Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljudi koji su menjali svet

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:19

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nikolo Makijaveli
3. maj 1469 - 21. jun 1527


Danas je ovaj renesansni filozof, pisac i državnik najpoznatiji po krilatici „cilj opravdava sredstva". Oni koji ga ne vole nazivaju ga „bezbožnim cinikom", a oni koji mu se dive, smatraju ga ili real-političarem ili vrhunskim satiričarem.

Familija Makijaveli, od 13. veka pa nadalje, smatrana je za jednu od bogatijih i istaknutijih porodica u Firenci pa su, u skladu sa tim, često držali važne položaje u gradu. Otac Nikole Makijavelija, advokat, ipak, spadao je među najsiromašnije pripadnike ove porodice. Nikolo je kasnije zapisao da je prvo naučio da radi, a tek potom da uživa. Zbog siromaštva nije dobio obrazovanje podesno svojim sposobnostima. Više je naučio sam, iz knjiga, koje su bile jedini luksuz u njegovom domu, nego u školi. Ovakva vrsta obrazovanja poštedela ga je grešaka tadašnjeg zvaničnog školstva i sačuvala originalnost njegove misli, kao i neprevaziđenu silu stila, koji je uzvišen i popularan istovremeno.

Proučavanjem života istaknutih pojedinaca, svuda se susrećemo sa istom činjenicom: svi inovatori ili reformatori, uopšte svi originalni ljudi, koji su donosili svež dah novina ovome svetu, ili su bili uskraćeni za zvanično školovanje ili su bili loši đaci (npr. Bernard Šo je okončao sa obrazovanjem u 15. godini, a Mark Tven još ranije, u 12. godini), ali kao da su upravo zbog toga bili pošteđeni šablona i imali priliku da razviju svoj osobeni stil. Ovakvi ljudi obogaćuju civilizaciju novim idejama, ali je njihov put uvek trnovit, ne samo zato što se ljudi po instiktu opiru promenama, već što se izvan institucija teško dolazi do prilike za prikazivanje sopstvenog talenta.

Nikolo Makijaveli je rođen u selu nadomak Firence (San Casciaono) 3. maja 1469. godine. Rođen je u burnim vremenima, kada su pape predvodile armije i kada je Italija bila podeljena na gradove/države, koji su često padali pod vlast velikih evropskih sila, poput Francuske, Španije i Svete rimske imperije (Nemačke). Savezi su brže kršeni nego što su sklapani, vladari su menjali strane bez upozorenja, a gradovi uspostavljali i gubili vlast u periodu od svega nekoliko nedelja.

1498. godine, Firenca je prognala Medičijeve, staru plemićku porodicu i uspostavila slobodnu republiku. U ovom periodu Makijaveli, u 29.godini, dobija prvi posao u državnoj službi; imenovan je za člana Saveta, odgovornog za diplomatske misije i nadgledanje vojnih aktivnosti republike. U periodu od 1499. do 1512. godine, imao je brojne diplomatske misije širom Evrope, uključujući i tada najmoćnije dvorove Luja XII, Ferdinanda II od Aragona i Svete stolice.

U periodu 1502/03. godine, bio je svedok državničkih metoda vojnika/sveštenika Cezarea Bordžije, neizmerno sposobnog generala i državnika, koji je u tom periodu uvećavao svoje teritorije u centralnoj Italiji, koristeći ne retko veoma okrutne metode. Cezare je bio nepomirljiv, odlučan, svirep i lukav, a mnogi veruju da je upravo on poslužio Makijaveliju kao model za savršenog vladara, koji će doneti neophodan lek za iscepkanu Italiju, u njegovom najuticajnijem delu - „Princ". Ipak, u ovom deluje on je opisan kao čovek koji se uzdiže iz bogatstva drugih, pa sa njima i pada; koji je spreman na sve mogućnosti, osim za one koje će se dogoditi; i čovek koji, nakon što mu sva dela propadnu, izjavljuje da to nije njegova greška, već posledica neobične i nepredvidive sudbine.

Ali, Makijaveli, kojeg svi opisuju kao veoma radoznalog i pronicljivog, koji je na osnovu malih detalja umeo da otkrije velike tajne i koji se trudio da bogata iskustva iz diplomatskih misija primeni u svojoj republici, uvideo je na primeru Cezarea, da najamničke vojske, tada opšte prihvaćene, nisu podesne za odbranu republike, jer ne pokazuju patritizam, nemaju discipline, pokazuju neverovatnu aroganciju i ne retko beže sa bojnog polja. On je uvideo da Cezare koristi i regrute sa sopstvene teritorije, koji su motivisaniji, jer su prinuđeni da brane sopstvene domove. Zato je Makijaveli u periodu od 1503. do 1506. godine reorganizvao vojsku Republike Firence i uveo regrutno služenje. Pored toga, u svom kratkom spisu iz 1503. godine, „Način delanja protiv pobunjenika..." otkriva naznake svoje kasnije političke doktrine. U njemu, između ostalog, on kaže: „Svet je oduvek ispunjen ljudima koji su imali iste strasti". I ovo je ono što Makijavelija svrstava u inovatore svoga doba. Njegova politička filozofija ne teži idealizovanom društvu, već sistemu upravljanja državom u realnim okolnostima. On, pročavajući prošlost i upoznavajući se sa sopstvenim okružnjem, dolazi do ključnog zaključka za svoju doktrinu - ljudi su pokvareni! Ukoliko vladar želi da opstane na svom tronu, mora biti svestan ove nepromenljive činjenice i delati u skladu sa njom. Dakle, vladaru su sva sredstva dozvoljena, jer su kroz istoriju opastajali samo oni vladari koji nisu bili vođeni višim idealima, već su prihvatali stvarnost. I Platon je dopuštao „plemenite laži" kako bi se očuvao red u društvu.

1503. godine umire papa Aleksandar VI. Nakon njegove smrti, na papski presto na kratko dolazi papa Pius III, koji, takođe, ubrzo umire. Makijavelija su poslali u Rim da prati izbor Juliusa II, nepomirljivog neprijatelja porodice Bordžija. Cezare se služio raznoraznim spletkama kako bi progurao svog kandidata, ali u tome nije uspeo. Kada je postavljen za novog papu, Julius II se nije smirio dok nije uništio Cezarea. Posmatrajući sve ovo, sa sve većim prezirom, Makijaveli se razočarao u svog heroja (ako ga je takvim ikada i smatrao) i konačno, slavio Cezarovo zarobljavanje „koje je zaslužio kao buntovnik protiv Hrista".

1506. godine, Republika Firenca je podeljena na distrikte, a sam Makijaveli je sprovedio vojne inspekcije, naizmenično zamenjujući ovaj posao sa diplomatskim dužnostima.

Iste ove godine papa Julius II je pokrenuo svoju armiju, sa ciljem „oslobađanja" svih onih italijanskih gradova koji su osporavali vlast Crkve i trijumflano ulazi u Bolonju. Makijaveli će iskoristiti lik pape Juliusa kako bi uporedio sreću i ženu, i zaključio da hrabar, a ne oprezan čovek, stiče oboje.

Godine 1507. nesrećnom Italijom su naizmenično vladale tri velike evropske sile. Jedna za drugom su se smenjivale Francuska, Španija i Sveto rimsko carstvo (Nemačka). Tako je, sticajem okolnosti, Makijaveli imao mogućnost da boravi na dvorovima najvećih sila tog vremena, da upozna njihove vladare i sredstva kojima se koriste. Nekoliko puta se sastajao sa Lujem XII (Firenca je tada bila saveznik Francuske) i opisao ga je kao državnika koji načinio pet fatalnih državničkih grešaka u Italiji. Lik Ferdinanda od Aragona (španskog vladara) naslikao je kao čoveka koji postiže velike stvari pod ogrtačem religije, ali koji u stvarnosti nema milosti, vere, čovečnosti niti integriteta i koji je sebi dopustio da ga vode takvi motivi, koji će ga na kraju i uništiti. Imperator Maksimilijan I bio je jedan od najzanimljivijih ljudi svog doba i mnogi pisci su ga opisivali; ali Makijaveli, koji je bio izaslanik na njegovom dvoru 1507-08., otkriva tajnu mnogih njegovih promašaja slikajući ga kao misterioznog čoveka, bez sile karaktera - čoveka kojem fali bliskost sa ljudima, bez koje je nemoguće ostvarivanje zamišljenih šema, čoveka koji nikada ne insistira na ispunjenju sopstvenih želja.

Decembra 1507.godine, Sveti rimski imperator, Maksimilijan I, spremao se da napadne Italiju. Vlasti Firence su imale svoju ambasadu na imperijalnom dvoru, pa shodno tome poslale su Makijavelija na novo putovanje preko Alpa. Tokom ovog putovanja Makijaveli je prošao kroz Švajcarsku, a tri dana provedena u ovoj zemlji bila su mu dovoljna da napiše kratak, ali veoma pronicljiv izveštaj o ovoj državi.


1508. godine, Makijaveli je postao član „League of Cambrai", koju su osnovale već pomenute tri velike evropske sile, zajedno sa papom, a sa ciljem rušenja Republike Venecije. Ovo je rezultovalo bitkom kod Vaila, kada je Venecija za samo jedan dan izgubila ono što je sticala 800 godina.

1511. papa Julius II je osnovao Svetu ligu protiv Francuske. I u ovom poduhvatu papa je bio uspešan, proterao je Francuze iz Italije, a Firenca (kao saveznik Francuske) pada i pokorava mu se. Jedan od prvih papinih poteza bila je restauracija porodice Mediči na tronu ovog grada.

1. septembra 1512. godine Medičijevi su ponovo uspostavili vlast u Firenci, repubilka je pala a Makijaveli otpušten iz službe. Ovo je kraj njegove državničke karijere.

1513. godine vlast Medičijevih otrkiva zaveru uperenu protiv njih i između ostalih, u tamnicu, kao saučesnika u zaveri, baca i Makijvalija. Iako je bio podvrgnut najstrašnijim mučenjima, kada su obično i nevini priznavali, Nikolo je ostao postojan i tvrdio da je nevin. Na kraju je oslobođen, ali je prognan. Nikolo se povukao na staro porodično imenja u blizini grada i posvetio se pisanju. Ovo je period njegove književne aktivnosti.

On je oduvek bio vatreni republikanac, ali slabosti gradova u Italiji, kao i stalna pretnja da će ih pokoriti neko od stranih osvajača, naveli su ga na san o „novom princu", onom koji će doneti preporod. U delu „Princ" (napisanom 1513, ali objavljenom tek 1532), on pokušava da pruži svom vladaru ona sredstva koja su trenutno dostupna, a sve proučavajući ljudske sklonosti. On predlaže čak i upotrebu religije - za koju je, kako neki tvrde, gajio duboka osećanja, iako spolja nije bio pobožan - koja biva podređena dobrobiti države i postaje oruđe moći. Mada ovo nije njegov izum, on se prvi usudio da javno kaže ono što su svi radili i što još uvek rade u borbi i za održavanje na vlasti. Makijavelija smatraju izumiteljem „državnih razloga", iako se taj izraz pojavio tek dvadesetak godina nakon njegove smrti.
U pismu svom prijatelju on opisuje svoj život na selu i način rada na svom najvažnijem književno-filozofskom delu: „Palo je veče, vratio sam se kući i posvetio svojim studijama; na ulazu sam skinuo svoje seljačko odelo, prekirveno prašinom i blatom, i obukao svoje plemićko, čisto odelo i tako preobučen ušao sam u drevni dvor, gde sam veoma ljubazno primljen od strane tih starih ljudi i jeo hranu koja je namenjena samo meni; nisam okelavao u razgovoru sa njima i pitao sam ih za sve razloge njihovih dela, a oni su mi u svojoj blagonaklonosti odgovarali; i nakon četiri sata nisam osetio zamor, zaboravio sam sve brige, siromaštvo me nije užasavalo, smrt me nije plašila; bio sam u potpunosti posednut ovim velikim ljudima."

Ideje izložene u „Princu" stekle su značajnu reputaciju, zahvaljujući konciznosti, snažnom slikovitom prikazu i neposrednosti njegovih aforizama, koji su bili shvaćeni previše bukvalno od strane savremenika, ali i potomstva. Neki, čak, smatraju da su njegova dela vhunska satirična dela i da ih ne treba posmatrati kao prave priručnike za vladanje, već kao satiru vlasti iz svih epoha. On predlaže cinična pravila, koja ne bi predlagao da čovečanstvo nije iskvareno.

U nadi da će ga vratiti u državnu službu, Makijaveli posvećuje svog „Princa" Lorencu de Medičiju, ali se ni do danas ne zna da li je Lorenco ikada pročitao ovo delo, koje je štampano tek pet godina po smrti svog autora. Zna se samo da Nikolo Makijaveli nikada nije stekao simpatije Medičijevih i da je njegov najveći domet u periodu njihove vlasti, bilo odobrenje da napiše zvanični istoriju Firence (završio je 1525. godine). Inače u „Istoriji Firence", Makijaveli pronalazi novi put, novi način predstavljanja istorijskih događaja, ostavljajući iza sebe metode i tradiciju humanističke istorografije. Njegova ljubav prema istini često je bila u sukobu sa strahom da ne uvredi nekog od zaštitnika, pa istoriju piše više kao političar nego kao istoričar, često prihvatajući izvore nekritički i podešavajući činjenice da bi podržao sopstvene teze. U njoj on pokazuje snagu sinteze, fantastičnu koordinaciju i organizaciju činjenica.

1520. godine primljen je u Književno udruženje Firence, a iste godine objavljuje i knjigu „Umetnost ratovanja".

1527. godine Firenca se ponovo oslobodila tiranije Medičijevih, i Makijaveli se ponadao da će po ponovnom uspostavljanju republike zadobiti stari položaj. Međutim, republikanci su mu zamerili i ono malo naklonosti što je uspeo da zadobije od porodice Mediči. Umro je razočaran, nepunih mesec dana po ponovnom uspostavljanju republike, 21. juna 1527. godine.

Niko ne može da kaže gde je sahranjen Makijaveli, ali savremena Firenca je donela dekret o podizanju veličanstvenog spomenika rame uz rame sa najslavnijim sinovima Italije, jer je u njemu prepoznala ideju ujedinjenja i seme sopstvene renesanse među narodima Evrope. On je, bez svake sumnje, imao dar pronicljivosti, bio je marljiv i aktivan, iako je u ličnim poduhvatima često bio plašljiv; njegovom oku ništa nije moglo da promakne, a sa vrhunskim književnim darom sve to je opisao u danima kada je bio bez službe. On, sasvim sigurno, nije u svom životu primenjivao načela koje je savetovao vladarima.

I danas ga nazivaju licemerom, ali da li je to zaista tako? Da li je licermer onaj ko ukazuje na pokvarenosti ljudi i društva ili su licemeri oni koji čine to što on vidi? Da li je licemer onaj ko se usudio da javno kaže ono što svi znaju, ali ćute? Načela iznesena u „Princu" i danas su primenljiva kao i u vremenu kada su pisana. Ljudi su zaslepljeni prostotom i pohlepom, religija služi samo kao ogrtač za nečasne namere, u politici nema savršenog kursa, već se uvek bira manje zlo... Makijaveli je pisao o vladarima kakvi oni jesu, a pisao je sa takvom veštinom i pronicljivošću da njegova dela imaju trajnu vrednost, jer je ljudska priroda nepromenljiva.

„Politika nema nikakve veze sa moralom"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Sub 28 Nov - 11:29, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:21

[You must be registered and logged in to see this image.]
Fransoa Mari Arue - Volter
Jedan oštroumni čovek, koji je umro pre tačno 230 godina, zaslužan je, ili kriv, što danas svako za sebe može da kaže da je jako tolerantan. Fransoa Mari-Arue, poznatiji pod pseudonimom Volter (21. novembar 1694 – 30. maj 1778.), autor „Rasprave o toleranciji”, pisac, filozof, satiričar, polemičar, duhoviti prosvetitelj, borac za građanska prava i kritičar katoličke crkve, zadužio je istoriju i jednom besmrtnom rečenicom:

– Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.

Ako su stari Grci izmislili demokratiju, ovaj Francuz vrcavog duha ju je, iako to možda nije želeo, spustio među narod.

Volter je rođen u Parizu, kao peto dete Fransoa Aruea i Mari Margerit D`omar. Obrazovan je u jezuitskoj školi koja mu je pružila znanje latinskog i grčkog jezika, a vremenom je savladao italijanski, španski i engleski. Od 1711. do 1713. godine studirao je pravo, posle toga je radio kao sekretar francuske ambasade u Holandiji. Mladi skandal-majstor zaljubio se u devojku koja je izbegla iz Francuske, a njegov otac je prekinuo tu vezu i primorao ga da se vrati u domovinu. Gnevni mladić, koji je već u ranoj mladosti otvoreno i veoma oštro kritikovao državu i crkvu, zacrtao je sebi dug put za osvajanje slobodne reči. U svojim dvadesetim, već je bio „fasovao” devet meseci zatočenja u zloglasnoj Bastilji, zbog optužbe da je pisao satirične stihove na račun aristokratije.

Sukob sa ocem, koji je verovatno počeo još kada je Volter ušao u „zabranjenu” vezu sa devojkom u Holandiji, nastavio se i kasnije. Slagao ga je da radi kao pomoćnik advokata u Parizu, a usput je nastavio da piše satiričnu poeziju, eseje i istorijske studije. Povezao se sa aristokratskim porodicama i angažovao se, 1719. godine, u zaveri protiv Filipa II, vojvode od Orleana, regenta Luja XV, zbog čega je i bio zatočen u Bastilji.

Njegov burni duh nastavio je da mu stvara više problema nego koristi, iako je zbog svoje duhovitosti bio veoma popularan među nekim aristokratskim porodicama. Posle uvrede koju je naneo plemiću Ševalijeu De Rohanu, bio je proteran iz Francuske. Proveo je tri godine u Engleskoj, a odatle se vratio opijen idejama o slobodi govora i fasciniran delima Vilijema Šekspira. Kasnije je napisao je i knjigu eseja u formi pisama „Filozofska pisma na engleskom”, u kojoj je hvalio englesku ustavnu monarhiju. Sasvim dovoljno da ona bude spaljena, a autor opet bude proteran iz Francuske.

Volter se, posle prvog, trogodišnjeg egzila, skrasio u zamku De Sirej. Tu je stupio u intimnu vezu sa Markizom De Šatele. Zamak je bio vlasništvo njenog supruga, koji je povremeno svraćao da bi se družio sa svojom suprugom i njenim ljubavnikom. Markiza i Volter su, osim kreveta, delili i intelektualnu strast, sakupivši, u toku petnaestogodišnje veze, 21.000 knjiga. Pisali su često zajedno, a Volter se bavio i proučavanjem prirodnih nauka, pokušavajući da naučno utvrdi svojstva vatre.

Volter je smatrao da je francuska buržoazija sitna i beznačajna, a aristokratija parazitska i korumpirana. Večiti kritičar nije bio blagonaklon ni prema prostom narodu, smatrajući ga neukim i sujevernim. Zanimljivo, prezirao je i ideju demokratije, za koju je tvrdio da „propagira idiotluk mase” i zalagao se za „prosvećeni despotizam”. Verovatno je ironija, njegovo najjače oružje u žestokim obračunima sa neistomišljenicima, htela da neke od njegovih maksima koje propagiraju otvoreni dijalog o svemu postanu, praktično, postulati moderne demokratije, ili barem onoga što bi ova vrsta vladavine trebalo da bude.

Njegovi kritičari su mu zamerali neoriginalnost, tvrdeći da je najčešće samo preuzimao tuđe ideje. On im je odgovarao sa čuvenom rečenicom: „Samo jednom sam se molio Bogu, vrlo kratko: Gospode, učini moje neprijatelje smešnim. I bi tako.” Pred sam kraj života, preselio se u Berlin, a njegov obožavalac, Frederik Veliki, kralj Pruske, dao mu je posao na dvoru i platu od 20.000 franaka. Međutim, Volter je ubrzo napisao i kritiku na račun predsednika berlinske Akademije nauka i tako načisto upropastio udobnu poziciju na pruskom dvoru. Frederik Veliki se razgnevio na svog štićenika, spalio njegovu knjigu i naredio Volterovo hapšenje. Volter ovoga puta beži u Pariz da bi spasao glavu, ali Luj XV odbija da ga primi u domovinu.

