Vino u poeziji i prozi

Vino je oduvijek imalo važnu ulogu u ljudskoj povijesti i jedno je od najpopularnijih alkoholnih pića. To alkoholno piće se dobiva vrenjem grožđa, pri čemu nastaje etilni alkohol i ugljični dioksid, a smatra se jednim od najvažnijih sastojaka mnogih europskih i mediteranskih kuhinja.

Evo što o vinu kažu neki od istaknutih ličnosti:


"Jedna od loših strana vina je to što može čovjeka navesti da pobrka riječi i misli" - Samuel Johnson, engleski književnik.

"Vino je stvar, na čudesan način namijenjena ljudima, da se primjenjuje kod dobrog i lošeg zdravlja u pravilnim količinama" - Hipokrat, grčki liječnik.

"Neka si učitelji gramatikom i učenjem razbijaju glave, no dobro piće, odgovorno tvrdim, geniju će dati i zamisli prave" - Oliver Goldsmith, irski književnik.

"Dječaci bi se do osamnaeste godine trebali kloniti vina, jer nema smisla vatri dodavati vatre" - Platon, grčki filozof.

"Moje je pravilo da nikad ne pijem po danu i nikad ne odbijam piće po mraku" - H.L. Mencken, američki novinar.

"Ja sam više dobio od alkohola nego što je alkohol dobio od mene" - Winston Churchill, britanski političar i državnik.

"Cijeli svijet zaostaje otprilike za tri runde pića" - Humphrey Bogart, američki filmski i kazališni glumac.

"Vino ulazi u mozak, učini ga griješnim, brzim i inventivnim, punim vatrenih i lijepih slika" - William Shakespeare, engleski književnik, kazališni glumac i redatelj.

"Oni koji piju vino dobro izgledaju, inteligentni su, seksi i zdravi" - Hugh Johnson, engleski vinar.

"Vino je među pićima najkorisnije, među lijekovima najukusnije, a od hrane najugodnije" - Plutarch von Charonea, grčki filozof.

Argentinska književnost, tango i vino za zaljubljene

U intimnoj atmosferi knjige i vina, mladi umetnici, recitatori i glumci, približiće publici duh Argentine, njen ritam i strast kroz posvećenost rečima i plesnim koracima - kažu organizatori.
Stihove će, kako je najavljeno, čitati Darko Kovačević, Marijana Vitas, Aleksandra Stojković, Ana Brković, Petar Ščepihin, Jovana Bajagić, Nataša Brkić, Aleksandar Arsić i Katarina Momirović, a tango će plesati Danica Todorov i Igor Antić.

Muzički deo izvešće, kako se navodi, Mila Saitović, Miomir Radosavljević, Jana Mitić, Andrija Jordanović i Đorđe Jović.

Fridrih Helderlin

HLEB I VINO
/Hajnzeu/

I

Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
A razborita glava odmerava dobit i štetu
Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća
I tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al' zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
Na daleke se prijatelje seća, i mladosti; a česme
U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
A noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,
Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.

II

Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.

III

I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.
Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga
Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.
Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi
Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,
Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,
Tamo pod borove, pod grozdove, odakle
Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,
Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.

IV

Blažena Grčka! Ti dome nebesnika sviju,
Istina je, dakle, što nekad u mladosti čusmo?
Svečana dvorana! Pod je more! A stolovi brda,
Zaista samo za jednu pradavno sazdani svrhu!
Ali prestolja, gde su? Gde hramovi, a gde sasudi,
Gde nektara pune pesme bozima na veselje?
Gde to, gde sada sjaje izreke dalekometne?
Delfi dremaju, a gde tutnji veliki usud?
Gde je, brzi? Gde probija, pun sveprisutne sreće,
Grmeći iz vedrina, pada na oči same?
Oče Eteru! Leteo je uzvik od usta do usta
Hiljadostruko; niko sam ne podnosaše život;
Raduje takvo dobro kad razdeljeno je, a biva
Slavlje, u razmeni sa strancem, snom raste reči moć:
Oče! Vedri! I ječi, i gde dopre prastari znamen,
Od predaka nasleđen, on pogađa i stvara.
Jer tako ulaze nebesnici, tako potresajući do dna
Iz senki među ljude silazi njihov dan.

V

Najpre ne osećamo kad stižu, u susret njima
Hitaju dece; presjajna, zaslepljujuća stiže sreća,
Pa ih se kloni čovek; polubog jedva bi znao
Po imenu sve njih što s darovima mu prilaze.
Al hrabrost veliku daju, i srce pune njemu
Radosti njine, i jedva da zna da upotrebi blago,
Pa dela, rasipa, i skoro mu nesveto postane sveto,
Što blagoslovom ruke takne budalasto i blago.
Koliko mogu, trpe to nebesnici; ali tad u zbilji
Dolaze oni sami, i navikavaju se ljudi sreći
I svetlu dana, i da gledaju objavljene,
Lica onih koje davno već nazvaše Jednim i Svim,
Što ispuniše do dna grud zanemelu slobodnom
Dovoljnošću, i prvi i jedini sve težnje usrećiše;
Takav je čovek; kad tu je blago, i darove mu
Priprema neki bog, ne vidi on to i ne zna.
Najpre da podnosi mora, al sad najdraže da imenuje,
Sad, zato sad moraju reči nastati kao cveće.

