Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vino u poeziji i prozi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:55

DIS
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:56

DIS
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrštene ruke
I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima tražimo besno
Izraza, sna;
Plačemo mrtviam što je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob,
Ni svoje dane, što gore k'o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:56

Sećenje na Mariju A.

U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:56

NEK TI JUTRO MIRISE NA MENE

Godina je prosla, a na mome srcu lezi ista zelja
Ne mislim na tebe, ne zelim te cak ni kao prijatelja
Mojom ulicom neprolazis, al' mi u snove dolazis
Meni dusu dugujes, jos to, da nocas budemo zajedno

Ja ne krivim nikog, jednostavno, nije nam se dalo
Al' tako zelim da me nocas zagrlis, jos malo
Da se nase usne sastave, a pjetlovi da nas rastave
Meni duso dugujes jos to, da budemo nocas zajedno

Ljubit cu te sve dok sjaje zvijezde
A zelja mi postaje sve veca
Nek ti jutro mirise na mene
I nek te na mene uvijek sjeca

Kunem ti se svime, od sada cu piti samo crno vino
Kap sa tvoje usne i jos litru nebi me podsjetilo
Kako ljube usne najdraze, kad se tako strasno pozele
Meni duso dugujes jos to, da budemo nocas zajedno

Ljubit cu te sve dok sjaje zvijezde
A zelja mi postaje sve veca
Nek ti jutro mirise na mene
I nek te na mene uvijek sjeca

Ti ne brini nista, ta ce tajna uvijek biti samo nasa
Popili smo ljubav ostala je samo skoro prazna casa
Nocas hocu da je razbijem i tebe skroz da otkinem
Meni duso dugujes jos to, da budemo nocas zajedno

(Alka Vujica)








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:56

RUZA U PEPELU

Rasplacem se nekad nad pesmama svojim
jer me vrate nekoj drugoj uspomeni
kad prebrojim pesme, ko da tuge brojim,
sve su one male istine o meni.

Raznezim se tako, uspomene roje,
okuje me ledom tuga usred leta,
malo pada srce, malo leti gore,
sto puta uvene, sto puta procveta.

Bol na bol, tugu na tugu slazem
suzu po suzu ko nisku bisernu nizem,
zivim bez ljubavi, zivotom sam kaznjena,
kad god izgorim iz pepela se dizem.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:57

Vraćam se ko svake noći
svršilo se sve po starom
još me čeka zadnje piće
i razgovor s konobarom
I razgovor s konobarom

On te priče ne razumije
ništa ne zna o samoći
ne stižu ga moje riječi
smiješi mi se ili toči
smiješi mi se ili toči

I tako,
on me pušta da do jutra monologe svoje vodim
on je samo dobar barmen, ja sam pijani gospodin

Govorim mu kako živim,
uzbudljivo, ludo, sretno,
zar da kažem da te nema
i da sam sam kao pseto
i da sam sam kao pseto

Pored nas je jedna dama
dok ja pričam njoj se spava
poželim da ode k meni
al' to ništa ne riješava

I tako,
on me pušta da do jutra monologe svoje vodim,
on je samo dobar barmen,
ja sam pijani gospodin.

Vraćam se ko svake noći
svršilo se sve po starom
još me čeka zadnje piće
i razgovor s konobarom
i razgovor s konobarom

Arsen Dedić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:57

JA I TI

od tvoje ljubavi zazvucim poput orgulja
a dodir tvoje ruke otkriva moje tajne
moje izmuceno bice nalik je na harfu
zajeca svaki put kad dotaknes njezine strune


nas je karavan krenuo iz nistavila , noseci ljubav
vino sjedinjenja vecno osvetljava nasu noc
tim vinom sto nije zabranjeno , jer ga dopusta vera ljubavi
vlazit cemo usne sve do poslednje zore

mi smo zapravo jedna dusa ja i ti,
pojavljujemo se i skrivamo, ti u meni , ja u tebi,
to je duboki smisao moje veze s tobom,
jer izmedu mene i tebe ne postoji ni ja ni ti

DZALAL AL DIN AL RUMI








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:58

Čaša (Gustav Krklec)

O čašo od mutnog stakla,
često su moja usta
rubove tanke ti takla,
srknuv napitka gusta.

Talozi crnog vina
nakit su tvoj iznutra:
cvjetni vijenac rubina
o grlu tmurnoga jutra.

Mene su sveg, bez daha,
zanosi tvoji ponesli.
Ti si me riješila straha
kad su se temelji tresli.

Doba me kinjilo, trlo,
mučilo nadahnuće,
a ja te nagnuh na grlo,
da skratim groznice vruće.

Il' noć me crna, duga
stisnu kliještima more, -
o, čašo nađoh druga
s kojim dočekah zore.

Mene će đavoli davno
na ognju žarkom žeći
negdje u crnom paklu -

a ti ćeš trajati slavno,
mutna u svojoj sreći,
krhka u svome staklu.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 17:59









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:04

Svatko ima u životu
Ono što mu dušu dira
Netko voli crno vino
Netko kad mu pjesma svira

Ima onih što se pale
Kad drugima loše ide
Tuđa im je tuga hrana
Al ti stvarno loše vide

U životu sve se kvari
Sreću čine male stvari








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:04

Dajte mi vina


Zivot nije uvek Bog zna sta
Al' za svaki slucaj uvek uzmem sta mi da
Frtalj leba, metar neba i pun sesir sna
Al' Đavo gleda da njemu bude fino
Pa kadkad sav taj dzumbus potopi u vino

