Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Goran Petrović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:18

Goran Petrović je jedan je od najznačajnijih (i najčitanijih) srpskih pisaca mlađe generacije srpskih savremenih prozaista.

Rođen je u Kraljevu 1961. godine. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univeziteta. Radio je dugo kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa "Povelja" gradske biblioteke u Kraljevu.1


OBJAVLJENE KNJIGE:

Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica "Kod srećne ruke" (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike (2006) i knjigu zapisa Pretraživač (2007).

PREVODI:

Petrovićevi romani i knjige izabranih priča su u preko dvadeset izdanja objavljivani su objavljivani u prevodu na: francuski, ruski, španski, italijanski, bugarski, slovenački, poljski i ukrajinski.

Oko trideset Petrovićevih pripovedaka objavljeno je u prevodu na: ruski, engleski, francuski, španski, nemački, poljski, češki, grčki, ukrajinski, bugarski, slovenački i makedonski jezik, a desetak je zastupljeno u antologijama srpske pripovetke u zemlji i inostranstvu.

IZVEDENE DRAME:

Prema romanu "Opsada crkve Svetog Spasa", a u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića, Narodno pozorište Somboru 2002. godina.

Dramski tekst "Skela" (režija Kokan Mladenović, produkcija Narodno pozorište Beograd) Orašac 2004. godine, povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države.

Prema priči "Bogorodica i druga viđenja" (dramatizacija Sanja Milić, režija Nadja Janjetovic) Dramski program Radio Beograda, 2007. godina.

"Bližnji" (scenario Goran Petrović, režija Miško Milojević) televizijski film, Dramski program RTS, 2008. godina.

NAGRADE I PRIZNANJA:

Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, Prosvetine nagrade, nagrade Meša Selimović, Račanske povelje, Zlatnog bestselera, NIN-ove nagrade za roman godine, Vitalove nagrade, Oktobarske nagrade grada Kraljeva, nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, nagrade Borisav Stanković, nagrade Svetozar Ćorović i nagrade Laza Kostić.

Goran Petrović je član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN-centra.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:19

SITNIČARENJE 

Recenzija romana Sitničarnica 'Kod srećne ruke', Gorana Petrovića.

U posljednjih desetak godina, NIN-ova nagrada za roman godine je postala nešto kao: Nobelova nagrada za književnost među Srbima.
 
Pisci koji su je dobijali, postajali su znatno zanimljiviji široj javnosti, i s tim, dobijali inekciju finansija i slave. To je još uvijek dovoljno da termin pisac, i njegovi sinonimi, ne budu i zvanično zavedeni u psihološke priručnike, kao oznaka za osobe sa poremećajem u ponašanju. Štetnog uticaja na društvo, posebno na mlađe naraštaje.
 
Ovaj put, za najbolji roman 2000. godine proglašen je Sitničarnica Kod srećne ruke, Gorana Petrovića. Odlukom većine glasova nagradu je dobio četrdesetogodišnji pisac iz Kraljeva, dosada objavljenih dva romana: Atlas opisan nebom (1993, 1998.) i Opsada crkve Sv. Spasa (1997, 1999.); i dvije prozne zbirke: Saveti za lakši život (1989.) i Ostrvo i okolne priče (1996, 1999.).
 
FANTASTIČNI ROMAN O ČITANJU
 
Ocjenjivati Sitničarnicu, znači ocjenjivati čitavu jednu koncepciju uređenja svijeta. Vladajuću u uskim krugovima književnog Beograda, kao jedinom i najvećem tržištu beletristike na srpskom kulturnom području. Ovo djelo u njemu ima jasno demonstriranu vrijednost, ali opasnost za širi sloj leži u pomalo pretjeranoj hermetičnosti i već nazirućoj formulativnosti.
 
Najprostije rečeno, ovo je fantastični roman o čitanju. Osnovni postupak pri davanju začudnosti je izmještena običajnost, karakteristična za sva djela čiste fantastike. Izmještenu ulogu ima moć samog čitanja. Temelj djela je u terminu potpuno čitanje, odnosno mogućnosti da se dve osobe koje takvu vještinu posjeduju, ukoliko istovremeno čitaju neki tekst, sretnu u samom štivu. Nezavisno od mjesta boravka.
 
Roman je organizovan u osam dijelova i šezdesetdevet poglavlja. Dijelovi se nazivaju čitanjima i u svim autor koristi tehniku sveznalog pripovjedača. Izuzev u sedmom, kada jedan od junaka, Stevan Pokimica, pripovjeda u prvom licu. Numeracija poglavlja je izvršena sljedstveno, od početka djela, bez obzira na "čitanja".
 
POTPUNO ČITANJE
 
Radnja je smještena u Beograd 20. vijeka, počinjući i završavajući u njegovim posljednjim godinama, te bi se stoga struktura romana dala posmatrati kao prstenasta.
 
Siromašni student Adam Lozanić, zaposlen kao lektor u trivijalnom turističkom časopisu, dobija posao ispravke knjige iz 1936. Kroz njegov rad se dalje razotkriva sudbina pisca Anastasa Branice, i drugih ljudi okupljenih oko njegovog djela.
 
Naime, na neobičan način ovladavši potpunim čitanjem, Branica sav uranja u svijet slova, lutajući njegovim prostranstvima. Tu se zaljubljuje u mladu Francuskinju, koja nije kadra da ga pozna u stvarnom svijetu, i udaje se za drugoga. Razočaran, od pisama upućenih njoj, on čini roman koji se sastoji isključivo od opisa kuće i prirode u parku ispred nje. Bez ikakve radnje ili likova.
 
Moja zadužbina A. Branice, postaje literarni ljetnjikovac za osobe vješte naročitom načinu čitanja. Nesrećnik je potpuno osiromašio, pišući i tiskajući djelo u 500 primjeraka, te nekoliko dana po njegovom izlasku skače u Dunav, i davi se.
 
Petrović daje viđenje sudbine čovječanstva, nalazeći čitav niz događaja objašnjenih ili doživljenih potpunim čitanjem. Čitanje postaje ritual oko kojeg se vrti Zemlja.
 
Sigurno da je nadahnuće i komunikaciju sa čitaocem autor pronašao u, za većinu doživljenom, čitalačkom iskustvu. Zajedničkom, do krvožednosti nestrpljivom čitanju netom kupljenog stripa. Zbijene glave sa rođakom ili prijateljem istih godina, uz neprestanu ljutnju što neko čita brže ili sporije. Ili u onom samopitanju: Da li neko na drugom kraju svijeta u, isto vrijeme, čita neki od klasika određen nam za lektiru?
 
Mada se Petrović nije sjetio i to ubaciti u motivaciju potpunog čitanja, vrlo vješto (pošto je riječ o zrelom i nadarenom pripovjedaču) ističe osobine čitanja kao takvog. Dajući mu novo značenje i ulogu. Sračunato miješa postupke i događaje u stvarnom, i čitalačkom svijetu, proizvodeći u prvih nekoliko prelaza izuzetan efekat. Neobjašnjavanim, oksimoronskim rečenicama kao: Iako je čitao u poluležećem položaju, činilo mu se da je već dobro podbio tabane...
 
Kada Lozanić dodaje interpunkciju ili ispravlja i briše riječi u stvarnosti, on u tekstu radi konkretan posao: čupa biljke, paja prašinu ili kleše statue. Jedan od uspjelijih zahvata je i upotreba administrativnog oblika Slav. Veličković. U više navrata, za imenovanje bolesno proračunatog i kancelarijski zategnutog advokata, Anastasovog očuha, da bi se što tekstološkije istakla njegova suha priroda. To pogotovo ide u korak sa osnovnim nadahnućem djela. Dakle, plus.
 
No, ukoliko i prihvatimo fantastični elemenat čitanja za stvarnost koja omogućuje djelo, Sitničarnica je ipak jedan neformiran, logički nestabilan svijet. U njoj postoji niz protivurječnosti, odsustvovanjem poštovanja sopstvenih pravila, koja se vitopere za potrebe piščevog činjenja radnje. Odsustvo unutrašnje logike samog djela, pomalo tjera u paranoičnost, i ubija tečnost čitanja.
 
Završava se otkrivanjem moći stvaranja u apsolventu Lozaniću, koji dopisuje svoje i ime djevojke mu u knjigu, odlazeći zauvjek u literaturu; iza linije horizonta. I ovo je ono što je u ovom djelu dobro.
 
A IMA I LOŠEG...
 
Dobre osobine i kvalitetna zamisao ovog djela, grubo su nagnječeni osobinama, koje su dio folklora beogradskog kruga. Ovdje neprecizno imenovane poetike.
 
Svi ti pisci su fetišistički naklonjeni povezima od safijana, pidžamama od zenane, grindercajt krevetima, pergolama sa kasnim ružama i provincijskim altdojč toaletnim stolićima... Artefaktima virtualnog plemstva leukemične krvi, koji među Srbima ne obitavaju više od pola vijeka.
 
Možda baš zbog nagle, a 1948. rikošetirane izmjene društvenog poretka, pisci tvrdog, i nešto mekšeg komunizma iz Beograda, sladostrasno su pisali o posrnulim plemićima i buržujima. Njihovom namještaju, posuđu, priboru i knjigama.
 
Svaka stvar mora imati dodatni opis gustine materije. Košulja mora znati da je flanelska, servis da je kobaltni, inače ne bi mogli biti svjesni svoje feudalne težine. Tu je Goran Petrović dosadni odjek Medakovićevih, Selenićevih, Kišovih i Pavićevih; izvještačenih i napadnih naklonosti ka prašnjavom pokućstvu.
 
Knjiga se trudi da odiše mirisom ižutjele hartije, i privlači (ne odbija!) gnijezdima knjiških moljaca i vaši; osućenih da im odjevni inventar budu cvikeri, lulica i naklobučen šešir. Poznatih i kao prevaziđeni pisci.
 
Nezaobilazno ukošena, stoji piščeva želja da načini romansiranu istorijografiju Beograda, trpajući podatke takvim obimom i učestalošću, kao da mu je žao odreći se bilo čega što je skupljao za građu. Na mahove djeluje, kao da čitate katalog u antikvarnici ili odlomak iz istorijskog seminara.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:19

KRUG DVOJKE

Možda i nije vrijedno spominjati da, sudeći po piscima ovog tipa, Srbi nemaju nijedan grad do Beograda. Radnja većine romana se smješta u prestonicu, tako da su Slavija ili Terazije postale prebukirane književnim junacima. Negodujući se sudaraju i pokušavaju odraditi svoju priču.
 
Ti likovi su u Sitničarnici motivisani su skoro isključivo ljubavlju, pretežno nesrećnom, jedva čekajući da im se desi nešto loše, pa da se odaju melanholiji koja je bitnija od života. Petrović obilato koristi i izlete u strane jezike, prizivajući alhemiju novcem ovjenčanih kultura sa Zapada. Simptomatično, latinski, engleski i francuski bilježi njihovom izvornom grafijom; dok je, primjerice za ruski, dovoljna i srpska ćirilica. On, takođe, mora u radnju uvesti pripadnike drugih nacija, kako bi svojoj dao bar zrnce bitnosti, ili je ošinuo reskim poređenjem. Što je sve već toliko dosadno, da nije vrijedno nastavka obrade. Iz jednog vrlo konkretnog razloga.
 
Najneuvjerljiviji od svega je njegov opis sadašnjice, u kojem se odigrava veći dio romana. Ne upinje se da objasni marku i materijal odjevnih predmeta današnjice, kao što to zdušno čini sa prošlošću. Apsolvent Filološkog fakulteta, Lozanić, potpuno je idealizovana slika. Prosječan student Filološkog, u proteklim godinama je ponajviše učestvovao na demonstracijama za rušenje režima. Zbog silnih bezuslovnih upisa, najčešće nema pojma o srpskom jeziku; ali ukoliko nije liječio hendikep nadarenosi za književnojezička pitanja, on ubjeđuje svoje nacionalno infantilne profesore u činjenicu da Hrvati pričaju srpskim jezikom. Zamara se i pitanjima da Matica srpska nikada neće izdati preostale tomove rječnika (makar bio i srpskohrvatski) i da Lozanić lektoriše po samo jednom, od nekoliko srpskih pravopisa.
 
ČITAJU LI ZAPADNI SRBI?
 
Odsustvo osjećaja za današnjicu se proteže i na zapadne Srbe, koji, što se Srbije tiče, i u literarnom svijetu mogu biti samo izbjeglice. Za razliku od pisaca drugih naroda, ovima su protekli ratovi izvan Srbije samo ritam sekcija, koja u dalekim odjecima čini podlogu za egzotičniju radnju u Beogradu. Ako se nekad prevede, pa je neki stranac i kupi...
 
Čitanje u djelu vrši funkciju droge, opijata koji ljude odvodi iz nesnošljive stvarnosti. Pri tom, Petrović zaboravlja da uništenjem srednjeg staleža, ljudi danas pribjegavaju više stvarnim drogama. Ukoliko im umjetničko djelo posluži za navedenu svrhu, ono je najprije: tv-serija, vokalno-instrumentalna kompozicija i film; a među vrstom ljudi nalik njegovom Lozaniću, videoigre na umreženim računarima.
 
Čitanje je danas stvar samo ljudi profesionalno opredjeljenih, intelektualno žednih, i krezubih baba koje ne surfuju po internetu.
 
I pored zanimljive ideje, ovu knjigu bi mogli pozdraviti samo kao najprikladniji spomenik proteklom vijeku književnosti u Beogradu. Kao granični kamen, za razvoj novog književnog pogleda. U svakom slučaju, nakon Arsenijevića i Erenrajh-Ostojića, ovo je ipak, na neki način, povratak vjere u kritički aparat žirija NIN-ove nagrade.
 
Enciklopedijski autističnu dubinu ove fikcije, trebalo bi shvatiti kao pokušaj Gorana Petrovića, da poput svog junaka Anastasa Branice, načini nestvarni, idealni svijet, kao svoj grafemski azil da u njemu obitava.
 
To što se neki od nas u njemu ne osjećaju domaće, to je naš problem.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:20

MALO I VELIKO  

Neznatno je zrno peska. Ali, kada se zrno na žalu nalazi, gde čovek može da se podseti kako je to biti dete, ono najednom veliko postaje. Čini se da čitava građevina života ni za tren ne bi mogla da opstane ― ako bi more baš to zrnce detinjstva ispralo iz našeg sećanja.
 
Mala je, sićušna, i semenka žalfije, majorana, nane ili lavande. Ali, kada se ovaj zametak života u struk razvije, a taj stručak u miris koji se ne zaboravlja, onda i najmanja semenka znatna postaje.
 
Ne, nije mnogo veći ni naprstak. Tačnije rečeno, neugledan je. Ali, kada zamislimo da u njega staje jagodica prsta vezilje, one žene što koncem šara jastučnicu za prvu bračnu noć, porubljuje peškir za krštenje ili upliće slova na zavetnoj plaštanici, onda i taj običan naprstak postaje veoma veliki.
 