Svoj trusni životni put završava u Ženevi, gde je opet bio zabranjen, kada je hteo da objavi svoju ranu poemu „Devica orleanska”, koja, i po standardima 21. veka, predstavlja prilično „uvrnuto” štivo, a kod nas postoji u odličnom prevodu Danila Kiša, u njegovoj antologiji francuske erotske poezije „Bordel muza”. U Ženevi je napisao i svoje najpoznatije delo, „Kandid, ili optimizam”, urnebesni polemički roman u kojem se obračunava sa filozofijom Gotfrida Lajbnica. Novo izdanje ovog dela kod nas je štampala izdavačka kuća „Divit”. Bio je deista i verovao da je Bog samo pokrenuo svet, ostavljajući nam ga u amanet, da se sami borimo i bakćemo sa njim. Ostaće zabeleženo da su poslednje reči koje je izgovorio bile: „Za ime božije, ostavite me da umrem u miru.”

A svaka demokratska rasprava, koja i u našem dobu često završava varnicama, a ponekad i tučom, svoj koren vuče iz Volterovog svađalačkog duha.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:22

[You must be registered and logged in to see this image.]
Niels Bohr
7.10.1885 – 18.11.1962



"Opišite kako se može izmeriti visina nebodera običnim barometrom" - bilo je pitanje na nekom ispitu iz fizike na Univerzitetu u Kopenhagenu.


Jedan od studenata je odgovorio: "Oko vrha barometra zavežete kraj podužeg kanapa i polako spustite barometar sa krova nebodera sve dok barometar ne dodirne tlo. Dužina kanapa uvećana za dužinu barometra je, u stvari, visina nebodera".


Ovaj poprilično orginalni odgovor je do te mere iznervirao profesora, da je student pao na ispitu i bio isključen iz slušanja fizike na ovom univerzitetu. Student se pozvao na svoja osnovna prava sa obrazloženjem da je njegov odgovor neoborivo korektan, tako da je univerzitet imenovao posebnu nezavisnu komisiju koja je trebalo da oceni ovaj slučaj. Predsednik komisije je odlučio da je odgovor zaista bio tačan, ali da nije relevantan kao dokaz poznavanja materije, u ovom slučaju fizike. Da bi rešili pat situaciju, odlučeno je da student može da istupi pred specijalnu komisiju i da ima šest minuta da da usmeni odgovor na ovo pitanje, kako bi pokazao da poznaje osnovne principe fizike.


Pet minuta je student sedeo razmišljajući i ne progovarajući ni reč. Predsednik komisije ga je upozorio da vreme ističe i da ima još samo jedan minut da da odgovor na postavljeno pitanje. Na to je student odgovorio kako ima nekoliko izrazito relevantnih odgovora, ali da ne može da se odluči koji bi da da kao konačan odgovor. Još jednom mu je savetovano da požuri, posle čega je student odgovorio kako sledi:


- Kao prvo, mogli bi da ponesemo barometar na vrh nebodera, bacimo ga sa ivice i izmerimo vreme koje mu treba da dotakne tlo. Visina nebodera bi u tom slucaju bila H = 0,5g×t2. Jedino što bi se barometar u tom slučaju razbio.


- Ili, u slučaju da sija sunce, mogli bi da izmerimo dužinu barometra, izmjeriti visinu njegove senke, zatim izmeriti visinu senke nebodera i proporcionalnom aritmetikom izračunamo visinu nebodera.


- Ako baš želite da budete naučnik na visokom nivou, mogli bi zavezati kraći kanap na kraj barometra, i pustiti ga da se klati kao klatno, najpre na tlu, a onda na vrhu nebodera. Visina odgovara odstupanju gravitacione sile koja deluje na tako napravljeno klatno, T = 2p2×(l/g).


- Četvrto rešenje, a u slučaju da neboder ima stepenice za nuždu, bilo bi i najjednostavnije: svaki sprat stepeništa izmeriti u dužinama barometra i na vrhu samo sabrati tako izmerene dužine.


- A ako želite jedno dosadno i ortodoksno rešenje, što ja pretpostavaljam da vi očekujete, mogli bi da iskoristite barometar da izmerite vazdušni pritisak na tlu, zatim na krovu, i razliku u milibarima iskoristite za izračunavanje visine zgrade.


- Elem, kako nas stalno podstičete da vežbamo nezavisnost razuma u primeni naučnih metoda, mislim da bi najjednostavnije bilo pokucati na vrata domara u tom neboderu i reći mu: "Daću vam svoj novi barometar ako kažete koliko je visoka ova zgrada oko koje se vi brinete".


Ne treba ni pominjati da je student položio ispit, a posle je bio prvi Danac koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Glavom i bradom Niels Bohr.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:24

[You must be registered and logged in to see this image.]
Seren Kjerkegor
5. maj 1813 - 11. novembar 1855


Danski filozof, teolog i pesnik, jedan od osnivača egzistencijalističe filozofije. Veliki kritičar sistematizovane racionalističke misli, posebno hegelizma, ali i formalnih običaja crkve. Kao i sve stvaraoce koji su bili ispred svog vremena, Kjerkegora su počeli da cene tek decenijama nakon njegove smrti, da bi puni afirmaciju stekao vek kasnije.

Sjerenov otac, Mihael Pedersen, bio je veoma uspešni trgovac vunenim artiklima u Kopenhagenu. U mladosti je bio siromašni pomoćnik na seoskoj farmi, ali od trenutka kada se preselio u glavni grad Danske i posvetio novom poslu, neprekidno je napredovao. Celokupno bogatstvo je uložio u prvoklasne obveznice i tako bio među malobrojnima koji su uspeli da izbegnu bankrot 1813. godine. Sjerenova majka, En, pre no što će postati druga Mihaelova žena bila je kućna pomoćnica u kući Kjerkegorovih. On se oženio s njom u godini smrti svoje prve supruge, jer je već bila u četvrtom mesecu trudnoće.

Kjerkegor nije imao bezbrižno detinjstvo, jer se od malih nogu suočio sa nečim što će kasnije nazivati velikim zemljotresom. Naime, dok je njegov otac još uvek bio mladi, siromašni pastir na farmi, kivan na uslove u kojima živi, on je prokleo Boga. Odrekavši ga se, on ubrzo, kao dvanaestogodišnjak, odlazi kod ujaka u Kopenhagen, da bi postao njegov šegrt u trgovini. Mihael pokazuje izuzetan trgovački talenat i ubrzo pokreće samostalan posao. Uspeh je bio tako neverovatan, da se već u četrdesetoj godini sasvim povukao i lagodno živeo od stečene imovine. Ali, nikada nije uspeo da zaboravi čin proklinjanja, osećajući da je prodao dušu zarad zemaljskog uspeha. Sjeren je u dvadeset i petoj godini saznao u potpunosti sve detalje ove priče i iznenada mu je postalo jasno zbog čega je otac imao snažno osećanje krivice i odakle je potekla priča o prokletstvu, u koje ga je uveravala rana smrt majke i petoro od sedmoro braće i sestara. Otac je bio ubeđen da ni jedno njegovo dete neće preživeti Hristove godine (33). Uveren da ni on neće preživeti ove godine, Kjerkegor se sasvim ozbiljno posvetio pisanju. Tako je Kjerkegor, pored velikog bogatstva nasledio i očevu depresivnost, snažan osećaj krivice, strah od prokletstva porodice, ali i neverovatnu oštrinu uma i sposobnost kreativne imaginacije.

1838. godine umro mu je otac u 82. godini života, a Sjeren je diplomirao na studijama teologije. Očevu duboku starost nije smatrao blagoslovom, već prokletstvom. On je živeo toliko dugo da bi patio zbog smrti svojih najbližih.

1840. verio se sa, Reginom Olsen (1822 - 1904), koja je poticala iz bogate i ugledne porodice iz Kopenhagena. Međutim, sa svakim novim danom hvatala ga je sve veća panika, strah da nije odgovarajuća osoba za svoju ženu. Ovaj strah je poticao iz više izvora. Prvo, oduvek je bio slabog zdravlja, što ga je samo još dodatno uveravalo da će se ispuniti porodična kletva. Zatim, imao je česte napade depresije, za šta je smatrao da Regina neće imati razumevanja, a ako bi i imala, mislio je da, svejedno, ne bi bio odgovoran muž i otac. A tu je i zabrinutost da bi njegova deca nasledila neke od mentalnih bolesti, od kojih su bolovali pojedini članovi familije. Želeo je da raskine veridbu, ali što je svoju verenicu više gurao od sebe, to se ona snažnije vezivala za njega. Na kraju je osmislio scenu po kojoj će pred svetom on ispasti nitkov, a ona biti prinuđena da ga napusti, čuvajući svoj dobar glas. Krajem godine, pre no što je krenuo na svoje prvo od četiri putovanja u Berlin (što su njegovi jedini odlasci u inostranstvo) prisustvovao je uskršnjoj misi, na kojoj je ponovo video Reginu. „Prilikom uskršnje mise (tokom službe sveštenika) ona mi je mahnula. Ne znam je li to bio čin opraštanja, ali u svakom slučaju, učinila je to veoma srdačno" - zapisao je u svoj dnevnik. Ova romansa je duboko je uticala na Kjerkegora, tako da se razmišljanja podstaknuta njihovim odnosom reflektuju u gotovo svim njegovim delima.

Uskoro je do njega stigla vest da se Regina verila sa svojim učiteljem klavira.

1843. godine Kjerkegor je objavio svoju prvu knjigu „Ili/Ili: Fragmenti života" i to pod pseudonimom Victor Eremita (pobednički pustinjak). Važno je napomenuti da se Kjerkegorova filozofska misao može razumeti jedino čitanjem svih njegovih dela, jer su sva ona deo složene filozofske šeme, koju je isplanirao još na početku. On je smatrao da je ljudima sve predstavljeno pojednostavljeno: novine im prezentuju već pripremljena mišljenja, popularna kultura nudi već spremljene vrednosti, a filozofske škole vlastite teze kao neprikosnovene istine. Zato je on stvari učinio težim. Da bi ovo postigao, koristio se raznim sredstvima, između ostalog i „indirektnom komunikacijom". Ona se sastojala od suočavanja čitaoca sa protivrečnostima. Pomoću pseudonima, uvoda, postskriptuma, međufaza, preliminarnih izvoda, ponavljanja, ironije i drugih sredstva podrivao je i zamagljivao namere autora. Tako se ni jedna „istina" prezentovana u tekstu, ne može prosto naučiti napamet ili prihvatiti „objektivno". Umesto toga, tekst predstavlja uglačanu površinu koja čitaoca suočava sa sopstvenim odrazom. Način na koji će čitalac prići tekstu, razumeti ga i o njemu prosuditi, zavisiće više od čitaoca nego od teksta. Otuda od samog starta, on piše dve serije tekstova: dela objavljena pod pseudonimima i „Poučne besede" objavljene pod njegovim pravim imenom. „Besede" objavljuje od početka, želeći da pokaže da one ne idu nezavisno, ali i da je od početka bio na religioznom stanovištu. „Besede" su direktne, ali upućene samo hrišćanima koji razumeju njihovu terminologiju. Indirektna komunikacija, kojom se koristi u delima potpisanim pseudonimima, služi obmanjivanju onih koji su napolju, izvan - kao što su danski hegelisti i njihovi sledbenici. Ovim delima on parodira Hegelovu „Enciklopediju", a time podriva celokupan sistem danskih hegelista. Smatrao je da svi sistemi negiraju pojedinca. Na primer, za Hegela je čovek značajan kao Ideja, a beznačajan kao privremeno biće, tj. nisu mu bitni lični, egzistencijalni strahovi. Kjerkegor je govorio da ne umire „opšti čovek" koji je deo sistema, već „umirem ja i niko drugi ne može doživeti moje iskustvo u suočavanju sa smrću."
Kjerkegor je verovao da svaki pojedinac mora biti svestan odgovornosti pred izborima koje u životu čini, jer sebe izgrađuje i određuje upravo tim izborima. Oni ne smeju biti pod uticajem univerzalnih, objektivnih standarda, već subjektivnih, što će kasnije postati suština egzistencijalističke misli. U knjizi „Ili/Ili", on nudi dve alternative - estetiku i etiku. Prvi deo knjige pisan je sa estetske tačke gledišta, gde esteta poznaje ljubav samo kao seksualno zadovoljstvo. U nekim segmentima, ovaj deo je bio skandalozan, jer prikazuje stvari iz ugla ciničnog, modernog probisveta, kojem je glavni cilj bežanje od dosade i čija uloga kulminira u „Dnevniku zavodnika". Drugi deo knjige pisan je sa tačke gledišta Sudije i sastavljen je u formi pisama, kao sredstvom komunikacije sa estetskim autorom prvog dela. Dok je u prvom delu ljubav paradigma zavođenja, u drugom delu je paradigma braka. Sudija pokušava da objedini estetiku i etiku u braku, objašnjavajući da ljubav u braku ne isključuje čulna zadovoljstva već jedino sebičnu požudu. Između estetske i etičke etape nalazi se granica - nju predstavlja ironija. Kjerkegor ironiju naziva babicom na rođenju individualne subjektivnosti. Sokrat je ovaploćenje „beskonačno negativnog", jer koristi ironiju kako bi podrio sve stavove svog sagovornika i tako ga naterao da se kritički distancira od samog sebe i preispita svoje stavove.

Pre nego što je objavio svoju prvu knjigu, Kjerkegor je intezivno pokušavao da postane stalni član najuticajnijeg književnog kruga u Kopenhagenu, koji je predvodio Hajberg. Kada je u javnosti nastala debata o slobodi štampe, Kjerkegor je zastupao stav da te slobode treba ograničiti, smatrajući da popularna štampa šteti pojedincu.

Napisao je članak za Hajbergove novine, potpisavši ga pseudonimom, ali čini se da je bio motivisaniji da u njemu pokaže svoju duhovitost i učenost, nego što ga se zaista, duboko doticala ova politička tema. I uspeo je u tome, jer su mnogi čitaoci pomislili da je članak napisao sam Hajberg. Ubrzo dobija poziv književnog kluba, ali on sada želi da uđe i u njihov unutrašnji krug i zato piše recenziju Anderesenovog romana „Samo violinista", na 70 strana. Hans Kristijan Andersen je mladi pisac, kojem sa svakim danom raste reputacija, a njegova dela se gotovo odmah po objavljivanju prevode na nemački jezik. Međutim, Kjerkegor se u svojoj recenziji vatreno suprostavlja Andersenovom stavu da, ukoliko se genije ne neguje i čuva, on podleže okolnostima i nestaje bez traga, tvrdeći da se dešava baš suprotno, što su nevolje veće, genije više napreduje i izoštrava britkost svog uma. Uzalud, nikada nije ušao u uži krug, a kada je objavio knjigu „Ili/Ili", Hajberg ga je žestoko kritikovao. Zato će do kraja svog života Hajberg ostati stalni predmet satire u delima Sjerena Kjerkegora. Ovo je, možda, i ključni razlog njegovih napada na hegelizam, jer je Hegelovu filozofiju u Dansku uveo baš Hajberg. Analizom Kjerkegorovih dela uočava se da on malo napada samog Hegela, čak ga povremeno i hvali, ali zato neprekidno napada danske hegeliste, okupljene upravo oko Hajberga.
Iste godine (1843) Kjerkegor je objavio još dva dela: „Strah i drhtanje" i „Ponavljanje", u kojima se bavi temama vere i žrtvovanja. U njima on pokušava da se opravda, navodeći kako i Avram i on čine žrtvu zarad višeg cilja (Avram je pristao da Bogu žrtvuje svog jedinog sina; Sjeren je žrtvovao svoju ljubav prema Regini). Razmišljajući i razvijajući ovu temu, on dolazi do ključnog pitanja: Može li etiku da suspenduje viši autoritet? Ako je Bog suština svega etičnog, kako može da suspenduje samoga sebe? Može, jer je etika građanska vrlina, ili „običajni moral", kako je naziva Hegel, koju suspenduje samo bezuslovna Božja zapovest. Ovo je Kjerkegor nazvao „teološko ukidanje etike". Ali, ovde se rađa novo pitanje: kako razlikovati glas Boga od halucinacije? Jedino verom. Avram ničim ne može da se opravda - jer bi se opravdavanjem vratio među ljude i u sferu etike. Razlika između Agamemnona, koji je žrtvovao svoju ćerku, i Avrama je u tome što Agamemnon može da opravda svoj čin običajnim moralom. Žrtva, ma koliko bolna, bila je neophodna za uspeh grčkog vojnog pohoda protiv Troje. Ovakve žrtve, za ciljeve veće od pojedinca, jasne su društvu tog vremena, ali Avramova žrtva nije takva, jer nije opravdana preovlađujućim moralom.

1844. godine objavio je još dve knjige: „Filozofski fragmenti" i „Koncept strepnje". U „Filozofskim fragmentima" ističe da je ideja da je večni, beskonačni, nenadmašni Bog mogao istovremeno biti inkariran kao smrtno biće, i umreti na krstu - uvreda razuma. Ali, Kjerkegor nije na strani razuma, tvrdeći da graditelji sistema nikada neće moći intelektom da razumeju postojanje, jer sam intelekt to nije u stanju da učini. On napada sve autore koji tvrde da čovek može sam da se uzdigne do božanstva, tj. da se pomoću razuma popne uz nebeske lestve. Hrišćanska vera sve preobražva, i um, i etiku, i estetiku. Ljudi nisu u stanju da se svojim razumom uzdignu do Boga, već prosvetljenje mogu da steknu jedino ukoliko se Bog, svojom milošću, spusti ka njima.

U „Konceptu strepnje", on veoma pronicljivo pretače ideju o slobodi volje u sferu psihologije, pa se zato ovo delo smatra prvim duboko psihološkim. U njemu on pravi jasnu podelu između strepnje - straha od nepoznatog i samog straha - od neposredne i objektivne opasnosti. Polazeći od pretpostavke da se sloboda ne može dostići filozofskim putem, jer svaki dokaz priziva logičku nužnost, koja je u direktnoj suprotnosti sa slobodom, on tvrdi da se ona može dostići samo psihološki, jer psihologija objašnjava stanje uma koje omogućava slobodu. Ovo stanje uma je - strepnja.

1845. godine Kjerkegor izdaje „Etape na životnom putu", svoje najobimnije delo, sa najvišim umetničkim dometima. U ovom delu etici i estetici dodaje i treću kategoriju: religiju, jer je dokazao svojim prethodnim delima da prve dve kategorije ne daju zadovoljavajuće odgovore.

On pokazuje kako na estetskom planu, ljubavna tragedija nastaje kada ljubavnici ne mogu biti ujedinjeni, jer ih spoljne sile razdvajaju; na etičkom planu, razdvajaju ih različite sfere postojanja, jer jedno ljubav doživljava estetski, a drugo etički. Na religioznom planu, prepreku predstavljaju različite prirode, jer on prihvata svoju sudbinu kao patnju, i samo prihvatanje patnje može mu omogućiti da se odvoji od ovde i sada i da se spremi za večnost. Estetski heroj ima protivnika izvan sebe, religiozni unutar sebe. Estetski heroj postaje veliki osvajač, religozni pati. Iako esteta traga za raznovrsnošću i novinama u želji da se ne dosađuje, na kraju mora pasti u dosadu.

Kjerkegor se suprostavlja hegelizmu, izjavljujući da je nemoguća hegelovska sistematizacija celokupnog postojanja, jer je samo postojanje nekompletno i stalno se razvija i menja. Hegel je smatrao da je moguća objektivna teorija znanja, Sjeren je priznavao samo subjektivnu, jer se suštinski životni problemi opiru racionalnom, objektivnom objašnjenju i najviša istina je uvek subjektivna.