Dajte mi vina, vino nek se toci
Dok traju dani, a narocito noci
Jer tu je tuga, ta moja verna druga
A kad je tuga ondak treba da se cuga

Dajte mi vina, ja nemam drugih zelja
Ni blizeg roda ni boljih prijatelja
Jer tu je tuga, ta moja crna kuga
A kad je tuga ondak mora da se cuga

S jeseni kad bagrem opadne
Potera me maler, sta god pocnem propadne
Jos mi se u inat tuđa zenska dopadne
Tu staru boljku ja lecim starim lekom
Dabome, vinom, ta necu valjda mlekom

Dajte mi vina, vino nek se toci
Dok traju dani, a narocito noci
Jer tu je tuga, ta moja verna druga
A kad je tuga ondak treba da se cuga

Dajte mi vina, ja nemam drugih zelja
Ni blizeg roda ni boljih prijatelja
Jer tu je tuga, ta moja crna kuga
A kad je tuga ondak mora da se cuga

(- Uh! Sta ste mi uvalili? Ovaj bokal pusta!
- De bre?
- Pa, ne znam, al nema! Zovi kelnera! De je kelner?
- Kelner! Otis'o je.
- Oso!
- Otiso! Ma, jedan kelner ni ovamo ni onamo! )

Kad je tuga, tuga, tu
Kad je cuga, cuga, cu
Kad je tuga ondak mora da se cuga

Kad je tuga, tuga, tu
Kad je cuga, cuga, cu
Kad je tuga ondak mora da se cuga

Djole








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:05

Noc ispija crno vino
posljednja casa pred pocinak.
Grad tone u mirisne tisine.
Na zicama umorne ptice
prebiraju uspavanku.
Sive zgrade sklapaju kapke
i zute zjenice skrivaju








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:06

Volio bih da si tu
ove noći tako trebaš mi
kao more mornaru
nemam s kim nadu dijeliti
dijeliti i sačuvati
Volio bih da si tu
noćni program je na radiju
puštaju neku dragu muziku
moje misli tebi putuju
putuju da te pronađu
Noćas zvijezde padaće
jedna od njih naša je
jedna nosi utjehu
k'o u snu
volio bih da si tu Volio bih da si tu
ove noći da pričaš mi
slavili bi do zore
svu bi nježnost svijeta popili
popili pa se ljubili








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:07

Samo Ona Zna

Ovo je moja noc
i ti mi ne govori ko si,
a za tebe cu da izludim,
citav svijet da ti poklonim,
al' ne diraj me kad vidis da se gubim,
k'o da nisam tu k'o da nekog ljubim
i pusti me da poludim sasvim,
jer ne mogu da zaboravim.

Samo ona, samo ona zna,
samo ona, ona lazljiva,
samo ona, samo ona zna,
sto mi je dusu ukrala.

Ovo je moja noc
i ti me ne pitaj sta je,
ni zasto hocu svim silama
da vino mi potece zilama,
da casima ne znam broja,
da glava ne bude moja
i pusti me da poludim sasvim,
jer nocas hocu da zaboravim.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:09

VINO - Ivo Andric

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o ra­dostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi raču­na, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim sa­mo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim reci­ma, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o se­bi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­red koje smo išli u školu; ni ono belo koje je osta­jalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske pri­če o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stra­dalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudo­vima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgo­varaju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muže­vima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opa­sna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unu­trašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tut-njem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — ko­liko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgle­dalo da treba za moj kratak vek bez računa.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:11

Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.

Ivo Andric








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:12


NEDOPIJENA ČAŠA

Na jednom otoku na Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena do kraja teška ča­ša, na stolu od kamena. I da­nas posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu širo­ku čašu i da na sjajnoj povr­šini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina«. U to malo svetle tečnosti - koliko grob da se prelije - što je ostalo iza moje utoljene žeđi ja sam nekada mogao da uto­pim ne samo sve što jesam, što sam bio video i znao u životu nego i sva vina ovog sveta i svet sam sa svim promenama i svim stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz grudi. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa.

Ali šta je nedopijena čaša koju sam ostavio jednog leta na ostrvu! I u ovom trenutku u mojoj svesti ona sja i blešti zlatnim površinama do u beskraj. Pa ipak vidim, sa svakim danom sve više, kako ta pučina polagano ostaje iza mene i osećam neumoljivo jasno da je celokupno vino ove zemlje samo mrtvo, za­tvoreno more iz koga treba tražiti izlaz u okeane koji nas očekuju.

Ali, još udaljajući se tako sve više i obzirujući se kao čovek koji napušta voljen i poznat kraj, mi izgovaramo iskrene, poslednje reći u sla­vu vina. Svi smo se na njego­voj iskri, kao na drugom sun­cu, ogrejali i utešili. Ko od nas nije doživeo dane kad čovjek putuje sam, bežeći od jedne, manje, samoće u dru­gu, veću i kad na tome putu ne sretne ništa od onoga što traži, ni živo ljudsko biće ni željenu misao, nego ostane sam sa smrtonosnom pusti­njom vremena pred sobom, sa jedinom mogućnošću da ide svetom kao što buba mili oko slamke, bez izgleda, bez nade i bez vidljivog smisla: kad za jedinu hranu ima onaj gorki i tvrdi zalogaj koji ni­kada nije pojeo, a koji mi poi­grava u grlu od detinjstva i koji samo vino može za tre­nutak da smekša i da ukloni. I koga tada vino nije utešilo i podržalo? I ko njemu ništa ne duguje?

