Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 LJubavi srpskih pisaca

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Uto 20 Mar - 13:56

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno. Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”
"Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti..."

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Uto 20 Mar - 13:57

Laza Lazarević



Usamljen i bolešljiv, produhovljena lica i brižljivo negovane brade, očiju iz kojih je goreo plam, Laza Lazarević je sa samo devet pripovedaka zauzeo veoma važno mesto u srpskoj književnosti. Rođeni Šapčanin, odrastao je u trgovačkoj porodici i kući prepunoj knjiga, a često je njihov dom posećivao nadaleko čuveni Vuk Karadžić. Gimnaziju je završio u Šapcu, a onda na dalje školovanje otišao u Beograd, gde je živeo kod zeta Milorada Šapčanina, književnika i tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta.

U tim školskim danima Laza nije spoznao čari prve ljubavi. Kako je pisao njegov pobratim Kosta N. Hristić, studenti Velike škole nisu imali kontakta sa devojkama. One su posle osnovne škole išle u Institute isključivo za devojke, a po gradu su se uvek šetale u društvu služavke ili nekog rođaka. I da je postojala neka simpatija, vrlo je verovatno da sramežljivi Laza ne bi imao hrabrosti da joj priđe. Tako da je prvu ljubav spoznao tek u Berlinu, kada je nakon mnogo peripetija uspeo da upiše medicinu u ovom nemačkom gradu. Prava nikada nije voleo, studirao ih je tek tako, da bi ih završio. Oduvek je želeo da postane “gospodin doktor”.
U Berlinu je vodio skroman studentski život, jedina pokretačka snaga bila su mu sećanja na majku i sestre, čak ga ni narušeno zdravstveno stanje nije pokolebalo u odluci da postane lekar. Tih godina, u dalekoj Nemačkoj, rodila se ljubav. Bio je oktobar 1873. godine. Prvu ljubav je upoznao u kući u kojoj je stanovao, a idilu koju je živeo tih dana u obliku trinaest pisama pretočio je u svoju prvu pripovetku – “Švabica”. Sav u ljubavnom zanosu, pisao je: “Pratim je na klaviru, kad peva; dodajem joj igle, kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu, kad pođe u šetnju.” Tako je pomenuta pripovetka postala prvi ljubavni roman u srpskoj književnosti.

Švabica, po imenu Ana Gutjar, potpuno je zaposela srce mladog Laze. Kada bi bila odsutna, bolovao je i iz sobe nije izlazio. Kada bi bila u kući, čitav Lazin život se vrteo oko nje. Zimske noći su provodili u trpezariji, gledajući se i razmenjujući misli i osećanja. Sve o ljubavnom životu ovog velikog pripovedača možemo pronaći u njegovoj svojevrsnoj autobiografiji, pomenutoj “Švabici”.

Spram ljubavne idile, bio je problem sa novcem… Išao je bez zimskog kaputa, pa je bio prinuđen da proda neke svoje vrednosti koje su mu ostale i kupi jedan, ali i izvede Anu u “špacirung”. Šetnje dvoje mladih, poljupci i ljubav, grejali su te zime mladog Lazu, više nego ijedan kaput koji bi nosio. Međutim, ta ljubav je bila osuđena na nesrećan kraj. Lazu su čekali u rodnom Šapcu. Bio je jedino muško dete, a pošto je rano ostao bez oca, sve oči bile su uprte u njega. Stoga je rastanak sa Anom bio neminovan. O tome piše sledeće: ”Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji: – To je sve tako neočekivano, da ja ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si… vi ste slobodni!” Jovan Skerlić će tri decenije kasnije, još uvek ljut na Lazin izbor, pisati: “Bilo je očekivati da će taj oslobođeni duh, budući lekar, moderan čovek, ići za svojom glavom i za svojim srcem. Ali ne! Duhovna pokornost, tradicija je jača, i on će pognuti glavu pred apstrakcijom porodice.”

Vratio se u Šabac, učestvovao u srpsko-turskom ratu, sa narodnom vojskom ušao u Niš, a onda se opet obreo u Berlinu i to ni manje ni više nego u stanu u kome je nekada živela njegova voljena Ana. Sudbina se opet poigrava sa mladim Lazom. Tu završava studije i postaje “doktor celokupnog lekarstva”. Vraća se u rodnu Srbiju, dobija posao u Beogradu i čvrsto rešava da zasnuje porodični dom. Izbor je pao na Poleksiju – Polu, kćerku državnika Nikole Hristića, sestra pobratima Koste. Venčanje se održalo 22. maja 1881. godine, a Laza je čak i u tom času u mislima čuvao dragu mu Švabicu. Možda je ljubav poklonio Ani, ali je u Poli pronašao odanu prijateljicu koja je u njihov dom unela spokoj i sigurnost. Napravili su kuću prekoputa kafane “Dva goluba”, a tu su im se i deca rodila: Milorad, Anđelija, Kuzman i Vladan.

Lečio je druge, a sam bolovao. U srpsko-bugarskom ratu se namučio, vidao je ranjenike, a sa svojim zdravljem kuburio. Međutim, nijedno zrno ga nije okrznulo. Živ se vratio u Beograd svojoj Poli. A tu, u glavnom gradu, bio je, kako su ga onda zvali, “sirotinjska majka”. Besplatno je pregledao one najsiromašnije, pa im je čak i novac za lekove davao. Toliko je veliki čovek bio. Dobio je čin sanitetskog pukovnika u penziji, postao je član Glavnog sanitetskog saveta, redovni član Srpskog učenog društva, dopisni član Srpske kraljevske akademije, pa čak i lični lekar kralja Milana.

