Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Stevan Sremac

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:00

Poslednje putovanje



STEVAN Sremac - u životu i pripovetkama, nije se mnogo razlikovao.
Neusiljen, vedar, otvoren i neposredan, katkad malo sarkastičan, takav
je bio u životu, u odnosima prema prijateljima i poznanicima, čiji je
krug, ipak, bio ograničen. Svi odreda su ga cenili i tražili njegovo
društvo, što i nije neobično, jer je uvek bio spreman na šalu, prepun
dosetki koje su razgaljivale dušu.

Beogradske kafane "Dardaneli", "Pozorišna", "Dva anđela", "Esnafska",
"Ginić", "Žmurko", "Velika Srbija", "Balkan", "Kod orača", "Slavina",
"Zlatno burence", "Sablja dimiskija", "Đerdap", i druge znale su da
Sremac često sedi sam za stolom. Prijatelji su ga, ipak, voleli i
cenili, a drugovao je sa Stojanom Ribarcem, Dražom Pavlovićem, Pavlom
Marinkovićem, Radojem Domanovićem, Bogdanom i Pavlom Popovićem, Jašom
Prodanovićem, Miletom Pavlovićem, zvanim Krpa, i mnogim drugim.

Nije se mnogo radovao ni kad je 3. februara 1906. izabran za redovnog
člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Trebalo je primati čestitanja,
pošalice, zadirkivanja. O gozbi ili banketu nije hteo ni da čuje. Mrzeo
je veliko društvo i bežao iz gomile. Bio je pun jetkih dosetki, ali iz
njegovog govora nikad se nije moglo zaključiti da bilo koga mrzi.

Mile Pavlović Krpa svedoči o tome da je iako "vazda vedrog duha i u
društvu nikad turoban, vazda veseljak, oran na šalu - Sremac u svojoj
prirodi imao jako razvijenu žicu sentimentalnosti, što se mahom nije
zapažalo.

- Kad sam sam nisam sam - govorio je Sremac. - Kad sam sam sa samim
sobom najbolje i najiskrenije razgovaram.

Sremac se nije ženio, ali se ne može reći da je bio ženomrzac. Mile
Pavlović, koji je sa njim deset godina stanovao pod istim krovom, tvrdi
da je pokazivao veliko interesovanje i znake dubokih simpatija i zanosa
za neke ličnosti, ali o tim svojim čisto ličnim i diskretnim odnosima
nije upoznavao nikoga.

ONO što se o Sremčevom ljubavnom životu pouzdano zna jeste da se kao
visokoškolac u Beogradu zaljubio u jednu siromašnu devojku iz činovničke
porodice, sa kojom je mislio da se oženi, ali mu to nije dozvolio ujak
Jovan Đorđević. I u Nišu je nakon srpsko-bugarskog rata 1885. godine
imao emotivnu epizodu. Anton Gustav Matoš navodi da je Sremca u Nišu
volela "bogata lijepa dama iz trgovačke kuće, ali od ženidbe ne bi
ništa". Tom devojkom oženio se jedan bliski Sremčev prijatelj koji je
znajući za vezu Sremca sa njom, ipak, pitao profesora da li može da je
zaprosi. Sremac se saglasio i čak je igrao na njihovoj svadbi.

Jedina Sremčeva ljubav kojoj se zna ime je iz Pirota gde je on bio na
radu od 1881. do 1883. godine. Profesor se zagledao u šesnaestogodišnju
Jelenu Pančić, kćer uglednog pirotskog sveštenika Pantelije Pančića.
Ljubav je bila obostrana, mladalački snažna. Do braka nije došlo jer se u
ljubav umešala politika - Pantelija je bio naprednjak, a Sremac
liberal. Otac se kolebao da li da ćerku da političkom protivniku
liberalu ili jednom naprednjaku koji je takođe zaprosio lepu Jelenu. U
međuvremenu, prema tvrđenju niškog novinara Ljubomira Žunića liberalna
"Srpska zastava" objavila je Sremčev politički članak u kojem je, između
ostalog, stajalo da u Pirotu žare i pale tri Pante. Otac znajući ko je
autor teksta dao je kćer drugom proscu.