Ispod ovih reći javlja se na­da, smela i neslućena, da će tečno i stvarno vino krte loze postati jednom samo nevid­ljiv miris, a zatim da će pro­lazan i nestalan miris ze­maljskog ploda postati čist duh koji traje i vekuje na na­ma nepoznat način, bez kraja i promene.

Ta nada, to je ono što kao poslednje vidimo u svakom vinu dok ga držimo i dok zagrevamo prestudenu čašu to­plinom svoga dlana, slušajući profani razgovor profanih ljudi. I trenutak ćutanja, dok posmatramo svetlu površinu pune čaše, u stvari je potajna, nema zdravica toj našoj nadi. Jer i u čaši najtamnijeg vina neizmerno tanak i pokretan odblesak svetlosti, kao odš­krinuta vrata u predele bez zvuka i znaka, bez lika i vida, bez svakog vina i opoja. I dok ćutimo zagledani u taj odble­sak, u nama pupi slutnja da sva vina ove zemlje nestaju kao kap vode na vrelom sun­cu, da smo pijući bez mere i bez prestanka u stvari prošli žedni ovim svetom i da ćemo se pojaviti na ISTINI suva gr­la, ginući od žedi za jednom kapi nepoznate milosti.

Ivo Andrić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 18:13

Blaga i dobra mesecina

Blaga i dobra mesecina,
sto pada, kô molitve matera nasih
po grobovima zaboravljenih
milostiva je uteha onih,
koji nerado pod suncem hode.
Mesecina.
Kad prozme sivi i snuzdeni oblak
i on bude beo i lep,
ko latice divnoga cveta.
I sivi, snuzdeni oblak!
I licima usedelih devojaka
daje lepotu zaboravljenih noci,
mladosti snova i cveca
i ocima tuznim sjaj strasnih
davnih asikovanja.
Mesecina.
Majka nevoljnih,
sestrica onih koji se vole,
ulazi u srca pacenika
i dize stare, suzne spomene,
kô svele ruze iz prasnih knjiga.

Svi koji mnogo stradaju
ne vole obesno sunce.
Mesecina.
Njina je molitva srebrena
nad grobovima onih
koji su zalosno umrli.
Ko miris neznana cveca
ona je bolesnim,
ko bledi prsti devojke
miluje obraze samotnim,
ko ritam starih, starih pesama
zvoni u srcu nesrecnih.

Blaga mesecina, sestrica ljubavi,
milosno zove sebi turobne.

(Ivo Andric)








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 20:14

Etienne Davodeau: Strip i vino
Ima jedna sjajna mala pjesma Ezre Pounda, u prijevodu Milovana Danojlića, koja te je kao dječaka oduševljavala, iako nisi bio svjestan njezina stvarnoga, životnog značenja.  Tonom žalopojke, svjestan da mu želja neće biti ispunjena, pjesnički subjekt vapi za jednom malom ‘duvandžinicom’,  ‘sa malim prostim paklicama uredno naslaganim po policama’. Moli se on tako Bogu, i Veneri, i Merkuru, “zaštitniku lopova”, da mu iznajme taj kiosk, tu nesretnu trafiku, ili da mu daju bilo kakav drugi posao koji je “daleko od tog prokletog spisateljskog posla u kojem je čovek bez prestanka upućen na svoju glavu”. Mislio si tada, trideset i nešto godina je tome već, kako je problem pjesničkog subjekta u tome što nije u prilici da se odmori od vlastite glave, od neprestanog rovanja po njoj, ne bi li pronašao ono mudro i pametno. Danas, ti znaš da je Pound mislio na nešto drugo: na problem koji drugi imaju s tvojom ludom glavom, na taj bijes i mržnju kojoj si izložen samo zato što, eto, ničega izvan svoje glave nemaš. A dovoljan bi bio kiosk, jedna mala duvandžinica bila bi dosta da se čovjek smiri i da se umire hajkači, da pred psima krvosljednicima zametneš trag i da potoneš u blaženu tišinu anonimnog života, upućen na važne, elementarne stvari: na dim, duhan, zemlju…

Ova ti je pjesma nakon dugo vremena na um pala dok si čitao “Neznalice”, crtani roman Etiennea Davodeaua (1965.), u izdanju zagrebački Fibre i prijevodu Gorana Marinića. Dvojica prijatelja, poznati strip crtač i mali proizvođač vrhunskoga vina, odluče jedan drugoga uvesti u svoj svijet. Ili jedan drugog odmoriti od vlastitog svijeta i okrijepiti onim drugim. Stripadžija će raditi u vinogradu i podrumu, učiti kako se okopava i obrezuje loza, i kako se na nepcu prepoznaje vino, i kako se rastvara i razrasta u veliku sudbinsku priču. Učit će o zemlji, pijesku i kamenu, o osunčanoj strani brijega, o ulozi sumpora u rađaju vina, o sazrijevanju, o usponu, vrhuncu i padu vinskoga godišta… Vinar će čitati stripove koje mu preporuči prijatelj, putovat će po sajmovima stripova, upoznavati autore i učiti o granicama ovoga narativnog žanra. Što je to strip ovisi o onome tko strip čita, neusporedivo više nego što je to književnost ovisi o onome tko knjigu čita. Granice stripa tiho se šire u posljednjih stotinjak godina, i to uglavnom na ona područja književnosti i likovne umjetnosti pred kojima se tradicionalna naracija zaustavila. Strip nije književnost na brzu ruku.