Sa suprugom Polom je pronašao sreću koja mu se nije osmehnula sa voljenom Anom, ali ih je na porodičnom polju pratila crna kob. Kuzman i Vladan su kao mali umrli od tuberkuloze, a zatim je Lazu i majka napustila. Na kraju, i četrdesetogodišnjeg Lazu savlada “grudobolja”. Poslednje leto, 1890, proveo je u hladovini svoje bujne bašte. Jesen je dočekao bolestan, a jedino što ga je obradovalo bilo je priznanje Akademije, kada je sa Simom Matavuljem podelio prvu nagradu za najbolju pripovetku.

U podne 10. januara 1891. rekao je svojoj dragoj Poleksiji: “Putovaćemo u osam i po!”. Kada je preminuo kazaljke na satu pokazivale su osam i tri četvrtine. Ostaje nam da se nadamo da je negde u drugom svetu konačno bio srećan sa svojom velikom ljubavi, Švabicom Anom, i da su nastavili tamo gde ih je život surovo prekinuo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Uto 20 Mar - 13:57

Vasko Popa


Srpska književnost kreće se njegovim pločnicima, nosi njegove krpice, igra trule kobile, dok je svaki stih daleko u nama. Graditelj zagonetne književnosti, žitelj jednog od koncentracionih logora za vreme Drugog svetskog rata, inicijator književne opštine Vršac, dopisničke biblioteke “Slobodno lišće” – jednom rečju Vasko Popa, rođen 29. juna 1922. godine. Vanvremenski poeta sa podvrnutim rukavima, razdrljenom košuljom, vitak, koji na knjigama crta posvete “kao da želi da ostavi trag”.

Govorili su da je “tanak i krakat”, biće sa drugog sveta dok osvaja koracima kaldrmu pod nogama. Šarmirao je svet svojom normalnošću koja je prerasla u veličinu, njegov briljantni smisao za humor katkad je zamenio dobro pozicioniran sarkazam, umeo je da pomeša lucidno, smisleno i poetično, pa je često sagovornicima bio oličenje mudrosti. Svako ko bi se našao u njegovom društvu pretvarao bi se u sunđer za upijanje tečne nadahnutosti velikog Vaska Pope.

Ako poželite da zavirite u njegovu intimu i da iz nje povadite sve pikantnosti kako biste od toga sačinili bombastično pisano jelo, zalud trud. Popina životna kombinatorika zavaraće trag.

Šetnja Lenauvom ulicom, sa procvetalim lipama koje stidljivo, na nagovor vetra, šapuću ljubavnu legendu o gimnazijalcima po imenu Vasko i Haša, čije je pravo ime bilo Jovanka. Po zapisima i tragovima poznavaoca priče o ljubavi Vaska Pope i njegove Haše, može se zaključiti da je bila toliko velika da je probijala limite svoje veličine.
Krpice mi vrati, dvorac mi ne treba kad imam tebe

Dani kada su im se pogledi sretali u prolazu stvorili su stihove:

“Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad

Iz očiju nestajali…”

Haša je poticala iz imućne porodice, bila je univerzitetski profesor, ali zarad ljubavi prema Vasku Popi odrekla se karijere kako bi u potpunosti mogla da se posveti njihovom zajedničkom životu, a sve u slavu ljubavi. “Novo” komunističko vreme navelo je Vaska i Hašu, da kao pravi komunisti donesu odluku da dva dvorca, koja su bila u vlasništvu Hašinog oca, advokata, poklone državi. Kasnije nije bilo mesta za povlačenje i povraćaj, dolazili su u Vršac i nisu imali gde da odsednu. Reči Hašinog oca na to bile su: “Deco, ako vama te kuće ne trebaju – meni još manje trebaju.”

Ovo je samo jedan u nizu dokaza koliko je ta ljubav bila snažna, dostojna, obostrana, potkovana dogovorom, požrtvovanošću i odlučnošću koja ih je vinula u večnost.

“Beži čudo

I tragovi nam se ujedaju

Ujedaju za nama u prašini

Nismo mi jedno za drugo…

Kud smo krpice pomešali

Vrati mi ih šta ćeš s njima

Uludo ti na ramenima blede…”

A onda su u njihovu idiličnu priču došli januarski dani, bolnička postelja, onemoćali Vasko Popa ogrnut Hašinom željom da ga krišom izbavi i odvede kući, da ga ušuška među njihove zidove, u gnezdo gde “vrbe nežno preko praga prelaze” . Njihove stisnute ruke, polje žita i crvene bulke 5. januar 1991. godine prekida zauvek. Haša je spavala pored Popinog kreveta, kada je njegovo srce slalo poslednje pozdravne otkucaje svetu kome ostavlja na dar svoje dragulje inspiracije. Iz sna su je prenule ne Popine reči ozdravljenja, već bolničarke koje su davale sve od sebe da je udalje od njega. Umro je njen Vasko, dok su pilule za spavanje vršile svoju funkciju.

Nakon njegovog odlaska davala je sve od sebe da svaki njegov trag sačuva, sve je u stanu u kome su živeli bilo tamo gde je ostavio, želela je da njihov raj postane njegov legat za uspomenu svetu. Smislenim rečima koje predosećaju kraj, Vasko sugeriše prijatelju: “Iskoristi priliku dok sam tu”.

