Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Blez Sandrar

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:12

BLEZ SANDRAR
1887 - 1961


"Godine 1891. Blez Sandrar je imao četiri godine; Artir Rembo umirao je u to vreme u bolnici u Marselju; dok će Volt Vitmen umreti naredne godine. Mali Fred Soze za njih nije znao, razume se, jer o njima nije imao ni pojma, ali moglo bi se pomisliti na igru sudbine koja je na ovoj planeti ukrstila dva voza nosača poezije - najuticajnija za naše vreme - i čiji su se putnici, u nekom deliću idealne sekunde, mogli susresti.
Poznat je nastavak: budući pesnik nikako nije imao mira. Tako se zbilo prvo čuveno pseudo bekstvo iz roditeljske kuće u Nojšatelu, zatim odlazak za Rusiju, pa Kinu, Holandiju, Ameriku. Eto kako se Frederik-Luj Soze pripremao da postane Blez Sandrar.

...

Izuzimajući tajanstvenu "Legendu o Novgorodu", koja nije zabeležena ni u jednoj biblioteci, ni javnoj ni privatnoj, ali koju Sandrar vodi stalno na čelu svojih dela, tek "Moganni Nameh", napisana 1911, stvarno otvara put njegovom stvaranju. Nju , istina, pesnik nije objavio ni te, pa ni sledeće godine - taj će se tekst pojaviti tek 1922. godine, ali on tada već moćno poseduje poemu "Uskrs u Njujorku", izdanu 1912, u kojoj se otresa svih nezgoda Simbolizma i nastupa, preko "Transsibirske proze" (1913), ka suverenom modernizmu kroz "Dubine današnjice" i knjigu "Elastičnih poema". Može se sasvim logično zaključiti da bez izlišne svadje oko prioriteta "Uskrsa u Njujorku" u odnosu na Apolinerove "Zone", Blez Sandrar ne bi nikad objavio "Moganni Nameh" u 'Slobodnim listovima' 1922. godine. Nema sumnje da je on to učinio da bi se zapazili u tome tekstu praizvori "Uskrsa" i da se de facto njemu treba da dodeli ono mesto koje mu s pravom pripada. Ali sudbina Sandrarova je u tome da nije nikad uspeo da sebi nadje mesto; zbog toga on će nositi u sebi izvesnu gorčinu čitavog svog života. U nemogućnosti da sebi osigura mesto medju novim pesnicima koji su bili u sukobu sa Simbolizmom - kao što su Maks Žakob, Andre Salmon i Gijom Apoliner - on nije imao sreće ni sa Dadom ni sa Nadrealistima, koji mu nisu otvorili svoja vrata. Tako je on bio osudjen da bude izvan svih i protiv svoje volje, on, najveći novator našeg vremena, usamljena zvezda u izgnanstvu iz svoje konstelacije..."

(Frederik Žak Tampl)









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:14

USKRS U NJUJORKU

Gospode, danas je dan vašeg Imena,
U jednoj staroj knjizi čitao sa o vašoj patnji,
o vašoj strepnji i vašem naporu, o vašim divnim rečima,
One kao da tiho i monotono plaču u knjigama.

Jedan kaludjer davno mi je govorio o vašoj smrti.
Opisivao je vaš život kao da piše slovima zlatnim
U stari trebnik, na svome drhtavom kolenu.
I kao da ih je čitao pobožno oduševljavajući se – Vama.

U zaklonu iza oltara, u svojoj beloj odori,
On je to polako radio od ponedeljka do nedelje.
Sati su se zaustavljali na pragu njegovog skloništa,
Dok je on zaboravljao na sebe pognut nad vašom slikom.

U sutonu, kad su zvona pevala u zvoniku,
Dobri čovek nije bio svestan da li je to bila njegova ljubav
Ili je to bila Vaša, Gospode, ili vašeg oca,
Koji je lupao teškim udarcima na vrata manastira.

***

Ja sam večeras kao taj dobri kaludjer jako uznemiren,
I u sobici sam, tu sa strane, kao neko biće tužno i nemo,
Čekam iza vratanca, čekam da ga pozovem!
Oh, to ste vi, to je Bog, to sam ja – to je onaj Večni.

Tada vas ja nisam znao – kao ni sada,
I nikada se nisam molio Bogu, čak, ni kada sam bio dete.
A eto, večeras ipak mislim na Vas sa strahom.
Duša moja kao da je udovica u žalosti pod vašim krstom.

Duša moja je crna udovica – kao da je ona vaša majka
Bez suza i bez nade, kao što ju je slikao Karijer.
Znao sam za sve slike Hrista koje su po muzejima,
Ali večeras, Gospode, vi kao da koračate pored mene.

***

Silazim krupnim koracima ka donjem delu grada,
Pognutih ledja, zborana srca, grozničava duha.
Vaša slabina široko je otvorena kao da je veliko sunce
I vaše ruke razapete trepere iskričavo.

Prozori kuća svi su preliveni krvlju,
Žene, iza njih, sve su kao cvetovi od krvi.
Od ružnih uvelih cvetova orhideja
Izvrnutih čašica, otvorenih pod vašim trima ranama.

Vašu sakupljenu krv one nisu nikada pile,
A imaju crvenilo na usnama i crvene su im čipke na košulji.
Cvetovi Hristova stradanja su beli, kao sveće,
To su najlepši cvetovi Vrta one Dobre Device.

A u tome trenu, oko devet časova,
Vaša glava, Gospode, pala je na vaše srce.
I eto, ja sada sedim na obali okeana
I u sobi ponavljam reči jedne nemačke crkvene pesme.

U kojoj je izražena, rečima veoma blagim i prostim,
Lepota vašeg lica u trenu najvećeg stradanja.
U jednom hramu u Sieni, u podzemlju kapele,
Video sam to isto lice, na zidu, pod zastorom.

U ćeliji isposničkoj, u Burie-Vladislasu,
Ona je optočena zlatom u jednom ćivotu.
Blistavi dragi kamenovi u očnim su dupljama,
I seljaci na kolenima celivaju vaše oči.

Na svilenoj marami Veronike one su ostavile traga
I zato je Sveta Veronika postala vaša svetiteljka.
To je najbolja relikvija koja se nosi kroz polja,
Ona leči bolesnike i popravlja zle ljude.

Ona čini još hiljadu drugih čuda
Ali ja nikad nisam bio prisutan tim prizorima.
Možda u meni nema ni vere ni dobrote
Da vidim taj divni odblesak vaše lepote.

Ipak, Gospode, ja sam učinio jedan opasan poduhvat
Da posmatram u smaragdovom kamenu utisnut vaš lik.
Učinite, Gospode, da moje lice podržavano mojim rukama
U njemu utisne masku strepnje koja me muči.

Učinite, Gospode, da obe moje ruke priljubljene uz moja usta,
Ne dopustite da se pojavi pena svirepog očajanja.
Ja sam bolestan i tužan; možda zbog vas,
A možda i zbog nekog drugog. Ipak, sigurno baš zbog vas.

***

Gospode, gomila sirotinje, za koju ste vi učinili žrtvu
Ovde je saterana, zbijena, kao stoka u sklonište.
Ogromni brodovi crni dolaze iz daljine
I istovaruju ih, pomešane na obalske mostove.

Tu ima Talijana, Grka, Španaca,
Rusa, Bugara, Mongola, Persijanaca.
To su cirkuske životinje koje preskaču meridijane.
Njima se bacaju komadi mesa crnog, kao psima.
Za njih je velika sreća ta prljava splačina.
Gospode, imaj milosti za narode koji pate.

***

Gospode, rulje Jevreja gamižu u getima,
Oni dolaze iz Poljske i oni su izbeglice.
Ja znam dobro, oni su tebe osudili
Ali ja ti tvrdim, oni nisu loši ljudi.

U dućanima, pod lampama od bakra,
Oni prodaju stara odela, oružje i knjige.
Rembrant je voleo da ih slika u njihovim starim dronjcima.
Pa i ja sam od njih ovih dana kupio jedan stari mikroskop.
Avaj! Gospode, vi nećete ovde više biti posle Uskrsa!
Ali, Gospode, imajte milosti za Jevreje u njihovim braakama.

Gospode, skrušene žene koje vas prate na Golgotu,
Kriju se u dnu svojih ćumeza, na nečistim posteljama.
One su gnječene bedom ljudi
Psi su im glodali kosti, a u rakiji,
One utapaju svoju oguglalu razvrat koja se linja.
Gospode, kad jedna od tih žena govori – ja klonem.
Hteo bih da sam vi, da bih mogao voleti te bludnice.
Gospode, imajte milosti za njih!

***

Gospode, ja sam sad u predgradju sitnih lopova.
Skitnica, golja, jataka kradljivaca.
Mislim i na ona dva razbojnika koja su sa vama bili pod krstom.
Ja znam da ste ih vi hteli udostojiti vašeg osmeha u njihovoj nesreći.

Gospode, jedan od njih je želeo konopac sa čvorom na kraju,
Ali ni to nije besplatno, jer i konopac staje nekoliko aspri.
On je razmišljao kao filozof, taj stari lopov,
Ja sam mu dao opijum da bi otišao što brže u raj.

Ja mislim takodje, i namuzikante na ulici:
Na slepog violinistu, na onog bez ruke što okreće piskavi vergl,
Na pevačicu pod slamnim šeširom sa ružama od hartije,
Znam dobro da su to oni koji pevaju večno.

Gospode, učinite im milost veću nego onu od svetlosti uličnog gasa,
Gospode, dajte im milostinju krupnijom monetom nego od ove sa zemlje.

***

Gospode, kad ste vi izdahnuli, zavese su se pocepale,
Ono što se videlo iza njih, niko nije kazao.
Ulica je u noći, kao neka poderotina,
Puna zlata i krvi, vatre i djubreta.