VI

Sad u svoj zbilji hoće da blažene bogove slavi,
Stvarno i istinski mora sve da im objavi hvalu.
Ne sme da gleda svetlost šta višnjim nije po volji,
Pred Eterom ne dolikuje danguban pokušaj.
Zato, da dostojno stanu u prisutnosti nebesnika
Uspravljaju se narodi u sjajnim redovima
Na takmičenje, i grade hramove lepe i gradove
Čvrste i plemenite, nad obalama se dižu -
No, gde su oni? Gde znani cvetaju venci slavlja?
Teba vene, i Atina; zar ne zveči oružje više
U Olimpiji, i zlatna ne tutnje u trci kola,
I zar ne kite više pramce korintskih lađa?
Zašto ćute i ona, sveta stara pozorišta?
Zašto se ne raduje posvećeni ples?
Zašto ko pre bog neki ljudsko ne beleži čelo
Utiskujući, ko nekad, onom kog zgodi svoj znak?
Ili je i sam došao i ljudski uzeo lik
Da dovrši i zaključi utehom nebesko slavlje.

VII

No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.
San o njima je potom život. Ali bludnja
Pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć,
Dok junaka dosta u bronzanoj ne poraste kolevci,
I srca, ko pre snagom nebesnicima sličnih.
S grmljavinom tad će doći. Međutim često mi se
Čini bolje da spavam, no tako bez drugova da sam,
Tako da iščekujem, a šta da činim i kažem,
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno vreme?
No oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.

VIII

Naime, kad pre nekog vremena, za nas davno,
Uznesoše se gore svi koji usrećiše život,
Kada odvrati otac od ljudi svoje lice,
I s pravom žalovanje kad započe na zemlji,
Kad mirni genije jedan na kraju se javi, s nebeskom
Utehom, objavi dana svršetak i nestade,
U znak da on tu beše jednom i da će doći
Opet, ostavi hor nebeski darove neke,
Da ljudski, kao nekad, radujemo se njima,
Jer je za radost s duhom preveliko postalo veće
Među ljudima, i još, još nedostaju jaki
Za najvišu radost, no tiho živi još poneka hvala.
Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven,
A od gromovnog boga ishodi radost vina.
Zato se uz njih sećamo nebesnika, što nekad
Behu tu i u pravo vreme će da se vrate,
Zato ozbiljnom pesmom slave boga vina pevači
I ne zvuči ko pusti izum pohvala drevnog.

IX

Jeste! S pravom kažu da dan on s noću miri,
Zvezde nebeske večno vodi sad dole, sad gore,
Radostan vazda, ko grana uvek zelenog bora,
A voli je, i venac od bršljana što ga izabra,
Jer on traje i trag odbeglih bogova samih
Obezboženim nosi dole u njihovu tamu.
Ono što proreče pesma drevnih o deci boga
Gle, mi smo, mi smo to! Hesperije to je plod!
Čudesno se i tačno u ljudima ispuni,
Nek veruje to ko iskusi! No dešava se mnogo,
Sve bez dejstva, jer smo bez srca, senke, sve dok
Otac nam Eter, prepoznat, ne pripadne svakom i svima.
Al dotle slazi kao zubljonoša Svevišnjeg
Sin, onaj iz Sirije, dole među senke.
Blaženi mudraci vide; osmeh iz zarobljene
Zasja im duše, za svetlost raskravljuju se oči,
Blaže spava i sanja u naručju zemlje Titan,
Čak i zavidni, čak i Kerber pije i spava.

(preveo Ivan V. Lalić)

Biblija o vinu

Biblija ili Sveto pismo uz sve poznate atribute, od kojih je temeljni onaj da je u njoj sadržana reč božja, svojevrstan je dokument koji govori i o vinogradarstvu i vinarstvu, lozi i vinu.
U 39 biblijskih knjiga Staroga zaveta (od ukupno 46) i u 10 knjiga Novoga zaveta (od 27 uvrštenih u Bibliju) reč vino javlja se oko 235 puta, reč vinograd 145, loza 45, grožđe 44, grozd (kao cvat koji nije nužno uvek cvat vinove loze) 18, a vinogradar 10 puta.

Kazali smo da se reč vino spominje oko 235 puta zbog toga što se, zavisno od prevodioca i još više od jezika na koji je Biblija prevedena, pojedine reči menjaju. Tako se npr. mešina ili meh može prevesti i kao vinska posuda iz kozje kože ili, pak, od kože izrađena posuda za vino i sl. pa to menja broj spominjanja reči vino
.
Najčešće se reč vino spominje u doslovnom značenju. To je slučaj kada se o vinu govori u obredu žrtvovanja (Knjiga Izlaska 29;40, Levitski zakonik 23;12, Knjiga Brojeva 15;5,7,10, 28;7,14, Druga knjiga o Samuelu 16;1 i dr.), ili kao piću koje se daruje i s kojim se časti gosta (Prva knjiga o Samuelu 1;24, 10;3, 16;20, 25;18,). Vino se opisuje kao piće za okrepu umornih (Druga knjiga o Samuelu 16;2, Prva knjiga Letopisa 12;41), ali i kao uzročnik pijanstva (Knjiga Postanka i dr.).

