Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Stevan Sremac

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:48

По својим изузетним делима и посвећеношћу ствари Српства, Стеван Сремац академик, историчар и књижевник заузима издвојено место међу онима који су обележили културни успон грађанске Србије у њеном златном XIX и почетку XX века.
Стеван Сремац рођен је у Сенти 11.11.1855. године, у породици у којој су неговане традиционалне српске вредности: вера, родољубље и слава српске историје, што ће на младог Сремца оставити дубок и неизбрисив траг који се осећа у животу и делу и кроз каснију приврженост традицији и националном романтизму.
Српску основну школу завршио је у Сенти 1867/68. године, а пошто је рано остао без родитеља, исте године пресељава се у Београд код ујака Јована Ђорђевића. У Сенту се више никада није вратио иако ју је јако волео и поносио се њоме, а више својих књижевних радова потписивао је као Стеван Сремац Сенћанин. Одјеци и сећања на доба сенћанског детињства и касније носталгије за родним местом, Бачком и Тисом, остале су у бројним пасажима и описима у његовом роману„Поп Ћира и поп Спира“.
У Београду завршава Прву београдску гимназију (1874), а на Великој школи Филозофски факултет, историјско-филолошки одсек (1878). За време школовања био је учесник српско-турског рата (1876-1878). У јавном животу важио је за традиционалисту и националисту, ослоњеног на вредности српства до историјске глорификације и тај свој став никада није променио. Све до своје преране смрти, непрекидно 27 година радио је у просветној струци у Нишу, Пироту и Београду.
Почео је да пише релативно касно у 33-ој години живота. Иза себе је оставио велика непроцењива дела:„Из књига староставних“о личностима и догађајима из скоре српске прошлости, реалистичне приповетке„Божићна печеница“, „Ивкова слава“, „Вукадин“, „Луминација на селу“, „Поп Ћира и поп Спира“ један од највећих хумористичких романа у нашој књижевности,„Зона Замфирова“ најбоље компоновано Сремчево дело које је уз„Ивкову славу“ и драматизовано, а у скорије време пренето и на филмско платно.
Умро је у Сокобањи 1906. године у педесетпрвој години живота. Његову смрт је Србија тог времена доживела као огроман национални губитак.
„Умукнуо је булбул тамо крај Нишаве, у нишким виноградима под Горицом; занемео је бојтарев рог на широким бачким равницама; утрнуо је шум лишћа, а замро је жубор студенца у чаробној Фрушкој гори; успавало се сиње море те не бије о хридине староставнога Дубровника; не шумори и не ломи се Неретва о тешке мостарске зидине...Све... све је изумрло, све је зауставило дах, цело Српство „од Адрије даж до Сент Андрије“ – зауставило је дах и суморно погледа на сутрашњи дан, који ће му осванути без твога ведрога осмеха, који је Господ, наваливши на нас брижне дане, поклонио нам био као утеху...“
(Бранислав Нушић: над одром Стевана Сремца)

" Божићна печеница "
" Ивкова слава "
"Лимунација на селу "
" Поп Ћира и поп Спира "
" Из књига староставних "
" Вукадин "
" Зона Замфирова "








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:50

Figura po Matošu



Piše: Zoran Aracki

"BIJAŠE visok, zdrav, lijep čovek `bez felera`... Rumen, rano sijed,
sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog
nosa, krupnih obrva, visokog, bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao
je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona,
intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj
kosi, izdavaše se na prvi pogled artist i intelektualac."

Ovim rečima opisivao je Stevana Sremca (1855-1906), jednog od
najpoznatijih srpskih književnih realista, njegov savremenik i prijatelj
iz beogradskih dana Antun Gustav Matoš.

Njegov bliski prijatelj iz Niša - Kalča lovdžija, čiji je lik tako
uspešno smestio u svoje najpoznatije delo "Ivkovu slavu", imao je nešto
drugačiji opis:

"Obuka jedno kapuče, t`načko, jedne kratke pantalone - ličeše na ribu
vretenarku."

Upravo između ova dva kontrasna opisa može da se smesti jedan poprilično
bogati i raznovrsni život Stevana Sremca, rođenog pre tačno 150 godina,
čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.

Rođen i odgajan u Bačkoj, u sredini koja je odisala gospodstvenošću,
poprimio je mnoge od manira koji su odlikovali tadašnje evropejske
sredine. Međutim, kako je zlatne godine svog života proveo na srpskom,
tek oslobođenom, jugu nije uspeo da se odupre onoj iskonskoj lepoti
starog načina života, već joj se u potpunosti prepustio i manirom vrsnog
pripovedača pretopio je u svoje mnogobrojne pripovetke, od kojih su
neke, "Ivkova slava", "Zona Zamfirova", i "Ibiš aga", i danas veoma
aktuelne i rado primljene. Živeo je u burnim vremenima, a uzdisao za
prošlošću.

Po rođenju Vojvođanin, iz Sente, Sremac je najveći deo svog života
proveo u Srbiji. Najduže je živeo u Beogradu, gde je završio gimnaziju i
Veliku školu na kojoj je diplomirao na istoriji (1878. god), potom je
jedanaest godina proveo u Nišu i oko dve godine u Pirotu, da bi se
vratio u Beograd 1892, i do smrti bio profesor gimnazije. U svojim
delima prikazao je sve tri sredine u kojima je živeo: vojvođansku, nišku
i beogradsko-srbijansku.

Formiran pod uticajem svog ujaka Jovana Đorđevića, pisca državne himne
ondašnje Srbije "Bože pravde", istaknutog nacionalnog radnika, osnivača
Narodnog pozorišta u Beogradu i konzervativnog političara, Sremac je bio
izraziti tradicionalista, konzervativac i antidemokrata u politici,
protivnik Svetozara Markovića i radikala, vatreni pristalica monarhije i
režima kralja Milana. Sa simpatijama je pisao o pojavama, ljudima i
običajima koji nose obeležje starinskog, patrijarhalnog.

Jovan Deretić u "Kratkoj istoriji srpske književnosti" tvrdi da je
Sremac "takav život našao u malom svetu vojvođanskog sela, koji je s
mnogo toplog humora i lirizma opisao u svom glavnom delu, romanu "Pop
Ćira i pop Spira", da ga je "našao takođe u starobalkansko-orijentalnom
ambijentu Niša iz prve decenije posle oslobođenja, onog Niša koji je
obasjao svojim vedrim, lirskim humorom u delima "Ivkova slava", "Zona
Zamfirova" i "Ibiš-aga". Moderna Srbija u koju su prodirali evropejski
duh i zapadnjački način života bila mu je daleka, pa čak i mrska. Nju je
prikazao u delima "Vukadin", "Luminacija na selu" i drugim. Sa
simpatijama je gledao jedino na periferiju Beograda, na sitne trgovce i
zanatlije o kojima je sa blagim humorom govorio u pripovetkama "Čiča
Jordan", "Kir Geras", "Buri i Englezi" i drugim.

Svi se slažu da je Sremac bio izuzetno darovit posmatrač života i ljudi,
njihovih navika i strasti, vrlina i mana. U književnosti se pojavio u
vreme duhovnog i političkog previranja u zemlji, u vreme formiranja
političkih stranaka i partijske borbe za vlast. U tom vrtlogu mnogi se
nisu snašli, ali je Sremac došavši u novu sredinu, gde se međusobno bore
staro i novo doba, posmatrao ljude i njihovu strasnu trku, i to sa
velikim simpatijama preneo u svoja dela. U njegovoj blagoj duši stalno
su se o prvenstvo otimali dobar Srbin i dobar čovek, a u radu dobar
istoričar i dobar humorist.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:51

ŽIVOT JE TEMA



SREMAC je veoma malo izmišljao. Njegovi su likovi i fabule pozajmljivani
direktno iz života. Neki su naslikani toliko životno da su postali
simbol, pojam i oličenje niza društvenih pojava i tipova.

- Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi, i ljude, kad
ih posve dnevno posmatram po ulicama i kavanama - govorio je Sremac.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:51

Puno srce - Sente



STEVAN Sremac je svojim raskošnim perom podjednako proslavio i srpski
sever i srpski jug. Rođen u Vojvodini na obali Tise, u Senti, sa
podjednakim zanosom pisao je i o životu u Vojvodini, kao i o životu tek
oslobođenog juga Srbije, a na kraju i o samoj prestonici - Beogradu.

