Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Goran Petrović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:28

Galaksija misaonih tačaka


"Misaona tačka je sićušno i krajnje ishodište odsutnih pogleda, ishodište od kojeg počinje beskraj fantastičnih prostora. Imaju je svi ljudi, ali mnogi nisu u stanju da je vide. Tako, za njih ti široki prostori zanavek ostaju nedostupni. Za one prve, međutim, prostranstva se nižu jedna za drugim. Njima lutaju, istražuju ili jednostavno šetaju."*








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:31

GORAN PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK

Sve naše opsade

Stvarnost postaje do te mere nemilosrdno neverovatna da mi se čini kako je neophodna sve veća količina mašte da bi se takva stvarnost “razblažila”, da bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža - kaže autor “Opsade crkve Svetog Spasa”, romana koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu

Malo je pisaca koji već svojim prvim delima iskorače u sam vrh književne javnosti. To se upravo “desilo” mladom prozaisti iz Kraljeva Goranu Petroviću (1961), za koga je “književnost veština pravljenja prozora sa bogatim vidikom”.
Pomalo stidljivo, svoju darovitost pokazao je još u prvoj knjizi kratke proze “Saveti za lakši život” (1989), da bi raskoš talenta demonstrirao već u svom prvom romanu “Atlas opisan nebom” (1993), romanu koji je bio nominovan za mnoge književne nagrade, a bio je i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Potom je usledila zbirka pripovedaka “Ostrvo i okolne priče” (1996), koja ga je svrstala u red vodećih pisaca fantastične proze, i roman “Opsada crkve Svetog Spasa” (1997), sa kojim je opet bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine.
Ovaj Petrovićev roman, koji je odmah posle pojavljivanja zauzeo istaknuto mesto u knjižarama, dobio je nagradu “Meša Selimović” - od 76 istaknutih književnih kritičara i teoretičara, njih 23 glasali su da ponese epitet najbolje knjige u 1997. godini.
Za pisanje ovog romana Goran Petrović dobio je stipendiju iz Fonda “Borislav Pekić”. Ulog, nade i očekivanja vratili su se višestruko - kroz autentičnu, stilski originalnu, jezički doteranu, slojevitu i nadahnutu prozu.

Gospodine Petroviću, očito da ste u svet književnosti ušli s velikim ambicijama i sasvim ozbiljno, a da li ste očekivali da će taj ulazak biti onakav kakav jeste - na velika vrata?
- Ako je reč o ulasku na velika vrata, onda je tim vratima prethodio jedan dugačak i prilično krivudav prilaz. Svoju prvu priču objavio sam 1983. u književnom listu “Oktobar”, koji više ne postoji. Potom sam pisao i objavljivao po jednu priču godišnje. Sada mi se čini da su to bili prvi, nesigurni koraci, onaj period u kojem se uči hod kroz književnost, da bih se tek 1989. odvažio pa pomisao da sačinim knjigu. Slikovito rečeno, bojažljivo sam tragao za onim pravim ulazom u nepregledni lavirint literature, lavirint kojim sada idem, doduše, ne baš uvek siguran krećem li se ka središtu ili još kružim samo njegovim obodom.

Oba vaša dosadašnja romana bila su u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta to znači za mladog pisca i kako vam izgledaju nagrađeni Danojlićevi “Oslobodioci i izdajnici”?
- Na priznanja gledam kao na putokaze koji iz obilja produkcije izdvajaju određenu knjigu, te je preporučuju publici i vremenu. Ipak, biće da tek tada nastaju prava iskušenja - hoće li ta, određena knjiga “izdržati” mnogostruko iščitavanje, hoće li opstati u nadolazećem dobu. Do romana “Oslobodioci i izdajnici” još nisam uspeo da dođem, ali moram da kažem, bez iole lažne učtivosti, izrazito cenim Danojlića. Smatram da sam iz njegovih knjiga mnogo naučio, posebno o važnosti razvijanja smisla za detalj, o neophodnosti one stalne spremnosti da se pisac prigne i oslušne damar najneznatnijeg sastavka ovoga sveta. Moram da naglasim, takođe, da sam poklonik i knjiga Svetislava Basare. Njegova duhovita, ironična zemljeopisanija pomažu mi da se snađem u sve brojnijim simulacijama zvanične kartografije.

Vaš roman “Opsada crkve Svetog Spasa” naišao je samo na pozitivne kritike. To je metaforički roman, a i sam naslov ima veliku simboliku. koliko vas je za njegovo pisanje motivisalo današnje duhovno stanje Srba?
- Roman je pisan u godinama nesreće ovog naroda. Stradanja između “malešne” istorije koju su nam radi svojih pragmatičnih ciljeva širokogrudo dodelili drugi i “veličanstvene” istorije koju sami sebi priređujemo tako zdušno i prilično naivno svakih nekoliko decenija. Noseća metafora romana morala je, dakle, biti razapeta između ove dve krajnosti, a zapravo iznad procepa u kojem se nalazimo i poslednjih godina. Procepa koji je po dubini veoma sličan i prethodnim našim stradanjima, kao da uvek, iznova i iznova, zaboravljamo koliko nas gine prilikom takvog, strmoglavog pada.

U romanu sa osnovnom pričom o opsadi Žiče s kraja XIII veka prepliće se priča o opsadi i padu Konstantinopolja u vreme Četvrtog krstaškog pohoda i priča o opsadi nevolje u ovom vremenu. Šta je to zajedničko u ovim opsadama, vekovima udaljenim?
- Zahvatajući vremenski i prostorno udaljene priče, roman je zamišljen kao presek nekoliko koncentričnih obruča od hiljada obruča što nas opasuju. Onih dalekih obruča, kojih se slabo sećamo, pa ih čak i ne osećamo, jer su odavno urasli u meso, postali gradivo pojedinca, nacije ili civilizacije. I onih bližih, koje proglašavamo naročitim ukrasom, jer nam je valjda tako lakše da ih trpimo, da opravdamo toliku sopstvenu ili tuđu krv.

U ovom vašem romanu dominira borba između dobra i zla, između nebeskog i zemaljskog. Gde to Srbi najčešće “padaju”?
- Upravo tamo gde su spremni da olako zaborave rođene vrednosti i tamo gde su spremni da u zbiru nesrećne sudbine ne prepoznaju lični žalosni ulog.

Uočljiva je, takođe, i borba između istorije i pripovedanja. Vi se opredeljujete za - pripovedanje!
- To su dva procesa. Istorija je ona koja sažima ljudske sudbine. Globalno gledano, čitava razdoblja čovečanstva već ne zahvataju više od nekoliko redova, u boljem slučaju nekoliko stranica. Pred navalom novih činjenica, za one stare navodno nema mesta, te se one sele u napomene ili sasvim iščezavaju iz pomena. Opširnije studije o pojedinim pitanjima različitih epoha postaju predmet interesovanja gotovo zanemarljivog broja pojedinaca. Većina nas ima sasvim oskudne podatke o iskustvima prethodnih generacija, a mnogi kao da i ne razaznaju dalje od upravo dovršenog i onog narednog obroka. Naravno, ovakvo stanje uvećava mogućnost manipulacije, jer je svedoka “volšebnog” nestajanja fakata ili njihovog naizmeničnog preokretanja u korist nečijeg vlastoljublja - sve manje.
Opet, pripovedanje je osnova sasvim obrnutog procesa. Svaki roman i kratka priča, svejedno, još čuvaju makar nešto sećanja ili osećanja. A zahvaljujući tome što je književnost u suštini postala zastarela delatnost, ona kojom pojedinac gotovo intimno nešto saopštava pojedincu, radi se o relativno pouzdanom načinu, u dobroj meri skrajnutom od već spominjanih manipulacija.

Da li je to razlog što ste “Opsadu” postavili u obliku levka ili gornje polovine peščanog sata, gde su poglavlja sve kraća, jer je pred navalom istorije sve manje priče?
- To je svakako jedan od razloga. “Opsada” je jedna moguća ilustracija suštine stanja u kojem smo se posle toliko stoleća napredovanja obreli. Naime, na nivou romana, posle svakakvog, a već prema mojim mogućnostima krajnje suprotstavljenog početnog obilja, priča se svija i dospeva se do svedenih istoriografskih činjenica, slavoljubivih žitija vlastodržaca i suvih novinskih članaka. Nadam se da čitalac može da nasluti da je to obilje bilo deo njega, ujedno da je on deo tog obilja. I nadam se da onaj čitalac na kraju romana, a radi opominjućeg poređenja, oseća koliko je strašna njegova trenutna sudbina - gde je on tek puki delić jedne rečenice istorije, zanemarljivi deo nečije slavoljubive hagiografije, anonimni deo novinskog izveštaja.

