – užasna svest biti udvoje. Ljubav nije uživanje i nije sreća, nije zadovoljstvo, nije zabava, nije čulnost. A brak je to još mnogo manje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:18

13.
    Mit kaže da je prvi muškarac živeo s Lilit. Lilit je ljubavnica. Sirena, žena čulnog uživanja, čisto žena seksa. Ali je ona dosadila prvom muškarcu i on ju je najurio. Tada je došla Eva, žena, supruga. To je početak braka. Osnova braka je sasvim drugačija od osnove seksa. Osnova braka je psiha-ljubav.
    Za seks su potrebna dva bića: titan i sirena. Ništa više. To je dovoljno. Da bi se ostvario brak, pored dva bića potrebna je i saglasnost Sila. Nigde i nikada na zemlji nije živeo narod koji nije znao da je za nastanak braka neophodna božanska saglasnost i posvećenje. Seks je uvek ilegalan. Zato se krije ispod žbunja, u šumu, po mračnim ulicama i po prljavim dvorišnim sobama. Brak je legalan. Živi na svetlosti, javno je lep i ponosan. Samo višim posvećenjem čovek može postati bračni drug. Čak ni ljubav nije dovoljna. Ne samo zato što nema čiste ljubavi, nego zato što ljubav postaje čista upravo kada se s vezom muškarca i žene saglase božanske sile. Nikakva, čak ni najvatrenija ljubav ne može da se pobrka s brakom. Sklapanje braka se ne događa u prirodi, nego u svetu psihe. Brak sklapaju dve psihe. Sada nam već počinje da biva sasvim razumijiv smisao mističnog kupanja Grkinje.
    Danas, u profanim vremenima, u doba građanskog braka, ovo zvuči kao jeftina moralna pridika. Građanski brak je kada država drskom arogancijom zamenjuje Boga i oseća se ovlašćenom da se njenim posredstvom sklapaju brakovi. Taj akt je zvanična dozvola za defloraciju. Zvanična, ali ne legalna. Brak ne postaje legalan pred državom i vlastima. Ali se i u naše doba još oseća da veza muškarca i žene sama po sebi nije dovoljna. Neophodno je neko više posredovanje, i oni se mogu susresti samo uz posredovanje nekog višeg. Upadanje vlasti u to više jeste bezobrazluk. Suština sklapanja braka nije u tome da je za to potrebna dozvola. Ne. Suština sklapanja braka jeste da on bude sklopljen u višem svetu. Susresti se i spojiti i zajedno živeti može se i sme se i treba samo u Bogu. Za to nema boljeg antiprimera od modernog profanog braka. Zajednički život čak ni slučajno ne može da uspe i samo je izvor neiscrpnih muka i nesreće i užasa. Ce mal d'être deux . Naravno, ovde nije reč o brakovima iz interesa i drugim sličnima. U braku iz interesa se bestidno ispostavlja da se sjedinjavanje nije zbilo u višem svetu, nego u materiji. Ali ni brak seksa nije ništa drugo do krajnji slučaj braka iz interesa: i on je isto tako susret odozdo i spajanje je samo donjih delova. Uslov susreta i stapanja nalazi se samo gore - iznad čoveka. Brak nije fizička, nego metafizička veza što kaže i mermerna devojka kada pre svadbe spira sa sebe materijalno, i sprema se da stupi pred Sile kako bi je dodir božanske ruke posvetio u misteriju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:19