Oni koje ste vi isterali iz hrama vašim bičem,
Tukli su prolaznike pregrštima zločina.
Zvezda koja je nestala tada iz svetog oltara
Blista na zidovima u surovoj svetlosti uličnih zbivanja.
Gospode, banka je obasjana kao neka gvozdena kasa,
U kojoj je usirena krv vaše smrti.

***

Ulice su sve više puste i postaju sve više mračne,
Ja se provodim kao pijan čovek na trotoaru.
Ja se bojim velikih površina senki koje pružaju kuće.
Ja ih se bojim. Neko me prati. Ne smem ni glavu da okrenem.

Šum nejednakih koraka čuje se sve bliži i bliži,
Strah me je. Vrtoglavicu imam. Naglo zastajem.
Jedan užasni ludak pogledao me je naglo
A zatim prošao oštro, zloslutan kao mač.

Gospode, ništa se nije promenilo od kako vi niste više Kralj.
Zlo je sebi napravilo jednu štaku od vašeg krsta.
Silazim niz loše stepenice jedne kafane
I evo gde sedim pored šolje čaja.

Kod Kineza sam, a oni kao da se i sa ledjima osmehuju,
Klanjaju se i ugladjeni su kao mali majmuni.
Krčma im je tesna, obojena crveno,
I sa neobičnim slikama uokvirenim bambusom.

Ho-Kusan naslikao je na stotinu načina istu planinu,
Šta bi bilo od vašeg lica naslikanog od jednog Kineza?

***

Ova polsednja misao, Gospode, navela me je da se osmehnem
Jer vas videh umanjenog u vašoj patnji.

Ovaj bi slikar, ipak, naslikao vaše nevolje
Sa više svireposti nego naši slikari Zapada.
Tako bi njihove izvitoperene oštrice isekle vaše teli
Klješte i zupci počupakli bi vaše vene
Proturili bi vam vrat kroz jednu rogu
Pokidali vam nokte i zube,
A ogromni crni zmajevi bacili bi se na vas,
I sukali plamene jezike na vaš vrat.
Otkinuli bi vam jezik i iščupali oči,
I nabili vas na oštri kolac.

Tako bi Gospode, vi prepatili sve gnusnosti
Jer svirepijih mukanema na svetu.
A zatim bi vas bacili svinjama
Koje bi vam izjele stomak i utrobu.

***

Ja sam sam sada, drugi su otišli,
I ispružio sam se na neku klupu uza zid.
Hteo sam da udjem, Gospode, u neku crkvu,
Ali u ovom gradu nema zvona, Gospode!

Mislim na ta otamnela zvona – o gde su zvona nekadašnja?
Gde su oni molebani i pobožna pojanja?
Gde su one duge službe i one divne pesme?
Gde su liturgije i muzika sa orgulja?
Gde su gorde vladike, Gospode, i kaludjerice?
Gde mantije bele, odore Svetiteljki i Svetitelja?

Radost Raja utapa se u prašinu.
Tajanstvene svetlosti ne odbleskuju se u prozorima hrama.

***

Zora zakašnjava, i u ćumezima teškim
Raspinjuće senke umiru po zidovima.
To je kao Golgota noćna u ogledalu nekom
Kada se vidi kako treperi sva u crvenom i crnom.

Dim pod lampom, kao neko je izbledeo rublje
Koje se leprša naklobučeno oko vaših rebara.
A iznad svega čkiljava lampa visi
Kao vaša glava, tužna i mrtva – bez kapi krvi.

Neobjašnjivi odblesci trepere na oknima prozorskim.
Strah me je – i ja sam mnogo tužan Gospode,
„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Svetlosti dahću, slabačke, u zori.

„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Beline sad jače trepere kao ruke.
„Dic nobis, Maria, quid vidisti in via!“
- Predznak proleća budi se u grudima mojim.

***

Gospode, zora se ušunjala hladn akao neki ubrus
Koji je razgolitio oblakodere u visini.
Već jedan ogromni šum odjekuje gradom
Vozovi propinju se, grme, kruže...

Metroi tutnje i bubnje pod zemljom,
Mostovi se potresaju od kompozicija vagona.
Grad drhće. Krici, ognjevi i dim,
Parne sirene promuklo riču kao urlici.

Gomila grozničava u znoju sa zlatom
Laktuje se i strmeknjuje u duge hodnike.
Zbunjuje u zbrci zavijorenoj krovovima
Sunce, a ono je vaše lice umrljano upljuvcima.

***

Gospode, vraćam se umoran, sam i turoban...
Moja je soba kao neka grobnica...
Gospode, ja sam sasvim sam i u groznici sam...
Moja je postelja hladna kao mrtvački kovčeg...

Gospode, zatvaram oči i cvokoćem zubima...
Suviše sam sam. Hladno mi je. Ja vas zovem...
Sto hiljada čigri vrti mi se pred očima...
Ne... to su sto hiljada žena... Ne! Sto hiljada violončela...

Ja mislim, Gospode, na moje časove nesrećne...
Ja mislim, Gospode, na moje časove predamnom...
Ja ne mislim na vas više.
Ja ne mislim na vas više...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:14

LEPŠA SI OD NEBA I MORA


Kad voliš treba otići
Napusti ženu napusti dete
Ostavi prijatelja ostavi prijateljicu
Ostavi draganu ostavi dragana
Kada voliš treba otići

Svet je pun crnaca i crnkinja
Žena ljudi ljudi žena
Posmatraj te lepe magazine
Ta kola toga čoveka tu ženu ta kola
I svu tu divnu robu

Postoji vazduh postoji vetar
Planina voda nebo zemlja
Deca i životinje
Biljke i ugalj u zemlji

Nauči da prodaš kupiš preprodaš
Daj uzmi daj uzmi daj uzmi
A kada voliš treba znati
Pevati trčati jesti i piti
Zviždati
I naučiti se da radiš

Kada voliš treba otići
Ne treba plakati smešeći se
Ne skrivaj se između dve dojke
Već diši kreći se putuj odlazi

Ja uzimam što imam i gledam
I vidim usta koja znam
Ruku nogu Oko
Uzimam što imam i gledam

Svet ceo je uvek ovde
Život pun iznenađujućih stvari
Izlazim iz apoteke
Silazim baš sa vage
Težim osamdeset kilograma
Ja te volim








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:15

PROZA TRANSSIBIRCA I MALE ŽANE FRANCUSKINJE

U to sam vreme mladić bio,
imao tek šesnaest godina, a detinjstva se više nisam sećao.
Na šesnaest hiljada milja od mesta rodjenja
u Moskvi sam bio u gradu sa hiljadu i tri zvona i sedam železničkih stanica.
I nije mi bilo dovoljno ni tih sedam stanica i hiljadu i trikule,
jer moje dečaštvo beše toliko strasno i toliko ludo
da je moje srce plamtelo kao Hram u Efesu,
ili kao Crveni trg u Moskvi u času večernjeg sutona...
I moje su oči ozaravale te stare puteve,
a bio sam već toliko pesnik loš
da nisam znao da idem do kraja.
Tada je Kremlj bio ogromni tatarski kolač inkrustiran zlatom,
sa krupnim bedemom katedrala sasvim belih
i sladunjavim medom zvona.
Jedan stari monah čitao mi je legendu o Novgorodu.
Bio sam žedan i tumačio znake klinaste azbuke,
kad odjednom, golubi Svetog Duha poleteše sa trga.
I moje ruke poleteše takodje sa šumom albatrosa.
To je bilo poslednje sećanje poslednjeg dana,
sa zaista poslednjeg putovanja...

I mora...

Ipak sam bio pesnik loš,
jer nisam znao ići do kraja.
Bio sam gladan
i svakoga dana sve žene i sve čaše u kafanama sma hteo da ispijem i polupam,
i sve izloge i sve ulice,
i sve kuće i sve živote,
i sve točkove fijakera koji su se kotrljali po džombastoj kaldrmi.
Hteo sam da pobacam u neko strašno žarište
i želeo da im sameljem kosti i iščupam sve jezike,
i rastopim sva ta velika, čudna i naga tela pod odelima koja me izbezumljuju.
Predosećao sam dolazak velikog crvenog Hrista ruske revolucije,
a sunce je bilo samo ružna rana
i buktalo je kao žar.
U to sam vreme bio dečak još...
Jedva sam imao šesnaest godina, a više se nisam sećao rodjenja.
Bio sam u Moskvi i hteo se hraniti plamenom,
i nije mi bilo dosta ni kula ni stanica kojim su zasipali moje oči...

U Sibiru grmeo je top i beše rat.
Gla. Zima. Kuga. Kolera.
Glibovite vode Amura nosile su milione strvina.
Po svim stanicama video sam kako odlaze poslednji vozovi.
Niko više nije mogao otići jer se vozne karte nisu više izdavale.
A vojnici koji su odlazili, želeli su da ostanu.
Stari monah pevao je legendu o Novgorodu.
Ja, loš pesnik koji nije hteo nigde da ide,
mogao sam svuda da odem.
A trgovci su imali još dosta novaca da pokušaju da prave bogatstvo.
Njihov voz polazio je svakog petka izjutra.
Govorilo se da je bilo mnogo mrtvih.
Jedan trgovac nosio je sto sanduka budilnika i kukavica iz Švarcvalda,
drugi, kutije sa šeširima cilindrima i izborom vadičepa iz Šefilda,
a treći, mrtvačke kovčege iz Malmonea, ispunjene konzervama i sardinama u ulju.
A zatim, bilo je tu i mnogo žena.
Žena, koje su se davale i koje su mogle takodje služiti te mrtvačke kovčege.
A bile su sve i oporezovane.
Govorilo se da je bilo mnogo mrtvih tamo dole,
te žene putovale su po smanjenoj ceni
i sve imale tekući račun u banci.