Stevan Sremac je izuzetno voleo Sokobanju. Tamo je odlazio veoma često i
tamo drugovao sa Mihailom Gavrilovićem, Aleksandrom Belićem, Stanojem
Stanojevićem, Pavlom Popovićem, Tihomirom Đorđevićem, Miloradom
Mitrovićem. Znale su ga sve sokobanjske kafedžije. Kad nije bio u kafani
pravio je izlete po okolini, često potpuno sam.

Upravo je Sokobanja za Sremca bila kobna. Ne zna se na kojem mestu i
kako se Steva inficirao, ali je od posledica te infekcije veoma brzo
umro. Dogodilo se to 13. avgusta 1906. godine, u momentu kada je veliki
pisac imao svega 51. godinu. Sahranjen je u Beogradu. Srpska književnost
i čitava Srbija izgubili su tako pisca, pripovedača, vaspitača omladine
i pre svega čoveka izuzetne vrednosti, koji je zračio ljubavlju prema
sopstvenom narodu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:02

MALO OD - IMENA

PROFESOR Sv. Vidaković osuđivao je Sremca što se druži sa glumcima i
glumicama, što voli društvo i šalu. Govorio je.

- Pa vi nećete ništa ostaviti posle smrti.

Posle smrti mi ništa i ne treba - odgovori mu Sremac. - Dosta je ako
ostavim malo od svog imena.

(KRAJ)
Tekst iz Vecernjih Novosti - rubrika Feljton:SEVER I JUG STEVANA SREMCA








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:03

БРАНИСЛАВ НУШИЋ
ГОВОРИ НАД ОДРОМ СТЕВАНА СРЕМЦА




Је ли то твоја последња прича, Стево?

Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?

Па ми смо навикли, Стево, да сваку твоју причу пропратимо гушећи се
сузама смеха; па што излазиш пред нас сад са тако страховитом причом, и
што тражиш од нас да је читамо гушећи се сузама туге?

Зар ти, који си некада одушевљено похитао под тробојну заставу и стао у
редове добровољаца да своју отаџбину и крвљу задужиш; зар си ти, Стево,
похитао сада и под ову црну заставу, под коју су већ, пре тебе толики
дични борци стали?

Ти, који си нас до јуче све окупљао око себе да нас разгалиш и да нас
загрлиш на твоје простране груди; зар си нас сада сакупио да ти се
сузама одужимо?

Ти, који си сав свој живот ставио у службу идеји: да цело Српство једном
душом дане и једном заједничком капи крви ороси своје идеале; зар успео
си, Стево, да својом смрћу сјединиш српске осећаје у једној заједничкој
сузи, која ће данас залити твој гроб?

Или је то, зар, зла судбина раздробљеног Српства, да кроз сузу само, као
што је ова која ће данас канути, манифестује своју заједницу осећања,
заједницу тежњи и заједницу интереса?



Је ли то твоја последња прича, Стево?

Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?

Зар ти, који си живота животу дао, хоћеш да га даш и смрти?

А ко ће исписати на српској књизи оне празне листове које је твој богати
дух још увек обећавао да

испуни; ко ће насликати оне живе, оне јединствене слике које си ти
оставио недосликане?

Погледај, Стево, небо већ није онако ведро. Прве кише већ су пале и
угасиле летњу жегу. На домаку су тихе јесење вечери и дубоке зимске
ноћи. То су оне вечери, које су ти стваралачки дух освежавале и то су
оне ноћи које си ти тако марљиво својом тананом кичицом сликао.

Тих вечери и тих ноћи ти си стварао и створио читав један свет, твој
свет; свет нама дотле непознат, свет који си ти први међу нас увео: да
живи увек међ' нама, а да са њиме и ти увек са нама живиш.

Ох, кад би та чеда твоја, кад би тај свет твој могао, како би за тобом
тешко он тек зажалио!

Калча би окачио своју ловачку пушку, завалио би шубару, пребрисао би
знојно чело рукавом од кошуље, заборавио би на Чапу и на зајце и на
препелице, па би забринуто уздахнуо: „Еј, мој г. Стево, зар сад када
лојзе зри, кад гугутка поје, ксмет ти беше да оставиш твоје друство и
твоји кардаши! Зар сад?"

А бојтар Мића, тамо на широкој пустари измеђ' Ченеја и Темишвара, под
Тинкином чардом, гуцнуо би свој фићок „балзама", забацио би свој
бојтарски дороц, пљуцнуо би мргодно преко рамена, па би тешко пожалио:
„Еј, госп'н Стево, туго наша, зар нам је мало друге жалости?"