Osim što sa pripovedanja razgrćete prašinu, vi i rečima dajete neku izgubljenu snagu.
- Osnovna metafora romana morala je da se odrazi i na mikroplanu, u leksici. Birana leksika nije imala za zadatak da samo pridržava kulise epoha, da rekonstruiše srednjovekovni nivo priče ili da što ubedljivije reprezentuje pojedine likove. Ona je morala ravnopravno da “nosi” deo narečene metafore. Jer, entropija o kojoj je do sada bilo govora - najčešće i otpočinje na nivou jezika. Ne samo tako što pojedine reči sasvim iščezavaju ili ostaju da čame omeđene koricama rečnika, već i zato što reči sve ređe podrazumevaju i svoja osnovna značenja.

Primetno je da puno ulažete u ono što pišete - vidi se i po tome što knjigu pišete po nekoliko godina. Rečima (često onim skrajnutim iz upotrebe, pa još poetski intoniranim) i temom šetate se kroz vekove, od daleke prošlosti do sadašnjosti. Koliko vam je za to, osim strpljenja i mašte, potrebno i istorijske građe?
- Verujem da su strpljenje i mašta od presudnog značaja. Ako ima dovoljno strpljenja, biće pronađena i istorijska građa koja zadovoljava zahteve mašte. Uostalom, svi smo svedoci, za takvom građom i ne treba tragati naročito daleko. Problem nastaje kada građa svojom fantastikom prevazilazi najsmeliju fikciju.

Da li zbog toga forsirate fantastiku?
- Baš zato. Stvarnost postaje do te mere nemilosrdno neverovatna da mi se čini kako je neophodna sve veća količina mašte da bi se takva stvarnost “razblažila”, da bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža.

Da li ste vi tradicionalista, modernista ili postmodernista? Koji način pripovedanja vam je najbliži?
- Najbliži mi je onaj način uz čiju pomoć mogu dobro da ispripovedam dobru priču. Preciznija određenja, ipak, prepuštam kritičarima.

Šta vam je glavni cilj u tome što u svojim delima često spajate daleku prošlost i sadašnjost: da pokažete duhovnu ili sudbinsku nit Srba, ili i jedno i drugo?
- Verujem da je na piscima (na onima koji se bave umetnošću) da zakrpe, a neki put i samo da ulepšaju, ona zinula, silom poderana, vremenom umoljčana, prečestom upotrebom prosenjena ili, jednostavno, ona nelepa mesta svog i tuđih života. Verujem da bismo se, da nije tog truda, svi mi mrzli i živeli daleko sirotijim životima. Naravno, od pobuda, umeća, prilježnosti i osećaja za meru zavisi hoće li vredeti jedna takva popravka. Niti koje spominjete su od naročitog, osetljivog prediva. Mogu se lako smrsiti, mogu se i prekomerno, neodgovorno zatezati, sve do pucanja, mogu se i nadomestiti lažnim, neodgovarajućim vlaknima. Meni preostaje da se nadam da uspešno izbegavam sve ove zamke, a koristeći prošlo i buduće - makar sužavam nedostatke sadanjega.

Hoćete reći da se istovremeno mora pažljivo i odmereno motriti i na prošlo, i na sadašnje i na buduće vreme?
- Tačno tako. Ili, da ostanem dosledan prethodnoj metafori - svako odstupanje samo znači da neko ili ne zna šta radi, da mu umeće nije doraslo veličini htenja kojeg se latio; ili znači da zarad interesa silom spaja odviše udaljene krajeve, ne mareći za kratkotrajnost svog poduhvata; ili znači da koristi nakazne, veštačke niti, ne bi li pobrao trenutne hvale za svoje navodne zasluge.

Znači, baš onako kako su u “Opsadi”, po zavetu Svetog Save, jednako važna sva četiri prozora na crkvi Sv. Spasa, četiri prozora koji gledaju u prošlo, u buduće i dva sadašnja vremena (na blizinu i daljinu)?
- Bez obzira na to što su navedeni prozori “apokrifni”, čini mi se da je važno nadati se da vremena postoje. Ne onakva kakvim ih vidimo kada zurimo u samo jedno od njih, slepi za sva druga. Ne onakva, kakvim se tvrdoglavo okrećemo čas ka “obećavajućem” budućem, čas ka “slavnom” prošlom, a zapravo sedimo u mraku, ne razaznajući prst pred okom. Ne onakva, kakva nam nude trenutne, šarene, a odista samo vrtoglavo smenjujuće, prevrtljive slike, u okvirima naših ili stranih televizora. Već onakva kakva to i jesu od časa kada smo vidike vremena, i odraz ovoga sveta, razbili u milione ulomaka. Tek tada, a i onda samo ako saberemo po nekoliko krhotina, možemo da imamo ikakvo videlo. Tek tada možemo da očekujemo - da će nas, neko, nekada, videti da nešto i gledamo.



Autor: JOVAN JANJIĆ








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:33

Anatomika III
Koliko ljudi toliko ljudi poseduje po nekoliko vrsta lica, pri čemu se ono pravo bez problema da utvrditi, kao što se u tanjiru čorbe lako i odmah razazna komad mesa.
Prepoznavanje se vrši običnim posmatranjem očiju. Naime, ono što je u očima nastanjeno, ne može se prognati ni na jedan način. Ako su u očima vukovi, nema mogućnosti da se oni zamene pticama prhtalicama, kao ni zmije zečevima, jaganjci morskim psima ili lisice školjkama.
Konačnu neizmenjivost, pored očiju, imaju i stidni delovi, ruke, trbuh, gotovo uvek i noge. Pobrojano čovek ne može menjati, dajući sebi izgled koji realno nema.
Ovime bi broj metarmofoza bio ispisiv međ korice omanje beležnice, da nije nepreglednog niza usta koja ljudi po potrebi menjaju i tako ne samo da veoma mrse postupak, već i opasno ugrožavaju krajnji rezultat razotkrivanja ličnosti. Izgled tih usana u obliku slatko jestivih ili otrovnih gljiva, naivnih ljubičica, melanholične paprati, pohlepnih muholovki, otužnih morskih travuljina ili ljupkih đurđevaka-razume se nije od značaja.
Nevolju, i Gordijev čvor ljudske ličnosti, čine reči, pa je bolje ne uzimati ih zdravo za gotovo, već obrise istine potražiti u već spominjanim očima.

Goran Petrović

Pre poljubaca obavezno proveriti status alergija kako biste uspešno razvezali Gordijev čvor.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pet 23 Sep - 16:30

SITNIČARENJE  

Recenzija romana Sitničarnica 'Kod srećne ruke', Gorana Petrovića.

U posljednjih desetak godina, NIN-ova nagrada za roman godine je postala nešto kao: Nobelova nagrada za književnost među Srbima.
 
Pisci koji su je dobijali, postajali su znatno zanimljiviji široj javnosti, i s tim, dobijali inekciju finansija i slave. To je još uvijek dovoljno da termin pisac, i njegovi sinonimi, ne budu i zvanično zavedeni u psihološke priručnike, kao oznaka za osobe sa poremećajem u ponašanju. Štetnog uticaja na društvo, posebno na mlađe naraštaje.
 
Ovaj put, za najbolji roman 2000. godine proglašen je Sitničarnica Kod srećne ruke, Gorana Petrovića. Odlukom većine glasova nagradu je dobio četrdesetogodišnji pisac iz Kraljeva, dosada objavljenih dva romana: Atlas opisan nebom (1993, 1998.) i Opsada crkve Sv. Spasa (1997, 1999.); i dvije prozne zbirke: Saveti za lakši život (1989.) i Ostrvo i okolne priče (1996, 1999.).
 
FANTASTIČNI ROMAN O ČITANJU
 
Ocjenjivati Sitničarnicu, znači ocjenjivati čitavu jednu koncepciju uređenja svijeta. Vladajuću u uskim krugovima književnog Beograda, kao jedinom i najvećem tržištu beletristike na srpskom kulturnom području. Ovo djelo u njemu ima jasno demonstriranu vrijednost, ali opasnost za širi sloj leži u pomalo pretjeranoj hermetičnosti i već nazirućoj formulativnosti.
 
