Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Boško Tomašević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:07

Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine

A mi smo se u ovoj zbirci upravo pitali: gde je mesto poezije u neiskazivom? Može li poezija da bude od pomoći kako bi se neiskazivo u Tractatusu rešilo svoje tišine, svoga ćutanja? „Ono najuzvišenije se, upravo stoga što je neizrecivo, može iskazati samo alegorijski”, kaže Šlegel. Dakle – kažimo to nešto drugačije - poezijom!? Može li se, pitali smo dalje, mističkom Vitgenštajnovom govoru o ćutanju “kao transcedentalnom temelju sveg iskazivog” pridodati mnogo preciznija poezija? Nije li poezija – ipak – preciznije naznačivanje neiskazivog nego što je to filosofija? Da li je poezija, budući da je jezik gde jezik govori za sebe samog, mesto u kojem je sadržano iskazivo i koje na nekakav bitan način upućuje izvan sebe? Ne kaže li Rilke u „Devetoj devinjskoj elegiji”: „Ovde je vreme izrecivog, ovde zavičaj njegov. Reci i ispovedi”. I, pitali smo se ponovo, kao i ranije u jednom našem ogledu o Vitgenštajnu: zar Vitgenštajn u svojim najfilosofskijim radovima, u radovima čvrsto utemeljenim unutar filosofskog diskursa, upravo stoga ne zalazi u pesničko polje i svoje najviše zamisli iskazuje poetskim sredstvima? Tom Vitgenštajnovom “putu u pesništvo”, mi smo pokušali probrati naš pesnički put u filosofiju. Nismo li time pokušali da naznačimo zajedničko izvorno poreklo poezije i filosofije? Zajedničko osredištenje dva pola korišćenja jezika? Ono što se ne može kazati pokušalo je zajedno sa “nezahvatljivom/neiskazivom subjektivnošću” u temelju svakog iskazivog da progovori u poeziji, dakle, u temelju višeg neizrecivog. Bila je to naša avantura u knjizi “Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine”. (Iz autorovog Pogovora).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:07

Ugarci

Ovo su pesme koje nismo uvrstili ni u jednu našu zbirku. Skupljene na jedno mesto one takodje ne čine jednu zbirku pesama. Pisane izvan matricâ pojedinih zbirki koje su stvarane poslednjih dvadeset godina, one ipak sadrže jedan kvalitet: stvarane su obično u času potrebe da se pesma napiše, bez vodjenja računa o tome da li odgovaraju konceptu zbirke na kojoj se u tom trenutku radilo. Pisanje ovih pesama vodila je „inspiracija“ u koju ovaj autor veoma malo veruje. U tom smislu, ove pesme na kojima gotovo ni malo nije radjeno jesu, rečeno Valerijevom (P. Valery) sintagmom, „poésie brute“ – poezija u sirovom stanju. Takve pesme se čitaocu obično predaju na uvid u okviru autorovih sabranih radova, ili u okviru kritičko-istorijskog izdanja, na njihovim marginama. Stoga je, imajući u vidu ovu činjenicu, objavljivanje ovih pesama preuranjeno. Jedna jedina činjenica nasuprot ove stoji u korist i na strani autora. Ovaj izbor pesama izvan zbirki koje je autor do danas objavio nikako nije potpun. Oni koji se ikada budu latili rada na pesničkom delu ovog pesnika imaće još dosta posla. Objavljivanje ovih pesama znak je autorove slabosti prema znacima donekle privatne prirode koje on nalazi u pesmama koje sada predaje čitaocu na uvid. S druge strane, dug prema čitaocu, želimo u to da verujemo, zadovoljen je onim minimumom estetskog kvaliteta pesama koji se (ponekad) nalazi na razmedju izmedju sirove poezije i one koja to nije. Zbirka sadrži četrdeset pesama poredjanih hronološkim redom pod zajedničkim naslovom koji treba da znači upravo ono što te pesme jesu – ugarci. Iako neke od njih sadrže izvesne naše ključne reči-ideje iz zbirki koje su nastajale u periodu kada i pesme ove zbirke, sasvim je jasno da su te reči, u ovim pesmama, bledo istaknute, ostale pored puta. (Iz autorovog pogovora)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:07

Ponavljanje i razlika

Nit vodilja ove zbirke sadržana je u sledećem citatu preuzetog iz jednog Deridinog teksta: „Svaki tekst se otvara na neki drugi tekst, svako pisanje se poziva na neko drugo pisanje ... Beskrajno kruženje tekstova koji prelaze jedni u druge, jer struktura nadopune podrazumeva da je do-pisivanje uvek moguće, nužno čak ... Pisati znači kalemiti“. U tom smislu pisanje poezije se za nas u ovoj zbirci ukazuje kao beskonačno pesmovanje po i na tragu. Ponovno dosezanje nečijeg izvornog glasa, ali i dodavanje tome glasu sopstvenog rukopisa, rukopisa svoga pisanja, čini se kao nemoguć podvig, čak i za filosofsko pesništvo. Naše pesmovanje je stoga izvesno dictare – kazivanje nečega što se odnosi na izvornu, bezdanu metaforu pesmovanja koje je i sâmo novi izvor i san o izvoru, pokazujuća figura ideje praiskonskog pesništva kome je cilj da ostvari razliku izmedju izvora i svoga sopstvenog pesmujućeg glasa. Upravo u toj razlici pokušava da se kreće naše pesmovanje u zbirci o kojoj je ovde reč. Za njega može da se kaže da je ono, s jedne strane citiranje, odnosno jedan oblik prakse intertekstualnosti u kojoj je „citatna relacija postala dubinsko ontološko i semiotičko načelo“, dok je, s druge strane, ono potraga za čistinom i prisutnošću (neskrivenošću) onakvim kakvi se oni vide u korenu vremena, na izvoru istorije i temelji su bitnog pesmovanja kome je ova zbirka jedna od njegovih stubova, gledeć našeg celokupnog pesmovanja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:08