Uz zabelešku kada se valja suzdržavati od vina (Levitski zakonik 10;9, Knjiga Brojeva 6;3, Suci 13;4,7,14 i dr.) ili kada ga je dopušteno piti (Knjiga brojeva 6;20 i dr.), reč vino se spominje i kada se govori o brizi za njegovo čuvanje (Letopis I 9;29) i u mnogim drugim primerima, npr. prilikom očeva blagoslova sinu (Knjiga Postanka 27;28) uz molitvu da Bog bude milostiv i da pošalje rosu s neba od koje zavisi obilje hleba, vina i ulja.

U svim navedenim i drugim primerima Biblija odvraća ljude od zlouporabe vina, jer pijanstvo isključuje iz Kraljevstva Božjega. Ta Sveta knjiga obiluje savetima za treznost i onda kada to izričito ne navodi, osuđujući pijanstvo, preporučujući vino samo ako se uzima s punom treznošću. Tada ono služi i za lečenje (Luka, 10;34) i tada se ono preporučuje kao zamena za vodu (Pavle Timoteju; "Ubuduće ne pij samo vode, već uzimaj pomalo vina, zbog želudca i svojih čestih slabosti!" Timotej 5;23).
Biblija je i svojevrstan zbornik različitih književnih vrsta pa je valja i sa te, literarne strane, vrednovati i posmatrati. Uz naglašen pesnički izraz spomenimo i još jedan književni oblik - basnu. U Jotamovoj basni, priči s moralnom poukom (razne biljke među kojima i) loza postaje simbolom ljudskih vrlina. Taj deo što se odnosi na lozu glasi: "Tad rekoše stabla lozi: Budi nam kraljem! Odgovori im loza: Zar da se odreknem vina što veseli bogove i ljude da bih vladala nad drugim drvećem"(9;13).

Zajedništvo je utelovljena potreba čoveka, a vino je jedno od uslova takvog okupljanja. I Isus je njegovao zajedništvo i pio je vino što je bio povod da od svojih protivnika bude osuđivan. Zato im Hrist odgovara "Dođe Ivan Krstitelj: niti jede hleba, niti pije vina, a vi velite: "Ima zlog duha!" Dođe Sin Čovečji: jede i pije, a vi velite: "Gle izelice i pijanice, prijatelja carinika" (Luka, 7;33, 10;34). Iz apostolskih evanđelja (dobrih vesti) saznajemo za Hristova čudesa, od kojih su upravo najveća u vezi s vinom. Prvo je ono kada je u Kani galilejskoj pretvorio vodu u vino (Evanđelje po Ivanu, 2;3,9,10, 4;46).
Najdrastičniji trenuci Hristova života opisuju se u druženju s učenicima kada izriče poruku "Uzmite i jedite, ovo je telo moje... Uzmite i pijte, ovo je krv moja... Ovo činite na moju uspomenu (Luka, 22;20). Taj se "spomen-čin" Hristova otkupiteljskog dela kao element Novog saveza između Boga i ljudi sklopljenog na brdu Kalvarija, a "potvrđenog" Hristovom krvlju (nasuprot Starom savezu sklopljenom preko Mojsija na brdu Sinaj i "potvrđenog" krvlju obrednih životinja) simbolički obnavlja kod euharistije. Prilikom tog najsvečanijeg čina hrišćanskog kulta (prinošenja žrtve zahvalnice što se zove misa), voda koja se ulieva u vino, označava Hristovu ljudsku narav, a vino njegovo božanstvo.

Reč vino, kao pojam u doslovnom smislu, pisci biblijskih knjiga upotrebljavaju i u mnogim drugim prigodama. Tako se u spisima Nehemijinim (Druga knjiga o Makabejcima) govori ovako: "...ja ću ovim završiti svoju istoriju. Ako sam je dobro i vešto sastavio, ispunila mi se želja. Ako li slabo i osrednje, učinio sam što sam mogao. Jer kao što je štetno piti samo vino ili samu vodu, dok je vino pomešano s vodom tečnije, tako se i pravilno raspoređen prikaz sviđa ušima onih koji knjigu slušaju".

Uz tek nekoliko navedenih primera spominjanja reči vina u doslovnom smislu, kažimo da se ono vrlo često spominje i u prenesenom značenju kako bi se lepotom poetskog iskaza upečatljivije naglasile pojedine poruke i događaji. Kao primer neka nam posluže ovi citati:

"Ne idi stazom opakih i ne stupaj putem zlikovca...jer jedu hleb opačine i piju vino nasilja" (Mudre izreke, 4;17), zatim

"Pade veliki Babilon koji vinom srdžbe i vinom svoga bluda napoji sve narode" (NZ, Otkrivenje, 14;, ili

"On gazi tesak vina uskipelog gneva" (Otk. 19;15).