Najprostije rečeno, ovo je fantastični roman o čitanju. Osnovni postupak pri davanju začudnosti je izmještena običajnost, karakteristična za sva djela čiste fantastike. Izmještenu ulogu ima moć samog čitanja. Temelj djela je u terminu potpuno čitanje, odnosno mogućnosti da se dve osobe koje takvu vještinu posjeduju, ukoliko istovremeno čitaju neki tekst, sretnu u samom štivu. Nezavisno od mjesta boravka.
 
Roman je organizovan u osam dijelova i šezdesetdevet poglavlja. Dijelovi se nazivaju čitanjima i u svim autor koristi tehniku sveznalog pripovjedača. Izuzev u sedmom, kada jedan od junaka, Stevan Pokimica, pripovjeda u prvom licu. Numeracija poglavlja je izvršena sljedstveno, od početka djela, bez obzira na "čitanja".
 
POTPUNO ČITANJE
 
Radnja je smještena u Beograd 20. vijeka, počinjući i završavajući u njegovim posljednjim godinama, te bi se stoga struktura romana dala posmatrati kao prstenasta.
 
Siromašni student Adam Lozanić, zaposlen kao lektor u trivijalnom turističkom časopisu, dobija posao ispravke knjige iz 1936. Kroz njegov rad se dalje razotkriva sudbina pisca Anastasa Branice, i drugih ljudi okupljenih oko njegovog djela.
 
Naime, na neobičan način ovladavši potpunim čitanjem, Branica sav uranja u svijet slova, lutajući njegovim prostranstvima. Tu se zaljubljuje u mladu Francuskinju, koja nije kadra da ga pozna u stvarnom svijetu, i udaje se za drugoga. Razočaran, od pisama upućenih njoj, on čini roman koji se sastoji isključivo od opisa kuće i prirode u parku ispred nje. Bez ikakve radnje ili likova.
 
Moja zadužbina A. Branice, postaje literarni ljetnjikovac za osobe vješte naročitom načinu čitanja. Nesrećnik je potpuno osiromašio, pišući i tiskajući djelo u 500 primjeraka, te nekoliko dana po njegovom izlasku skače u Dunav, i davi se.
 
Petrović daje viđenje sudbine čovječanstva, nalazeći čitav niz događaja objašnjenih ili doživljenih potpunim čitanjem. Čitanje postaje ritual oko kojeg se vrti Zemlja.
 
Sigurno da je nadahnuće i komunikaciju sa čitaocem autor pronašao u, za većinu doživljenom, čitalačkom iskustvu. Zajedničkom, do krvožednosti nestrpljivom čitanju netom kupljenog stripa. Zbijene glave sa rođakom ili prijateljem istih godina, uz neprestanu ljutnju što neko čita brže ili sporije. Ili u onom samopitanju: Da li neko na drugom kraju svijeta u, isto vrijeme, čita neki od klasika određen nam za lektiru?
 
Mada se Petrović nije sjetio i to ubaciti u motivaciju potpunog čitanja, vrlo vješto (pošto je riječ o zrelom i nadarenom pripovjedaču) ističe osobine čitanja kao takvog. Dajući mu novo značenje i ulogu. Sračunato miješa postupke i događaje u stvarnom, i čitalačkom svijetu, proizvodeći u prvih nekoliko prelaza izuzetan efekat. Neobjašnjavanim, oksimoronskim rečenicama kao: Iako je čitao u poluležećem položaju, činilo mu se da je već dobro podbio tabane...
 
Kada Lozanić dodaje interpunkciju ili ispravlja i briše riječi u stvarnosti, on u tekstu radi konkretan posao: čupa biljke, paja prašinu ili kleše statue. Jedan od uspjelijih zahvata je i upotreba administrativnog oblika Slav. Veličković. U više navrata, za imenovanje bolesno proračunatog i kancelarijski zategnutog advokata, Anastasovog očuha, da bi se što tekstološkije istakla njegova suha priroda. To pogotovo ide u korak sa osnovnim nadahnućem djela. Dakle, plus.
 
No, ukoliko i prihvatimo fantastični elemenat čitanja za stvarnost koja omogućuje djelo, Sitničarnica je ipak jedan neformiran, logički nestabilan svijet. U njoj postoji niz protivurječnosti, odsustvovanjem poštovanja sopstvenih pravila, koja se vitopere za potrebe piščevog činjenja radnje. Odsustvo unutrašnje logike samog djela, pomalo tjera u paranoičnost, i ubija tečnost čitanja.
 
Završava se otkrivanjem moći stvaranja u apsolventu Lozaniću, koji dopisuje svoje i ime djevojke mu u knjigu, odlazeći zauvjek u literaturu; iza linije horizonta. I ovo je ono što je u ovom djelu dobro.
 
A IMA I LOŠEG...
 
Dobre osobine i kvalitetna zamisao ovog djela, grubo su nagnječeni osobinama, koje su dio folklora beogradskog kruga. Ovdje neprecizno imenovane poetike.
 
Svi ti pisci su fetišistički naklonjeni povezima od safijana, pidžamama od zenane, grindercajt krevetima, pergolama sa kasnim ružama i provincijskim altdojč toaletnim stolićima... Artefaktima virtualnog plemstva leukemične krvi, koji među Srbima ne obitavaju više od pola vijeka.
 
Možda baš zbog nagle, a 1948. rikošetirane izmjene društvenog poretka, pisci tvrdog, i nešto mekšeg komunizma iz Beograda, sladostrasno su pisali o posrnulim plemićima i buržujima. Njihovom namještaju, posuđu, priboru i knjigama.
 
Svaka stvar mora imati dodatni opis gustine materije. Košulja mora znati da je flanelska, servis da je kobaltni, inače ne bi mogli biti svjesni svoje feudalne težine. Tu je Goran Petrović dosadni odjek Medakovićevih, Selenićevih, Kišovih i Pavićevih; izvještačenih i napadnih naklonosti ka prašnjavom pokućstvu.
 
Knjiga se trudi da odiše mirisom ižutjele hartije, i privlači (ne odbija!) gnijezdima knjiških moljaca i vaši; osućenih da im odjevni inventar budu cvikeri, lulica i naklobučen šešir. Poznatih i kao prevaziđeni pisci.
 
Nezaobilazno ukošena, stoji piščeva želja da načini romansiranu istorijografiju Beograda, trpajući podatke takvim obimom i učestalošću, kao da mu je žao odreći se bilo čega što je skupljao za građu. Na mahove djeluje, kao da čitate katalog u antikvarnici ili odlomak iz istorijskog seminara.
 
KRUG DVOJKE

Možda i nije vrijedno spominjati da, sudeći po piscima ovog tipa, Srbi nemaju nijedan grad do Beograda. Radnja većine romana se smješta u prestonicu, tako da su Slavija ili Terazije postale prebukirane književnim junacima. Negodujući se sudaraju i pokušavaju odraditi svoju priču.
 
Ti likovi su u Sitničarnici motivisani su skoro isključivo ljubavlju, pretežno nesrećnom, jedva čekajući da im se desi nešto loše, pa da se odaju melanholiji koja je bitnija od života. Petrović obilato koristi i izlete u strane jezike, prizivajući alhemiju novcem ovjenčanih kultura sa Zapada. Simptomatično, latinski, engleski i francuski bilježi njihovom izvornom grafijom; dok je, primjerice za ruski, dovoljna i srpska ćirilica. On, takođe, mora u radnju uvesti pripadnike drugih nacija, kako bi svojoj dao bar zrnce bitnosti, ili je ošinuo reskim poređenjem. Što je sve već toliko dosadno, da nije vrijedno nastavka obrade. Iz jednog vrlo konkretnog razloga.
 
Najneuvjerljiviji od svega je njegov opis sadašnjice, u kojem se odigrava veći dio romana. Ne upinje se da objasni marku i materijal odjevnih predmeta današnjice, kao što to zdušno čini sa prošlošću. Apsolvent Filološkog fakulteta, Lozanić, potpuno je idealizovana slika. Prosječan student Filološkog, u proteklim godinama je ponajviše učestvovao na demonstracijama za rušenje režima. Zbog silnih bezuslovnih upisa, najčešće nema pojma o srpskom jeziku; ali ukoliko nije liječio hendikep nadarenosi za književnojezička pitanja, on ubjeđuje svoje nacionalno infantilne profesore u činjenicu da Hrvati pričaju srpskim jezikom. Zamara se i pitanjima da Matica srpska nikada neće izdati preostale tomove rječnika (makar bio i srpskohrvatski) i da Lozanić lektoriše po samo jednom, od nekoliko srpskih pravopisa.
 