Jednostavno

Ponovo proletnja cvatnja
Sećanje na život zimi
Vatra
Magnolije i lale
U
Vazduhu
Rasprostiranje i pribiranje
Svega što pada
Po zemlji
I iz zemlje
Raste.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:09

ZABORAV IZVORNOG ODREĐENJA POEZIJE / Boško Tomašević

Započinjući pisanje ovoga rada nalazimo se u prilici da na je­dan abrevijaturan način ponovimo ono za šta smo se tokom poslednjih dvadesetak godina zalagali, naime da potvrdimo svoje pesničko i poetičko uvere­nje da je poezija na pesnički način uređena ontologi­ja koja, kao i „prva filosofija“, propituje izvorni odnos bivstvovanja prema bivstvujućem. Pojam ontologije, njeno ime, ovde, dakle, označava jedno „ispitivanje i određivanje usmereno na bivstvovanje kao takvo“, odnosno na ono ispitivanje koje je unutar pesničke problematike odlučujuće, naime problematike tubiv­stvovanja iz koga i za koga ne samo da filosofija jeste1, već i poezija. Ukazivanje na ovakvu baštinu poezije jeste zapravo ukazivanje na sveprisutni zaborav njenog izvornog određenja koji, koliko i filosofiju, prožima tokom dva i po milenijuma trajanja zapadnog mišlje­nja i pevanja. Kada Hajdeger u «Bitku i vremenu» (1927) kaže da je pitanje o bitku palo u zaborav, onda on navedenom konstatacijom inicira i potrebu da «pitanje o smislu bitka treba ponovo postaviti». Kada mi naš rad naslovljavamo tako kako smo ga naslovili, tada se i mi sami rukovodimo jednim našim uverenjem koje želi da potseti da je izvorno odredjenje poezije takodje palo u zaborav, te da je pitanje o tome zaboravu izvesno osobito pitanje čijem predmetu valja, uz pomoć zapitivanja, posvetiti posebnu pažnju te Pitano, eventualno, odrediti, dovodeći ga do čistine pojma. Sličnost Hajdegerovog i našeg pitanja je očita, ali i potreba da se navedena pitanja ponovo propituju jeste raspoloživa činjenica. Iako se mi unutar nauke o pesništvu i unutar poetika različitih provenijencija već nalazimo unutar izvesnog razumevanja toga šta poezija (pesništvo) jeste, ipak upravo iz toga maglovotog razumevanja izrasta potreba za nekakvim pozitivnim odredjenjem poezije koje će pokušati da kaže na temelju čega je poezija – poezija. Dakako, u jednom abrevijaturnom ophodjenju sa navedenim pitanjem nije moguće očekivati (ako uopšte i ikada) jedan decidirani odgovor. No, ukoliko u ovom radu dospemo samo u nagoveštaj pravoga načina pristupa ka pitanju zaborava izvornog odredjenja poezije, mi ćemo dospeti do «iznošenja temelja na videlo», što je već put koji pokazuje i nekuda puti. Ono šta sada možemo reći jeste da sama priroda rečenog potsećanja ima dvostruki karakter. S jedne strane, potsećanje je puko ukazivanje na potrebu da se kaže šta poezija (u širem smislu pesništvo) uistinu jeste, dok je, s druge strane, ono ukazivanje na neophodnu potrebu čoveka da poeziju „ponovo dovede u njenu suštinu“. Poetički i antropološki cilj uključuju isto i kazuju: pesništvo jeste baštinsko svojenje jezika koji kao takav u celini daje da se razazna i vidi temeljno iskustvo bivstvovanja. Ontološko ustrojstvo pesništva po sebi i potsećanje na njegovo odredjenje koje je u međuvremenu palo u zaborav jesu dva vida počivanja samog čoveka: prvo nastoji da govori o njegovoj prirodi per se, drugo želi govoriti o potrebi po­vratka temeljima pesništva koji su se usled zaborava posve iskri­vili i unizili. Ovaj drugi vid u širem smislu sadrži, dakle, i ethosni karakter koji govori i opominje iz smisla običajnosnog i baštinskog u čoveku koje preko jezika do iskazivanja dovodi ono «vladajuće» u ljudskom životnom toku i koje za sebe nosi ime ethos.
Recimo stoga najpre da ono «suš­tinsko u ethosu je način na koji se čovek drži bivstvu­jućeg i pri tome sebe sadržava, održava i drži se»2. Ukratko, «upravo s obzirom na to da se čovek, i samo on, drži bivstvujućeg … to ethos je držanje boravišta čoveka usred bivstvujućeg u celini»3. Kad je reč o zab­oravu izvornog određenja poezije onda se upravo mis­li na dva izvorna čovekova boravišta : na lógos i ethos koji, opet, u svojevrsnom lûku upućuju na čovekovo okretanje umet­ničkom delu, u ovom slučaju poeziji, koja boravištu pripisuje karakter izvora, razumevajući ga kao mesto gde čovek boravi i u kome mu se upravo tu „otvara istina bivstvu­jućeg u celini“. I lógos i ethos sadržani su u samim temeljima poezije, njezinoj suštini. Izvorni karakter obojega je, međutim, zabo­ravljen. Zaborav lógosa dopao je u neizdiferenciranost prema postojanju usled zloupotrebe, izgubivši iz viistinu bića kao početni element čoveka“4. Zaborav ethosa zapao je u zamku „novovekovnog učenja o mo­ralu, vrlini i vrednostima“, izgubivši vezu sa prvobitnim koje je u ethosu videlo čovekovo boravište „usred bivstvujućeg u celini“. Buduće da su oba, logos i ethos, temeljni izvori poezije, oba su danas prisutni u poeziji, mada im je trag zatrt slepilom, uvidima koji sada od poezije i u poeziji traže ono sasvim sporedno i malo bitno. Stoga ovde i govorimo o zaboravu izvor­nog određenja poezije, pri čemu zaborav toga određenja razumevamo kao ono najbitnije što se tiče nas ljudi, a to je kako poezija sadržava i zadržava bivstvu­juće kao stvar pevanja / pesmovanja. Bivstvujuće je, naime, ono što treba pevati / pesmovati. (Hajdeger bi rekao: bivstvujuće je ono što treba misliti, što u kontekstu o kome je ovde reč proizilazi na isto, pa kažemo: isto je pe­vati i misliti, misliti i biti, pevati i biti, a upravo to ovde treba da bude pokazano. Prim. B.T.). Ukoliko na ovom mestu našu pažnju zadržimo na reči pevati pa, citira­jući jedan stav Hasana Givsana (Hassan Givsan), tu reč svuda zamenimo sa reči misliti tamo gde je ovaj Hajdegerov tumač upotrebljava, dobićemo ono za šta se i sami zalažemo. Dobićemo dakle: “Bivstvujuće: ono što treba pevati, ne govori samo da pevanje bitno i nužno mora misliti bivstvujuće, već jednako i obratno, da bivstvu­juće nužno mora biti pevano, da ‘bit’ tubivstvujućeg leži u tome da bude pevan, ukratko, da bivstvujuće biva samo ukoliko je pevano. (.