Od 1854. godine Kjerkegor zaoštrava svoje napade na dansku crkvu, pokrećući i časopis kojem je ovo jedina tema. Optužuje je da se utopila u sekularno društvo i da se sveštenici više ne bave pitanjima vere već ličnim pogodnostima i uticaju. Preopterećen obimnim radom, doživljava slom i završava u bolnici. U bolničku sobu ne želi da primi svog brata, sa kojim se odavno posvađao kada je ovaj stao na stranu njegovih neprjatelja, niti želi da se pričesti: „Popovi su kraljevi službenici, a kraljevi službenici nemaju veze sa hrišćanstvom", tvrdio je. Umro je 11. novembra 1855. godine, a iako je sahranjen u porodičnoj grobnici, brat nije želeo da mu obeleži grob, tako da se ne zna tačno mesto gde počiva. Veći deo bogatstva je pre smrti već potrošio, a sve preostale dragocenosti testamentom je ostavio Regini, koja ih je odbila, uzimajući samo neke svoje lične stvari i pisma koja mu je slala.

Nakon Prvog svetskog rata, egzistencijalizam se pojavio kao opšti evropski pokret, a Kjerkergova dela postaju poznata široj javnosti. Kafka je tvrdio da je Kjerkegor na njega izvršio veliki uticaj, a Hajdeger i Sartr, Huserlovi učenici, što više upoznaju dela Kjerkegora to više napuštaju ideje svog učitelja. Punu afirmaciju i priznanje Sjeren Kjerkegor stiče tek nakon Drugog svetskog rata, kada ga proglašavaju jednim od začetnika moderne kulture.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:26

[You must be registered and logged in to see this image.]

Semjuel Beket
(13. april 1906 - 22. decembar 1989)


„Živeti u mašti. Pokušavao sam. Mora da sam pokušavao. Maštati. To nije prava reč. Ni živeti. Nije važno. Pokušavao sam, dok je u meni šetkala divlja zver ozbiljnosti, besneći, ričući, kidajući s mene komad po komad. Radio sam sam. Sam samcit, skriven od svih..."
(Semjuel Beket)

Semjuel Berkli Beket, autor koji se bavio egzistencijalističkim temama a sam nije bio egzistencijalista, čiji radovi su pesimistički ali u kojima gotovo uvek na kraju pobeđuje volja za životom, kod kojeg je očaj samo prilika za samoispitivanje, a materijalna oskudica idealna slika životnog sivila u kojem se neprestano mešaju dobro i zlo, napredno i nazadno, duhovno i telesno, vodeći borbu u samom središtu smisla - ljudskom umu. Smatraju ga jednim od najznačajnijih pisaca XX veka, promoterom minimalizma u književnosti i ključnim autorom „teatra apsurda".

Semjuel Beket rodio se u u Foksroku, predgrađu Dablina, u Irskoj. Porodica je posedovala veliku kuću, sa baštom i teniskim terenom. Trkalište, železnička stanica, kao i celokupni obližnji ambijent koji je okruživao njihovo imanje igraće, kasnije, u Beketovim delima značajnu ulogu. Samjuelov otac bio je geometar, a majka medicinska sestra.

„Vraćam se i ljudima koji hodaju po zemlji, hodaju često s teretom na plećima. Možda sam ih slabo procenio, ali mislim da nisam. Zapravo, nisam ni pokušao da ih procenim. Hteo bih još samo jednom da pokušam shvatiti, da počnem shvatati kako takva bića uopšte mogu da postoje."
(Semjuel Beket)

U 14. godini upisali su ga u Portora Royal School, školu koju su pohađala deca pripadnika srednje klase. Semjuel Beket bio je izuzetno nadaren za sport, tako da se ubrzo našao u kriket timu, gde je postao prepoznatljiv po ubistvenoj levici, kojom je veoma jako i precizno udarao lopticu. Kasnije će postati jedini laureat Nobelove nagrade za književnost koji je ušao u „Wisden Cricketers´ Almanack", „bibliju" kriketa.

Na Triniti koledžu u Dablinu od 1923. do 1927. godine učio je i usavršavao romanske jezike. Nakon diplomiranja 1928. godine preselio se u Pariz, gde je radio kao vanredni profesor na Ecole Normale Superieure. Ovde ga je prijatelj Thomas MacGreevy upoznao sa zemljakom, Džejmsom Džojsom, autorom jednog od prvih modernih romana „Uliks" (1922). Ovo poznanstvo ostaviće dubok trag na Semjuela, mada nasuprot uvreženom mišljenju, Beket nikada nije bio Džojsov lični sekretar.

„Oslonio sam se na prividnosti, iako sam osećao da su isprazne."
(Semjuel Beket)

1929. godine Beket je objavio svoje prvo delo, esej u kojem je branio književno stvaralaštvo svog prijatelja, Džojsa. Ipak, ovo prisno prijateljstvo ohladnelo je kada je on odbio udvaranje Džojsove ćerke, Lusi. U ovom periodu izašla je i prva Beketova kratka priča, „Pretpostavka". Naredne godine osvojio je i književnu nagradu za poemu „Whoroscope", za koju ga je inspirisala biografija Rene Dekarta.

1930. godine Beket se vratio na Triniti koledž kao predavač francuskog, ali je brzo izgubio interesovanje za ovaj poziv. Sistem obrazovanja mu se ni malo nije dopadao, a da bi se izrugao akademcima, kojima je forma uvek važnija od suštine, jedne večeri u Društvu modernog jezika u Dablinu, održao je detaljan govor o francuskom autoru iz Tuluza, Jean du Chas-u, osnivaču pokreta „Concentrism", tek na kraju svog govora otkrivši da je kompletnu priču izmislio i da ne postoje ni autor ni pokret. Svoja iskustva sa Trinitija ovekovečio je u poemi „Patuljak" (1934) po ugledu na Geteovo delo „Godine učenja Viljema Majstera".

„Na Dablinskom univerzitetu se nalazi krem Irske: bogati i debeli."
(Semjuel Beket)

Period nakon odbacivanja profesorske karijere, Beket je posvetio putovanju Evropom. Tokom boravka u Londonu, 1931. godine, objavio je kritičku studiju o francuskom autoru, Marselu Prustu. Ali samo nekoliko godina kasnije, nakon očeve smrti, proveo je dve godine na psihijatrijskom lečenju u Tavistock Clinic, gde je imao priliku da prisustvuje jednom od predavanja čuvenog doktora Karla Gustava Junga. Tema ovog predavanja bila je „nikad ispravno rođeni", aspekt koji će postati očigledan u kasnijim Beketovim delima.

„Roditi se... to znači živeti onoliko vremena koliko je potrebno da se sazna šta je ugljenik u slobodnom gasovitom stanju, zatim zahvaliti i otići."
(Semjuel Beket)

1932. godine napisao je svoj prvi roman, ali nije mogao da pronađe izdavača. Svi su ga odbilii. Knjiga je važna jer će mnoge ideje iznete u njoj iskoristiti u svojim kasnijim delima. Sam roman, u originalu, objavljen je tek tri godine po njegovoj smrti. Ovaj period obeležen je snažnim Džojsovim uticajem, pa tako ponekad izgleda kao da je jedina svrha dela da pokaže autorovu učenost (što je i bila istina, Beket je posedovao veoma opširno znanje). Ipak, već su vidljive neke njegove osobenosti: pesimizam, crni humor, ironija, fizička neaktivnost, zaranjanje u sopstvene misli...

1934. godine objavio je nekoliko eseja koji su se bavili radovima irskih pisaca koji u to vreme nisu imali značajnije uspehe, stvarajući na taj način nešto što će se kasnije prepoznati kao okvir modernističkog kanona irske poezije.

„Da, napokon ću biti prirodan; ako budem patio više, a onda manje, neću iz toga stvarati nikakve zaključke; manje ću slušati svoje ja; neću više biti ni hladan ni vruć, biću mlak, umreću mlak, bez entuzijazma."
(Semjuel Beket)

1935. godine Beket se zainteresovao za film i izrazio je želju da uči kod Sergeja Ezenštajna u Moskvi. Međutim, na njegovu pismenu molbu čuveni kinematograf nikada nije odgovorio, jer se u to vreme nalazio u karantinu bolujući od velikih boginja.

1936. godine završio je rad na romanu „Marfi" i uputio se na putovanje Nemačkom. Naredne godine na kratko se vratio u Irsku, gde je objavio ovaj roman, a potom ga i preveo na francuski jezik. Tokom ovog boravka u rodnoj zemlji posvađao se sa majkom, što ga je samo utvrdilo u nameri da se trajno preseli u Pariz.

1938. godine nožem u grudi ubo ga je ulični makro i gotovo ga ubio. Zahvaljujući Džojsu, Beket je dobio poseban apartman u bolnici. Publicitet koji je okruživao ubadanje privukao je pažnju Suzanne Deschevaux-Dumesnil, sa kojom se znao od ranije, ali sa kojom je tek sada uspostavio dubok i prisan odnos. Iako je prvobitno nameravao da sudski goni makroa, na kraju je od toga odustao, jer nije imao volje da se vuče po sudnicima, ali i zato što mu se napasnik učinio ljubaznim čovekom, sa dobrim manirima. Oprostio mu je ispad i nastavio dalje.

„Koliko ću lepih stvari, važnih stvari odbaciti od straha, od straha da ne padnem u staru grešku, od straha da neću završiti na vreme, od straha da me ne zahvati, poslednji put, još jedan talas tuge, nemoći i mržnje. Raznovrsni su oblici kojima se nepromenljivost teši zbog svoje bezobličnosti."
(Semjuel Beket)

Kao državljanin vojno neutralne države tokom Drugog svetskog rata, Beket je mogao da ostane u Parizu i nakon okupacije, ali se on, ipak, ubrzo pridružio francuskom pokretu otpora i radio uglavnom kao kurir. Nekoliko puta je uspeo da izbegne klopke Gestapoa. Nakon izdaje jednog od članova otpora, on i Suzan su morali da pobegnu na jug Francuske, u još uvek neokupiranu zonu, gde su se do kraja rata krili u selu Roussillon, pomažući pokret iz pozadine. U ovom periodu napisao je i roman „Watt", koji je objavio tek 1953. godine. Nakon rata država Francuska ga je odlikovala za hrabrost.

1945. godine Beket, tokom kratke posete Dablinu, u sobi svoje majke doživljava otkrovenje u kojem mu se prikazala cela njegova književna budućnost. Ovo otkrovenje, nalik proročkom snu, izvšilo je ključni uticaj na njegovu dalju karijeru.

„Shvatio sam da je Džojs išao koliko god je mogao daleko u pravcu koji je najbolje poznavao", ispričao je Beket svom prijatelju Knowlson-u. Džojs se uvek trudio da što više obogati svoje delo. „Shvatio sam da je moj put u osiromašavanju, u oduzimanju a ne u dopunjavanju."

Beket se fokusirao na siromaštvo, neuspehe, izgon i gubitak. Suštinski, shvatio je da njegova umetnost mora biti subjektivna i da u potpunosti treba da crpi ideje iz ličnog unutrašnjeg života.

„Znam da ću se vratiti ovamo, k sebi... i ne bih više odlazio iz sebe, ne bih više tražio od sebe ono što nemam."
(Semjuel Beket)

Period posle Drugog svetskog rata njegovi biografi nazivaju srednjim i kreativno najplodnijim. Ovo je period u kojem je napisao svoje četiri drame (među kojima posebno mesto svakako zauzima „Čekajući Godoa", ali i drama „Krapova poslednja traka" u kojoj opisuje svoje iskustvo u majčinoj sobi i otkrovenje koje je doživeo), ali i tri romana
(koje neki nazivaju „trilogijom" mada to nije bila autorova namera):
„Moloj" (1951), „Malone umire" (1951) i „Bezimeni" (1953).

Dok roman „Moloj" (koji je napisao ranije, ali za kojeg nije uspevao da pronađe izdavača, a pronašao ga je samo zahvaljujući Suzaninoj upornosti) još uvek robuje konvencionalnom romanu (vreme, mesto, radnja i zaplet), već u romanu „Malone umire" Beket dobrim delom izostavlja radnju i zaplet, premda su mesto i protok vremena ipak indikovani. U poslednjem romanu, „Bezimeni" ostvario je svoju zamisao u potpunosti, i mesto i vreme su nestali. Njegovi romani satkani su od unutrašnjeg dijaloga, misli samog autora se prepliću sa radnjom. Tako u romanu „Malone umire", mi zapravo ne znamo kako se glavni lik zove, jer mu autor menja ime u skaldu sa trenutnim raspoloženjem, ali i zbog toga što smatra da je ime nevažno, da je ono samo maska onome što sam pisac želi da kaže, marioneta kojom se služi da ne bi sebe otvoreno ogolio pred čitaocima, ali i zbog toga što se Beket neprestano pitao koje je njegovo (ljudsko) pravo „ja". Da li je to ono „ja" koje diktira pisanje ili ono „ja" koje to diktiranje, zajedno sa radnjom, posmatra?

„Otkriti formu kojom će se oblikovati haos, to je danas zadatak umetnika."
(Semjuel Beket)

Za mene lično, roman „Malone umire" predstavljao je svojevrsno otkrovenje. Kratke, sažete i jasne rečenice, isprepletane misli, svojevrsni portret umetnika koji luta pokušavajući da pronađe smisao, ali koji je sputan okolnostima i okruženjem. Od prve rečenice, od prve reči, ovaj roman vas uvlači u sebe i svoj svet, a onda, zapravo, shvatite da nigde niste ni putovali, da ste to vi, da je to vaš svet, da ste se pronašli, možda i ne tražeći se. („Nekada nisam znao kuda idem, ali sam znao da ću negde stići, znao sam da će se završiti ova duga slepa etapa.") Prisustvujete kreativnom činu prateći stvaraoca tokom procesa, nalazite se na samom izvoru, na vrhuncu nadahnuća kada se ideje prepliću, delo je još uvek mlado, još uvek se oblikuje. („Muškarac se zvao Samoscat. Kao otac. Kršteno ime? Ne znam. Neće mu trebati. Koji ga bolje poznaju zovu ga Sapo. Koji su to? Ne znam. Nekoliko reči o njegovoj mladosti. To je potrebno. Bio je to prerano sazreli dečak. Slabo je bio nadaren za nauke, a i nije video korist od onih koje su mu nudili da uči. Prisustovao je nastavi odsutnog duha.") Beket u ovom romanu manifestuje savršenu prirodnost i neposrednost, kojom vas prosto kupuje na prvu loptu. Jednostavno, nemate utisak da čitate neku knjigu, već da pomažete njeno stvaranje, da razgovarate sa autorom o mislima i planovima koji mu se vrzmaju po glavi. („Bio je ovo zgodan pasus. Biće još bolje kad nastavim za nekoliko trenutaka.") On u ovom delu slika portret umetnika zanesenjaka, fantasta koji se gubi u sopstvenim izmišljenim svetovima, koji životu prilazi filozofski a ne praktično i zato je na kraju, sasvim očekivano, poražen od surove stvarnosti. („Jer niko mu nikada nije pritekao u pomoć, niko mu nije pomogao da izbegne trnje i zamke kojima je posut put pravednika, nego je morao da se osloni samo na vlastite skromne mogućnosti i sredstva... I još uz to, ukupno je primio veoma malo novčanih darova, i u vrlo malim novčanim iznosima. To ne bi imalo nekih posledica, da je on umeo zarađivati novac, bilo znojem svoga lica, bilo svojom inteligencijom. Ali nije.")

1952. godine Beket je izdao svoje remek-delo, „Čekajući Godoa". Za ovu dramu dobio je mnoga priznanja, a kritika je pisala da je uspeo u nečemu što je teoretski nemoguće, napisao je dramu u kojoj se ne dešava ništa, a koja drži publiku prikovanu za stolice. Ali, kao što je to čest slučaj sa Beketom, njega pogrešno tumače. Dva junaka iz ove predstave nisu skitnice, kako se to uglavnom misli. Beket to nigde nije zapisao. To su samo ljudi bačeni u najosnovniji oblik postojanja. Ljudski racio ne može da se pomiri s tim da se nešto događa slučajno, bez svrhe, pa tako i ova dva čoveka osmišljavaju besmisao čekanjem Godoa za koga nisu sigurni ni da li postoji, ali koji im je potreban kako bi se nečemu nadali. Bez nade, život je samo ogoljena scena bez smisla. Beketa neprestano zaokupljuje misterija ljudskog postojanja.

„Jer ljudima nije dovoljno da trpe, oni hoće razlog..."
(Semjuel Beket)

Od ovog perioda Beket se opredeljuje da sva svoja dela piše isključivo na francuskom, jer mu ovaj jezik omogućava da piše „bez stila", prevodeći sopstvena dela na engleski.

„... Onaj koji je mnogo čekao, čekaće zauvek."
(Semjuel Beket)

Uspeh „Godoa" otvorio mu je vrata svih pozorišta na svetu, nove drame koje je pisao odmah su postavljane na scenu, a čak je i sam jedno vreme bio upravnik.

1961. godine dobio je nagradu međunarodnih izdavača, koju je te godine podelio sa Borhesom. Iste godine ozvaničio je, doduše tajnim venčanjem i iz čisto praktično-administrativnih razloga, svoju vezu sa Suzan.

Period nakon 1960. godine jeste period lične i književne transformacije. Počinje da piše za radio, televiziju i film, ali njegova dela poprimaju sve više minimalistički stil. Tako je napisao dramu „Dah", koja traje 35 sekundi i nema likova, dok se drama iz 1972. „Ne ja", sastoji gotovo samo od Beketovih reči „pokretna usta, ostatak scene u mraku". U ovom periodu vratio se i poeziji sačinjenoj od šest reči.

„Ukoliko me ne voliš, onda nikada neću biti voljen. Ukoliko te ne volim, onda nikada neću voleti."
(Semjuel Beket)

1969. godine, dok se nalazio na odmoru u Tunisu, do njega je stigla vest da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Suzan je vest dočekala samo jednom rečju: „Katastrofa!" Beket je u celosti bio posvećen svojoj umetnosti, izbegavao je svako javno eksponiranje, sve vrste medija, a sada će uslediti mnogobrojni intervjui, nagrnuće horde mladih pisaca i obožavalaca, neprekidno će ga pozivati na skupove i svečane večere. Beket je zato prihvatio nagradu, ali je odbio da prisustvuje zvaničnoj ceremoniji i održi govor.

„Završio sam analizu samoga sebe. Otišao sam u svemir, znao sam da ću tamo jednom naći svoje mesto, stari svemir me štiti, stari svemir pobednik. Srećan sam, znao sam da ću jednoga dana biti srećan. Ali nisam pametan."
(Semjel Beket)

17. jula 1989. godine Suzan je umrla, a nedugo za njom, 22. decembra umro je i Semjuel Beket. Sahranjeni su jedno pored drugog, a na zajedničkom spomeniku ispisana je samo jedna jedinstvena rečenica, koju je sam Beket sastavio: „Bilo koja boja, sve dok je siva."

„Doduše, ostalo mi je i srce od olovke, naravno, ali šta vredi i srce od olovke bez papira? (Semjuel Beket)

Uglavnom zahvaljujući medijima, danas vlada opšte pogrešno uverenje da je Beketa isključivo zanimala siva, prljava, osakaćena strana života. To nije tačno. Celoga života njega su zanimala pitanja: Kako smo nastali i koja je svrha našeg postojanja? Ko smo mi; koja je naša prava priroda? Na šta čovek misli kada kaže „Ja"? On je smatrao da su teme koje preovlađuju u svetskoj književnosti zapravo površne, da kriju suštinske probleme i pravu patnju, što postaje očigledno kada se ljudsko postojanje svede na osnovni nivo, kada se skinu društvene maske. Ostavljen na ogoljenoj sceni, čovek je primoran da ponire u sebe i potraži odgovore na suštinska pitanja.

„Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan."
(Jovan Dučić)

Beket je oslobodio dramu i fikciju robovanja konvencionalnim zapletima i jedinstvu mesta i vremena, ohrabrio mnoge na eksperimentalno pisanje, bio jedan od najznačajnijih modernista... Njegova dela spadaju među ona, koja je Umberto Eko definisao kao, „otvorena". Autor ne nameće svoje mišljenje, čitaoci su tumači, što je prvi kao model postavio Sjeren Kjerkegor, danski religiozni filozof, što su kasnije promovisali egzistencijalisti, a čemu je među prvima u umetnosti težio Kafka. Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept „teatra apsurda" koji je zamislio Alber Kami. Ponavljanje je antipod hrononološkom protoku vremena. Svi Beketovi likovi su njegovi dvojnici. Filozofski, svoj izvor pronašao je kod Lesinga, Kanta i Šopenhauera. Danas ga smatraju prorokom avangarde i postmoderne.