U vreme rođenja Sremca 1855. godine Senta se kao i cela Vojvodina
nalazila na teritoriji Austrougarske, ali je u ovoj maloj varoši
građanske tradicije bilo dosta Srba, Mađara, Nemaca i nešto Jevreja.
Svaka kuća u toj idiličnoj varoši priča je za sebe. Ovde je živelo mnogo
ljudi koji su ostavili dubok trag u srpskoj kulturi, od Joce Vujića,
najvećeg dobrotvora beogradskog univerziteta, preko Jovana Đorđevića,
pisca srpske himne "Bože pravde", Evgenije Đeke Branovački, dobrotvora
Matice srpske itd. Pa, ipak, Stevan Sremac je, svakako, jedan od
najznamenitijih Senćana.

Sremčev bliski prijatelj i biograf profesor Mile Pavlović u literaturi
poznat pod pseudonimom Mile Krpa portretiše Sentu 1938. godine (u
biografskoj knjizi o Stevanu Sremcu) kao staru varoš "pre rimskog
vladanja" okruženu salašima i ritovima... a drugi biograf Pavle Popović,
akademik, navodi da je ona posredno opisana u Sremčevom romanu "Pop
Ćira i pop Spira".

- U svom najboljem delu "Pop Ćira i pop Spira" - kaže akademik Popović -
on (Sremac) se seća svog rodnog mesta, i Bačke uopšte, sa nežnošću.
Pominje svaki čas Tisu na kojoj Senta leži, ili Tisapart, tj. kraj
varoši pored Tise: oduševljava se bačkim narodnim pesmama: pominje i
upravo opisuje Bačku i ako se pripovetka dešava u Banatu.

U Senti, gradu satkanom od kolorita različitih vera i kultura, rodio se
Stevan Sremac 23. novembra 1855. godine (po starom kalendaru 11.
novembra), oko 5 sati po podne, u dvorišnoj kući svojih roditelja.
Njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a
majka Ekaterina Katica iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa
Ćorđevića, iz istog mesta.

Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra
1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila, koji i
danas postoji iako je od njegove izgradnje prošlo više od dva i po veka.
Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se
troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Braća
su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, s 24 leta
(Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije,
umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali
i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom
Martom 1868. godine preselio u Beograd.

Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao
krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest
Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom
gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja
zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srbskoj
pravoslavnoj crkvenoj i školskoj obštini u Senti tri ordena Stevana
Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je
posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj
biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.

Na severnom delu groblja u Senti nedavno su supružnici Teodora i Petar
Terzić, istraživači zavičajne istorije, pronašli, sav zarastao u korov,
spomenik koji je Andreja Sremac podigao svojoj majci. Posle nekoliko
dana čišćenja, u čemu je pripomagao i lokalni grobar, i ponovnog
klesanja imena pojavio se monument u punoj veličini. Na spomeniku je
pored imena Katice Sremac i ostale familije zabeleženo da ga je podigao
Andreja Sremac "građanin slobodne Amerike u Njujorku". Na tom spomeniku
nema imena Stevanovog oca Avrama. Ta činjenica objašnjava se time da
brak Avrama i Ekaterine nije bio baš najsrećniji. Ubrzo posle smrti
Ekaterine, Avram se oženio Milicom Radivojević i 1861. godine sa njom
dobio sina Vladimira.

Pretpostavlja se da je i Avram Sremac sahranjen na groblju u Senti, ali
niko ne zna gde se nalazi njegov grob.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:52

Uživao u kocki



STEVANOV otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć
uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume
novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe
poneki put čuli psovka i plač.

- Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem -
opisao je svog oca Stevan Sremac. - Nosio se kako se nose nemeši i
velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa
nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno
dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to
nije obazirao...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:52

Detinjstvo kod ujaka



MALO je poznato da je Stevan Sremac po majčinoj liniji cincarskog
porekla. O tome pouzdano svedoči rodoslov Sremčevih predaka.

- Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u
17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije - tvrdi
Jovan Mladenović, kustos Narodnog muzeja u Nišu, čovek koji se više
godina bavi izučavanjem života jednog od naših najpoznatijih
komediografa. - Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem,
docnije prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine
zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Poznat je rodoslov
Sremčevih potomaka na osnovu jedne njegove beleške o poreklu, ali samo
sa ženske linije, dok podaci o precima sa muške strane nisu poznati.
Sremčev deda po majci zvao se Filip, sin Jovana Đorđevića iz Iđoša, a
baba Ana bila je ćerka Julke i Obrada Miloševića, zlatara iz Stare
Srbije. Negde u Staroj Srbiji Obrada su ubili i opljačkali Arnauti, a
njegova žena Julka sa troje male dece i nešto sačuvanog zlata došla je u
Sentu. Sremčeva prababa Julka bila je poreklom Cincarka ili Grkinja. Na
to ukazuje memoarski zapis jedne Sremčeve rođake Vide D. Radojčević iz
1953. godine, koji se čuva u Arhivu SANU. U tom dokumentu piše da "ako
bi je zapitali (Julku prim. autora) odakle je došla u Sentu, odgovarala
bi: `Od ta Maleš planina!`" (nalazi se u Makedoniji).

Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac.
Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske.
Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih
projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine.

- Uživao je ugled i među Mađarima, koji su ga zvali "budna glava".
Podržavao je i Srbe i Mađare, naročito sirotiji svet, zbog čega je u
građanstvu, kao i kod vlasti, uživao veliki ugled i poštovanje - navodi
Sremčev biograf Mile Pavlović.

U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet
kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834-1858), i
jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov
staratelj.



Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu
negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka
Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To
vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo
koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom
delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima
u ciklusu pod naslovom "Iz knjiga starostavnih".

Stevanov omiljeni "uja" Jovan Đorđević, autor himne "Bože pravde", bio
je, nesumnjivo, jedan od najvećih umova i rodoljuba svog vremena u
Srbiji. Kao visokoobrazovani čovek bio je zahvaćen valom oduševljenja za
narodne ideale. Naročito je radio na duhovnom podizanju svog naroda, a
sve u želji da se među Mađarima očuvaju jezik i vera srpskog naroda.

- Njegovom inicijativom i preduzimljivošću, dok je još sarađivao na
"Srbskom dnevniku", probuđen je interes u narodu za življi rad na
unapređenju pozorišta i pozorišne umetnosti, čime se kroz glumu i živo
prikazivanje istorije uticalo na čuvanje tradicija i svetlih primera
prošlosti - napisao je Mile Pavlović u svojoj knjizi "Stevan Sremac"
objavljenoj još 1938. godine.

Iz Sente u Novi Sad, a potom u Beograd stigao je Jovan Đorđević, a ubrzo
zatim i sva tri njegova sestrića - Stevan, Jovan i Andrija. Dečaci su
bili prilično nestašni, pa je ujak dvojicu mlađih poslao na zanat, a
školovanje je nastavio samo najstariji - Stevan Sremac.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:52

Đak velike škole



STEVAN Sremac je veoma voleo svoj rodni grad Sentu i ponosio se njom. Iz
tog razloga, mnogo kasnije, u Srbiji potpisivao se sa Senćanin. Ipak,
napustivši ovaj grad kao dete, više nije dolazio da ga vidi.

- Čujem da je sva pijaca senćanska u jevrejskim rukama, pa mi sad nije
milo da tamo dođem - govorio je Sremac J. Vujiću, velikom dobrotvoru
Beogradskog univerziteta, takođe poreklom Senćaninu.

U Beogradu Stevan Sremac je učio u Prvoj gimnaziji, tada Velikoj. Ovu
školu završio je 1874. godine. Gimnazija je tada imala samo šest razreda
i nije bilo mature. Direktor gimnazije bio je Đorđe Maletić, a
profesori Stojan Novaković, Stojan Bošković, Miloš Zečević, Gavrilo
Vitković, Jovan Đaja, Stevan Kaćanski, Alimpije Vasiljević i dugi.
Zajedno sa Sremcem, gimnaziju su tada završili Ljubomir Nedić, Stevan
Mokranjac... Drugovao je i sa bivšim profesorima gimnazije Sretenom
Pašićem, Vitomirom Mladenovićem, Svetozarom Atanackovićem, Ristom
Nikolićem...

Sremac je bio od onih koji su voleli da čitaju. Kako je njegov ujak
Jovan Đorđević, kod kojeg je živeo, bio upravnik Narodnog pozorišta to
je veoma često gledao teatarske predstave.

U Beogradu je Sremac učio i Veliku školu, od 1874. do 1878. godine.