Jednog petka izjutra došao je i na mene red.
Bilo je to u decembru...
Krenuo sam da pratim jednog trgovačkog putnika sa nakitom koji je išao za Harbin.
Imali smo dva kupea u ekspresu i 34 sanduka nakita iz Foršajma,
nemačkog bofla ’made in Germany’.
Obukao me je u novo odelo, ali penjući se u voz izgubio sam jedno dugme –
sećam se, dobro se sećam, jer često sam na to mislio docnije,
ležao sam na sanducima i bio srećan što mogu da se igram poniklovanim revolverom koji mi je takodje dao.

Bio sam mnogo srećan i bezbrižan,
i verovao da se igramo razbojnika..
Kao, ukrali smo blago Golkonde i nosili ga transsibirskom železnicom da ga sakrijemo na drugom kraju sveta.
Dužnost mi je bila da ga branim od lopova sa Urala
koji su napadali komedijaše Žila Verna,
od Tunguza, od boksera iz Kine, i razbešnjenih malih Mongola Velikoga Lame,
Alibabe i četrdeset razbojnika i pripadnika strašnoga Starca iz planine.
A naročito, od najmodernijih hotelskih pacova i veštaka sa internacionalnih ekspresa.

Pa ipak, pa ipak bio sam tužan kao dete,
a ritam voza, „suština železnice“ američkih psihijatara,
lupa vrata, glasovi, škripa osovina po šinama zaledjenim,
zlatna parica moje budućnosti,
moj brauning svirka klavira i psovka igrača karata u kupeu do nas,
divno prisustvo Žane,
čovek sa plavim naočarima koji se nervozno šetao po hodniku i koji me je gledao prolazeći...
Koškanje žena i zvižduk pare,
i večni šum poludelih točkova u kolovozu neba,
stakla puna inja i iza toga svega,
sibirska polja, nisko nebo i velike senke ćutljivaca oblaka
koje se penju i silaze.
Ja ležim u putničkom ogrtaču,
šarenom kao moj život,
a moj život ne daje mi toplote ni koliko taj šal škotski,
ni čitava Evropa gledana iz vetrolomca lokomotive ekspresa pod punom parom
nije bogatija nego moj život!
Moj siroti život – taj šal, iskidan nad kovčezima punim zlata
sa kojima se kotrljam i sanjam, i pušim..
a jedini plamen vasione moja je sirota misao.

Iz dubine srca, suze mi naviru
ako mislim Amore na moju prijateljicu,
a ona je tek dete koje sam našao,
bledo, prečisto, u jednoj javnoj kući.

Bilo je to još dete plavo, podsmešljivo i tužno,
ono se ne smeje i ne plače nikad,
ali u dnu svojih očiju, ako vam dopusti da se u njih zagledate,
drhti jedan blagi srebrni ljiljan, cvet pesnika.
Tiha je i nema, bez protesta u sebi.
Dok joj prilazite, dala bi vam se i ne bi,
a kada joj ja prilazim, odakle bilo, s veselja,
stupa napred zatvorenih očiju – pa onda korak još da dodje bliže.
Ona je moja ljubav i dok druge žene
imaju samo haljine zlatne na divnim telima punim plama,
moja sirota prijateljica uvek je sama
i toliko naga da ni tela nema – jer suviše je sirota.

Ona je samo bezazlen cvet i tanan,
pesnika cvet, siroti srebrni ljiljan...
hladan, usamljen, i rano sveo.
A suze mi naviru ako mislim na njeno srce.

Ova noć liči na sto hiljade drugih
kad voz juri kroz noć i padaju komete,
i kada ljudi i žene, pa čak i mladi
zabavljaju se sparivanjem.
Nebo je pocepano platno nekog siromašnog cirkusa
u ribarskom seocetu u Flandriji,
sunce – dimljiva lampa,
a sasvim gore na trapezu, jedna žena izigrava mesec.
Klarinet, truba i piskava flauta i jedan loš doboš,
i eto moje kolevke.
Bila je uvek blizu klavira kad je moja majka
kao Gospodja Bovari svirala Betovenove sonate.
Svoje detinjstvo proveo sam u visećim baštama Vavilona
i u bežanju od škole po stanicama, ispred vozova pred polaskom.
A sada naterujem vozove da svi jure zamnom,
Bazel – Tambuktu,
kockao sam se na trkama u Oteju i na Lonšanu,
Pariz – Njujork,
a sada ih gonim da jure svi ti vozovi duž čitavog mog života...
Madrid – Stokholm,
izgubio sam sve svoje opklade,
ostala je samo Patagonija...
Patagonija, koja odgovara mojoj ogromnoj tuzi,
Patagonija, i jedno putovanje po Južnim morima.
I tako sam, eto, na putu...
I uvek sam bio na putu,
na putu sa malom Žanom Francuskinjom.
Voz čini jedan smrtonosni skok i pada na svoje točkove.
Da, voz pada na svoje točkove,
jer voz uvek pada na svoje točkove...

„Reci mi, Blez, da li sam mnogo daleko od Monmartra?“

Daleko smo Žana,
jer ti se voziš već sedam dana,
daleko si od Monmartra, od La Bita koji te je hranio
svetim srcem uz koje si se pribijala.
Pariz je nestao kao i njegov brektavi oganj,
a samo se pepeo produžava i kiša koja sleće.
Gomila koja se naduvava,
Sibir koji se okreće,
teški pokrivači snega koji se penju
i zvečke ludila koje zveče.
Kao poslednja želja u plavičastom vazduhu
voz podrhtava u srcu blombiranih horizonata
i tvoja se tuga podsmeva i ruga...

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Nespokojstvo, zaboravi nespokojstvo!
I isprepucane i naherene stanične zgrade duž puta
koje kao da su obešene o beskrajne telegrafske žice,
a izbačeni stubovi mlataraju rukama i dave ih...
Svet se rasteže, izdužuje i povlači slično harmonici
koju neka sadistička ruka muči
u procepima neba
dok lokomotive u ludilu beže da se sakriju.
Vrtoglavi točkovi, usta, glasovi,
a psi nesreće laju za našim petama.
Jer, zli dusi se zahuktali u gvoždjuriji
i sve je neskladni akord.
Brun –run – run točkova,
i sudara,
i odskoka...
Mi smo bura u lobanji jednog gluvaća.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Dabome... al’ ne dosadjuj, znaš dobro, daleko smo.
Pregrejano ludilo riče u lokomotivi,
kuga, kolera, uzdižu se kao usijano ugljevlje na našem putu.
Nestajemo usred rata u nekom tunelu.
Glad bludnica veša se o oblake iščibukane
i pogani bitke smrdljivim gomilama mrtvih.
I ti radi kao i ona, vrši svoj posao...

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Oh... jesmo, jesmo...
Svi baksuzi pocrkali su u ovoj pustinji.
Čuj zloslutna zvona tog šugavog stada.
Tomsk, Čeljabinsk, Kansk, Ob, Tajšet, Verhinje,
Udinsk, Kurgan, Samara, Pensa, Tulun...
Smrt u Mandžuriji naše je iskrcavalište,
a ono poslednje naše pribežište.
Ovo putovanje je neobično.
Juče izjutra, Ivan Ilić ustao je sa sedom kosom,
a Kolja, Nikolaj Ivanovič, grize sebi nokte već petnaest dana.
To čini i ti kao oni.
Smrt.
Glad. Vrši svoj posao.
To košta sto marjaša, a u transsibirskoj železnici
to se plaća sto rubalja.
Zaražuj groznicom klupe i osipaj boginjama stolove,
djavo je za klavirom!
Njegovi kvrgavi prsti izazivaju sve žene.
Priroda.
Drolja.
Vrši svoj posao.... do Harbina.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Ne, ali... ne gnjavi! Ostavi me na miru!
Imaš ćoškaste kukove,
trbuh ti je mršav i imaš gonoreju,
a to je sve što je Pariz stavio u tvoje krilo,
ali takodje, i malo duše... jer ti si nesrećna.
Žalim te, žalim, i zato dodji k meni na moje srce.
Točkovi su krila vetrenjače iz zemlje Dembelije,
a vetrenjače su štake koje neki prosjak vrti oko sebe.
Mi smo bogalji prostora,
nama su potkresana krila,
krila naših sedam grehova.
I svi su vozovi igračke djavola.
Živinarnik.
Današnji svet.
Udaljenosti su suviše velike,
i na kraju putovanja užasno je čoveku biti sa ženom.

„Reci mi, Blez, da li smo mnogo daleko od Monmartra?“

Dodji u moju postelju,
dodji na moje srce,
hoću da ti pričam jednu priču,
oh... dodji, dodji...

Na Fidži ostrvu vlada večno proleće.
Lenjost.
Ljubav opija parove u vinskoj travi
i topli sifilis vreba pod bananama.
Dodji na daleka ostrva u Pacifiku,
ona se zovu Feniks, Markize, Borneo i Java.
I Celebes, po obliku sličan mački.
Ne možemo ići u Japan,
dodji u Meksiko...
Na visokim visoravnima cvetaju lale,
zagušljujući ljiljani koji su sunca,
reklo bi se da su paleta i kičica slikara.
Boje zagušuju k’o udari gonga...
Ruso je tamo bio i zasenio svoj život.
Zemlja je to ptica, rajskih ptica, ptica – lira,
tukana – ptica koje se ismevaju,
a kolibri se tamo gnezdi u srcu crnog ljiljana...
Dodji...
Volećemo se u veličanstvenim ruševinama astečkih hramova.
Bićeš mi idol,
išarani detinjasti idol, malo ružan i mnogo, mnogo čudan...
ah, dodji...

A možemo otići avionom i nadletati zemlju sa hiljadu jezera.
Gde su noći neizmerno duge.