Dokumentarni, dnevnički, nonfikcionalni strip privlačan ti je kao i dnevnička, nefikcionalna književnost, “Motelski dnevnici” Sama Sheparda, “Autoportret s torbom” Semezdina Mehmedinovića, zimski dnevnici, jedan i drugi, Srđana Valjarevića… Najbolju, posve nefikcionalnu, bolno dokumentarnu knjigu o egzilu devedesetih nacrtala je Helena Klakočar. Briljantne reportaže iz ratnog Sarajeva i Goražda crtao je Joe Sacco, koji je autor i veličanstvene “Palestine”… Ono pred čim prozaisti jedva i zamuckuju, ono do čega novinari ne uspijevaju doprijeti – između  ostaloga i zato što urednici išću “velike priče” o “velikim događajima” – to su Joe Sacco i Helena Klakočar crtali s lakoćom. Istina, s onom paundovskom lakoćom vječne upućenosti “na svoju glavu”.

“Neznalice” su druga vrsta nonfikcionalnog, dokumentarističkog stripa, lišenog povijesne i sudbinske dramatike, ali, ipak, nabijenog emocionalnim i duhovnim nabojem kakve je moguće izraziti kada se gola stvarnost uspije stilizirati i artikulirati u priču. Iza muškog prijateljstva i svojevrsne stvaralačke i životne osamljenosti – jer samo bi dvojica vrlo osamljenih i na svoju glavu upućenih ljudi pristala na ovu vrstu socijalnog eksperimenta – razotkrivaju se i razvijaju začudan esej o lozi i vinu, i svojevrsna autorska kritika stripa i njegova povijesnog razvoja. U osnovi: jedna lako napisana i nacrtana, smrtno ozbiljna i važna knjiga.

Davodeauov vinar Richard Leroy vinski je čudak, bivši visokopozicionirani činovnik, čovjek iz grada, koji je u jednom trenutku pobjegao od vlastite sudbine, kupio komad dobre zemlje na dobrome mjestu, i uz pomoć mjesnog vinogradara počeo se uvoditi u znanja i umijeća o kojima prethodno nije znao ama baš ništa. U tom učenju, kao i u svakom drugom učenju, usamljeničkom i izvaninstitucionalnom, ima nečega mističnog, ali nužno i mistificiranog. Leroy vrlo brzo prelazi na ekološki uzgoj grožđa i proizvodnju vina, da bi na kraju odustao i od upotrebe sumpora u procesu fermentacije. Svoje vino on gradi kao da stvara književne likove, pokušava mu usmjeriti sudbinu, učiniti ga savršeno sukladnog mjestu i vremenu… Pritom, on putuje, razgovara s drugim vinarima, savršeno vlada enološkim metajezikom i metaforičnim govorom vinskih ukusa, ali je i prezriv prema lažnom snobovskom obožavanju vina. Koja je granica između vinske laži i istine? I time se, vrlo autoritativno, duhovito i lijeporijeko u svom stripu bavi Etienne Davodeau. Granica je kao i u umjetnosti, kao u književnosti ili u stripu, u doživljaju, i njegovoj autentičnosti. Vina se odaju, vina govore, vina umiru, kao i književni likovi. Cilj je, kaže to na jednom mjestu Leroy, ispiti vino kada je na vrhuncu. Nije smisao u tome da vina traju, važno je kakva su u tom jednom trenutku svoga životnog vrhunca.

Čak i ti, koji se vinima nisi bavio, znaš tko je Robert Parker. Vinski kritičar, autor Wine Advocatea, i najutjecajniji vinski pisac na svijetu. On okolo putuje, lizne i pijucne, onjuši zrak, osjeti zemlju, i onda napiše preporuku koja zatim ruši i podiže svjetska tržišta vina. Parker je, kažu, nepotkupljiv, a tebe je svojedobno privukao upravo zbog vladanja vinskim metajezikom. Zanimala te je priča i metaforika, više od samih vina. Kako vinski pisac izražava oduševljenje, kako ga nijansira i gradira? Robert Parker vina ocjenjuje brojčano, od jedan do sto. Ali riječi, riječi… Svaka je riječ, govori Borges, jednom bila metafora.

Leroy zazire od Parkera. Smeta mu njegov sustav ocjena, način na koji podčinjava vino i svodi ga na brojčani niz, na sportski rezultat. Uzgoj loze i rađanje vina bliži su, u vinarevom i vinogradarevom doživljaju svijeta, umjetnosti, a kritičar vino prispodobljuje sportskom natjecanju. Ali, ipak, prima on Parkera u svoj podrum, i insistira da posjeti i vinograd. Kritičar pristaje, ali bez entuzijazma. Za vinara vino je teroar, zemlja, njen sastav, sunce, pogled i zrak… On jednostavno ne može prihvatiti da je za kritičara vino samo i jedino vino. To je poražavajuće i jadno. Takve stvari odvraćaju čovjeka od onoga što najviše voli. Više ga je ojadila Parkerova ravnodušnost prema njegovu vinogradu, nego što bi ga usrećilo to što je Parker njegova vina uvrstio u najuži krug najboljih vina svijeta, koja na njegovoj listi dobivaju više od devedeset bodova. Čini ti se da razumiješ Leroya. Nakon ovakvih “priznanja” čovjek bi najradije otvorio kiosk i prodavao cigarete.

“Neznalice” su jedna od onih opojnih naracija, koje čitatelja obuzmu čak i kada je posve indiferentan prema sadržaju koji pripovijedaju. Možda je čar u vjeri s kojom čovjek pristupa svome poslu. Kakav god taj posao bio. Svaki rad, na kraju, može biti umjetnost. Obrađivanje vinograda, pogotovo. Rađanje i odgoj vina.