ČITAJU LI ZAPADNI SRBI?
 
Odsustvo osjećaja za današnjicu se proteže i na zapadne Srbe, koji, što se Srbije tiče, i u literarnom svijetu mogu biti samo izbjeglice. Za razliku od pisaca drugih naroda, ovima su protekli ratovi izvan Srbije samo ritam sekcija, koja u dalekim odjecima čini podlogu za egzotičniju radnju u Beogradu. Ako se nekad prevede, pa je neki stranac i kupi...
 
Čitanje u djelu vrši funkciju droge, opijata koji ljude odvodi iz nesnošljive stvarnosti. Pri tom, Petrović zaboravlja da uništenjem srednjeg staleža, ljudi danas pribjegavaju više stvarnim drogama. Ukoliko im umjetničko djelo posluži za navedenu svrhu, ono je najprije: tv-serija, vokalno-instrumentalna kompozicija i film; a među vrstom ljudi nalik njegovom Lozaniću, videoigre na umreženim računarima.
 
Čitanje je danas stvar samo ljudi profesionalno opredjeljenih, intelektualno žednih, i krezubih baba koje ne surfuju po internetu.
 
I pored zanimljive ideje, ovu knjigu bi mogli pozdraviti samo kao najprikladniji spomenik proteklom vijeku književnosti u Beogradu. Kao granični kamen, za razvoj novog književnog pogleda. U svakom slučaju, nakon Arsenijevića i Erenrajh-Ostojića, ovo je ipak, na neki način, povratak vjere u kritički aparat žirija NIN-ove nagrade.
 
Enciklopedijski autističnu dubinu ove fikcije, trebalo bi shvatiti kao pokušaj Gorana Petrovića, da poput svog junaka Anastasa Branice, načini nestvarni, idealni svijet, kao svoj grafemski azil da u njemu obitava.
 
To što se neki od nas u njemu ne osjećaju domaće, to je naš problem.

Dani(j)el Simić | maj, 2001. | Frontal










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pet 23 Sep - 16:31

MALO I VELIKO  

Neznatno je zrno peska. Ali, kada se zrno na žalu nalazi, gde čovek može da se podseti kako je to biti dete, ono najednom veliko postaje. Čini se da čitava građevina života ni za tren ne bi mogla da opstane ― ako bi more baš to zrnce detinjstva ispralo iz našeg sećanja.
 
Mala je, sićušna, i semenka žalfije, majorana, nane ili lavande. Ali, kada se ovaj zametak života u struk razvije, a taj stručak u miris koji se ne zaboravlja, onda i najmanja semenka znatna postaje.
 
Ne, nije mnogo veći ni naprstak. Tačnije rečeno, neugledan je. Ali, kada zamislimo da u njega staje jagodica prsta vezilje, one žene što koncem šara jastučnicu za prvu bračnu noć, porubljuje peškir za krštenje ili upliće slova na zavetnoj plaštanici, onda i taj običan naprstak postaje veoma veliki.
 
Moralo bi da se pažljivo razmerava i dugo računa da li je medaljon uopšte veći od naprstka. U svakom slučaju, i medaljon je naoko mali. Ali, kada je u njemu zatvorena sličica voljene osobe, pa čak i kada je prazan, medaljon može da bude ogroman, jer u njega staje nečija ljubav ili nečije odsustvo ljubavi. A tu punoću ili prazninu nije moguće sabrati, ma koliko pažljivo, uzduž i popreko merili, pa računali.
 
Nema sumnje, mastionica jeste nešto veća od medaljona, mada i nju svrstavamo u male stvari. Ipak, kada imamo na umu koliko se od jedne navršene mastionice može napisati reči i šta te reči mogu drugome značiti, onda možemo reći da se i u najmanjoj mastionici mreška čitav svemir, samo ga u pesmu ili u priču valja uobličiti.
 
Zastrug može biti i veći i manji. U onaj manji staje osrednja udlanica, u onaj veći tek nekoliko šaka soli. Opet, bio on manji ili veći, zastrug je mali. Ali, kada nemamo soli ni za prstohvat, kada nemamo i sve drugo što so podrazumeva, tada vidimo koliko je i najmanji zastrug zapravo bio veliki.

Kraj zastruga obično stoji tanjir. Još ako je zajednički, taj tanjir je uvek mali. Međutim, od zajedničkog tanjira teško da ijedan drugi sud može biti veći. U njemu je sadržano sve što nam treba, samo je neophodno znati da postoji ona tačka gde se glad i sitost dodiruju. Nema mnogo većih stvari na svetu od pronalaženja ove mere: znati koliko je dovoljno, znati sa drugim podeliti... Zato je i najmanji zajednički tanjir veoma, veoma veliki.
 
Na sofri, na trpezi, na stolu, može biti i mnogo kuhinjske soli i mnogo tanjira i mnogo zdela i mnogo činija, i svakovrsnih đakonija tu i tamo raspoređenih, pa opet, svaki takav sto je tužno pust ako za njim nije mnoštvo ukućana. I najmanji sto je velik kada za njega sednu i baka i deda, i roditelji kojima su ovi prvi bili roditelji, i mladi koji su nekima unuci, a nekome sinovi i kćeri. U tome je veličina sofre, trpeze ili stola. U tome da jedni drugima dodajemo tanjire, zdele i činije, da jedni druge ponudimo, ne mareći koliko će za nas same da ostane.
 
Ni škrinja, koja se negde zove sanduk, pa ni ormar, onaj dvokrilni, nisu stvari baš prevelike. Postoji onaj čas, postoji onaj tren, kada tamo ni šivaća igla više ne može da stane. I tada smo skloni da govorimo kako su nam i ove stvari male, nedovoljne. Ali, kada bi se setili da su tamo i delovi devojačke spreme, i fotografije, i ordenje, i tapije, kada bismo se setili i razabrali značenje svakog od tih davnih predmeta, znali bismo koliko su sve škrinje i svi ormari veliki, preveliki.
 
Vremenom, u kućama se nakupi previše stvari. Neke od njih koristimo svakog dana, na svrhu nekih smo potpuno zaboravili. Kuća može da bude mala i može da bude tesna, ali sve dok neko drugi u nju dolazi, sve dok ima onih koji bi rado njen prag prekoračili i najmanja kuća je velika kao kraljevska palata, kao carski dvori.
 
A tek lađa? Gledaš je u onolikom moru. Čini ti se malešnom. Pitaš se, kako li uopšte opstojava na silnoj pučini? Pitaš se i pitaš, pa se onda dosetiš da je lađa samo spolja takva. Iznutra je mnogo veća, jer nečiju radoznalost i želju za saznanjem prevozi, jer se lađama razmenjuju ljudska dobra, jer se u svakom brodskom spremištu krije makar jedna, slučajno zapala koštica, koja će hiljadama kilometara dalje, stotinama vekova dalje, desetinama generacija dalje, sasvim sigurno negde daleko ― da se primi, da se razvije u drvo, možda i u šumu, koja pruža hlad veći od najveće lađe koja je ikada igde sagrađena.

Šta reći za hram? Možeš jednu keliju, jednu sabornu crkvu, jednu katedralu, jednu bogomolju, kako se već gde različito zove, možeš jednu takvu građevinu i do neba da uzvisiš, može ona biti takva da u nju na jedvite jade jedan čovek stupi ili može biti takva da čitav grad olako okupi, pa opet je svaka veća iznutra nego spolja. Unutra, i u najmanjoj bogomolji, možeš da osetiš koliki si, neznatan, koliko bi trebalo da budeš manje uzoholjen. U tome je veličina jedne crkve, ne u razmerama, ne u dužini glavnog broda, širini kupole ili dokle zvonik može da domaši.
 
O trgu ― kratko. Veliki trg nije velik po tome koliko ljudi može da se mimoiđe i da se pri tome ne dodirne; veliki trg nije velik ako čovek pored čoveka može samo ćutke da prođe. I mali i veliki trg je zaista velik ― ako ima ljudi koji će na njemu da zastanu, da nazovu makar "dobar dan" ili da pitaju za zdravlje onoga ko im u susret dolazi.
 
Pa, samim tim je jasno, ni grad nije naročito velik ako ima puno velikih trgova. Grad je velik ako ima i one veoma uske ulice u kojima će prolaznik da propusti i sugrađanina i stranca. Ponavljam, u kojima će da propusti i sugrađanina i stranca, a ne samo prvog ili drugog.
 