Moralo bi da se pažljivo razmerava i dugo računa da li je medaljon uopšte veći od naprstka. U svakom slučaju, i medaljon je naoko mali. Ali, kada je u njemu zatvorena sličica voljene osobe, pa čak i kada je prazan, medaljon može da bude ogroman, jer u njega staje nečija ljubav ili nečije odsustvo ljubavi. A tu punoću ili prazninu nije moguće sabrati, ma koliko pažljivo, uzduž i popreko merili, pa računali.
 
Nema sumnje, mastionica jeste nešto veća od medaljona, mada i nju svrstavamo u male stvari. Ipak, kada imamo na umu koliko se od jedne navršene mastionice može napisati reči i šta te reči mogu drugome značiti, onda možemo reći da se i u najmanjoj mastionici mreška čitav svemir, samo ga u pesmu ili u priču valja uobličiti.
 
Zastrug može biti i veći i manji. U onaj manji staje osrednja udlanica, u onaj veći tek nekoliko šaka soli. Opet, bio on manji ili veći, zastrug je mali. Ali, kada nemamo soli ni za prstohvat, kada nemamo i sve drugo što so podrazumeva, tada vidimo koliko je i najmanji zastrug zapravo bio veliki.

Kraj zastruga obično stoji tanjir. Još ako je zajednički, taj tanjir je uvek mali. Međutim, od zajedničkog tanjira teško da ijedan drugi sud može biti veći. U njemu je sadržano sve što nam treba, samo je neophodno znati da postoji ona tačka gde se glad i sitost dodiruju. Nema mnogo većih stvari na svetu od pronalaženja ove mere: znati koliko je dovoljno, znati sa drugim podeliti... Zato je i najmanji zajednički tanjir veoma, veoma veliki.
 
Na sofri, na trpezi, na stolu, može biti i mnogo kuhinjske soli i mnogo tanjira i mnogo zdela i mnogo činija, i svakovrsnih đakonija tu i tamo raspoređenih, pa opet, svaki takav sto je tužno pust ako za njim nije mnoštvo ukućana. I najmanji sto je velik kada za njega sednu i baka i deda, i roditelji kojima su ovi prvi bili roditelji, i mladi koji su nekima unuci, a nekome sinovi i kćeri. U tome je veličina sofre, trpeze ili stola. U tome da jedni drugima dodajemo tanjire, zdele i činije, da jedni druge ponudimo, ne mareći koliko će za nas same da ostane.
 
Ni škrinja, koja se negde zove sanduk, pa ni ormar, onaj dvokrilni, nisu stvari baš prevelike. Postoji onaj čas, postoji onaj tren, kada tamo ni šivaća igla više ne može da stane. I tada smo skloni da govorimo kako su nam i ove stvari male, nedovoljne. Ali, kada bi se setili da su tamo i delovi devojačke spreme, i fotografije, i ordenje, i tapije, kada bismo se setili i razabrali značenje svakog od tih davnih predmeta, znali bismo koliko su sve škrinje i svi ormari veliki, preveliki.
 
Vremenom, u kućama se nakupi previše stvari. Neke od njih koristimo svakog dana, na svrhu nekih smo potpuno zaboravili. Kuća može da bude mala i može da bude tesna, ali sve dok neko drugi u nju dolazi, sve dok ima onih koji bi rado njen prag prekoračili i najmanja kuća je velika kao kraljevska palata, kao carski dvori.
 
A tek lađa? Gledaš je u onolikom moru. Čini ti se malešnom. Pitaš se, kako li uopšte opstojava na silnoj pučini? Pitaš se i pitaš, pa se onda dosetiš da je lađa samo spolja takva. Iznutra je mnogo veća, jer nečiju radoznalost i želju za saznanjem prevozi, jer se lađama razmenjuju ljudska dobra, jer se u svakom brodskom spremištu krije makar jedna, slučajno zapala koštica, koja će hiljadama kilometara dalje, stotinama vekova dalje, desetinama generacija dalje, sasvim sigurno negde daleko ― da se primi, da se razvije u drvo, možda i u šumu, koja pruža hlad veći od najveće lađe koja je ikada igde sagrađena.

Šta reći za hram? Možeš jednu keliju, jednu sabornu crkvu, jednu katedralu, jednu bogomolju, kako se već gde različito zove, možeš jednu takvu građevinu i do neba da uzvisiš, može ona biti takva da u nju na jedvite jade jedan čovek stupi ili može biti takva da čitav grad olako okupi, pa opet je svaka veća iznutra nego spolja. Unutra, i u najmanjoj bogomolji, možeš da osetiš koliki si, neznatan, koliko bi trebalo da budeš manje uzoholjen. U tome je veličina jedne crkve, ne u razmerama, ne u dužini glavnog broda, širini kupole ili dokle zvonik može da domaši.
 
O trgu ― kratko. Veliki trg nije velik po tome koliko ljudi može da se mimoiđe i da se pri tome ne dodirne; veliki trg nije velik ako čovek pored čoveka može samo ćutke da prođe. I mali i veliki trg je zaista velik ― ako ima ljudi koji će na njemu da zastanu, da nazovu makar "dobar dan" ili da pitaju za zdravlje onoga ko im u susret dolazi.
 
Pa, samim tim je jasno, ni grad nije naročito velik ako ima puno velikih trgova. Grad je velik ako ima i one veoma uske ulice u kojima će prolaznik da propusti i sugrađanina i stranca. Ponavljam, u kojima će da propusti i sugrađanina i stranca, a ne samo prvog ili drugog.
 
Dabogme, o veličini jedne zemlje može da se sudi samo po njenim ljudima. Ljudskost daje dimenziju svemu, bez ljudskosti je svaka druga mera, pa neka je i najmanja i najveća, tek puka merna jedinica.

I tako, na svetu ima mnogo stvari koje se čine malim, a u suštini su velike, kao što ima i onih koje bi da nam se prikažu velikim, ali od malog baš ničim nisu odmakle. Kakav je odnos nije lako dokučiti. I ništa od ovog ne bih večeras ni pokušavao, da ne postoji nešto što svojom veličinom prevazilazi neznatnost kakvom nam se čini... Sve što sam nabrojao i mnogo toga više staje samo u knjigu. Knjiga je najmanja, a najveća stvar na svetu.

Ovim rečima otvaram Sajam knjiga u Herceg-Novom. U knjigama potražite zemlju i grad, trg i hram, lađu i kuću, škrinju i trpezu, zajednički tanjir i prstohvat soli, mastionicu i medaljon, naprstak i semenku bilja. U knjigama potražite zrno peska. Da bi čovek bio veći – manje se ne može učiniti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:20

KAZIVANJE NA RIVERU 

Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika.

Sa književnim imenom: Goran Petrović sreo sam se prvi put 2000. godine u prvom broju Itake (verovatno i jedinom), književnog časopisa Gojka Tešića. Goran Petrović ― novo ime na književnom nebu Srbije. Ime obično, a prezime još običnije (posle Jovanovića najčešće kod Srba). I fotografija preko cele stranice časopisa: blage lirsko-misaone crte lica i pronicljivi otvori duše. Ono što je pisalo u Itaci o njegovim knjigama obećavalo je dobrog pisca. Odmah sam ga uvrstio u spisak knjiga o kojima ćemo govoriti u Klubu čitalaca Srbika za 2001. Govorio sam veoma pohvalno o njegovom romanu Sitničarnica Kod srećne ruke a već naredne godine pisao sam o njegovoj zbirci pripovedaka Bližnji u torontskim Nezavsinim novinama. Uvrstio sam taj esej u knjigu Kazivanja u Srbici koju je izdalo Udruženje književnika Srbije 2005. godine.

Večeras ću govoriti o književnom imenu Goran Petrović, fenomenološki, bez pojedinačnih analiza njegovih dela. Govoriću o njegovom stvaralačkom portretu, u kontekstu zvezda i zvezda padalica savremene srpske postmoderne književnosti.

Goran Petrović je tvorac novog oblikovnog postupka u srpskoj književnosti, koja ne oskudeva u njima, bar od Rastka Petrovića naovamo. Ti Petrovići premrežiše srpsko književno nebo uzduž i popreko vrednim delima i interesantnim književnim postupcima da im, ni do dana današnjeg, ne možemo precizno odrediti književni rod (Gorski vijenac P. P. Njegoša), svojim otkrovenjima pretekoše i inoviraše sve što se u umetnosti stvaralo u međuratnoj Srbiji i Jugoslaviji (Rastko Petrović), a i danas nas učitavaju iz epohe u epohu, iz veka u vek, iz dela u delo (Goran Petrović). Taj novi oblikovni postupak Gorana Petrovića uslovno ćemo nazvati učitavanje, mada je on samo postmodernistička varijanta klasičnog putovanja kroz vreme.

Poslednji Petrović je posebno zanimljiva pojava u vremenu velikih pošasti koje vršljaju Srbijom, u vremenu bombarderskog kađenja Srbije demokratijom, lažima, ucenama, otimanjem čitavih pokrajina i odricanja Srba samih od sebe, presvlačenja ideologije komunizma u ideologiju demokratizma, evroamerikanizma i globalizma, u varijanti srpskog politikanstva i postmodernističkog flerta sa nastupajućom novim totalitarizmom, zvanim novi svetski poredak. Tri barda ranog postmodernističkog talasa, koji je zapljusnuo razarajuću minulu Jugoslaviju i sukscesivno kastriranu Srbiju u potonjoj četvrti 20. veka, postali su klasici još za života: Danilo Kiš, Borislav Pekić i Milorad Pavić. Ovde treba istaći da oni sebe nikada nisu smatrali postmodernistima. Oni su osenčili čitave generacije mlađih srpskih pisaca koji će se zakloniti njihovom kabanicom i deklarisati kao postmodernisti. I kao sve oponašajuće za dve-tri decenije protandrkaće utrinom srpske književnosti i ovaj zamozvani talas "postmoderne". Neće proći ni pola veka, a ta bezimena bratija izgubiće svaki sjaj kao svaka bižuterija i betonerija. Već danas vidiomo kako se samo još "dva junoša" postkiševsnko-pekićevsko-pavićevska (ali originalna!) čvrsto drže u "postmodernističkom sedlu" književnosti Srbije: Svetislav Basara i Goran Petrović. Oba su čvrsto vezana za tlo na kome su nikli i za ljude sa kojima su rasli i stasavali u pisce. Oba su pisci sa vizijom koju pronose iznad stvarnosti i vremena i prostora i ostvaruju vredna književna dela. Basara je za svojom vizijom gazio kroz jugoslovensku i srpskus tvarnost rableovsko-servantesovski, zaogrnut u plašt ludog Šekspirovog princa ili u anahronu odoru Servantesovog viteza, ništa manje ludog (posmatrano dioptrijom bezličnog čoveka-gmizavca stvarnosti). A Petrović sa svojom vizijom jezdi marljivošću kustosa-hroničara savremenog doba. Sabira događaje, vremena i civilizacije koji su se izvršili i vrše nad Srbijom ― zemljom i narodom ― i gradi fantazmagoričnu priču-metaforu. One bezimene betonirce i bižuterce, koji ga stalno prozivaju i napadaju na svojim književnim večerima, u svojim beton-podliscima, s indignacijom mimoilazi ne hajući za njihovu dreku za koju im snagu daje NATO, a velike tiraže obezbeđuju kvislinške fondacije, nevladine organizacije i "demokratski odbori za ljudska prava" u Srbiji.

I Goran Petrović je moderan i "postmoderan" bar koliko i Kiš, Pekić i Pavić, ali sav u ritmu i zvuku "materinske melodije" srpskog jezika i pisma (kako je govorio Momčilo Nastasijević). Arhetipskim slikama i metafizičkim slojevima svoje proze (često posredstvom arhitektonskih, slikarskih, muzejskih i bibliotečkih eksponata srpske umetnosti) dotiče se istorijske stvarnosne Srbije kojoj stvaralački pristupa, s vizijom "jačom od same stvarnosti", proučava sve njene sfere i stvara umetnost, "kreacijom protiv zla", matričeći sve slojeve prošlosti, sadašnjosti i budućnosti svoje zemlje, naroda i kulture, dijahrono i sinhrono, svodeći njihova značenja na univerzalne metafore i simbole.

Dok Kišovom prozom svoju svetost i ukletost pronose Panonijom sve sami Jevreji; kod Pekića, kroz balkanski grčko-tursko-srpsko-bugarsko-arnautsko-cincarski konglomerat, svoje dukate, zalivene medom u ćupovima, Cincari na mazgama prnose kroz rizičnu Srbiju, a svoje totalitarne ideologije tursko-azjatsko sejmeni i feudalne dahije, nemačko-austrougarski i italijanski imperijalisti i fašisti (s lokalnim varijantama ustaša, handžar-divizija i balista), rusko-jugoslovenski komunisti i anglo-saksonski kolonijalisti i "globalisti" (iz veka u vek satirući Srbiju); kod Pavića su to sve same metafore i simboli koje "slika blago čajem" na nebu Srbije, o izumrlom azijskom narodu Hazara i panonjskoj građanskoj klasi 18. i 19. veka; dotle su, kod Gorana Petrovića, akteri Srbi iz svih vremena i civilizacija: Žiča, Nemanjići Dragutin i Milutin pred opsadom Bugara i Kumana, ali i pod NATO bombama (Opsada crkve Sv. Spasa); o "smreloj vatri" u srpskim bibliotekama i sitničarnicama, o "svesnosti drugih čitalaca", o "snevoljnom božjem drvcetu", o povezu knjige "od sofijana", "umiljatom mirisu devojaka", "poroznim zidovima", o tome "ima li sličnosti između biblioteke i botaničke bašte", "kako se vraća sjaj uspomenama", "šta se vidi u očima pažljivog čitaoca", o pitanju: "čemu rezept, anko nešto ne možeš da dometneš po svom ukusu?"... (Sitničarnica Kod srećne ruke).

Sve je to Petrović porinuo u melanholičnuironiju, nikada jetku, ali ništa manje bolnu, zamotao u fantazmagoričnu imaginaciju koja se kodifikuje sve samim metaforama i simbolima. Simbolima je prepuna sva postmodernistička proza. Čak su i čitave knjige složeni simvoli: Kišov Peščanik, Pekićevo Besnilo, Pavićev Hazarski rečnik, Basarino Srce zemlje, Petrovićeva Opsada Crkve Sv. Spasa... U samom jezgru tih složenih simbola su Srbi i Srbija (sem kod Kiša), ali su samo kod Petrovića vođeni i prizvani ekstazom i tragom "materinske melodije". Ta melodija se gradi izvornom leksikom, srpskom spregom reči i rečenica, jezičkom slikom pa i u najsloženijim simbolima. Iako mozaična, fantazmagorična, originalna je srpska melodija Petrovićeve proze, u svim slojevima jezika: fonetskom. fonološkom, morfološkom, sintaksičkom i stilističkom. Istovremeno je to i žitijna, i renesansna, i barkona, i realistička, posebno romantičarska i moderna ― postromantičarska i postmodernistička. Da zaključimo prvim pasusom samog autora Sitničarnice Kod srećne ruke: "Bila je to rečenica na srpskom. Kao i druga, uostalom. Slovoslagana ručno. Štampana ćiriličnim pismom... papir je mestimice žuteo od svuda zalazećeg vremena..." Ili rečenicama poslednjeg pasusa Opsade Crkve Sv. Spasa: "Otac Gerasim se prekrstio. Divna je dečačića predala kumu Isidoru. Sveštenik otpoče službu: ― Blagoslovoeno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha..."