14.
    U braku se paralelno zbivaju, srastaju dva sjedinjavanja - samo jedan muškarac i jedna žena čine celog čoveka. Taj akt se naziva reintegracija, i to je vaspostavljanje jedinstva ličnosti drevnog čoveka.
    Drugo je sjedinjavanje beskrajno važnije i bitnije: to nije susret dve polovine, nego mistično stapanje i tvorački trenutak božanskog dodira dve psihe. Ovaj brak nije reintegracija, nego divinacija. Ne uspostavljanje jedinstva, nego obogotvorenje. U ovom braku čovek i žena se ne razmnožavaju, nego stvaraju, odnosno sudeluju u božanskom stvaranju. Da bi se obogotvorenje moglo zbiti, zato postoji drugi pol. Zato muškarac ima ženu i žena muškarca. Zato postoje savršeno i potpuno drugačiji i različiti biće i svet. Treba prestupiti u taj nepoznati i drugačiji svet, ostaviti sebe i zagnjuriti se u drugačiji praelemenat. To je ljubav. To je samo-zaborav sebe i utapanje u drugoga. Uslov potpunog samo-odricanja nalazi se samo u drugom polu. U svakom svom činu i misli i svakom momentu svoga života umem da sačuvam sebe. Ne u ljubavi: ovde moram potpuno da se predam. Zato bića koja su vezana za svoje Ja - titani i sirene - ne mogu da vole. Sebe ne mogu da predam tek onako, bez daljnjeg. Ne mogu tako da ponovo dobijem sebe. Onaj koga dobijam više nije onaj koji sam bio. On je već više, bogatiji, jednostavniji, čistiji i božanskiji. To je tajna ljubavi. Treba da nestanem i da se poništim. I Bart kaže: poništiti se ne znači poništiti se malo, nego sasvim. Bez ustezanja, bez primisli, bez ustručavanja, bez opreznosti, potpuno se poništiti. Samo u misteriji se mogu obogotvoriti dva bića koja su se jedno u drugom poništila.

    15.
    Bezimeni besmrtnik je u prepisci Abelara i Helioze opisao kako ljubav dva bića, muškarca Abelara i žene Helioze, skida sa sebe seks, kao Grkinja prirodu, i kako se sjedinjuju u misteriji braka duše. To je jedini ostvareni i srećni brak u istoriji sveta. To je odvažna i neostvariva i nemoguća ljubav, ali ona traži i zapoveda i jedina je prava ljubav. Ono što ona govori nije primer, nije učenje, nije teorija: kao što ne želi novac, slavu, ne propisuje ni pravila, i ne poziva da je slede. Tako se dogovorila sa sobom i s Bogom. I tako i jeste.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:20

Sveti krug čuva samo jedan čovek:
...i svetac i prokletnik... 
PESNIK








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:21

Poeta sacer

1.

    Osvrćući se na poslednjih dvesta godina istorije, čovek jedva da može ili uopšte ne može da uguši izvesnu neobičnu zabrinutost. S kolena na koleno, planski sa sveta su nestali, odozgo prema dole, najpre kralj, potom redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik, pa ili su se izgubili zauvek, ili je na njihovo mesto stupila sporna, sumnjiva osoba.
    Bilo je onih koji su želeli da ponovo uspostave poredak, kao što je Napoleon pokušao da kralju ponovo pribavi dostojanstvo. S vremena na vreme bilo je prvosveštenika i velikaša koji su želeli da spasu sveštenika i plemića. Našlo se i nekoliko državnika, naučnika, vojnika, umetnika. Sve je to, međutim, izgledalo kao izolovani poduhvat. Jer možda nisu nestale pojedine vladalačke porodice, nego kraljevski čovek; i nije izumrlo prvosveštenstvo i plemstvo, nego svešteničko i aristokratsko biće. I možda i nisu izumrli, samo su uzmakli i napustili svoja mesta. I možda to i nisu učinili iz slabosti, nego dobro razmislivši i uz trezvenu uviđavnost. Povukli se, jer čovečanstvo koje je postalo žrtva zagonetne tamne epidemije nije više zasluživalo njihovo prisustvo i postalo je nedostojno časti njihove vladavine.
    Ali gubitak velikih ljudskih mesta i povlačenje velikih ljudi postaje sudbonosno užasno samo za onoga ko čuje kako masa zapada u tamnu epidemiju svaki put kad nestane mesto, kada ustukne veliki čovek, kada doživi krah pokušaj ponovnog uspostavljanja i propadne, kako masa kliče opijena trijumfom. Epidemija je započela na taj način što je svako bio pretendent na presto. A nastavila se tako što su svi počeli da ističu zahteve na sveštenstvo, zatim na aristokratiju, zatim na znanje. Nije to velika stvar, govorili su. Svako može da postane vladar, sveštenik, naučnik, umetnik. Svi smo jednaki. Svi znamo sve i ako ne znamo, naučićemo. Kao da se može naučiti kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo.
    Kada su to kraljevi čuli, zahvalili su se; sveštenici, naučnici, vojnici, državnici takođe. Bilo ih je nekolicina koji su podigli svoj glas, te su ih raščerečili. Ostali su rekli; ako je to vama vladavina, budite vladari; ako je to vama plemstvo, budite plemići. Šta da rade? Kasnije je epidemija dobila već i jevanđelje i započelo je veliko prefarbavanje sveta unazad, ukaljati sve što je čisto, oboriti sve što je veliko, zgaziti onoga čija se glava uzdiže i zatrovati ono što je zdravo. Tako nestaje i nestala je država, nacija, narod, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, rat, plemenitost, igra, ukus, istina.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:21

2.