- Jedanput Srbijanac, on je to ostao stalno - napisao je u svom tekstu
"Stevan Sremac Čovek" njegov biograf akademik Pavle Popović. - Postavši
punoletan 1875. on je odmah primio srpsko podanstvo. "Bio je", kaže se u
njegovom Službenom listu, "austrijski podanik do 1875, a od tada
srpski."

Na Velikoj školi, Sremac je učio istorijsko-filološki odsek. Profesori
su mu bili: Daničić za filologiju, Novaković za istoriju srpske
književnosti, Stojan Bošković za opštu istoriju, Panta Srećković za
srpsku istoriju. Uz stare prijatelje na Velikoj školi stekao je i nove,
među kojima Savu Antonovića i Luku Lazarevića, poznate beogradske
profesore.

U VREME kada je Stevan Sremac bio na Velikoj školi, Srbiju su preplavile
socijalističke ideje Svetozara Markovića. Međutim, Sremac im se nije
prepustio i oštro ih je kritikovao. "Nove ljude" Sremac je gotovo po
pravilu prikazivao karikaturalno. O samom Svetozaru Markoviću govorio je
s podsmehom. Smejao se tome kako su ga nazivali sledbenici njegovi
imenom, a ne prezimenom, dodajući pri tom reč "pokojni". Ljubomir Nedić
je objašnjavajući Sremčev odnos prema Svetozaru Markoviću podsetio da je
Sremac upotrebio Njegošev stih: "Svetu lampu lud vjetar ugasi", misleći
na štetu koju je po njegovom mišljenju socijalistički pokret Markovića
naneo srpskoj narodnoj misli.

Među mladim ljudima u Srbiji su se u to vreme sve češće pominjala imena
Karla Marksa, Engelsa, Bihnera, Černiševskog, Bakunjina i drugih, a reči
"novi poredak", "oslobođeno društvo", "socijalna demorkatija",
"socijalizam i internacionala", "federativni savez radničkih i
zemljoradničkih organizacija" postajale su sve omiljenije. Sremac je
imao dosta drugova u tim sredinama i s pažnjom je pratio ono što se tamo
govorilo i događalo. Međutim, redovno je ostajao po strani.

Vaspitavan u najranijoj mladosti na patrijarhalnim shvatanjima i
tradicijama on nije mogao i nije želeo da se uključi u taj novi pokret.
Koncepciju o narodu, njegovim patnjama i robovanju, poeziji i mitu,
shvatao je kao vrhovno blago svakog Srbina. Upravo zbog toga čvrsto je
ostajao na poziciji da je novo društvo nešto što ne treba podržavati.
Takvom stavu ostajao je dosledan i u svojim pripovetkama.

- I kao što u istorijskim pripovetkama glorifikuje narodne vladare,
velmože i junake, znane i neznane, tako u humorističkim pričama, gde se
dotiče političkog života onog vremena ("Ideal", "Maksim", "Luminacija na
selu" i dr.) ispoljava jasno oštrinu svoje satire i duha prema
političkim protivnicima i njihovim nazorima - ocenio je Mile Pavlović,
njegov biograf, dodavši pri tom tvrdnju da je Sremac bio - "čist
nacionalist"!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:53

PONOSNI PATRIOTA



SREMAC je imao mnogo prijatelja, a jedan od njih bio je Antun Gustav
Matoš, koji je svoju prvu recenziju napisao upravo o Sremčevoj "Ivkovoj
slavi".

- Nije se radi kritike na mene ljutio kao Janko Veselinović - govorio je
Matoš. - Sam velik šovinista, znajući me pravaša (onda me beogradska
boemija zvaše Folnegović), on me smatraše izgubljenom ovcom, zalutalim
neprobuđenim Srbinom, naročito pošto mu opisah svog "didu", punokrvnog
Hrvata, Bunjevca i bačkog učitelja. Na njega me Sremac nevjerovatno
podsjećaše, ne sluteći da me to sijećanje na bačka sela, na dunavske
ritove, na sjajne i široke horizonte onih bogatih ravnica najviše k
njemu privlačilo... Bijaše tipičan Srbin, konzervativac i zagriženi
liberal, nacionalist... patriota ponosit kao Svift, obožavaše svoju
zemlju kao Stern.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:53

Ratnik đačke čete



Osećaj pripadnosti naciji bio je kod Sremca izuzetno izgrađen, i u
trenutku kad je Srbija odlučila da krene u oslobodilački rat od Turaka,
1876-1878. godine, on nije imao nikakvu dilemu, već se odmah priključio
tom pokretu. Profesor Milan Kujundžić, u književnosti zvani Aberdar,
osnovao je tada takozvanu Đačku bateriju i Sremac se u nju, među prvima,
dobrovoljno upisao.

Međutim, nisu svi bili blagonakloni u odnosu na ovaj potez. Đačku
bateriju dobrovoljaca neki su nazvali "mider baterijom", a među
protivnicima je bio i Sremčev ujak Jovan Đorđević. On je formiranje ove
baterije smatrao avanturom, a ne dovoljno promišljenim potezom.

- Da si ti temeljitije konstitucije i vojnički spreman za borbu, ko bi
bio tako glup da te zadrži - govorio je Đorđević. - Pa i bez toga ne
branim ja tebi da se boriš za ideale srpstva, za koje bi i sam dušu
svoju dao. Ali, ti ideš tamo gde ćeš gladovati i cvokotati od zime; gde
ćeš da pomogneš Kujundžiću da stekne kolajnu, a sebi jektiku ili sigurnu
smrt... U ime tvoje pokojne matere i u ime tvog pokojnog dede, hoću da
ti prigovorim... Njima sam se zaverio da ću da bdeti nad tobom. To sam
do danas vršio savesno, pa moram i sad, možda poslednji put da vršim,
kad ti mesto njih kažem: Ne idi!

Đorđević je objašnjavao Stevanu da Đačku bateriju ne vodi nikakav
vojskovođa, već zanesenjak, lirik kome ostali treba da posluže kao dekor
za sticanje slave. Međutim, sestrić ga nije poslušao.

- Za mene bi bila najveća sramota ne uzeti učešća u borbi za
oslobođenje, ma ko me vodio! - odgovorio je Sremac svom ujaku. - Svi ste
nas tome učili, a vi ponajviše: da živimo i ginemo za srpstvo! Učili
ste nas punih dvadeset godina... Svi kličete godinama kroz svoje pesme:
"Dole ropski lanci! U sveti rat!" - a sad, kad je rat na pragu - "Nemoj u
rat!" Kad se treba latiti puške - "ne diraj, to nije za tebe!" Idu
toliki da prolivaju svoju krv za srpske vekovne svetinje, a ja šta! - da
za to vreme obijam kavanske pragove. Ne, to ne smem, ne mogu, to neću.
Ne pripadam ja samo sebi i porodici, nego i naciji... tako ste me sami
učili!"

Smatra se da je odlazak u dobrovoljce bio prvi i jedini sukob sestrića i
ujaka.

U BOJEVIMA Sremac nije učestvovao, jer prilike za to nije bilo. Pa,
ipak, bili su to izuzetno teški dani. Đačka baterija bila je prepuštena
sama sebi. Sremac je išao peške od Beograda (pošao 8. januara) do
Aleksinca (stigao 14. januara), pa zatim dalje do Niša i Vranja. Na putu
se gladovalo i cvokotalo od zime. U vojsci je dobio čin kaplara. Iz tog
pohoda jedva je izvukao živu glavu.

U uspomenama njegovog saborca i prijatelja Mihaila Cerovića ostalo je
zabeleženo da je na putu od Vlasotinca ka Vladičinom Hanu, gde se
kretala njegova jedinica, Sremac od umora i iscrpljenosti zaspao u snegu
i umalo tu nije ostao. Samo je pretnja revolverom vozačima poštanske
kočije, na koju je Cerović bio prinuđen, doprinela da kasnije poznati
pisac bude spasen, tako što su ga ovom kočijom prevezli do Vladičinog
Hana.

Sremac se brzo oporavio i priključio svojoj jedinici koja je stigla do
Vranja, gde se ulogorila. Međutim, njegove muke nastavljene su i u
Vranju.

- Smestili smo se, upravo zbili u jednu sobu, snisku i vlažnu, ležimo
kao prasci, jedan uz drugoga - pisao je Sremac svom ujaku Jovanu
Đorđeviću. - A, što se tiče hrane, tu tek ličimo na prave prasce. Dosad
smo se na putu hranili živim, a sada kuvanim ***. Dobro je samo kad ga
ima i kad idemo napred!