Pisci biblijskih knjiga osim vina, za svoje simbolično izražavanje koriste i druge pojmove, pa se npr. Izrael poistovećuje s trsom i vinogradom koji je Bog zasadio i od kojeg se očekuje plod što će "bogovima i ljudima" donositi radost (Suci, 9;13) s tim da plod vinograda donosi radost čovekovu srcu, a plod čoveka-vinograda radost Bogu.

U vodi ćeš videti svoje lice, a u vinu izraz svoje duše
Vino je kao žena, morate da ga pazite i negujete, a na kraju, za uzvrat, dobijete nepoznanicu.

- Nepoznati autori -

Uzrok mnogih nesreća leži na dnu vinske čaše.
- Lav Nikolajevič Tolstoj -

Vino prolazi kroz usta, ljubav kroz oči; To je sva istina koju možemo saznati dok nam na drugi svet noga ne kroči.
- Vilijam Batler Džets -

I u rđavom buretu može biti dobro vino.
- Bunjevačka poslovica -

Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan, onda se dobro napij; ako želiš da budeš srećan godinu dana, onda se zaljubi u lepu ženu. Ali ako hoćeš da budeš srećan celoga života, onda pij dobro vino sa starim prijateljima.
- Gruzijska poslovica -

Da li mit o pijanim piscima ima osnova? Da li je alkohol neodvojiv od književnih ideja i inspiracije? Da li je ljubav velikana pisanih misli prema alkoholu uticala na njihova dela? Dugačka edicija slavnih pijanaca na književnoj pozornici svedoči o „literaturi koja je tekla“.

Izdvajamo vam neke od najvećih imena koja su sedela za književnim stolom, ali i onim drugim, barskim i kafanskim.

Ernest Hemingvej

Nobelovac koji je pored izvanrednog načina pisanja i značajnih dostignuća poznat i po svom avanturističkom i kontraverznom duhu. Hemingvej se vodio motom da „čovek ne postoji dok nije pijan.“ Čuvene su njegove rečenice: „Inteligentan čovek je ponekad prisiljen da se nalije kako bi mogao provoditi vreme sa svojim prijateljima“ i „Piši pijan, a uređuj trezan.“
Nakon što su mu lekari zabranili da pije, pokušao je da se ograniči na tri čaše viskija pre večere, ali bezuspešno. Za doručak je pio čaj i džin, a užinao vodku, apsint i vino. Voleo je da pije koktele mohito i mint džulep.

Skot Ficdžerald

Ovom velikom američkom piscu Hemingvej je zamerao da se prebrzo napije i kad pije sasvim malo. Isticao je da je „previše bilo čega loše, previše šampanjca sasvim dovoljno”, kao i da „butelja vina na kraju dana nije ništa drugo nego ljudsko pravo”, ali je od butelje vina stigao do butelje džina dnevno. Takođe je rekao da „za razliku od romana koji zahteva predano pisanje i koncentraciju, nešto kraće književne forme lakše je kombinovati sa ispijanjem značajnih doza alkoholnih pića”. O njegovoj zavisnosti svedoči i rečenica: „Čovek prvo uzme piće, onda piće uzme piće, a onda piće uzme čoveka.“
Voleo je da pije koktel koji je sam osmislio, a u osnovi se pravio od limuna i džina.

Džek London

Jedan od najčitanijih pisaca XX veka imao je ritual da se nagradi pićem kada napiše svoju dnevnu kvotu od hiljadu reči. Tako je krenuo, a stigao dotle da pisanje nije mogao ni da počne bez pića. Napisao je i autobiografski roman pod nazivom Kralj alkohola. Govorio je da ljudi „kad su trezni, žele da piju, a kad se napiju, žele da piju još više.“

Tomas Lanijer Vilijams

Ovom dramskom piscu alkohol nije bio jedini opijat. Iako je i sam bio zavisnik kritikovao je opijanje, za razliku od mnogih slavnih poročnih pisaca koji su svoj porok branili žustro kao deo sebe i svog identiteta. Čini se da se Vilijams opravdavao govoreći da postoje dva razloga zbog kojih čovek pije – „prvi je da je od nečeg uplašen, a drugi da ne može da se suoči sa istinom“.
Rado je pio ramos fizz, koktel koji se sastoji od džina, limunovog soka, belanceta, slatke pavlake i gazirane vode, kao i koktel margaritu koji sadrži tekilu ili vermut.

Rejmond Karver

Književnik i pesnik koji je takođe bio u zagrljaju poročnog života. „Počeo sam da se napijam kad sam shvatio da se ono što sam najviše želeo za sebe i svoje pisanje, za svoju ženu i decu, jednostavno neće dogoditi.“ Posle dugogodišnjih lečenja i problema sa zakonom, Karver je uspeo da se izleči posle čega je napisao neka od svojih najboljih dela.