…) Bez pevanja nema bivstvu­jućeg, to onda znači – naravno uz početnu pretpo­stavku da je pitanje bivstvujućeg najbitnije pitanje, a bivstvujuće stvar pevanja, ono što treba pevati – da je pevanje za bivstvujuće središte odnošenja, to jest mesto gde bivstvujuće isključivo biva … To, konačno znači, da pevanje (čovek) i bivstvujuće idu zaje­dno”5. Na ovaj način sročen stav ukazuje na mesto gde zaborav izvornog određenja poezije može na najbolji način pasti u zapalost (biti prenebregnut), pa da tako ne samo hermeneutičko određenje poezije biva na najbit­nijem mestu prikraćeno, već i da sam čin pevanja / pes­movanja bude toliko zanemaren te da peva ono ne­bitno. Drugim rečima, kad god se pes­movanje misli na starogrčki način, dakle ontološki, i ukoliko se pesmuje tako da je reč o ontologiji, odno­sno pokušaju izvornog određenja bivstvujućeg, onda se može reći da se ne nalazimo unutar novovekovnog zaborava biti pesmovanja. Naime, tada pesnik unutar njegovog izvornog zadatka peva bivstvujuće kao takvo, odnosno čovek peva sebe kao «središte odnošenja», to jest kao «meru i sredinu bivstvujućeg»6. Upravo ovaj stav jeste suštinski i on je, svojevremeno, dosledno sproveden u našim trima manifestima bitnog pesništva7. Kada tamo kaže­mo da pevanje u bitnom pesništvu jeste pevanje o biv­stvujućem sa stanovišta istine o bivstvujućem, budući da je „mišljenje izvorni način pevanja“ (M. Hajdeger), onda mi time, zapravo, ukazujemo na mogući izvor zaborava izvornog određenja poezije. «Ukazujemo», to znači da na analitički način sprovodimo razumevanje poezije kao ontologije i da, per analogiam, to jest na način kojim je Hajdeger preduzeo traganje za izvornim određenjem bitka  koje je (to određenje) tokom vremena palo u zaborav, kažemo ono što je za ontološko odredjenje poezije bitno, naime: da pevanje pokazuje čovekovu bit, tako da pevajući čovek peva sebe. Ovome stavu odgovarao bi Hajdegerov prevod poznatog Parmenidovog fragmenta: «Jer isto je miš­ljenje i bitak», pri čemu Hajdeger ovo prevodi kao: «Jedno drugome pripadaju naizmenično razbiranje i bivstvujuće»8 dok mi zamenjujući reč „razbiranje“ rečju „pevanje“ želimo da kažemo: Jedno drugome naizmenično pri­padaju pevanje i bivstvujuće. Pevanje je događaj koga čovek ima ali da se kaže i obratno jeste sasvim suvislo. Naime, pevanje je onaj događaj koje ima čove­ka9 i nije, kako jedan interpretator Hajdegera s pravom tvrdi, «čovek taj koji promatra bivstvujuće, nego je bivstvujuće ono koje, kao ono prisutno, obuhvata čoveka i promatra ga : čovek je onaj koga promatra bivstvujuće»10. U tom smislu može se takođe reći da je pevanje ono koje, kao ono dato, promatra bivstvujuće ­kao- ono-prisutno ali, takođe, i da je čovek onaj koga promatra pevanje (po)kazujući bivstvujuće. Kazujući me­đutim, ovo, to jest da je čovek onaj koga promatra pe­vanje kazuje se i nešto sasvim strahotno, naime da je čovek nešto što je bez vlastitosti, bez sopstva, a to bi značilo da je uronjen u ništavilo11. U ovom kontekstu radovi Semjuela Beketa (S. Beckett) bili bi veoma do­bar primer rečenoga.
Bivstvujuće je reč kojom ne samo filosofija nego i poezija ide prema celini12. U toj reči saobražava se svekoliko pesništvo na svoj jedini i jedinstveni ime­nitelj, u njoj ono peva Celinu, «nezaobilazni potonji horizont svega zbiljskog»13 To važi i u onom lûku koga uzima Hajdeger, govoreći o «prostosti jedinstvenog čoveka»14 u kome se u neospornoj prisutnosti sakuplja, kao nešto jednostavno i jedinstveno, različitost zemlje i neba, božanskog i smrtnog. I svekoliko to četverstvo valja pesmovati istovremeno, jer ono je bitna odli­kovnost svake istinske zbiljnosti. Istovremeno pevanje sukcesivnosti i različitosti, isprepletenosti i simul­tanosti, razotkrivanja i skrivanja, dolaženja i odlaženja, prisutnosti i odsutnosti razdaje samu zbiljnost, odno­sno obelodanjuje razotkrivajuće zbivanje koje se unutar jednog filo­sofskog rečnika imenuje različitim rečima: alétheia, usud bitka, sâmo bistvujuće ili, jednostavno, svet u nje­govoj uvek prelaznosti i trenutnosti, u njegovoj samoj «prelivajućoj prisutnosti”. Ali retko koje novovekovno pesništvo, s izuzetkom primera koga vidimo u Rilke­ovom, Celanovom, Šarovom i Giljenovom pesništvu, peva ovo što smo rekli. Već mahom peva zabludu i površnost. Stoga, ovde i govorimo o zaboravu izvornog određen­ja poezije. Bît svrhe pevanja je zaboravljena. Zaborav­ljeno je i ono „šta“ pevanja. Taj zaborav se može pre­vladati samo ukoliko se ponovo bude promislila bît svrhe pesmovanja i ukoliko se pesmovanje bude shva­tilo kao bitno, to jest kao rečima sačinjujuća bît bivstvujućeg u «igri sveta”, a čega je glavna odlika isto­vremeno skrivanje i razotkrivanje, neskrivenost i prisutnost. Promisliti bît pevanja znači da je neophod­no učiniti “korak unazad”, to jest iz pukog brbljanja o Ničemu i Ništa preći na govor o samom lógosu a oda­tle, dalje, pažljivo putevima koji se razotkrivaju tek na ledinama ontologije u čijoj se noosferi i nalaze sami počeci pesništva koji se rimuju sa počecima filosofije. Pesništvo mora ponovo postati fenomenologija u izvornom smislu te reči. Onako kako je Moris Merlo-­Ponti (M. Merleau-Ponty ) govorio za filosofiju, to isto mora biti važeće i za pesmovanje. Dakle: „pesništvo je samo onda ono sâmo kada sebi zabranjuje olakotno­sti sveta s jednim ulaskom isto kao i olakotnosti sveta sa više ulaza, koje su sve pristupačne pesniku. Kao i prirodni čovek ono se tamo zadržava gde se zbiva prelaz od vlastitog jastva u svet i drugome, tamo gde se ukrštaju putevi”15.