Praistorisjki predak plašiće se moga motora,
spustiću se i sagraditi hangar za avion od kostiju fosila mamuta,
slabašni oganj grejaće našu sirotu ljubav...
Samovar.
I mi ćemo se voleti sasvim buržoaski blizu pola..
oh, dodji... Žan... Žanet... Minet...
Ti si sav moj svet, draga mala kozice,
ridjokosa kosice i nožice bosa,
grehu moj malecni, poljubi pa pecni,
a glavica plava, zaspala pa spava....
Ona spava.
I od svih časova na svetu onanije posrkala nijedan.
Sva lica vidjena na stanicama,
svi časovnici,
vreme Pariza, vreme Berlina, vreme Petrograda i vreme svih stanica
i u Ufi krvavo lice tobdžije,
i brojčanik glupo osvetljen u Grodnu,
i večna prevremenost vozova,
svakoga jutra vraćanje satova natrag...
voz napreduje, a sunce zadocnjava i ništa ne pomaže.
Čujem zvonka zvona,
veliko brujalo Bogorodičine crkve,
piskavo zvono Luvra koje je dalo znak za Bartolomejsku noć.
Promukli karijon Bridž la Morta,
električno zvonjenje biblioteke u Njujorku,
kampanila Venecije,
i zvona Moskve,
časovnik Crvenih vrata koja su mi brojala sate dok sam radio u jednoj kancelariji,
i moje uspomene...
Voz grmi iznad pokretnih ploča,
voz se kotrlja,
gramofon neki šušljeta Ciganski marš,
i svet kao časovnik jevrejskog geta u Pragu okreće se, izgubljeno, natraške.
Kidaj listiće ruže putokaza,
evo gde bruje razvitlane bure.
Po izukrštanim kolosecima u kovitlac vozovi jure
igračke vražije.

Ima vozova koji se nikad ne mimoilaze
a drugi se gube na putu.
Šefovi stanica igraju šaha, šeš beša, bilijara, karambola, parabola...
Železnička pruga geometrija je nova.
Sirakuza.
Arhimed.
I vojnici koje su poklali,
i galije na vesla,
i brodove,
i neverovatne sprave koje je izmislio,
i sva ubijanja,
istoriju Američku,
istoriju Modernu,
kovitlace,
brodove...
Čak i onaj Titanik, o kome sam čitao u novinama
tolike slike – asocijacije koje se mogu izneti u mojim stihovima.
Oh... ja sam još uvek vrlo rdjav pesnik
jer me univerzum preplavljuje,
a ja sam zaboravio da se osiguram od nesreća na železnicama.
A ne znam da idem do kraja
i mene je strah.
Bojim se, jer ne znam da idem do kraja,
kao moj prijatelj Šagal – mogao bih da naslikam seriju ludih slika,
ali nisam vodio beleške na putu...
Oprostite mi za moje neznanje,
„Oprostite mi što ne znam više staru igru sa stihovima!“,
kao što reče Gijom Apoliner.
Sve što se tiče rata može se pročitati u Memoarima Kuropatkina
ili u japanskim novinama koje su tako svirepo ilustrovane.

Pa zašto da se obaveštavam,
predajem se na volju poskocima moga sećanja...
Od Irkutska putovanje je postalo veoma sporo i suviše dugo.
Bili smo u prvome vozu koji je obilazio Bajkalsko jezero,
ukrasili su lokomotivu barjacima i lampionima
i mi smo zatim napustili stanicu uz sumorne zvuke Careve himne.
Da sam bio slikar prosuo bih mnogo crvene boje,
mnogo žute boje za kraj ovog putovanja
jer ja verujem duboko da smo svi bili pomalo ludi
i da je ogromno ludilo okrvavljivalo uznemirena lica mojih saputnika.
Ukoliko smo se približavali Mongoliji,
koja je brektala kao kakav požar,
voz je usporavao svoju brzinu
i ja sam naslućivao u stalnoj škripi točkova
lude akcente i jecaje nekog beskrajnog molitvanja.

Video sam,
video sam neme vozove, crne vozove,
koji su se vraćali sa Krajnjeg Itsoka i koji su
prolazili kao utvare.
I moje oko kao fenjer na poslednjem vagonu
juri još uvek pozadi vozova.
U tajgi 100.000 ranjenih umiralo je zbog nedovoljne nege.
Posetio sam bolnice u Krasnojarsku,
a u Kiloku mi smo se mimoišli sa jednim drugim konvojem ludih vojnika.
Video sam u karantinima razjapljene rane koje su krvarile iz sve snage,
i amputirane udove koji su igrali okolo i odletali u rapavi vazduh.
Požar se žario na svim licima, u svim srcima,
ludi prsti dobovali su po svim prozorima
i pod pritiskom straha pogledi su pucali kao čirevi.
U svim stanicama palili su sve vagone,
i ja videh.. videh vozove od šezdeset lokomotiva
koji su bežali iz sve snage,
gonjeni horizontima,
kao košute od jelena u vreme sparivanja,
i jata gavranova koja su posle njih uzletala očajnički i gubila se u pravcu Port Artura.

U Čiti imali smo nekoliko dana odmora.
Zastoj od pet dana zbog pretrpanosti pruge
i proveli smo ih kod gospodina Jankeleviča
koji je hteo da me oženi svojom jedinicom ćerkom.
A zatim je voz otišao.
Sada sam ja zauzeo mesto za klavirom i boleo me je zub.
Kad hoću ponovo da vidim tu kuću,
tako mirnu,
i magacin i oči devojke koja je dolazila večerom u moju postelju,
Musorgskog i liedere Huga Volfa,
i pesak i pustinju Gobi,
i u Kajlanu jedan karavan belih kamila,
razume se da sam bio pijan za vreme od 500 kilometara puta..
Bio sam za klavirom i to je sve što sam video.
Kada se putuje trebalo bi zatvoriti oči.
Spavati.
A toliko sam hteo da spavam,
ja raspoznajem sve vozove po šumu koji oni prave.
Evropski vozovi su na četiri četvrtine,
a oni iz Azije na pet petina ili na sedam sedmina.
Drugi idu tiho i oni su uspavanke,
a ima ih i koji me monotonim šumom točkova podsećaju na tešku prozu Meterlinka.
Dešifrovao sam sve nejasne tekstove
i sakupio sam rasturene elemente silne lepote koju sada nosim u sebi
i koja me muči.
Cicikar i Harbin, ja ne idem više dalje.
Poslednja je to stanica,
iskrcavam se u Harbinu baš kad su palili kancelarije Crvenog krsta.
O, Parizu, toplo veliko ognjište sa izukrštanim ugarcima tvojih ulica
i tvojih starih kuća koje se nadnose nad njih
i greju medjusobom kao stari rodjaci.
I evo plakata crvenih, zelenih, raznobojnih kao moja prošlost.
Ukratko, sa žutom,
žutom gordom bojom francuskih romana u inostranstvu...

Volim da se češem u velikom gradu o autobuse u hodu,
one na liniji Sen Žermen – Monmartr,
koji me odnose na juriš sa trga De la Bit.
Motori riču kao zlatni bikovi,
krave sutona brste vrhove Sakre-Kera.
O, Parizu, centralna stanico, iskrcavalište volja, raskrsnice briga,
jedini trgovci boja imaju još malo svetlosti na svojim vratima.
Medjunarodna kompanija kola za spavanje
i Velikih Evropskih Ekspresa, poslala mi je svoj prospekt...
Najlepše je to crkva sveta.
Imam prijatelje koji me opkoljavaju kao ograde na mostu,
oni se uvek boje kad odlazim da se više neću vratiti,
a sve žene koje sam sreo uzdižu se na horizontu
sa žalosnim pokretima i sumornim pogledima semafora na kiši.
Bela Anjez Ketrin i majka mog sina u Italiji,
i ona majka moje ljubavi u Americi,
postoje vriskovi sirena koji mi cepaju dušu.
Daleko tamo u Mandžuriji, jedan se trbuh trese kao u porodjajnim mukama
i ja bih više voleo,
voleo da nikad nisam preduzimao moja putovanja,
ali jedna velika ljubav večeras me muči...
I preko volje mislim na malu Žanu Francuskinju.

Ove sumorne večeri napisao sam ovu poemu u čast nje,
male Žane, prostitutke...
Tužan sam, tužan.
Otići ću kod Hitroga zeca da se podsetim na moju proćerdanu mladost
i da pijem iz čokanjčića,
a zatim da se vratim kući sam.

O, Parizu...
grade jedinstvene Kule velikih vešala i točka.

(Pariz, 1913.)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:16

ZALASCI SUNCA

Ceo svet govori o zalascima sunca
Svi putnici saglasni su da treba govoriti o zalascima
sunca u ovome kraju
A puno je i knjiga koje opisuju zalaske sunca
Naročito zalaske sunca u tropskim krajevima
A i istina je da je to veličanstvo

Ja lično mnogo više pretpostavljam rađanje sunca
Zoru
Zato je ne propuštam ni jednu
Tada sam uvek na krovu broda
Tek malo odeven
I uvek sam sam da joj se divim

Ali te zore ne opisujem
Čuvam ih samo za sebe








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:16

OPASNI ŽIVOT



Danas sam možda najsrećniji čovek na svetu
Jer meni pripada sve što ne želim
A jedinoj stvari do koje mi je stalo u životu
Svaki zaokret elise približava me

A možda ću sve izgubiti kad dođem do nje








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:16

***

" Kada voliš treba da odeš
Napusti ženu napusti dete
Napusti prijatelja napusti prijateljicu
Napusti ljubavnicu napusti ljubavnika
Jer kada voliš treba da odeš.

Nauči da prodaješ kupuješ preprodaješ
Daj uzimaj daj uzimaj
Kada voliš treba da znaš
Kako se peva trči jede pije
Zviždi

Kada voliš moraš da odeš."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:17

U SRCU SVETA

Nebo Pariza je čistije od zimskog neba očišćenog mrazom
Ne videh nikad noć sa više zvezda i gušću od sjaja no
ovog proleća
Kada su drveta na bulevarima kao neke tamne senke neba
A lisnate im krune u rekama pomešane sa ušima slonova
Lišće platana, teški plodovi kestenova.