“Dok ima ruku

Dok ima nogu

Dok ima bilo čega”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Uto 20 Mar - 13:58

Desanka Maksimović

Književna vila koja je stihove nizala u niske bisera, krišom nam poturala pod nos ljubavne reči koje su nam se večno urezale u mislima – “Ne, nemoj mi prići… sreća je lepa samo dok se čeka”, bila je Desanka Maksimović. Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici, nedaleko od Valjeva, bila je pesnikinja moći kakva se ne sreće, profesorka književnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan deo svog života provela je živeći na selu, tu dolazi u dodir sa mentalitetom svog naroda kakav je u većini slučajeva, spoznaje “seljaštvo”. Svoj stvaralački izražaj bojila je nijansama socijalnog, ljubavnog, kulturnog, zrelost u svom izražaju postiže veoma lagano upijajući svaki izdisaj svog okruženja, zaljubljujući se ne u muške kreacije koje su hodale pokraj nje, već u sve iz čega isijava ljubav – cvet, zemlju, pravdu, zaljubljenost, čekanje, strepnju. Molila je ljude da budu verni sebi, svojim mislima i osećanjima. Ulicama je šetala žena, pesnikinja, ideal, “živi spomenik” sa ešarpom, kosom smotanom u punđu, šeširom, uredna finoća ukrašena osmehom Monalize. Žene kao važna karika intelektualnih, umetničkih krugova u tom vremenu bile su retkost.

Njeno stvaralaštvo graniči se sa neverovatnim, opstajalo je u različitim društveno-kulturnim okolnostima, sedam decenija bez predaha bila je krojač odela stvarnosti u kojoj je disala opori, zagušljivi vazduh života i istorije svoga naroda i dodavala mu je miris najfinije ljubavi.
Ljubav je za Desanku bila učiteljica duha, večno nadahnuće, inspiracija i poriv u pripremi najlepših književnih jela. Kada se odškrinu vrata njenog ljubavnog života, s početka se začuje muk praznih prostorija, a potom se koračajući napred naiđe na kratke podatke: avgusta 1933. godine Desanka Maksimović postala je supruga Sergeja Slastikova, koji je bio glumac i pesnik. Upirala je u ljude prst dobrote, podsećala ih na esenciju ljudskog postojanja, kroz papir na kome su ležale najlepše ljubavne reči mogla se nazreti duša kakvu je samo pesnikinja Desanka Maksimović imala, zato je i za života uživala obožavanje, istinsko poštovanje i divljenje od strane svojih čitalaca. Biološku decu nikada nije imala, kažu da je sav njen porod bio književni. Pesme su izrastale u njenu decu. Govorili su da je njeno srce bilo prozor otvoren da svako kroz njega može da uđe, da zaviri i da postane deo nje. Ponuda njenog stvaralaštva je bezgranična i bezuslovna, baš kao i ljubav, pomilovanje, strepnja o kojoj stvara najlepše melodije srca. Od lika Desanke Maksimović stvorio se mit savršenstva, ona je bila nalik svetice. Držala se striktnih propisa jednostavnosti i razumljivosti, nametnutih postavki stvari da je ženi zadato kakva će biti kako bi zavrednila poštovanje i naklonost u muškom svetu u kakvom je i sama Desanka opstajala i stvarala. Heroina vremena u kome je rat odzvanjao, u kome su se dizale pobune, vodile sumanute bitke, Desanka je potpuno izolovano tražila pomilovanje za za careve i robijaše, ljude i žene, zovine svirale, za svačiju zabludu tužnu, hrabrost usamljenu i izlišnu.

“Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira.” – Drhtavost ovog stiha pulsira na rubu usana zaljubljene duše.

Njene reči bogate su suptilnim umiljavanjem dušama koje čežnu za ljubavlju, razumevanjem, utočištem.

“Da u meni cela nežna plima

Reči nerečeni;

Da bih srce mogla poklanjati svima,

I da opet mnogo ostane ga meni.”

Ljubav je sveprisutna, bujna i uzvišena, a istinska telesna ljubav Desanke prema svom muškarcu tako je ušuškana, skrivena, nedostupna za znatiželjne tragače.

“U maju, nad srcem kad su mi se nagle,

Suđenice vile nisu umele

Od ludosti da mi ga spasu.

U proleće, u proleće ja zavoleh

Senke u nečijem glasu.”

Svaki njen stih daje nam za pravo da naslutimo da je volela, čeznula, tražila, čekala, osluškivala ljubav u glasu i tražila je u proleću, kamenčiću, pogledu, čekanju.

“Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k’o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.”

U kasne sate 90. godine života, njena dva oka zauvek su usnila i ostavila iza sebe kosmos satkan od pesama večnog roka trajanja.