    "Der Tempel brennt, ein halbes tausend Jahr muss weit-errolen bis er neu erstehe" (Štefan George) - svetilište gori i mora da mine petsto godina dok se ponovo ne izgradi. Svetilište, sveti krug zajedničkog života, Temenos, gori. Tamna generacija je provalila i zapalila ga. Kraljevi i plemići i državnici i sveštenici i sudije i umetnici morali su da ga napuste. Od tada se život nalazi izvan svetog kruga: ukaljan i neposvećen. Nema središta, nema vrhovnog, nema dostojanstva - samo nagomilani plen, zavera. Nema odgovornosti, samo interes. Bespomoćnost. Odluka se obično tražila od bogova, kada je bila opasnost i nedoumica, uvek su narodni Delfi govorili šta treba činiti: središte je vrhovna odgovornost, Vlast, Gospodar. Svi Delfi su nestali. Temenos je razoren. Evo opasnosti i nedoumice i nema odluke, nema smera, nema cilja, nema puta, samo batrganje, zbunjenost, zabluda, sram, beda, siromaštvo, užas, briga, greh, bruka. Svi koji su nešto znali, koji su nešto razumeli, koji su nešto smeli, ko je bio neko, sakrili su se. Der Tempel brennt.

    3.

    Sveti krug već samo jedan čovek čuva: pesnik. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je sam prihvatio zadatak; ili je samo bio poslednji i kad su svi otišli, rekao je: izdržaću. Ili će konačno i on otići i niko neće nastaviti i čuvati Temenos.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:22

4.

    Od trenutka kada je u svetom krugu pesnik ostao sam, vladavinu kralja, dostojanstvo velikaša, ritual sveštenika, borbeni nagon vojnika, pravednost sudije, strast traganja naučnika morao je da prihvati, sve zadatke umetnika viteza, lekara, proroka, filozofa - od tog trenutka pesnik je prerastao pravog pesnika.
    Ranije smo se mogli zadovoljiti istorijom književnosti koja je govorila da je pesnik izraz nacionalnog duha. Jer ranije pesnik zaista i gotovo isključivo i nije bio drugo do izraz. Mada ne uvek, ali veoma često, političko biće koje izražava svet ili klase ili sloja, ili naroda. Izraz je shvaćen na sledeći način: duh, slika, osećanje bili su dati gotovi u naciji, pesnik je nalazio reči za njih i narod je samog sebe razumeo. Ukoliko je govorio novo, mogao je biti izraz samo date stvarnosti. Ako su narod, vreme, klasa naginjali revoluciji, on je pevao o revoluciji, ako je ugušena, o ugušenju, ako je slomljena, o porazu, ako je bilo nade, o nadi. Uvek to i samo to što je bilo. Pesnik je bio izraz.
    Zatim je usledilo razdoblje psihologije i pesnik je objašnjavan psihologijom. Političar je postao genije. Psihologija je odvojila običnog čoveka od darovitog i istraživala je stepene darovitosti. Velika darovitost je genije. On se može dokučiti na taj način ako bude shvaćen. Ako mogu da ga shvate. Sasvim nije moguće nikada, jer je genije po kvalitetu drugačiji nego običan čovek. Pesnik je viši psihološki kvalitet.
    Ove dve teorije je pokušala da poveže istorija duha. Povezala je izraz i genija i rekla da je pesnik onaj koji preživljava i sažima. U njemu se sustiču istorijska razdoblja, pogledi na svet, postupci i duhovne struje. On doživljava svet kao celinu u istoriji, sažima ga, obuhvata ujedno i ovekovečuje. Zbog toga je pesnik beskrajno važniji s gledišta istorije i duha, nego vladavina, rat, ili otkriće. Pesnik je istinski zalog istorijskog duha.
    U morfologiji kulture opet se javlja nova teorija. Pesnik je ovde tvorac kulture. Poezija je činilac kulture, kao pravo, religija, umetnost i duh. Kultura je sve stvorila počev od kajiša sandala do ideje o besmrtnosti: poezija se smešta negde između ovo dvoje. A ko je pesnik, neizvesno je; ali celina kulture zahteva da postoji kultura isto kao i odeća, novac, ili Bog.
    Nevolja ovih teorija nije što su one nespretne i bez fantazije i glupe i naivne i nezgrapne i lažne i primitivne i neposvećene. Jer su takve nedvosmisleno i bez izuzetka. Ni jedna od njih ne razume šta je poezija. Svaka ga shvata kao pasivan akt: izraz, rezultat psihološkog kvaliteta, doživljaj, sažimanje, činilac koji stvara kulturu. Upravo zbog toga u ovim teorijama ne može se i ne sme gledati drugo do li uzaludni pokušaj neposvećenog čoveka mase da razume pesnika. Naprotiv, sve ove teorije nisu drugo do nagon koji izvire iz zavisti bića mase koja time što pokušava da razume pesnika, obara ga na sopstveni nivo i hoće da ga izjednači sa sobom. Tout comprende c'est tout mépriser. Shvatanje izraza, genija, doživljavanja, sažimanja i stvaranja kulture jeste osveta tamne generacije. Ali još dalje: ove teorije sve bez izuzetka, oprezno, upravo neće da zapaze da je jedino važno: aktivitet pesnika.
    A na koncu je najznačajnije. Teorije se objavljuju u zvaničnoj knjizi. I tamna generacija stvara knjigu da bi opravdala sebe: jer samo ono što živi to je upravo suprotnost onome iz knjige. Ono mnoštvo pompeznih teorija koje objavljuje o pesniku, samo su prazne priče, neozbiljne, jer su savršeno irealne i u stvarnosti niko u njih ne veruje. U stvarnom životu pesnik nije izraz, niti on preživljava, niti ostalo, nego je prosto luda. Luda je zbog toga jer se ne bavi novčanim prihodima, ne trudi se da dođe na uticajno društveno mesto. Nur Narr, nur Dichter - kao što kaže Niče. To je shvatanje koje izvire neposredno iz mase, to je opšte, to je javno mnjenje. Pesnik je, kaže se s premoćnom podrugljivošću, nadmoćnošću, prezirom i uniženjem: pajac, ništa drago.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:22