Iz rata Sremac se vratio iscrpljen telesno, ali ne i duhovno. Veliki
rodoljub i pobornik oslobođenja verovao je da je rat iz koga dolazi samo
predigra jedne nove, veće drame, koja se u budućnosti mora odigrati,
"jer su u posedu vekovnog neprijatelja i dalje ostali Kosovo, Drenica,
Sandžak, Povardarje - mesta stare srpske slave i veličja".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:53

UNUTRAŠNjI GLAS

JANUARA 1878. godine javio se Stevan Sremac pismom svom ujaku Jovanu
Đorđeviću i još jednom pokušao da opravda svoj odlazak u rat.

- Poštovani i dragi ujo - piše on - izvinite, nisam vas mogao poslušati.
Zove me sveta dužnost. Skoro ćemo dalje krenuti, dok se malo odmorimo.
Putovali smo osam dana, sve peške, s početka po mraku, a docnije po
blatu i snegu. Poslednjih dana kad smo išli preko nekih planina, duvao
je jak vetar i sneg je vejao, tu smo se malo namučili... Još jednom
izvinite što sam poslušao svoj unutrašnji glas i poziv, a ne vaše
savete.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:54

Povratak u Niš



NA kraju rata Stevan Sremac se vratio u Beograd i tu 1878. godine u junu
položio poslednje ispite. U oktobru ponuđeno mu je da vaspitava
Mihaila, sina kneževskog namesnika Jovana Ristića, ali je on to odbio.

- Ludi Steva, koji bega od sreće i kompromituje i mene i sebe - pisao je
ovim povodom njegov ujak Jovan Đorđević u svom dnevniku.

U leto 1879. godine, zahvaljujući svom ujaku, Sremac je postao
praktikant u Ministarstvu finansija, i tu je ostao tri meseca. O
likovima iz Ministarstva pisao je u svojoj pripoveci "Vukadin".

Ujaku je otvoreno saopštio - ne sviđa mu se ministarstvo, njega privlače
novi oslobođeni krajevi i život tih patrijarhalnih ljudi.

- Više volim da razgovaram sa nepismenim seljakom iz Prćilovice, nego da
me teorijama Karla Marksa dave Pera Todorović i Boža Vučković - rekao
je Sremac svom ujaku.

Želja mu se ispunila dvadeset petog septembra 1879. godine kada je
postavljen za predavača gimnazije u Nišu, gde je ostao čitavih 11
godina. Bilo mu je dodeljeno da predaje srpski jezik i istoriju.

Ovakva odluka je izuzetno obradovala Sremca. Veoma brzo zavoleo je svoju
novu sredinu i brzo joj se prilagodio. Svima je pristupao iskreno, sa
mnogo topline. Upijao je svaku reč, svaki postupak, svaki običaj.

U gimnaziji je kao predavač bio pravi budilac narodne svesti. Ispunjen
nacionalnim duhom i osećajem za tadiciju smatrao je svojom dužnošću da
svima, i mladima i starima prenese sve ono što zna, posebno o tužnoj
prošlosti naroda kome je pripadao. U sve priče o prošlosti unosio je i
dozu humora, pa je tako čitavu tematiku činio još zanimljivijom i
privlačnijom za decu kojoj se obraćao.

MEĐUTIM, nije se baš svima dopalo ono što je Sremac radio, pa je pred
kraj školske godine došao u sukob sa izaslanikom ministra prosvete.
Izaslanik je od kolega saznao da Sremac zadaje učenicima da napamet
nauče neke narodne i rodoljubive pesme. Posebno je tražio da se nauči
"Otadžbina" Đure Jakšića. Kada mu je izaslanik ministra prigovorio
rečima: "Po vašem shvatanju i nahođenju najbolje bi bilo dati učenicima
liru da čitaju?" Sremac je odgovorio: "Liru, dabogme, zbirku odabranih i
poznatih pesama koje se u narodu i inače pevaju, a ne Bebelove i
Lipknehtove rasprave o socijalnoj demokratiji ili o socijalnoj
revoluciji".

Svojim načinom predavanja Stevan Sremac je izborio izuzetan ugled u
očima svojih đaka, od kojih su mnogi govorili da im je zbog njega
"omilela cela književnost".

Istovremeno, Sremac je bio veoma omiljen i u Nišu. Stanovnicima ovog
tada ne tako velikog grada izuzetno se dopalo to što Stevan Sremac, iako
"gospodin iz Preka", nije izbegavao druženje sa običnim narodom.
Svidelo im se i to što je poštovao kralja Milana, koji je doprineo da se
Srbija proširi za četiri okruga i od malene kneževine podigne na rang
kraljevstva. To je za njih bilo veoma važno jer je kralj Milan upravo
Niš proglasio drugom prestonicom Srbije.

Tu, u Nišu, u vreme svog prvog boravka u ovom gradu, Stevan Sremac je
počeo da sarađuje u "Staroj Srbiji", glasilu niških liberala, kojima je i
sam pripadao. Bili su to, zapravo, njegovi prvi književni radovi.

Pisao je kraće tekstove, satirične prirode koji se nisu dopadali
tadašnjoj vlasti. Zbog toga je bio proglašen za opasnog političkog
protivnika, a vlast ga je iz Niša poslala u Pirot, da tamo službuje.
Međutim, kako se u Pirotu nije mogao kretati kao u Nišu, niti je imao
tako veliki broj prijatelja poželeo je da se vrati u nišku gimnaziju.
Posle dve godine tadašnji ministar prosvete Stojan Novaković uslišio je
njegovu molbu i dozvolio mu povratak u Niš...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:54

RĐU - U ŠKOLU

VEĆ prve godine njegovog službovanja u Nišu Sremca je na ulici zaustavio
jedan roditelj.

- Gospodine, kako moj sin u školu? - pitao ga je ovaj čovek.

- Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je...

- Tako je! Nesreća je to: da je dobar ja bi` ga daja na zanat, ali je
rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara` u školu. Fala ti!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:54

Oštar Skerlić



PRVIH godina svog boravka u Nišu Sremac je uglavnom posmatrao život oko
sebe. Književnim radom počeo je ozbiljnije da se bavi tek kad je po
drugi put došao u Niš. U međuvremenu, zbog potrebe službe proveo je dve
godine u Pirotu. Svojim istorijskim pripovetkama dao je opšti naslov -
Iz knjiga starostavnih. Prve od ovih pripovedaka izašle su u "Bosanskoj
vili" 1888. godine i to se najčešće smatra početkom njegovog književnog
rada.

- Savremeni život izobiluje ružnim primerima, a prošlost iako sumorna i
teška, pruža divne slike plemenitosti i viteštva, lepote i požrtvovanja;
pruža slike dirljive i lepe, pune svetlosti i tragizma, pune uzvišenih
prizora - u njima nalazim ono što sadašnjica nema - govorio je Sremac na
početku svog književnog rada.

Sremčevi biografi tvrde da je Niš "pružio i otvorio Sremcu čitavu
riznicu najraznovrsnije građe, kroz koju su se ispoljili njegov duh i
talenat u dva potpuno različita pravca. U prvom periodu rada preovlađuju
istorijska pripovetka, glorifikacija prošlosti, u drugom humoristička
pripovetka, bez dublje socijalne podloge i tendencije". Profesor Mile
Pavlović piše da je "kroz prizmu patrijarhalnih iluzija idealisao
izvesne epohe i istorijske ličnosti, začinjavajući ih mistikom i
legendom ocrtavao prošlost, a kroz neposredna promatranja ljudi i
savremenog života izneo sadašnjost, koja je kiptala novim, dotle
neotkrivenim, posve originalnim tipovima, koji su se nalazili na prelomu
jedne epohe koja je umirala i druge koja se rađala".

O vrednosti Sremčevih istorijskih pripovedaka kritika je izrekla dva
sasvim oprečna suda. Ljubomir Nedić je bio oduševljen njegovim
prikazivanjem junaka srpske prošlosti. Iako strog i nepristrasan u
ocenjivanju pojedinih pisaca i njihovih dela, Nedića su Sremčeve
istorijske priče zanele i oduševile. On ih je smatrao "kao alem srpske
književnosti, koji će samoga pisca nadživeti".