Jednom su te kao dječaka vodili na obrezivanje vinograda. Bilo je strašno, trajalo je dugo, ruke su ti poplavile od zime, puhala je bura… Čitajući ovu knjigu, prvi si put za tim danom zažalio. To je bio dan koji ti je mogao promijeniti život. Bila je to ponuda s nebesa da stekneš svoju duvandžinicu, mnogo prije nego što si postao svjestan da bi je trebao imati. Ali u tome i jest problem. Stvar dobiva smisao kad je postaneš svjestan. Ali tad je kasno, i nemoguće.

Nakon “Neznalica” drugim ćeš očima gledati istarske, dalmatinske,  hercegovačke vinare, koje srećeš na putovanjima. Slušat ćeš ih što govore. Oči i uši jače su ti od nepca. Ali mogu li lažljivi ljudi praviti dobro vino? Davodeau sugerira da ne mogu. Ti mu vjeruješ.

Miljenko Jergovic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 10 Dec - 20:17


Mirko Kovač – Pijem najbolja vina i bolujem od logorogije
MAY 13, 2016
OKULAR
Sada se prisjećam visokog vitkog mladića za mramornim stolom u Ruskom caru. Pušio je tako sladostrastno, gotovo pohotno. Pio je čaj s rumom. Prstima obiju ruku povremeno bi pročešljao gustu i bujnu kosu. Imao je azurno plave oči, ugodan glas i neku lakoću u ophođenju. U jednom je trenutku razvezao šal i zavalio se na naslon. Blago se osmijehnuo i rekao: “Ovo nije moj mantil, ovo nisu moje cipele!” A doista je puhalo, košava je zviždala iza prozora brišuci pustim beogradskim ulicama. Sve se njihalo. Tada je zavrnuo džemper i pokazao mi da je između potkošulje i tog grubo pletenog džempera udjenuo Vidike, književni list studenata Beogradskog sveučilišta; tu ga je udjenuo da bi mu štitio prsa. U tome listu čitao sam njegove tekstove; bio sam očaran.

I kasnije sam ga viđao mahom po krčmama i knjižnicama. Odlazio je na koncerte, često je stajao pred Kolarcem i obično na šarm dobivao “kartu više”. Viđao sam ga u Kinoteci. Tamo se pojavljivao s jednom ljepoticom duge kestenjave kose i to kad se prikazuju francuski filmovi, pogotovu Carneovi i Renoirovi u kojima je pisac dijaloga bio Jacques Prevert. Već tada se spremao da prevodi poeziju Preverta. “Kinoteka je bila stecište radoznalih i zaljubljenih, čarobna kutija, Aladinova lampa, gde su dolazile jednako devojke sa dugim crnim kosama a la Žilijet Greko i ‘egzistencijalisti’ -zapušteni I bradati momci -i gde smo mi, sedeći u tami bioskopske dvorane, užasno sami, ili se dodirujući rukama, omađijani, slušali dijaloge tih čudesnih filmova čije su nam reči dopirale do srca i uveravale nas bar na trenutak, da je svet sazdan od ljubavi, da će ljubav kao novi Mesija da spase svet od propasti. Tako je on pisao, iako je znao da pjesnici ne spasavaju svijet, samo nastoje udahnuti mu dušu. …”Pamtiti -znači ponovo uspostavljati bliskost”, kaže Brodski. Često mi u sjećanju iskrsne neobičan prizor kada sam jedne večeri sišao u Prešernovu klet, beogradsku kavanu noćobdija i boema. U kutu, za jednim stolom, zatekoh bučno društvo u kojem je dominirao Danilo. Njegov zvonki glas nije imao premca u nadvikivanju. Ugledao me i uzviknuo: “Lumpujem s Cetinjanima!” Tada spazih da je na stolu, između sifona, boca, čaša i pepeljara, ležala lutka veličine novorođenčeta. Taj detalj pamtim kao bizaran, iako Danilo nije bio sklon ekscentričnostima…

Danilo Kis, Paskal Delpes, Miodrag Lekic
…Začudo, nikad ga nisam povezivao s nacijom, obitelji, podrijetlom, iako je, razumije se, sve to imao. Tako je izmicao kanonima, tako se izdvajao “kao da nije od ovoga svijeta”. (To je bila njegova omiljena formulacija kad hoće naglasiti nečiju posebnost.) Često je isticao kako mu je ideal da se svuda osjeća tuđincem iliprognanikom,premda je znao da “nitko sebe ne isključuje iz zajednice bez kajanja”. Pozicija apatrida barem se suprotstavlja banalnom duhu nacionalista koji svojim teorijama uvijek pripremaju buduća zlodjela. Za pisca je dragocjen dvostruki identitet. Dobro je kad se rodi na razmeđu. Pisao je i o svom mjestu rođenja: “Taj grad sto se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabadka, sa tim predznakom, sa tom determinantom na ‘jugoslovensko- mađarskoj granici’, tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja.”