Pitanje o bivstvujućem jeste ono najvažnije pitanje kako u filosofiji, tako i u pesništvu. Ono je pitanje o prvom i poslednjem, «ono je ono Jedno» bitno pitanje koje kao takvo pita o bivstvujućem. Tamo gde to pitanje nedostaje nema ni pevanja, ni mišljenja. Ovo prvo pitanje, «kao ono Jedno temeljno pitanje govori da sve ima svoju bît, kao temelj u onom Jednom temelju»16. Ono se pre svega odnosi na bît stvari (dakle na bivstvujuće), ali i na određenje čoveka u njegovoj bîti. Bît čoveka se i sastoji samo i jedino u tome «da postavlja to Jedno pitanje, naime pitanje o bivstvujućem»17. Ukoliko je mislilac onaj koji misli bivstvujuće, onda je nužno to i pesnik. Sa ovoga temelja se izvo­di određenje i svrha pesmovanja. Ukoliko se odatle to određenje i ta svrha pesmovanja ne izvodi, onda to znači da je bît pesmovanja zaboravljena. Stoga ovde i govo­rimo o zaboravu izvornog odredenja poezije. No, taj zaborav nije nužno i nešto što je trajno. Govoriti o zabo­ravu izvornog određenja poezije znači upozoravati da on postoji, te da nije svako pesmovanje bitno pesmovanje, već je poneko pesmovanje samo privid pesmovanja, nešto što se za pesmovanje izdaje, ali to nije. Fenomen zabora­va je istovremeno i uput i opomena onome ko traži bît pesmovanja, dakle pre svega stvaraocu. Autentičan gest pesmovanja jeste slušanje onoga šta i ko bivstvujućeg koje označava trajanje, dakle bivstvujuće. Ta us­merenost prema unutra koja svoje pevanje ispevava u onome što treba pevati, pevajuća reč, “ona se vraća u sebe, onome bezglasnom glasu koji ju je ugodio”18. Pesmovanje kao antropološki fenomen opeva ono što Rihard Viser (R. Wisser) naziva “kritičko-krizno temeljno stanje” pod kojim se podrazumeva neprekidno postavljanje pitanja o „onome šta“ i o „onome ko“, „o objektu i subjektu“, neprekidno dovodeći u pitanje date odgovore, pri čemu na videlo izlazi “krizno temeljno stanje”. Drugačije rečeno, postavljanjem pita­nja o „onome šta“ i o „onome ko“ izvodi se na videlo antropoontološka struktura kritike, dok se dovođenjem u pitanje danih odgovora izvodi na videlo stanje krize (biti na rubu, u opasnosti) kao čovekove temeljne situacije. Kriza se nastoji rešiti odgovornim odgovorom (R. Viser), to jest takvim odgovorom u kome je ostao očuvan iskon i čemu odgovara ono što „čovek u temelj­nom stanju može iskusiti kao samog sebe“. Jedno iz­vorno određenje poezije, u čijem određenju počiva te­meljno ljudsko stanje, zasniva se, dakle, na bitnim pita­njima koja nas vraćaju na antropološki početak koji ni­kada nije odgovor, već u svojoj bîti pitanje toga kako sto­ji (stvar) sa bivstvujućim”19 U ovoj shemi pitanja i odgovo­ra prethodi reč (lógos) kao ono prvotno i prevashodno. Ono bitno pesničko u toj shemi sadržano je u činje­nici da je jezik onaj što govori a to, ujedno, znači i da jezik govori»20. Jezik je nekakvo po-kazivanje koje uznosi na svetlost dneva «jezik bîti» koji, kao takav, pita o bivanju. „Jeste“ (postoji) samo tamo gde ima bića i stvari. Kazujuće dolazi iz predela tišine tih bića i tih stvari. Pesnik je potreban samo da “oglasi bezglasnu reč”21. Oglašavanje te reči jeste i sâmo potenciranje misli o bitku bivstvujućeg. To oglašavanje uvek stoji u tami. Jer to što se od bitka bistvujućeg pokazuje u reči “kao ono što je od njega samog na njemu samome”22 (dakle koincidencija noetske aktualnosti i onog reče­nog) jeste ono svezahvaćeno bitka bivstvujućeg, ono, dakle, zahvaćeno u sintezi identifikacije koje prolazi kroz noetsku aktualnost: podudaranje reči i bitka bivstvujućeg po sebi. Trag bitka bivstvujućeg koga je reč ostavila govori o tome da se ona (reč) smešta u sam temelj pojavljivanja pojavljujućeg, onoga, dakle, što se njome od stvari i bića pokazuje na njima samima. Moć sezanja u taj temelj jest moć sezanja pesničkog u ono što je suštinsko bića i stvari, u njihovo najunutarnjije.
Ovde smo tek naznačili odakle seže i gde je moguće tražiti zaborav izvornog određenja poezije. Takođe, tek smo naglasili u čemu stoji izvorno određen­je poezije, odakle proishodi. To davanje-da-se-vidi odakle proishodi njeno izvorno određenje dato je samo u tragu, to će reći da trag treba slediti odande odakle vodi do tamo dokle vodi. No, taj trag je, istini za volju, jedva vidljiv. To što je on jedva vidljiv ne pretstavlja propast po poduhvat koga smo preduzeli, već izazov. Jer, ukoliko bi nas trag nedvosmisleno doveo do izvora značilo bi da je tajna otkrivena i tek bi to značilo istinsku propast zadatka. Pri tome mislimo up­ravo na ono na šta je mislio Zaratustra kad je po­dučavajući ustuknuo pred mogućnošću realizacije svog poduhvata. Naime „kad je Zaratustra koji je podučavao: ‘čovek je nešto što treba prevladati’ začuo glas svog srca: ‘Izgovori svoju reč i prepukni’ zadrhtao je i rekao: ‘Ne smem’. Potraga za izvornim odredjenjem poezije stoji u znaku Zaratustrine nelagodnosti od izvesnosti kojom se stavlja do znanja složenost poduhvata.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:10