MEĐUTIM, Jovan Skerlić je ove Sremčeve pripovetke proglasio za osrednje.
Priznajući da je pisac pokazao veliko znanje i uložio mnogo truda on
kaže da je to "osrednje vrednosti, jer nije ni istorija ni literatura,
pošto Sremac nije imao ni velike mašte, ni osetljivosti, jer se
ograničavao na jednoliko retorske amplifikacije, usiljeni patos, vrlo
površnu i bledu lokalnu boju i lake efekte sa frazama i zvučnim rečima.
Štaviše, neke od njih nemaju ni apsolutne, ni relativne književne
vrednosti."

Ovo, naravno, može da zbuni, a mnogi tako oprečne sudove tumače kao
posledicu političke ili lične opredeljenosti i naklonosti onih koji su
sud izrekli.

Svoje istorijske priče Sremac je pisao sa velikim oduševljenjem, ali je
kasnije uvideo da taj žanr ne odgovara u potpunosti njegovoj prirodi,
duhu i talentu. Zbog toga se okrenuo stvarnosti, savremenom životu i
ljudima iz novooslobođenih krajeva. U njihovim odnosima, osobinama,
životu i radu vrlinama i manama nalazio je obilje motiva za pisanje. Sa
naročitom pažnjom posmatrao je malog prosečnog čoveka, pratio ga u
trenucima radosti i žalosti i beležio svoja opažanja.



Profesor Mile Popović piše da su "njegove beležnice, kao i jedan
dnevnik, prepuni zapisa, opisa, poređenja, anegdota, koje je potom
priređivao, doterivao i prošireno ubacivao u svoje humorističke priče...
Iz njih se zapaža kako je Sremac sastavljao i razrađivao teme svojih
pripovedaka. U početku je to beleška, napomena od nekoliko redaka,
kratak opis ličnosti i njene glavne odlike, uz to možda kakva anegdota."
Tako su nastala neka od najpoznatijih dela Stevana Sremca - "Kir
Geras", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova" i druga.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:55

VICKAST ČOVEK



JEDNOM prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj
kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:

- Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem,
pa da se malo nasmejemo.

Sremac mu odgovori:

- Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto
si poznat kao glup čovek, odvali neku glupost.

Ovaj srdit napusti kafanu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:55

Sremac iz Bačke



SREMAC je u Niš došao druge godine po oslobođenju od Turaka.
Postavljenje za predavača u niškoj gimnaziji, bilo je od izuzetnog
značaja za karijeru ovog pisca, ali i za grad koji je tek počeo da diše
novim slobodnim životom.

Stari Niš - parađumiš, kako su ga tada nazivali, sa krivudavim ulicama i
ćorsokacima sladunjavih imena; Šefteli sokak, Kevina mala, Sotiraćevo
sokače, Donina česma i sličnim bio je pun cveća. U "Politici" iz 1935.
godine piše da je "varoš s večeri mirisala na bosiljak, kaloper i
majčinu dušicu", a da su ljudi puštali srcu na volju i znali za pusti
dert, "ubavo živuvanje" i "merak". Iz kuća "duboko povučenih od ulice i
skrivenih pojasom zelenila, čuli su se pesma i glasan kikot razdragane
mladosti".

Na ulicama počele su da se sudaruju razne tetka Doke, arbanaške
čorbadžike, čiraci i gospoda. Sve je manje bilo skrivanja iza ćoškova i
kapidžika. Kafane su postale središte novog društvenog života. Žene,
doduše u pratnji, išle su slobodno, otkrivena lica. Događala se prava
unutrašnja revolucija.

Mile Pavlović, Sremčev prijatelj i biograf, piše da je ta sredina bila
prepuna neiscrpnih motiva i tipova potpuno novih, neiskorišćenih,
nepromatranih, nezabeleženih. Kao Kolumbo što je otkrio Ameriku, tako je
on ovde otkrio novi svet - nove ljude i novu književnost. Tu su bili,
nadomak, Ivko i Smuk, Zona Zamfirova, Ibiš-aga i čitava povorka tipova;
tu su bili ljudi starog kova, njihova mišljenja i jezik, tradicije i
verovanja; tu zurle i gočevi, ćemane, bubnjevi, dahire i talambasi,
Cigani, bašte, lojze, dimlije, sevdalinke, gugutke u kavezima, libadeta i
tepeluci, čočeci, sevdasi, slavuji, kubure, tufeci i mesečina - sve
puno neke topline, prostote i naherenosti.

Stevan Sremac je sve to posmatrao, beležio i potom pretočio u svoje
izuzetno uspele pripovetke. Nišlije su ga opisale kao "vrlo otmenog, u
hodu i po odelu, sa šeširom velikog oboda, ispod koga su izbijali
pramenovi bujne kose, milog pogleda"... "rumen u licu, on je sa
pritajenim osmehom ispod uglađenih brkova, pozdravljao meštane ne
čekajući da bude prvo pozdravljen".

Sremac je bio rado viđen u svakom društvu. Međutim, pored sve svoje
pristupačnosti i sklonosti da i sam pusti srcu na volju, on se za sve
vreme bavljenja u Nišu družio sa nekoliko svojih kolega i još nekim
"čaršilijama" srednjeg staleža. Naročito omiljeno društvo bili su mu
Kole Rašić, Đorđe Stanković Marger, čuveni Milenko, kelner iz hotela
"Orijent", bakalin Grebenarević, Kosta pisar, praktikant Mita Beamter,
Laza kmet, kafedžija čika Aksentije i mnogi drugi. Kafana "Marger"
godinama im je bila zborno mesto. Nažalost, danas ove kafane više nema.
Porušena je zbog izgradnje stambene zgrade.

Najveći deo događaja i anegdota koje su mu poslužile kao materijal za
književna dela čuo je u "Margeru" ili "Bosni", kao i na teferičima svog
užeg društva, "gde su se rashlađivali, dok im se za meze peklo jagnje na
ražnju i to na "lozinkama", a piće hladilo zakopano u pesak".

Stanovao je samo u niskim, tipično staroniškim kućama. Njegova soba nije
bila veća od dva i po sa četiri metra i visoka jedva dva metra. Na
zemljanom podu bile su prvo asure, rogoze i preko njih čerga. Sa doksata
te kuće, koja se nalazila u blizini kuće Živka jorgandžije, čiju je
slavu opisao u pripoveci "Ivkova slava", Sremac je pratio "veselo
živuvanje" i petodnevno svetkovanje Ivkove družine.

Njegovi savremenici tvrdili su da su mnogi od njih pročitavši o sebi u
Sremčevim pripovetkama, posebno u "Ivkovoj slavi", bili ljuti na pisca.
Ali i pored toga rado su odlazili na predstave putujućih pozorišta ne bi
li videli svoj nekadašnji život. Stanko Stojiljković je u "Politici"
1932. godine tim povodom napisao da su "namičući jače kapu na oči ili se
više zabuljujući u maramu, oni i one, ulazili na sporedne ulaze i iz
sklonitog kraja gledali, ljutili se i smejali, ali i priznavali da, iako
je sve hiperbolisano, ipak je to "ono njino". Sremac je sačuvao
uspomenu na te ljude, a oni su dali svoj sud o njemu govoreći da je bio:

- duševan čovek...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:55

SUSRET SA KRALjEM



PROFESORI niške gimnazije imali su priliku da se poklone kralju Milanu,
koji je Niš smatrao drugom prestonicom. Kad je došao red na Sremca, on
se poklonio i rekao svoje ime i položaj.

- Vi ste iz Srema? - zapitao ga je kralj.

- Ja sam iz Bačke, veličanstvo - odgovorio je Sremac.

- A predavač ste u Nišu? - zapita kralj.

- Jesam, veličanstvo.

- Sremac iz Bačke, predavač u Nišu - ne razumem - reče kralj i s tim
rečima otpusti Sremca.

Sremcu je uvek bilo krivo kad bi ga ko podsetio na ovaj događaj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:56

Toj beše život



NEMA sumnje da je "Ivkova slava", koja ovih dana zahvaljujući reditelju
Zdravku Šotri i odličnoj glumačkoj ekipi, puni bioskopske sale širom
Srbije jedno od najboljih dela Stevana Sremca. Priča je zasnovana na
istinitom događaju, a pisac je učinio samo nekoliko izmena. Gazda Ivko
je u stvarnom životu bio jedan od prvih Sremčevih komšija iz niške
Muftijske ulice i zvao se Živko. Slavio je Svetog Jovana, a ne kao u
pripoveci Đurđevdan - i to je bilo uglavnom sve od izmena iz stvarnog
života. Ostali deo priče koji se odnosio na Kalču, Smuka, Kurjaka, Kevu i
ostale u potpunosti je odgovarao stvarnom događanju.