Čarls Bukovski

Jedan od najkontroverznijih pesnika, pripovedača, romanopisca. Sa jednako ekstravagantnim pisanjem kao i stilom života, upoznao se sa dejstvima alkohola još kao tinejdžer. Na temu alkohola Bukovski je imao šarmantne definicije. Kada su ga pitali šta misli o alkoholu odgovorio je: „Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikad pojavile na zemlji – pored mene, naravno. Zato se i slažemo.“ Govorilo se da je bio jedan od najstrasnijih alkoholičara: „Mislim da nikada nisam trezan napisao pesmu.“

Bez pomoći alkohola govorio je da je stidljiv i povučen, kao i da je sve njegovo stvaralaštvo nastalo od pijanstva. „Ako se dogodi nešto loše, pijete da to zaboravite, ako se dogodi nešto dobro onda pijete da to proslavite, ako se ništa ne dešava, pijete da se nešto desi…“ Pio je u dobru, a u zlu: „Obišao sam hiljadu barova u nadi da će me neko ubiti, a sve što sam uradio jeste da sam ponovo uspeo da se napijem.“ U jednoj svojoj pesmi kaže: „Najgori mamurluci su kada se probudiš i shvatiš da si uradio nešto apsolutno odvratno, idiotsko i možda opasno prethodne noći ali ne možeš tačno da se setiš šta je to bilo.“

Najčešće je konzumirao mešavinu piva i burbona.

Vilijam Fokner

Ovaj američki književnik i nobelovac kaže da je „civilizacija počela destilacijom.“ Fokner je govorio da uvek voli da piše noću, i da uvek drži viski na dohvat ruke. „Nema bolesti koju viski ne može da izleči.“ Da alkohol nije video kao porok nego kao pokretača zaključujemo i iz njegove čuvene rečenice: „Kada popijem jedan martini osećam se većim, pametnijim, višim. Kada popijem drugi, osećam se nadmoćnim. Kada popijem više, niko me ne može zaustaviti.“

Omiljen mu je bio koktel Mint Julep koji je sam spravljao od viskija, šećera i grančica mrvljene nane.

Oskar Vajld

Skandalozni književnik sklon preterivanju u piću i cigaretama. Uživao je u apsintu, jednom je napisao: „Prvi stepen opijanja apsintom nije ništa posebno, u drugom počnu da vam se priviđaju čudovišne i okrutne stvari, ali ako izdržite, na kraju ćete doći do završnog stupnja i tada ćete videti stvari koje želite da vidite – prekrasne, neopisive stvari.“Pio je liker koji se proizvodio od anisa, pelina i šećera.

Edgar Alan Po

Američki književnik, utemeljivač kriminalističkog romana, loše je podnosio alkohol i umeo je da se napije od jedne čaše vina. Njegovi prijatelji govorili su da je ispijao žestoka pića u jednom dahu. Priča se da je Edgar Alan Po celog života vodio borbu sa zavisnošću, i da je mešao alkohol i narkotike. U jednoj svojoj ispovesti rekao je: „Ni malo ne uživam u stimulansima kojima se povremeno tako strastveno prepustim. Nisam u potrazi za zadovoljstvom ugrozio život i reputaciju i razum. Bio je to očajni pokušaj da pobegnem od mučnih sećanja, od osećaja nepodnošljive samoće i iz straha od neke čudne, neizbežne propasti.“Poznato je da je uživao u raznim pićima, najviše u džinu za koji je govorio da nema miris.

Šarl Bodler

Bodler se često opijao, uživao u drogama, alkoholu, prostitutkama… Čuven je njegov citat: „Čovek bi trebalo da je stalno pijan. To je najvažnije… Ali od čega? Od vina, od poezije, ili od veštine – kako vam drago. Ali napijte se.“ A to je ovaj vinopija verno i doslovce i činio. Da je zaista uživao u alkoholu Bodler nije krio. „Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakodnevice.“ Rekao je čak i da „samo hulje piju mleko“.

Tin Ujević

Pesnik koga su zvali kraljem boema smatrao je piće slobodom, maštao o malim fontanama vina, o vinoskocima umesto vodoskoka. Govorio je da ,,vino razvezuje jezik, dariva blistave govorničke teme, stvara rečitost.“ Smatrao je da duh i poezija izlaze iz boce, a da ljubavi i strasti izlaze iz bačva i vinskih podruma. Koliko je bio veran pisanju toliko je bio veran i vinu – kod ovog vinopije te dve stvari bile su neraskidive. „Vino moraš piti tako da ti razbuđuje svest, a ne da je gasi.“Zanimljivo je da je Ujević u hotelu „Moskva“ imao i svoje poštansko sanduče, s obzirom da je više boravio tamo nego kod kuće, predajući se alkoholu i mastilu. Pogađao je koja vina pije zatvorenih očiju, a kada su mu doneli vodu rekao je: „Ovo nikada nisam pio.“