Nisu li te rečenice i melodije istovremeno starolsovenske i svetosavske iz srednjeg veka (srpske recenzije), dositejevsko-prosvetiteljske 18. veka, ali i vukovske narodne melodije kojima se pričalo i pevalo po izbama, kolibama i nebrojenim zbegovima srpskog naroda kroz 19. i 20. vek, a u funkciji modernog i postmodernog štiva?

Tom melodijom su dosanjane i nežno istepane najsloženije slike zatiranja čitavih građanskih klasa i fantazmagorično preživljavanje njihovih opojedinačnih, obezličenih predstavnika u totalitarnim ideološkim društvima (Sitničarnica Kod srećne ruke), razranja milenijumskih tvrdih srpskih manastira i Božje čeljadi u njima od strane svevremenih, suviše stvarnih divljih hordi Balkana i Velikog Sveta "evro-atlantskih asocijacija" (Opsada Crkve Sv. Spasa). Za prvu navedenu prozu našao je savršeno prikladan i funkcionalan oblikovni postupak "učitavanja". U njegovoj drugoj prozi, simbolu vršenja istorije i vremena nad Srbijom, pribegao je staro-novom umetničkom postupku "putovanja kroz vreme" te tako toj opsadi Svetog Hrama ― Svete Srpske Zemlje dao dimenzije svevremenske totalitarnosti koja se vrši nad nama. "Od svega nije više ništa ostalo, ni da se pripoveda", kaže autor proze Opsada Crkve Sv. Spasa u poslednjoj glavi: "Četrdeseti dan", pošto je u glavi "Trideset deveti dan" samo citirao dopis iz Politike iz Doboja, od 14. februara (na Sv. Valentina, po zapadnom kalendaru, ili na Sv. Trifuna, po istočnom - u obe varijante na Dan Ljubavi), da je: "U poslednjih godinu dana na području opštine Srpski Brod, na severu Republike Srpske, kao posledica dejstva NATO avijacije narušen ekološki sistem, piše dobojski nedeljnik Svitanje."

U zbirci priča Bližnji Petrović i prozu i svoju stvarnost inovira "hronikom hronopija" ― medijem mini-priče o "hronopijama" koji se hrane "ljudskim vremenom" svuda i svagda: na frontu, u miru, u veš-mašini, u ambulanti, na balkonu dok NATO-bombe razaraju Beograd i Srbiju 1999. Sve je to Petrović prikazao i suviše stvarno i fantazmagorično.

U svim tim inovacijama forme, esencija njegove proze ostala je čisto srpska. Jer, Goran Petrović ne beži od sopstvene suštine, ne koristi se ni jezikom ni pismom opsadnika, porobljivača, neokolonijalista pa ne preuzima ni kajdu postmodernista, već osveženom melodijom vekovne duše srpskog jezika veze duhovnu zidanicu na moravskom zidu srpske književnosti.

Ovim svakako ne mislimo da Goran Petrović, kao savremeni srpski pripovedač koji brižno i umno, a formom raskošno, nadgrađuje srpski jezik i književnosti, ne ostavlja svoja dela bez mana. Uz sve inovacije u formama, napisana su u prepoznatljivim srpskim melodijama, začudnih ritmova i zvukova, koliko sentimentalnih još više blago ironično zapitanih, u složenim, ali punoznačnim metaforama i simbolima u međugeneracijskim i međucivilizacijskim komunikacijama. I pored svega toga, onaj savršeni dokorak u univerzalno još nije napravio ni ovaj savremeni srpski postmodernista. Očekivati je od ovg pisca da napiše svoj "moravski venac" 21. veka koji će značiti i zračiti u srpskom narodu kao već ispevani Gorski vijenac njegovog genijalnog prezimenjaka iz 19. veka ili onog njemu bližeg (i po vremenu i po poliloškoj inovaciji forme) Petrovića iz 20. veka, autora proze Ljudi govore.

Piše: Dr Radomir Baturan








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:21

TREĆA SREĆA  

Za širu javnost Goran Petrović nije toliko poznat, iako je ovo njegov treći roman - 1993. napisao je "Atlas opisan nebom", zatim "Opsada crkve Svetog Spasa"(1997.) i prošle godine "Sitničarnica 'Kod srecne ruke'", za koji je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine. Rođen u Kraljevu gde živi i radi kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara pored manastira Žiča, za koji kaže da "zrači spokojem i ne bih da rečima narušavam taj spokoj".

Pisac Goran Petrovic je 48. po redu dobitnik godisnje NIN-ove nagrade, od kada je 1953. godine ustanovljeno ovo priznanje za najbolji roman godine. Rodjen 1961. godine, ovaj nesvrseni student jugoslovensko-srpske knjizevnosti, je za delo "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke'", odlukom zirija 3:2, postao vlasnik najprestiznije knjizevne nagrade u Jugoslaviji. Radnja ovog romana smestena je u Beogradu izmedju dva rata, rec je o gradjanskom drustvu toga vremena. A o gradjanskom drustvu Srbije danas, pisac se izjasnio seledecim recima:

"Tesko je odgovoriti na to pitanje. Znate, na ovim prostorima prava je retkost da unuk ista nasledi od dede, pa i sin od oca. Svako iznova pocinje da pravi kucu, da formira porodicnu biblioteku, da kalemi razrovan vocnjak. Jedino se medje umnozavaju deobama, a od imovine nam cesto staju samo uspomene, samo price i predanje. Moram da dodam da se gradjansko drustvo ne pravi samo u Knez Mihailovoj ulici, jer ni Beograd nije samo ono sto opisuje krug dvojke, kao sto ni Srbija nije samo Beograd."

Za siru javnost Goran Petrovic nije toliko poznat, iako je ovo njegov treci roman - 1993. napisao je "Atlas opisan nebom", zatim "Opsada crkve Svetog Spasa" (1997.) . On je rodjen u Kraljevu gde zivi sa suprugom i cerkom. Radi kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Zici, pedesetak metara pored manastira Zica, za koji kaze da "zraci spokojem i ne bih da recima narusavam taj spokoj". Inace, sve dosadasnje intervjue Petrovic je davao iskljucivo pismenim putem, odgovarajuci na postavljena pitanja. Ovaj razgovor je nastao tokom zajednickog rucka clanova zirija i moje malenskosti u svojstvu urednika kulturne rubrike NIN-a sa laureatom Petrovicem.

Na pitanje "kako pisete", Goran Petrovic je samo slegao ramenima:

"Tesko. Pisem, brisem i uzdisem. Uvek radim nekoliko verzija teksta, a to podrazumeva sate i sate provedene ispred komjutera a da se nista ne napise, ili trenutke ushicenja kada se puno toga napise, ali malo ostane. I svaki tekst ponovo prekucavam. Izvucem tekst na papir, izbrisem ceo fajl i ponovo kucam. Neko je rekao da pisci ne vole da se secaju svojih romana jer je to groblje likova koji su u medjuvremenu precrtani. U mom slucaju izbrisani iz kompjutera. Moji romani se, inace, baziraju na gradji tako da pokusavam da dodjem do sto vise podataka koji nisu previse iskorisceni. Kada rekonstruisem epohu, ne samo da skupljam dokumente, vec gledam da rekonstruisem i recenicu toga vremena, da leksika odgovara vremenu i liku."

Na pitanje ima li neka svoja pravila koja vaze za pisanje, Petrovic otkriva:

"Imam neke svoje male rituale kada pisem. Pijem puno kafe i popusim puno cigareta. Ne radim nocu, vec rano ujutru. Slusam muziku, po pravilu onu koja izaziva neke vibracije u skladu sa onim sto pisem. Kada sam pisao "Opsadu crkve Svetog Spasa", ja sam slusao sredjevekovnu muziku jer je i radnja romana iz tog vremena. Ako pisem neke ljubavne scene, onda slusam lirske deonice, klavirske koncerte. Kada pisem epske delove, volim da mi grune simfonijski orkestar. Dok sam pisao ovaj nagradjeni roman, uglavnom sam slusao operu. To mi je bilo negde na granici patetike i ozbiljnosti, kao sto je i ljubav negde izmedju to dvoje. Inace, imam tu spravicu kao vasu (diktafon) i nju obicno koristim u autobusu ili kad mi nesto padne na pamet ili nesto cujem sto mi se ucini zanimljivo, pa da ne zaboravim, kazem u mikrofon."

Za vas kazu da ste preozbiljan pisac, da niste duhoviti u onome sto pisete. Sta biste vi na to odgovorili?

"Tesko je to za sebe reci. Kad bi to bio neki drugi covek, ja bih rekao da je to uzdrzan covek. Mozda sam i duhovit, ali u nekim drugim situacijama. U ovom romanu sam pokusao da budem i duhovit, ali ne znam da li je to uspelo. Ja sam u ovoj knjizi pokusao da izmenama ritma drzim paznju citaoca, da ga "samaram" da bi se on okretao cas levo, cas desno, kako se ne bi umrtvio dok cita knjigu."

Koliko dugo ste pisali ovaj roman?

"Dve godine, sa prekidima. Nekada je to bio celodnevni rad. Pisao sam pre podne na poslu, potom dodjem kuci, rucam i opet nastavim da pisem. Imao sam nekih porodicnih problema zbog kojih sam jedno vreme ostavio pisanje, a posle mi je bilo jako tesko da se vratim romanu. Dok sam pisao ovaj roman bio sam opterecen nagradom "Mesa Selimovic", koju sam dobio za prethodni roman, jer sam znao da se nova knjiga ocekuje sa cetvoro otvorenih ociju. Postojala je opasnost da ako ovaj roman ne uspe budem 'pisac jedne knjige' sto bi bilo pogubno."

U svom romanu koristite rec "zasvodjenje". Da li je ovo trenutak da zasvodimo nesto kao narod, kao Srbi?

"Nije doslo vreme da se ista zasvodi. Pre ce biti da je doslo vreme da sve pretresemo. Isprva temelj, da vidimo koji su to kamenovi ugaonici na cemu treba sve da pociva, sta to moze kucu da nam nosi. Tesko da mozemo ista da zasvodimo jer nam je kucica trosna i preti da se urusi."

Vas roman govori o Beogradu izmedju dva rata. A vi ste u Beogradu ziveli samo tri godine dok ste studirali. Kako vam je poslo za rukom da tako dobro docarate prestonicu?

"Prvo, ja sam za ovu knjigu skupljao gradju. Sve knjige koje govore o Beogradu, mnoge slike, razglednice, mape, sve iz tog vremena sam prikupio kako bih imao sto vise cinjenica na raspolaganju. Drugo, nekada nije lose biti izmaknut, kao sto sam to ja u Kraljevu, gde sam rodjen i gde zivim citav zivot. Ko zna da li bih mogao da pisem o Beogradu na nacin na koji sam o njemu pisao u "Sitnicarnici" da u Beogradu i zivim, da sam na njega samo svikao, da sam ga posmatrao sa manje radoznalosti."

Da li ste srecni zbog cinjenice da dobijate poslednju NIN-ovu nagradu na kraju veka?

"Roman "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke'" je zapravo zbir nesreca proslog veka. A pisanje i citanje su samo sinonimi reci traganje, izmedju ostalog traganja za srecom. Ostaje otvoreno pitanje da li je u nesreci kakva je nasa uopste pristojno doziveti ili iskazati srecu."

Od nagrade Fond "Borislav Pekic" kupili ste kompjuter, posle nagrade "Mesa Selimovi" od opstine Kraljevo ste dobili stan. Sta cete da uradite sa pet hiljada maraka, koliko iznosi ova nagrada?

"Ne znam, To ce supruga da odluci."

Radmila Stanković |








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:21

KNJIGA TREBA DA UDARI ČITAOCA  

Knjiga treba da udari čitaoca, da ga uvuče u tekst i da se konačno čovek koji čita knjigu osmehne ili zaplače. Život tako počinje i tako se završava, osmehom i plačem.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik Goran Petrović, autor knjiga "Opsada crkve Svetog spasa", "Sitničarnica kod srećne ruke", "Atlas opisan nebom", "Ispod tavanice koja se ljuspa"...

Petrović je dobitnik uglednih književnih nagrada među kojima su NIN-ova, "Meša Selimović", "Vitalova", "Laza Kostić".

GLAS: Knjiga "Ispod tavanice koja se ljuspa" postala je popularna među čitaocima. Šta se to danas ljuspa ispod tavanice društva u kojem živimo?

PETROVIĆ: Civilizacijski gledano mislim da nam se ljuspa nebo ili tavanica iznad nas i da sve manje podižemo pogled da vidimo šta je to. Možemo čak i u onom ekološkom smislu da to objasnimo, preko crne rupe. Pokušao sam da napišem knjigu koja na tragikomičan način govori o jednom vremenu. Reč je o knjizi koja nema odliku onoga što možemo nazvati preciznošću, jer ne volim književnost koja je precizna. Ako je preciznost jedino što osećate kada pročitate jednu knjigu, onda ona nije uspela.

GLAS: Jedan od Vaših romana "Sitničarnica kod srećne ruke" je među omiljenim kod čitalaca. Šta Vas je najviše podstaklo da napišete ovu knjigu o knjizi?

PETROVIĆ: To je sigurno najpopularnija, najprevođenija i moja knjiga koje je doživela najviše izdanja. Ona je desetak godina pošto je napisana još živa i u inostranstvu se pojavljuju nova izdanja "Sitničarnice kod srećne ruke". To je knjiga u slavu čitanja, odnosno nečega bez čega ne postoji književnost. Pisac i knjiga nisu sami po sebi dovoljni, potreban je čitalac.

GLAS: Šta je presudilo da "Sitničarnica" bude u tolikoj mjeri popularna?

PETROVIĆ: Pretpostavljam da u književnosti presuđuje osećaj koji imate povremeno, a kod najboljih pisaca i stalno, da je jedna knjiga napisana samo zbog vas.

GLAS: Da li pripremate nove knjige i kada će one doći do čitalaca?

PETROVIĆ: Dugo radim jedan roman čije pisanje sam sticajem okolnosti prekidao, možda nisam mogao da se izborim sa tekstom. Pre pola godine sam radio jedan dramski tekst, "Matica", za "Atelje 212". Nadam se da ću se vrlo brzo vratiti rukopisu romana, a bio bih zadovoljan ako bi se pojavio na proleće sledeće godine pred čitaocima.