5.

    Krajem prošlog stoleća situacija se počela otkrivati. Našli su se izolovani krugovi koji su iz mase odlučno i namerno istupili, krugovi koji su videli da Temenos bukti i da bi sačuvao sveto mesto, na svom mestu je ostao jedino pesnik. Ali su videli i to da ako on hoće da dostojno ispuni svoj zadatak, pesnik mora da probudi svoju samosvest. Treba da zna ko jeste. U dosadašnjim teorijama zapažena je ili nedarovitost koja nije umela čak ni da se približi onome što je želela da objasni; ali je zapažena i podmukla osveta koja je htela da pesnika učini izrazom, kulturnim činiocem, znači zavisnim, sredstvom, čak se znalo i to da pesnika na koncu svi ipak smatraju za pajaca.
    Jedan od izolovanih krugova, "Krajs" okupljen oko Nemca Štefana Georgea, prvi je počeo da shvata pesnika u njegovom istinskom biću i poeziju u njenoj punoj stvarnosti. Slika koju je stvarao nije potpuna. Krug Georgea u svom shvatanju vidi još samo pasivitet. Već zna da ono od čega zavisi cela sudbina, ne pripada samo pesniku, nego i narodu, i čovečanstvu: Temenos. Mora postojati vatra, crkva, krug, mesto koje čovek posvećuje bogovima - magijski prostor gde čovek ulazeći izuva sandale, jer je to sveta zemlja – gde ljudski svet prestaje, - gde gori vatra duha, - gde čovek više nije čovek, - nego kosmičko čedo vasione, - gde, kao što piše Malarme: naše biće postaje autentično. Jer se poredak, lepota, uzvišenost, plemenitost čovekovog života čuvaju u Temenosu.
    Krug Georgea razume zadatak pesnika u tome što je: Služba i Vladanje. Jer samo onaj ima pravo da vlada ko sebe podredi; samo onaj je dostojan vladanja koji služi. Služi narodu - ako i ne ovom narodu - bogovima, duhu, čistoti, radu. Poezija je ovakva služba visokog reda. I vlada duhom, narodom, lepotom i svetom. I ta vladavina je poezija.
    Čuvar Temenosa je vladalac i sluga. I pesnik ovim služećim vladanjem čuva srediste čovekovog bivstva, "Večno carstvo". Malarme kaže da je to germe final čovečanstva. Čuvar svete baštine čovečanstva, božanskog bivstva, - kome služi i u čije ime vlada.
    Prema "Krajsu" sudbina pesnika je krug. Ako se u čovečanstvu pojavi pesnik, u krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto. A oni koji žive u svetom krugu, pak, osnivači su i prvi stanovnici Večnog carstva. Tako oko pesnika nastaje nova zajednica, prvo pleme novog i posvećenog naroda koji je središte Carstva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:22