„Živeti. Izgovaram tu reč, a ne znam njeno značenje. Pokušavao sam to, a nisam znao šta pokušavam. Možda sam, na kraju krajeva, ipak živeo, a da toga nisam ni bio svestan." (Semjuel Beket)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:28

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kristofer Kolumbo



Za ceo svet Kristofer Kolumbo je otkrio Ameriku. Ustvari, mnogi drugi moreplovci, među kojima je Islanđanin Lajf Erikson su to uradili vekovima ranije. Ali, istorija je zabeležila ime ovog italijanskog moreplovca.
Kolumbo je imao san da otkrije novi put kojim bi se došlo do Indije. Nije ni znao da nije uspeo u potrazi, ali svejedno je njegovo otkriće bilo značajno.
Ljubav prema moru
Kolumbo je rođen u Italiji 1451. godine kao sin tkača, Domenika Kolumba. Odbijajući da živi od zanata, Kristofer je odlučio da postane mornar. Studirao je moreplovstvo. Godine1476. kreće na put ka Lisabonu i Engleskoj. Zbog napada Francuza, Kolumbo ostaje na Lagosu, a posle se pridružuje bratu u Portugalu. Upoznaje kćerku jednog od kolonizatora Madere, Filipu Perestvelo de Monik i ženi se njome 1479. godine. U životu je želeo samo jednu stvar – da nađe pomorski put preko Atlantika do Indije.
Kristofer Kolumbo izučava spise raznih učenjaka, pre svega one od Ptolomeja. Pristalica teze da je Zemlja okrugla, smatrao je da može da stigne do Azije prelazeći Atlantik. Dok je Ptolomej smatrao da je razdaljina između Evrope i Azije 16 090 km, Kolumbo ju je smanjio na 2 414 km. Svoj plan je izložio grupi stručnjaka na čelu sa kraljem Portugala. Udruženje je odbilo njegov projekat i kralj takođe odbija da ga finansira. Međutim, Kolumbo nije odustajao; približio se Isabeli od Kastije i pokušao da je ubedi da ga podrži, ali bezuspešno. Na kraju je pomognut od strane Fernanda i Isabele, kralja i kraljice Španije.
Ostvarenje sna
Kristofer Kolumbo je 3. avgusta 1452. godine napustio Palos sa 3 karavele (La Santa Maria, La Pinta i La Niña) i sa 90 članova posade. Nakon dva meseca plovidbe, konačno su ugledali tlo. Iskrcali su se 12. oktobra na ostrvu Guanahami. Kristofer Kolumbo je zauzeo ovo ostrvo u ime španskih katoličkih kraljeva i nazvao ga je San Salvador. Bio je ubeđen da je stigao u Indiju i zato je nazvao domoroce Indijanci. Ostrvo je proglasio španskim vlasništvom 28. oktobra 1452. godine. Kapetan Pinte kreće na zapad da traži zlato. Kristofer Kolumbo na ostrvu Hispaniola (danas Haiti) pronalazi zlato i ostavlja ljude da čuvaju. Kreće nazad u Španiju. Uspeh ove ekspedicije je uvećao ambicije admirala Kolumba. U septembru 1943. godine ponovo kreće sa flotom od 17 brodova oko 1500 ljudi sa ciljem da osnuje koloniju. Zatiče posadu zatrovanu sifilisom. Admiral istražuje Male Antile (Gvatemalu i Domenikanu) Puerto Riko, Kubu , Jamajku. Osniva Isabelinu kolonilu, a lokalno vlasništvo porobljava.
Kristofer Kolumbo se treći put uputio za “Indiju” 1458. godine. Kralj i kraljica primaju žalbe na njegovo upravljanje kolonijom i Kolumbo i njegov brat su uhapšeni.
Nakon parnice koja se vodila, Kolumbo je izgubio kontrolu nad zemljom koju je otkrio, ali mu je dozvoljeno da četvrti put tamo ode. Stiže u Honduras, a u Panami pronalazi velika zlatna bogatstva. Vraća se u Španiju 1504. godine.
Veliki moreplovac je umro u Valadolidu, 20. maja 1506. godine, uveren da je stigao do Indije.


12. oktobra 1492. godine Kristofer Kolumbo, španski moreplovac, prvi put je stupio na tlo Novog Sveta.
Na putovanje u Novi svet, Kolumbo je krenuo 03. avgusta 1492. godine iz luke Palos sa tri broda, Ninja, Pinta i Santa Marija sa ukupno devedeset ljudi. Nakon mesec dana plovidbe od Kanarskih ostrva, njegova posada se iskrcala na Bahamska ostrva, sa uverenjem da su stigli u Aziju. Kasnije, Kolumbo je to ostrvo nazvao San Salvador (Sveti Spas). Posmatrajući vodenu površinu ispred sebe rekao je “baha mare”, što u prevodu znači plitko more.
Tako je taj arhipelag i dobio ime – Bahami ili Bahamska ostrva. Nakon što je otkrio San Salvador nastavlja put i 23. oktobra gubi iz vida Pintu i misli da je njen kapetan dezertirao.
Kubu otkriva 28. oktobra i daje joj ime Huana u čast ćerke španskog kralja.
Santa Marija se 25. decembra nasukala i nije mogla da nastavi plovidbu. Kolumbo ostavlja 39 članova posade i obećava im da će se vratiti. Otplovljava na Ninji i više ih nikada nije video.
Kolumbo je verovao da je zemlja relativno mala lopta i tvrdio je da se brodom može doći do Dalekog istoka ploveći na zapad. Njegova pogrešna procena Zemljinog obima i pogrešno proračunate zalihe hrane i pića ponetih na put mogle su da dovedu do propasti njegovu ekspediciju, ali na sreću na put mu se “isprečio” u to vreme nepoznati kontinent - Amerika.
Kolumbo je umro misleći da je otkrio put za Indiju, a ne novi kontinent Ameriku, kako je kasnije dokazao Amerigo Vespuči, po kome je kasnije ovaj kontinent dobio ime…


Da li ste znali ove činjenice o Kristoferu Kolumbu:
1. Kristofer Kolumbo rođen je u gradu Genoa, u Italiji, a pravo ime mu je Kristiforo Kolombo.
2. Kristofer Kolumbo je bio najstariji od petoro dece.
3. Imao je dva sina, sa dvema različitim ženama.
4. Kristofer Kolumbo je prekinuo svoje obrazovanje zbog nedostatka novca.
5. Postao je moreplovac u svojoj 14. godini, a kasnije je za život zarađivao prodavajući mape i pomorske karte.
6. Kristofer Kolumbo je prvo svoju ideju o pronalasku novog puta ka Aziji, idući ka zapadu, izneo Portugalskom kralju, ali je nakon nekoliko meseci čekanja dobio odgovor “Hvala, ali baš i nisam zainteresovan”. To nije poljuljalo njegovu odlučnost da pronađe put ka Aziji.
7. Odgovor kraljice Izabele na Kolumbov plan, bio je da su njegovi planovi nerealni, da traži previše novca i previše brodova. Ni ovo odbijanje ga u startu nije pokolebalo.
8. Kristofer Kolumbo je tražio titulu i jednu desetinu ukupnog profita Španije ukoliko pronađe put do Indije.
9. Kraljici Izabeli je bilo potrebno šest godina da pristane na Kolumbov plan. Za to vreme, Kristofer Kolumbo je već odustao od njega i bio je nekoliko kilometara van grada kada ga je presreo kraljičin kurir i preneo mu poruku.
10. Kristofer Kolumbo je verovao da je najveći problem nabaviti novac i brodove, ali je shvatio da postoji problem veći i od tog. Kada je kraljica Izabela prihvatila njegov predlog, Kolumbo je krenuo u potragu za posadom. To je bio još veći problem. Tada još uvek niko nije verovao da je Zemlja okrugla i svi su se bojali da će brod, kada dođe do kraja Zemljine ploče, pasti i da će svi izginuti. Niko nije hteo da rizikuje.
11. Doneta je odluka da će protiv svih zločinaca biti obustavljen postupak ukoliko se odluče da postanu deo Kolumbove posade. Čak i uz takvu ponudu, posada Kristofera Kolumba je brojala samo četiri zatvorenika.
12. Oba njegova sina su išla sa njim u njegove istraživačke pohode.
13. Njegovi brodovi su se zvali: Ninja, Pinta i Santa Maria.
14. Kristofer Kolumbo je (mnogim Evropljanima) otkrio velik deo Karipskih ostrva, južne i centralne Amerike.
15. Iako je tri puta bio i vratio se, Kristofer Kolumbo nije nikad zakoračio na tlo severne Amerike.
16. Krostofer Kolumbo je poznat po otkrivanju Novog sveta, pa opet, umro je verujući da je došao do Indije.
17. Godine 1476. je u bici potopljen brod na kom je bio Kristofer Kolumbo, ali je on doplivao do obale.
18. Dana, 20. maja 1506. godine, Kristofer Kolumbo je umro na španskom dvoru u gradu Valjadolid…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:31

[You must be registered and logged in to see this image.]
Frensis Drejk
26. septembra 1580. godine Frensis Drejk (Francis Draeck), engleski moreplovac i gusar, uplovivši u luku Plimut po završetku svog putovanja oko sveta koje je trajalo 33 meseca, postao je prvi Englez koji je oplovio Zemlju, zbog čega je dobio titulu viteza od kraljice Elizabete.
Frensis Drejk je svoje putovanje započeo 1577. godine. Tokom putovanja, obišao je obale Afrike i Amerike izvodeći usput napade na španske brodove, što je svakako doprinelo engleskom kolonijalnom širenju posebno u severnoj Americi.
Brod kojim je putovao u početku se zvao Pelikan, da bi ga Drejk kasnije preimenovao u Golden Hind (engleski- zlatna košuta). Tokom svog putovaja, Drejk se zaustavo nedaleko od današnjeg San Franciska zbog popravke broda. To područje je nazvao Novi Albion (latinski- Nova Engleska).
Kada se u septembru vratio u Englesku, u brodu je bilo špansko blago u vrednosti od 500 hiljada funti. Kada je 1588. godine Engleskoj zapretila invazija od strane Španaca, Drejk je imenovan za zapovednika engleske flote. Nakon poraza Drejk je zapao u nemilost kraljice zbog političkih protivnika na engleskom dvoru.
Umro je do groznice predvodeći još jednu gusarsku ekspediciju protiv Španaca u srednjoj Americi, koja je trebala da mu vrati nekadašnju slavu. Njegovo telo je u olovnom kovčegu položeno na dno Karipskog mora…
28. januara 1596. godine umro je Frensis Drejk (Francis Drake), engleski gusar i moreplovac, koji je kao prvi Englez oplovio svet.
Godine 1586. preneo je krompir iz Amerike u Evropu. Gusarskim napadima na španske brodove doprineo je engleskom osvajanju kolonija, posebno u severnoj Americi, a imao je i značajnu ulogu u pobedi britanske ratne mornarice 1588. godine nad španskom “Nepobedivom armadom” u bici u Lamanšu.
Postao je vitez odlukom kraljice Elizabete Prve. Put oko sveta trajao je tri godine, od 1577. do 1580. godine…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:34

Kraljica Viktorija
Viktorija (Aleksandrina Viktorija), 24. maj 1819. - 22. januar 1901.



Viktorija (Aleksandrina Viktorija), 24. maj 1819. - 22. januar 1901. je bila britanski monarh. Vladala je od 20. juna 1837. do svoje smrti. Njena šezdesettrogodišnja vladavina je najduža vladavina jednog britanskog monarha. Osim nasledne titule Kraljice Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, bila je prvi monarh koji je poneo titulu Carice Indije.

Vladavina kraljice Viktorije je obeležena velikom ekspanzijom Britanskog carstva. Viktorijansko doba, na vrhuncu industrijske revolucije, bilo je period velikih socijalnih, ekonomskih i tehnoloških promena u Velikoj Britaniji. Viktorija je bila poslednji monarh Kuće od Hanovera. Njen naslednik pripadao je dinastiji Vindzora (Kuća Saks-Koburg-Gota)


Detinjstvo i rana mladost


Njeno Kraljevstvo Visočanstvo Princeza Viktorija od Kenta je rođena u Kensington palati u Londonu 1819. U krugu porodice je nosila nadimak Drajn. Princ Edvard Avgust, njen otac, umro je kada je imala osam meseci. Kralj Džordž III, otac princa Edvarda i deda princeze Viktorije, umro je slep i poremećenog duha manje od nedelju dana po Edvardovoj smrti. Krunu je nasledio Princ od Velsa, Viktorijin stric, Džordž IV.
Iako je bila među prvima po pravu nasledstva, Viktorija je kao malo dete učena samo nemačkom jeziku koji je bio maternji i njenoj majci i njenoj guvernanti. Kada je navršila tri godine počela je školovanje na engleskom jeziku. U toku života naučila je da govori italijanski, grčki, latinski i francuski.
Kada je imala jedanaest godina, njen stric, Kralj Džordž IV, je umro ne ostavivši potomka za sobom, ostavivši tron svom bratu, Vilijamu IV. Kako novi kralj nije imao dece, mlada princeza je postala prvi prestolonaslednik. Kako zakon u to vreme nije imao specijalne zahteve u pogledu starosti monarha, Viktorija je mogla da vlada kao dete, kao i da je bila odrasla. Da bi sprečio ovaj razvoj događaja, parlament je usvojio zakon, po kome je Viktorijina majka, Grofica od Kenta i Strathorna, trebalo da vlada kao regent do Viktorijinog punoletstva. Parlament nije ograničio vlast regenta.


Svog budućeg supruga, princa Alberta od Saks-Koburg-Gota, princeza Viktorija je upoznala kada je imala 16 godina. On je Viktoriji bio brat od ujaka, sin brata Grofice od Kenta. Kralj Džordž IV se protivio ovoj vezi, ali njegove primedbe nisu urodile plodom. Mnogi naučnici smatraju da Princ Albert nije bio zaljubljen u Viktoriju, već da je brak prihvatio da bi popravio svoj status princa male nemačke države i iz osećanja dužnosti prema svojoj porodici koja je želela ovaj brak. Koji god da je bio razlog, njihov se brak pokazao kao izuzetno srećan.


Rana vladavina


Kralj Vilijam IV je umro od bolesti jetre u sedamdesetdrugoj godini 20. juna 1837, ostavivši presto Viktoriji. Mlada kraljica je imala osamnaest godina i nije bilo potrebe za regentom. Prema Salskom zakonu, žena nije mogla da vlada državom Hanover, oblašću koja je delila monarha sa Britanijom od 1714. Hanover je tako nasledio Viktorijin ujak, Ernest Avgust I od Hanovera. Kako je mlada kraljica bila još uvek neudata i bez dece, Ernest Avgust je bio prvi prestolonaslednik britanske krune.
U vreme kada je Viktorija nasledila presto, vlada je bila pod kontrolom "Vig" partije (ova je partija pokušavala da ograniči vlast krune, nasuprot "torijevcima"), koja je bila na vlasti od 1830. Njihov premijer, Vilijem Lamb, Lord od Melburna, je odjednom postao značajan činilac u životu politički neiskusne kraljice koja se na njega oslanjala za savet. Melburnova vlada nije ostala dugo na vlasti; postajala je sve manje popularna i suočila se sa velikim teškoćama u upravi kolonija. U Kanadi se Ujedinjeno Kraljevstvo suočilo sa pobunom, a na Jamajci je kolonijalno zakonodavstvo protestovalo protiv britanskih principa odbijajući da sprovodi bilo kakav zakon. 1839, nesposoban da se nosi sa problemima u kolonijama, Lord Melburn je podneo ostavku.


Kraljica je poverila formiranje novog ministarstva Ser Robertu Pilu, torijevcu, ali se susrela s debaklom poznatim kao "Kriza spavaće sobe" ("Bedchamber Crisis"). U to vreme je bilo uobičajeno da osoblje u odajama kraljevske porodice imenuje premijer na osnovu stranačke pripadnosti. Mnogo dvorskih dama je bilo udato za pripadnike Vig partije, a Ser Pil je želeo da ih zameni ženama torijevaca. Viktorija se oštro usprotivila uklanjanju dvorskih dama, koje je smatrala bliskim prijateljicama, pre nego članovima ceremonijalne institucije. Ser Robert Pil je smatrao da ne može da radi pod ovim uslovima, pa je dao ostavku, dozvolivši Melburnu da se vrati na poziciju.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Brak


Kraljica se udala za princa Alberta 10. februara 1840. u Kraljevskoj kapeli u Sent Džejms palati. Četiri dana ranije, Viktorija je Albertu dodelila zvanje Njegovo Kraljevsko Visočanstvo. Princ Albert je bio poznat kao Princ Pratilac (Prince Consort), ali nije formalno nije dobio titulu sve do 1857. Nikada nije dobio plemićke počasti.


Tokom Viktorijine prve trudnoće, jedanaestogodišnji Edvard Oksford je pokušao atentat na kraljicu dok se vozila kočijom sa princom Albertom ka Londonu. Oksford je pucao dva puta, ali je oba puta promašio. Suđeno mu je za veleizdaju, ali je oslobođen na račun neuračunljivosti. Ovaj proces su mnogi stavili pod znak pitanja i smatraju da je moguće da je Oksford prosto želeo da postane poznat. Drugi smatraju da je zavera "Čartista" ("Chartistѕ") bila u osnovi ovog pokušaja ubistva ili da je slučaj imao veze sa izborom prvog prestolonaslednika, Kralja od Hanovera. Ove teorije zavere pogodile su zemlju talasom patriotizma i lojalnosti.


Događaj nije imao uticaja na kraljičino zdravlje i trudnoću. Prvo dete, Kraljevska Princeza i Carska Frederika Viktorija, je rođeno 21. novembra 1840. Još osmoro dece će biti rođeno tokom izuzetno srećnog braka Viktorije i Alberta. Albert nije bio samo kraljičin saputnik, već i važan politički savetnik, zamenivši Lorda Melburna na mestu dominantne ličnosti kraljičinog života. Liberali (Vigs) su izgubili izbore 1841. Zamenila ih je Konzervativna partija (torijevci). Viktorija je nastavila da se tajno dopisuje sa Lordom Melburnom, ali je njegov uticaj vremenom izbledeo na račun princa Alberta.


13. juna 1842. Viktorija je prvi put putovala vozom, od Sloua blizu zamka Vindzor do Pedingtona u Londonu, posebnim vagonom koji je napravila Velika Zapadna Železnica, a u pratnji muža i inženjera Velike Zapadne Železnice, Ajzambarda Kingdoma Brunela.


1842. desila su se tri pokušaja atentata na kraljicu. 29. maja, i sledećeg dana, Džon Frensis je bezuspešno pucao na kraljicu. Osuđen je za veleizdaju, ali je smrtna kazna zamenjena doživotnom robijom. Princ Albert je smatrao da su ovi napadi bili inspirisani Oksfordovim napadom 1840. 3. jula, samo jedan dan pre nego što će Frensisova kazna da bude preinačena, još jedan dečak, Džon Vilijem Bin, je pucao na kraljicu. Iako je njegova puška bila napunjena samo hartijom i duvanom, kazna za pokušaj atentata je bila smrtna. Smatrajući da je to prestroga kazna, princ Albert je predložio parlamentu da donese zakonski akt kojim će se nišanjenje kraljice, bacanje predmeta na nju ili slične radnje sa ciljem da je uznemire, kažnjavati sa sedam godina zatvora i bičevanjem. Bin je osuđen na 18 meseci zatvora. Ni on, niti ijedan drugi zatvorenik posle njega nisu bičevani.