GLAS: Smatrate li da su dramski tekstovi najbrži način da pisac dospije do publike?

PETROVIĆ: Uvek sam se bavio različitim stvarima, pa tako nameravam da napišem i knjigu za decu. Tekst je nastao tako što je upravnik "Ateljea 212" Kokan Mladenović želeo dramu inspirisanu pričom koju sam ranije objavio. Hteo je da dramatizaciju ne radi profesionalni dramaturg, nego pisac. Zato to i nije dramatizacija priče, jer je mnogo dopisano, pa se može reći da je novi dramski tekst. Beskrajno sam zahvalan glumcima Petru Kralju, Svetlani Bojković, Gorici Popović, kojima je tekst "legao", a oni i ne prihvataju da rade tekstove ako im se ne dopadnu.


SUSRET SA ČITAOCIMA

GLAS: Da li su Vam dragi susreti sa čitaocima na književnim promocijama?

PETROVIĆ: Meni je uvek drago da se sretnem sa čitaocima, a posebno na fakultetima, gde čitaju moje knjige. Postoji mala razlika između sreće i zadovoljstva, zadovoljstvo je kada neko lepo besedi, dođe mnogo publike na književno veče ili kada stigne nagrada. Pokušavam da vratim poverenje u reč koliko je to moguće, baš preko promocija mojih knjiga.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:25

"Sitničarnica "Kod srećne ruke" je roman posvećen fenomenu čitanja,
kao o jednoj od onih retkih intimnih delatnosti koja nam je preostala.
Nadalje, on razmatra navodnu mogućnost takozvanog naporednog čitanja,
onog koje dopušta da se dvoje ili više čitalaca, što slučajno ili namerno,
istovremeno otvarajući istu knjigu, bez obzira na prostornu udaljenost,
mogu naći i prepoznati u paralelnom svetu literature.
U oba slučaja, međutim, u romanu je reč o književnosti kao o izdvojenom
i koliko-toliko zaštićenom zajedničkom području dobrovoljnog izbeglištva,
emigracije, ishodištu novih seoba...
Usled nemogućnosti da opstanu u sve zatvorenijem svetu,
ovom sve užem svetu, sve zagušenijem i zbijenijem brojnim realijama,
junaci romana tragaju, pronalaze i ostvaruju novo prostranstvo,
vreme u vremenu, makar za nekoliko časova produžavajući svoj opstanak.


Dvostruko nagrađivani roman sastoji se od Pristupa,
osam Čitanja i Epiloga koji govori o tome kako
su se neke stvari završile,
a kako su neke druge započele.

Petrović u svoje delo uvodi strukturu romana u romanu,
a ravni pripovedanja se šire poput koncentričnih krugova.
Nosioci radnje u romanu su niko drugi nego čitaoci
koji se međusobno sreću
zajedničkim čitanjem retkog primerka
knjige Moja zadužbina, Anastasa Branice.
Student Adam Lozanić, starica Natalija Dimitrijević,
njena 'družbenica' Jelena koja uči engleski jezik,
Pokimica - bivši operativac Državne bezbednosti,
profesor Teofilović, domaćica Zlatana, porodica Lelek -

bivaju sve više uvučeni u svet romana Moja zadužbina
i svoj život nesvesno zamenjuju stvarnošću literarnog dela.

- Gospođo Natalija, kada odemo tamo,
odnosno onamo, postojimo li ovde? - prenula se Jelena.
- Postojimo li? -odgovorila je Natalija. I gde? To je dobro pitanje.
Verujem da se radi o nekoj vrsti blagog prisustva ili blagog odsustva.



Ovo je roman o onima koji pišu i koji ne mogu bez čitanja.
Pisanje - čitanje je beg od stega spoljašnje egzistencije,
način da se težak i sumoran život transformiše u nešto lepše.
Čitaoci imaju isto tako svaralačku ulogu kao i pisac,
budući da imaju moć da ožive tekst.
Oni se ne mogu sasvim konkretizovati,
a svaki od njih će se kretati prema sopstvenom
opsegu predrasuda ili interesovanja.
Svaki trenutak u delu vredi malu večnost kojoj se ništa
iz spoljašnjeg sveta ne može suprostaviti,
niti se njen tok može zaustaviti."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:33

Sitničarnica „Kod srećne ruke“ čim je objavljena, dobila je sve najznačajnije književne nagrade i potvrdila da je savremena književnost u Goranu Petroviću stekla novog klasika.
Svi koji čitaju, žive u jednom boljem i lepšem svetu. U njemu se tek mogu sresti idealna bića. Oblikujući svet idealnih čitalaca, Goran Petrović je napisao roman za svaku bolju ljudsku dušu.

Život se živi u svojoj koži, a ne u tuđim očima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:35

Goran Petrović "Sve što znam o vremenu" (izabrana kratka proza)
Beograd, Narodna knjiga - Alfa, 2003.
247 str.
Knjiga pod ovim nazivom zapravo krije tri Petrovićeve knjige kratke proze: "Saveti za lakši život" (1989.), "Ostrvo i okolne priče" (1996.) i "Bližnji" (2002.), uz pridodatu "Priču o pričanju" na početku knjige.
Sjajno je bilo posmatrati kako je Petrović kroz vreme menjao ponešto u svom stilu, pristupu i temama.
"Priča o pričanju" nas u neku ruku obaveštava o našoj ulozi, ulozi čitaoca/slušača priče, u odnosu na pisca.
A onda nas dočekuju "Saveti za lakši život" sa vrlo primamljivim podnaslovom "Roman uz kafu" =) I zaista, Petrović nas najpre savetuje kako da skuvamo tu kafu i počnemo sa čitanjem. što nas vodi do novih saveta. To je čitav lanac pripovedanja, sa majstorski iskorišćenim asocijacijama za svaku sledeću kariku. Lanac se nigde ne završava - eto tek toliko da ne bude spoiler =)
"Bližnji" su ljudske sudbine, životni putevi, slučajevi i slučajnosti u tim životima. Od sve tri knjige objedinjene u ovom izdanju, ova je možda najzrelija, IMHO i najbolja. Petrović se i dalje igra sa neobičnošću (kao u "Ostrvu..."), ali se ne gubi u toj igri. Postavke i okviri njegovih priča su sada realni, možda ih možemo pronaći i u sopstvenoj svakodnevnici, ono neobično služi samo za nadogradnju ili rasplet. Ponešto u stilu (ne u sadržini!) me je podsetilo na Barkerove "Knjige krvi" - ipak neka ovo bude samo lična impresija )








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:36

Goran Petrović - Ostrvo i okolne priče
Narodna knjiga/ALFA, 2002.
121 str.
Petrović je u poslednjih par godina skupio silne nagrade. Pre svega za dva romana "Opsada crkve Svetog Spasa" i "Sitničarnica "Kod srećne ruke"". Ipak, rešila sam da "izvidim situaciju" knjigom kratkih priča, prvo što sam skeptična prema kriterijumima za dodelu *nekih* književnih priznanja, a zatim i što sam ljubitelj kratke forme, kad već moram da se odlučim.
Paaaa.... nije loše. Mislim da vredi čitati dalje. Zapravo, mislim da će se Petrovićeva proza dopasti svakom kome se iole dopao Milorad Pavić (u oba slučaja se, zasad, ograničavam na kratke priče).
Petrović je vešt s rečima, i u njegovoj prozi ćete svašta naći: i čudne metafore, i hrabre i/ili zaboravljene veze medju rečima/stvarima/pojmovima, i liriku, i apsurd, i protest, i beg od stvarnosti i satiru. Jedan sasvim specifičan pogled na svet.
Kod Petrovića ništa ne iznenadjuje, ništa nije nemoguće; tu ljudi dišu snove a guše se u javi, raščešljavaju sunčeve zrake da im ne sprže baštu, u torbu pakuju pozdrave kad krenu na put, otkupljuju šare sa peškira i čarapa ostavljajući ih gole,jednobojne, neukrašene, beže od realnosti u šetnju kroz naslikan pejsaž, nose ogrlice od nanizanih reči, otvaraju rudarske kompanije koje traže i iskopavaju sreću, grade pećine od snova.
Kome zvuči primamljivo, evo malog putokaza:
Saveti za lakši život, 1989, kratka proza
Atlas opisan nebom, 1993, roman
Ostrvo i okolne priče, 1993, zbirka priča
Opsada crkve Svetog Spasa, 1997, roman
Sitničarnica "Kod srećne ruke", 2000, roman
Bližnji, 2002, zbirka priča








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:37

Petrović je pravo iznenadjenje medju pripovedačima, sjajnih ideja, vešto se igra rečima, poštuje tradiciju uvodeći istovremeno moderne koncepte pisanja.
Njegove metafore, apsurdi, lirika, ovlašni satirični osvrti na dogadjaje iz bliže i dalje prošlosti, sve to čini jedan sasvim novi svet, koji nije vidljiv svakom i u svakom trenutku - prosto se osećate počastvovanim što vas je pustio da zavirite =)
<Sitničarnica...> ima više paralelnih tokova, pa ipak Petrović drži sve konce u svojim rukama, znalački nas vodi kroz prostor i vreme, kroz stvarnost i fikciju - do te mere da briše granice. Petrović ne preza od iluzija, zalaženja u ludilo, čak možda i naznaka horora.
Ovaj roman daje jedno sasvim novo značenje čitanju i samim knjigama (što me kao knjiškog moljca posebno raduje, je li =) pa sad sasvim ima smisla kad vam neko kaže <Vidimo se sutra na 23-ćoj strani te-i-te knjige>. Nije to samo nova ravan čitanja, već i nova ravan postojanja.
Posebno mi se dopalo pomalo arhaično <otvaranje> svakog poglavlja, npr.:
<Pristup.
Gde se govori o snevoljenom Božijem drvcetu, jednom zagonetnom poslu, jednom zagonetnom piscu i povezu od safijana, o visini naših planina, umiljatom mirisu devojke sa zvonastim šeširom, o turobnom akvarijumju, poroznim zidovima i o tome može li se plesan uhvatiti u tegli pekmeza od kajsija otvorenoj u ponedeljak>
Ako želite da saznate kako se čitaoci mogu sresti u knjigama, da li lektor/korektor može izmenama u rukopisu izmeniti i realne tokove dogadjaja, ponešto o zaboravljanju i nesrećnim ljubavima, kako se može kupovati u trgovinama koje odavno više ne postoje, o tome kako se upoznaju ljudi koji se nikad nisu videli (hm, ovo je zanimljivo i sa tačke gledišta ove grupe i Usenet-a uopšte =) onda knjigu svakako preporučujem....
Šta je vredelo prepisati:
<Istini na volju, kad bi ozbiljno razmišljao o tim začudnim stvarima, i sam je dolazio do zaključka da se njegova ličnost opasno koleba na samoj ivici zdravog razuma. Ili mu se sve to pričinjavalo od viška literature i manjka života?!> (str. 11)
<Sandučići za poštu, sa patiniranim, mesinganim pločicama, oplićalih prezimena, valjda od mnogih, svakodnevnih pogleda vlasnika željnih pisama.> (str. 28)
<Knjige su kao sundjeri. Naizgled neznatne veličine, šupljikavo, spužvasto tkivo je kadro da upije nebrojeno mnogo sudbina, čak da u sebe primi čitave narode. Šta su drugo knjige o nestalim civilizacijama, no sundjeri koji su u sebe saželi čitave epohe? Do poslednje žive kapi, dok i sami nisu stali da se suše. Da se kamene...> (str. 57)
<... vreme čitanja je zbijeno vreme, čas ovde nije isti kao i sat tamo, nekada desetostruko traje, nekad je kraći od onog delića izmedju dva treptaja.> (str. 69)
<... mladić pomisli da je stanodavac od svih studija, izvesno je, pohadjao samo predavanja iz anatomije, kako nekome oguliti kožu, a ne umoriti ga sasvim, ne bi li i nadalje mogao da plaća.> (str. 87)
<A onda je sanjao, strašne li more - da se probudio i da ništa više ne može da sanja.> (str. 93)
<Sa puzavicom pukotina na zidu, tik do vrata advokatove sobe - bilo je još zaludnije. Iz goda u god, spletene bore su narastale, napredovale u svim pravcima.> (str. 105)
<Već tada se prepustila melanholiji, osećanju koje će je pratiti ceo život, posećivala je beogradska groblja, nasumice paleći sveće i odnoseći cveće, na Pobusani ponedeljak ostavljajući varzilom bojena crvena jaja, i uredjivala one humke koje niko nije obilazio, kada već nije znala gde je grob njenog čoveka.> (str. 108)
<Možda je ova zemlja premala ili stalno pritešnjena - pa sudbina neprestano mora da se ponavlja.> (str. 120)
<Zajednička čitanja, naslućivanje sposobnosti da se štivom može kretati kao i svakim drugim prostorom, da se mogu sretati svi koji naporedo prate isto, pri čemu su neki svesni i neograničenosti područja i svakog namernika pojedinačno, dok je drugima takvo osećanje potpuno strano...> (str. 120-121)
<Tih godina ništa nije upućivalo na bolje izglede. Anastas Branica se zatvarao sve postojanije, sve dalje od vršnjaka i ukućana. Nije bio isti kao drugi i zbog toga je osećao neku malu, gotovo izlišnu radost. Više od radosti bridela ga je zbunjenost. A kako se sve učestalije razmimoilazio sa ostalima - preovladavala je velika tuga.> (str. 122)
<Mada se licem unosimo u lice, u gužvi slabo ko zna za sebe, kamoli za druge. Suprotno tome, mogućnosti spoznaje su daleko veće.> (str. 136)
<Iako je advokat zdravo i dobro dočekao sklapanje mira, uz sve još i zaimavši kapital raznim veštim špekulacijama, koristeći ratno nemanje da budzašto kupuje nekretnine, udeonice i sigurno naplative menice, sve češće je osećao da mu se negde izmedju prihoda i rashoda neprestano potkrada, provlači, nekakva velika greška. Jedne večeri, neposredno posle Ujedinjenja, dok je kao i obično sravnjivao račune, nenadoknadivi manjak životnog bilansa se i iskazao. Sve drugo se slagalo u stoparac, marjaš, filer, akču ili krajcaricu, ali se u glavnom saldu iznova pojavljivalo - odsustvo ljubavi.> (str. 142-143)
<Zabavljen ovim i drugim ludorijama dvadesetih, svet je jednostavno zaboravio Anastasa Branicu.
Milo za drago.
Ta, on se od sveta prvi ogradio.> (str. 152)
"- To je zbog vaše unutarnje uzdrhtalosti. Melodije i nastaju od skladnog trepera čula... - glasno se radovala njegovoj harmoniji, dok je u sebi pokušavala da priguši sopstvenu, razapinjuću kakofoniju." (str. 201)
"Sličnih su godina. Pa i imena. Sasvim ženski je poredila njenu i svoju lepotu. Ali, spoljašnjost ne postoji sama za sebe, ona pre zavisi od onoga ko je i kako prihvata..." (str. 203)
"... bez obzira na razlike, svaki je časak vredeo malu večnost, kazaljke su se u pismima okretale brže no što je nesviknuto oko moglo da vidi postoje li uopšte, toliko brzo su postupno potrošile cifrarnik - svih dvanaest rimskih brojki sata ugradjenog u zabatu vile." (str. 208)
"Jednom prešavši granicu mladosti, više nije mogao natrag, stario je nad svojim redovima, svestan da mimo pisama ne postoji, zadovoljavajući se njenim društvom, makar da ga ljubljena za časova čitanja maglovito prepoznaje." (str. 217)
"Sećam se da je napade astme ranije primirivao otvarajući knjigu, dabome, obavezno knjigu kakvog engleskog pisca, te bi u nju uneo lice, činilo se da je i ne čita, već negde tamo udiše. Ili je možda astmu tako i zaradio." (str. 261-262)
"Sada je osećao potrebu da zabeleži šta mu se ovde dogodilo. Ili mu se pričinilo." (str. 305)
"Pred sam zalazak sunca, iznova je, spoljnim stepenicama, ispeo na terasu-vidikovac, zaseo je u stolicu od kovanog gvoždja i pokušao da sačini još jedan zapis područja. Da je bio slikar, zacelo bi koristio pastelnu kredu, ovako se trudio da upotrebi što mekše reči, one reči koje popunjavaju svaku poru, svaku neravninu. Tako je zapisivao, čak je jagodicom desnog kažiprsta povremeno prelazio preko redova, dodatno umekšavao grafitom izvedena slova, kada prvo oseti poznati, umiljati miris, a onda njen glas. Bila je to Jelena." (str. 320)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:39

Ne sećam se imena te žene, ali pamtim da je rekla nekoliko lepih rečenica o onome što pišem, a onda i o književnosti uopšte. To je presudilo: prihvatio sam poziv da gostujem u njenom malom mestu.
 