Priča iz "Ivkove slave" se odvija poslednjih godina devetnaestog veka, u
smiraj burnih istorijskih dešavanja koja su dovela do konačnog
oslobođenja južnih srpskih krajeva od viševekovne turske okupacije. Baš u
to vreme ugledni niški domaćin jorgandžija Ivko rešio je da pun
optimizma u miru i slobodi proslavi svoju krsnu slavu. Nakon višednevnih
priprema pod nadzorom Keve, Ivkove žene, osvanuo je slavski dan.

Napunila se kuća uglednim i manje uglednim građanima, a na čelo stola,
kao i svake godine, zaseli su Ivkovi verni prijatelji - nadaleko čuveni
maštar i lažov Kalča, ispičutura Smuk i veliki ljubitelj dobre kuhinje
Kurjak. Svoje mesto za stolom našao je i Svetislav, mladić koji se
uvukao na slavu zagledan u Mariolu, devojku koja služi goste i za koga
niko nije znao ni ko je ni odakle se stvorio. Zato je i nazvan - Neko.

Kao što to na srpskim slavama, ponegde i dan-danas biva, uz pesmu, jelo i
piće, druženje se produžilo do duboko u noć. Gosti, čak i oni
najizdržljiviji, su se razišli, ali Kalča, Smuk, Kurjak i Neko nadmašuju
sve ostale. Ivko i Keva odlaze na spavanje, a četvorka najupornijih
ostaje da dokaže kako se kod Srba slava slavi tri dana.

Drugog dana slave stižu i novi gosti, a slavna četvorka se ne razilazi.
Astal su izneli u dvorište, da ne smetaju uglednim gostima, i tu
nastavili slavlje. Ivko bi da ih otera, ali zna da se gosti sa slave ne
mogu izbaciti. Oni to koriste. Udvaraju se Marioli i njenoj majci
udovici Siki. Jedu, piju, pucaju, tamane kokoške, pevaju serenade. I
tako to traje i druge noći.

Trećeg jutra premoreni i očajni Ivko rešava da ode kod predsednika
opštine ne bi li ih ovaj svojim autoritetom izbacio iz dvorišta. Posle
nekoliko sati vraća se kući, uveren da im je konačno doakao. Međutim,
tamo muzika, igranje, pevanje, čočeci, jagnje na ražnju, veselje još
veće nego dok je on bio tu. Na čelu parade predsednik opštine lično.

Ispostavlja se da je tog dana Kurjakova slava, pa svi nastavljaju da
slave i tu slavu, ali u kući gazda Ivka, jorgandžije. Ivko je već u
agoniji, jer ne zna da li će se slaviti još tri dana. U taj čas
predsednik opštine mu predlaže da njih dvojica isprose Mariolu i Siku za
Svetislava i Kurjaka, a ovi će se za uzvrat povući iz Ivkovog dvorišta.
Ivko i Keva radosno isprose žene za dvojicu svojih gostiju koji potom
sedaju u kočije i odlaze u obližnje selo da nastave svoj
gastro-maliganski pir.

Sve ličnosti, kao prototipovi, postojale su u stvarnom životu. Kalča je
Mikal Nikolić, kujundžija i lovdžija. Ivko je Živko Mijalković,
jorgandžija i više sevdalija. Smuk i Kurjak su zanatlije i
đuveč-kardaši. Sremac je te obične, male, do tada anonimne ljude uveo u
književnost realističnim postupkom.

O tome je davne 1932. godine novinaru "Politike" svedočila Ivkova
(Živkova) žena, po Sremcu Keva, a u stvarnom životu Dika.

- E, moj sinko, četrdeset je već godina kako je njega nestalo, a umro je
pre svoje četrdesete godine savladan teškom bolešću, u Beču gde je bio
na lečenju i gde sam ga sahranila - svedočila je Dika. - Ivko nije bio
samo meraklija, već priznat i viđen čovek, čija se reč, što no vele,
jela u čaršiji. O slavi svet naiđe toliko, da ispuni sve gostinske sobe,
a Ivko kad vidi da se okupe gosti koji nikako ne izlaze on bi tada
otvorio sporedne odaje, dao im lanjsku slavsku sveću i kolače sa
povečernje i sve takve goste koji ne nameravaju da ostanu samo jedan
dan, tamo okupio bi rečima: "Evi vi kolač, eve sveća, slavite, braćo
moja, dok vam stiga, a podrum isto je onoliko vaš, kol`ko što si je
moj!" Slavili smo zimskog Sveti Jovana, a tad bejahu opake zime, kamen i
krš od mraza puca, kijamet, kako mi vikamo, a kod nas se slegne čitav
svet. Ama, toj beše život.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:56

Šta neje nasolija...



Kroz Sremčevu "Ivkovu slavu" defiluje čitav jedan specifični svet
srpskog tek oslobođenog juga - duhovit, intuitivan i ujedno lak, sklon
veselju, podvalama bez kraja, pesmi i ljubavnim intrigama. Tom svetu
pripadali su Kalča, Ivko, Smuk, ***, Marijola, Neko, predsednik opštine,
ciganče i čočekinje, kazandžije i apotekari... Uverljivo slikanje
događaja nikada nije pobuđivalo sumnju u autentičnost priče o "Ivkovoj
slavi". Međutim, malo ko zna da je Sremac uzeo autentične likove, ali je
događaje konstruisao, čak i izmislio, vešto vezujući brižljivo
prikupljene detalje i likove u jednu celinu.

Jedan od njegovih glavnih likova Mikal Nikolić Kalča protestovao je zbog
čitave priče, koju nije mogao da pročita, jer je bio nepismen, ali je
imao prilike da je vidi u pozorištu "Sinđelić" u niškoj kafani "Evropa"
1896. godine.

- Sramota! Zatoj li sam ga puštaja u dućan? Da pisuje l`žovne knjige!
S`s lažovne knjige li deca uču?!... I još mi sam ispratija jednu knjigu,
pa napisaja:"Za uspomen na mojega dobrog čiča Kalču". On postar od
men`, a men` me vika čiča Kalča!...

U ljutini Kalča je svakojako nazivao Sremca.

- Šta ti sve neje nasolija - napunija punu panicu kako za bibički
(šočići)... Beli luk ne se oseća tol`ko, kol`ko njegovo pisuvanje. Ti
ovde da gu čitaš tuj njegovu knjigu - će osetiš miris na fuškiju
(balegu) č`k u Kal`č brdo od l`ganje.

Kalča se najpre bunio što je Sremac izmenio ime Živka jorgandžije u
Ivko, pošto takvih imena nema u Nišu, "toj su imiki na nekrsteni, na
sojtarije, ajdamaci". On tvrdi da uopšte nije bio kod Živka na slavi i
da se sa Živkom nije ni družio, jer je Živko bio imućan niški građanin,
bavio se politikom i pripadao liberalima, dok je Kalča bio siromah,
dobar zanatlija koji je najviše vremena provodio u lovu.

- Koj ti je znaja ***, koj ti je znaja Smuka? - veli Kalča.

Ljuba Knežević *** je bio obućar doseljenik. Došao je u Niš i otvorio
radnju u "veliku čaršiju preko puta esnafsku kafanu" i iznad dućana
stavio je tablu sa velikim slovima svoga i imena svoga oca. To je u to
doba bila prva firma u pravom smislu, pa su se Nišlije podsmevale, a oni
najortodoksniji su dolazili ***, opominjali ga i tražili da je skine,
dok jednog jutra na firmi ne osvanu koža od vuka. Otada su ga zvali ***.
On se zaista družio sa Živkom, jorgandžijom.

Njihovo društvo bili su "finiji ljudi": Vlajko Stojanović Aldup,
predsednik opštine, Vasa Glagolj, advokat, Pavle Kujundžija i drugi,
kako ih je Kalča nazivao - "Srbi, a ne Nišlije". Osim toga, Živko je
vodio računa o ljudima s kojima se družio. Bio je liberal i voleo je da
govori "po srpski", da drži političke govore na raznim sedeljkama i
naročito da se kroz njih kao "patriot" zalaže za oslobođenje Makedonije.

- Braćo - počinjao bi obično Živko - braćo, men me je mnogo žal za
Makedonci, za tuj našu braću. Sas pušku u desnu ruku mi treba ašićare da
iskočimo pred Turci - jer sve mi živo - k`d čujem prvom puškom da
pukne, ete me prvi u Skopje.