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24350

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Uto 9 Okt - 17:31

RAZGRANATA JELKA LJUBAVI

Za Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta

ZA Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta. Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba; lepo se razgranala, kao pravo "malo zeleno drvo". Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo. U zajedničku grobnicu, u Aleji velikana, gde u bili sahranjeni Crnjanski i Vasko Popa, doneta je odluka da se sahrani i jedan general! A kasnije su vandali ukrali i "malo zeleno drvo", znak velike ljubavi između Haše i Vaska. Vaskovog i Hašinog doma, dvosobnog stana u Bulevaru revolucije 26 (sada Bulevaru kralja Aleksandra), više nema. To je bio kutak u kojem su se okupljali ne samo mnogobrojni prijatelji, već i pesnici iz celog sveta, i sad je raskućen. Za života, Haša je pokušala da njihov stan pretvori u malu zadužbinu, legat, ili spomen-sobu Vaska Pope. Ali su joj rekli da je zakasnila, i obavestili da ne može da otkupi stan, jer predstavlja deo zadužbine Medicinskog fakulteta. Kao da je tada gledala u budućnost, Haša je rekla: "Kada me jednog dana iznesu — ući će... odmah da pokupe sve iz kuće... A tu je arhiva o radu Vaska Pope... njegova biblioteka..." I to Hašino predosećanje se obistinilo. Posle Hašine smrti, nekakvi čudni naslednici odneli su deo nameštaja iz Vaskovog i Hašinog stana i prodali ga. A sve je stajalo onako kako je Vasko ostavio za života, jer se Haša potrudila da duh ovog velikog pesnika i njene večne ljubavi ostane u tom prostoru. Predmeti na radnom stolu, slike umetnika okupljenih oko Medijale: Milovana Vidaka, Šejke, Milića od Mačve, Olje. Potom neobični predmeti, ikone, grbovi, knjiga o alhemiji iz 17.veka, Borhesova medalja, čak i jedan list iz Jevanđelja štampan u doba Crnojevića, knjige u biblioteci, rukopisi i pisma u arhivi. Sve je to bilo rastureno i razneto.
Poštovaoci Vaskove poezije bili su lišeni mogućosti da vide prostor u kojem je ovaj veliki poeta živeo i stvarao. Ostala je njegova poezija koju niko nije mogao da otuđi. Ali ova tužna priča, dobila je neočekivano i srećan kraj. Godinu dana posle Hašine smrti Srpska akademija nauka i umetnisti dobila je sudsku odluku prema kojoj se zaostavština Vaska Pope može preneti u SANU.

I zaista, kontejneri sa knjigama, vitrine, orman i police za knjige nalaze se u posebnoj sobi u biblioteci, a rukopisi i korespondencija predati su Arhivu SANU. Ovaj ishod do tada nerešenog sudskog spora nastavljen je još jednim srećnim raspletom. Naime, pošto Haša Popa nije mogla da bude proglašena, prema uslovima Protokola Gradske skupštine, za zaslužnu građanku, nije mogla ni da bude sahranjena pored svog muža. Najzad, urna sa pepelom žene, koja je zapostavila uspešnu karijeru univerzitetskog profesora kako bi se posvetila velikom pesniku, čoveku kojeg je neizmerno volela i poštovala, položena je u grobnicu pored posmrtnih ostataka njenog supruga Vaska Pope.

To se dogodilo u oktobru 2001. godine, mesecu koji je Haša Popa najviše volela, u kojem je rođena i umrla. Iz zabeleški Žarka Rošulja velikog prijatelja Vaska i Haše Popa, kao iz čarobne kutije, otkrili smo intimne detalje, atmosferu, toplinu doma u kojem su živeli jedan muškarac i jedna žena, on veliki pesnik, a ona univerzitetski profesor, dvoje ljudi koji su se voleli nežno, predano, diskretno, onako kako su i živeli. Za uspomenu ostaje fotografija iz mladosti na kojoj vidimo, sleđa, dvoje mladih kako se nežno držeći za ruke šetaju poljem, a nama se prosto čini kao da lebde iznad površine zemlje, jer ih ljubav nosi.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2418

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Sub 17 Nov - 12:20

Kćer Vukova, ljubav Brankova



Branko Radičević, jedini originalni portret (Dagerotipija Anastasa Jovanovića) / Mina Karadžić (Foto “Vikipedija”)

ŠTO je Lenka bila Lazi Kostiću, to je Branku Radičeviću predstavljala Mina Karadžić. Oba pesnika svojim nedostižnim muzama poklonila su po pesmu, onu najlepšu u svojim opusima.

Zamršaje svoje ljubavi prema mlađanoj Lenki, vremešni Laza sročio je u 14 zagrcnutih strofa srpske “pesme nad pesmama” “Santa Maria della Salute”, a Branko, dvadesetdevetogodišnji siromašni student na beznadežnom lečenju od tuberkuloze u Beču, imao je još toliko snage i pesničkog poleta da Minu “izdigne” među zvezde u pesmi koja počinje stihom “Pevam danju, pevam noću”.

Mina (Vilhelmina) bila je četiri godine mlađa od Branka. Rođena je 1828. godine u Beču kao sedmo od ukupno trinaestoro dece Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge, Nemice Ane Marije Kraus. Samo Mina i njen brat Dimitrije nadživeli su svog oca.

Nije Vilhelmina bila samo kćerka velikog reformatora srpskog jezika. Minku, kako ju je Vuk odmilja oslovljavao, krasili su dobro obrazovanje, vaspitanje i mnogi talenti. Bavila se slikanjem, muzikom i književnošću, odlično je znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji, nemački jezik.
Prevodila je srpske narodne pesme, pripovetke i poslovice i bila je od velike pomoći svom prezauzetom ocu. Na nemački jezik prevela je knjigu “Srpske narodne pripovjetke”. Poznat je i njen prevod pripovedaka i poslovica na nemački jezik sa predgovorom Jakoba Grima iz 1854. godine. Pisala je i pesme na nemačkom jeziku. Istakla se i u slikarstvu, načinivši pedesetak radova, uglavnom portreta, crteža kredom, akvarela i slika sa religioznim motivima.