Zajedno sa književnim kritičarem stigao sam u sumrak, u zakazano vreme. Prema dogovoru, naša domaćica je čekala ispred oronule zgrade Doma kulture. Mada je preko telefona delovala kao vesela osoba, sada mi se činilo da je veoma utučena. Dok smo se stepenicama peli ka tavanskom prostoru gde je bila smeštena biblioteka, sa snebivanjem je prošaputala da književno veče neće biti u velikoj sali u prizemlju, jer je jedna politička partija naknadno insistirala da baš tu i baš tada održi lokalnu konvenciju. Osmehnuo sam se i odmahnuo rukom: „Nije važno, neka to bude naš mali doprinos demokratiji“. Ona je, međutim, i dalje delovala uznemireno. Dodala je da književno veče, nažalost, ne može biti održano ni u maloj sali Doma kulture, jer je to termin koji odvajkada koristi ovdašnji klub borilačkih veština… A onda je zastala i uplašeno pitala imam li nešto protiv da naš literarni skup bude upriličen u holu zgrade. Nije mi padalo na pamet da joj „stajem na muku“, nehajno sam odvratio da pristajem. Ipak, ni ovo nije umirilo našu domaćicu, oborene glave je saopštila da ona neće voditi program, kako je prvobitno planirano, već će to biti upravnik biblioteke koji je na tom mestu odnedavno, tačnije od pre tri dana.
 
Stigosmo do tavanskog prostora. Novi upravnik je bio stariji čovek, od onih ljudi koji se „umetnički“ češljaju ne bi li prikrili gubitak kose. Odmah je počeo da navaljuje da nešto popijemo kako bismo „razbili tremu“. Piće je sipao prvo sebi. Uz čašicu nam je saopštio kako je, eto, na ovom položaju od skora, pre je rukovodio Komunalnim preduzećem u okviru kojeg su i pogrebne usluge. I još je, zagledan negde u daljinu, teatralno dodao da se nada kako mu je ovo poslednja funkcija, da će, valjda, najzad otići u zasluženu penziju… Potom je zamolio da ne čitam previše, jer to publika ovde ne voli. Književnog kritičara je, pak, opomenuo da ne govori predugo, jer ni to publika ovde ne voli. No, na pitanja možemo slobodno da odgovaramo. Ali ih verovatno neće biti, jer publika ovde ne voli ni da postavlja pitanja. Žena koja je sve organizovala stajala je po strani, nije progovarala i samo je gledala onim svojim krupnim, uplašenim očima.
 
U holu Doma kulture okupilo se pedesetak ljudi. Seli smo za sto prekriven crvenom čojom. Na sredini stola nalazio se veliki bokal vode. Levo od nas kočoperila se veštačka paprat. Desno je mirovao pijanino. Većina sijalica nije radila. Iza jednih vrata čulo se kako neko nekome nešto velikodušno obećava, iza drugih vrata odjekivali su borbeni pokliči, zatim potmuli tresak, valjda kako bi neko nekoga oborio na strunjaču. Upravnik biblioteke je biranim rečima iskazao zadovoljstvo što smo tu, mada je nekoliko puta pogrešio izgovarajući naša imena. Otpio sam iz čaše s vodom. Književno veče je počelo mojim čitanjem. Nisam odmakao dalje od druge rečenice, upravniku je zazvonio mobilni telefon. Pomislio sam: dešava se. Međutim, on se nonšalantno javio, lepo sam mogao da čujem, uostalom sedeo je svega pola metra od mene, nekome je objašnjavao kako je sve tek počelo, te da taj može da dođe.
 
Čitao sam kratko, onako kako se od mene i tražilo. Na kraju sam otpio iz čaše sa vodom. Potom je govorio književni kritičar. Upravniku je opet zazvonio mobilni telefon. On se opet nonšalantno javio i rekao nekome da još uvek nije kasno da dođe. Ni književni kritičar nije govorio predugo, makar ne onoliko koliko je uobičajeno. Sipao sam novu čašu vode. Upravnik je najavio muzičku tačku. Nagnuo se prema meni i prošaputao da je zaboravio da mi kaže kako će večeras na pijaninu muzicirati ćerka predsednika opštine, koja je odnedavno počela da uči da svira na klaviru, ali je procena baš svih da je veoma talentovana. To je veliki događaj, ovo je njen prvi javni nastup, naglasio je. Pojavilo se neko dete i stalo da „muzicira“. Videlo se da mrzi i klavir i časove klavira i roditelje koji su je obukli previše pretenciozno… Sipao sam novu čašu vode. Borba između deteta i pijanina je potrajala. Negde, sredinom kompozicije, pijanino je zvučao kao da je odustao. Buran aplauz mi je otkrio da prva tri reda publike zapravo sačinjava bliža i dalja rodbina nesrećnog deteta. Popio sam još jednu čašu vode. Žena koja je organizovala književno veče gledala me je svojim velikim, uplašenim očima.
 
Na kraju je trebalo nešto da kažem. Smatrao sam da to treba da bude nešto duhovito. Hvala Bogu, nisam omašio, publika se nasmejala. Popio sam još jednu čašu vode. Pitanja nije bilo. Ovime je literarni skup bio okončan. Upravnik je javno čestitao književnom kritičaru i meni. Smatrao je da je sve uspelo. Pozvao nas je na večeru. Dok smo napušta li Dom kulture čuo sam iza jednih vrata demagoški politički govor, dok su iza drugih dopirali pokliči poznavalaca borbenih veština. Večerali smo u dobrom raspoloženju, samo je ona žena velikih, uplašenih očiju izgledala kao da će svaki čas zaplakati.
 
* * *
 
Postojao je običaj u antičko doba, u staroj Grčkoj, u Atini naročito, da se jedanput godišnje odaberu dva čoveka koja će na sebe „primiti grehe“ celog naroda, te da se ova dvojica u ime svih, kao pokajničke žrtve, surovo pogube. Ti ljudi su nazivani farmaki. Čudno je to što su se farmaki, dok su vođeni na smaknuće, smejali. Uopšte, procesija žrtvovanja je podrazumevala veselost, muziku, igru, pričanje šala… Bez tobožnjeg dobrog raspoloženja, pa samim tim i bez humora, obred se nije mogao smatrati smislenim. Farmaki su morali da pokažu kako navodno dobrovoljno pristaju na smrt, da ona nije nasilna i samim tim ima viši cilj. Okupljeni narod se, verujem, istim sredstvima branio od pomisli da upravo čini ono što možemo nazvati kolektivnim ubistvom.
 
Često pomislim kako je u savremenoj civilizaciji književnost ta koja je „u ime svih“ pristala na smrt. I često pomislim da ovaj obred žrtvovanja mora da se odvija uz mnogo smeha i humora. Da se ne bismo dosetili kako je zapravo reč o kolektivnom ubistvu ili je možda bolje reći: da se ne bismo dosetili kako je zapravo reč o kolektivnom samoubistvu. A možda bi i trebalo da se jednostavno smejemo i smejemo, kada nam se već pružila kakva-takva prilika.
 
Goran Petrović
 
Preuzeto iz casopisa "Polja"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:40

Dok se neki odriču svoje ružne prošlosti, drugi dolaze na premijere u firmiranim trenerkama, a treći grickaju semenke tokom koncerta najstarijeg filharmonijskog orkestra na svetu, dozvolite jednu običnu priču.
 

 
U čekaonicu ambulante Doma zdravlja Savski venac na Senjaku ulazi žena sa gipsom na ruci. Zagušljiv prostor, mnogo nestrpljenja, još više nazeba. Predavši svoju zdravstvenu knjižicu, žena seda na klupu i iz torbe vadi knjigu. Otvara je na obeleženom mestu i čitanjem se izmešta iz oktobarske stvarnosti. Petnaestak minuta kasnije izlazi nervozna mlađa medicinska sestra, diže glas na nasrtljive koji bi preko reda u ambulantu i proziva ženu sa knjigom u zdravoj ruci. Pita: Kako to da nemate svog izabranog lekara? Nije jednostavno da vam otvorimo bolovanje kad je već dve nedelje prošlo od loma ruke... I onda joj pogled pade na knjigu. Mlada osoba u belom se ozari i malo tišim glasom upita: Odakle vam ta knjiga? Kakva je?
 
- Muž doneo sa promocije. On uredno čita piščevu literaturu. I ja volim taj pomalo starinski stil visokog ranga, prepun lepih slika, topline, originalnosti i mudrosti. Knjiga moćna u snazi reči, otkrivalačkoj mašti i istinitosti misli, draga mi je jesenja lektira.
 
- Gospođo, vi ne znate o kome se uopšte radi. Njegov prvi posao je bio u našoj seoskoj biblioteci. Došao je iz grada u kome je rođen, uveo energiju i red u pomalo zapuštenoj ispostavi, potpuno je obnovio, uneo nove sadržaje i navikao žitelje cele okoline da dolaze u biblioteku i čitaju. Posle nekoliko godina postalo je normalno da ratari u pauzi teških poljskih radova odu u senku i izvade knjigu Dostojevskog koju im je preporučio mladi bibliotekar. Što je ranije bilo nezamislivo, dogodilo se. Ja sam svedok. Ta me slika iz zavičaja godinama prati po Beogradu.
 
Sestra je ušla u ordinaciju, a pacijentkinja zgodu sa radošću donela u svoj dom. Namerno je ispisujem jer je takvih priča i „pameti u glavi“ sve manje. Paradoks u danima kad je posetilaca koji ovih dana hrle ka prazniku knjige sve veći. Oktobarski sajam knjiga je najstarija kulturna manifestacija grada Beograda i, nesumnjivo, ona koja redovno greje naše živote. Lično sam ponosan što sa tog praznika nemam ni jedan jedini izostanak, eto, punih 55 godina. Na prvi Sajam odveo me stari pre nego u osnovnu školu. Od malog srednjoškolskog džeparca sa gornjih prstenova najveće hale donosio sam pune kese knjiga. Sada jedva uspevam da kupim neki od željenih naslova. No, ako se cena knjiga i naš standard menjaju, jedna je stvar nepromenljiva: senjačka adresa što raste, taj zanosni miris knjiga, blizina toliko autora, svečana atmosfera i hiljade širom otvorenih radoznalih očiju.
 
A na stepeništu, između hala, ako vidite nekog derana sa pljeskavicom u lepinji kako sedi pored skinutih novih cipela što žuljaju, znajte da je to već opevano u našoj književnosti.
 
P.S. Da radoznalom čitaocu ne ostanem dužan: Žena sa slomljenom levom rukom čitala je knjigu „Ispod tavanice koja se ljuspa“. Medicinska sestra je iz sela pored manastira Žiča, blizu Kraljeva. Mladi bibliotekar se zvao baš kao i danas slavan pisac - Goran Petrović.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:42

Ispod tavanice koja se ljuspa (odlomak)

ŽURNAL NOVAKOVIĆ

 
Naslov uokviren vinjetom je predvidljiv. Bela slovca titraju na crnoj podlozi:
 
Imamo čast prikazati: Hotel “JUGOSLAVIJA” Kraljevo
 
Sačuvana kopija nemog nitratnog filma počinje tako što Laza Jovanović podbočen stoji ispred ulaznih vrata. Njegovi snovi su ispunjeni, deluje ponosno, osmehnut je, učestalo trepće... Ipak, kako poziranje traje, a Laza nije navikao da bude besposlen, on se premešta s noge na nogu, ne zna šta će s rukama, zabacuje polucilindar, češe se po temenu... Pri svemu, neko kučište se mota oko njega, samo što ga ne ujede. Laza bi rado da ga šutne, ali je svestan da to nije primereno trenutku... Hvala Gospodu, sledi međunaslov uokviren vinjetom:
 
Prvoklasni i najuređeniji ovd. hotel preporučuje se putnicima i ostaloj gospodi.
 
Potom gazda Laza Jovanović, kao da je jedva dočekao, širokim pokretima ruku “poziva” kameru da sa njim prođe hotelom. S vremena na vreme se okreće kako bi se uverio da ga snimatelj verno prati. Lazini pokreti su čas užurbani čas gegavo usporeni, jer broj “kvadrata” u sekundi zavisi od brzine i ujednačenosti okretaja ručice kamere. Slika je krzava, kao izgrebana, prepuna kracera, onih belih pukotina što se neočekivano pružaju i tamo i ovamo. Na dva mesta sled kadrova nije baš logičan, biće da nedostaje deo filmskog materijala. Ali sve je prilično vidno, a gde zamisao snimatelja žurnala nije jasna, postoje međunaslovi... Laza se zaustavlja u predvorju restorana, ispred velikog zidnog ogledala. Zadovoljan je odrazom sopstvene figure u punoj meri. Ogledalo je postavljeno tako da obuhvata i bogato uramljenu fotografiju na suprotnom zidu sale - portret kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, od onih koje širom zemlje liferuje Dvorska kancelarija. Iz određenog ugla se čini da vladar Jugoslavije i vlasnik hotela “Jugoslavija” stoje rame uz rame. Tačnije, da Njegovo veličanstvo u vojnoj uniformi viri iza civila Laze... Kažu da je naručilac žurnala insistirao na međunaslovu uokvirenom vinjetom:
 
Raspolažemo sa ogromnim bečkim ogledalom u kojem se uvek možete osmotriti u celosti, a ne kao kod konkurencije, delimično ili najviše do pasa, tj. polovično.
 