Kada sam već spomenuo progonstvo i tuđinu, onda bi valjalo dodati da je to Danilu pogodovalo barem kad je u pitanju mir za pisanje knjiga, ako pisac uopće može imati mira. U Strasbourgu je napisao Baštu, pepeo, u Bordeauxu Grobnicu za Borisa Davidoviča (1976), u Parizu Enciklopediju mrtvih (1983). U Beograduje pisao samo Peščanik (1972). Nakon izlaska tog romana, pred odlazak u Bordeaux gdje je dobio mjesto lektora za srpskohrvatski jezik, rekao mi je da on više neće pisati, da je njegov obiteljski bunar presahnuo. Znao sam da su to jadi pisca kad rukopis ode od njega, da je to osjećaj potištenosti i praznine, ali sam isto tako znao da se iz toga straha rađa potreba za pisanjem. Danilo je uvijek “znao više od ostalih, a usprkos tome sumnjao više od svih”. Bez te sumnje, bez te borgeseovski shvaćene autocenzure ne može se dosegnuti ona punina kojoj je Danilo težio i o tome čudesno pisao u Priči o Majstoru i učeniku. On kaže da postoje samo tridesetšestorica na svijetu koji razlikuju “Punoću od Privida punoće”.Ako je tako, onda je Danilo bio jedan od njih…

23
Kiš i Paskal


Sada pregledam neka Kišova pisma, nailazim na jedno iz Bordeauxa. Piše duhovito o svađi s nekim francuskim ljevičarima, a na kraju pisma veli: “Ovde pijem najbolja vina i bolujem od logorologije!”Da, već je tada počela velika priprema. Čitao je manijački o komunističkim logorima i to sve što mu je bilo dostupno na nekih pet jezika. Kada smo se vidjeli u toku ferija, rekao mi je: “Imam sve priče u glavi, formu osećam i naslućujem, ali mi je potreban i neki povod zašto baš ja da pišem o tome?” Rekoh mu da je tu dovoljno njegovo židovstvo, nestanak oca u logoru, a nadasve to da je njegova duša predodređena da upija smrt. “Da, imaš pravo”, rekao je. “Da, ja osećam zlo na svojoj koži.” Već tada je govorio “da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode do đavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njjegov stav prema stvarnosti logora hitlerovskih i staljinovskih podjednako!”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Sub 31 Dec - 19:01

VINO U KNJIŽEVNOSTI

Oduvek se u književnim birtijama rado ćaskalo o piscima i njihovim porocima. Ko je znao više zgoda iz poročnog života nekog pisca, taj je bio jači stručnjak za književnost.

Velika su književna imena ušla u legendu po pijančenju; ta je legenda postala neodvojiva od njihova dela. Napijalo se u svim epohama i valjda još od prve pisane reči. Pisci su cugali iz gušta ili poze, radi okrepe duše, u slavu boeme, sledeći književnu tradiciju pića, oponašajući jedni druge, iz očaja ili zavisnosti, lečeći ljubavne jade ili kakve druge boljke, iz bunta i straha od smrti, u begu od samoće ili u jadu emigracije. Cugalo se iz ko zna kojih sve razloga, mističnih, duševnih, samoubilačkih, porodičnih, seksualnih. Ili, da bi se slobodom takvog izbora sablaznilo buržuja. Da bi se potisnuo osećaj krivice, stvarne ili fiktivne; osećaj greha prema voljenim osobama. Da bi se plakalo i sećalo, da bi se “zidale kule u zraku”. Da bi se zaboravilo. Ali svaki je od tih cugaroša nastojao definisati barem dve stvari: zašto piše i zašto pije. Na oba pitanja ostalo je mnogo proturečnih odgovora.

Pili su i religiozni pesnici i mistici, uvereni da se vinom slavi Božja ljubav. Hleb je telo, vino kao krv je duša. Napijanje je umakanje hleba u vino, sjedinjenje (coniunctio); o tome jedinstvu Jung je natuknuo u svojoj alkemiji. I sam Jung je posezao za čašom. Pisao je u uspomenama da vino potiče vizije i predviđanje budućih događaja. Piti znači učestvovati u misnom obredu izbavljenja duše. Hleb namočen vinom sv. Ambrozije nazivao je medikamentom.

Koliko sam puta čuo vinopije kako nakon prve čaše s ufanjem i olakšanjem izgovaraju da je svaki gutljaj lek za dušu, melem na uboje i rane života. Pijem, jer me boli duša. U pohvalama vinu rabe se pojmovi kao što su pričest, krv Isusova, misno vino. “Vinom se utoljuje žeđ za vinom”, tako zvuči jedan stih religioznoga engleskoga pesnika R. S. Thomasa koji je bio sveštenik i notorna pijanica. Vele da je ušao u legendu po bljuvanju pre nego bi započeo redovničke dužnosti u velškim seoskim župama.

Matoš tvrdio da talenti niču u krajevima bogatim vinovom lozom. Kralj boema Tin Ujević smatrao je piće slobodom i maštao o malim fontanama vina, o vinoskocima umesto vodoskoka. On veli: “Vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rečitost. U vinu je sveta iskra. Vino i nadahnuće, to je jedan pojam; rečitost, duh i poezija izlaze iz vina.” Taj pesnički genij znao je reći da je poezija izašla iz boce, kao što su ljubavi i strasti izašle iz bačvi i vinskih podruma. Tin je rekao: “Mi smo kroz naraštaje umirali s čašom u ruci.”

Ali pisci su i drugde umirali otrovani alkoholom i uglavnom mladi. Američki pisac F. S. Fitzgerald umro je od posledica pića u svojoj četrdeset četvrtoj godini. Slavni Edgar Allan Poe, sa super kombinacijom narkotika i alkohola, umro je u svojoj četrdesetoj. Nemački pisac, najpoznatija ispičutura svoga vremena, E. T. A. Hoffmann umro je u četrdeset šestoj godini. Slavni Jack London, koji je pisao o alkoholnom beznađu, umro je sa četrdeset godina. I Konstanty Gálczyński, posebna pesnička pojava u poljskoj književnosti, umro je mlad. Czeslaw Milosz pisao je o njegovim kafanskim ludostima, o lečenju u sanatoriju za alkoholičare. U jednom sanatoriju, veli Milosz, tako se nametnuo da je uspeo napijati i lečnike i pacijente, pa su priređivali biciklističke utrke po bolničkim hodnicima.