А Ибиш-ага подавио би ноге на ћилимчету, налактио се на колена, повукао
би два-три дубока дима из срмали чибука, одбројао би брижно ћилибаре на
својим бројаницама и уздахнуо би: „Не ли ме и ти остави, Стефо-ефенди.
Алах рахметејлсн!"

А Зона, Зона Замфирова, извадила би из појаса своје чевре па би стидљиво
убрисала оквашене трепавице.

Па чича Јордан, па Вукадин и Срета учитељ, па Мицко који би се хаџијски
помолио за покој твоје душе!

А где су сва друга твоја чеда, где је сав онај живи, пространи,
чудновати свет, пун живота и пун осећаја, какав си само ти умео да
уданеш у душе твојих творевина.

Они ће, Стево, живети и даље међу нама; они ће нам, Стево, и даље
казивати о теби, они ће нас водити до твога гроба, и подсећати нас увек
да не дамо да се на твом гробу свећица угаси.

У име њино, у име српске књиге којој они припадају, на мени је да се с
тобом опростим; на мени је да речем шта смо с тобом изгубили, на мени је
да зажалим на злу судбину нашу.

Бог никада не шаље на земљу невољу без наде, никад не шаље зло без вере у
добро, и никад не шаље беду без маслинове гранчице. Па када је на ово
парче српске земље послао брижне дане, он је уз њих послао и осмех који
разгаљује... Послао нам је тебе. У овим тешким, мучним данима, који већ
деценијама муте српско чело, ти си био тај божји осмејак, безазлени,
непомућени, чисти, детињи осмејак, који се као светла дуга провлачио
кроз наоблачено српско небо.

Па ево, по злој срећи Србиновој, и тај се осмех угаси.

Умукнуо је булбул тамо крај Нишаве, у нишким виноградима под Горицом;
занемео је бојтарев рог на широким бачким равницама; утрнуо је шум лишћа
а замро је жубор студенца у чаробној Фрушкој гори; успавало се сиње
море те не бије о хридине староставнога Дубровника; не шумори и не ломи
се Неретва о тешке мостарске зидине... Све... све је изумрло, све је
зауставило дах, цело Српство „од Адрије даж до Сент Андрије" —
зауставило је дах и суморно погледа на сутрашњи дан, који ће му осванути
без твога ведрога осмеха, који је господ, наваливши на нас брижне дане,
поклонио нам био као утеху.

Али ће га из те туге за часак пробудити и „од Адрије даж до Сент
Андрије" кликнуће са мном заједно данас кроз горке сузе Српство:

Слава ти, Стеване!

Слава! Слава!



И шта нам преостаје сад кад је већ држава тако равнодушна према свему
што је културно? Остаје нам оно чега се српски народ увек лаћао, остаје
нам да сами ; узмемо у своје руке решење тих питања и државу принудимо
на вршење својих задаћа.

Остаје нам да оснујемо културну лигу, да је ставимо пред све политичке
партије, да разбудимо и кренемо духове, те да изазовемо једну културну
револуцију.



Госпође и господо,

Ја сам вас заморио већ. Дозволите ми да вам благодарим на пажњи и да вас
замолим да све ово што смо говорили о нашим манама и о нашим гресима
остане међ нама, да се не чује даље.



Београд, 1906.године.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:03

„Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi, i ljude, kad ih posve dnevno posmatram po ulicama i kavanama“
„Blago onom ko ume ćutati“ (Reklo je pseto kad je dobilo batine).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:04

Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze.“
„Gde nije koškanja nije ni milovanja.“
„Riba i gost treći dan smrde.“
„Dok magarca imaš onda ga i jaši.“
„Ženske suze i pasje ramanje, sveje.“
„Zarana se vidi, šta će kopriva biti.“
„Zar je jedan prota, što Bibliju video nije.“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:04

„I mi smo jabuke – rekle divljake“.
„Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao.“
„Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće.“
„Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu.“
„Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša.“
„Zalud glava kad ne nose noge.“
Stenica govorila lovoriki: „Ja i ti ne damo mnogima da spavaju.“









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:05

Držao popa požarevački pridiku pa veli: „Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi Xrišćani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hristos rekao: ‘Poštujte neprijatelje svoje.’“
„Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali će opet biti magarac.“
„Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli.“
„Teško svome bez svoga“
„Nije blago ni srebro ni zlato več je blago sto je srcu drgo“
„Gde ima vatre, mora i dima biti“