Pa Laza kao popravlja podvijene nabore stolnjaka u restoran-sali, kažiprstom čvakne po obodu kristalne čaše, pravi se da nešto posluje oko vaze sa grančicom raspupelog jorgovana, pomera pepeljaru da bi se bolje uočio monogram “HJ”... Ovo ukazuje da on lično brine o svemu. U pozadini je samo jedan gost. Jedan jedini, mada za devetoricu vredi! To je Panta, u varoši poznat kao Majstor za ručak. Taj Panta baš ništa ne zna da radi, sve čega se dohvati propada, ali obeduje tako temeljno i slatko da ga kafedžije listom pozivaju da kod njih besplatno jede, naočigled drugih gostiju, zazubica radi. Posla je toliko da Panta jedva stiže da obredi glavnije krčme u varoši. Kod njega se zakazuje i mesec dana unapred. Nekada ručava i u dva navrata, ali treći put nerado prihvata, apetit mu jenjava, a on ne bi da izgubi na ugledu sticanom godinama. Videti Pantu za stolom, onako punačkog, sa svečano zadenutom servijetom, kako veličanstveno mažnjava posluženje, kako radosno kusa od ovoga i onoga, kako usredsređeno srkuće i glođe, kako metodično umače i omazuje, kako svaki zalogaj pažljivo premeće po ustima, kako dramatično koluta očima, kako čulno cokće, kako galantno toči vino, kako sa velike visine stručno uštrcuje soda-vodu, kako se teatralno gladi po trbuhu kada završi... videti sav taj majstorluk a ne sesti za kafanski sto, ne naručiti isto što i Panta, već samo proći, to samo znači da ga uistinu niste videli. Zato je on ovde, u žurnalu, angažovan kao statista sa zadatkom. Sledi međunaslov uokviren vinjetom:
 
Takođe preporučujemo prvorazrednu domaću i stranu kujnu. Abonirce primamo po umerenoj ceni.
 
Posle toga gazda Laza Jovanović otvara dvokrilna vrata, razgrće tešku draperiju od pliša, “uvodi” kameru u veliku salu za priredbe, pokazuje na “Telefunkenov” radio-aparat i mlađi par koji srčano igra tango... A onda upire prstom ka tavanici gde je zbilja umetnički izvedena gipsana predstava vasione: razgrejano Sunce i pun Mesec, planeta po planeta, sazvežđa, s krajeva i poneka kometa... Ovde je film manje jasan, biće da je snimatelj uperio kameru u neki jak izvor svetlosti, pa je zamašan deo kadra zapravo beo. Međunaslov uokviren vinjetom glasi:
 
Svako veče koncertira salon džaz-orkestar. Svako veče dansing, nedeljom i praznicima matine. Organizacija soarea, lutrije, pozorišnih predstava... Skup otmene publike!
 
Zatim Laza strpljivo “vodi” kameru od sobe do sobe. Negde pomeri zavese, pogledne na ulicu ili na unutrašnje dvorište, zapravo letnju baštu... Negde proba prekidač lampe za čitanje, negde zasedne na krevet kao da ispituje koliko je madrac udoban, negde otvori ormar i prebroji vešalice, negde za radnim stočićem iznova svrstava prazne dopisne karte sa zaglavljem hotela, negde razmatra šare na noćnom sudu, negde odvrne slavinu na umivaoniku... Međunaslov uokviren vinjetom je sada kraći:
 
Moderno uređene sobe!
 
Tokom čitavog tog “obilaska” gazda Laza se ovde-onde sreće sa osobljem, sa kočijašem koji nosi kofere, sa momkom koji prti tablu leda, sa kuvarima delikatnog izgleda, sa ukipljenim konobarima, sa stamenim sobaricama... Svi oni ga pozdravljaju naklonom, a gazda Laza Jovanović otpozdravlja na isti način, pridiže polucilindar, rukuje se, tapše ih po ramenu, čak jednu jedru sobaricu očinski štipne za obraščić.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:48

DESNE COKULE - LEVE COKULE
 
Kraljevački hotel “Jugoslavija” sazidan je 1932. godine na mestu gde je ranije bila krčma “Plug”. Gradio ga je Laza Jovanović, obućar poreklom iz Raške. Taj Laza je u zimu 1926. godine u Beogradu otkupio vagonsku količinu cokula koje je vojska izbacila iz upotrebe. Za rashodovane cokule nije bilo drugih interesenata, pa ih je on pazario povoljno. U ovoj zemlji, međutim, kako zaustite da nešto ispričate, tako se odmah jave oni što tvrde da znaju bolje:
 
- Ne, nego je Laza Jovanović podmitio nekoga u Ministarstvu vojnom da cokule namerno raspari i da ih ponudi na dve nezavisne licitacije!
 
U svakom slučaju, desne cokule niko nije hteo bez levih. Osim Laze. Ne bi li uštedeo na konaku, putovao je noću, natruckao se, nagledao mraka kroz pola Srbije, mislio je da nikada neće osvanuti, razdanilo se tek pred Beogradom. Ipak, Laza nije imao kad da obilazi prestonicu, svima koji dolaze iz provincije svojstven je strah da ne zakasne. Tako se mnogo pre početka licitacije skukutio u dnu jedne velelepne sale. Da ga pitate gde, u kojoj ulici, u kom zdanju, slegnuo bi ramenima, ne bi umeo da kaže. I tu bi možda zanavek ostao neprimećen da podizanjem ruke nije potvrdio početnu cenu. Okupljeni svet, većinom trgovci od čuvenja, zverke u bundama sa mekanim astraganskim okovratnicima, namah se okrenuše da odmere palanački odevenog čovečića, rešenog da spiska novac na robu bez vrednosti.
 
- Prvi put... drugi put... prodato gospodinu u poslednjem redu! - objavio je kapetan intendanture, začuo se tresak aukcijskog čekića, pufnuo je oblačić prašine.
 
Neko se nasmejao. Ali, kada su se posle mesec dana na novoj licitaciji pojavile samo leve cokule, jedino je dovitljivi Laza imao desne. Ovog puta je naglašeno komotno sedeo sasvim napred, početnu cenu je potvrdio samouvereno. Prisutne gazde se uzvrpoljiše, proviriše iz astraganskih okovratnika, izdužiše zacrvenele vratove...
 
- Prvi put... drugi put... prodato gospodinu u prvom redu! - objavio je voditelj, isti kapetan intendanture, tresak aukcijskog čekića je opet izazvao oblačak prašine.
 
Sada se neko nakašljao. Učesnicima licitacije nije bilo toliko stalo do propuštene zarade, koliko do izgubljenog osećaja veličine. Mada trgovca bridi čak i kada običan petoparac završi u tuđem džepu, to što ih je puki obućar, šta li, tek tako nasamario - to je baš bolelo. Svi su se ćutke razmakli da Laza što pre prođe i da ode u tu njegovu zabitu varošicu, kako se ono kaže: neka ga đavo nosi nakrkače... Svi su se ćutke razmakli, samo jedan nije izdržao, inače bi zapregao od muke:
 
- Paz’ da ne ovrljaviš dok budeš sravnjivao tol’ke cokule!
 
- Gospodo, budimo dostojanstveni... Molim, bez ružnih reči... Nastavljamo... Na redu je novi predmet prodaje, devet tovara najkvalitetnije svile rasformiranog Balonskog odeljenja! - objavio je voditelj licitacije.
 
Godinama se Laza Jovanović trudio, kod kuće je ručavao samo nedeljom ili o praznicima. Drugim danima je pre zore odlazio u zakupljeni magacin kraj kraljevačke železničke stanice, uparivao je hiljade i hiljade cokula sa dve gomile kao brda velike... Zapravo, po tim brdima je prvo mesecima posrtao, padao je i četvoronoške se peo, preturao je i razvrstavao otprilike, dok ih nije sveo na desetine jednačitih humki, pa je tek onda, znatno lakše, sasvim uparivao cokule... Do kasno u noć je krpio zinule đonove, dodavao blokeje, šnirao pertle, “izvlačio” sjaj... Da bi opravljenu obuću višestruko skuplje preprodavao. Čak je i za cokule koje su preostale kao raspar lako našao mušterije - Prvi svetski rat se završio koliko juče, bilo je mnogo ljudi sa nogom. Mada ovde posle svake tragedije uvek ima onih koji se prave da ne primećuju takve, sve nešto trepću, iščuđavaju se:
 
- Izvinite, kojih ljudi sa nogom?
 
Zbog njih se mora reći:
 
- Pa, izvinite vi, onih bez jedne noge.
 
Laza je pak računao: grehota je da bogalji plaćaju par kada im je potrebna samo desna ili leva cokula. Neka izdvoje malo manje nego za obe, a opet malo više nego što je polovina pune cene. Tako se istakao kao dobrotvor ratnih invalida, a ujedno je dodatno prihodovao. Tako je pomirio božje i ljudske zakone. Ili je makar, za razliku od drugih, pokušao. Što se samo po sebi i danas može smatrati uspehom znatne veličine.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:50

Stari srpski sir u kriškama

S kraja prestoničke pijace čovek izneo sir. Na tezgi je samo jedna oveća posuda, reklo bi se da čovek nije preprodavac. Uostalom, on učestalo gleda na sat, možda je namerio da poseti rođaka u velikoj bolnici u glavnom gradu, beli mrs je poneo da proda onako, usput, da ima za prevoz ili da bi bolesniku mogao da kupi ponude, sok i keks, kakav je ljudski red. Može biti, naravno, da je nekim drugim poslom zapucao dovde, prvim jutarnjim, ali preprodavac sigurno nije, jer robe ima malo, a i cena njegovog sira je znatno niža nego na okolnim tezgama. U svakom slučaju, vidi se da bi što pre da okonča ovu trgovinu. Vidi se, a bogme se i čuje. Čovek, naime, kao da nema stalne mušterije, pa veoma glasno nudi svoj proizvod, gotovo viče: „Stari srpski sir u kriškama!”.

Iako je gužva, kupaca, međutim, nema. Svi se odlučuju za skuplji sir, kod okolnih preprodavaca. Za taj, valjda, znaju kakav je. Ljudi nerado menjaju navike. Zato je čovek s kraja pijace sve glasniji, pokušava da privuče pažnju: „Ma, samo probajte! Pravi pravcati stari srpski sir u kriškama! Ima da omastite prste!”.

Ovo poslednje kao da nekog ipak zanima. Doduše, ne baš pravog kupca, već malu televizijsku ekipu, novinarku i kamermana, koji ovde „sprovode” anketu, ispitivanje javnog mnjenja, šta li. Novinarka pita: „A znate li da je stari sir zbog velikog udela mlečnih masti tihi ubica?”. Čovek se osmehuje, odgovara: „Ih, ubica? Razumeo bih da rekoste da nije baš najzdraviji... Ma, probajte, da samo osetite šta je pravi srpski sir! To moja žena pravi! Isti i mi u kući jedemo! Nećemo da se trujemo, ne dodaje ona štirak ili brašno kao što neki druge rade!”.

„Aha...” značajno zaključuje novinarka. „Znači, sir pravi vaša žena. Ona ga pravi, a vi ga prodajete. Njen je rad, a vaša je zarada! Ne mislite li da su time povređena njena prava, da ne govorimo o polnoj ravnopravnosti...”. Čovek je zatečen: „Pa, tako smo se u kući podelili. Ona radi oko belog mrsa, ja obavljam neke druge poslove. Vidite kakve su mi ruke. Tako je to. A mogu vam reći, to, oko sira, to ona od srca sve uređuje, vari mleko, brine o sudovima, o grudnjači, o grudi... Što ne probate? Kad vam kažem, ovo je pravi srpski sir u kriškama!”.

Novinarka odbija ponuđenu krajčicu. Kamerman bi možda i probao, ali su mu obe ruke zauzete napravom koja čas zujkavo uvlači čas izbacuje ono svoje jedno jedino stakleno oko. Novinarka primećuje: „Kriške nisu ujednačene. Nisu sve četvrtaste, nisu za svečano serviranje...”. Čovek koji prodaje je zbunjen: „Pa, to je zato što ga nismo mešali. Zato što ga nismo spajali sa onim što prošle nedelje nismo prodali. Nismo uzeli od više vrsta, već onako kako smo ga redom vadili iz kačice, zato su neke kriške zaobljene. To mora tako. Kačica je odvajkada takva, kružna. Ali, ukus je jedančit. Ma, probajte, sirac je pravi srpski!”.

„Neka...”, odrešito odbija novinarka. Na zadatku je, a i nije higijenski tako, s vrha britvice. Ona čkilji u čoveka i postavlja vrhunsko pitanje: „Naposletku, zašto naglašavate da je to srpski sir. Da li ovime nešto želite da poručite? Zar ne mislite da je to malo preterano, da bi to ostale moglo da povredi. Ipak, na ovoj pijaci se okupljaju i drugi. Znate li, uopšte, da srpski sir, kao takav ne postoji. Francuski sirevi, to da. Ali, srpski, to je prenaglašeno...”. Čovek za tezgom širi ruke: „Pa, ja sam od Uba. Zato kažem da je taj sir taj sir. Nisam znao da to nekog cvelja. I drugi nude... svak nudi svoje. Znate šta, a što se vređate, što samo ne probate sir?”.

Čovek s kraja pijace prodaje sir. Ćutke. Mušterija nema, svi se odlučuju za robu kod okolnih preprodavaca. Za taj sir, valjda, znaju kakav je. Nije previše, nezdravo masan; ne zna se ko ga je pravio, pa ničija rodna prava nisu grubo narušena; kriške su ujednačene, sve su četvrtaste, taman za svečano serviranje; a i niko ne insistira odakle je, između ostalog i zato što ni sami preprodavci nisu sigurni u poreklo svoje robe.

Novinarka i kamerman su odavno otišli. Valja zaokružiti prilog do večernje emisije i sve izraziti u procentima. Znamo li kakvi smo? Ko pogodi procenat do osmomilionitog dela zavređuje nagradu. Ako dobitnika nema, nagradni fond se uvećava i prenosi.