6.

    "Ko je u većoj meri od drugih izručen Silama, ili ko u pojačanoj meri raspolaže Silama, za druge je ljude objekt straha pun poštovanja. Svojom tvoračkom snagom i zapaljivom eksplozivnom materijom ispunjen, njegova okolina ga smatra toliko opasnim, čak strašnim da se u dodiru s njim primenjuju oprezni postupci, i smatra se za najispravnije, ako i ne potpuno, ali nekako ga uglavnom izdaleka zaobići."
    To je biće sacer. Smisao sacera je dvojan: znači sveca i prokletnika, poštovanja dostojnog i sramnog, uzvišenog i bednika. U drevnim vremenima sacer je bio kralj. On je bio biće koje je, mnogo više od drugih, izručeno Silama i u mnogo većoj meri od drugih raspolagalo je Silama, stvaralačkom snagom i bilo je biće ispunjeno stvaralačko-razornom eksplozivnom materijom, strahovito-uzvišeno, koje u ime celog naroda održava vezu s gornjim svetom i koje je pred bogovima zastupalo ceo narod. Ali je sacer mogao biti prvosveštenik, izuzetni vojvoda, ili državnik, ili vojskovođa, koga su Sile koristile kao svoje sredstvo u pojačanoj meri. Sacer je bio sveštenik koji prinosi žrtvu, prorok, proročica, lekar, filozof, u kojima su delovale strašne i uzvišene sile sveta, sudbonosna kosmička dvosmislenost: stvaralački nagon i razorna strast, živele su u pojačanoj meri. Sacer je bio biće koje je bilo u isuviše bliskoj vezi s problematičnim, nesigurno blistavim, tamnim i visokim svetom Sila. Sacer je bio granično biće koje je među ljudima značilo i zastupalo božansko, među bogovima ljudsko i jednom je nogom bilo ovde, drugom onde, u dva sveta, s dvostrukim bićem, s dva lica, živelo je s dve odgovornosti i spajalo dva sveta. Zato mu se smelo približiti tek oprezno, razgovarati s njim tek određenim formama, po mogućnosti ga ne dodirivati i uvek ga oslovljavati imenom i titulom koji mu odgovaraju. Zato mu se smelo približiti samo savijenih kolena, oborene glave, tihim glasom, pokorno, u svečanom odelu, samo uz strogo održavanje određenih propisa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:23

7.

    U svojoj velikoj knjizi Evola pripoveda kako je sacer-dostojanstvo drevnog vladaoca boga-kralja dospelo niže, u ruke prvosveštenika, kako je dalje tonulo među aristokrate, još niže u plemstvo, kako je padalo sve niže dok se nije izgubilo. Poslednjih dve stotine godina istorije bile su već potpuna i vidljiva katastrofa kada je nestao kralj, sveštenik, aristokrata, sudija, umetnik, ratnik i nije preostalo ništa drugo do samo ološ.
    Niko više nije bio dostojan da bude sacer: da posreduje između ljudskog sveta i Sila i sveta Sila i ljudi, da ih aktivno poveže i označi. Niko više nije bio dovoljno uzvišeno-strašan za to da se prema njemu u dodiru s ostalim ljudima primenjuju propisi opreznosti ili da ga tiho, u svečanom odelu, ponizno oslovljava visokim imenom. Jedino pesnik.
    Tako je pesnik postao potomak, simbol i čuvar kraljeva, prvosveštenika, vojskovođa. Tako je pesnik postao sacer, objekat straha pun poštovanja, tako su se u njemu ujedinili sveštenik, prorok, lekar, sudija, filozof, kralj, vojskovođa - svetac i prokletnik, poštovanja dostojnik i bednik, uzvišenik i sramnik: simbol prisustva Sila među ljudima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:23

8.