Lokvanji cvetaju po Seni, to mesec plovi niz tok reke
Kumova Slama na nebu raspilavljuje se nad Parizom i
pritiska ga
Luda i naga i izvrnuta, njene usne sišu Notr Dam
Veliki Medved i Mali Medved mumlaju oko Sen-Merija
Moja odsečena ruka blista na nebu u sazvežđu Oriona

U toj svetlosti hladnoj i živoj, podrhtavajućoj i kao nestvarnoj
Pariz je kao zaleđena slika neke biljke
Koja se ponovo rađa iz svog pepela, utvara tužna
Razapeta uzicama i bez doba, sa kućama i ulicama
Koje su samo kamen i gvožđe nabacano na gomile u
nekoj nezamislivoj pustinji
Vavilon i Teba nisu ništa više mrtvije ove noći no što je
mrtav grad Pariz
Plav i zelen, mastilo i katran, sa vrhovima izbeljenim pod zvezdama
Ni šuma. Ni prolaznika. Kao onaj teški mir u ratu.
Moje oko kruži od vodoskoka do plavih okana uličnih fenjera
Jedini osvetljeni prostor po kome se provlači moje nespokojstvo
I tako ja svako veče pešice prolazim Parizom
Od Batinjola do Latinskog Kvarta kao da prelazim Ande
Pod plamičcima novih zvezda, većim i kao zaprepašćenim
Južni Krst sve je čudesniji na svakom koraku koji se
čini dok on izronjuje iz nekadanjeg sveta
Na njegovom novom kontinentu
Ja sam čovek koji nema više prošlosti. Jedino moj
patrljak odsečene ruke boli me.
Uzeo sam sobu u hotelu da bih bio sam sa samim sobom
Imam jednu korpu od pruća sasvim novu koja je puna mojih rukopisa
Nemam ni knjiga ni slika, nikakvu stvarčicu lepu.

Neke novine povlače se po stolu.
Ja pišem u praznoj sobi, iza umusanog ogledala
Bosih nogu na crvenim ciglama i igrajući se sa malim
balonima i malom dečjom trubicom.
Eto tako pišem poemu Propast sveta.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:18

Sandrar po Modiljaniju
KONTRASTI

Prozori moje poezije širom su otvoreni prema bulevarima a u njihovim izlozima
Blistaju
Dragulji svetlosti
Čuj violine limuzina i ksilofone linotipa
Onaj koji preslikava umiva se u ručniku neba
Sve je bojom zamrljano
A šeširi žena koje prolaze komete su u požaru večeri

Jedinstvo
Nema više jedinstva
Svi časovnici označavaju sada 24 sata pošto su kasnili deset minuta
Nema više vremena.
Nema više para.
U skupštini
Mešaju se čudesni sastojci sirovine

U kafanici
Radnici u plavim bluzama piju vino ružicu
Svake subote kokoška spremljena kao divljač
Igra se
Kladi
S vremena na vreme neki razbojnik prođe u automobilu
Ili se neko dete poigra s Trijumfalnom kapijom...
Savetujem g. Košonu da svoje štićenike smesti u Ajfelovu kulu
Danas
Promena vlasnika
Sveti duh se prodaje na malo kod najskromnijih trgovčića
S ushićenjem čitam natpise na trakama od platna kaliko
Od bulke
Samo plavac kamen Sorbone nikada nija procvao
Naprotiv firma „Samaritena“ brazda Senu
A iz pravca Sen-Severena
Čujem
Žestoku zvonjavu tramvaja

Pljušte električne kugle
Monruž Istočna stanica Metro Sever-Jug brodići po Seni svet
Sve je sjajan krug
Dubina
U Ulici Bisi prodavci novina uzvikuju Nepomirljivi i Pariski sportski list
Aerodrom neba, sada zapaljen, nalik je na sliku Čimabua
Dok su ispred
Ljudi
Dugi
Crni
Tužni
I puše, fabrički dimnjaci








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:19

Iz knjige Iz celog sveta u srce sveta, SKZ, Beograd, 1990.
Iz samog srca pariske pesničke pobune, jedno apsolutno ubrzanje. Sendrar je pesnik nepravedno manje poznat i čitan na ovim prostorima od Apolinera, kojem je pripala slava prvog pesnika avangarde, ali ukoliko se pročita navedeni poveći izbor njegove poezije, videće se da ni u čemu ne odstupa od neku godinu starijeg kolege. On bi ovdašnjim čitaocima trebalo da bude interesantan kao neko ko je u velikoj meri uticao na Rastka Petrovića, i ovim fabričkim dimnjacima, kao i slikom muškog znaka koji se spušta do kolena na jednom fetišu. Ali da bi se to znalo, poeziju treba čitati.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:20

PISMO

Rekao si da ćeš mi pisati
Ne piši celo na mašini
Dodaj svojeručno bar jednu reč
Jednu reč ili bar neku malenkost
Bar jedno da ili jedno ne

Moja mašina je ipak lepa
Volim je mnogo jer dobro radi
Moj rukopis je čitak i jasan
Vidi se odmah da sam ja to kuc'o

Ima i belina i samo ja ih znam
Da upotrebim koliko i kada treba
Ali ipak da ti učinim ljubav
Dodajem mastilom dve-tri reči

Ali pravim onda veliku krmaču
Da one reči ne možeš pročitati








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:22

Citat :
PANAMA ILI PUSTOLOVINE MOJIH SEDAM UJAKA

Knjige
Ima knjiga koje govore o Panamskom kanalu
Ali ne znam šta vele katalozi biblioteka
I ne čitam finansijske novine
I ako su nam berzanski izveštaji naša svakodnevna
molitva.

Panamski kanal prisno je vezan za moje detinjstvo
Igrao sam se pod stolom
Kidao nožice mušicama
A moja majka pričala mi o pustolovinama svoje sedmoro braće
Mojih sedam ujaka
I kada bi primila pisma
Zasenjujuća!
Pisma sa lepim egzotičnim markama na kojima su stihovi Remboa
Majka mi ništa nije pričala toga dana
I ja sam ostajao tužan pod stolom.
U to vreme čitao sam o zemljotresu u Lisabonu
Ali ja lično duboko sam bio ubeđen
Da je panamski krah bio od većeg značaja
Jer je on duboko uznemirio moje detinjstvo.
Imao sam jednu lepu knjigu sa slikama
I u njoj video prvi put
*****
Debeli oblak
Morskog konja
Sunce
Veliku morsku svinju
Medveda lava šimpanzu zmiju zvečarku i muvu
Ah muvu
Tu strašnu muvu
  Mama, muve! Muve! I stabla drveća
  Spavaj, spavaj dete moje.
Ahasver je lud.
Imao sam jednu knjigu sa slikama
Velikog zečara koji se zvao Durak
I englesku bonu
Bankar
Moj otac izgubio je tri četvrtine svoga bogatstva
Kao toliki čestiti ljudi koji izgubiše svoj novac u tome krahu

Ali moj otac
Manje glup
Izgubio je tuđ novac,
I bilo je ispaljenih revolverskih metaka
Moja je majka plakala.
Istoga večera mene poslaše da spavam sa engleskom bonom

Ali posle izvesnog broja dana
Mi smo se preselili
I nekoliko soba našeg malog stana
Bilo je pretrpano nameštajem
Više nismo stanovali u našoj vili na obali
Bio sam sam po čitave dane
Između naguranog nameštaja
Mogao sam da razbijam posuđe
Cepam fotelje
Urnišem klavir
Ali na kraju izvesnog broja veoma dugih dana
Dođe pismo od jednog od mojih ujaka.

Bankrostvo panamskog kanala načinilo je od mene pesnika
Bilo je to divno
Svi iz moje generacije
Mladići
Doživeli su čudne odskoke
Više se ne igra sa nameštajem
Više se ne igra sa starudijom
Ali se još uvek i svuda lomi posuđe
Ukrcava se
Love kitovi
Ubijamo morski konji
I večno strahuje od muve ce-ce
Jer mi ne volimo da spavamo.

Medved lav šimpanza zmija zvečarka
Naučili su me da čitam
Oh, to prvo pismo koje sam protumačio sam
Isprepletanije je od čitave vasione
Moj ujak pisao je:
"- Mesar sam u Galvestonu
Večerom duž obale morske
Sprovodim iskrvavljenu stoku
I dok prolazim strašni oktopodi
Uzdižu se iz vode
Pod suncem na zalasku...
Ali i još nešto postoji
Tuga
I žal za rodnim krajem..."

Ujače moj, ti si nestao u ciklonu 1895.
Video sam docnije ponovo sagrađen grad
I šetao se obalom kojom si vodio onu izranavljenu stoku
Tu sada banda Vojske Spasa svira u kiosku od letava
Ponudili su me šoljom čaja
Ali tvoj leš se nikada nije našao
U svojoj dvadesetoj godini nasledio sam 400 dolara tvoje ušteđevine
Dobio sam i svojinu i kutiju od biskvita koja je tebi
služila kao hram tvojih svetinja
Bila je od pleha
Sva tvoja sirota religija
Jedno dugme od uniforme
Jedna indijanska lula
Nekoliko zrna kakaoa
Desetina akvarela koje si sam naslikao
I fotografije nagrađene stoke,
džinovske bikove držiš za vođice
A ti si sa zavrnutim rukavima i sa belom keceljom
I ja takođe volim životinje
Pod stolom
Sam
Igram se sa stolicama
Ormarima vratima
Prozorima
Nameštajem modernog stila
Izmišljenim životinjama
Koje čuče po kućama
Kao rekonstrukcije prediluvijalnih životinja po muzejima
Prva stolica je primitivno goveče
Zagnjurujem se u vitrine
I izbacujem sve
Čitav grad kao hranu mome psu
Slike
Knjige
Bonu
Posete
O kako sam se slatko smejao