MOJA IDEJA POEZIJE I NJEN UTICAJ NA MOJE PESNIČKO DELO / Boško Tomašević

Ako bih morao da govorim o ideji moje poezije taj govor bi bio nužno smešten na jednoj sredokraći izmedju govora o mojoj viziji poezije uopšte i tumačenja moje sopstvene poetike. Iz tih razloga odlučio sam se na korak koji, s jedne strane, u sebi sadrži mogućnost da pretstavim ono što zamišljam da poezija treba da bude i, s druge, da uobličim (artikulišem) mogućnost

 jedne corrigenda moje poetike.




Svoje pesmovanje započeo sam iz muke. Iz provalije. Ali, ne iz sopstvene muke, ne iz sopstvene provalije, jer ih još nisam, kao mladić, bio stekao. Život je tek bio predamnom. Pevao sam iz tudje muke, iz tudjeg bezdna, ali sam znao, i tada, da se samo iz bezdna i može pevati i, još i više, da se još bolje peva onda kada jad bezdna imamo već iza nas. Da su pesme iskustva, to mi je govorio meni tada omiljeni Rilke. Ali, ja ga nisam mogao imati. Stoga sam ja više od četiristotine mojih pesama napisanih bez njega, svojevremeno, i uz dobar savet jednog velikog znalca poezije, sklonio na ono mesto koje će samo radoznali arhivar moći jednog dana da pronadje. Dakle, ipak ih nisam uništio, niti je to bilo potrebno. Toliko loše one nisu bile. Nastale su u trenutku kada mi je nadrealistička poetika bila bliska Reči nisam birao. One su same birale moje pero. U tom vremenu spoj nesvesnog i/ili takozvanog nesvesnog i moje ruke funkcionisao je izvanredno. Pa, ipak, kada se setim tih pesama one u meni bude gorak ukus, pa čak i strah, od nestvorenog. One nisu bile stvorene na zadovoljstvo stvorenim, no su, napisane, izazivale u meni jezu zbog nedovoljno danog. Morao sam da zaćutim. Pesme više nisam pisao. Sabirao sam se. Trajalo je relativno dugo. Kada sam ponovo započeo rad na poeziji pisao sam mnogo sporije i pažljivije. Na temelju toga napora nastao je kraći ciklus pesama pod naslovom «Slikar Munk» (1976/77). Pesme iz toga ciklusa objavljivane su u manje značajnim časopisima tokom 1977 i 1978 godine. Pesme su imale izvesnu misaonu težinu, svedočile o nekakvom napretku unutar moga umeća stiha. No, tek pesma «Moj Faust» napisana novembra 1976 pretstavljaće moj drugi početak. Početkom 1977 godine, neočekivano, okrenuo sam se izučavanju dela Helderlina, Hajdegera i Presokratika. Takodje, sklon sam da verujem, da je ta materija i mene našla. Tročlani niz: poezija, mišljenje pesmovanja i mišljenje bića (Helderlin-Hajdeger-Heraklit/Parmenid) pretstavljao je onu trijadu koja će činiti temelje moje poezije i moje poetike sledećih petnaestak godina. Unutar toga temelja trebalo je pesmovati: biće, jezik, pesmu. Poezija je trebala da bude ontologija. Ona je to morala da bude, jer pesmovanje je u pesmi sazdana ontologija. Stoga Hajdegerov stav da se «u jeziku zbiva otkrivenje (die Offenbarung) bivstvujućeg, sâmo prapočetno otkrivenje» («In der Sprache geschieht die Offenbarung des Seienden (…) die ursprpüngliche Enthüllung selbst“) upućivao me je da bivstvujuće tražim kroz jezik pesmovanja. Bilo je to traganje neuporedivo sa bilo kojim drugim traganjem u pesništvu. Ono je, naime, bilo nužno i takvim je i ostalo. Tragalo se, kroz pesmu, za onim što je bio zadatak mislilaca, poput Heraklita i Parmenida, pesnika pesnika – Helderlina, te mislioca pesništva – Hajdegera. Heraklit i Parmenid bili su za mene, takodje, pesnici-mislioci ili mislioci-pesnici. Isto se može reći i za Hajdegera. Helderlin je opevao samu bît pesmovanja. Na tu trijadu sam morao ja da se nadovežem. Pretečâ u tom naporu, osim Rilkea, Valerija, Bena, Celana, Šara, Žabesa, nisam imao. Bila je to mala, ali, bio sam onda uveren, kompaktna grupa najznačajnijih pesnika proteklog veka. S obzirom na ogromnost zadatka, i ne samo s obzirom na ogromnost, nego i na očiglednost nužnosti da jedan takav zadatak u pesništvu valja da bude sprovodjen, čudilo me je da grupa nije bila šira. Slične obaveze do tada sebi nije bio postavio ni jedan srpski pesnik. U tradiciji srpske poezije misaono pesmovanje zastupljeno je kod relativno malog broja pesnika. Ono je, još redje, bilo zastupljeno u poetikama pesnikâ. Razlog tome nalazimo, jednim delom, u Vukovoj «jezičkoj