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:05

Pop Ćira i pop Spira
 Opis mačka:
„Bio je skup svih poroka. Lenština, lopov i spavalica, na miševe nije hajao, sklanjao se od njih. Pacova se bojao a miševe prezirao. Krao je šta stigne po kući i komšiluku. Nasrtao je na živinu i golupčiće. Komšiluk ga je mrzeo i gledao da mu smrsi konce. Babe su se zaricale nad čistim zejtinom da će od njegovog krzna napraviti muf. Kad uđe u kuću pop Ćire, prepodobi se, žmuri, tobož spava, ali našta baci oko to je njegovo. Napadao je na vrele kobasice, obarene šunke, očupane guske, nosio ih na tavan ili neko drvo i mastio brke. Zvao se Marko, ali Ćirina žena Persa zvala ga je lopovom: ‘Lopov jedan, što mi jede vek.’ Mačak je znao da ga tako zove pa je ćutao, kao da oseća mačju grižu savesti. Gospođa ga je gađala metlom, promašivala je dok je mačor preo, umivao se i spremao nove podvige. Da je pripadao ljudskom rodu mogli bi ga zvati ‘Atila bič Božiji.’“

Citirano sa: Stevan Sremac








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:06

Pop Ćira i pop Spira


Opis avlije:
„Avlija prostrana, otegla se duž čitavih njiva da jedva možeš doviknuti onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svačega; jedno bogatstvo zavisti. Tu su supe, ambari, golubunjaci, tri kamare slame, kamara ganjeva i saturika od kojih se dobijala dobra žeravica za štogl kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa slingerajem i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop Spira omastio brk. Tu je, dalje u avliji bio bunar sa divnom hladnom vodom u kojoj je pop Spira hladio vino i lubenice. Uz bunar je stajao nov valov oko njega se neprestano gurkalo i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara.

Citirano sa: Stevan Sremac








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:09

Pripovetke


  • Vukadin
  • Limunacija na selu
  • Čiča Jordan — jedna slika, 1901.
  • Kir Geras, 1903.
  • Ibiš-aga
  • Nova godina
  • Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905.
  • deal, 1904.
  • Dim i dim, 1904.
  • Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904.
  • Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904.
  • Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905.
  • Zli podanik
  • Nova godina, 1904.
  • Jusuf-agini politički nazori
  • Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904.
  • Nackova ženidba, 1906.
  • Jeksik-adžija, 1902.
  • Prva žalost Pušina — jedna sličoca, 1902.
  • Kapetan Marjan — jedna slika, 1902.
  • Časna starina!... — slika iz društva, 1903.
  • U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.)
  • Poštarev ispit — sličica
  • Božićna pečenica
  • Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana
  • Buri i Englezi — sličica iz srpskog života
  • Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik
  • Politički mučenik — sličica iz našeg društva
  • Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica
  • Putujuće društvo
  • Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticz, 1902.
  • Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904.
  • Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906.
  • Seccesio plebis
  • Libade — skica
  • Ćirin jubilej
  • Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica
  • Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama




Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu:



  • 1957. Pop Ćira i pop Spira
  • 1961. Mića i Mikica (TV)
  • 1962. Junaci dana (TV)
  • 1967. Zona Zamfirova (TV)
  • 1968. Vukadin (serija)
  • 1972. Pop Ćira i pop Spira (TV)
  • 1982. Pop Ćira i pop Spira (mini-serija)
  • 2002. Zona Zamfirova
  • 2005. Ivkova slava
  • 2007. Božićna pečenica (TV)
  • 2007. Ono naše što nekad bejaše (serija)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 13:12