Rana viktorijanska politika


Pilova administracija se našla u krizi u vezi Zakona o žitaricama. Mnogi torijevci su se protivili zakonu, ali neki torijevci, tzv. "Piliti", i većina liberala su su ga podržavali. Pil je podneo ostavku 1846, nakon što je predlog jedva usvojen. Zamenio ga je Džon Rasel. Raselova administracija, iako je bio liberal, nije bila u kraljičinoj milosti. Posebno drzak prema kraljici bio je sekretar inostranih poslova, lord Palmerston, koji je često radio bez prethodnih konsultacija sa kabinetom, premijerom ili kraljicom. 1849. Viktorija je uložila žalbu lordu Džonu Raselu, tvrdeći da je Palmerston poslao zvanične pošiljke stranim liderima bez njenog znanja. Žalbu je ponovila 1850. ali bez uspeha. Tek 1851. lord Palmerston je udaljen iz administracije. Tom prilikom je objavio podršku britanske vlade predsedniku Napoleonu III i promeni državnog uređenja Francuske bez prethodnih konsultacija sa premijerom.


Period u kome je Rasel bio premijer pokazao se kao vrlo stresan za kraljicu. 1849. nezaposleni i nezadovoljni Irac, Vilijam Hamilton, uznemirio je kraljicu pucnjevima u njenom prisustvu. Prema zakonu iz 1842, osuđen je na 7 godina zatvora. 1580. kraljica je povređena u napadu koji je najverovatnije izveo njen bivši oficir Robert Pejt. Pejt je izvrnuo kočiju kojom se vozila, pri čemu je zadobila lakše povrede. Pejt nije uspeo da dokaže neuračunljivost i osuđen je jednako kao Hamilton.



[You must be registered and logged in to see this image.]



Irska


Mlada kraljica Viktorija se zaljubila u Irsku, birajući da se odmara u Kilarniju u okrugu Keri, lansirajući ovu lokaciju kao jedno od najpopularnijih turističkih odredišta devetnaestog veka. Njena ljubav prema ostrvu je bila u paru sa toplinom kojom su Irci dočekali mladu kraljicu. 1845. Irska je bila pogođena velikom glađu koja je za 4 godine odnela pola miliona života i oterala ceo milion ljudi u emigraciju. Kraljica je lično poklonila 5000 funti i bila uključena u razne dobrotvorne akcije. Uprkos tome, činjenica da je politika lorda Rasela bila okrivljena za glad i Irskoj imala je uticaj na pad popularnosti kraljice. Za ekstremne republikance, Viktorija je postala "Gladna Kraljica", sa mitskim pričama o tome da je donacija iznosila svega 5 funti koje su naširoko prihvaćene u republikanskim krugovima.


Viktorijinu prvu zvaničnu posetu Irskoj, 1849, je posebno organizovao Džordž Viliers, lord-zastupnik Irske, vođa britanske administracije, da bi odvukao pažnju od gladi ali i da bi privukao pažnju političara kroz kraljičino prisustvo i skrenuo im pažnju na ozbiljnost krize u Irskoj.Bez obzira na negativni uticaj gladi na kraljičinu popularnost, kraljica je ostala dovoljno popularna u nacionalističkim krugovima da bi joj na kraju partijskih sastanaka i dalje pevali "Bože spasi kraljicu" (što je oficijelna himna Velike Britanije i danas).


Ipak, do kraja sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka, monarhijska moć u Irskoj je značajno opala, delom kao rezultat Viktorijine odluke da odbije posetu Irskoj iz protesta protiv odluke Dablinske Korporacije da odbije da čestita njenom sinu, Edvardu VII, brak sa danskom princezom Aleksandrom, ili da čestita kraljevskom paru rođenje najstarijeg sina, princa Alberta Viktora.


Viktorija je odbila pritisak mnogih premijera, lordova i, čak, članova kraljevske porodice, da ustanovi kraljevsku rezidenciju u Irskoj. Pišući svoje memoare, "Irska, zavedena žena ili heroina?", 1930, Vilijam Brodrik, lord Midlton, prethodno vođa irske unionističke partije, opisao je ovu odluku kao dokaz katastrofalnog odnosa prema monarhiji i britanskoj vladavini u Irskoj.


Viktorija je posetila Irsku poslednji put 1900, kada je došla da pozove Irce da se pridruže britanskoj vojsci i bore u Boerskom ratu. (Boerski rat je vođen od 1899. do 1902. u Africi, oko vladavine nad teritorijom Zulua. Završen je britanskom pobedom.) Nacionalistički otpor njenoj poseti raširio je Artur Grifit, koji je ustanovio organizaciju Galska Liga (Cumann na nGaedheal) da bi ujedinio opoziciju. Pet godina kasnije, Grifit je iskoristio kontakte koje je ustanovio prilikom kampanje protiv kraljičine posete da napravi novi politički pokret, Šin Fejn.


Srednje godine


1851 održana je prva Svetska izložba, poznata pod imenom Velika izložba 1851. godine. Oranizovao ju je princ Albert, a izložbu je zvanično otvorila kraljica, 1. maja 1851. Uprkos strahovima mnogih, dokazala je svoj veliki uspeh, a zarada je iskorišćena za potporu Muzeja Viktorije i Alberta (prethodno zvanog Muzej Južnog Kensingtona).


Administracija lorda Rasela pala je 1852, kada je liberalnog premijera zamenio konzervativac Edvard Smit-Stenli, lord Derbi. On nije dugo ostao na vlasti, jer nije uspeo da održi većinu u parlamentu. Dao je ostavku manje od godinu dana nakon dolaska na položaj. U tom momentu, Viktorija je bila nestrpljiva da okonča period slabih administracija. I kraljica i njen suprug su podržavali jaku koaliciju između liberala i torijevaca. Takva administracija je zaista oformljena, sa pilitom (torijevcom) Džordžom Hamiltonom Gordonom na čelu.


Jedan od najznačajnijih akata nove administracije bilo je da uvede Veliku Britaniju u Krimski rat 1854, na strani Otomanske Imperije, protiv Rusije. Neposredno pre nego što je Velika Britanija pristupila ratu, glasine da su kraljica i princ Albert naklonjeni ruskoj strani su umanjile popularnost kraljevskog para. Bez obzira na to, kraljica je javno dala nedvosmislenu podršku trupama. Nakon zaključenja rata, kraljica je ustanovila Viktorijin krst kao odlikovanje za hrabrost.


Nakon što je njegovo upravljanje trupama u toku Krimskog rata dovedeno u pitanje sa mnogih strana, 1855. lord Aberdin je dao ostavku da bi ga zamenio lord Palmerston. Palmerston je takođe isteran iz administracije zbog nepopularnog rešenja ratnog sukoba (Drugi opijumski rat, 1857). Zamenio ga je lord Derbi. Među značajnim događajima za vreme Derbijeve administracije izdvaja se Sepoj-pobuna protiv vladavine Britanske Istočno-indijske Kompanije nad Indijom. Nakon ugušenja pobune, Indija je stavljena pod direktnu upravu krune (mada titula Carica Indije nije odmah ustanovljena). Derbijeva druga administracija nije prošla bolje nego prva. Pala je 1859, dozvolivši lordu Palmerstonu da se vrati na vlast.


Udovištvo
Princ Albert je umro 1861, ostavljajući Viktoriju u očajanju. Ovo stanje je bilo trajno i kraljica je nosila crninu do kraja života. Izbegavala je pojavljivanje u javnosti i u narednih nekoliko godina retko se pojavljivala u Londonu. Njena izdvojenost joj je donela nadimak Udovica iz Vindzora. Kraljica je krivila sina, kao indiskretnog i neozbiljnog mladića, za očevu smrt.


Viktorija je počela da se oslanja na škotskog slugu Džona Brauna. Postoje glasine o romantičnoj vezi i čak, tajnom braku. Jedan skoro otkriven dnevnik sadrži zapis za koji se smatra da je ispovest pred smrt kraljičinog ličnog kapelnika, u kome on izjavljuje da je lično venčao kraljicu i Džona Brauna. Mnogi istoričari sumnjaju u verodostojnost ovog dokumenta. Ipak, kada je Viktorijino telo smešteno u kovčeg, dva seta uspomena su smeštena sa njom, po njenom zahtevu. Pored nje je stavljena jedna od Albertovih haljina, a u njenu levu ruku je stavljen pramen Braunove kose, zajedno sa njegovom slikom. Glasine o aferi i braku zaradile su Viktoriji još jedan nadimak, Gospođa Braun.


Viktorijina izolovanost je značajno umanjila popularnost monarhije i ohrabrila republikanski pokret. Iako je izvršavala svoje kraljevske dužnosti, Viktorija nije aktivno učestvovala u vladi, sklanjajući se u svoje kraljevske rezidencije, Balmoral u Škotskoj i Ozborn na ostrvu Vit. U međuvremenu je donesen jedan od najznačajnijih zakonskih akata devetnaestog veka, Reformski Akt. Lord Palmerston se žestoko protivio izbornom sistemu, ali se njegova administracja završila njegovom smrću, 1865. Nasledio ga je lord Rasel, a zatim lord Derbi, tokom čije administracije je zakon usvojen.


Gledston i Dizraeli


U toku 1868. kabinetu se pridružio čovek koji će se dokazati kao Viktorijin omiljeni premijer, konzervativac Bendžamin Dizraeli. Njegov se kabinet, ipak, brzo raspao, a Dizraelija je zamenio Vilijem Juart Gledston, član liberalne partije. Kraljica je bila protiv Gledstona i njegovih uverenja, isto koliko se divila Dizraeliju. Tokom Gledstonovog mandata, ranih 1870ih, kraljica je počela da izlazi iz žalosti i izolacije, uz pomoć i podršku porodice.


1872. Viktorija je doživela šesti napad koji je uključivao vatreno oružje. Na izlazu iz kočije, sedamnaestogodišnji Irac, Artur O`Konor, navalio je ka njoj sa pištoljem u jednoj, i peticijom za oslobođenje irskih zatvorenika u drugoj ruci. Pištolj nije bio napunjen, a namera mladića je bila tek koliko da uzbuni kraljicu ne bi li prihvatila peticiju. Džon Braun, koji se nalazio pored kraljice, oborio je mladića na zemlju pre nego što je kraljica i mogla da vidi pištolj. Braun je nagrađen zlanom medaljom za hrabrost. O`Konor je osuđen prema zakonu iz 1842.


Dizraeli se vratio na vlast 1874. U to vreme imerijalizam je bio toplo prihvaćen od strane mnogih u zemlji, uključujući i kraljicu i premijera. Kraljica je uzela titulu Carica Indije, a premijera je nagradila titulom Grofa od Bikonsfilda. Dizraelijeva administracija je pala 1880, kada su liberali pobedili na generalnim izborima.


Poslednji iz serije napada na Viktoriju desio se 1882. Škot poremećenog uma, Roderik Meklin, ispalio je metak prema kraljici, a zatim prema kočiji ali je promašio. Od 1842. svaka individua koja je pokušala napad na kraljicu bila je osuđivana na sedam godina zatvora. Međutim, Meklinu je suđeno za veleizdaju, što je bilo kažnjivo smrću. Oslobođen je kazne na račun ludila, i poslat u azil za poremećene. Viktorija je izrazila veliko nezadovoljstvo presudom koja je glasila "nije kriv, jer je lud" i iduće godine predstavljena je nova presuda "lud, ali kriv".


Viktorijini sukobi sa Gledstonom nastavili su se tokom narednih godina. Bila je prinuđena da prihvati njegov predlog promene izbornog sistema, uključujući i Akt o predstavljanju naroda 1884, koji je značajno povećao broj poslanika. Gledstonova vlada pala je 1885, da bi je zamenio konzervativac Robert Gaskonj-Sesil, lord Salsberi. Kada se Gledston vratio na vlast 1886, predstavio je Irsku uredbu o domaćoj upravi, koji je Irskoj dao sopstvenu legislaturu. Viktorija se protivila uredbi, za koju je smatrala da će da podrije britansku imperiju. Kada je donji dom skupštine odbio uredbu, Gledston je dao ostavku, dozvolivši Viktoriji da vrati lorda Salsberija na položaj.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Pozne godine


1887. Velika Britanija je proslavila Viktorijin zlatni jubilej. 20. juna, Viktorija je proslavila pedesetu godišnjicu dolaska na tron, banketom na koji je bilo pozvano pedeset evropskih kraljeva i kneževa. Sledećeg dana je učestvovala na priredbi koju je Mark Tven opisao rečima: „razvučena do granica vidokruga u svim pravcima“. U to vreme, Viktorija je bila izuzetno popularni monarh. Skandal izazvan glasinama o aferi sa slugom Džonom Braunom je zataškan Džonovom smrću 1883, dozvolivši kraljici da bude zapamćena kao simbol morala.


Viktorija je morala da toleriše administraciju Vilijama Gledstona još jedared, 1892. Nakon što je poslednja od Gledstonovih uredbi o irskoj samoupravi odbijena, on se povukao 1894, a zamenio ga je impperijalista-liberal Arčibald Primrouz, lord Rouzberi. Lorda Rouzberija je 1895. nasledio lord Salsberi koji je služio do kraja Viktorijine vladavine.


Do septembra 1896, Viktorija je vladala duže nego ijedan drugi engleski, škotski ili britanski monarh. Prema kraljičinom zahtevu, sve zvanične proslave su odlagane do 1897, odnosno do kraljičinog "dijamanstkog" jubileja. Kolonijalni sekretar, Džozef Čembrlejn, predložio je da se za jubilej napravi festival Britanske imperije. Tako su na proslavu pozvani upravnici svih kolonija sa svojim porodicama. Priredba na kojoj je učestvovala i kraljica, uključila je trupe iz svih britanskih kolonija i zavisnih teritorija, zajedno sa vojnicima koje su poslali indijski prinčevi i poglavari, koji su bili podređeni Viktoriji. Dijamanstski jubilej je bio prilika obeležena velikim izlivima poštovanja prema sedamdesetogodišnjoj kraljici, koja je tada bila vezana za kolica.


Tokom Viktorijinih poslednjih godina, Ujedinjeno kraljevstvo je učestvovalo u Boerskom ratu, koji je kraljica podržavala. Njen lični život bio je obeležen mnogim tragedijama, uključujući i smrt njenog sina, Alfreda, i fatalnu bolest njene kćeri, nemačke carice, i smrt dvojice unuka. Njena poslednja ceremonijalna pojava u javnosti bila je 1899, kada je položila kamen temeljac za novu zgradu Muzeja Južnog Kensingtona, koji je kasnije preimenovan u Muzej Viktorije i Alberta.


Sledeći običaj koji je održavala tokom svog udovištva, Viktorija je provela Božić u Kući Ozborn, koju je princ Albert lično projetovao, na ostrvu Vit. Umrla je 22. januara 1901, nakon 63 godine, 7 meseci i 2 dana vladavine, duže nego što je ijedan britanski monarh vladao pre i posle. Sahranjena je 2. februara. Počiva u Mauzoleju Frogmor, pored svog supruga.


Viktoriju je nasledio najstariji sin, princ od Velsa, koji je vladao kao kralj Edvard VII. Viktorijina smrt bila je kraj vladavine Kuće Hanover nad Britanijom, novi kralj je pripadao Kući Saks-Koburg-Gota. Edvard je promenio ime kraljevske kuće u Kuća Vindzor tokom Prvog svetskog rata, jer se ime Saks-Koburg-Gota povezivalo sa neprijateljima Britanije u toku rata - imperijalnom Nemačka
Nemačkom, kojom je vladao Kajzer Vilhelm II, Viktorijin unuk.


Zaostavština


Kraljica Viktorija je bila prvi moderni vladar Britanije. Prethodni vladari su bili aktivni učesnici u procesu vladanja. Serija zakonskih reformi dovela je donji dom parlamenta na mnogo uticajniji nivo, na račun monarha i kuće lordova - gornjeg doma parlamenta. Kraljevska uloga postala je simbolična. Od vremena Viktorijine vladavine pa nadalje, monarh je, po rečima Valtera Bejghoa, imao „pravo da bude konsultovan, da savetuje i upozori“.


Viktorijina vladavina je postala više simbolična nego politička, sa jakim naglaskom na moralu i porodičnim vrednostima, na suprot seksualnim, finansijskim i ličnim skandalima koji su bili povezivani sa prethodnim članovima Kuće Hanover, koji su diskreditovali monarhiju. Viktorijin avldavina je u Britaniji uspostavila koncept „porodične monarhije“ sa kojom je nastajuća srednja klasa mogla da se poistoveti.
Na međunarodnom novou, Viktorija je bila veliki igrač, ne samo kao slika vezana za imperijalni uticaj Britanije u njenim kolonijama, nego i zbog porodičnih veza sa mnogim evropskim vladarskim porodicama, koje su joj donele nadimak „baba Evrope“. Kao primer ovog statusa može da se navede činjenica da su tri glavna vladara zaraćenih zemalja u toku Prvog svetskog rata bili Viktorijini unuci ili oženjeni njenim unukama. Osmoro od devetoro njene unučadi udalo se ili oženilo članovima drugih vladarskih porodica u Evropi, a deveta unuka, princeza Luiz, udala se za škotskog vojvodu.

Viktorija je prvi poznati bolesnik od hemofilije u kraljevskj porodici, ali nije jasno kako je dobila. Moguće je da je dobila usled neke genetske mutacije, jer je njen otac imao pedeset i pet godina kada je Viktorija začeta. Takođe, bilo je spekulacija da Vojvoda od Kenta nije njen biološki otac, već da je ona kći vojvodinog ličnog sekretara i dokazanog ženskara, Irca Sera Džona Konroja. Iako postoje nekakvi dokazi da je postojala romantična veza izmeću Konroja i Viktorijine majke (Viktorija je tvrdila Vojvodi Velingtonu da je lično bila svedok afere), Konrojeva medicinska istorija ne pokazuje ikakav trag hemofilije u porodici, a ova se bolest i inače obično prenosi po ženskoj liniji. Mnogo je verovatnije da je dobila od svoje majke, iako nema istorije hemofilije ni u majčinoj porodici. Iako nije patila od bolesti, prenela je na barem troje svoje dece. Najpoznatija žrtva hemofilije među njenim naslednicima je njen praunuk, Aleksej, poslednji ruski carević.




2004, evropski vladari i bivši vladari potekli od Viktorije su:


Elizabeta II od Ujedinjenog Kraljevstva, kraljica Velike Britanije,
Harald V od Norveške, kralj Norveške,
Karl XVI Gustav od Švedske, kralj Švedske,
Margareta II od Danske, kraljica Danske,
Huan Karlos I od Španije, kralj Španije,
Konstantin II od Grčke, kralj Helena, svrgnut s trona,
Mihael od Rumunije, kralj Rumunije, svrgnut s trona.
2002. godine, BBC je sproveo istraživanje na temu 100 najvećih Britanaca. Viktorija se našla na jedanaestom mestu.




Izumi Viktorijanskog doba uključuju poštanske marke i železnicu.
Više lokacija u svetu je imenovano prema Viktoriji:
Australijska država Viktorija,
Prestonica Britanske Kolumbije,
Prestonica oblasti Saskačevan u Kanadi,
najveće jezero u Africi,
najveći vodopadi na svetu i t.d.