Pa kako da spremam svoje ispite?
Slali ste me u sve internate Evrope
Liceje Gimnazije
Univerzitete
Kako da spremam svoje ispite
Kada je jedno pismo pod mojim vratima?
Video sam
Divnu pedagogiju!
Video sam na filmu putovanje koje je ono napravilo
Trebalo mu je 68 dana da dođe do mene
Sa puno ortografskih grešaka
Moj drugi ujak pisao mi je:
" - Oženio sam se ženom koja mesi najlepši hleb u čitavom kraju
Stanujem na tri dana puta od najbližeg suseda
Sada sam istraživač zlata na Aljasci
Odjednom nisam nikad našao više od 500 franaka zlata
u svojoj lopatici
Ali život se ne plaća svojom pravom vrednošću
Imam tri smrznuta prsta
Zima je bila strašna...
A i još nešto
Tuga
I žal za rodnim krajem..."
O ujače, majka mi je sve ispričala
Ti si ukrao konje da bi pobegao sa svojom braćom
Bio si sluga na morskom teretnom brodu
Slomio si nogu skačući s jednog voza u pokretu
I posle bolnice boravio u zatvoru
Zato što si zaustavio poštanska kola
Pisao si pesme nadahnut Miseom
San-Francisko
Tamo si čitao istoriju o generalu Suteru koji je pripojio
Kaliforniju Sjedinjenim Državama
Pa kao milijarder propao zbog otkrića zlatnih rudnika
na njegovoj zemlji
Dugo si lovio po dolini Sakramenta a tu sam i ja radio
na raskrčavanju zemlje
I šta se dogodilo
Razumem tvoju gordost
Jesti najbolji hleb okruga suparništvo suseda
I 12 žena na hiljadu kvadratnih kilometara
Zato su te našli jednog jutra
Probijene glave metkom iz karabina
A tvoja žena nije bila tu
Docnije se preudala za bogatog fabrikanta pekmeza

Znaš sam
Sto mu bogova
Hiljadu bogova
I još hiljadu bogova
Hteo bih da čitam Obaveštajne novine iz Nojšatela ili
Glasnik iz Pampelune
Na sred Atlantskog okeana čovek nema više ugodnosti
nego u jednoj reakciji
Okrećem se u kavezu meridijana kao veverica u svome
Gle eno jednog Rusa koji ima simpatičnu glavu
Gde da se ide
Ali ni on ne zna gde da spusti svoj prtljag
U Leopoldvilleu ili u Sedžerahu blizu Nazareta,
Kod g. Junota ili u kući moga starog prijatelja Pearla
U Kongu u Besarabiji na ostrvu Samoa
Znam sve redove vožnje
Sve vozove i njihove veze
Časove polaska i časove dolaska
Sve brodove sve tarife i sve takse
I svejedno mi je
Imam adrese
Živim na bombu
Vratio sam se iz Amerike na brodu Volturno za 35
Franaka od New Yorka do Rotterdama
Prvo putovanje tom plovidbenom linijom
Mašine ravnomerno nastavljaju da daju dobre šamare
Boys
Platch
Naviljci vode
Jedan Amerikanac sa prstima umrljanim mastilom daje takt
Telegrafija bez žica
Igra kolenima na ljuskama od pomorandži i praznim
kutijama od konzervi
Jedna delegacija je kod kapetana
Rus revolucionar
Erotično iskustvo
Gaupa
Mađarska psovka
A ja pratim jednu napuljsku markizu u osmom mesecu trudnoće
I u isto vreme vodim emigrante iz Kišnjeva za Hamburg.
Godine 1901. video sam prvi put automobil,
U kvaru,
Na uglu jedne ulice
Pa i taj mali voz koji ljudi iz Soleroa zovu pegla
Telefoniraću mome konzulu
Izdajte mi odmah kartu treće klase
The Uranium Steamship Co.
Hoću to za svoje pare
Brod je na keju
Razgolićen
Širom otvorenih kapaka
I napustio sam palubu kao što se napušta prljava drolja
Na put
Nemam nikakve isprave da bih sebe mazio
I odlećem
Kao što je bog Tangaloa pecajući na udicu cimnuo iz
vode čitav ovaj svet
A evo i poslednjeg pisma mog trećeg ujaka:
"Papeet, 1. septembar 1889.
- Sestro moja draga moja sestro
Budista sam, član jedne političke sekte
Ovde kupujem dinamit
Prodaje se kod bakala kao kod vas cigura
U malim paketićima
A zatim ću se vratiti u Bombaj da bacim u vazduh Engleze

Nešto se kuva
Nikad se više nećemo videti
Ali znaj postoji još nešto
Tuga
I žal za rodnim krajem"

Lutanje
Bio sam u zatvoru u Marselju odakle me odvode silom u školu
Svi glasovi viču u isti mah
I životinje i kamenje
Dok mutavi ima najlepše reči
A ja sam bio razvratan i dopuštao sebi sve intimnosti sa svetom
Vi koji ste imali vere zašto niste stigli na vreme
U vašim godinama
Ujače moj
Bio si lep dečko i svirao vrlo dobro u trubu
I to te je upropastilo kako se to prostački kaže
Toliko si voleo muziku da si pretpostavio brektanje
bombi simfonijama u crnim odelima
Radio si sa veselim Talijanima na izgradnji železničkog
puta u okolini Bagdavapura
Šaljivčino
Bio si kolovođa svojih drugova
Zbog svoje dobre naravi i lepog talenta člana pevačkog društva
Bio si ljubimac svih žena iz radničkog naselja
I kao Mojsije ucmekao si vođu svoje radničke grupe
I pobegao
Dvanaest godina nije se ništa znalo o tebi
I kao Lutera udar groma naterao te je da veruješ u boga
U svojoj usamljenosti
Naučio si bengaski i urlanski da bi naučio da fabrikuješ bombe
Bio si u vezi sa tajnim komitetima u Londonu
U Vajt-Čeplu naišao sam na tvoj trag
Ti si nečiji pripadnik
I tvoj život je zaokružen
Toliko da
Imam želju da usmrtim nekog udarom noža u stomak ili
stezanjem guše da bih dobio priliku da te vidim
Jer te nikad nisam video.
Biće da na čelu imaš dugi ožiljak

A što se tiče četvrtog ujaka
Bio je sobar generala Robertsona
Onog koji je vodio rat protivu Bura
On je retko pisao pisma ali uvek ovako sastavljena
"Njegova Ekscelencija blagovolela je da mi poveća platu za 50 sterlinga"
Ili
"Njegova Ekscelencija ponela je 48 pari čarapa u rat"
Ili
"Svako jutro manikiram nokte Njegove Ekscelencije...
Ali svestan sam da ima još nešto
Tuga
I žal za rodnim krajem."

Ujače Žane, ti si jedini ujak kojeg sam video
Vratio si se u zemlju jer si bio bolestan
Imao si veliki kovčeg od hipopotamove kože
Uvek zaključan
I zatvarao si se u svoju sobu da bi se lečio
Kad sam te prvi put video ti si spavao
Tvoje lice bilo je mnogo napaćeno
Pod dugom bradom
Spavao si već 15 dana
I kako sam se nagao nad tobom
Ti si se probudio
Bio si lud
Hteo si ubiti svoju baku
Zatvorili su te u bolnicu
I tamo sam te video po drugi put
Sputanog
U ludačkoj košulji
Nisu ti dali da se iskrcaš
Pravio si male pokrete rukama
Kao da veslaš
Transval
Bili ste u karantinu i horse-guards imali su naperen
jedan top na vaš brod
Pretorija
Jedan Kinez hteo je da te udavi
Tougela
Lord Robertson je mrtav
Povratak u London:
Garderoba Njegove Ekscelencije pala je u more i to te je
udarilo posred srca.
I ti si umro u Švajcarskoj u ludnici u Sent-Obenu
Tvoja presuda bila je
Tvoja sahrana
A tada sam te video po treći put
Padao je sneg
A za tvojim mrtvačkim kolima ja sam se svađao sa
ljudima iz pogrebnog preduzeća zbog napojnice.
Ti si voleo samo dve stvari na svetu
Jednog papagaja,
I ružičaste nokte Njegove Ekscelencije.
Nade nema
I zato treba raditi
Životi zatvoreni najzgusnutiji su
Tkiva zbijena
Remy de Gourmont stanuje u ulici Svetih Otaca broj 71
Dvanaest ili šesnaest upredenih žica
"Udaljen čovek ipak se sretne sa drugim čovekom ali
jedna planina nikad neće sresti drugu planinu"
Veli jedna hebrejska poslovica.
Provalije se ukrštaju
Bio sam u Napulju
Godine 1896.
Kada sam primio ilustrirano izdanje Malog zabavnika
Kapetan Dreyfus ražalovan pred vojskom
Moj peti ujak piše:
" - Ja sam šef kuhinje u Club hotelu u Chicagu
400 kuvara asistenata radi poda mnom
Ali ne volim kujnu Jenkija
Zapamtite dobro moju novu adresu
Tunis itd.
Pozdrav tetki Adeli
Zapamtite dobro moju novu adresu
Biarritz itd."

Oh ujače moj, ti jedini nikada nisi žalio za rodnim krajem
Nica London Budimpešta Bermudi Sankt Petersburg Tokio Memphis
Svi veliki hoteli otimaju se o tebe
Ti si umetnik
Izmislio si veliki broj finih jela koja nose tvoje ime
Kroz svoju umetnost
Sebe daješ sebe prodaješ jedu te
Nikad se ne zna gde si
I ne voliš da si na istom mestu
Izgleda da imaš Istoriju kuhinje kroz vekove i svih naroda
U 12 tomova velike osmine
Sa portretima najčuvenijih kuvara u prošlosti
Ti znaš sve događaje
Ti si uvek bio svuda gde se događalo nešto
Možda si sad u Parizu
Tvoji jelovnici
Nova su poezija

Napustio sam sve to
Čekam
Giljotina je glavno delo plastične umetnosti
Njena sečica
Večni pokret
Krv razbojnika
Pesma svetlosti potresa kule
Boje zasipaju grad
Plakate su veće od mene i tebe
Usta su otvorena i viču
U njima mi gorimo
Tri mladića u plamenu
Hananie Mizal Azarie
Adams Express Co.
Pozadi Opere
Treba igrati trule kobile
Sa ovcom koja brsti
I ženom podmetačem
Lepe igračke za reklamu
Na put!
Simon, Simon
Parizu  zbogom.