Velika su književna imena ušla u legendu po pijanstvima i poročnom životu. Boemski život kao da je bio rezervisan za velikane pisane reči koji su se okupljali po kafanama i birtijama. Poznat po uživanju „u čaši“ bio je i Borislav Pekić, o kome su kružile priče da pije kao smuk. Kada ga je jedan prijatelj pijanog nosio iz kafane rekao mu je: „Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!“

Rade Drainac u jednoj svojoj pesmi kaže: ,,Vino za me ne beše ko za ništariju drugu pohlepna navika sebe da uništavam, u njemu sam mnogu svoju tugu, umeo da tiho uspavam.“ Puškin i Jesenjin inspiraciju za mnoge svoje pesme nalazili su u vinu. Mika Antić, Janko Veselinović, Momo Kapor, Jakov Grobarov, Dostojevski i mnogi drugi takodje su voleli „dobru kapljicu“.

Napijalo se u svim epohama, a dva najveća poroka svih ovih velikana bili su alkohol i pisanje. Alkoholom su čistili grlo, a pisanjem dušu. Česta su mišljenja da između umetnosti i poroka postoji neka tesna veza i da pisanje zahteva maštu koju alkohol stimuliše. Ili su nam možda umetnici mogli ostaviti više, da je bilo većih reka reči, a manjih reka alkohola?

12
Zanimljivo je Geteovo zapažanje o Šileru: „Alkoholno piće sputavalo je toliko puta njegovu maštu, da nije mogao dati nemačkoj književnosti ono što bi dao inače.“ Cela je istorija književnosti jedna velika točilica misli i pića, a životi književnika poetičniji i od poezije. Iako su svi oni verovali u to da više uzimaju alkohol nego što uzima alkohol njih, izgleda kao da je na kraju ipak flaša pobedila. Istina je da su gotovo svi slavni „dobrog cuga“ dali danak alkoholizmu. Umirali su rano, i ko zna za koliko velikih pesama, drama, romana nas uskratili.

Tamara Softić

Subotnja matineja
Etienne Davodeau: Strip i vino
Ima jedna sjajna mala pjesma Ezre Pounda, u prijevodu Milovana Danojlića, koja te je kao dječaka oduševljavala, iako nisi bio svjestan njezina stvarnoga, životnog značenja. Tonom žalopojke, svjestan da mu želja neće biti ispunjena, pjesnički subjekt vapi za jednom malom ‘duvandžinicom’, ‘sa malim prostim paklicama uredno naslaganim po policama’. Moli se on tako Bogu, i Veneri, i Merkuru, “zaštitniku lopova”, da mu iznajme taj kiosk, tu nesretnu trafiku, ili da mu daju bilo kakav drugi posao koji je “daleko od tog prokletog spisateljskog posla u kojem je čovek bez prestanka upućen na svoju glavu”. Mislio si tada, trideset i nešto godina je tome već, kako je problem pjesničkog subjekta u tome što nije u prilici da se odmori od vlastite glave, od neprestanog rovanja po njoj, ne bi li pronašao ono mudro i pametno. Danas, ti znaš da je Pound mislio na nešto drugo: na problem koji drugi imaju s tvojom ludom glavom, na taj bijes i mržnju kojoj si izložen samo zato što, eto, ničega izvan svoje glave nemaš. A dovoljan bi bio kiosk, jedna mala duvandžinica bila bi dosta da se čovjek smiri i da se umire hajkači, da pred psima krvosljednicima zametneš trag i da potoneš u blaženu tišinu anonimnog života, upućen na važne, elementarne stvari: na dim, duhan, zemlju…

Ova ti je pjesma nakon dugo vremena na um pala dok si čitao “Neznalice”, crtani roman Etiennea Davodeaua (1965.), u izdanju zagrebački Fibre i prijevodu Gorana Marinića. Dvojica prijatelja, poznati strip crtač i mali proizvođač vrhunskoga vina, odluče jedan drugoga uvesti u svoj svijet. Ili jedan drugog odmoriti od vlastitog svijeta i okrijepiti onim drugim. Stripadžija će raditi u vinogradu i podrumu, učiti kako se okopava i obrezuje loza, i kako se na nepcu prepoznaje vino, i kako se rastvara i razrasta u veliku sudbinsku priču. Učit će o zemlji, pijesku i kamenu, o osunčanoj strani brijega, o ulozi sumpora u rađaju vina, o sazrijevanju, o usponu, vrhuncu i padu vinskoga godišta… Vinar će čitati stripove koje mu preporuči prijatelj, putovat će po sajmovima stripova, upoznavati autore i učiti o granicama ovoga narativnog žanra. Što je to strip ovisi o onome tko strip čita, neusporedivo više nego što je to književnost ovisi o onome tko knjigu čita. Granice stripa tiho se šire u posljednjih stotinjak godina, i to uglavnom na ona područja književnosti i likovne umjetnosti pred kojima se tradicionalna naracija zaustavila. Strip nije književnost na brzu ruku.