Dugačka je lista pijanih pisaca, a priča često tragična. Tragično je završio i veliki pisac Malcolm Lowry, pijanacc koja zauzima najviše mesto na lestvici pisaca-alkoholičara, autor poznatog romana “Ispod vulkana”, za koji je Maurice Blanchot rekao da je “pijana Božanstvena komedija” našega vremena. U studiji o piscu Clarisse Francillon veli da je Lowry bio vitalan, energičan, izuzetne fizičke snage, radan, sposoban za askezu – sve to na jednoj strani, a na drugoj osoba u vlasti demona, manijak koji se “leluja na rubu provalije”, bruka od koje se strepilo na javnim mestima. Piti ili ne piti, to je pitanje koje je opsedalo i razdiralo nesretnoga Lowryja. Kada ga je prijatelj zatvorio u svoj stan u New Yorku da bi dovršio rukopis jedne svoje knjige, sakrio je sve zalihe pića, a kada je došao u posetu, zatekao je raspoloženog Malcolma koji je rekao: “Popio sam ti svu kolonjsku vodu.” Douglas Day napisao je kratku biografiju toga velikog pisca u kojoj na jednom mestu veli da je Lowry bio “toliko natopljen alkoholom, da se to više nije moglo iscediti ni isceliti”. Pio je u ogromnim količinama. Znao je za tren oka, nadušak, iskapiti bocu bilo kakvog pića. Svoga psihijatra uveravao je da pije stoga što je plagijator u književnosti i što ima mali penis. Jednom je rekao: “Stajati pijan uz šank, najlepši je prizor čovekova postojanja.”

U romanu “Ispod vulkana”, po kojemu je slavni John Huston snimio film 1984. (igraju Albert Finney i Jacqueline Bisset), potekle su najbolje stranice ikada napisane o alkoholičaru, maestralno nijansirane u liku Geoffreya Firmina. Hajde, barem neka vajda od autorova besomučnog napijanja. Danilo Kiš je voleo reći da je za mamurluk najdelotvorniji lek samoubistvo. Taj lek izabrao je i Malcolm Lowry; ubio se alkoholom i jakom dozom barbiturata. Na njegovu zaraslu grobu u mestu Ripe, u južnoj Engleskoj, stoji epitaf koji je sam sročio, verovatno u pijanom stanju. Između ostalog piše: “Noćobdija on je bio i uvek mnogo pio / u gabuli dok je bio, čas ga smrtni pohodio.” Faulkner je umro od srca, službeno , a legenda kaže da je bio trešten-pijan i da je pao s konja. Njegova je omiljena izreka bila: “Dobar burbon leči sve boli.” Hemingway je počinio samoubistvo na vrhuncu slave; imao je 63 godine. Ubio se lovačkom puškom. Pokraj njega bile su dve prazne boce viskija i jedna tek načeta boca džina. Poslednjih godina svoga života nije se treznio. U knjizi uspomena “Pokretni praznik” Hemingway je šarmantno pisao o šankovima u pariškim bistroima. Ima onde zgodan detalj kako mu je dosađivao James Joyce i svaki put se olešio od pića, pa je “pijanu irsku mrcinu” često morao nositi na leđima. Ta zgoda priključuje još jednog pijanca u ovu ediciju slavnih.

Cela je istorija književnosti jedna beskrajna točionica. Točilo se onde pića i duha, a da se to dvoje nije uzajamno potiralo. Dakle, u toj pivnici lokalo se i ločući satiralo do “rastrojstva svih čula”, kako je Arthur Rimbaud najradije definisao pesništvo. On je propagirao pijanstva kao stimulans za ulazak u mistično, u “dijalog sa senama”. Od pića je načinio filozofiju i vlastitu poetiku. Tin Ujević divio se Rimbaudu ponajviše stoga što je rano “zabatalio pisanje” i posvetio se švercanju oružja i droge. I Matoš je također bio fasciniran Rimbaudovim životom, koji je bio “poetičniji od poezije”. Da, boema fascinira. Onda nije čudo što je Tin rekao: “Pijem da bi mi se ljudi divili.” Kako je samo Baudelairea rasrdio Brillat-Savarin koji je u svojoj “Filozofiji ukusa” napisao o vinu samo to da se pravi od ploda vinove loze, a ni reči o njegovim čarobnim svojstvima, o tome “intelektualnom zlatu”. Baudelaire ga je ismejao i nazvao “slavnim glupanom”, a njegovu knjigu “lažnim remek-delom” i “bljutavim testom”.

Baudelaire je tvrdio da može čuti govor vina, jer ono zbori dušom. Ono obaveštava onoga ko ga uzima da će možda u želucu napraviti darmar, ali kad se popne u mozak, tu će izvesti najlepšu igru. “Iz našeg sedinjenja rodiće se poezija”, peva vino tajanstvenim jezikom. Baudelaire žali one koji tu pesmu nikad nisu čuli. Samo vino “svakodnevno ponavlja svoja dobročinstva”, sve ostalo je pretvorno. Onda se nađu idioti i osuđuju čoveka koji “pijući vino ispija genijalnost”.

Ako ponekada pijem, onda najradije pijem crno vino. Prija mi blatina iz podruma obitelji Buntić, vinogorje mostarskog kraja. I Krleža je rado pio blatinu, ali s merom. Jednom smo, negde sredinom sedamdesetih, Danilo Kiš, Predrag Matvejević i ja, bili s njim na ručku u Šumskom dvoru u Zagrebu. Kako nam je bio domaćin, naručio je blatinu, uprkos Kišovu insistiranju da pijemo neko slovensko vino. “Šta ti znaš o vinima, pijanico”, rekao je na onaj svoj simpatično osorni način, zapravo vrlo nežno, jer mu je Kiš bio posebno drag.