    Nedavno se pojavila čudna knjiga o odnosu Getea i Šilera. Autor tvrdi da su nepokolebljiva smirenost i nadmoćna snaga Getea probudili u njegovom prijatelju ljubomoru, čak i više, ressentiment. Ne otvoren. Oči u oči i u svesnom dnevnom svetu prijateljstvo je izgledalo neizmenjeno čvrsto i istinsko. Međutim, u istinskijem i dubljem svetu od dnevnog, Šiler nije mogao da podnese bogatu slobodu geteovske prirode koja je bila bez smetnji i bez straha. Čak se to pretvorilo u zavist koja je u Šileru sve ostalo rešavala i određivala. Naravno, opet ne otvoreno. Ali ako bi bio svestan toga, prestravljeno bi ga odbijao i ne bi poverovao, toliko je njime ovladao resantiman koji ga je mrcvario da više nije ni umeo drugo da misli, stvara, oseća, piše, samo ono što je izviralo iz ove zavisti i što je bilo protivteža Geteovoj smirenoj i vedroj slobodi, bez smetnji i bez straha, i što je on krišom potkopavao. Zavidljiva ljubomora se nametnula egzistenciji. Postala je stvaralački činilac i ceo čovek je počeo da se kristalizuje oko ove tačke.
    Uvek je nenadoknadiva katastrofa ako neko nešto ne može da asimiluje. Šiler je počeo da gubi Šilera i postajao je samo negativni Gete, ali takav negativni Gete koji bi mirno mogao reći ono što i Niče za ovakvo biće: auh mich schuf der ewige Hass - i mene je stvorila večna mržnja. U ovoj egzistenciji sudbonosno je da biće već potpuno gubi sopstvenu težinu i postaje sasvim antiteža i to antiteža onoga koga duboko i silno mrzi. Postaje njegov prepis i kopija; jer u skrivenoj dubini se divi svom prijatelju i to oduševljenje je toliko moćno da ne dozvoljava da sopstveno biće dođe do reči. Nema snage za to da oduševljenju da slobodnog maha i ne može da kaže: zadovoljstvo mi je da živim u senci ove veličine. Za to u njemu nema dovoljno poniznosti; isuviše je ohol. Titanski. Poštovanje i divljenje prepušta spoljašnjosti i prividu, u kojima prijateljstvo, onako nasuprot tome, smireno raste na dnevnom svetlu. Ali u istinskijim noćima bogatu i široku vedrinu prijatelja ne samo da ne podnosi, nego čak ni sopstveno divljenje prema njemu. Otuda je danju prijatelj bez rezerve i oduševljen njime. Međutim, podsvesno sve to ne prihvata i silni resantiman sve cepa. A noću pak razara sebe mrcvarećim otrovom, jer ne ume da bude tako slobodan bez straha. A opet to ne može da prihvati, jer se u svesti svojoj iznad svega divi prijatelju. Gete je u njemu prijatelj i suparnik - divi mu se i mrzi ga, oduševljava se njime i mrzi ga. Ali i jedno i drugo tako što jasno vidi neizmernu nadmoć svoga suparnika, kao što vidi i sopstvenu bespomoćnost. U svom očajanju, pak, već i ne može da misli na svoje uzdizanje, samo na razaranje drugoga. Toliko ga je zaslepila zavist sa slikama nacrtanim o nadmoći drugoga da se oseća poraženim i tako oboren - Acheronta movebo - priziva Donji svet.
    Ako ovo i nije sadržina knjige, ali joj je otprilike to smisao.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:23

9.