Dabogme, o veličini jedne zemlje može da se sudi samo po njenim ljudima. Ljudskost daje dimenziju svemu, bez ljudskosti je svaka druga mera, pa neka je i najmanja i najveća, tek puka merna jedinica.

I tako, na svetu ima mnogo stvari koje se čine malim, a u suštini su velike, kao što ima i onih koje bi da nam se prikažu velikim, ali od malog baš ničim nisu odmakle. Kakav je odnos nije lako dokučiti. I ništa od ovog ne bih večeras ni pokušavao, da ne postoji nešto što svojom veličinom prevazilazi neznatnost kakvom nam se čini... Sve što sam nabrojao i mnogo toga više staje samo u knjigu. Knjiga je najmanja, a najveća stvar na svetu.

Ovim rečima otvaram Sajam knjiga u Herceg-Novom. U knjigama potražite zemlju i grad, trg i hram, lađu i kuću, škrinju i trpezu, zajednički tanjir i prstohvat soli, mastionicu i medaljon, naprstak i semenku bilja. U knjigama potražite zrno peska. Da bi čovek bio veći – manje se ne može učiniti.
 
U Herceg-Novom, 21. jula 2006. 
Objavljeno u časopisu za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo", broj 10, decembar, 2006.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pet 23 Sep - 16:32

KAZIVANJE NA RIVERU  

Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika. 

Sa književnim imenom: Goran Petrović sreo sam se prvi put 2000. godine u prvom broju Itake (verovatno i jedinom), književnog časopisa Gojka Tešića. Goran Petrović ― novo ime na književnom nebu Srbije. Ime obično, a prezime još običnije (posle Jovanovića najčešće kod Srba). I fotografija preko cele stranice časopisa: blage lirsko-misaone crte lica i pronicljivi otvori duše. Ono što je pisalo u Itaci o njegovim knjigama obećavalo je dobrog pisca. Odmah sam ga uvrstio u spisak knjiga o kojima ćemo govoriti u Klubu čitalaca Srbika za 2001. Govorio sam veoma pohvalno o njegovom romanu Sitničarnica Kod srećne ruke a već naredne godine pisao sam o njegovoj zbirci pripovedaka Bližnji u torontskim Nezavsinim novinama. Uvrstio sam taj esej u knjigu Kazivanja u Srbici koju je izdalo Udruženje književnika Srbije 2005. godine. 

Večeras ću govoriti o književnom imenu Goran Petrović, fenomenološki, bez pojedinačnih analiza njegovih dela. Govoriću o njegovom stvaralačkom portretu, u kontekstu zvezda i zvezda padalica savremene srpske postmoderne književnosti. 

Goran Petrović je tvorac novog oblikovnog postupka u srpskoj književnosti, koja ne oskudeva u njima, bar od Rastka Petrovića naovamo. Ti Petrovići premrežiše srpsko književno nebo uzduž i popreko vrednim delima i interesantnim književnim postupcima da im, ni do dana današnjeg, ne možemo precizno odrediti književni rod (Gorski vijenac P. P. Njegoša), svojim otkrovenjima pretekoše i inoviraše sve što se u umetnosti stvaralo u međuratnoj Srbiji i Jugoslaviji (Rastko Petrović), a i danas nas učitavaju iz epohe u epohu, iz veka u vek, iz dela u delo (Goran Petrović). Taj novi oblikovni postupak Gorana Petrovića uslovno ćemo nazvati učitavanje, mada je on samo postmodernistička varijanta klasičnog putovanja kroz vreme. 

Poslednji Petrović je posebno zanimljiva pojava u vremenu velikih pošasti koje vršljaju Srbijom, u vremenu bombarderskog kađenja Srbije demokratijom, lažima, ucenama, otimanjem čitavih pokrajina i odricanja Srba samih od sebe, presvlačenja ideologije komunizma u ideologiju demokratizma, evroamerikanizma i globalizma, u varijanti srpskog politikanstva i postmodernističkog flerta sa nastupajućom novim totalitarizmom, zvanim novi svetski poredak. Tri barda ranog postmodernističkog talasa, koji je zapljusnuo razarajuću minulu Jugoslaviju i sukscesivno kastriranu Srbiju u potonjoj četvrti 20. veka, postali su klasici još za života: Danilo Kiš, Borislav Pekić i Milorad Pavić. Ovde treba istaći da oni sebe nikada nisu smatrali postmodernistima. Oni su osenčili čitave generacije mlađih srpskih pisaca koji će se zakloniti njihovom kabanicom i deklarisati kao postmodernisti. I kao sve oponašajuće za dve-tri decenije protandrkaće utrinom srpske književnosti i ovaj zamozvani talas "postmoderne". Neće proći ni pola veka, a ta bezimena bratija izgubiće svaki sjaj kao svaka bižuterija i betonerija. Već danas vidiomo kako se samo još "dva junoša" postkiševsnko-pekićevsko-pavićevska (ali originalna!) čvrsto drže u "postmodernističkom sedlu" književnosti Srbije: Svetislav Basara i Goran Petrović. Oba su čvrsto vezana za tlo na kome su nikli i za ljude sa kojima su rasli i stasavali u pisce. Oba su pisci sa vizijom koju pronose iznad stvarnosti i vremena i prostora i ostvaruju vredna književna dela. Basara je za svojom vizijom gazio kroz jugoslovensku i srpskus tvarnost rableovsko-servantesovski, zaogrnut u plašt ludog Šekspirovog princa ili u anahronu odoru Servantesovog viteza, ništa manje ludog (posmatrano dioptrijom bezličnog čoveka-gmizavca stvarnosti). A Petrović sa svojom vizijom jezdi marljivošću kustosa-hroničara savremenog doba. Sabira događaje, vremena i civilizacije koji su se izvršili i vrše nad Srbijom ― zemljom i narodom ― i gradi fantazmagoričnu priču-metaforu. One bezimene betonirce i bižuterce, koji ga stalno prozivaju i napadaju na svojim književnim večerima, u svojim beton-podliscima, s indignacijom mimoilazi ne hajući za njihovu dreku za koju im snagu daje NATO, a velike tiraže obezbeđuju kvislinške fondacije, nevladine organizacije i "demokratski odbori za ljudska prava" u Srbiji. 

I Goran Petrović je moderan i "postmoderan" bar koliko i Kiš, Pekić i Pavić, ali sav u ritmu i zvuku "materinske melodije" srpskog jezika i pisma (kako je govorio Momčilo Nastasijević). Arhetipskim slikama i metafizičkim slojevima svoje proze (često posredstvom arhitektonskih, slikarskih, muzejskih i bibliotečkih eksponata srpske umetnosti) dotiče se istorijske stvarnosne Srbije kojoj stvaralački pristupa, s vizijom "jačom od same stvarnosti", proučava sve njene sfere i stvara umetnost, "kreacijom protiv zla", matričeći sve slojeve prošlosti, sadašnjosti i budućnosti svoje zemlje, naroda i kulture, dijahrono i sinhrono, svodeći njihova značenja na univerzalne metafore i simbole. 

Dok Kišovom prozom svoju svetost i ukletost pronose Panonijom sve sami Jevreji; kod Pekića, kroz balkanski grčko-tursko-srpsko-bugarsko-arnautsko-cincarski konglomerat, svoje dukate, zalivene medom u ćupovima, Cincari na mazgama prnose kroz rizičnu Srbiju, a svoje totalitarne ideologije tursko-azjatsko sejmeni i feudalne dahije, nemačko-austrougarski i italijanski imperijalisti i fašisti (s lokalnim varijantama ustaša, handžar-divizija i balista), rusko-jugoslovenski komunisti i anglo-saksonski kolonijalisti i "globalisti" (iz veka u vek satirući Srbiju); kod Pavića su to sve same metafore i simboli koje "slika blago čajem" na nebu Srbije, o izumrlom azijskom narodu Hazara i panonjskoj građanskoj klasi 18. i 19. veka; dotle su, kod Gorana Petrovića, akteri Srbi iz svih vremena i civilizacija: Žiča, Nemanjići Dragutin i Milutin pred opsadom Bugara i Kumana, ali i pod NATO bombama (Opsada crkve Sv. Spasa); o "smreloj vatri" u srpskim bibliotekama i sitničarnicama, o "svesnosti drugih čitalaca", o "snevoljnom božjem drvcetu", o povezu knjige "od sofijana", "umiljatom mirisu devojaka", "poroznim zidovima", o tome "ima li sličnosti između biblioteke i botaničke bašte", "kako se vraća sjaj uspomenama", "šta se vidi u očima pažljivog čitaoca", o pitanju: "čemu rezept, anko nešto ne možeš da dometneš po svom ukusu?"... (Sitničarnica Kod srećne ruke). 