Dobri poznavaoci Sremca tvrde da su to bile upravo piščeve reči i
njegovi snovi.

O postojanju Smuka, takođe, uopšte nema zbora. Čovek koga je Sremac
naslikao kao velikog boema bio je vrsni bravar Jovan Đorđević. Pred kraj
svog života 1927. godine našao se na sudu kao svedok u sporu koji je
povela Lena, udovica ***, protiv svoje susetke. U listu "Vreme" iz te
godine zapisano je da je na pitanje predsednika suda: "Je li on taj Smuk
iz `Ivkove slave`?", Đorđević sa bolom odgovorio da ne voli da se seća
na događaje iz prošlosti i da bi voleo da ga niko više ne zove Smukom,
jer "kakva vajda od toga kad oni u Beogradu u Narodnom pozorištu prave
pare sa njegovim imenom i doživljajima, a ne sećaju se njega".

- Trebalo bi, gospodine predsedniče, da se sete i jednu predstavu bar
održe u moju korist, jer sam siromah čovek - rekao je u to vreme
sedamdesetšestogodišnji Smuk, najstariji živi član vesele družine o
kojoj je Sremac pisao.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:57

DRUGOVANjE SA KALČOM

SREMAC je, po Kalčinim rečima, stanovao kod neke "Nikolete, na Mitu
Pendrarče pantolodžiju ženu", a dolazio je kod njega u dućan, prvi put
da mu Kalča opravi ćilibarsku muštiklu, a onda svakog dana, beležeći u
malom notesu sve što je Kalča govorio, tražeći tumačenja za neke reči,
pogotovo za turske izraze koji su se zadržali, često modifikovani u
niškom jeziku.

Poznanstvo Sremca i Kalče bilo je prisno. Sremac je za vreme odmora
navraćao do Kalče, čija je kujundžijska radnja bila blizu, na kafu i
malo razgovora, koji se obično svodio na to da Kalča priča svoje lovačke
doživljaje i podvale i da ih Sremac marljivo beleži.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:57

Zebnja zbog "Slave"



POSLE trinaestogodišnjeg boravka u Nišu i Pirotu, Stevan Sremac je 16.
septembra 1892. godine premešten u Beograd za profesora Treće gimnazije.

Srpski jug lagano je počinjao da se menja, i to se tradicionalisti i
liberalu Sremcu nije previše dopadalo. Niš je za Sremca gubio
patrijarhalni vid i romantičnu draž i lepotu. Postajao je sasvim običan,
svakidašnji, stereotipan grad. Promenilo se mnogo njegovih prijatelja,
čak i onih najbližih sa kojima je provodio dane i noći u kafanama. Mnogi
od njih uspeli su da se dokopaju Beograda. Na nagovor prijatelja i svog
ujaka Jovana Đorđevića, napisao je molbu i dobio premeštaj iz niške
gimnazije. To tada i nije bilo teško, jer je na vlasti bila liberalna
vlada sa Jovanom Avakumovićem na čelu.

Iz Beograda potom nije odlazio, bar ne na duže. U međuvremenu stekao je
izuzetan književni glas, pa mu je to pomoglo da ga ne dira nijedna
kasnija vlada, nijedno ministarstvo prosvete koje je u to vreme imalo
presudnu reč u raspoređivanju predavača i profesora.

Dolaskom u Beograd počela je jedna sasvim nova era u Sremčevom životu.
To je doba u kome je intenzivno radio. Ono što je kao sirovi materijal i
kratke zabeleške doneo iz Niša i Pirota sada je počelo da se pretvara u
pitke, zanimljive pripovetke.

Sremac je svoje pripovetke nudio književnim listovima i časopisima ne
tražeći nikakav honorar. Naravno, u prvom planu su bili oni listovi i
časopisi koji su nosili nacionalno obeležje. Međutim, nije se libio da
svoje radove ponudi i onima koje je smatrao svojim neprijateljima u
političkom smislu. Pored "Bosanske vile", u kojoj je otpočeo svoju
književnu delatnost, i mostarske "Zore", tu su se našli i "Brankovo
kolo", "Srđ", "Glasnik za zabavu i nauku", "Srpski pregled", "Srpski
književni glasnik", pa i "Zimzelen" i "Rad" i čisto radikalni "Delo" i
"Nova iskra", čiji su urednici bili Sremčevi politički protivnici.

Na samom početku stvaranja u Beogadu Sremac je bio prilično nesiguran u
sebe, tačnije u vrednost sopstvenih opažanja. Takav je bio čak i u
momentu kada je Ljubomiru Nediću predao na štampanje svoj verovatno
najbolji rukopis - "Ivkovu slavu".

U svojim uspomenama na Sremca Pavle Popović o Sremcu iz tog vremena
piše:

- Imao je tremu dajući rukopis. Bilo mu je četrdeset godina, a bojao se
kao dete. Nekoliko dana nije smeo da navrati Nediću. Nedić uzme rukopis
da čita; smeši se najpre, pa se smeje, pa se trese od smeha... Mati
njegova, koja je bolesna ležala u drugoj sobi pita ga: "Šta ti je,
zaboga, Ljubo?" A Nedić ne može od smeha da joj odgovori. Eto, to je bio
prvi efekat "Ivkove slave"... Posle nekoliko dana Sremac se osmelio da
poseti urednika; zebnja njegova odmah je pala čim se video s njim.

Nedić, a kasnije i mnogi drugi videli su u Stevanu Sremcu srpskog
Dikensa, Svifta ili Gogolja.

Profesor Mile Pavlović piše da je tom svojom, prvom velikom, pripovetkom
Sremac otkrio i prikazao čitav jedan nov, nepoznat svet - ljude i
tipove naših oslobođenih krajeva. Tu su prikazane Nišlije,
starovremenski ljudi i tipovi, njihove odlike i strasti, navike, vrline i
nedostaci, pa i njihov jezik. Sve te originalne ljude i osobine Sremac
je izneo na njemu svojstven način. Tako je, bez velikog književnog
prtljaga i bez književnih ambicija, Stevan Sremac brzo uleteo u
književnost i izašao na glas brže nego ijedan od njegovih prethodnih
savremenika.

Posle njega nastala je čitava manija po listovima onoga vremena da se
piše jezikom kojim govore Sremčevi junaci. Ne samo u novinama, već i u
knjigama, javljao se dijalekt njegovog Kalče.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:57

KOD MINISTRA

PROFESOR Stevan Sremac je jednom iz Niša došao kod ministra prosvete u
Beograd da vidi šta je sa njegovim službenim premeštajem. Kad je hteo da
uđe u ministrov kabinet, služitelj se ispreči na vratima i reče:

- Gospodin ministar ne prima.

- Znam da ne prima - odgovori Sremac. - Ali, ja sam došao da mi - da.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:58

Uzdasi za bećarom



SRPSKI pisci, prošlih, kao i ovog najnovijeg 21. veka, oduvek su voleli
kafanu. To je, uostalom, mesto na kome sve počinje, a bogami i mnogo
toga se završava.

Stevan Sremac je u većem delu svog života bio boem. Kafanu je veoma
voleo i u njoj provodio i dane i noći, iako nije bio pijanac. Veoma lako
i dobro uspevao je da uskladi profesuru i boemiju, pa mu je kafana
služila kao mesto za odmor, ali i kao bogati izvor za početak rada na
nekom od književnih dela. Matoš je za Sremca govorio da je "tip
inteligentnog bećara za kojim su uzdisale niške ubavice iz uglednih
čorbadžijskih porodica".

U Nišu je njegova omiljena kafana bila "Marger", a u Beogradu
"Dardaneli".

Sedenje u "Margeru" bilo je u dobroj meri značajno za nastanak "Ivkove
slave", jer se tu sastajao sa budućim junacima ove pripovetke Živkom
Mijalkovićem, jorgandžijom, budućim Ivkom, Mikailom Nikolićem Kalčom,
obućarom Ljubomirom Kneževićem, Kurjakom, bravarom Jovanom Đorđevićem
Smukom i mnogim drugim. Bio je gurman, posvećen "kalčijanskom
živuvanju", ali odmeren u jelu i piću. Voleo je pečenu jagnjetinu,
ćurlinsko crno vino, sevdalijsko raspoloženje.