- Pored mnogih talenata, krasila ju je i izuzetna lepota, baš kao što je i Branko bio lep, ali ne na sladunjav način - zabeležio je sremskokarlovački književnik Nenad Grujičić u svojoj knjizi “Branko, pesnik mladosti.”

Grujičić nastavlja precizan opis Brankove spoljašnjosti: bio je snažna momčina, pun života, energičan, kuražan, neobično radoznao, ponekad raspojasan, devojkama mio i obrazovan, voleo je da pliva i sunča se, te je i druge nagonio da vežbaju s njim gimnastiku.

O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”. U svojim sećanjima Mina otkriva kako je na Badnji dan 1849. godine nastala ova Brankova pesma, koju je vek i po docnije, svojim neponovljivim glasom u večne hitove uvrstio Zdravko Čolić.

Mina je zapisala: “Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu - spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: “Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice...”

Brankovu pesmu Mina je oduševljeno i nežno prokomentarisala rečima da su ti stihovi “mirisav jutarnji cvijetak”, a na drugom mestu za pesnika kaže da je “đenije”. I iz Brankovih pisama Đuri Daničiću 1848. godine razaznaje se da pesniku nije na srce lako pala vest da se Vuk sprema u Trst i da će s njim putovati Mina i ruski lekar Ognjev, koji je više po volji bio ocu nego njegovoj kćeri.

............
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2418

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Sub 17 Nov - 12:26

......................



“Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio, može biti dušu, ali telo...” vajkao se mladi pesnik. Posle njegove smrti 18. juna 1953. godine u Beču, nastupila je tišina o Branku, koja je trajala 24 godine. Tek 1877. godine, na poziv Stevana V. Popovića, urednika ilustrovanog kalendara “Orao”, Mina je napisala svoje uspomene koje su otvorile prve stranice memoarske literature o Branku. U njima je isticala “neobični duh i bogato srce Brankovo”, ali se detaljno posvetila i opisu njegovog izgleda. Iz njenih zapisa saznaje se da je bio nešto viši od srednjega rasta, tela vitkog, a držanja ponositog. Na žilavom, leti i zimi “razgolitanom vratu sjeđaše glava divna kroja”, oči su mu imale neobičan sjaj, a zubi zdravi i neobično beli. Kosa gusta, otvorenomrka i duga, padala mu je do ramena.



- Minine uspomene bile su podstrek mnogima da ožive sećanja na rano ugaslog pesnika, pa je Miša Dimitrijević 1887. godine u listu “Branik” napisao da je zaista čudnovato koliko se malo o Branku znalo - veli Grujičić.

Pojedini istoričari književnosti i Brankovi biografi tvrde da je pesnik godinama gajio velike simpatije i ljubav prema Vukovoj kćerci, ali da nije želeo da joj to prizna, što iz prevelikog respekta prema njenom ocu, što zbog svoje opake i u to vreme neizlečive tuberkuloze, koja je počela da skrnavi njegovo telo i duh, nekako baš u vreme poznanstva sa Minom.

Već i ovi detalji, kao i stihovi koje je ostavio u Mininoj spomenici, dovoljni su da razbuktavaju maštu kako negdašnjih, tako i današnjih poklonika pesništva.

NESREĆNA SUDBA

NESREĆE su obeležile Minin život. Veridba sa ruskim lekarom raskinuta je u njenoj 19. godini, a kada je Branko izdahnuo u bečkoj bolnici, imala je 25 leta. U 30. godini u Beogradu udala se za bratanca kneginje Ljubice, profesora Beogradskog liceja Aleksu Vukomanovića, čije će prezime, uz očevo, nositi do kraja života. Godinu posle venčanja, rodila je sina Janka, veliku radost Vukovu, ali suprug joj ubrzo umire. Bežeći od tuge, vratila se sa sinom u Beč, gde joj samo nekoliko godina kasnije umiru roditelji, a potom i brat.

VUK UZDRŽAN U NAKLONOSTI

BRANKO je u Vuka bezmerno verovao, ali ne i Vuk u njega - kaže Grujičić i navodi primer kako je mladi i pravdoljubivi pesnik bio do kraja odan Vukovoj borbi za narodni jezik. Osim kratkog pomena u pismima Justinu Mihajloviću (Brankovom rođaku koji se interesovao kako mladić uči u Beču), gotovo da nema dokumetovanih dokaza Vukove naklonosti prema mladom pesniku. Izdvaja se zrnce podrške za mladog pesnika u pismu Njegošu iz 1848. godine. Vuk je vladiki poslao “eksemplar od pjesama Branka Radičevića” s porukom da se nada kako će ga ova knjižica vrlo obradovati.


GUBITAK SINA

NAJVEĆU tugu Mina je doživela 1878. godine: njen sin Janko, koji se školovao u Rusiji i bio dobrovoljac u rusko-turskom ratu, umro je na Kavkazu. Mininom smrću 1894. ugašena je loza Vuka Karadžića.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24350