Sve je to Petrović porinuo u melanholičnuironiju, nikada jetku, ali ništa manje bolnu, zamotao u fantazmagoričnu imaginaciju koja se kodifikuje sve samim metaforama i simbolima. Simbolima je prepuna sva postmodernistička proza. Čak su i čitave knjige složeni simvoli: Kišov Peščanik, Pekićevo Besnilo, Pavićev Hazarski rečnik, Basarino Srce zemlje, Petrovićeva Opsada Crkve Sv. Spasa... U samom jezgru tih složenih simbola su Srbi i Srbija (sem kod Kiša), ali su samo kod Petrovića vođeni i prizvani ekstazom i tragom "materinske melodije". Ta melodija se gradi izvornom leksikom, srpskom spregom reči i rečenica, jezičkom slikom pa i u najsloženijim simbolima. Iako mozaična, fantazmagorična, originalna je srpska melodija Petrovićeve proze, u svim slojevima jezika: fonetskom. fonološkom, morfološkom, sintaksičkom i stilističkom. Istovremeno je to i žitijna, i renesansna, i barkona, i realistička, posebno romantičarska i moderna ― postromantičarska i postmodernistička. Da zaključimo prvim pasusom samog autora Sitničarnice Kod srećne ruke: "Bila je to rečenica na srpskom. Kao i druga, uostalom. Slovoslagana ručno. Štampana ćiriličnim pismom... papir je mestimice žuteo od svuda zalazećeg vremena..." Ili rečenicama poslednjeg pasusa Opsade Crkve Sv. Spasa: "Otac Gerasim se prekrstio. Divna je dečačića predala kumu Isidoru. Sveštenik otpoče službu: ― Blagoslovoeno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha..." 

Nisu li te rečenice i melodije istovremeno starolsovenske i svetosavske iz srednjeg veka (srpske recenzije), dositejevsko-prosvetiteljske 18. veka, ali i vukovske narodne melodije kojima se pričalo i pevalo po izbama, kolibama i nebrojenim zbegovima srpskog naroda kroz 19. i 20. vek, a u funkciji modernog i postmodernog štiva? 

Tom melodijom su dosanjane i nežno istepane najsloženije slike zatiranja čitavih građanskih klasa i fantazmagorično preživljavanje njihovih opojedinačnih, obezličenih predstavnika u totalitarnim ideološkim društvima (Sitničarnica Kod srećne ruke), razranja milenijumskih tvrdih srpskih manastira i Božje čeljadi u njima od strane svevremenih, suviše stvarnih divljih hordi Balkana i Velikog Sveta "evro-atlantskih asocijacija" (Opsada Crkve Sv. Spasa). Za prvu navedenu prozu našao je savršeno prikladan i funkcionalan oblikovni postupak "učitavanja". U njegovoj drugoj prozi, simbolu vršenja istorije i vremena nad Srbijom, pribegao je staro-novom umetničkom postupku "putovanja kroz vreme" te tako toj opsadi Svetog Hrama ― Svete Srpske Zemlje dao dimenzije svevremenske totalitarnosti koja se vrši nad nama. "Od svega nije više ništa ostalo, ni da se pripoveda", kaže autor proze Opsada Crkve Sv. Spasa u poslednjoj glavi: "Četrdeseti dan", pošto je u glavi "Trideset deveti dan" samo citirao dopis iz Politike iz Doboja, od 14. februara (na Sv. Valentina, po zapadnom kalendaru, ili na Sv. Trifuna, po istočnom - u obe varijante na Dan Ljubavi), da je: "U poslednjih godinu dana na području opštine Srpski Brod, na severu Republike Srpske, kao posledica dejstva NATO avijacije narušen ekološki sistem, piše dobojski nedeljnik Svitanje." 

U zbirci priča Bližnji Petrović i prozu i svoju stvarnost inovira "hronikom hronopija" ― medijem mini-priče o "hronopijama" koji se hrane "ljudskim vremenom" svuda i svagda: na frontu, u miru, u veš-mašini, u ambulanti, na balkonu dok NATO-bombe razaraju Beograd i Srbiju 1999. Sve je to Petrović prikazao i suviše stvarno i fantazmagorično. 

U svim tim inovacijama forme, esencija njegove proze ostala je čisto srpska. Jer, Goran Petrović ne beži od sopstvene suštine, ne koristi se ni jezikom ni pismom opsadnika, porobljivača, neokolonijalista pa ne preuzima ni kajdu postmodernista, već osveženom melodijom vekovne duše srpskog jezika veze duhovnu zidanicu na moravskom zidu srpske književnosti. 

Ovim svakako ne mislimo da Goran Petrović, kao savremeni srpski pripovedač koji brižno i umno, a formom raskošno, nadgrađuje srpski jezik i književnosti, ne ostavlja svoja dela bez mana. Uz sve inovacije u formama, napisana su u prepoznatljivim srpskim melodijama, začudnih ritmova i zvukova, koliko sentimentalnih još više blago ironično zapitanih, u složenim, ali punoznačnim metaforama i simbolima u međugeneracijskim i međucivilizacijskim komunikacijama. I pored svega toga, onaj savršeni dokorak u univerzalno još nije napravio ni ovaj savremeni srpski postmodernista. Očekivati je od ovg pisca da napiše svoj "moravski venac" 21. veka koji će značiti i zračiti u srpskom narodu kao već ispevani Gorski vijenac njegovog genijalnog prezimenjaka iz 19. veka ili onog njemu bližeg (i po vremenu i po poliloškoj inovaciji forme) Petrovića iz 20. veka, autora proze Ljudi govore. 

Piše: Dr Radomir Baturan | Na Tripundan 2007.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pet 23 Sep - 16:33

TREĆA SREĆA  

Za širu javnost Goran Petrović nije toliko poznat, iako je ovo njegov treći roman - 1993. napisao je "Atlas opisan nebom", zatim "Opsada crkve Svetog Spasa"(1997.) i prošle godine "Sitničarnica 'Kod srecne ruke'", za koji je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine. Rođen u Kraljevu gde živi i radi kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara pored manastira Žiča, za koji kaže da "zrači spokojem i ne bih da rečima narušavam taj spokoj".

Pisac Goran Petrovic je 48. po redu dobitnik godisnje NIN-ove nagrade, od kada je 1953. godine ustanovljeno ovo priznanje za najbolji roman godine. Rodjen 1961. godine, ovaj nesvrseni student jugoslovensko-srpske knjizevnosti, je za delo "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke'", odlukom zirija 3:2, postao vlasnik najprestiznije knjizevne nagrade u Jugoslaviji. Radnja ovog romana smestena je u Beogradu izmedju dva rata, rec je o gradjanskom drustvu toga vremena. A o gradjanskom drustvu Srbije danas, pisac se izjasnio seledecim recima:

"Tesko je odgovoriti na to pitanje. Znate, na ovim prostorima prava je retkost da unuk ista nasledi od dede, pa i sin od oca. Svako iznova pocinje da pravi kucu, da formira porodicnu biblioteku, da kalemi razrovan vocnjak. Jedino se medje umnozavaju deobama, a od imovine nam cesto staju samo uspomene, samo price i predanje. Moram da dodam da se gradjansko drustvo ne pravi samo u Knez Mihailovoj ulici, jer ni Beograd nije samo ono sto opisuje krug dvojke, kao sto ni Srbija nije samo Beograd."

Za siru javnost Goran Petrovic nije toliko poznat, iako je ovo njegov treci roman - 1993. napisao je "Atlas opisan nebom", zatim "Opsada crkve Svetog Spasa" (1997.) . On je rodjen u Kraljevu gde zivi sa suprugom i cerkom. Radi kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Zici, pedesetak metara pored manastira Zica, za koji kaze da "zraci spokojem i ne bih da recima narusavam taj spokoj". Inace, sve dosadasnje intervjue Petrovic je davao iskljucivo pismenim putem, odgovarajuci na postavljena pitanja. Ovaj razgovor je nastao tokom zajednickog rucka clanova zirija i moje malenskosti u svojstvu urednika kulturne rubrike NIN-a sa laureatom Petrovicem.