Kraljica Viktorija je bitanski monarh u čiju je slavu podignuto najviše spomenika na celoj teritoriji Britanske imperije. Najznačajnija je statua ispred Bakingemske palate, podignuta deceniju nakon Viktorijine smrti. Daleko kontroverznija statua podignuta je ispred kuće Lajsnter u Dablinu 1924. Dve godine nakon što je kuća iznajmljena za poslove skupštine, kuća je kupljena i pretvorena u sedište irskog nezavisnog parlamenta. Nakon godina kritikovanja, 1947. statua je uklonjena. Osamdesetih godina dvadesetog veka, statua je poklonjena Australiji.



izvori :Vikipedija

[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:38

[You must be registered and logged in to see this image.]
Anaksimandar


Anaksimandar je matematičar, astronom, geograf, meteorolog i grčki filozof . Rodio se u MIletu 610 god.p.n.e. I bio je Talesov učenik i prijatelj. U istoriji civilizacije poznat je kao pronalazač geografske karte, instrumenata za građevinarstvo i sunčanog sata. O njegovom životu se ne zna mnogo. Bio je filozof koji je mnogo putovao i učestvovao je u javnom životu u svojoj otadzbini, predvideo je zemljotres u Sparti i kao mlad je osnovao, u čast Boga, koloniju na Crnom moru nazvanu Apolonija. Njegova najpoznatija dela su "O prirodi", "Krug oko Zemlje", "O nepokretnim zvezdama", "Sfera" , i druga dela, koja nisu sačuvana, osim četiri fragmenta od po nekoliko reči i fraze koja je namučila mnoge filozofe: "Početak bića je beskonačnost(…) odakle počinje život i gde se završava, po zakonima nužnosti, pošto svi plaćaju, jedan drugom, muke i ispaštanje nepravde, po vremenskom poretku. "

Njegovo prvo načelo predstavlja APEJRON, neodređena, nestvorena i nepromenjiva beskrajna supstanca iz koje sve počinje i gde sve završava i koja u svom stalnom kretanju obuhvata sve svetove. Reč apejron potiče od grčke reči apejron sto znači neograničeno. Apejron je amorfan, bez oblika. On je smatra prvobitnom suštinom (pramaterijom) Univerzuma. I objašnjava da sve, pa i mi nastajemo iz neke “neodređenosti”, iz nečega što je nedefinisano (neograničeno), iz nečega što je rasuta bezoblična masa, i onda se postepeno formiramo, dobijemo neku određenost, postajemo definisani, da bi na kraju nasa smrt bila povratak u neodređenost iz koje smo nastali. Usled vrtložnog kretanja iz apejrona se izdvajaju suprotnosti (nepravednost) koje uzrokuju nastajanje pojedinačnih stvari koje su određene, i takve se naknadno vraćaju u neodređeno-apejron koji predstavlja pravednost. Po Anaksimandru svako određeno bivstvovanje pretstavlja ravnotežu i sukobljavanje suprotnosti. Dok ravnoteža suprotnosti traje i poredak i pravčinost traju, a kada se ona poremeti nastupa vreme nepravičnosti, vreme kazne i odmazde. Tvrdi da stvari propadaju zato sto su nepravične i da je propadanje kazna ili osveta. Smenjivanje pravde i nepravde predstavlja večan i neizbežan ciklus periodičnog stvaranja i uništavanja našeg, kao i svih drugih bezbrojnih svetova. Anaksimandar ostaje u okvirima animističkog doživljavanja prirode, doživljaja koji ima predstavu sveta kao organizma. Tvrdio je da se od Večnog odvojilo Toplo i Hladno i da se jedna užarena sfera raširila oko vazduha koji je obavijao Zemlju da bi se potom ta sfera raspala i razdvojila u pojedine krugove Sunce, Mesec i Zvezde. Na samom početku je postojao samo apejron iz kojeg se izdvojilo Toplo i Hladno i otišlo jedno prema spoljašnjem, a drugo prema centralnom delu Univerzuma, stvarajući tako Vlažno i Suvo. Anaksimandar elemente posmatra kao bogove koji su spremni da napadnu svoje protivnike: Toplo bi htelo da prevagne nad Hladnim, Suvo nad Vlažnim i obrnuto, ali ih nužna sila nadmašuje i nedozvoljava da se poremeti stalna proporcija. Suprotnosti su stalno u ratu, zbog svoje egzistencije. Uspostavlja se jedinstvo i stvari bivaju progutane u njemu. Prema njemu su Voda, Vazduh, Zemlja i Vatra ograničene suštine nad kojima vlada neki Super-elemenat, nevidljiv u prirodnom stanju.

Iz apejrona kao mase, koja obuhvata sva neba, pa i našu zemlju, izdvajanjem suprotnosti, ili razdvajanjem suprotnosti rađa se nas kosmos. Kosmos se ciklično rađa, raste , formira u sebi klicu sopstvene propasti, da bi nakraju propao, i ponovno se formirao organizam. On je nas kosmos zamišljao kao neku puninu sa neprozirnom tamom i maglustinom. Doživljavao ga je ne kao šupljinu, nego kao nešto ispunjeno raznim gasovima koji formiraju neprozirne oblike, koji tek tu i tamo daju mogućnost da kroz njih vidimo gornja neba i gornje svetove. Njegova vizija je bila da je kosmos ograničen sferom da bi sačuvao vazduh da ne pobegne, a graničenu sferu zamišljao je sa kružnim otvorima koji služe kao disajni otvori sveta i ujedno za gledanje ostalih nebeskih svetova. Govorio je da su zvezde zgusnuti vazduh i su slične obručima punim vatre, da se kroz izvesne otvore na tim obručima skuplja plamen; Sunce je najviše na nebu, ispod je Mesec, a ispod njih su zvezde stajačice i planete. Anaksimandar je tvrdio da je Sunce jednako Zemlji, a da je prsten pomoću koga ono diše i kojim je ono pokretano u krug, 27 puta veći od Zemlje. Zanimljivo je i njegova ideja o lebdenju Zemlje koja govori da nema razloga da ona pada, a ni da se uzdiže, niti da se kreče levo i desno, jer je podjednako udaljena od svega drugog. Najviši vatreni krug predstavlja apejron, obruč koji sadrži primarnu vatru i primarnu hladnoću. U mitologiji se vatreni krug naziva "blistavi eter". Anaksimandar je Zemlju zamišljao kao jedan ogroman cilindrični stub, nizak i širok koji visi u vazduhu i u centru Univerzuma. Nalazi se u perfektnom centru i ne može da padne. Sastavljena je od stena, a oko nje se okreću ogromni vatreni točkovi postavljeni kompresovanim vazduhom. Sa unutrašnje strane se nalaze otvori kroz koje se vidi sjaj užarenog omotača.

Anaksimandar je ostavio traga svojim učenjem i o poreklu živih bića. On kaže da se čovek rodio pokriven krljustima u nekoj vodenoj sredini, i pošto klimatski uslovi nisu bili povoljni da mu omoguće opstanak, taj grešnik je morao da ostane u inkubaciji za vreme celog detinstva u ustima nekih životinja, veoma sličnih ribama, posle čega je izašao oslobodivši se krljušti i uspeo da opstane. Po njemu su životinje nastale iz morskog mulja, postepeno su odbacivale svoj bodljikavi oklop i izlazile na kopno. On je prvi racionalni filozof i zbog toga ga danas još nazivaju antičkim Darvinom.

Anaksimandar bezbrojne svetove identifikovao kao bogove pošto je prema njima imao odnos obožavanja. Značaj Anaksemandrov je u tome sto je naslutio prisutnost nečeg vrhovnog -apejron, zbog čega je on u isto reme mistični i kosmološki filozof. On je umnogome uticao na Anaksimenovo I Heraklitovo učenje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:40

[You must be registered and logged in to see this image.]
ANAKSIMEN - Filizof


Anaksimen iz Mileta (585 p.n.e- 525 p.n.e) je bio starogrčki, treći filozof miletske škole. Napisao je jednu knjigu, koja ja, po svome opštem nazivu koji se u IV veku davao takvoj vrsti spisa naslovljena "o prirodi". U tom delu Anaksimen je saopštio da je " vazduh (aer) bezgranično počelo (arhe)" svih bica. Ova teza se može razumeti kao posebno tumačenje Anaksimandrove nedovoljno jasne vizije onog "Bezgraničnog"

Najpotpunije objašnjenje o tome daje jedan doksografski tekst iz potonjih antičkih vremena: "Anaksimen Milećanin govorio je da je bezgranični vazduh počelo iz kojeg nestaju rađajuća i rođena (bica) i ona koje će se roditi i bogovi božanska (bića), a ostala (bića) su potomci ovih. Svojstvo vazduha je ovo: kada je uglavnom jednako raspoređen, on je za oči skriven, opažljiv pak postaje po hladnom i toplom, po vlažnom (kišnom) i po kretanju (vetar,oluja). Uvek se kreće,jer ako se ne bi kretao, ne bi se ni preobražavao; postajući gušći i ređi on se pokazuje različitim: razređen postaje vatra, a zgusnut daje vetrove (oluje). Iz vazduha po zgrušnjavanju nastaje oblak, a kada se još malo zgusne nastaje voda; ako se zgušnjavanje nastavi, vazduh se preobražava u zemlju; ponajviše zgusnuti vezduh je kamenje. Na taj način gospodari nastajanja su suprotnosti toplo i hladno".

Nije teško uočiti da su primarne suprotnosti (toplo, hladno) i ovde, kao i kod Anaksimandra, ono što božansku (večnu i besmrtnu) prirodu čini sposobnom da iz sebe rađa sva bića.Rastenje je ovde pokazano kao razređivanje te prirode, a smanjivanje kao njeno zgušnjavanje, odnosno kao postepeno gubljenje njene životnosti (pokretljivosti). U ovom gubljenju životnost koja se ispoljava kao hlađenje, naslućeno je razlikovanje organskog od neorganskog. Uz to Anaksimen je prvi izveo sva četiri takozvana elementa: vazduh, vatru, vodu, zemlju. Pre njega govorilo se samo o vodi, zemlji i vatri. Identifikujući ono "bezgranično" (apeiron) kao vazduh, Anaksimen je iz te iskonske prirode izveo prva dva (vatru i zemlju), a potom i trece (vodu),kao posrebnik između najveće i najmanje životnosti. Uspoređivanjem Anaksimenove i Hesiodove kosmogonije, uočeno je da "Vazduh" odgovara "Haosu" , "Vatra" odgovara " Uranu" (Nebu), "Zemlja" odgovara "Zemlji" a "Voda" "Erosu".

Iako je bio mlađi od Anaksimandra, jer Teofrast prenosi da je njegov "družbenik" (sto je značilo mlađi učenik) on se u istoriji filozofije često nevodi pre njega radi logičkog sleda apstraktnosti niza miletskih prapočela: voda (Tales), vazduh (Anaksimen) i apeiron (Anaksimendar)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:41

[You must be registered and logged in to see this image.]
Epikur - Filozof


Epikurejci

Za vreme vladavine Aleksandra Makedonskog u istoriji Grčke počinje nova epoha, osnovne ideje u toj epohi su bile ideje o političkom i kulturnom ujedinjenju svih Grka. Zbog ovih ideja, ceo ovaj deo grčke istorije dobija ime helenistički, pa se i za filozofske škole i filozofe koji su bili savremenici tog perioda kaže da pripadaju helenističko-rimskom periodu filozofije. U to doba u Atini su već postojale dve filozofske škole, Akademija - Platonova filozofska škola i Likej - Aristotelova filozofska škola, ove škole su nastavile sa radom i posle smrti svojih osnivača. Međutim u helenističkom periodu grčke filozofije nastaju dve nove filozofske škole - stoička i epikurejska. Ove nove filozofske škole su više bile okrenute ka nekim praktičnim rešenjima i sticanju životne mudrosti, nego ka samom misaonom i teorijskom istraživanju.

Osnivač epikurejske škole je bio Epikur, koji je u Atinu došao sa ostrva Samosa u IV v.p.n.e, petnaest godina posle Aristotelove smrti. Kada je došao u Atinu on je prvo zakupio jedan vrt u kom se sastajao sa svojim sledbenicima i držao im predavanja ili vodio rasprave sa njima. Zato su ih u početku nazivali još i "filozofi iz vrta". U ostalim filozofskim školama je uvek bilo više učitelja i predavača, međutim, u epikurejskoj školi je postojao samo jedan predavač - Epikur, koji je predstavljao neprikosnoveni autoritet. Epikur je bio veoma poštovan član društvene zajednice u Atini, imao je mnogo prijatelja,a govorilo se da se broj Epikurovih prijatelja ne bi mogao meriti ni sa celim gradovima. O tome koliko je bio cenjen takođe govori veliki broj njegovih bisti koje su pronađene na različitim lokacijama. Ali kao i svaki uticajan čovek Epikur je imao i veliki broj neprijatelja, koji su za njega govorili da je propovednik raskalašnog života. Te optužbe nisu nastajale kao rezultat zavisti nekih drugih filozofa ili njihove ljubomore, već su one imale osnova. Većina tih optužbi je nastajala kao posledica onog što je Epikur sam pisao u svojim spisima. U jednom spisu on je rekao: "Uopšte ne mogu da zamislim šta je dobro, ako mislim da nema zadovoljstva od jela, pića, da nema uživanja u ljubavnim odnosima i slušanju muzike." Epikur je pored toga što je bio veliki mislilac, takođe bio i pisac sa veoma bogatom baštinom. On je napisao mnogo dela (preko 300 svitaka), ali je veoma mali deo tih spisa sačuvan. Do danas je pronađeno 3 pisma, oko 40 "osnovnih misli", 80 maksima i nekoliko oštećenih delova iz njegovog dela "O prirodi". Epikurova poznata dela su i "O atomima i praznom prostoru", "O cilju", "O bogovima". Neke njegove spise je u stihovima prepevao i rimski pesnik Tit Lukrecije Kar.
Podela filozofije

Za pristalice epikurejske škole podela filozofije nije imala neki presudan značaj za njihovo učenje. Ali kao i kod većine filozofskih škola ta podela se može lako uočiti. Oni su filozofiju podelili na logiku, fiziku i etiku. Dijalektika epikurejce nije posebno fascinirala i interesovala pa se sa njom nisu preterano bavili. Smatrali su da nikakva dijalektička veština ne može da izmeni osećaje tuge, bola ili sreće i zadovoljstva koje neki pojedinac oseća.
Kriterijumi saznanja-opažaj

U saznanju on polazi od opažaja, jer oni odražavaju objektivni svet, pa čulima treba verovati. Do zablude može doći usled poremećaja u našim čulima ili trenutne promene u skladu atoma. Epikur je govorio i da lik predmeta preko opažaja prodire u naše misli.
Fizika

Epikurejska fizika se zasniva na atomističkoj fizici, a njena suština se sastoji u učenju da je sve nastalo iz nečega tj. da ništa nije nastalo iz ničega i da ne može nestati ili propasti u ništa. Po njihovom učenju sve je sastavljeno iz atoma i praznine, a postoje neki spojevi atoma i praznine koji su trajni i neki spojevi koji su prolazni. Trajni spojevi su po njima oni spojevi od kojih su sačinjeni bogovi i nebeska tela, a prolazni spojevi su spojevi od kojih su sačinjeni ljudi i sva živa bića na planeti. Bogovi žive u međusvetovima i uopšte ih ne zanimaju naše ljudske stvari. Po toj teoriji smrt je samo nestanak osećaja, raspadanje spojeva atoma i praznina koje su sačinjavali to živo biće i prelazak atoma iz jednog u drugo stanje.

Epikur je skoro u potpunosti prihvatio učenja stare atomističke fizike, međutim, on je ipak u svojoj fizici imao neka izmene u odnosu na atomističku fiziku. On je nastanak sveta objasnio drugačije i tesno je povezao fiziku sa mudrošću življenja života. Po Epikuru, pri nastanku sveta atomi su padali odozgo na dole kroz veliku prazninu, a padali su zato što su i oni tela i kao sva tela imaju svoju težinu. Pošto su atomi rodna tela tj. corpora genitalia, oni su živi i neki atomi pri tom padu skreću sa svojih putanja - dekliniraju, a zbog tih skretanja dolazi do sudara i spojeva atoma koji za posledicu imaju nastajanje bića našeg sveta.
Etika

Etičko učenje Epikurejaca možemo okarakterisati kao umereni hedonizam. Time ih odvajamo od Sokratove škole - kireničara. Hedonizam (grč. hedone, užitak) je etičko učenje koje kao podvrsta eudaimonizma, užitak smatra vrhovnim dobrom i ciljem ljudskog delovanja. Pritom se užitak može odrediti vrlo različito: kao telesno zadovoljstvo, kao duhovno zadovoljstvo, ili oboje. Uživanje je najviše dobro i svaki čovek bi trebao da teži što većem užitku. Prvi filozof koji se bavio pitanjem hedonizma je bio Aristip iz Kirene, on je bio Sokratov učenik koji je utemeljio kirensku filozofsku školu. On je razvijao Sokratovu ideju dobra, i dobro je objasnio kao užitak. To je objasnio tezom da čoveku pripada samo ono što je sadašnje i stoga treba uživati u sadašnjosti tj. od danas do sutra, jer ono što se već desilo ne možemo da menjamo, a ono što tek treba da se desi je uslovljeno neizvesnošću sudbine pa tako ni to nije sigurno. Po njemu je takođe jako bitno da mudrac vlada užitkom, a ne užitak mudracem. Po Epikuru svako preterano spokojstvo je mlohavost, a neumerena aktivnost je ludost. Epikur je definisao tri vrste želja: -prirodna i potrebna, -prirodna i nepotrebna i -neprirodna i nepotrebna zadovoljstva. Prirodna i potrebna zadovoljstva su ona koja nam omogućuju egzistenciju i njih svakako treba ispoštovati. Prirodna i nepotrebna zadovoljstva su ona koja gode čulima, ali nam nisu neophodna, pa tako ako imamo šansu da do njih dođemo bez mnogo muka u njima svakako treba uživati, a ako ne, ne treba se za njih boriti. Neprirodne i neophodne želje su one koje su uslovljene okolinom i do njih dolazi pod uticajem društva, njih se svakako treba odreći jer su preterane i suvišne.

Pojam užitka ključan je element i u filozofiji Epikura i Epikurove filozofske škole. Dok filozofi kirenske škole prednost daju užicima kakvi su radost i veselje, Epikur je smatrao da užitak čine stanja kao što su sloboda od straha, požuda i odsutnost bola. Prema Epikuru, ljudsko delovanje treba biti upereno ka postizanju nepomućenosti duha (ataraksije). Takođe epikurejci su smatrali da samo mudri ljudi mogu da vode život pun uživanja, jer oni znaju kada, kako i gde treba uživati. Oni znaju da posle nekih užitaka dolazi bol i tuga, pa zato mudar čovek uvek bira samo trajno uživanje.

* Po Epikuru postoje dve vrste bola: Telesna bol - ona se može izbeći održavanjem fizičkog zdravlja. Održavanje fizičkog zdravlja se ogleda umerenošću, a to znači da pronađemo meru u jelu, piću, uživanju u ljubavi, zabavi... Oni su smatrali da svaki čovek treba da stekne osećaj za meru i treba da nauči da izabere ono što će mu doneti najbolja i prava čulna zadovoljstva.
* Duševna bol - ona se znatno teže izbegava jer je za njeno izbegavanje potrebno dobro poznavanje prirode stvari. Najveće duševne boli su strah od smrti i strah od Božije kazne i strepnja za neizvesnu nadu o večnom životu. Epikur je smatrao da ne postoje razlozi za ovakve strahove. Da je strah od smrti bezrazložan on je objasnio tezom: "Smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo (dok osećamo), smrti nema, a kada smrt dođe, onda nas više nema jer više ništa ne osećamo.". Takođe je tvrdio da se ne treba bojati smrti, ni božije kazne, jer bogovi žive u svom svetu punom uživanja i ne brinu za nas. Strah od strepnje da li večni život postoji ili ne, Epikur je pobio tvrdnjom da večni život postoji, jer atomi naše duše ne mogu da propadnu, već se samo razvejavaju po okolnom vazduhu i opet se mogu spojiti i roditi u obličju nekog drugog bića. Ove tvrdnje Epikur je izveo na osnovu ideja stare atomističke fizike.

Po Lućanu de Krešencu za Epikura, pa tako i sve epikurejce pitanje etike je bilo ono što ih je najviše interesovalo i okupiralo. Oni su smatrali da je društvo koje se bazira na prijateljstvu bolje od onog koje se oslanja na pravdu. Epikur je jednom prilikom izjavio: "Od svih dobara koja nam mudrost pruža najdragocenije je prijateljstvo." Na ovoj njegovoj mislli se bazira cela njegova filozofija. Epikurejci su smatrali da čovek ako hoće da živi i preživi mora da bude u zajednici koja se zasniva na prijateljstvu i da se okruži prijateljima što je više moguće, jer će tako biti društveniji i naklonjeniji svojim bližnjima. Pošto je epikurejska škola predstavljala umereni hedonizam, njihova etika teži isključivo srednjim emocijama, jelo i piće bez preterivanja, voditi ljubav u određenim granicama, stoga je prijateljstvo prava srednja emocija između ravnodušnosti i ljubavi.