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Ned 18 Nov - 10:26

RAZGRANATA JELKA LJUBAVI

Za Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta

ZA Novu godinu i Božić Vasko Popa je kupovao veliku jelku. Nikada je nije kitio nego je ona, mirisna i zelena, stajala dugo u spavaćoj sobi između Hašinog i Vaskovog kreveta. Istu takvu jelku zasadila je Haša nekoliko godina posle smrti kraj Vaskovog groba; lepo se razgranala, kao pravo "malo zeleno drvo". Potom se dogodilo nešto što je Hašu veoma uznemirilo. U zajedničku grobnicu, u Aleji velikana, gde u bili sahranjeni Crnjanski i Vasko Popa, doneta je odluka da se sahrani i jedan general! A kasnije su vandali ukrali i "malo zeleno drvo", znak velike ljubavi između Haše i Vaska. Vaskovog i Hašinog doma, dvosobnog stana u Bulevaru revolucije 26 (sada Bulevaru kralja Aleksandra), više nema. To je bio kutak u kojem su se okupljali ne samo mnogobrojni prijatelji, već i pesnici iz celog sveta, i sad je raskućen. Za života, Haša je pokušala da njihov stan pretvori u malu zadužbinu, legat, ili spomen-sobu Vaska Pope. Ali su joj rekli da je zakasnila, i obavestili da ne može da otkupi stan, jer predstavlja deo zadužbine Medicinskog fakulteta. Kao da je tada gledala u budućnost, Haša je rekla: "Kada me jednog dana iznesu — ući će... odmah da pokupe sve iz kuće... A tu je arhiva o radu Vaska Pope... njegova biblioteka..." I to Hašino predosećanje se obistinilo. Posle Hašine smrti, nekakvi čudni naslednici odneli su deo nameštaja iz Vaskovog i Hašinog stana i prodali ga. A sve je stajalo onako kako je Vasko ostavio za života, jer se Haša potrudila da duh ovog velikog pesnika i njene večne ljubavi ostane u tom prostoru. Predmeti na radnom stolu, slike umetnika okupljenih oko Medijale: Milovana Vidaka, Šejke, Milića od Mačve, Olje. Potom neobični predmeti, ikone, grbovi, knjiga o alhemiji iz 17.veka, Borhesova medalja, čak i jedan list iz Jevanđelja štampan u doba Crnojevića, knjige u biblioteci, rukopisi i pisma u arhivi. Sve je to bilo rastureno i razneto.
Poštovaoci Vaskove poezije bili su lišeni mogućosti da vide prostor u kojem je ovaj veliki poeta živeo i stvarao. Ostala je njegova poezija koju niko nije mogao da otuđi. Ali ova tužna priča, dobila je neočekivano i srećan kraj. Godinu dana posle Hašine smrti Srpska akademija nauka i umetnisti dobila je sudsku odluku prema kojoj se zaostavština Vaska Pope može preneti u SANU.

I zaista, kontejneri sa knjigama, vitrine, orman i police za knjige nalaze se u posebnoj sobi u biblioteci, a rukopisi i korespondencija predati su Arhivu SANU. Ovaj ishod do tada nerešenog sudskog spora nastavljen je još jednim srećnim raspletom. Naime, pošto Haša Popa nije mogla da bude proglašena, prema uslovima Protokola Gradske skupštine, za zaslužnu građanku, nije mogla ni da bude sahranjena pored svog muža. Najzad, urna sa pepelom žene, koja je zapostavila uspešnu karijeru univerzitetskog profesora kako bi se posvetila velikom pesniku, čoveku kojeg je neizmerno volela i poštovala, položena je u grobnicu pored posmrtnih ostataka njenog supruga Vaska Pope.

To se dogodilo u oktobru 2001. godine, mesecu koji je Haša Popa najviše volela, u kojem je rođena i umrla. Iz zabeleški Žarka Rošulja velikog prijatelja Vaska i Haše Popa, kao iz čarobne kutije, otkrili smo intimne detalje, atmosferu, toplinu doma u kojem su živeli jedan muškarac i jedna žena, on veliki pesnik, a ona univerzitetski profesor, dvoje ljudi koji su se voleli nežno, predano, diskretno, onako kako su i živeli. Za uspomenu ostaje fotografija iz mladosti na kojoj vidimo, sleđa, dvoje mladih kako se nežno držeći za ruke šetaju poljem, a nama se prosto čini kao da lebde iznad površine zemlje, jer ih ljubav nosi.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24350

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Ned 18 Nov - 10:27

PESMA NA LEPEZI

Branislav Nušić nije imao, kako kaže u svojoj "Autobiografiji", trinaest već samo tri ili četiri velike ljubavi. A one su bile uistinu značajne, gotovo sudbonosne za njegov život i književni rad

Druga Nušićeva ljubav bila je, takođe, trgovačka kći. Zvala se Darinka Đorđević. Bila je kći Božidara i Ljubice - Cice Đorđević. Imala je ujaka po imenu Dimitrije Bodi, koji je bio srpski konzul u Bitolju, tada na teritoriji turske carevine, i prvi pretpostavljeni pisaru tog konzulata Branislavu Nušiću.

S jeseni 1891. Darinka je došla u goste ujaku. U njegovoj kući srela je Nušića.

Bila je to ljubav na prvi pogled. No, mogućnost da svojoj voljenoj iskaže ljubav i rečima pružila se tek na jednom maskenbalu. I kako to biva kod književnika, ljubav je izražena stihovima. Svoje srce Nušić je otkrio na lepezi na kojoj je ispisao čitavu pesmu. I brže nego što je trebalo došlo je do bračne ponude, pristanka i veridbe.