Na pitanje "kako pisete", Goran Petrovic je samo slegao ramenima:

"Tesko. Pisem, brisem i uzdisem. Uvek radim nekoliko verzija teksta, a to podrazumeva sate i sate provedene ispred komjutera a da se nista ne napise, ili trenutke ushicenja kada se puno toga napise, ali malo ostane. I svaki tekst ponovo prekucavam. Izvucem tekst na papir, izbrisem ceo fajl i ponovo kucam. Neko je rekao da pisci ne vole da se secaju svojih romana jer je to groblje likova koji su u medjuvremenu precrtani. U mom slucaju izbrisani iz kompjutera. Moji romani se, inace, baziraju na gradji tako da pokusavam da dodjem do sto vise podataka koji nisu previse iskorisceni. Kada rekonstruisem epohu, ne samo da skupljam dokumente, vec gledam da rekonstruisem i recenicu toga vremena, da leksika odgovara vremenu i liku."

Na pitanje ima li neka svoja pravila koja vaze za pisanje, Petrovic otkriva:

"Imam neke svoje male rituale kada pisem. Pijem puno kafe i popusim puno cigareta. Ne radim nocu, vec rano ujutru. Slusam muziku, po pravilu onu koja izaziva neke vibracije u skladu sa onim sto pisem. Kada sam pisao "Opsadu crkve Svetog Spasa", ja sam slusao sredjevekovnu muziku jer je i radnja romana iz tog vremena. Ako pisem neke ljubavne scene, onda slusam lirske deonice, klavirske koncerte. Kada pisem epske delove, volim da mi grune simfonijski orkestar. Dok sam pisao ovaj nagradjeni roman, uglavnom sam slusao operu. To mi je bilo negde na granici patetike i ozbiljnosti, kao sto je i ljubav negde izmedju to dvoje. Inace, imam tu spravicu kao vasu (diktafon) i nju obicno koristim u autobusu ili kad mi nesto padne na pamet ili nesto cujem sto mi se ucini zanimljivo, pa da ne zaboravim, kazem u mikrofon."

Za vas kazu da ste preozbiljan pisac, da niste duhoviti u onome sto pisete. Sta biste vi na to odgovorili?

"Tesko je to za sebe reci. Kad bi to bio neki drugi covek, ja bih rekao da je to uzdrzan covek. Mozda sam i duhovit, ali u nekim drugim situacijama. U ovom romanu sam pokusao da budem i duhovit, ali ne znam da li je to uspelo. Ja sam u ovoj knjizi pokusao da izmenama ritma drzim paznju citaoca, da ga "samaram" da bi se on okretao cas levo, cas desno, kako se ne bi umrtvio dok cita knjigu."

Koliko dugo ste pisali ovaj roman?

"Dve godine, sa prekidima. Nekada je to bio celodnevni rad. Pisao sam pre podne na poslu, potom dodjem kuci, rucam i opet nastavim da pisem. Imao sam nekih porodicnih problema zbog kojih sam jedno vreme ostavio pisanje, a posle mi je bilo jako tesko da se vratim romanu. Dok sam pisao ovaj roman bio sam opterecen nagradom "Mesa Selimovic", koju sam dobio za prethodni roman, jer sam znao da se nova knjiga ocekuje sa cetvoro otvorenih ociju. Postojala je opasnost da ako ovaj roman ne uspe budem 'pisac jedne knjige' sto bi bilo pogubno."

U svom romanu koristite rec "zasvodjenje". Da li je ovo trenutak da zasvodimo nesto kao narod, kao Srbi?

"Nije doslo vreme da se ista zasvodi. Pre ce biti da je doslo vreme da sve pretresemo. Isprva temelj, da vidimo koji su to kamenovi ugaonici na cemu treba sve da pociva, sta to moze kucu da nam nosi. Tesko da mozemo ista da zasvodimo jer nam je kucica trosna i preti da se urusi."

Vas roman govori o Beogradu izmedju dva rata. A vi ste u Beogradu ziveli samo tri godine dok ste studirali. Kako vam je poslo za rukom da tako dobro docarate prestonicu?

"Prvo, ja sam za ovu knjigu skupljao gradju. Sve knjige koje govore o Beogradu, mnoge slike, razglednice, mape, sve iz tog vremena sam prikupio kako bih imao sto vise cinjenica na raspolaganju. Drugo, nekada nije lose biti izmaknut, kao sto sam to ja u Kraljevu, gde sam rodjen i gde zivim citav zivot. Ko zna da li bih mogao da pisem o Beogradu na nacin na koji sam o njemu pisao u "Sitnicarnici" da u Beogradu i zivim, da sam na njega samo svikao, da sam ga posmatrao sa manje radoznalosti."

Da li ste srecni zbog cinjenice da dobijate poslednju NIN-ovu nagradu na kraju veka?

"Roman "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke'" je zapravo zbir nesreca proslog veka. A pisanje i citanje su samo sinonimi reci traganje, izmedju ostalog traganja za srecom. Ostaje otvoreno pitanje da li je u nesreci kakva je nasa uopste pristojno doziveti ili iskazati srecu."

Od nagrade Fond "Borislav Pekic" kupili ste kompjuter, posle nagrade "Mesa Selimovi" od opstine Kraljevo ste dobili stan. Sta cete da uradite sa pet hiljada maraka, koliko iznosi ova nagrada?

"Ne znam, To ce supruga da odluci."

Radmila Stanković | 27.01.2001. 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pet 23 Sep - 16:34

KNJIGA TREBA DA UDARI ČITAOCA  

Knjiga treba da udari čitaoca, da ga uvuče u tekst i da se konačno čovek koji čita knjigu osmehne ili zaplače. Život tako počinje i tako se završava, osmehom i plačem.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Goran Petrović, autor knjiga "Opsada crkve Svetog spasa", "Sitničarnica kod srećne ruke", "Atlas opisan nebom", "Ispod tavanice koja se ljuspa"...

Petrović je dobitnik uglednih književnih nagrada među kojima su NIN-ova, "Meša Selimović", "Vitalova", "Laza Kostić".

GLAS: Knjiga "Ispod tavanice koja se ljuspa" postala je popularna među čitaocima. Šta se to danas ljuspa ispod tavanice društva u kojem živimo? 

PETROVIĆ: Civilizacijski gledano mislim da nam se ljuspa nebo ili tavanica iznad nas i da sve manje podižemo pogled da vidimo šta je to. Možemo čak i u onom ekološkom smislu da to objasnimo, preko crne rupe. Pokušao sam da napišem knjigu koja na tragikomičan način govori o jednom vremenu. Reč je o knjizi koja nema odliku onoga što možemo nazvati preciznošću, jer ne volim književnost koja je precizna. Ako je preciznost jedino što osećate kada pročitate jednu knjigu, onda ona nije uspela.

GLAS: Jedan od Vaših romana "Sitničarnica kod srećne ruke" je među omiljenim kod čitalaca. Šta Vas je najviše podstaklo da napišete ovu knjigu o knjizi? 

PETROVIĆ: To je sigurno najpopularnija, najprevođenija i moja knjiga koje je doživela najviše izdanja. Ona je desetak godina pošto je napisana još živa i u inostranstvu se pojavljuju nova izdanja "Sitničarnice kod srećne ruke". To je knjiga u slavu čitanja, odnosno nečega bez čega ne postoji književnost. Pisac i knjiga nisu sami po sebi dovoljni, potreban je čitalac.

GLAS: Šta je presudilo da "Sitničarnica" bude u tolikoj mjeri popularna?

PETROVIĆ: Pretpostavljam da u književnosti presuđuje osećaj koji imate povremeno, a kod najboljih pisaca i stalno, da je jedna knjiga napisana samo zbog vas.

GLAS: Da li pripremate nove knjige i kada će one doći do čitalaca?

PETROVIĆ: Dugo radim jedan roman čije pisanje sam sticajem okolnosti prekidao, možda nisam mogao da se izborim sa tekstom. Pre pola godine sam radio jedan dramski tekst, "Matica", za "Atelje 212". Nadam se da ću se vrlo brzo vratiti rukopisu romana, a bio bih zadovoljan ako bi se pojavio na proleće sledeće godine pred čitaocima.

GLAS: Smatrate li da su dramski tekstovi najbrži način da pisac dospije do publike? 

PETROVIĆ: Uvek sam se bavio različitim stvarima, pa tako nameravam da napišem i knjigu za decu. Tekst je nastao tako što je upravnik "Ateljea 212" Kokan Mladenović želeo dramu inspirisanu pričom koju sam ranije objavio. Hteo je da dramatizaciju ne radi profesionalni dramaturg, nego pisac. Zato to i nije dramatizacija priče, jer je mnogo dopisano, pa se može reći da je novi dramski tekst. Beskrajno sam zahvalan glumcima Petru Kralju, Svetlani Bojković, Gorici Popović, kojima je tekst "legao", a oni i ne prihvataju da rade tekstove ako im se ne dopadnu.