Механа газда-Ђорђева беше угледна, најугледнија зграда у селу. Беше механа по плану, ако је још и то нужно и да вам напоменем у овој нашој веселој земљи где је и данас још много штошта без плана, док се једине кафане и механе већ од неких тридесет година најсавесније по плану зидају.
Нећу вам много описивати, јер знам да је знате, иако нисте у њој били. Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме. Јер то право добијају и уживају и Ужичани и Цинцари у Србији од прве речи или молбе њихове. Бар тако се прича: да је један министар внутрених дела (сада већ покојни) рекао своме начелнику, у очајању кад га салетеше неки Ужичани за право: »Одсада, рече министар, који год Ужичанин затражи механско право, одмах му подајте, господине начелниче«. И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана. И кад га Ужичани уживају, зар да га ћир Ђорђе »сепеткаш« нема?!
Беше то монументална зграда, та механа. Православни Србин јурио је даноноћно у њу, као, боже ме прости, на Јордан, а било је тако удобно у њој, да се човек није могао да одвоји од ње. А то се и по меблу, односно једику, могло видети. На столицама и клупама је остало више сукна од чакшира сељачких, него руна од оваца на каквој огради у тору. А то и јесте био узрок те је многоме сељаку пропао перчин у њој, а ради ње и отишао му бакрач на добош. Али ипак, ако се уздигнемо до нужне и потребне објективности, што јест, јест, — баш лепа механа беше! Беше тако пространа, удобна и лепа да би се могли у њој и балови Трговачке омладине давати, како је то лепо приметио један »путник« што продаје Сингерове машине шиваљке, кад је, путујући, свратио у њу. Мало је, истина, почађавела, али је то опет био добар знак; знак да је увек добро посећена била. А то је опет знак, што рекао ћир Пашона, да напредујемо »у воспитање и цивилизацију јевропејску«.
Па не само да је споља изгледом и изнутра распоредом и комоцијом била монументална, него се иначе одликовала од других, по другим местима, сељачких механчина. Није, на пример, била само просто окречена (па да после видиш по њој миријаде мува) као остале сељачке механе, него се одликовала укусним »молерајем«, била је сва измалана, сасвим онако по варошки. Газда Ђорђе кад је правио, није паре жалио. Нарочито је позвао једнога молера из вароши, па му је овај измалао целу механу. Лепо га је хранио и држао код себе, док му није све свршио, па га је онда исплатио часно и поштено. Почео је, истина, да му онако као поиздаље мало обагателише молерај, те на тај начин да му шконтира нешто, али се молер није дао. Само је набио свој калабрески шешир на очи и дунуо на нос, а руке метнуо на леђа, па га запитао: »Како, како оно рече газда-Ђорђе, не чух добро?!« и газда Ђорђе је одмах баталио све и лепо му исплатио. А добро је и урадио. Јер молер је био истена вештак, али (као сви вештаци и велики људи што имају понеку слабост и страст) био и добра пијаница и убојица, те према томе готов на битку као бос у бару. А то се видело и по њему. Нос му се тако јако црвенео да једном умал’ због њега, или боље рећи због његове боје, није главом платио. Њиме је једном тако надражио бика у селу (за кога и најмања зоологија пише да не трпи црвену боју), да га је спасао само оближњи багрем уз који је загребао као мачка. уз дирек, кад је онај јурнуо на њега, и остао је на багрему све дотле док нису приспели сељаци и бика одвели. Но иако је од бика побегао, јер је бик један бесловесан скот, од газда-Ђорђа се није поплашио, него му је, као што видесте, подвикнуо, а онај попустио и исплатио га онако како су погодили. Задовољан и један и други, седоше и попише »по једну,« у славу свршеног уметничког дела. »Лепа реч гвоздена врата отвара«, вели пословица. Ова част јако је коснула молера, и овај, усхићен лепим речма и добрим вином газда-Ђорђевим, намала му још нешто и преко уговора за сретна останка, онако приде, од оне фарбе што му је остала. Намало му је иза келнераја, онако приде, једнога Марка Бочариса у природној величини са ужасно великим брковима, какве смртан човек није ни видео а камоли понео! Са исуканом димишћијом у десној и одсеченом турском главом у левој руци, а фустанела му је изгледала као највећи кринолин, а из одсечене главе тече крв ужасно дебелим млазом као вода из жљеба кад дигнеш уставу па потече на воденични точак.