I još nešto, Branislav je sa ženom dobio i "klasu". Radi unapređenja, krajem 1893. otputovao je u Beograd. Venčali su se u maju te godine u manastiru Lisolaju na petnaestak kilometara od Bitolja. Na venčanje se išlo kolima i konjima. Krenulo je oko pedeset luksuznih fijakera od kojih dvadesetak diplomatskih. Pored svih tamošnjih konzula i viđenijih hrišćanskih porodica, na svadbi je bilo dosta paša i begova. Venčani kum bio je ruski konzul, a stari svat rumunski diplomatski predstavnik. Po venčanju, koje je izvršeno po obredima pravoslavne crkve na slovenskom jeziku, i posle gozbe kojom su posebno počašćeni i svi seljani koji su na ovu svečanost došli, nastalo je veselje.

Iz ljubavi u početku srećnog braka, mladi supružnici dobili su troje dece: kćeri Margaritu (Gitu) i Oliveru, i sina Strahinju (Bana). Olivera je umrla tri ili četiri godine posle rođenja. Ban je poginuo kao đak dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a Gita koja se posle udala za književnika i novinara Milivoja - Mimu Predića i dugo živela, nije imala poroda. Sa njom se Nušićeva loza ugasila.

U arhivu Jugoslavije mnogo godina kasnije pronađeno je pismo, pisano u Solunu 4. 9. 1899. upućeno Nušićevim roditeljima, a koje su pisali Nušić i Darinka — svako svoj deo posebno. U pismu se saopštava njihova zajednička želja da se razvedu.
Kao glavni razlog tome navodi se Darinkina ljubomora i tvrdoglavost. Ali, Nušić ističe da, ako je hteo, mogao se razvesti od Darinke odmah posle svadbe iz mnogo većih i važnijih razloga.

Mnogo godina kasnije (1929) izjavljivao je da je sa predstavnicama lepšeg pola doživljavao samo "teške bure i vihore". Za redovnog člana Srpske akademije nauka izabran je 1933. godine. Umro je u 74. godini, i za života je stvarao gotovo šezdeset. Sem kratkog boravka u mladosti u Gracu i za vreme Prvog svetskog rata u Francuskoj, on je svoj vek proveo na Balkanu i bio kritičar balkanskih naravi i običaja.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24350

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Ned 18 Nov - 10:27

Ljubav Milana Rakića i Desanke Živadinović najviše je ličila na bajku

BEOGRADSKO dete Mile Rači, kako su ga u detinjstvu zvali, rodio se 18. 9. 1876. u Knez Mihailovoj ulici. Detinjstvo je proveo u donjem delu Cetinjske ulice i igrajući se sa Palilulcima često zarađivao čvoruge. Rakić potiče iz ugledne porodice: otac Mita Rakić prvi prevodilac "Jadnika" Viktora Igoa na srpski jezik, zet Milan Grol, pozorišni i književni kritičar, političar. Ostavši rano bez oca, on se privija uz dedu po majci, čuvenog Milana Đ. Milićevića, književnika i uglednog predsednika Srpske akademije nauka, koji ga je mnogo čemu poučio i materijalno pomogao. Tako uspeva da upiše Filosofski, sa koga prelazi na Pravni fakultet, a zatim nastavlja studije u Parizu.

Pesnik i diplomata, Milan Rakić bio je jedinstvena ličnost u književnom i uopšte javnom životu između dva svetska rata. Napisao je samo jednu knjigu poezije i ostao u našoj kulturi jedan od retkih koji je uživao poštovanje i divljenje Isidore Sekuluć.

Već prve pesme, a zatim i prva zbirka, naišle su na nepodeljene simpatije književne kritike. Jovan Skerlić ih je odmah uvrstio među najlepše "koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku napisane". Prvu službu Rakić je započeo u izvoznoj banci, zatim je prešao u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i ukazni činovnik počeo je da dolazi ponedeljkom predveče na prijeme kod istoričara i akademika Ljube Kovačevića. U Jevremovoj 37 okupljali su se mnogi viđeni ljudi. Čest gost je bio i mladi pesnik, koji se u januaru 1906. oženio Kovačevićevom ćerkom Milicom. Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.

Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme "lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi". Evo nekoliko stihova o očaravajućoj Gospi, koji slave život, ljubav, ženu, strast: "Sinoć sam Gospo, pio razna vina, a sve u čast i slatko ime vaše. No svuda beše takva mesečina da mišljah: pijem nju iz svake čaše."

I zaista, što je do sada bilo potpuno nepoznato, zaljubljeni poeta, iako je tada već bio oženjen, pevao je da mu je život "raskidan đerdan" i da se našao "na obalama gde je večna plima".

Njegova velika ljubav, kako tvrde istoričari književnosti, zvala se Desanka Živadinović. Rakić je bio opijen njenom lepotom. Posebno njenom putenošću i strastvenošću. Bila je "uvek nova, uvek tako čudno draga". Sačuvano je petnaestak pisama Rakićevih voljenoj ženi. Pisana su pretežno u vreme Prvog balkanskog rata (1912). Već u drugom pismu pesnik Desanki kazuje svoju ljubav. Istog meseca Rakić je doživeo najsrećniji trenutak da se sa svojom dragom susretne u Beogradu u kafani "Moskva".

Tih dana, Desanka se iz Bora gde je živela, preselila u Zagreb. Rakić je pomislio da je to kraj njihove ljubavne veze.

Posebno je zanimljivo što Rakić, u pismu poslatom iz Beograda 3. 5. 1912, piše da namerava da objavi čitavu zbirku ljubavnih pesama, Desankom inspirisanih i njoj posvećenih. A on, kako kaže, ljubavne stihove nije pisao ni kao dvadesetogodišnjak. Ističe da će tom zbirkom "uneti jednu neobičnu i novu notu u tzv. ljubavnu liriku srpsku". Milan pokušava sa Desankom da se sretne ako ne u Zagrebu, a ono u bližoj okolini. Razočaran i nesrećan, moli Desanku da mu makar svoju fotografiju pošalje.