Dokumentarni, dnevnički, nonfikcionalni strip privlačan ti je kao i dnevnička, nefikcionalna književnost, “Motelski dnevnici” Sama Sheparda, “Autoportret s torbom” Semezdina Mehmedinovića, zimski dnevnici, jedan i drugi, Srđana Valjarevića… Najbolju, posve nefikcionalnu, bolno dokumentarnu knjigu o egzilu devedesetih nacrtala je Helena Klakočar. Briljantne reportaže iz ratnog Sarajeva i Goražda crtao je Joe Sacco, koji je autor i veličanstvene “Palestine”… Ono pred čim prozaisti jedva i zamuckuju, ono do čega novinari ne uspijevaju doprijeti – između ostaloga i zato što urednici išću “velike priče” o “velikim događajima” – to su Joe Sacco i Helena Klakočar crtali s lakoćom. Istina, s onom paundovskom lakoćom vječne upućenosti “na svoju glavu”.

“Neznalice” su druga vrsta nonfikcionalnog, dokumentarističkog stripa, lišenog povijesne i sudbinske dramatike, ali, ipak, nabijenog emocionalnim i duhovnim nabojem kakve je moguće izraziti kada se gola stvarnost uspije stilizirati i artikulirati u priču. Iza muškog prijateljstva i svojevrsne stvaralačke i životne osamljenosti – jer samo bi dvojica vrlo osamljenih i na svoju glavu upućenih ljudi pristala na ovu vrstu socijalnog eksperimenta – razotkrivaju se i razvijaju začudan esej o lozi i vinu, i svojevrsna autorska kritika stripa i njegova povijesnog razvoja. U osnovi: jedna lako napisana i nacrtana, smrtno ozbiljna i važna knjiga.

Davodeauov vinar Richard Leroy vinski je čudak, bivši visokopozicionirani činovnik, čovjek iz grada, koji je u jednom trenutku pobjegao od vlastite sudbine, kupio komad dobre zemlje na dobrome mjestu, i uz pomoć mjesnog vinogradara počeo se uvoditi u znanja i umijeća o kojima prethodno nije znao ama baš ništa. U tom učenju, kao i u svakom drugom učenju, usamljeničkom i izvaninstitucionalnom, ima nečega mističnog, ali nužno i mistificiranog. Leroy vrlo brzo prelazi na ekološki uzgoj grožđa i proizvodnju vina, da bi na kraju odustao i od upotrebe sumpora u procesu fermentacije. Svoje vino on gradi kao da stvara književne likove, pokušava mu usmjeriti sudbinu, učiniti ga savršeno sukladnog mjestu i vremenu… Pritom, on putuje, razgovara s drugim vinarima, savršeno vlada enološkim metajezikom i metaforičnim govorom vinskih ukusa, ali je i prezriv prema lažnom snobovskom obožavanju vina. Koja je granica između vinske laži i istine? I time se, vrlo autoritativno, duhovito i lijeporijeko u svom stripu bavi Etienne Davodeau. Granica je kao i u umjetnosti, kao u književnosti ili u stripu, u doživljaju, i njegovoj autentičnosti. Vina se odaju, vina govore, vina umiru, kao i književni likovi. Cilj je, kaže to na jednom mjestu Leroy, ispiti vino kada je na vrhuncu. Nije smisao u tome da vina traju, važno je kakva su u tom jednom trenutku svoga životnog vrhunca.

Čak i ti, koji se vinima nisi bavio, znaš tko je Robert Parker. Vinski kritičar, autor Wine Advocatea, i najutjecajniji vinski pisac na svijetu. On okolo putuje, lizne i pijucne, onjuši zrak, osjeti zemlju, i onda napiše preporuku koja zatim ruši i podiže svjetska tržišta vina. Parker je, kažu, nepotkupljiv, a tebe je svojedobno privukao upravo zbog vladanja vinskim metajezikom. Zanimala te je priča i metaforika, više od samih vina. Kako vinski pisac izražava oduševljenje, kako ga nijansira i gradira? Robert Parker vina ocjenjuje brojčano, od jedan do sto. Ali riječi, riječi… Svaka je riječ, govori Borges, jednom bila metafora.

Leroy zazire od Parkera. Smeta mu njegov sustav ocjena, način na koji podčinjava vino i svodi ga na brojčani niz, na sportski rezultat. Uzgoj loze i rađanje vina bliži su, u vinarevom i vinogradarevom doživljaju svijeta, umjetnosti, a kritičar vino prispodobljuje sportskom natjecanju. Ali, ipak, prima on Parkera u svoj podrum, i insistira da posjeti i vinograd. Kritičar pristaje, ali bez entuzijazma. Za vinara vino je teroar, zemlja, njen sastav, sunce, pogled i zrak… On jednostavno ne može prihvatiti da je za kritičara vino samo i jedino vino. To je poražavajuće i jadno. Takve stvari odvraćaju čovjeka od onoga što najviše voli. Više ga je ojadila Parkerova ravnodušnost prema njegovu vinogradu, nego što bi ga usrećilo to što je Parker njegova vina uvrstio u najuži krug najboljih vina svijeta, koja na njegovoj listi dobivaju više od devedeset bodova. Čini ti se da razumiješ Leroya. Nakon ovakvih “priznanja” čovjek bi najradije otvorio kiosk i prodavao cigarete.