Дуго је после тога, тумачећи сељацима ко је Бочарис, спомињао газда Ђорђе и молера. Хвалио и Бочариса и молера, хвалио их обојицу, па не знаш кога више! А сељацима је тако лепо објаснио ствар да су многи сељаци после непрестано држали да је Бочарис моловао кафану ћир-Ђорђеву, а молер да је секао турске главе. Сељаци су му све примали и веровали, само су се због оних грдних Бочарисових бркова често објашњавали и препирали. Некако сељацима никако није ишло у главу да је баш толике велике бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе историје, и на оне пре и на ове после Христа, да је баш толике, ако не и веће, бркове имао. Међутим, сељаци нису веровали ни ћир-Ђорђу ни грчким историјама, јер таке бркове могао је само наш Краљевић Марко да има и већ нико више на свету. — »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци. Тада би као мало и плануо ћир Ђорђе и ватрено их уверавао (не дирајући, наравно, нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис, Марко Бочарис, управо из млађаних година, а да је, међутим, на три дана пред погибију имао бркове двапут веће од ових на зиду намаланих. А сељаци и опет не верују, него се само гуркају, а неки ће чак и рећи: »Море, газда-Ђорђе, шта ти ту нама причаш! Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«. — »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном нашем Марку Краљевићу, никад он, вала, не може таке големе брке да има!«
Келнерај је био од добра дрвета; није био политиран, али врло укусан. Газда Ђорђе је уговором тако везао столара који га је градио, да је овај штетовао на њему. На келнерају беху поређане многе ствари. Ту беху чаше неког старог фазона, па изгледаху као она кандила у џамији, даље: чашице, флашице, »пиштољи«, чоканчићи за ракију, кожа на шталу за убијање безобразних и досадних мува и неизоставна тегла са слатким од руже, покривена са пет-шест листа неке песмарице коју је спевао неки поткивачки поднаредник. Песмарица је била много дебља, али је читалачка публика покидала лист по лист и разносила.
У кафани је било десет до дванаест столова. И они су сви у добром стању, сви обојени. На некима се само познају по ивицама трагови од неких зуба; често их диже Мића, назван »Официр«, у зубима, кад се тако опклади у оканицу вина. Столице су све читаве, јер се овде свет још не служи тим оружјем, не зна још шта је то »набити неком столицу на главу«.
По дуварима кафане пуно свакојаких слика. Ту су она свакоме већ добро позната четири годишња времена у четири слике и пет делова света у пет слика; а то је свега девет лепих девојака, свака је символ једног годишњег времена или једног дела света. Слике су различне али једнаке у томе што су све девојке лепе, здраве и румене. Све им се допадају, али највише Азија. За символ Азије највише замичу очи сељацима. Накупе се па је гледају и дирају један другога њоме а грешнога чича-Трифуна, седамдесетпетогодишњег старца, највише. — »Шта велиш ча-Трипуне« — питају га сељаци — »а да ти се ова нешто нађе у вајату, би л’ јој приписао сав мал?« — »ђаво си ти, ча-Трипуне«, вели му други! — »Море остав’те ме, ђецо, вама је до спрдње, а ја муку мучим« — вели чича Трифун — »прошло је то мене коџа давно«. — »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен! Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче. Тако га једнако беспослена омладина дирала, док се човек не одби од механе, па неће у њу да га, вала, баш и сами председник позове.
А има још и других слика. Једна баш врло жалостива. То је слика: сахрањивање и васкрс ловца, у неколико момената насликана. На једној: како га сва дивљач сахрањује, и они што чинодејствују и пратња, све сама дивљач а на другој насликано како је ловац устао из мртвих, па седи у сандуку и гледа зачуђено око себе како сва дивљач, и лисице са чирацима и зец са крстачом, бегају куд које од ужасна сујеверна страха. И још једна, опет жалосна слика, како стрељају мексиканског цара Максимилијана, а он гледа у медаљон и вели: О, јадна моја Шарлота! — Ту су слику сељаци гледали доста радознало, али ипак без сачуствовања, доста равнодушно. А тамо опет иза келнераја, око огњишта за кафу, поизлепљивано мноштво шарених корица од свакојаког цигар-папира, да је једна лепота и милина било погледати!
Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема. На њој су кредом побележена имена свију добрих испијача и рђавих платиша. Рачун је у грошевима, а трошкови доста ситни, они које муштерија обично најлакше заборави. Каквих ти ту нема имена. Најдужа је рубрика Миће »Официра« и Петра, ћате општинског. Трошак те двојице испунио је већи део мушеме, зато о другима немам шта ни да вам кажем. А и о овој двојици баш нисам требао. Кајем се. Ето, нежењени су несретници, и један и други, па им то може и шкодити; бламира их то! Него ето, омакло ми се испод пера у овој епској опширности и брбљивости мојој.-Лимунација у селу








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stevan Sremac
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» STEVAN SREMAC " ZONA ZAMFIROVA "
» STEVAN SREMAC " POP ĆIRA I POP SPIRA "
» Stevan Sremac
» Stevan Sremac
» Prepričana lektira za školu
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-