Goran Petrović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:50

KRAJ FILMA I POČETAK OGOVARANJA
 
Žurnal se završava oštrim rezom, naglim prelaskom iz enterijera u eksterijer - Laza i svi zaposleni ispred hotela “Jugoslavija”, u glavnoj varoškoj ulici, igraju kolo. Priključuju se “slučajni” prolaznici, među prvima Lazina žena i sinovi. Kolo je sve brojnije, širi se izvan kadra... Snimatelj se odmiče... Zalud, kolo se opet raspliće izvan kadra... Sve se nekoliko puta ponavlja, snimatelj konačno odustaje od celovite slike, nema tog ugla kamere koji može da obuhvati krajeve ovog narodnog veselja... Utisak kvari ono pašče koje za nogavicu poteže jednog od igrača. Ali to se jedva vidi, to se primećuje ako je čovek zlonameran, pa baš zagleda... Poslednji natpis uokviren vinjetom glasi:
 
Hotel “JUGOSLAVIJA” Kraljevo Dobro nam došli!
 
Na kraju je slika sasvim crna. Ne računajući, tu i tamo, bele titrave tačkice i pukotine.
 
Sve do tada se nekako trpelo.
 
Jedan obućar je bio vešt na licitaciji Ministarstva vojnog, namagarčio je velike trgovce.
 
- Nije bio vešt već je nekoga podmitio da mu proda samo desne, a posle i leve cokule.
 
Laza se godinama trudio, uparivao je hiljade i hiljade cokula sa dve gomile, popravljao je đonove...
 
- Džaba je izvlačio crno ispod noktiju, još uvek smrdi na štavljenu kožu! Osim toga, razrok je!
 
Radio je i štedeo. Obogatio se.
 
- Nije u parama sve! Kur moj će taj prostak ikada da nauči gospodske manire!
 
Hteo je da podigne najbolji hotel u varoši.
 
- “Jugoslavija”?! Kao, hoteli “Evropa” i “Pariz” nisu dovoljno dobri?! A on sam tamo nikada nije nogom kročio! Platićemo balavurdiju da mu polupa izloge! I izloge i ono njegovo “grose” ogledalo!
 
Panta je u poslednje vreme samo kod gazde Laze Jovanovića besplatno, majstorski ručavao, sve druge “poslove” je otkazao.
 
- Panto, gde ti je karakter? Dovoljno je, izdajniče, da ti neko u tanjir stavi bubrežnjak pride, momentalno menjaš i stolicu i prijatelje! Pazi, Panto, da ti ovaj zalogaj ne presedne!
 
U varoš tek pristigla popadija rekla je da ona nema nameru da sprema kitnikez kod kuće, jer je kod Laze mnogo bolji.
 
- Šta zna popadija?! Mlada je. Da ume da kuva, zar bi naš novi popa, otac Dane, posle svakog krštenja i posle svake sahrane toliko jeo?! Samo što je završio bogosloviju, a već se ubucio, mantija na njemu hoće da prsne...
 
Stalni gosti su postali i francuski inženjeri koji ovde rade u ispostavi fabrike aviona “Luj Brege”.
 
- E, tu se stvarno čudim?! Francuzi važe za gospodu. Oni valjda znaju šta je ugostiteljstvo.
 
Prvo, Miša “Šmol”, trgovački zastupnik istoimene zagrebačke fabrike; zatim, Josip Gec, prodavac kozmetičkih preparata “Nivea”; treći, neki Trajko, predstavnik italijanske firme za izradu šešira “Borsalino”; pa redom i većina drugih trgovačkih putnika iz cele zemlje sada je počela da odseda samo u “Jugoslaviji”.
 
- Oborio je cene! Eto zašto mu dolaze!
 
Kapelan Virt i zanosna pevačica Tilda, čak iz belog sveta dovde zalutale umetničke dušice, rekli su da je Lazina velika sala najakustičnija u kraljevačkoj varoši.
 
- Može da bude... A znate li da je taj Virt polno nemoćan... A ta Tilda, ona je prava fufica!
 
Pa su se neki muzičari iz Pešte i Temišvara zanimali kada bi oni mogli da nastupe u “Jugoslaviji”.
 
- Koji, bre, muzičari?! To su Cigani kao i naši Cigani! Samo imaju novije instrumente, niko ih još nije terao da se penju po drveću i da sviraju odatle!
 
Međutim, kada je o hotelu “Jugoslavija” i njegovom vlasniku snimljen žurnal - prevršilo je. Film? Istina, kratak, ali film! I na njemu Laza Jovanović - nakokotio se.
 
Sve do tada se nekako trpelo. Od tada je varoš zamukla. A, poznato je, svaka varoš je najopasnija kada ćutuje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:51

OVE TAKSENE MARKE ME UBIŠE
 
Bio je to dobar posao. Laza Jovanović jeste postao razrok od onolikog uparivanja različitih cokula, ali je i prilično zaradio. Naposletku je ustao sa šamlice, otpasao obućarsku kecelju, šilom očistio crno ispod noktiju, izašao ispred svoje radnjice i protegao se. Sada je mogao da učini ono o čemu je dugo, veoma dugo budan sanjario. Još istog dana je ufitiljio brkove i kupio oronulu krčmu “Plug”. Nije ga zanimala bondručara sklona padu, ali za poveliki plac nije žalio, nije se ni pogađao, čak nije ni pitao pošto je. Vadio je stotinarku po stotinarku, ređao je novčanice po flekavom kafanskom stolnjaku, nije ih ni brojao... Vlasnik “Pluga” je važio za poštena čoveka, crveneo je i crveneo, dok nije sam priznao:
 
- Dosta je, gazda Lazo... Sramota me je da ti više uzmem, računaj da je tvoje, i ovo što si dao je mnogo, premnogo!
 
Laza je na sve ipak galantno metnuo još jednu novčanicu. Smatrao je da to mora da učini, da je red da časti kada je dočekao da ga neko gazdom nazove.
 
Sutradan je, u nadležnom sudu, ugovor primio pisar Sv. R. Mališić, zvani još i Država. Prezime je onako, zvuči skromno, ali nadimak je moćan, da ne može biti moćniji.
 
Činovnik je olizao pola tabaka taksenih maraka i udario pečat. Odnosno, toliko bi sve, koliko i ovde, očas trajalo - da se u stvarnosti nije dešavalo mnogo sporije. Mališić Država je bio poznat po tome što se najbrže od svega - umarao. On je svaki spis podrobno proučavao. Pod uslovom da nađe uvek zaturene naočare. I pod uslovom da umesto naočara u prvoj fioci radnog stola ne nađe izgubljen registrator sa omotom: “Urgent! Hitno rešavati!”, baš onaj koji je mesecima svuda tražio... U tom slučaju odlagan je svaki drugi posao, Mališić je objašnjavao maleroznim strankama da dođu drugom prilikom:
 
- Kad?! Valjda vidiš da još ne znam s koje strane da mu priđem, da mu razvežem pantljike... E, da sam znao da ću ga ovako lako naći, ranije ne bih gubio silno vreme da ga tražim!
 
Inače, u redovnim okolnostima, ako ima primedbi na predmet, Država bi vrteo glavom i značajno ponavaljao: “C-c-c!”, dok bi stranka trnula. Ako, međutim, nema primedbi, Sv. R. Mališić bi dugo ćutao, dokonajući kakvu primedbu da smisli ne bi li se istakao.
 
Pa, ipak, to nije bilo ništa u odnosu na završnicu - na lepljenje taksenih maraka. Mališić je znao svojski da hrkne, prvu bi marku nekako i zapljucnuo, imao je Država i volje da je pesnicom pribije, ali za svaku sledeću grlo mu se sušilo, sve se nešto pućio, tromboljio, isturao je punačke usne, dok se onaj što čeka i čeka ne bi dosetio:
 
- Gospodine Mališiću, da li bi valjalo pivce?
 
- Tja... - poglednuo bi Država preko naočara. - Da znaš da bi moglo. Ove taksene marke me ubiše, sve dajem od sebe, sparuših se, do guše sam se navršio lepkom... Hajd’, donesi jedno hladno, najviše dva, da ne trpi posao... Donesi i za sebe, pa ako ti ne možeš celo, ja ću da popijem resto...
 
I tako se to nekoliko puta ponavljalo. Zaključno sa pivom koje bi Mališiću Državi dalo dovoljno telesne vlage da hukne u pečat i dovoljno snage da najzad zamahne i trijumfalno overi spis. Tres! Čime je država, na najsažetiji način, rekla svoje.
 
Ali, Laza Jovanović nije hteo da gubi vreme na pivo. Imao je planove, žurilo mu se.
 
- Žuri vam se? - pitao je Sv. R. Mališić, tražeći naočare.
 
- Prilično - odgovorio je Laza naivno.
 
- Čeknite, samo da nađem naočare... Smatrajte da je gotovo... - započeo je Država bodro, ali se od tolikog poleta brzo umorio.
 
E, zato je toliko i potrajalo. I zato je i ovde bilo potrebno više vremena da se opiše ono što bi inače svedeno glasilo: Istog dana kada je ugovor overen i zaveden, samo što je izašao iz nadležnog suda, Laza Jovanović je naredio da se krčma “Plug” sruši i da sa na njenom mestu, u glavnoj varoškoj ulici, podigne hotel kakav Kraljevo ranije nije imalo.
 
Ostaće nejasno da li Laza Jovanović poput drugih naših ljudi nije znao da se umeri ili je samo po prirodi bio tvrdoglav.
 
- Nije znao da se umeri! To sa tvrdoglavošću nema veze! - utrpavaće će se uporno neki, mada ih niko ništa nije pitao.
 
U svakom slučaju, Laza ni za ciglu nije hteo da odustane od zamašnih zamisli. Tokom radova mu je ponestalo novca. Zadužio se u nekoliko navrata kod industrijalca Miljka Petrovića Riže. Na kraju je sve koštalo oko 1.000.000 dinara (ili slovima: basnoslovno). Toliko je, naime, stajala građevina koja je u prizemlju imala restoran-salu, iza te sale veliku salu za igranke i priredbe, kao i letnju baštu, a na spratu trinaest dvokrevetnih soba. Fasada hotela je bila ukrašena štukaturom kakvom su dekorisane bolje zgrade u Beogradu. Istina, uprošćenom, provincijskom varijantom. Iznad friza je kočoperno pisalo: “HOTEL JUGOSLAVIJA”. U ukupnu cenu je ulazio i niz drugih stavki: crni fijaker za naročite goste, pelerina za kočijaša, rupa za čuvanje leda i rashladne vitrine, porcelansko posuđe iz Češke i nerđajući pribor za jelo iz Nemačke, bilijar-stolovi i sto za rulet, raskošni lusteri i lampe, tkanine iz najbolje prodavnice metraže “Kod Luvra”... Sve je moralo da bude besprekorno, kako ovde nikada bilo nije.
 
- Stani malo, prikane... Šta je ovo?! Fušeraj! Crni fijaker odmah da se vrati majstoru na lakiranje! - ništa nije promicalo Lazi, možda zato što je bio malčice razrok pa je mogao uporedo da prati dve različite stvari.
 
Čak je povodom svečanog otvaranja 1932. godine od prestoničkog “Novaković žurnala” naručena i petominutna filmska storija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 10:52

Dobar dan

Probudim se tog četvrtka ranije nego obično i nekako odmah osetim – ovaj će dan biti naročit. Vedro nebo, čist vazduh, sunce se umiljava, vidi se da sadnice tisa na balkonu napreduju, na radiju je muzička, a ne govorna emisija, sve mi prija, kao da kafa nikada nije bila mirisnija, jabuka ukusnija...

A onda, između dve kompozicije, spiker opominje slušaoce da je danas Dan knjige (i zaštite autorskih prava). Ah, to je, dakle, to!, razjašnjava mi se u magnovenju. Zato mi se ovaj dan čini tako divnim, tako različitim od drugih, uobičajenih dana. Pa da, kudim sebe, zaboravio si, a to je maltene tvoj praznik. Dan je knjige, valja se obrijati, svečanije odenuti, osmehnuti se... I, možda, ponosno prošetati ulicama. Neka se zna!

Tako sanjarim. Uživam. Nekih desetak minuta. Tja, čovek ne bi bio čovek da svemu ne nađe neku zamerku, da nema primedbu, da sam sebi i drugima ne kvari radost življenja... Sve češće pomišljam da se žene verovatno ovako osećaju na Dan žena, da se ovako osećaju bolesnici onog jednog dana u godini kada se podsećamo da svi treba da se borimo protiv te neke opake bolesti, da se ovako osećaju obespravljeni i gladni kada se jednom godišnje spominju njihove nevolje... Da, čim je neki Dan, a danas je svaki dan neki Dan, uviđam koliko smo civilizacijski obnevideli. Zar su to stvari i pojave na koje moramo da se podsećamo? Zar svaki dan ne bi trebalo da bude dan knjige, dan saosećanja sa obolelima i gladnima, dan slobode govora i štampe, dan brige za obespravljene, dan borbe protiv komercijalizacije obrazovanja, dan posvećen radnicima koji su stradali na poslu... dan planete Zemlje.

Gledam nebo, sunce i sadnice tisa koje napreduju... Šta da se radi. Daj šta daš. Može da bude i gore, koliko se ljudska potreba da se podsećamo uvećava i uvećava nije isključeno da se za ono manje važno od najvažnijeg ustanovi Čas, a onda i pun Minut. A možda je rešenje da se sve preokrene i da se na svetskom nivou odrede neki drugi dani.

Recimo, Dan političara. Dnevnici bi počinjali nabrajanjem uspeha, a ne kako se potkralo, sećam da je to bilo pre dve decenije, informativna emisija počela izveštajem o izvesnom nesuvislom događaju iz oblasti nauke. Uopšteno uzevši programi bi bili prilagođeni značaju Dana. Dakle, sučeljavanja, intervjui, ispitivanja javnog mnjenja i slično. Nikakve obrazovne emisije ili slične zavrzlame iz kulture, mogli bismo da se do mile volje nagledamo besprekorno vezanih kravata, značkica u reverima i majica. Pošto je njihov Dan, političari bi u tim nastupima mogli da budu opušteniji, mogli bi da pričaju šta god žele, mogli bi da malo više obećavaju, da događaje, rečenice i reči po volji vade iz konteksta, da sa mržnjom govore o drugim narodima ili da iskazuju prezir prema sopstvenom narodu.

Potom, moglo bi da bude upriličeno i nešto kao druženje. Uz fotografisanje. Jer ko će da čeka mitinge i početke javnih radova, kako da tokom godine koja nije izborna svako od nas zna ko je (pogotovo ako je menjao stranke), ako se na taj Dan nije slikao sa vođom, savetnikom, poslanikom... A i političarima će biti drago da izađu iz anonimnosti, a ne kao što je pre nekoliko godina u Nišu nekom palo na pamet da na gradski autobus stavi uveličane portrete najboljih studenata tamošnjeg univerziteta. Uopšteno uzevši, trebalo bi povećati broj bilborda, motivisati članove stranaka da učestalije ispisuju slogane na postamentima spomenika i fasadama zgrada. Ili bi makar trebalo postavljati table opštinskih odbora tako da, kao u Smederevu, dominiraju u odnosu na manje važan natpis „Biblioteka”.