“Neznalice” su jedna od onih opojnih naracija, koje čitatelja obuzmu čak i kada je posve indiferentan prema sadržaju koji pripovijedaju. Možda je čar u vjeri s kojom čovjek pristupa svome poslu. Kakav god taj posao bio. Svaki rad, na kraju, može biti umjetnost. Obrađivanje vinograda, pogotovo. Rađanje i odgoj vina.

Jednom su te kao dječaka vodili na obrezivanje vinograda. Bilo je strašno, trajalo je dugo, ruke su ti poplavile od zime, puhala je bura… Čitajući ovu knjigu, prvi si put za tim danom zažalio. To je bio dan koji ti je mogao promijeniti život. Bila je to ponuda s nebesa da stekneš svoju duvandžinicu, mnogo prije nego što si postao svjestan da bi je trebao imati. Ali u tome i jest problem. Stvar dobiva smisao kad je postaneš svjestan. Ali tad je kasno, i nemoguće.

Nakon “Neznalica” drugim ćeš očima gledati istarske, dalmatinske, hercegovačke vinare, koje srećeš na putovanjima. Slušat ćeš ih što govore. Oči i uši jače su ti od nepca. Ali mogu li lažljivi ljudi praviti dobro vino? Davodeau sugerira da ne mogu. Ti mu vjeruješ.
Miljenko Jergovic

Da s’ ne pije uz ramazan vino,
Da s’ ne nose zelene dolame,
Da s’ ne pašu sablje okovane,
Da s’ ne igra kolom uz kadune;
Marko pije uz Ramazan vino

Pesma “Marko pije uz Ruzmarin vino” je epska junačka pesma kojom je u našoj narodnoj epskoj književnosti sačuvana istorijska istina da je Marko Kraljević bio turski vazal. Za razliku od ostalih epskih pesama u kojima je ovaj srpski junak opevan kao hrabari, pametni i nepokolebljivi borac za slobodu svoga naroda koji se nikada nikome nije pokorio, u ovoj pesmi on je sultanov zatočenik i prividni prijatelj.
Markovo vazalstvo je podrazumevalo služenje turskoj moći, bespekorno ponašanje, poslušnost i vernost sultanu. U pesmi ga sultan zove svojim "posinkom", a on njega "poočimom" i time nam narodni oevač poručuje da je njihov odnos prijateljski i da između njih vlada sloga, razumevanje i velika bliskost. Tek kasnije, kroz Markovu neposlušnost i odbijanje da poštuje sultanove naredbe, saznajemo pravu istinu. Njihov odnos nije bio prijateljski nego baš suprotno, duboko neprijateljski jer Marko nijednog trenutka nije zaboravio ko je on i koja je njegova prava vera. Svestan činjenice da se ne bori protiv Turaka, već da im služi, tražio je način da sačuva svoju čast i svoje dostojanstvo. Kada je sultan izdao naredbu da se svi moraju ponašati u skladu sa islamskom verom u danima posta. Marko se is prkosa ponašao suprotno. Radio je sve što je zabranjeno jer je smatrao da se sultanove naredbe na njega kao pripadnika pravoslavne vere ne odnose, te da se može ponašati onako kako mu je volja i kako mu srce nalaže. Bio je neposlušan, jer mu je bilo dosta tuđinske vlasti, zabrana i naredbi kako kako da se ponaša i kako da živi u svojoj zemlji. On nije bio rođen da bude rob nego slobodan čovek koji želi slobodu za ceo svoj potlaćeni narod. U njemu su se nakupila ogrmna srđžba koji ga je terala da bude siledžija i da ruši sve ono što mu tuđin nametne. Bio je samovoljni buntovnik koji tražio način da pruži otpor sultanu i izrazi svoju odbojnost prema nametanju tuđe volje. Izrazio je svoj prkos tako što je silom primoravao sultanove ljude od ugleda, one najpobožnije i najstarije da krše stroge naredbe i svete zakone islamske vere. Nije se plašio ničega i nije odstupio od svojih stavova čak ni kada se našao ispred samog sultana. Markova neustrašivost, preteći izgled i srdžba koja je izbijala iz svakog njegovog pokreta izazvali su osećaj nesigurnosti i strah kod sultana, čime je još jednom narodni pevač istakao nadmoćnost našeg junaka na Turcima i drugim neprijateljima.
Iako se Marko u pesmi pokazuje kao neposlušan čovek sklon samovolji, pijanstvu i ispadima koji se smiri jedino kada vidi novac, on je u suštini bio ponosni i hrabri buntovnik koji nije mogao da podsese tuđu vlast, da bude u potlaćenom položaju i služi tuđinu. Oduzeli su mu slobodu, ali nisu mogli da mu oduzmu veru, čast i dostojanstvo.