Pored "Margera", njegove omiljene niške kafane bile su "Bosna", "Kasina"
i "Bulevar" (kasnije Oficirski dom, danas Dom mladih) sa čijim je
vlasnikom Milanom Radosavljevićem, koga su svi zvali Raponja, mnogo
godina drugovao.

U Beogradu "Dardaneli" su bili nezaobilazni. Sve do 1901. godine ova
kafana se nalazila na mestu gde je zatim podignuta palata Uprave
fondova, koja je zatim korišćena kao Hipotekarna banka, a danas je na
tom mestu Narodni muzej. Kafana je svojom širinom gledala na Vasinu
ulicu. Zgrada u kojoj se kafana nalazila bila je svojina Koste Ivkovića,
oca dr Momčila Ivkovića, poznatog beogradskog lekara i političara.
Krajem 1869, odnosno početkom 1870, kafanu je pod zakup uzeo Mita Ristić
zvani Ćira, i tek tada je ona dobila svoj pravi imidž, zbog kojeg je
ostala zapamćena kao kultno mesto srpskih književnika, boema.

U obnovljenu kafanu najpre su počeli da dolaze glumci Narodnog
pozorišta, a kasnije je ona postala mesto okupljanja intelektualnog
Beograda.

Pišući o kafani "Dardaneli", Branislav Nušić je naveo da su u doba
osamdesetih, pa sve dok su postojali, "Dardaneli" bili središte duha,
boema, veselog i vedrog Beograda, sastajalište glumaca i književnika...

- Od književnika ja sam zapazio Ćuru Jakšića u "Dardanelima" - pisao je
Nušić. - Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške
ćelije te pio kafu ovde. Tako isto su stalni gosti bili: Brzak, Vlada
Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao docnije
Mitrović i Domanović, kao da nisu nikada ni micali odatle. Mogao si tu u
svako doba dana i noći da ih nađeš.

Redovni gost u "Dardanelima" bio je i Stevan Sremac. Imao je svoj
poseban sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kod prozora koji je
gledao na Vasinu ulicu, a za tim stolom redovno su sedeli Dragutin Ilić,
Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić Baglja i Milutin Božić, velikoškolci
četvrte godine. Sremca je posebno nerviralo to što su i njegovi đaci iz
gimnazije počeli da dolaze u kafanu, pa je jednom od njih, koji je
vežbao bilijar, rekao:

- Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!

Osim sa književnicima, Sremac je mnogo voleo da sedi sa malim ljudima,
varoškom sirotinjom, krijadžijama, salepdžijama, kujundžijama,
trgovcima, lovdžijama, kubedžijama, abadžijama, dućandžijama, esnaf
čovecima, kardašima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:58

ELITNO DRUŠTVO

O KAFANI "Dardaneli" pisao je Antun Gustav Matoš u "Glasu Matice
Hrvatske" 1906. godine:

- Tu se često sastaju svi opasni pamfletisti beogradskih novina, sve što
ne spada u "koteriju" profesorske literature i akademijske,
univerzitetske, autoritativne kritike, sve što više voli ljude od ideja,
život od teorije, umetnost od strančarstva. Nekada su u tom društvu
sjali Vojislav Ilić, Janko Veselinović i Milovan Glišić, ali Glišić se
iza Jankove smrti povukao, a danas su tu najtipičniji Branislav Nušić,
Bora Stanković, po mom mišljenju danas najbolji srpski pripovedač, bivši
ministar Pavle Marinković i sjajni komičar Ilija Stanojević (Čiča),
satirik Domanović i Milorad Mišković. Inače "kafanski ljudi" ne dolaze u
to društvo s političkih razloga.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:58

Tri Sremčeva grada



Sremac je malo putovao, ali su njegova omiljena mesta, pored Sente i
Niša bili Mostar, Dubrovnik i Sokobanja. U Mostaru je drugovao sa
Aleksom Šantićem, Svetozarom Ćorovićem, Atanasijem Šolom, popom Jovanom
Protićem, Vasom Radulovićem i mnogim drugim. Čudio se kako su njegove
pripovetke iz niškog kraja prihvaćene u jednom tako dalekom kraju, za
koji je mislio da je posve drugačiji. Međutim, njegova "Ivkova slava"
doživela je veliki uspeh i u Mostarskom pozorištu.

- Nisam mislio da je mostarski život tako sličan niškom i da u Mostaru
još ima ljudi-đidija iz starog zemana, poput Kalče, koji će ga na
pozornici onako oduševljeno pozdraviti - pričao je Sremac, u Jelića
mehani u Mostaru, društvu u kojem su bili Ćorović, Šantić i ostali.

I u Mostaru, kao uostalom i u mnogim drugim mestima, Sremac je izbegavao
da odlazi u tzv. ekskluzivne kafane. Svetozar Ćorović je zapisao kako
ga je molio da "ne idu u finiju gostionicu".

- Da odemo u našu mehanu, gde je mehandžija kakav Cincarin ili barem
nalik na Cincarina, i gde sede obični hamali, radnici, seljaci.

U vreme kada je Stevan Sremac putovao u Dubrovnik, ovaj grad je bio
skoro nepoznat za Srbiju. Njegov biograf Pavle Popović tvrdi da je
Sremac u Dubrovnik putovao "da vidi srpski svet tamo". Bilo je to,
zapravo, "kao nacionalno krštenje, hadžiluk srpski, zavet jednog
patriote".

U Dubrovnik je stigao 31. jula 1899. i tu ostao deset dana. Bio je
oduševljen Srbima u Dubrovniku, dopadao mu se njihov patriotizam. Na
Preobraženje je išao u pravoslavnu crkvu. Posetio je sve uglednije
srpske trgovce: Berberovića, Bubala, Tošovića. Posetio je Dum Ivana
Stojanovića, Srbina kanonika katoličkog. S Antunom Fabrisom, urednikom
"Dubrovnika", najčešće se prepirao o vođi radikalne stranke Nikoli
Pašiću, kojeg liberal Sremac uopšte nije voleo.

TRI godine kasnije, Steva je u Dubrovniku ostao cela dva meseca. Tada je
takođe svraćao u Mostar i Sarajevo.

Ova putovanja nisu odigrala neku veću ulogu u njegovom književnom radu,
ali su značajna samo zbog toga što se Sremac tada upoznao i sa Srbima
koji su živeli u tim krajevima. U isto vreme počeo je i da sarađuje sa
kalendarima i listovima koji su tamo izlazili - "Dubrovnikom", "Srđom",
"Zorom"...

Osim Dubrovnika i Mostara, Sremac je posebno voleo Sokobanju. Tamo je
odlazio kad god je to bilo moguće. Sa poslednjim danom školske godine
pakovao bi se i odlazio u ovu banju. Prema sopstvenim rečima, tamo je
nalazio mir, kakvog u Nišu i Beogradu nije imao.

- Da ne čitam novine, da ne slušam razgovor o politici i da se sklonim
od mojih kolega profesora, koji ni o čemu drugom ne umeju da govore do o
školi - govorio je on.

Međutim, Branislav Nušić, u "Brankovom kolu" iz 1906. godine, tvrdi da
su njegovi motivi za odlazak u Sokobanju bili drugačiji. Nušić i Sremac
su, inače, drugovali u Beogradu i Sokobanji.

- Nije to sredina u kojoj bi se on osećao kao svoj, u kojoj bi se on
mogao da povuče u sebe - napisao je Nušić. - Od svih banja od je izabrao
Sokobanju. Ne zbog njene lekovitosti, ne ni zbog lepote prirode, koja
je okružuje, već zato što je u njoj mala palanačka čaršija, što se na
njenim dušanima još spuštaju ćepenci, što kroz njene ulice gamiče
Vukadin i Tasa škembar; što u njenim malama još bije goč i pište zurle.
To je sredina u kojoj je Sremac bio svoj, u kojoj je mogao da nađe
odmor.

Nažalost, u toj sredini Stevana Sremca je sustigla i rana smrt.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   Ned 29 Nov - 12:59

APETIT

BORAVEĆI u Dubrovniku (1899), Sremac se obreo na plaži u Kolorini, na
kojoj su se okupljali svi dubrovački Srbi.

Jedan mu preporuči:

- Progutajte malo vode, to otvara apetit.

- Nemam računa - reče Sremac. - Nije me niko zvao na ručak.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stevan Sremac   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stevan Sremac
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» STEVAN SREMAC " ZONA ZAMFIROVA "
» STEVAN SREMAC " POP ĆIRA I POP SPIRA "
» Stevan Sremac
» Stevan Sremac
» Prepričana lektira za školu
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-