Ala je smešno
Već satima zvoni
Quai  d'Orsay  Saint  Nazaire!
Prolazimo ispod Eiffelova tornja
Stegnimo opasače
Da bi se dospelo na drugu stranu sveta

A zatim nastavimo put

Sunčevi katapulti opsađuju razdražlene tropske krajeve
Bogati Peruanac vlasnik eksploatacija ptičjeg đubriva iz Angamosa
U senci
Gostoprimljive mulatkinje
Proveo sam više zima
Na tim srećnim ostrvima
Ptica-sekretar pravo je čudo
Punačke lepe gospe
Piju se ledena pića na terasi
Jedan torpiljer gori kao cigara
Partija lopti u polju ananasa
I tropsko vodeno bilje hladi svojim lepezama vredne devojke.

My gun
Metak iz puške
Posmatračnica na obronku vulkana
Ogromne zmije u presušenom koritu
Ograda od kaktusa
Magarac riče, sa uzdignutim repom uvis
Razroka mala Indijanka hoće da je prodaju u Buenos Airesu
Nemac muzičar pozajmljuje od mene bič sa srebrnom
drškom i par švedskih rukavica
Debeli Holanđanin je geograf
Igraju se karte u očekivanju voza
Rođendan je Malajke
Primam paket na moje ime, 200.000 pezetosa i pismo od
šestog ujaka

" - Čekaj me u fraktoriji do idućeg proleća
Zabavljaj se dobro pij čisto i ne štedi žene
Najbolji to je melem
Moj nećače ...
A ima i još nešto
Tuga
I žal za rodnim krajem"
Oh ujače, čekao sam te čitavu godinu i nisi došao
Otišao si sa grupom astronoma koji ispituju nebo na zapadnoj obali Patagonije
Služio si im kao tumač i vođ
Tvoji saveti
Tvoje iskustvo
Nije bilo dvojice kao ti da gledaju horizont kroz sekstant
Instrumente za ravnotežu
Elektro-magnetsku
U fjordovima Ognjene-Zemlje
Na kraju sveta
Lovili ste penu sa praživotinjama između dve vode
Na svetlosti električnih riba
Zbirali ste meteorsko kamenje sa peroksidom gvožđa
I jedne nedelje izjutra
Ti si video vladiku sa mitrom kako se pojavljuje iz vode
Imao je rep ribe i škropio te je uz znake krsta
Pobegao si u planinu urlajući kao ranjena tropska veverica
A iste noći
Uragan je uništio logor
I tvoji drugovi morali su da napuste nadu da ćeš se vratiti živ
Oni odnesoše pažljivo naučna dokumenta
I posle tri meseca
Ti siroti intelektualci
Naiđoše jednog večera na vatru gauča oko koje se baš govorilo o tebi
Jer ja sam bio pošao tebi u susret
Tupinija,
Divni cvet divlje prirode
Bikovi se bore među sobom
200 bikova crnih muču
Argentinski tango.

Pa šta
Zar nema više lepih priča?
Životi svetaca
Das Nachtbuechlein von Schuman
Cymbalum Mundi
La Tariffa delle Puttane di Venegia
Navigation de Jean Struys, Amsterdam, 1528
Shalom Aleicham
Le Crocodile de Saint�Martin
Strindberg je pokazao da Zemlja nije okrugla
A već Gavarni poništio je geometriju
Travne ravnice
Signalni koturi
Crvenokošci vetra
Pikantni sosovi
Zalisci dragog kamenja
Maggi
Byrrh
Daily Chronicle
Talas je kameni majdan u kome bura kao vajar obara
blokove stena
Neptunove četvoroprežne dvokolice pene se sa đemom u zubima

Večno
Od samog postanka sveta
Ja zviždim
Talasanje vetrića

Sedmi moj ujače
Nikad se nije doznalo
Šta se s tobom dogodilo
Rekoše da na tebe ličim

Ovu pesmu posvećujem vama
Monsieur Bertrand
Davali ste mi jaka pića
Da bi me sačuvali od groznice kanala
I pretplatili ste se na Argus štampe
Da bi primali sve isečke iz novina
Koji se odnose na mene
Poslednji ste Francuz u Panami (nije ih ostalo ni 20)
Posvećujem vam ovu poemu,
Vama barmanu od Matačina
Hiljade Kineza umrlo je na mestu
Gde se podiže sada Ognjeni bar
Vi i dalje pečete žestoka pića
I obogatili ste se sahranjujući kolerične
Pošaljite mi fotografiju šume plutovog hrašća
Koja raste iznad 400 lokomotiva
Napuštenih od francuske kompanije
Tih živih leševa
Palme nakalemljene u kolicima za ugalj
Dizalice natovarene orhidejama
Gumene cevi nagrižene od ptica-tukana
Bagera punih kornjača
Puma koje se legu u provaljenim gazometrima
Ustava izrovanih od riba-testera
Cevi pumpi zapušenih kolonijom velikih guštera
Vozovi zaustavljeni najezdom gusenica
I džinovskog lengera sa grbom Luja XV
Čije prisustvo ovde u prašumi
Niste mi mogli objasniti
Svake godine menjate vrata vašeg lokala
Išaranog natpisima
Svih onih koji svraćaju kod vas
I tih 32 vrata živi su svedoci
Ovog prokletog kanala koji obožavate toliko

Ovo jutro je prvi dan života
Zemljouza
Odakle se vide jednovremeno sva nebeska tela
I tih 32 vrata živi su svedoci
A prvenstveno ekvatorskih planina
Jedinstvena zona
A tu je još ii brod Amidona Petersona
Inicijali u boji Atlantik-Pacifik-Čajnog trusta
Pa Los Angeles limited koji polazi u 10 i 02
Da bi stigao trećeg dana
I koji je jedini voz na svetu
Sa vagonom-frizernicom
Barom zamračenjima i malim dečjim vagonima
Da vas nauče da sričete A B C života
Pod packama sirena u polasku
Tojo Kisen Kaiša

Imam hleba i sira
I čistu kragnu
Poezija počinje od danas.

Mlečnim put je oko vrata
Obe hemisfere su pred očima
U najvećoj brzini
Nema više zastoja
Kad bih imao vremena da prištedim
Učestvovao bih u vazdušnom reliju
Rezervisao sam mesto u prvom vozu
Koji će proći tunelom ispod Lamanša
Prvi sam avijatičar koji prelazi Atlantik
U jednosedu
900 miliona

Zemlja Zemlja Voda Okeani Neba
A u meni je sve veći žal za rodnim krajem
Posmatram sva lica
I strah me je od kutija za pisma
Gradovi su trbusi
Ne pratim više puteve
Linije
Kablove
Kanale
Ni viseće mostove!
Sunca meseci zvezde
Apokaliptički svetovi
Vi imate još lepu ulogu da odigrate
Za susednim stolom neki sifon kija
U Rotondi
Književna ogovaranja u najjačem su jeku

I vrlo tiha
Kao sve što je na dnu neke čaše

Ja čekam

Hteo bih da sam peti točak kola
Bura
Dlaka u jajetu
Ništa i svuda.

Pariz i njegova predgrađa
Juni 1913-Juni 1914








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:23

Novine

Hriste
Više je od godinu dana kako nisam mislio na Vas
Od kako sam napisao onu pesmu o Uskrsu
Moj život mnogo se izmenio od tada
Ali ja sam uvek isti
Hteo sam čak da postanem slikar
Evo i slika koje sam napravio i one vise večeras po zidovima
One mi otvaraju čudne poglede na samoga sebe
I one me mnogo podsećaju na Vas

Hriste
O životu
Evo šta sam doznao

Te moje slike mnogo me muče
A ja sam veoma osetljiv
Jer sve je nekako vrlo šareno
Ceo jedan tuzni dan proveo sam misleći na svoje prijatelje
A i u čitanju novina
Hriste
Život je razapet na širo otvorenim novinama koje
Držim u ispruženim rukama
Širina prostora
Prituljeno iščekivanje
Uzbuđenost
Krici

Reklo bi se avion da pada
A to sam bio ja
Strast
Vatra
Roman - feljton
Novine
Lepo sam hteo da ne govorim o sebi
Ali neki put treba i vikati

A ja sam onaj drugi
Veoma osetljivi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:23

Rampa

Voz se zaustavio
Samo dva putnika sišla su toga vrelog popodneva
Krajem leta
Obojica su odeveni u odela kaki boje i pod šlemovima
Su od plute
Obojicu prati po jedan crni sluga koji nosi njihov
Prtljag
Obojica bacaju rasejan pogled na suviše bele kuće grada
Pod nebom suviše plavim
Vetar podiže oblake prašine i muve uznemiravaju dve
Mule jednog fijakera
Kočijaš spava široko otvorenih usta








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:24

HILJADU OSTRVA

Na tome je mestu pejzaž jedan od najlepših koji se može
videti u Severnoj Americi
Beskrajno penušava površina jezera plavetne boje
preliva se u belo
Stotine i stotine malih zelenkastih ostrva plovi po toj
tihoj površini prozirne vode
Ljupki letnjikovci sagrađeni od cigle živih boja daju
pejzažu izgled začaranog kraja iz priče
Luksuzni čamci od javorovine mahagonija brazilijanske
kruškovače elegantno iskićeni raznobojnim
šatorima i suncobranima preleću od ostrva
do ostrva
Svaka pomisao na umor od rada i bede daleko je od
ovog dekora za milijardere
Sunce nestaje na horizontu jezera Ontario
Laki beli oblaci kupaju svoje nabore u vodi
ljubičastoj skrletnoj i narandžastoj
Kako lepo veče šapuću Andre i Frederika na terasi
njihovog srednjovekovnog zamka
I deset hiljada motornih čamaca dopunjuje njihovu
ekstazu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:24

ZVEZDANA NOĆ

Provodim najveći deo noći na palubi
Sa neba zvezde prisno mi se naginju sve bliže
Severna zvezda silazi polako na tamno obzorje
Orion - moja konstelacija - na zenitu je
Mlečni Put kao neka blistava traka
Širi se sve više svake noći
A Mala Kola magla su nejasna
Dok je jug sve mračniji ispred nas
Zato čekam uvek nespokojno
Da se južni Krst pojavi na istoku
I onda imam više strpljenja do rađanja Venere

Sa tugom tada gledam kako naglo pada
Preko mračnog neba jedna zvezda








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:24

Nebo Pariza je čistije od zimskog neba očišćenog mrazom
Ne videh nikad noć sa više zvezda i gušću od sjaja no
ovog proleća
Kada su drveta na bulevarima kao neke tamne senke neba
A lisnate im krune u rekama pomešane sa ušima slonova
Lišće platana, teški plodovi kestenova.