revoluciji». Pesnicima došlim sa narodnih strana jezika, a ne sa strana gradjanskih, nije bilo stalo, a za to nisu ni bili sposobni, da se bave misaonim pesništvom, niti su nameravali da tradiciju srpskog gradjanskog pesništva s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka nastavljaju. Do danas ova tendencija ima svoje zagovornike i svoje pretstavnike. No, vratimo se započetom izlaganju. Poetika zasnovana na dictumu da je «pesmovanje kazujuće nalaženje bića» morala je da se u praksi pesmovanja implicitno bavi jezikom, jezik se morao baviti pesmom i, preko nje, traganjem za bićem, to će reći, preko kazivanja, koje je bit jezika, kazivati bit kazivanja koje je biće, koje se skriva i otkriva u sebekazivanju kazivanja kao jezika. Složeno, svakako. Medjutim, postaje razumljivijim ukoliko se kaže da ono «što pesništvo nalazi, nije biće, nego sopstveno pevajuće kazivanje bića, das vom Sein als dem Zu-Sagenden, dem Zu-Dichtendem zugesagt ist»13. Zadatak je, navodno, kako vidimo, bio jedan, no rezultat je mogao biti samo (ili «samo») «sopstveno pevajuće kazivanje bića, das vom Sein dem Zu-Sagenden, dem Zu-Dichtendem zugesagt ist». Lepota toga zadatka – tada kada smo pesmovali u okviru našeg pesmovanja bitnog – činila nam se, kao što nam se čini i danas, očaravajućom. Bio je to pokušaj približavanja, pripravljen jedino kao problem koji je mogao samo da blîži, jer jezik pokazuje u čistinu bića, a biće se uvek pokazuje skrivajući se i otkrivajući istovremeno. U svemu, zadatak se ukazivao, uistinu, kao pesnički,  usmeren na duge staze i koji će kao takav valjati da svetli svim pesnicima koji odrastaju pod sveujedinjujućim imenitelejm pesništva Zapada. S druge strane, tek u okvirima ovako postavljene pesničke problematike sagledava se izvorna blizina pevanja i mišljenja koja naveštava da «oboje već jedno drugom pripadaju, pre nego li je došlo dotle da dospeju jedno-uz-drugo preko»14. Ovakav način sagledavanja za nas je oduvek imao velik značaj, pošto smo naše sopstveno pesmovanje uvek gradili na mišljenju, shvatajući da oboje, pevanje i mišljenje, grade svoj odnos na način susedovanja. Pri tome se polazi od pretpostavke da je razgovor izmedju pevanja i mišljenja zasnovan od strane samog bića, da ono taj razgovor omogućava, te da upravo ta činjenica vodi pevanje i mišljenje jedno drugom u blizinu. Kada Hajdeger kaže da je «pesmovanje osnovni dogadjaj bića kao takvog» te da ono zasniva biće i, štaviše, mora da ga zasniva, jer ono kao zasnivanje i nije ništa drugo do (…) biće, koje u reči dovodi samo sebe»15, onda njegov stav, iako se čini da pretstavlja jedan retorički krug, govori da se biće zasniva ukoliko je ono pesništvo i, obrnuto, kada pesnik pesmuje on opesmotvoruje biće. To jeste krug, ali unutar toga kruga kreću se činjenice kao takve koje govore o medjusobnom odnosu bića, jezika i pesništva. Pravo mesto, medjutim, gde se navedeni odnosi mogu da preispitaju jeste pesma. Tamo se, naime, nalaze «najistinitiji izvori», ona je «izvršna vlast». Pesma daje na uvid ono što se uistinu zbiva. A daje tako što lomi prvi jezik (jezik svakodnevne komunikacije) da bi proizvela nešto što «kao-da-je», izvesnu figurativnu sustituciju, iznoseći na videlo značenje, postajući «gest u svojim rečima», simbolička radnja. Unutar same stvari, a to je pesništvo i pesmovanje, ostaje važeće naše vidjenje da poezija iz svog okruženja nikako ne sme isključiti ideje, niti mišljenje kao takvo. «Filosofija, kad pesnik nije priglup, neizbežno ulazi u njegovu poeziju, jer je već u njegovom životu. (…) Zamerati teoriji u poeziji bilo bi isto što i zamerati rečima u njoj. (…) Poezija je ublaženje, prerada, odjek sirovog iskustva; ona sama pretstavlja teorijsko vidjenje stvari na odstojanju», kaže Santajana (G. Santayana).