Na kraju možemo reći da su se epikurejci zalagali za apolitičan život, i da su isticali vrednost prijateljstva i skladnosti. Glavna poruka epikurejaca je bila: - izbegni bol, a glavna ideja njihovog učenja: "Cilj ljudskog života je uživanje.".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:43

[You must be registered and logged in to see this image.]
Johann Sebastian Bach


Johan Sebastijan Bah (nemački: Johann Sebastian Bach; Eisenak 21.3. 1685. - Leipzig 28.7. 1750.) bio je nemački kompozitor i orguljaš baroknog perioda i smatra se jednim od najboljih kompozitora svih vremena.
Portret Johana Sebastijana Baha - Slikar, Elias Gotlob Hausman.

Bah je imao velikog uticaja na evropske muzičare, od Wolfgang Amadeus Mozarta do Šunberga. Bah je pripadao jednoj od najuspešnijih muzičkih porodica u istoriji. Tokom 200 godina, porodica je proizvela desetine važnih muzičara i kompozitora.Bahov otac, Johan Ambrosius Bah, je bio gradski svirač u Eisenaku, posao koji je zahtijevao da priređuje sve necrkvene muzičke događaje u gradu i da, po zahtjevu crkvenog orguljaša, učestvuje u crkvenoj muzici. Članovi njegove bliže rodbine su također imali muzičke poslove, poput crkvenih orguljaša i skladatelja. U doba kad se smatralo da bi sin morao pomoći svome ocu u radu, možemo pretpostaviti da je J. S. Bah počeo da imitira muziku i svira razne instrumente kad je bio vrlo mlad.

Bahova majka umire dok je Bah dječak, a njegov otac je umire kada je J. S. Bah imao samo devet godina. Nakon smrti oca, Bah preseljava kod njegovog starijeg brata Johann Christian Bacha, crkvenog orguljaša u Ohrdrufu u Njemačkoj. Dok je živio u kući njegovog brata, Bah nastavlja kopirati, učiti, i svirati muziku. U Ohrdrufu, Bah također uči kako da pravi orgulje. Orgulje u Ohrdrufskoj crkvi je trebalo održavati i popravljati, i Bah često biva poslan da popravlja razne dijelove. Crkvene orgulje su u tom dobu najsloženiji uređaj u evropskom gradu. Ovo iskustvo poznavanja orgulja je bilo jedinstveno, i Bah je bez problema mogao razgovarati sa graditeljima i sviračima orgulja.
Mladi Bach


Tokom školovanja, Bahova radoznalost ga tjera da nađe čuvene orguljaše Njemačke, poput Georg Bohma, Dietrich Buxtehudea, i Johann Adam Reinkena, češto putujući daleko da bi ih čuo dok sviraju. Rad Nikolasa Bruhnsa je također imao utjecaj na Baha. Nedugo nakon završetka škole, (Bah je završio školu latinskog jezika kad je imao 18 godina, izrazit uspjeh u to doba a naročito uzevši u ozbir da je Bah bio prvi član svoje porodice koji je završio školovanje) Bah je prihvatio posao orguljaša u Amstadtu 1703. godine. Vjerovatno osjeća tjeskobu u malom gradu i počinje da traži posao drugdje. Zbog njegove vještine, uskoro mu je biva ponuđena bolja pozicija u Muhlhausenu. Neke od Bahovih najranijih skladbi bivaju napisane u ovo vrijeme, ali veliki broj skladbi koje je Bah napisao u ovom periodu su danas izgubljene.Još uvijek nezadovoljan sa poslom, 1708. godine Bah prihvata novu poziciju kao dvorski orguljaš i koncertni majstor u Vejmaru. Ovdje mu je pružena mogućnost da ne samo svira orgulje nego da komponira i svira raznovrsniji repertoar koncertne muzike sa vojvodskim ansablom. U ovom razdoblju nastaju djela kontrapunktalne muzike, od kojih je najpoznatiji Dobro uštimani klavir, djelo koje se sastoji od 48 preludija i fuga, po dva za svaki dur i mol. Osim monumentalnosti samih skladbi, po prvi put su na ovaj način upotrijebljeni svi muzički tonaliteti, a djelo je, kako sam naslov kaže, bilo izvodivo isključivo na precizno podešenom instrumentu.

Također u Vejmaru nastaje Orgelbuchlein - mala knjiga skladbi za orgulje, uglavnom tradicionalnih luteranskih himni, koje Bah harmonizira i priređuje na način koristan učenicima. Ovaj nezavršen rad predstavlja dvije važne teme Bahove zbirke: Prvo, njegovu posvetu učenju, i drugo njegovu sklonost luteranskim himnama kao izvor nadahnuća. Bahova posveta učenju je naročito značajna. Rijetki su bili slučajevi u Bahovom životu kada nije imao učenika na obuci, a uvijek je bilo privatnih učenika u njegovoj kući, poput Johana Friedrika Agrikola. I dan danas, učenici skoro svakog instrumenta nailaze na Bahove rane skladbe, a često se sreću s njima kroz cijelu karijeru.

Osjećajući povečavanje političke napetosti u vojvodskom dvoru u Vejmaru, Bah ponovo počinje da traži posao u skladu sa njegovim muzičkim interesima. 1717., preuzma novu službu i prelazi u Kofen gdje, također, vodi dvorsku kapelu princa Leopold od Anhalt-Kofena, koji je i sam bio muzičar. Većina skladbi iz ovog razdoblja su svjetovne (Brandeburški koncerti, svita za čelo, sonate i partiture za violinu, te orkestralne svite), obzirom da je princ bio kalvinist, te se u službama nije koristila muzika u jednakoj mjeri kao u luteranskim crkvama.

Godine 1723. Bah prelazi u Leipzig, gdje biva imenovan kantorom u crkvi sv. Tome i gradskim muzičkim direktorom. Na ovim je službama ostao do kraja života. Posao je zahtijevao da ne samo uči učenike škole sv. Tome pjevanju, nego da i svake sedmice sklada kantatu, koja bi se izvodila nedeljom. Ovdje je napisao neke od najboljih skladbi. Većine kantata iz ovog doba razjašnjavaju nedeljna čitanja biblije za sedmicu tokom koje su bile napisane. Neke kantate su bile napisane na osnovu uobičajnih crkvenih himni, poput Wachet auf! Ruft uns die Stimme and Nun komm, der Heiden Heiland.

Za veće blagdane, kao što su Božić, Veliki petak, ili Uskrs, Bah je pisao naročito nadarene kantate, kao npr. Magnificat za Božić, Muka po Mateju za Veliki petak itd. Ove su skladbe često zahtijevale sudjeolvanje svih glazbenika u gradu. Opseg i značaj Bahovih sakralnih skladbi donio mu je naslov petog evanđelista u Njemačkoj.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Bah je 1707. godine oženio svoju drugu rodicu, Mariju Barbaru Bah. Imali su 7 djece, od čega je 4 doživjelo odraslu dob. Malo se zna o Mariji Barbari. Umrla je iznenada 7. jula 1720. godine dok je Bah putovao sa princom Leopoldom.

Dok je živio u Kofenu, Bah ženi mladu sopranisticu Anu Magdalenu Vilke. Unatoč starosnoj razlici (Ana je bila mlađa 17. godina), par je imao sretan brak. Ana je podržava Bahovo skladanje dok on pomagaže Ani sa njenim pjevanjem. Imali su 13 djece.

Sva Bahova djeca su bila muzično nadarena. Njegovi sinovi Vilhelm Friedemann Bach, Johann Gotfried Bernhard Bach, Johann Cristoph Friederick Bach, Johan Christian Bach, i Carl Philipp Emanuel Bach, svi postaju istaknuti muzičari. Od njih, Karl Filip Emanuel Bah biva najpoznatiji. Uprkos prepreka koje su stojale na putu ženama koje su htjele imati profesionalne karijere, sve Bahove kćeri su vjerovatno pjevale, i možda čak i svirale, u ansamblima njihovog oca. Jedina udata Bahova kćer je Elizabet Đuliana Frederika, čiji je muž bio Bahov učenik Johan Kristof Altnikol. Većina Bahove muzike koja je sačuvana do danas je sačuvana zahvaljujući njegovoj djeci, koji su sačuvali mnogo toga što je K. F. E. Bah nazvao "stari Bah arhiv" poslje smrti njihovog oca.

Tokom boravka u Leipzigu, Bah održava dobre odnose s profesorima tamošnjeg fakulteta, koji pišu tekstove za kantate i također bivaju kumovi njegovoj djeci. Bah je također bio u kontaktu sa mnogim muzičarima iz cijele Njemačke. Često ga posjećuje Georg Philipp Telemann, koji je bio kum K. F. E. Baha, i vjerovatno su se i često dopisuju.Obzirom da je tokom 1720ih, skladajući kantate, prikupio opsežan repertoar sakralne muzike, Bahu se kasnije pruža mogućnost da se posveti svjetovnoj, vokalnoj, i istrumentalnoj muzici. Mnogi kasniji radovi su bile suradnje sa Leipzigovim collegium musicum, ali neki su bili sve više introspektivna i apstraktna remek dijela koja predstavljaju vrhunac Bahove umjetnosti. Ovi obrazovani radovi počinju sa četiri volumena njegovog Clavier-Ubung ("Klavirska vježba"), skupa klavijaturskih radova napisanih da nadahnu orguljaše i ljubitelje muzike te sadržavaju 6 Partitura za klavir (Vol. I), italijanski končerto, Francusku uvertiru (Vol. II), i Goldberg varijacije (Vol. IV).

Tokom susreta s kraljem Friedrikom II. Pruskim u Potsdamu, kralj zadaje temu koja je Bahu trebala poslužiti kao temelj za šesteroglasnu fugu. Rezultat je bila "Musikallische Opfer" koja sadržava niz fuga i kanona na zadanu "kraljevsku temu". Bah je kasnije skladao i 14 fuga (kontrapunkta) na vlastitu temu. Ove skladbe, poznate kao "Die Kunst der Fuge" - Umjetnost fuge, sadrže neke od najsloženijih fuga ikad napisanih, i općenito se smatraju najznačajnijim kontrapunktalnim djelom ikada napisanim. U kasnijem životu i nakon njegove smrti, Bahov ugled kao skladitelja opada: smatralo se je da su njegova djela staromodna u usporedbi sa nadolazećim klasičnim stilom. Međutim, nije bio zaboravljen. Bah je bio pamćen kao svirač i učitelj, i kao otac njegove djece (Naročito K. F. E. Baha). U ovom periodu, njegove najcijenjene skladbe su njegova djela za klavir. Mnogi su još uvijek bili svjesni njegove vještine s klavijaturom, posebno Mocart i Betoven. Predanje glasi da je Mozart, u posjeti Tomasschule u Leipzigu nakon slušanja Bahovog djela izjavio "Napokon, nešto iz čega se može učiti!". Betoven je također bio ljubitelj Bahove muzike i rekao je da je Bah "Izvorni otac harmonije".

Preporod Bahovog ugleda u javnosti djelom biva ponukan Johan Nikolaus Forkelovim životpisom iz 1802. godine. Gete je upoznao Bahova dijela relativno kasno u životu, slušajući nekoliko predstava klavijaturnih i zborskih dijela 1814. i 1815. godine. U pismu iz 1827. godine Gete je poredio slušanje Bahove muzike slušanju "vječne harmonije u razgovoru sa sobom". Ipak, Feliks Mendelssohn je uradio najviše na obnovi Bahovog ugleda sa preformansom " Muke po Mateju " 1829. godine u Berlinu. Mendelsohnovo potpomaganje Baha i rast skladiteljeve reputacije su nastavljeni u narednim godinama. Bach Gesellschaft (Bah udruženje) se osniva 1850. godine za promicanje Bahovih djela i u sljedećih pola stoljeća udruženje objaviljuje sveobuhvatno izdanje Bahovih skladbi.

Nakon toga Bahova reputacija ostaje vrlo pozitivna. Tokom 20. stoljeća proces priznanja muzičke, i pedagoške, vrijednosti nekih Bahovih dijela je nastavljen. Bahov doprinos muzici, ili kako je njegov učenik Lorenz Kristof Mizler rekao "muzička znanost", često se poredi s genijima poput Vilijama Šekspira u književnosti i Isaka Njutna u fizici.

Uočljivo je značenje Bahovih skladbi u početnom obrazovanju muzičara, osobito danas, i uistinu Bah kao fizikalnija varijanta duhovnosti, ima bolji pristup mladim muzičarima, nego što bi taj efekat učinile čak mnogo duhovnije skladbe poput djela Marc-Antoine Charpentier, ali I Claudio Monteverdi –a. Šarpantje je spor, umjeren, dovoljan, milostiv, produhovan, vječan, dok Bah ima odlike fizikalnosti, omnipotencije, pravde, Božje svemoći. Muzika Bahovog suvremenika Georg Friedrich Händela – je muzika sretnog raspoloženja, za proslave I veselje.Bah i Georg Friedrich Händel, koji su rođeni u istoj 1685-oj godini, nikada se nisu sreli, a Bah je izjavio, da je Hendl jedina osoba koju bi pre smrti htio vidjeti, I da je Hendl jedina osoba koja bi On htio biti – kad ne bi bio BAH


[You must be registered and logged in to see this image.]


BWV sustav
* Lista kompozicija Johann Sebastian Bacha

Johan Sebastijan Bahova djela su indeksirani BWV brojevima. BWV je skračenica za Bach Werke Verzeichnis. Katalog, objavljen 1950. godine, je sastavio Volfgang Šmajder i BWV sustav se ponekad zove Šmajderov sustav. Staromodan sustav upotrebljava S umjesto BWV za Šmajder.

Ovaj katalog je organiziran tematski umjesto hronološki:

* BWV 1-222 - Kantate
* BWV 225-248 - Velika zborska djela: Moteti, Mise , Magnifikati, Oratoriji
* BWV 250-524 - Zborska djela i svjetovne pjesme : Korali ,Arije, Pjesme
* BWV 525-748 - Djela za orgulje
* BWV 772-994 - Djela za klavir i čembalo
* BWV 995-1000 - Djela za lutnju
* BWV 1001-1040 - Kamerna muzika
* BWV 1040-1071 - Orkestralna muzika - Koncerti, Uvertire , Simfonije
* BWV 1072-1126 - Kanoni i fuge

Tokom sastavljanja sustava, Šmajder je upotrebljavao Bach Gesellschaft Ausgabe, sveobuhvatno izdanje skladiteljovih djela napravljeno između 1850. i 1905. godine.
Audiotorijum


* BWV147 Jesus bleibet meine Freude - coral – midi
* BWV156 Stojim jednom nogom u grobu - Simfonia – midi
* BWV538 Toccata in D minor ‘’Dorian’’ – midi
* BWV561 Fantasie und Fugue – midi
* BWV565 Toccata und Fugue in D minor – midi
* BWV582 Passacaglia und Fugue – midi
* BWV590 Pastorala – midi
* BWV639 Ich ruf zu dir Herr Jesu Christ – midi
* BWV641 Wenn wir in hochsten Noten sein – midi
* BWV659 Nun komm der Heiden Heiland – midi
* BWV833 Prelude und Partita – midi
* BWV851 Prelude und Fugue – midi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:44

[You must be registered and logged in to see this image.]
Isaac Newton



Isaac Newton bio je engleski fizičar, matematičar i astronom. Rodio je se 4. siječnja 1643. godine u mjestu Woolsthorpe. Zanimljivo je da je Newton skoro umro na porodu. Njegova se majka uskoro preudala stoga je o malom Isaacu skrbila baka. Srednju školu završio je u gradiću Grenthem, Iz srednje škole nosi i uspomenu da svoja prva dva fizička okršaja. U prvom je Newton dobio batine od nekog nasilnika, ali je zato u drugoj brobi Newton nasilnika „stručno“ pretukao i natrljao mu nos o crkveni zid. Zahvaljujući to me, jednako kao i svome znanju, ubrzo je postao „glavna faca“ u školi. Iz tih godina potječe i njegova prva ljubav, prema gospođici Story, pastorki ljekarnika kod kojega je stanovao.

Po završetku škole, po preporuci svoga ujaka upisuje se na Cambridge kao najsiromašnij student. Sveučilište je rangiralo svoje studente. Newton je u samom početku bio posljednji na rang listi, ali se s vremenom talentom i znanjen izdvojio i nametnuo. Nakon završetka studija odmah je dobio mjesto profesora na istom fakultetu na kojem je studirao.

U periodu od 1664. do 1666. Londonom je harala kuga pa se Newton mogao na miru udubiti u svoje zamisli vezane za mehaniku i dinamiku i tako postaviti temelje svom životnom djelu. Tih je godina radio tako intezivno da se skoro razbolio. Nakon što je kuga minula Newton se vratio u Cambridge gdje je 1669. na mjestu profesora matematike naslijedio svog učitelja Isaaca Barrowa. U Kraljevsku akademiju primljen je na osnovu refraktorskog teleskopa kojim je promatrao Jupiterove satelite. Teleskop je izradio potpuno sam pokazavši tako savršeno poznavanje složenih tehnoloških postupaka od kojih je najteže bilo brušenje stalka.

Newton je žudio otkriti ono što se zove materia prima (prvobitna materija), kako bi na taj način imao „sve“. Nije se zadovoljavao samo objašnjavanjem ustrojstva svijeta jer je priznavao vrhovnog tvorca na svoj protestantski način. Od prvog dana stvaranja žudio je za samim stvaranjem, za mijenjanjem kako bi mogao reći da je otkrio sve. „Hypotheses non fingo“ („Ne izmišljaj hipoteze“) bijaše njegova čuvena deviza koji nije napuštao do kraja života. Za sve je tražio logična objašnjenja u eksperimentu. Newtonova tajanstvenost, šutnja i strpljiv rad mogli su imati i kobne posljedice po njegov život kada se 1690. zapalio njegov radni kabinet, odnosno rukopisi na njegovom radnom stolu. U tom besmislenom požaru koji je čini se izazvala mačka oborivši svijeću izgorili su Newtonovi radovi vezani uz kemiju i knjiga o prelamanju svjetlosti. U tim rukopisima nalazili su se i ogledi kojima se Newton bavio 20 godina, ogroman materijal kakav nije bilo moguće više prikupiti, pa je razumljiv njegov očaj nad prizorom uništenog truda. Tri godine bio je na opasnom putu ludila s trenucima potpune neuračunljivosti ali se ipak izvukao iz takvog stanja.

Newton je poznat po tome što je na zaključak o sili gravitacije došao tako što je vidio jabuku kako pada sa stabla. Po Newtonu se zove mjerna jedinica za silu njutn (N). Postoje tri Newtonova zakona:

1. Zakon inercije

2. Zakon dinamike

3. Zakon akcije i reakcije

Otkrio je i takozvani infinitezimalni račun. Infinitezimalni račun je račun s beskonačno malim veličinama (obuvaća diferencijalni i integralni račun). Bio je čovjek duha, zaboravaljo je na hranu i san kada je radio. Probudivši se dugo je sjedio u noćnoj košulji na ivici kreveta i razmišljao. Smatrao je kako nakon sna mozak najbolje radi, oslobođen zagađenja. Newton je mnogo godina bio i zastupnik u britanskom parlamentu gdje je uporno šutio osim u nekoliko iznimnih slučajeva kada je digao svoj glas u korist autonomnosti znanosti i Cambridgea. Njegova slava bila je tolika da se preko njegovih riječi nije moglo lako preći. Njegovo grandiozno djelo Matematički principi prirodne filozofije (Philosophiae nautralis principa mathematica) izmijenilo je pogled na svijet, a mnogi znanstvenici citirali su ga kao Bibliju. Počasti koje su mu iskazivane nije doživio nijedan Englez prije njega. Proživio je 84 godine, uglavnom u dobrom zdravlju. Izgubio je samo jedan zub, a od napornog gledanja u Mjesec oslabio mu je vid. Preminuo je 31. ožujka 1727. u Londonu. Iza Newtona ostale su brojne, još poptuno neistražene, bilježnice s tisućama kemijskih recepata.