SUSRET SA ČITAOCIMA

GLAS: Da li su Vam dragi susreti sa čitaocima na književnim promocijama? 

PETROVIĆ: Meni je uvek drago da se sretnem sa čitaocima, a posebno na fakultetima, gde čitaju moje knjige. Postoji mala razlika između sreće i zadovoljstva, zadovoljstvo je kada neko lepo besedi, dođe mnogo publike na književno veče ili kada stigne nagrada. Pokušavam da vratim poverenje u reč koliko je to moguće, baš preko promocija mojih knjiga.

Aleksandra Rajković | 26.05.2011.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pet 23 Sep - 16:36

MAJLIJA

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa , manji krug što stvara vilin konjic na površini vode , izme?u dva prsta nežnosti cvetnog praha , kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno seb isnage semena , duplo nade , par krila od lepog sna , pod mišku prhtaj goluba , krstinu uglova gledišta , što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra , što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge , pola čaše sjaja belutka iz potoka , dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira , svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube an?eoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena , pedalj dužine vlakno oblaka , iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode , dokle može da se vidi let sokola , vertikalu bar do pete nebeske svere , u drugu nozdrvu mirisa zemlje , smeha , nikad dovoljno smeha , za naušnicu zuj pčela , dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos , naramak popodnevnog hlada smokve , nisku cmoketića , malčice buke drvenog razboja , na dlan toplote paperja , širi zamah strukom bosilja , veštinu posmatranja kvadrata , oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.



P.S ovo je meni najdrzi deo  happy happy happy








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Sub 24 Sep - 19:26

OPSADA CRKVE SV.SPASA

"Enriko, mili naš Enriko!" – napokon se usudi grof Balduin, prenaglašeno srdačno, dovoljno lakomislen da zaboravi kako onaj koji zapoinje pregovore nije i onaj ko ih dovršava. 

Srblji su takvi, pre će drugome popustiti nego nekom od svojte. Neka ih, neka se ubeđuju, koja god strana da ima pravo, dobitak nama ostaje. 

Ništa na svetu nema brojniji okot od nesreće. 

Mada slep, a možda baš i zato, dužd se veoma razumeo u tajne ljudske anatomije. Tako je i znao da se ponos nalazi tik do sujete. Iznutra, preciznije posmatrano – zapravo se radi o dva kraja iste čovekove odlike. 

Kasnije, Aleksiju se prohtelo da još malo hoda, da načini bar jošđ neki korak bliže vlasti. Ide li u tom pravcu, čovek retko kada zna da stane, da se obuzda. 

Srbi su rod poznat po tome što se prekomerno uzdaje u svakakve priče. 

Ništa na ovome Svetu nije postojalo, niti će ikada ozbiljno postojati, a da prethodno nije podrobno ispripovedano. 

Pravo je čudo koliko gramzivosti, tvrdoglavosti, neosećajnosti, prepredenosti, zavisti, i one malodušnosti, koliko drača na svakom koračaju vreba čoveka. Zarije li se takav trn u stopalo ili šaku – tišti, lagano truje krv. Probode li srce – naprasno izaziva smrt... Greh uvek ka tebi mili, dok vrlina strpljivo stoji, njoj se mi moramo prikloniti, primaći naše duše. 

Nisu mnogi narodi netragom nestali što su imali odviše neprijatelja, već stoga što nije bilo ničega da se satvori o njima. Vaveki umire samo onaj o kome nema nikakvog pomena. 

Opet, ljudi su prtili sve više tereta, postajalo je prosto neverovatno koliko jedan čovek može da nosi na plećima. U početku je svaki posrtao pod nedostatkom i najmanje lagodnosti, a onda se ispostavljalo da može da izvrži do juče nezamislive gubitke, čak i nestanak sopstvene duše. Valjda, u čoveku ima neka određena snaga koja kada se jednom slomi, svemu i svakome dopušta da ga tovari i tovari do potpunog skončanja. 

Gospode, šta se to negde drugde strašno dešava, kada si nama okrenuo leđa?!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30135

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Uto 14 Feb - 20:04

Knjiga treba da udari čitaoca, da ga uvuče u tekst i da se konačno čovek koji čita knjigu osmehne ili zaplače. Život tako počinje i tako se završava, osmehom i plačem.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Goran Petrović, autor knjiga "Opsada crkve Svetog spasa", "Sitničarnica kod srećne ruke", "Atlas opisan nebom", "Ispod tavanice koja se ljuspa"...

Petrović je dobitnik uglednih književnih nagrada među kojima su NIN-ova, "Meša Selimović", "Vitalova", "Laza Kostić".

* GLAS: Knjiga "Ispod tavanice koja se ljuspa" postala je popularna među čitaocima. Šta se to danas ljuspa ispod tavanice društva u kojem živimo?

PETROVIĆ: Civilizacijski gledano mislim da nam se ljuspa nebo ili tavanica iznad nas i da sve manje podižemo pogled da vidimo šta je to. Možemo čak i u onom ekološkom smislu da to objasnimo, preko crne rupe. Pokušao sam da napišem knjigu koja na tragikomičan način govori o jednom vremenu. Reč je o knjizi koja nema odliku onoga što možemo nazvati preciznošću, jer ne volim književnost koja je precizna. Ako je preciznost jedino što osećate kada pročitate jednu knjigu, onda ona nije uspela.

* GLAS: Jedan od Vaših romana "Sitničarnica kod srećne ruke" je među omiljenim kod čitalaca. Šta Vas je najviše podstaklo da napišete ovu knjigu o knjizi?

PETROVIĆ: To je sigurno najpopularnija, najprevođenija i moja knjiga koje je doživela najviše izdanja. Ona je desetak godina pošto je napisana još živa i u inostranstvu se pojavljuju nova izdanja "Sitničarnice kod srećne ruke". To je knjiga u slavu čitanja, odnosno nečega bez čega ne postoji književnost. Pisac i knjiga nisu sami po sebi dovoljni, potreban je čitalac.

* GLAS: Šta je presudilo da "Sitničarnica" bude u tolikoj mjeri popularna?

PETROVIĆ: Pretpostavljam da u književnosti presuđuje osećaj koji imate povremeno, a kod najboljih pisaca i stalno, da je jedna knjiga napisana samo zbog vas.

* GLAS: Da li pripremate nove knjige i kada će one doći do čitalaca?

PETROVIĆ: Dugo radim jedan roman čije pisanje sam sticajem okolnosti prekidao, možda nisam mogao da se izborim sa tekstom. Pre pola godine sam radio jedan dramski tekst, "Matica", za "Atelje 212". Nadam se da ću se vrlo brzo vratiti rukopisu romana, a bio bih zadovoljan ako bi se pojavio na proleće sledeće godine pred čitaocima.

* GLAS: Smatrate li da su dramski tekstovi najbrži način da pisac dospije do publike?

PETROVIĆ: Uvek sam bavio različitim stvarima, pa tako nameravam da napišem i knjigu za decu. Tekst je nastao tako što je upravnik "Ateljea 212" Kokan Mladenović želeo dramu inspirisanu pričom koju sam ranije objavio. Hteo je da dramatizaciju ne radi profesionalni dramaturg, nego pisac. Zato to i nije dramatizacija priče, jer je mnogo dopisano, pa se može reći da je novi dramski tekst. Beskrajno sam zahvalan glumcima Petru Kralju, Svetlani Bojković, Gorici Popović, kojima je tekst "legao", a oni i ne prihvataju da rade tekstove ako im se ne dopadnu.
Susret sa čitaocima

* GLAS: Da li su Vam dragi susreti sa čitaocima na književnim promocijama?

PETROVIĆ: Meni je uvek drago da se sretnem sa čitaocima, a posebno na fakultetima, gde čitaju moje knjige. Postoji mala razlika između sreće i zadovoljstva, zadovoljstvo je kada neko lepo besedi, dođe mnogo publike na književno veče ili kada stigne nagrada. Pokušavam da vratim poverenje u reč koliko je to moguće, baš preko promocija mojih knjiga.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    

Nazad na vrh Ići dole
 
Goran Petrović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Goran Petrovic
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Goran Bregović
» Goran Karan
» Nadežda Petrović (1873 - 1915)
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-