    Treba odabrati takvo mesto s kojega se vidi zašto je odnos Getea i Šilera bio ovakav i zašto je morao biti takav. Mesto se ne nalazi ni u jednom ni u drugom od njih; ako bi se moglo, trebalo bi da se ispostavi da je jedan ili drugi bio "u pravu". Maločas pomenuti autor knjige sudi iz perspektive Getea i odatle zaista tako izgleda: jadni Šiler, pao je kao žrtva, jer nije mogao da se bez rezerve divi veličini svoga prijatelja. Naravno, moguće je stanovište koje glasi: svojom većom snagom, delotvornijom magijom svoga znanja, Gete je uništio blažeg i osetljivijeg, ali čistijeg i višeg Šilera. Možda bi se on mogao pozvati na odgovornost i zbog rane Šilerove smrti: uklonio je s puta jedinog čoveka koji mu je video karte, čije je čisto i detinjasto biće jedino bilo u stanju da prepozna i otkrije istinski smisao one čarolije kojom se Gete bavio.
    Ovo objašnjenje bi bilo isto toliko lažno kao i prethodno. Umesan sud nije ni na jednom ni na drugom mestu, nego na trećem: mestu na kojem se nalazio Helderlin. U onom pesniku koga je svetlost dva prethodna toliko zamračila da nije ni primećivan, nepoznat, izgubljen je živeo svoj život i pisao svoje delo koga je Geteova smirena i slobodna vedrina isto tako pritiskala kao i Šilerov eterski polet i čistota.
    Kako se moglo dogoditi da od njih trojice Gete bude najtrijumfalniji, Šiler manje i Helderlinu ništa nije dopalo od trijumfa, a od njih trojice, pak, upravo je Helderlin bio ponajpre pesnik, Šiler manje i Gete najmanje?
    Prema klasičnom primeru antike pesnik je bio heroj i prorok. Drevnom dobu je odgovarala ovakva pesnička egzistencija. Napočetku 19. stoleća, s obnovom spoljašnjosti klasične poezije, nije se mogla, međutim, ponovo stvoriti pesnička egzistencija drevnog doba. Svetilište je gorelo i Temenos je počeo da se prazni. Trebalo ga je prihvatiti. Ko ga pak nije prihvatio, odbacio ga je. Pesnik je već bio sacer biće svetog kruga, koji je pred Silama preuzeo na sebe grehe naroda. Jedino su se u njemu nalazile one božanske sile koje su mogle da budu protivteža tamnim gresima.
    Gete nije bio čovek koji prihvata. Čak je upravo bio čovek koji samo uživa. Faust koji je uživao, koji je sve otresao sa sebe da bi mogao ostati nadmoćno slobodan i bezbrižno vedar, neporemećeno smiren i neometano bez smetnji. Šiler pak nije zavideo bogatoj slobodi bez straha. Šiler je osećao nepodnošljivim da pesnik koji raspolaže tako božanskim sposobnostima, kao Gete, tako bez saosećanja odbija ono što je tada već morao da prihvati Poeta sacer. Šiler je samo počinio grešku što je verovao da samo Gete može izvršiti prihvatanja na sebe velikog magijskog akta. Smatrao je ispravnim ako čuvanje Temenosa i prihvatanje tamnih grehova prihvata Gete, veće i više biće od njega. Pored svog prijatelja, samog sebe nije smatrao dostojnim za ovu uzvišenu službu. Patio je što Gete to ne razume, ne zna o čemu je reč. Ili je još više patio, jer je video da je Gete vrlo dobro znao šta bi trebalo da učini, ali nije hteo da odustane od ličnog mira i beskrajnog instinkta uživanja, od faustovske žudnje za srećom i titanske strasti za radošcu, tamu je svesno izbegavao i pred potresnom suštinom svetske situacije je zatvarao oči, prećutao je, porekao, slagao. Gete je izbegao zadatak Poete sacera. Ali onaj ko izbegne zadatak, natovari ga drugome. Čuvanje Temenosa je tako između njih dvojice dopalo trećem: Helderlinu. Ko ne prihvata, taj prebacuje na drugoga, ko ne preuzima na sebe, taj stavlja na drugoga. Tako su njih dvojica, Gete i Šiler, prebacili, tako su preneli obavezu Svetog kruga na jedinog živog u tom dobu koji ju je prihvatio i uzeo na sebe, na Helderlina. Konačno je nastala situacija koja je zapažena tek stotinu godina docnije, da istinski pesnik nemačke klasike nije bio Gete i nije Šiler, nego Helderlin. Zašto? Jer ono što je Šiler ponudio svom prijatelju iz poštovanja: dostojanstvo čuvanja Temenosa, Gete je odbio. I dostojanstvo je palo na onoga ko ga je prihvatio. Ko ga je preuzeo na sebe i podneo sve što je došlo i bilo - sve grehove tamnine naroda. Er fernab fühlt allein das ganze Elend und die ganze Schmach, kao što George piše: u sebi samom on oseća svu sramotu i svaku bedu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:24

10.