Lokvanji cvetaju po Seni, to mesec plovi niz tok reke
Kumova Slama na nebu raspilavljuje se nad Parizom i
pritiska ga
Luda i naga i izvrnuta, njene usne sišu Notr Dam
Veliki Medved i Mali Medved mumlaju oko Sen-Merija
Moja odsečena ruka blista na nebu u sazvežđu Oriona

U toj svetlosti hladnoj i živoj, podrhtavajućoj i kao nestvarnoj
Pariz je kao zaleđena slika neke biljke
Koja se ponovo rađa iz svog pepela, utvara tužna
Razapeta uzicama i bez doba, sa kućama i ulicama
Koje su samo kamen i gvožđe nabacano na gomile u
nekoj nezamislivoj pustinji
Vavilon i Teba nisu ništa više mrtvije ove noći no što je
mrtav grad Pariz
Plav i zelen, mastilo i katran, sa vrhovima izbeljenim pod zvezdama
Ni šuma. Ni prolaznika. Kao onaj teški mir u ratu.
Moje oko kruži od vodoskoka do plavih okana uličnih fenjera
Jedini osvetljeni prostor po kome se provlači moje nespokojstvo
I tako ja svako veče pešice prolazim Parizom
Od Batinjola do Latinskog Kvarta kao da prelazim Ande
Pod plamičcima novih zvezda, većim i kao zaprepašćenim
Južni Krst sve je čudesniji na svakom koraku koji se
čini dok on izronjuje iz nekadanjeg sveta
Na njegovom novom kontinentu
Ja sam čovek koji nema više prošlosti. Jedino moj
patrljak odsečene ruke boli me.
Uzeo sam sobu u hotelu da bih bio sam sa samim sobom
Imam jednu korpu od pruća sasvim novu koja je puna mojih rukopisa
Nemam ni knjiga ni slika, nikakvu stvarčicu lepu.

Neke novine povlače se po stolu.
Ja pišem u praznoj sobi, iza umusanog ogledala
Bosih nogu na crvenim ciglama i igrajući se sa malim
balonima i malom dečjom trubicom.
Eto tako pišem poemu Propast sveta.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:26

GLAVA

Giljotina je umetničko delo plastične umetnosti
Njen mehanizam
Stvara večito kretanje
Perpetum mobile
Za jaje Kristifora Kolumba svet čitav zna
Bilo je to jaje pljosnato, jaje prikovano, jaje pronalazača
Skulptura Arhipenka prvo je jaje jajasto
Održavano u ravnoteži žestokoj
Kao neka čigra nepokretna
Na svome vrhu oživljenom
A brzina
Oslobađa se
Talasa raznobojnih
Slojeva boja
I vrti se u dubini
Naga.
Nova.
Potpuna.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:26

A HALJINI SVOJOJ ONA IMA JEDNO TELO

Ženino telo je isto onako ispupčeno kao moja lubanja
I ovenčana slavom
Ako se ti sjedinjuješ sa duhom
Krojačice vrše jedan glupi zanat
Isto onako kao frenologija
Moje oči su tegovi kilograma koji mere senzualnost žena

Sve što beži teži ka dubini
Zvezde dube nebo
Boje razgolićuju
"Na haljini svojoj ona ima jedno telo"
Pod granama vresa ruke su polumesečarske i tučkaste
Dok vode otiču niz leđa sa plećkama sivim
Trbuh je kotur koji se pokreće
I udvojena oblina grudi prolazi pod duginim mostom
Trbuh
Kostur
Sunce
Krici oštrih boja prostiru se po butinama
Mač Svetoga Mihaila

Postoje ruke koje se pružaju
I u tom kretanju postoji životinja
I sve oči
I sve trube
I svi prisni sa Bilije-a
A na bedrima
Potpis je pesnika








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:27

PIŠEM

Moja pisaća mašina piše u ravnomernom ritmu
Ona zvoni na kraju svakoga reda
Zupci se uležu ujednačeno
S vremena na vreme ispravljam se u fotelji od trske
Cigareta mi je uvek zapaljena
I tada čujem udare talasa
I prigušeni šum vode u cevi od umivaonika

Ustajem i umačem prste u vodu hladnu
Pa se čak malo i namirišem
Pokrivam ogledalo na ormanu da se ne bih ogledao dok pišem
Prozorče broda osunčani je krug
Dok razmišljam
Taj krug odjekuje kao koža na dobošu i govori glasno








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:27

BOMBAJ - EKSPRES

Život kakav sam vodio
Sprečavao me je da se ubijem
Sve odskače
Žene padaju pod točkove
Uz velike krike
Mahalice-lepeze na vratima su željezničkih stanica
A ja muziku imam pod noktima

Nikada nisam voleo Maskanjija
Ni Umetnost ni Umetnike
Ni granice ni mostove
Ni trombone ni pistone
Ništa više ne znam
Ne razumem ništa
A naročito tu jezu
Koje geografske karte svojim šuštanjem izazivaju

Ove godine ili godine buduće
Umetnička kritika je glupava kao esperanto
Brindizi
Do viđenja do viđenja

Ja sam rođen u ovoj varoši
A i moj sin takođe
On čije me čelo podseća na njegovu majku
Ima misli koje izazivaju podskakivanje čak i autobusa
Ja čitam samo knjige koje se nalaze u bibiliotekama
Divan je A B C sveta

Srećan put!

Neka te đavo nosi
Tebe koji se smeješ divotama








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:27

PROLEĆE

Kanadsko proleće ima živost i snagu kakva se ne zapaža
ni u kojoj drugoj zemlji na svetu
Pod debljim slojem snega i leda
Naglo izbija
Izdašna priroda
Bokori ljubičica belih plavih crvenih
Orhideje suncokreti šareni ljiljani
U dostojanstvenim redovima javora crnoga jasena i breza
Ptice obleću i pevaju
U granju pokrivenom pupoljcima i novim i nežnim izdancima
Veseli zraci sunca imaju boju smilja
Ivicom puta pružaju se čitavih pet milja šume i kulture
To je jedno od najrasprostranijih uglednih dobara distrikta Vinipeg
U sredini je zgrada solidno sagrađena od tesanog kamena
Kao neko vlastelinstvo
U njoj stanuje moj prijatelj Kulon
Pre zore on obilazi svoje imanje na visokoj kobili kulašu
Crna oka i gustih obrva
Živahan
Sa lulom u ustima
Dok ga sa njegove kape šape od zečije kože udaraju po plećima
Noć je maglovita i hladna
Na besnom zapadnom vetru cvile vitke jele i ariši
Mala daleka svetlost pojačava se
Žar pucketa
Požar koji je s početka tinjao sad guta žbunove i gustiše
Bučni vetar prenosi naviljke smolastih grana
I jedna za drugom ogromne buktinje pale se
Požar kreće po horizontu sa dostojanstvenom tromošću
Bela stabla i crna stabla okrvavljuju se
Kula dima čokoladne boje iz koje milioni varnica izbijaju
koturajući se vrlo visoko pa zatim padaju vrlo nisko
A iza plamene zavese opažaju se velike senke koje se grče i obaraju
Udarci sekira odjekuju
Opora magla širi se nad zapaljenom šumom koju grupe drvoseča zaokružuju








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:28

Jedan savet....
Kada vidite neka otvorena vrata, list, radio, studio, bioskop, banku... e pa, ne ulazite! U tridesetoj godini bicete izlapeli starac, jer smeh ostaje pred vratima. Poezija je na ulici. Ona ide pod ruku sa smehom. Ona ga vodi da se napaja na izvoru, u kafanama gradskih chetvrti, gde je smeh malih ljudi tako sochan, a jezik koji im teche sa usana, tako lep.


Blaise Cendrars








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:28

OSTRVA

Ostrva
Ostrva
Ostrva
Ostrva na koja se nikad neću iskrcati
Ostrva na koja se nikad neće stati nogom
Ostrva utonula u zelenilo
Ostrva zgrbljena kao jaguari
Ostrva nema
Ostrva nepomična
Ostrva nezaboravna i bezimena

Bacam svoju obuću preko palube
jer bih tako rado išao do vas








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    Pet 4 Dec 2015 - 10:28

ORION

To je moja zvezda
Ima oblik ruke
Moje ruke koja se popela na nebo
Za vreme čitavog rata gledao sam Orion kroz puškarnicu
Kad su Cepelini dolazili da bombarduju Pariz nailazili su od njegove strane
Danas mi je Orion iznad glave
Velika katarka probila je dlan te ruke koja zbog toga sigurno pati
Kao što ja patim zbog svoje odsečene ruke probodene večnom strelom








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Blez Sandrar    

Nazad na vrh Ići dole
 
Blez Sandrar
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Blaise Cendrars (Blez Sandrar)
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-