Ljubav između Milana Rakića i Desanke Živadinović bila je pre i više bajka nego stvarnost. Novi, prvi svetski rat, nije je prekinuo, ali je njihovu prepisku ipak sveo na retka i kratka javljanja. Poslednje pismo, tačnije dopisnica, datira iz 1916. godine. Rakić je šalje na adresu u Švajcarskoj. Šta se posle dogodilo — ne znamo. Nema nikakvog traga niti svedočenja. A naš veliki pesnik, pred kraj života, još zaljubljen, u svojim stihovima kaže da može mirno da završi "svoga života dane".

Kada se razboleo, Rakić je dva puta operisan u Parizu. Posle prve operacije vratio se automobilom kojim je sam upravljao, ali posle druge morao je da svrati u Zagreb, u sanatorijum na Srebrenjaku. Zabeležena je jedna od njegovih poslednjih rečenica: — Ne čudite se doktore. Meni je suza uvek nailazila lako. Kao da sad čujem očev glas: "A kod tebe, Mile Rači, opet suze."

Umro je u Zagrebu u četvrtak uveče 30. juna 1938, a sahranjen tri dana kasnije sa vojnim počastima na beogradskom Novom groblju.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24350

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Ned 18 Nov - 10:28

Ljubav je samo istinska ako je slepa. Ljubav je stradanje, a sve drugo nije ljubav — pisao je Jovan Dučić. Zgodni, visoki Trebinjac bio je poznati osvajač žena.

Sam je svom sekretaru Peđi Milosavljeviću govorio o neodoljivoj potrebi da ženu "osvaja kao tvrđavu", a u jednoj pesmi kaže da se stotinama žena istom (ljubavnom) rečju kleo.

Kao i svaki veliki pesnik zle i naopake životne sudbine, Jovan Dučić je mogao biti izgnanik iz domovine, iz školskih programa, iz javnosti, ali nikada nije mogao biti izgnan iz poezije i jezika naroda kojem pripada. Bio je i jeste "knez srpskih pesnika" kako su ga mnogi nazivali. Tvorac "Blaga cara Radovana" i "Jutara sa Leutara" bio je poznat kao "kradljivac" ženskih srca, ali je neretko doživljavao neuspehe i nesreće. Ljubav je bila njegova preka potreba, neprestan san, njegov životni cilj.

Od prve službe, učitelja u Bijeljini, a potom kroz uspešnu diplomatsku karijeru u Parizu, Ženevi, Beogradu, Sofiji, Atini, Kairu, Rimu, Madridu i Americi, Jovana Dučića su pratile i neprestane glasine o ljubavnim aferama. Bilo mu je i suđeno zbog toga, dolazilo je i do fizičkih obračuna. Tako je 1925. godine u Ženevi Dučić izazvao skandal.

Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše "cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice". U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.

Neko je Dučiću pokušao da "namontira" ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala "Laidot". Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!!! Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe!

Dučić je čitavog života bio opsednut ženom i ljubavlju. Iz bogate diplomatske karijere izdvajamo rimski period u vremenu od 1933. do 1937. kada je bio naš izvanredni poslanik. To je zlatno doba njegove karijere. Poslednje godine svog rimskog boravka doživeo je još jednu veliku ljubav sa dona Anđelom, princezom di Sulmone. Bila je to veoma bogata dama, plemićkog roda, ali, nažalost, tuđa žena. Jugoslovenski diplomata i italijanska princeza morali su da se sastaju tajno, najčešće u okolini Rima.

Njegova draga bila je udata za čoveka iz najviših aristokratskih krugova, bliskih italijanskom dvoru, vladi, Vatikanu. Znajući da će kada se najmanje bude nadao ostati bez voljene, Dučić je odlučio da joj pokloni za uspomenu mali zlatni sat u obliku budilnika, a u svom dnevniku je zapisao: "Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutro zakuca novi dan. To je nešto živo i mudro, i određeno i mistično između dve ličnosti, dva života..."

Kada je bio na vrhuncu sreće, Dučić je morao da napusti Večni grad i svoju dona Anđelu. Tadašnji predsednik vlade i ministar inostranih dela dr Milan Stojadinović javljao mu je da je već pripremio agreman za njegov premeštaj u Bukurešt! Samo godinu dana kasnije, u pismu Milanu Kašaninu iz Rima (6. 7. 1938) Miloš Crnjanski piše da se o Dučiću u Rimu naslušao "božanstvenih stvari"!








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24350

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   Ned 18 Nov - 10:28

DUČIĆ je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac "Carskih soneta" i "Plavih legendi" jednom prilikom je rekao: "U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu"

U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva "Pesme ljubavi i smrti".

Jovanka je za Dučića postala "žena veća no sve žene". Ljubav između Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.

Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.

Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za "dobru partiju", inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).

Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.

U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.

U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.

Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti "ubije kao psa". Ili da ga — makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i njihovim sinom Jovicom otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.

Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira. Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: "Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju." Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6. januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa "ostale su za njom negove reči lepše nego svet".

Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: LJubavi srpskih pisaca   

Nazad na vrh Ići dole
 
LJubavi srpskih pisaca
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najvece ljubavi srpskih vladara
» Tama ljubavi...
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-