    Sredinom stoleća situacija je sve jasnija. Bodler već zna da nema izbora: pesnička sudbina već nije smireni izraz, nije genije, nije preživljavanje, zgušnjavanje, herojstvo, ni proroštvo. Biti pesnik znači prihvatiti čuvanje svih simbola ostavljenih i napuštenih ljudskih dostojanstava. Pesnik za sada mora da bude kralj, sveštenik, filozof, sudija, vojnik, državnik i to - nepodnošljivije od svakog zadatka - daleko, sam, osamljen, u tajnosti, bez slave, čak daleko držeći masu, skrivajući u sebi smisao svoga dela i ne izgovarajući ni jednu reč o značaju svoje ličnosti. "J'ai plus de souvenirs que si j'avais mille ans... je suis un cimetière... un pyramide, un immense caveau, qui contient plus de morts que la fosse commune — sudbina mi je tako teška kao da već živim hiljadu godina... groblje sam... piramida, golema provalija u kojoj je više mrtvih nego u kolektivnoj grobnici." Pesnik je grob pomrlih kraljeva, vojnika, umetnika, sveštenika, on u sebi čuva ljudsku veličinu sve do vaskrsenja. I o tome niko ne sme da zna: "être un saint et un héros pour soi-méme". Tajna. Ovu sudbinu je malo njih ponelo bez katastrofe.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    Čet 10 Dec - 12:24

11.

    U sudbini poete sacera najteže je podneti nov odnos s narodom. Pesnik sudbinu naroda preuzima na sebe. Ovaj obred, međutim, mora ostati tajna, jer ako se otkrije, gubi se smisao misterije. Sem toga, čim se obred raskrinka i značenje pesničkog bića postane očigledno, narod ga smesta okleveta. Jer je narod već pao tako nisko da svoje grehove ne vidi; oseća se nedužan, čist i uzvišen. I kada ugleda pesnika preplavljenog preuzetim gresima, odjednom je prisiljen da prepozna situaciju. Zna da u poeti saceru vidi samog sebe. Zna i sada više ne može da porekne da živi u obesvećenoj sramoti. Kada bednik vidi patnika, "prokletnika", veoma dobro zna zašto bednik pati i još bolje zna ko je zapravo prokletnik. I onda se u demonskoj strasti buknulim gnevom baca na pesnika, baca na njega blato, ismeva ga, izmišlja glasine o njegovom ludilu, progoni ga, poriče. Ne podnosi ga. Ne smiruje se dok ga ne upropasti. Dok ne polomi ogledalo koje pokazuje njegove sopstvene gnusobe. Pre 18. stoleća nije se znalo za tip poreknutog i krivo shvaćenog pesnika. A za poslednjih dvesto godina pak uopšte i nije bilo istinskog pesnika koji nije propatio poruge i progone i ovakva poniženja i konačno ovakav slom.
    Pesniku je tek relativno kasno palo na um, prema kraju veka, budući da se situacija obrnula zbog promene odnosa s narodom, da on javnost više ne sme da poželi. Naprotiv. Mora da traži zaštitu kako bi izbegao dodir s publikom, popularnost, dodir s običnim čovekom. Ko to ne zna, njega ništa nije moglo spasti od sramne propasti. Ko je znao, on je stvorio sopstveni metod da bi sebe odvojio od naroda. Morao je na neki način da bude nedostupan i nedodirljiv. Javnost je trebalo držati na odstojanju. Skrivao se i živeo u tajnosti; pisao je teško razumljivim jezikom; uzdizao se u visoki duhovni svet; nalazio specifičnu i ličnu simboliku. Pesništvo je čuvalo takvu misteriju unutar koje je trebalo da ostane i samo su posvećeni znali za njega. Za tajnu su čak saznavali, i oni koju su je mogli saznati, tek naknadno, posle pesnikove smrti. Kao da se nije smelo znati kod koga i gde gori sveti plamen. Trebalo je sakriti plamen pred ološem koji je tražio smrt za svakoga ko ga je uznemiravao u njegovom tonjenju u močvaru.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Bela Hamvaš    

Nazad na vrh Ići dole
 
Bela Hamvaš
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Bela Hamvaš (Béla Hamvas)
» Bela Crkva
» Bela košulja- temelj stila
» Crno-bela fotografija
» Bela Dama
Strana 1 od 5Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-