S Kišom sam prijateljevao nekih tridesetak godina, ali on nije bio pijanica. Istina, znao se itekako naroljati, bez uživanja u piću. Pio je samo u društvu, štimunga radi, “tek da bi se neprilagodljiv prilagodio”, kako je sam znao reći. Pokatkad je pravio skandale, ali je uglavnom bio veseo; pevao je, svirao gitaru, udvarao se ženama i šarmirao. Moj drugi bliski prijatelj, Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Unatoč krhku zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana za redom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U Sarajevu, negdje 1966., nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela Evropa do Centrala. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao je smejući se: “Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!”
“Samo hulje piju mlijeko”, tako je govorio veliki vinopija Charles Baudelaire.
Mirko Kovač (Feral Tribune, 03. 11. 2001.)








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Ned 1 Jan - 10:35

„U vodi ćeš viđeti svoje lice a u vinu izraz svoje duše“.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Ned 1 Jan - 10:38

Diveći se vinu i vinovoj lozi i pijući ovaj plemeniti napitak čovjek je u dugoj ljudskoj istoriji, spoznao dvostruku suštinu vina u kojoj je jedna vesela i prijateljska a druga, koja dolazi do izražaja usljed prekomjernosti, demonska i neprijateljska. Tokom nebrojenih druženja, gozbi i slava, vino je pojedince uznosilo do nebeskih visina a neumjerenog bacalo u patnju i duševni bol (Grupa autora, 1976). Čuveni sumerski spjev „Ep o Gilgamešu“ (1.700 p. n. e.), pored ukazivanja na efemernost čovjekovog života, govori i o odnosu bogova i humanosti, religijskom značenju vina i njegovom kori- šćenju u svakodnevnim životnim aktivnostima, te Siduri „ženi vinove loze, koja spravlja vino“ pored bašte bogova. Veliki grčki pjesnik Homer je u „Ilijadi“, pomenuo vinovu lozu i vino 49 puta, dok u „Odiseji“ spominje grožđe i vino 85 puta. On u „Odiseji“ navodi da su vino, osim muškaraca, mogle piti žene, pa i đeca, ali samo na strogo utvrđenim mjestima, obi- čno u krajevima đe je vino spravljano. Ne treba posebno naglašavati koliku je važnost igralo vino u kulturnom životu Grka. Tako je grčki pjesnik Anakreon (grč. Άήάκρεων) u VI vijeku p. n. e. pisao kratke pjesme posvećene ljubavnim osjećanjima i vinu kao lijeku za duševne boli.

Sa usana tvojih na usne mi

čaša poljubac šalje,

šapućući o draži

što joj udijeli ti.

Kad Dionis dođe, brige

na počinak moje odu.

Zamišljam da knez sam,

najljepše pjesme pjevam,

obavih lozom čelo,

i šta sad smeta meni?

Robe, ovamo pehar!

Bolje je biti prućen

po zemlji pijan, nego mrtav.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Ned 1 Jan - 10:43

Početkom IV vijeka p. n. e. grčki pjesnik Eubulus (405-335) smatrao je da su tri kiliksa (grč. κύλικες – pehar, kup) idealna količina za konzumiranje i podsticaj za pisanje. On kaže: „Tri kiliksa popijem u društvu, jedan za zdravlje, koji prvi ispijem, drugi za ljubav i zadovoljstvo, a treći za dobar san. Kad se tri kiliksa ispiju, pametni odmah pođu kući; četvrti kiliks je brzo naš, ali podstiče grubost; peti galamu; šesti pad u pijanstvo; nakon sedmog vidiš bijele miševe; osmi je za policiju; deveti oštećuje jetru; a deseti podstiče ludilo i uništavanje pokućstva.“ Grčki filozof Platon (grč. Πλάτων, 428-348 p. n. e.) rekao je da „uzalud kuca na vrata muza onaj koji je bez vina“. Njegov ga je sunarodnik, istoričar Plutarh (46-120), dopunio čuvenom sentencom „Vino je najkorisnije piće, među ljekovima najukusnije i među hranom najprijatnije“. Vinsko pjesništvo bilo je veoma popularno i u arapskom svijetu. Tako Hafez ili Khwāja Šamsu d-Dīn Muhammad Hāfez-e u) 1390-1315, یزاریش ظفاح دمحم نیدلا سمش هجاوخ .per (Šīrāzī poemi „Vino i ljubav“ navodi: 

Punite mi čašu svjetlucavim vinom, 
nek sok božanski pomuti mi um, 
ne bih li bol u srcu umirio mom 
Zbog nasmijane boginje,
 koja ljubljaše me mlada,
 žaoka nevjere rani me sada.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   Ned 1 Jan - 10:43

Njegov sunarodnik pjesnik Abu Nuwas (750-810)2 opisivao je vino kroz poeziju, kušajući sa drugovima tri tipa vina za redom. Kod trećeg vina tražio je „vino boje kišnice ali koje peče u usnoj duplji“. Riječ je o rakiji koja se u arapskom svijetu nazivala








love
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vino u poeziji i prozi   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vino u poeziji i prozi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vino u poeziji i prozi
» Rekli su - O Poeziji
» Vino - piće bogova
» Vino otkriva ličnosti
» STARA KNJIŽEVNOST
Strana 4 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-