Ukoliko na ovom mestu izlažemo nešto što bi se moglo nazvati našom art poétique svesni smo da da ona pretstavlja samo onu posve tanku liniju koja vodi do našeg pesništva. Ali ta linija bi bila odveć gruba ukoliko bi se samo pomoću nje pokušalo da objasni i razume naše pesmovanje. Uvereni smo da svaka pesma poseduje svoju sopstvenu poetiku, način na koji je izgradjena, pa nam se stoga svaki potez koji nečije pesništvo objašnjava iz natuknica  koje pesnik sâm o sebi daje čini odveć grubim. Pesnikova art poétique pretstavlja tek pomoćno stepenište pomoću koga će se eventualni tumač obresti u zgradi koju je pesnik izgradio. Za samog pak pesnika njegovo obraćanje čitaocu pomoću objašnjenja njegove sopstvene ars combinatoria  ima svrhu da se isti suviše ne udalji od zgrade i njenog ambijenta izgradjenih pesnikovom rukom. Ako pesma pre  svega jeste nešto, a nije ono pomoću koga se nešto kazuje, kao veli Bodler, pri čemu valja obratiti pažnju na redosled stavova kojima se ukazuje «šta jedna pesma jeste», onda se nekome može da učini da nečija pesnička poetika nema odlučujući značaj za tumačenje njegove poezije. Odlučujući značaj svakako nema, u protivnom pesnik i njegova publika bi se morali zadovoljiti čitanjem pesnikovih poetičkih načela. Ipak, nikako ne može biti nekorisno da pesnik u vidu jednog vjeruju izloži puteve kojim se kretala njegova samosvest, odnosno njegova «svest o jeziku», akoje će naglasiti vezu izmedju njegove teorije i njegove prakse. Problematika pesnikove «svesti o jeziku» jeste problematika vezana za njegov stil, za način na koji on «ispevava»  pesmu, za način kako njegov «jezik reči (…) postaje  gest u svojim rečima» (R. Blekmer). U tom smislu, mi možemo da kažemo da onoga trenutka kada smo se udaljili od pokušaja da jezik razumemo kao gest  bića, kada smo postepeno napuštali «projekat» da pomoću jezika nadjemo put do bića, mi smo promenili našu svest o jeziku i od njega smo zahtevali sada nešto drugo. Naime, to da on kazuje naše iskustvo, i to ma koje iskustvo koje je život pred nas donosio kao naplavinu. Jezik smo, kao reflektor, upravili da kazuje svakidašnjost našega trajanja u procesu. Sa vrhunaca onoga što je nama bilo nekada najnužnije, naime da pesništvo razotkrije način kako funkcioniše jezik dok traga za bićem, tragajući istovremeno za sobom i za načinom postojanja pesništva, sišli smo prema nama samima kao «bitku-u-svetu». Naš razgovor (entretien) sa bitkom ostao je u pozadini našeg tek započetog razgovora sa egzistencijom, pri čemu se tema teskobe nametnula kao vodeća tema. Odatle je bio samo jedan korak da se tema egzistencije okrene problematizovanju «bitka pri svršetku» – smrti. Erotika stvaranja suočila se sa erotikom problematike čovekovog kraja, moga kraja, one smrti, razvijajući jedan dijalog kome ne vidim konca osim, naravno, u frivolnosti mog biološkog skončanja. Ne ljubav, no smrt je za mene bila erotički fenomen, kojom je moguće objasniti same izvore umetnosti. Teskoba pred smrću jeste erotična, ona je, po meni, spiritus movens svakog stvaralačkog nagona. Okretanje stvaranju, neobuzdanom radu na davanju, zahvaljujemo samo izesnoj «pozitivnoj» osveti duha «koji nikada ne uspeva da se pomiri sa poniženjem umiranja» (E. Sioran). Ja svoju smrt ne mogu da iskusim, niti je ona za mene nekakva artikulišuća veličina, pa ipak ona je ono što je meni najsvojstvenije i što moje tubivstvovanje čini nezamenljivom veličinom. Na ovoj tački završava se svaki razgovor o ars poétique, a započinje metafizika. Umetnost je metafizična kadgod govori o «poslednjim stvarima». U tim okvirima nalazi se njen klimaks, smisao njenih «poslednjih svrhâ». Ontologija i eshatologija jesu ne teme pesništva, no njegova suština. Pesništvo kazuje i ontologiju i eshatologiju, ono sâmo je ontologija i eshatologija. Njegovi putevi tim dvema disciplinama čovekovog znanja i (s)poznavanja su čoveku najkraći, mada je stoga čoveku jezik pesništva najnejasniji. Pravi pesnikov zadatak jeste čuvanje i održavanje čovekovog razgovora sa sopstvenim metafizičkim obrascima unutar kojih dela i unutar kojih je satvoren. To čuvanje zbiva se u Reči. Reč pesnikova je prajezične prirode, koja «čuva u sebi sva imena Silâ svemira» (B. Hamvaš). Ali tamo gde ars poétique postaje metafizika valja prestati govoriti. Tu, na tome temelju, začinjâ se pesma. Svakako, ne svaka pesma. Tek onih najboljih u njihovim najboljim časovima kada njihov zreli «oganj koji iskustvo prekaljuje u umeće» (T. Retke) postane ono čemu se ne može odreći Božanska prisutnost.
 