Moglo bi se da učini sve ovo i još mnogo toga, ali ono što je najvažnije tako bi se mogla dati nedvosmislena poruka mladima da nije dovoljno to što su odabrali zanimanje već da je neophodno da se bave i dobrovoljnim političkim radom.

Istina, svi znamo, da su mnogi političari veoma skromni i da nikada ne bi pristali da se proslavlja njihov Dan. Ali, uvek postoji nada da ima i onih koji neće odoleti. Jer šta ćeš lepše od toga da se jednom godišnje probudiš i sebi ponosno kažeš: „Danas je moj Dan! Živeli!”.

Goran Petrović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:00

O cirkusu


„Pa šta? Šta hoćete? Nismo vas primorali, sami ste se okupili... Uostalom, sada je kasno, već ste platili svoje ulaznice!”.

Te godine sam shvatio da je na svetu malo stvari koje mogu da budu tužne toliko koliko može da bude tužan loš cirkus.

Bio je početak leta. Prvo su se pojavili uvek isti plakati, retuširana slika glave lava, rukom upisan, malčice ćirilicom malčice latinicom, datum gostovanja i mesto gde će biti postavljena šatra (kao i lane, plato takozvanog Kvantaša). Pa je došlo nekoliko kamiona sa opremom. Pa su pobili kočiće, sedišta svrstali u tribine, razapeli šarena platna i razvili nekoliko zastava. A onda je ulicama počeo da kruži automobil sa ozvučenjem montiranim na krovu, da pronosi poziv, snimljen na beskonačnoj traci: „Još samo večeras... samo u vašem gradu... samo zbog vas... poslednja prilika... neponovljiva predstava... uz učešće internacionalnih umetnika...”

Na stranu to što je šatra bila mala, prepuna neveštih zakrpa. Mada se to pokazalo i kao dobro, inače bi zagušljivi vonj strugotine posute u centru bio neizdrživ. Na stranu to što su voditelj i voditeljka programa previše histerično gestikulirali, te bili preterano, lažno prisni sa publikom i što su govorili: „obzirom”, „’ajmo sad da vidimo”, „iza stejdža”, „naš stilista”, a na kraju i neizbežno „vidimo se sledeće godine”. Na stranu to što su divlje životinje bile stare, olinjale, ukočenih, tupih pogleda, a one domaće na ivici ludila. Na stranu to što su žongleru ispadale loptice iz šaka, te je naposletku samo mahao rukama, istini za volju veoma spretno i veoma, veoma dugo. Na stranu to što su oba klovna, inače braća, rod rođeni, pokušavala da izazovu smeh isključivo tako što su se besomučno udarali i to zbilja, do krvi, videlo se da se mrze, da to nije gluma. Na stranu i to što su okupljeni u svemu tome uživali. Na stranu to što samozadovoljni mađioničar ni posle predstave nije vratio krupnu novčanicu za potrebe trika pozajmljenu od gledaoca u prvom redu. Jednostavno se okrenuo i otišao, naduren zato što nije dobio dovoljno snažan aplauz. Na stranu to što strašni atleta nije bio muškarac. Što se može i razumeti kao omaška, ali kako shvatiti i to da žena sa bradom nije bila žena. Na stranu to što je akrobata na trapezu u poslednji čas, neutešno ridajući, odustao od pompezno oglašavanog i oglašavanog salta koji još niko nikada nigde nije izveo. Na stranu sve ostalo... Najtužnije je bilo to što su se ti ljudi neprestano predstavljali kao neki drugi. Svako od njih je imao po nekoliko tačaka i svaki put je prozivan kao neko drugi, imao je drugo ime i prezime, dolazio je iz druge egzotične zemlje ili grada, imao je drugi kostim, nekada loše dolepljene brkove ili zulufe... Iako izvođača nije bilo više od desetak, valjda se tim navodnim mnoštvom opravdavalo ono svuda najavljivano – internacionalni cirkus.

Znači tako, pomislio sam. Sve je to iluzija. I to ne samo nevešta obmana, već puka laž koja se umorila od sebe same, pa tom društvancetu, toj putujućoj družini, nije stalo ni da se bolje prikrije, već otaljava svoje postojanje, čak i kao da bezobrazno poručuje: „Pa šta? Šta hoćete? Nismo vas primorali, sami ste se okupili... Uostalom, sada je kasno, već ste platili svoje ulaznice!”.

Ne znam koliko je bilo onih koji su predstavu videli kao tužnu. Verujem da je bilo takvih, kao što verujem da je bilo i onih koji ništa nisu primetili, kojima se sve ovo učinilo kao bolji, novi život. Opet, i ti prvi i ti drugi su se na izlazu pomešali, pa su se ispred šatre sjatili oko prodavca šećerne vate. On je na drvene štapiće namotavao i namotavao penaste slatkiše, mnogo veće nego što su uistinu. Šećerna vata je bila roze ili pink boje.

Napomena: Do aktuelizacije ovog teksta se dolazi prostom zamenom reči. Primera radi, reč cirkus valja zameniti rečju Srbija. I tako dalje... Tačnije kazano, i tako bliže... Jedino reč tužno nije moguće, a nažalost nije ni potrebno promeniti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:02

"Ostrvo i okolne priče" Goran Petrović


"Zar nikada niste raščešljavali sunčeve zrake?"
"Priča je nekada stanovala na ivici sveta. Svet je bio tepsija obrubljena pripovedanjem. Kasnije,kada je počeo da se širi i zaokrugljuje, svet je halapljivo pojeo svoje ivice, pa sada na te ostatke možeš da naiđeš gotovo svuda,čak i u dubokoj unutrašnjosti."

...
Goran Petrović, jedan je od najuglednijih, najtalentovanijih i nakvalitetnijih autora današnjice. Darovan kreativnim, stvaralačkim žarom, umećem imaginacije i spisateljske fikcije, predstavlja simbol savremenog pisca nesagledive moći pripovedanja u kojoj svaka priča predstavlja okvir jedne fantazije, prelaz između stvarne i paralelne, imaginarne realnosti. "Ostrvo i okolne priče" zbirka je devet kratkih proznih ostvarenja u kojima bogatstvo književnog jezika, upotreba metafora i arhaizama u cilju podizanja čitaočevog doživljaja pročitanog i premošćavanja vremenskog zjapa, nude čitaocima viziju jednog svrsishodnijeg, lepšeg i punijeg vremena, sadržajnijeg postojanja i punoće življenja. "Šest listova smilja", "Trska", "Mesec nad tepsijom", "Iz hronike Tajnog društva", "Reči", "Priča", "Žena koja peva", "Spomenik" i "Ostrvo", pokazatelji su majstorske veštine kojom Goran Petrović prednjači na samom čelu moderne srpske proze ističući se kao autor jedinstvenog sentimenta, stilskih rešenja i umetničkih zamisli.

"Baka i deka su zapečatili tegle sa suncem. Senke za zimu ne ostavljamo. Nisu za jelo, a nisu baš ni za gledanje."
"Što je građevina uzvisitija, razum je više izložen promaji. Bez šara je sve jednoliko. Po jednolikim kućama, jednoliki životi. U jednolikim životima,jednolike duše..."
"Ne plači u senci, opasno je, pristaće ti mahovina za trepavice."

Scenografija njegovih priča pojednostavljena je do same suštine: njene ivice određene su granicama porodičnih kuća, dvorištima, stanovima, jednim gradom ili nasutim ostrvom. Sam pisac,kao da je želeo ovakvim potezom da težište radnje premesti sa likova na reči, plasirajući ideju da je najbitnije ono što je unutra,ono što je u nama, ono čemu težimo naspram svega onoga što je spolja,prolazno i podložno promaji. Baš to Petrovićeve priče i čini tako živim i sadržajnim; ne poistovećujemo se mi sa njegovim junacima već sa njihovim mislima. Ne težimo njihovim oblicima već njihovim sržima.

"Muškarci nisu vešti da otrebe reči od razmetanja... Osim toga,oni slabo vide,uz njih se lako privuku a zatim i nastane preterivanja svake vrste."
"Ljudska je pamet, međutim, kao vrč! Prsne čim se navrši pohlepom!"
"Ah,kakav lep raspored okolnosti uvezan mašnom od srećnog ishoda..."

Nagrađen Prosvetinom nagradom za ovu zbirku kratkih priča, Goran Petrović nas je svojim specifičnim darom pripovedanja pozvao na veru u snove, na izgradnju sopstvene Pećine u kojoj ćemo čuvati najsavršenije zamisli i najluđa uverenja i snevanja.
Pozvao nas je na slobodu uma,reči i dela.
Na ideju vodilju svojih junaka.

"Ko jedanput oseti punoću reči - doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje..."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:10

Citat :
„Knjige su kao sunđeri. Naizgled neznate veličine, šupljikvao, spužvasto tkivo je kadro da upije nebrojeno mnogo sudbina, čak da u sebe primi čitave narode. Šta su drugo knjige o nestalim civilizacijama, no sunđeri koji su u sebe saželi čitave epohe? Do poslednje žive kapi, dok i sami nisu stali da se suše, da se kamene…“
U romanu Sitničarnica kod „Srećne ruke“ Gorana Petrovića, sve te okamenjene tragove nezamislivih epoha i dalekih ljudskih sudbina, posvećeni čitaoci mogu i fizički istražiti tako što će izabrati bilo koji redak omiljenog romana i tamo prosto otići u šetnju ili na izlet. Tako mogu u sresti i sve druge čitaoce koji u datom trenutku objektivne stvarnosti čitaju iste reči; mogu istražiti prošlo, sadašnje ili buduće vreme, izletovati u najrazličitijim delovima sveta, motati se po gradovima u kojima nikad nisu bili i živeti određenu knjigu negde izvan njenih korica. Uostalom, baš kao što i jeste slučaj sa strastvenim čitaocima.
Upravo o ovom čitalačkom iskustvu govori roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“, koji je po objavljivanju 2000. godine zasluženo pobrao sve najznačajnije književne nagrade, među kojima i NIN-ovu nagradu za roman godine.
Naime, roman je posvećen onome što junaci nazivaju „potpunim čitanjem“, tačnije fenomenu proživljavanja napisanog kao dela svakodnevnog života. Samim čitanjem opisa obale okeana, na primer, čitalac se njime može prošetati, a kasnije i u stvarni svet preneti pesak na cipelama…
Sa magijom potpunog čitanja nesvesno se upoznaje jedan od centralnih junaka, Adam Lozanić, apsolvent književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji, pored muka sa rokovima za zavšetak studija, poslom koji ne obećava i studentskim životom uopšte, dobija i neopisivo težak zadatak čiji su cilj i poslodavci uznemirujuće zagonetni. Kada se na sve to doda i neočekivano velika suma obećana za „preciznu“ lekturu romana, dobija se vrlo vešto ispleten zaplet.
Upravo taj, ne baš sasvim uobičajeni zadatak, odvešće Adama u samo središte priče o čoveku po imenu Anastas Branica, čija se lična istorija tesno prepliće sa istorijom ove zemlje, tačnije, svih zemalja kojima su ovi prostori bili nazivani od početka do sredine prošlog veka. Dok u Beogradu besne političke tenzije i ratovi, u Anastasovom životu besne i porodične tragedije, kao i jedna posebna ljubavna priča.
I upravo ta ljubavna priča, koja se bukvalno odvija u knjigama, biće povod za stvaranje dela „Moja zadužbina“, koje je centralna pozornica samog romana Sitničarnica „Kod Srećne Ruke“. Pozornica na kojoj su junaci sami čitaoci, jer, kako je i sam Petrović izjavio:
Citat :
„To je knjiga u slavu čitanja, odnosno nečega bez čega ne postoji književnost. Pisac i knjiga nisu sami po sebi dovoljni, potreban je čitalac”.
Tako čitaoci oba romana imaju priliku da se susretnu sa mnoštvom junaka, koji, dok žive nekom neobičnom vremenu i prostoru, upadljivo svojom ljubavlju prema pisanoj reči podsećaju na svakoga kome bi ova knjiga dopala šaka. Tamo gde vreme uzima stvar u svoje ruke i počinje da teče onom brzinom kojoj joj čitalac sam odredi i tamo gde se lepota prostora stvara rečima, čitalac uspeva da pronađe nešto što ga spaja sa drugima sličnim sebi.
I možda će se mogima učiniti da je ono što Petrović predstavlja u ovom romanu puka fantazija. Međutim, mnogo šta je u Petrovićevom romanu vrlo realno, a posebno doživljaj čitanja dobrog romana, koji ima svako ko ovu aktivnost iole ozbiljno doživljava.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:16

Odlomak:
Atlas opisan nebom
Zimi se dan često suzi, noć obično preko mere ojača, bude da se veče začne u podne, dogodi se i da jutro oboli od zaboravnosti. I svaka za sebe, a posebno ovako združene prilike, govore da je vreme za igru senki.
Na kraju odluke da se igramo, Tanja i Dragor rasporede sveće po sobi za okupljanje. Prvu sveću zapalimo iskricom iz akvarijuma sa mesečevim ribicama, drugu sveću prvom, treću drugom, četvrtu trečom i tako do sto pedeset šeste. Potom složno i snažno razduvamo električno osvetljenje, pa posedamo. Malo sačekamo da se tišina udobno namesti u svakom uglu sobe i počnemo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    Pon 30 Nov - 11:26

Anatomika III( Atlas opisan nebom )
Koliko ljudi toliko ljudi poseduje po nekoliko vrsta lica, pri čemu se ono pravo bez problema da utvrditi, kao što se u tanjiru čorbe lako i odmah razazna komad mesa.
Prepoznavanje se vrši običnim posmatranjem očiju. Naime, ono što je u očima nastanjeno, ne može se prognati ni na jedan način. Ako su u očima vukovi, nema mogućnosti da se oni zamene pticama prhtalicama, kao ni zmije zečevima, jaganjci morskim psima ili lisice školjkama.
Konačnu neizmenjivost, pored očiju, imaju i stidni delovi, ruke, trbuh, gotovo uvek i noge. Pobrojano čovek ne može menjati, dajući sebi izgled koji realno nema.
Ovime bi broj metarmofoza bio ispisiv međ korice omanje beležnice, da nije nepreglednog niza usta koja ljudi po potrebi menjaju i tako ne samo da veoma mrse postupak, već i opasno ugrožavaju krajnji rezultat razotkrivanja ličnosti. Izgled tih usana u obliku slatko jestivih ili otrovnih gljiva, naivnih ljubičica, melanholične paprati, pohlepnih muholovki, otužnih morskih travuljina ili ljupkih đurđevaka-razume se nije od značaja.
Nevolju, i Gordijev čvor ljudske ličnosti, čine reči, pa je bolje ne uzimati ih zdravo za gotovo, već obrise istine potražiti u već spominjanim očima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Goran Petrović    

Nazad na vrh Ići dole
 
Goran Petrović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Goran Petrovic
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Goran Bregović
» Goran Karan
» Nadežda Petrović (1873 - 1915)
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-