Govorenje o poeziji pretvara poeziju gotovo neizbežno u predmet. A tada iščezava njezina suština. Isto se zbiva kada se govori o jeziku16. Slično će u knjizi «Exercise de la littérature» (2001), imajući ovoga puta na umu samu književnost, reći Fransoa Bon (F. Bon): «Književnost se ne misli, no se praktikuje». Poetike  autorâ bi prema tome bile sekundarni jezici koji govore i navedeni su da govore o onim primarnim. Književnost, pa shodno tome ni pesništvo, nije nikakva igra s jezikom. Takve formulacije sadrže – uvek su mi se takvima prikazivale – ogromnu dozu gluposti. Jezik postoji spram nečega, to će reći on postoji spram sveta i u svetu. Pesnik ne  piše da bi se igrao sa jezikom, nego njemu prevashodan problem pretstavlja ono «stvarno», «svet» koji dok nam, navodno, ide u susret, od nas «beži» («prevazilazi» nas), tako da ono što mi «uzimamo» za stvarno jeste zapravo konceptualizacija stvarnog (po-stav/Ge-stell). Stoga je invencija utemeljena na idejama (a ne igra s jezikom) ta koja pesnika na osnovu takve ishodišne postavke čini pesnikom. Bekstvo sveta od čoveka izaziva kod stvaralaca (pesnika) pronalaženje (tumačenje) sveta u pisanju (i kroz pisanje) putem koga se zbiva novo konfigurisanje znakova s one strane «reprezentacije». Pesnik govori, i u svom govoru naglašava, (jer mu je to osnovna «dužnost»), da je naša slika sveta tek samo jedna od mogućih slika i da tek iza «reprezentacijâ» postoji nešto što se u rekombinaciji raskriva (razotkriva) kao jedno (naše) iskustvo bića. Pesmovanje je ono koje odbija gotove slike sveta, ono se ne odaje «posmatranju» sveta (kako se često govorilo), no se odaje pokretima jezika u prostoru iskustva koje je u stalnoj mêni i promeni. Stoga, zajedno sa Fransoa Bonom, možemo da kažemo da funkcija pesništva (odnosno književnosti kao takve) «nije da proizvodi realnost odvojenu od nje same», nego, naprotiv, da «interpolira i translatuje reprezentacije», da pokaže, s one strane konceptualizacijâ, «frikcije sveta» («frictions du monde»), odnosno, kako Hajdeger kaže i što proizilazi na isto, da pusti da se «dogadja stvarnost stvarnog» («die Wirklichkeit des Wirklichen»). U tom smislu i u tim «teorijskim» okvirima, i na temeljima takvih pretpostavki, mi smo napisali (u periodu izmedju 2003 i 2007) obimnu zbirku «Nova uzaludnost». Ona je «proizvod» gorenavedenih okvira. Odatle, ponovo, sledi, tvrdnja da govor o onome stvorenom u poeziji, nju pretvara u predmet. Opet iz gorenavedenih razloga. Krug postoji, ne samo u hermeneutici, no unutar svakog razgovora. On nam daje to izvorno iskustvo kruga. U svakom slučaju, govorenje iz jezika svojstveno je samo poeziji. Ona sakuplja ono trajuće, kojoj «smo potrebni kao glasnici». Naše pesmovanje vidimo pre svega kao kazivanje toga sakupljanja, što u našim očima pretstavlja vrhunsku pobedu jezika, odnosno, mi naše pesmovanje razumemo i kao kazivanje o tome sakupljanju, što pretstavlja pesnikov nešto manje važan zadatak, no kome je on dužan da ga dostojno svoga imena sprovede. Tako još jednom i poslednji put u ovom radu svetli nam Hajdegerov iskaz koji glasi da je pesmovanje u delo postavljanje istine. Odatle se, naime, ponovo naveštava početak mišljenja o pesništvu, ali isto tako naveštava se početak mišljenja o mišljenju i, ništa manje, početak pesmovanja mišljenja. To troje su, naime, za nas jedno.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   Sub 5 Dec - 11:11

НАГНУТИ СЕ над почетак.
Нагнути се, припити се.
Ту нема Бога.
Само се раме уз раме
пресеца дах
најнепознатијег,
најближег благослова
и ломи
споља и изнутра
лаки смртоносни
почетак.

(1991)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Boško Tomašević   

Nazad na vrh Ići dole
 
Boško Tomašević
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Boško Tomašević
» Boško Tomašević
» Silvije Strahimir Kranjčević (1865 – 1908)
» Tanja Zubčević Alečković.
» Biba Saračević.
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-