Otkrića i izumi


•Izumio: refraktorski teleskop
•Njegova vlastita izreka: “Ne izmišljaj hipoteze”
•Zakoni: 1. Zakon inercije
2. Zakon dinamike
3. Zakon akcije i reakcije
•Otkrića: Infinitezimalni račun


Priznanja i nagrade
• Primljen u Kraljevsku akademiju
•Zastupnik u britanskom parlamentu
•Počasti iskazivane njemu za života, nije doživio niti jedan Englez prije njega








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:49

[You must be registered and logged in to see this image.]
Albert Einstein‎


Albert Einstein, fizički teoretičar, rođen je 1879. u Ulm, Wurelembergu u Njemačkoj, ali već iduće godine obitelj mu se preselila u Muenchen gdje su njegov otac Hermann i stric Jakob osnovali malu električarsku radionicu. 1894. godine očev posao je propao i obitelj se preselila u Milano. Njegova obitelj željela je da Albert završi školu u Muenchenu, međutim njemu se nije sviđala tamošnja čvrsta stega i on je napustio gimnaziju i pridružio se obitelji u Milanu. Kasnije je završio školovanje u Zurichu i 1900.godine diplomirao na uglednoj Tehničkoj. Dvije godine nakon diplomiranja konačno se zaposlio kao pripravnik u Švicarskom patentnom zavodu u Bernu i dok je radio tamo objavio je, 1905. godine, tri rada koja su ga učinila jednim od najvećih svjetskih znanstvenika i zadužila cjelokupnu znanost. U svojem djelu objasnio je Brownovo kretanje i fotoelektrični efekt, a doprinio je i teoriji atomskog spektra, te formulirao opću i specijalnu teoriju relativnosti.

Einstein je svojim teorijama relativnosti zbacio dvije apsolutne istine devetnaestoga stoljeća: apsolutno mirovanje i apsolutno vrijeme. Pojednostavljeno rečeno, on je rekao da zakoni fizike trebaju izgledati isto svim promatračima u slobodnom gibanju. Znači, svaki promatrač ima svoje vlastitio vrijeme i njihova vremena se poklapaju jedino ako su oni u stanju mirovanja jedan u odnosu na drugoga. Izveden je zanimljiv pokus koji je potvrdio Einsteinovu teoriju o vlastitom vremenu. U dva zrakoplova postavljene su vrlo točne ure i jedan zrakoplov letio je na istok, a drugi na zapad. Kasnijim pogledom na ure utvrđeno je da postoji mala razlika između vremena koja su one pokazivale. Dakle, ako želite živjeti duže, trebate letjeti na istok. Druga značajna posljedica teorije relativnosti je definiranje odnosa između mase i energije. Budući da je, prema Einsteinu, brzina svjetlosti jednaka za sve promatrače, ništa se ne može gibati brže od svjetlosti. Zašto? Povećavajući energiju da nešto ubrzamo, masa također raste, što otežava daljnje ubrzavanje. Kada bi željeli ubrzati neku česticu do brzine svjetlosti trebali bi beskonačnu količinu energije. To nas dovodi do najpoznatije Einsteinove relacije E=mc2, vjerojatno jedine fizikalne jednadžbe koju možemo pronaći i na uličnim grafitima. Teorija relativnosti također je pridonijela razvitku nuklearnih istraživanja i na nagovor skupine znanstvenika, 1939. godine Einstein pridodaje svoj potpis na pismo upućeno predsjedniku Rooseveltu u kojem se tražilo da SAD započne projekt nuklearnih istraživanja. Iz toga je nastao glasoviti projekt Manhattan, tj. projekt izrade atomske bombe. Mnogi su optuživali Einsteina zbog kasnijih posljedica nastalih upotrebom atomskih bombi, jer je on otkrio vezu između mase i energije, međutim Einstein nije sudjelovao u projektu Manhattan i ovakva upotreba njegovih otkrića ga je užasnula.

Nakon 1905. godine Einsteinu je rastao znanstveni ugled i 1909. godine ponuđeno mu je mjesto

na Sveučilištu u Zurichu. Dvije godine kasnije prešao je na Njemačko sveučilište u Pragu, ali se vratio u Zurich, i to na ETH. Unatoč već rasprostranjenom antisemitizmu, Einstein je bio akademska zvijezda i dobivao je ponude iz Beča i Utrechta, ali je konačno prihvatio položaj istraživača na Pruskoj akademiji znanosti u Berlinu, jer tamo nije trebao držati predavanja. U travnju 1914. preselio se u Berlin zajedno sa suprugom i dva sina. Brak mu je već neko vrijeme bio u krizi i uskoro je uslijedio razvod između njega i njegove prve žene. Einstein se kasnije, nakon rata, ponovno oženio, i to svojom rođakinjom Elsom koj je živjela u Berlinu. Prva teorija relativnosti koju je razvio Einstein imala je neke probleme, od kojih je najveći taj da se nije slagala sa Newtonovim zakonom gravitacije. Einstein je uskoro zaključio da je glavni problem taj, što se geometrija prostorvremena smatrala ravnom, a zapravo je zakrivljena. Masa i energija, dakle, zakrivljuju prostorvrijeme. Ta teorija je potvrđena u zapadnoj Africi, kada je skupina britanskih istraživača zabilježila, teroijom predviđeno, savijanje svjetlosti jedne zvijezde koja se nalazila blizu Sunca za vrijeme pomrčine. Ova nova teorija koja je uključivala gravitaciju i zakrivljeno prostorvrijeme nazvana je općom teorijom relativnosti, a stara teorija nastala ranije, nazvana je specijalnom teorijom relativnosti.

Unatoč svoj genijalnosti Einsteinovih novih teorija, one su se smatrale prekontroverznima, pa Einstein za njih nije dobio Nobelovu nagradu. 1921. godine Einstein je dobio Nobelovu nagradu za otkriće fotoelektričnog efekta. Fotoelektrični efekt je pojava koja se događa kod nekih metala koje kad osvijetlimo oslobađaju elektrone. Ova pojava temeljna je za konstrukciju suvremenih svjetlosnih detektora i televizijskih kamera. Zanimljiva činjenica vezana za Einsteina kao znanstvenika je, također, da on nikada u potpunosti nije prihvatio kvantnu mehaniku koju su zagovarali Heisenberg, Dirac i Schroedinger, jer nije mogao prihvatiti element slučajnosti koji je ta teorija obuhvaćala. Što je mislio o tome, najbolje govori njegova poznata izreka 'Bog se ne kocka.'. Zakoni kvantne mehanike temelj su suvremenog razvoja kemije, molekularne biologije i elektronike. U prosincu 1932. godine, svjestan skorog dolaska nacista na vlast, Einstein napušta Njemačku i zadnjih dvadesetak godina života provodi u Institutu za napredne studije u Princetonu, New Jersey. U Njemačkoj su nacisti pokrenuli kampanju protiv njemačkih znanstvenika židovskog podrijetla u kojoj su Einstein i relativnost bili glavne mete. Kada je Einstein doznao za objavljivanje knjige pod naslovom Stotinu autora protiv Einsteina, izjavio je: 'Zašto stotinu? Da nisam u pravu, i jedan bi bio dovoljan.' Vjerojatno iz tog razloga nacisti nikada nisu uspjeli napraviti nuklearnu bombu. Nakon Drugog svjetskog rata, Einstein se zalagao kod saveznika da se osnuje svjetska vlada koja bi imala nadzor nad nuklearnim oružjem. 1948 godine Einsteinu je ponuđen položaj predsjednika novoosnovane države Izrael, ali on je ponudu odbio, rekavši jednom prigodom 'Politika je za trenutak, dok je jedna jednadžba za vječnost.' . I u tome je imao pravo, jer većini ljudi Einstein je i dalje najpoznatiji po glasovitoj jednadžbi E=mc2.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Otkrića i izumi


[You must be registered and logged in to see this image.]
Specijalna relativnost


[You must be registered and logged in to see this image.]
Brownovo gibanje


•Formulirao teoriju generalne i specijalne relativnosti
•Objasnio Brownovo kretanje; pojava nasumičnog kretanja vrlo malih čestica u fluidu
•Dao doprinos u stvaranju teorije atomskog spektra; brzina svjetlosti je maksimalna brzina
•Stvorio i objasnio formulu E=mc2 ; energija= masa x brzina svjetlosti2


[You must be registered and logged in to see this image.]


Priznanja i nagrade

•Nobelova nagrada za fiziku, 1921.
•Ponuđen položaj predsjednika u državi Izrael, 1948.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:50

Fric Pregl (1869-1930) Nobelova nagrada za hemiju


Jedan od glavnih predstavnika austrijske hemije, Fric Pregl, rođen je u Lajbahu (danas Ljubljana) 1869. g. Pošto je završio lokalnu gimnaziju, studirao je medicinu na Univerzitetu u Gracu i diplomirao 1894. Nakon nekoliko semestara provedenih u Nemačkoj, Pregl je 1910. g. bio pozvan od strane Univerziteta u Insbruku da bude redovni profesor i načelnik Instituta za medicinsku hemiju. Kasnije se vratio na mesto direktora Medicinsko-hemijskog instituta u Gracu, gde je ostao do svoje smrti.U početku, Preglov naučni rad se uglavnom fokusirao na fiziološku hemiju i produkte metabolizma u ljudskom telu. Kasnije se okrenuo proučavanju sastava hemijskih jedinjenja, posebno istraživanju žučnih kiselina. Njegovi eksperimenti i zapažanja su mu omogućili da proučava hemikalije koristeći izuzetno male uzorke supstance, drugim rečima, da stvori metode kvantitativne organske mikroanalize.


[You must be registered and logged in to see this image.]
3D prikaz mitohondrija, davalaca energije u eukariotskoj ćeliji


Preglove napredne mikrometode, razvijene iz Libigove organske analize, u velikoj meri su pomogle i ubrzale razjašnjavanje hemijske strukture mnogih biološki aktivnih supstanci prirodnog porekla, kao što su hormoni, enzimi i vitamini.
Njegov rad je značajno doprineo razvoju metaboličkih, hormonskih i enzimskih istraživanja i analiza. Pregl je dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1923. g. za svoj pronalazak metoda mikroanaliziranja organskih supstanci.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Struktura enzima za razgradnju insulina kod ljudi (IDE) u kompleksu sa beta-amiloidom








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:50

Kazimir Funk (1884-1967) Biohemičar



Rođen u Varšavi, u Poljskoj, Kazimir Funk je studirao u Berlinu i Švajcarskoj, gde je konačno doktorirao organsku hemiju na Univerzitetu u Bernu. Posle doktorata radio je prvo u Pasterovom institutu u Parizu (1904) u saradnji sa Emilom Fišerom (1906), a kasnije je vršio eksperimente u Listerovom institutu u Londonu (1910).
Privremeno se nastanjivao u nekoliko država širom sveta: nakratko je boravio u SAD, zatim se vratio u svoju rodnu Poljsku, ali ju je smatrao previše nestabilnom u političkom smislu, pa se 1927. g. preselio u Pariz, gde je osnovao sopstvenu istraživačku instituciju, Kuću biohemije. Po izbijanju Drugog svetskog rata trajno se preselio u Ameriku.
Posvetio je svoj rad proučavanju i izolovanju dotada nepoznate supstance nađene u smeđem pirinču. Naposletku je uspeo da izoluje supstancu 1912. g, i zbog toga što je supstanca sadržala amino grupu, nazvao je vitamin. Ona je kasnije postala poznata kao vitamin B1 (tiamin).
Funk je izneo pretpostavku da se i druge bolesti mogu lečiti vitaminima. Od 1915. g. počeo je da radi za nekoliko američkih farmaceutskih firmi i fokusirao se na vitaminske proizvode. Godine 1923. u Varšavi, Funk je sproveo istraživanje o hormonima, a 1928. g. u Parizu usmerio je svoju pažnju na polne hormone. Godine 1936. utvrdio je molekularnu strukturu tiamina i prvi je izolovao nikotinsku kiselinu (vitamin B3). Funk je takodje vršio istraživanja o dijabetesu, čiru i biohemiji raka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:53

EMA GOLDMAN ,najopasnija zena Amerike


Kratka biografija legendarne anarhistice Emme Goldman, jedne od „najopasnijih žena u Americi“ prema J. Edgar Hooveru.
Emma Goldman rođena je 1869. u židovskoj četvrti Kaunasa (današnja Litva) gdje je njena obitelj vodila malu gostionicu. U dobi od 13 godina, u vrijeme političke represije i pogroma, seli s obitelji u St. Petersburg. Zbog teške ekonomske situacije, Emma je nakon šest mjeseci u St. Petersburgu morala napustiti školu i započeti s radom u tvornici. Tamo je nabavila primjerak romana Nikolaja Černiševskog „Što da se radi?“ u kojem junakinja Vera postaje nihilistica i živi u svijetu jednakosti među spolovima i zadružnog rada. Knjiga je pružila ranu skicu njenog kasnijeg viđenja anarhizma i ojačala njenu odlučnost da živi svoj svoj život na svoj način. U petnaestoj godini otac je pokušava udati, ali ona to odbija. Napokon, njena se obitelj složila da bi to buntovno dijete trebalo otići u Ameriku sa svojom polusestrom kako bi se pridružile njihovoj sestri u Rochesteru. Emma Goldman je ubrzo shvatila da za židovskog imigranta Amerika nije zemlja prilika koja im je bila obećana. Ona je za nju značila sirotinjske četvrti i tvornice s lošim radnim uvjetima gdje je za život zarađivala kao krojačica.

Ono što je Emmu Goldman isprva privuklo anarhizmu, bilo je prosvjedovanje nakon tragedije na Haymarketskome trgu 1886. godine u Chicagu. Tijekom okupljanja radnika radi osmosatnog radnog dana, na grupu policajaca bačena je bomba, zbog čega je četvero anarhista osuđeno i vješano. Osuda se temeljila na najpovršnijim dokazima, a sam je sudac na suđenju izjavio: „Vi ste na suđenju, ne zato što ste skrivili eksploziju na Haymarketu, nego zato što ste anarhisti.“ Emma Goldman je intenzivno pratila taj događaj i on je navodi na postajanje revolucionarkom.

U dobi od 18 godina Emma je već bila udana za ruskog imigranta Jacoba Kershnera, ali brak nije potrajao. Nakon razvoda se preselila u New York gdje se sprijateljila s Johannom Mostom, urednikom jednog njemačkog anarhističkog lista. On je odlučuje uzeti pod svoje okrilje i uskoro je šalje na govorničku turneju. Most je savjetovao Emmu da pogrdno proglasi akcije za osmosatni radni dan nedostatnima jer je smatrao da treba tražiti potpuno zbacivanje kapitalizma; kampanje za osmosatno radno vrijeme bile su tek diverzija. Goldman je vjerno prenosila njegovu poruku na svojim javnim skupovima. No, u Buffalu je jedan stariji radnik izazva pitanjem što bi ljudi njegove dobi trebali raditi, jer nije bilo vjerojatno da će oni vidjeti uništenje kapitalističkog sistema. Jesu li se i oni trebali odreći ta dva sata slobodna od omraženog rada? Nakon ovog susreta, Goldman je shvatila da posebni napori za poboljšanja poput viših nadnica i kraćih radnih sati uopće nisu diverzija, već dio revolucionarne promjene društva.

Goldman se počela udaljavati od Mosta i zainteresirala se za suparnički njemački anarhistički list „Die Autonomie“ u kojem je upoznala radove Petra Kropotkina. Pokušala je uravnotežiti ljudsku sklonost prema društvenosti i uzajamnoj pomoći koju je isticao Kropotkin s vlastitim uvjerenjem u Slobodu pojedinca. Ovo je uvjerenje o osobnoj slobodi istaknuto u epizodi kad je Emmu za vrijeme plesa mladi revolucionar odveo u stranu i rekao joj da jednom agitatoru ne pristoji da pleše, barem ne tako raskalašeno. O tome je kasnije napisala: „Insistirala sam na tome da naš cilj nije mogao od mene očekivati da se ponašam poput redovnice i da se pokret ne bi trebao pretvoriti samostan. Ako je on to značio, nisam ga htjela. Želim pravo na slobodu, pravo na samoizražavanje, svačije pravo na lijepe, sjajne stvari."

U ranim je danima Goldman podržavala ideju propagande djelom. Godine 1892. je zajedno sa svojim povremenim ljubavnikom Alexanderom Berkmanom isplanirala ubojstvo Henry Clay Fincha koji je uz pomoć naoružanih čuvara suzbijao štrajk u tvornici Homestead (Pennsylvania). Vjerovali su da će se ubojstvom tiranina, predstavnika okrutnog sistema, podignuti svijest ljudi, no to se nije dogodilo. Berkman je uspio tek ozlijediti Fincha i osuđen je na 22 godine zatvora. Goldman je pokušala objasniti i opravdati pokušaj ubojstva, insistirajući na tome da se istinski moral zanima za motive, a ne posljedice.

Obrana Berkmana obilježava je i vlasti su redovito remetile njena predavanja. Godine 1893. uhićena je jer je navodno nagovarala nezaposlene da uzmu kruh „silom" i kažnjena je godinom dana u kaznionici Blackwell's Island. Drugi je put zatvorena zbog distribuiranja literature o kontracepciji, ali njena je najduža kazna bila posljedica sudjelovanja u organizaciji Lige protiv novačenja te organiziranje okupljanja protiv sudjelovanja SAD-a u Prvom svjetskom ratu. Goldman i Berkman uhićeni su 1917. zbog kovanja zavjere o spriječavanju novačenja i kažnjeni su dvjema godinama zatvora. Kasnije im je oduzeto državljanstvo i deportirani su u Rusiju s ostalim nepoželjim „crvenima".

Zahvaljujući deportaciji, Goldman je iz prve ruke mogla svjedočiti revoluciji u Rusiji i bila je spremna zakopati sjekiru sukoba nastalih u Prvoj internacionali i podržati boljševike. No, 1919. godine Goldman i Berkman putovali su zemljom i zgrozili se povećanjem birokracije, političkim progonima i prisilnim radom koje su susreli. Prijelomna je točka došla 1921. kada su kronstadtski mornari i vojnici digli pobunu protiv boljševika i udružili se s radnicima u štrajku; Trocki i Crvena armija slomili su ih u napadu. Napuštajući Rusiju u prosincu 1921., Goldman je zapisala svoja otrkića o Rusiji u dvama djelima - „My Disillusionment in Russia" i „My Further Disillusionment in Russia". Objašnjava da se „nikada prije u povijesti nisu autoritet, vlada i država pokazali toliko svojstveno nepokretnima, reakcionarnima i čak kontrarevolucionarnima."

Vrijeme koje je provela u Rusiji navodi je na ponovno promišljanje svojeg prijašnjeg uvjerenja da cilj opravdava sredstvo. Goldman je prihvatila da je nasilje nužno zlo u procesu društvene transformacije. Ipak, njeno iskustvo iz Rusije, vodi je uviđanju da nije svako nasilje isto. Napisala je: „Znam da je u prošlosti svaka velika politička i društvena promjena zahtijevala nasilje... No, jedna je stvar koristiti nasilje u borbi kao način obrane. Potpuno je druga stvar učiniti od terorizma princip, institucionalizirati ga da bi mu se pripisalo ključno mjesto u društvenoj borbi. Takav terorizam stvara kontrarevoluciju te i sam postaje kontrarevolucionaran."

Ti pogledi nisu bili popularni među radikalima jer je većina još htjela vjerovati da je revolucija bila uspjeh. Kada se Goldman 1921. preselila u Veliku Britaniju, bila je praktički sama među ljevičarima u osudi boljševika i njezina su predavanja bila slabo posjećena. Čuvši da bi mogla biti deportirana 1925., jedan joj je velški rudar ponudio ženidbu da bi mogla dobiti britansko državljanstvo. S britanskom je putovnicom mogla putovati u Francusku i Kanadu. 1934. godine bilo joj je čak dopušteno održati predavačku turneju u SAD-u.

Godine 1936. Berkman je počinio samoubojstvo, nekoliko mjeseci prije početka Španjolskog rata. Sa 67 godina, Goldman je otputovala u Španjolsku da bi se pridružila borbi. Okupljenoj slobodarskoj mladeži rekla je: „Vaša Revolucija zauvijek će uništiti dojam da anarhizam predstavlja kaos." Nije se složila sa sudjelovanjem CNT-FAI u koalicijskoj vladi 1937. i ustupcima koje su činili sve jačim komunistima radi ratnih napora. Ipak, nije osuđivala anarhiste koji su se pridružili vladi i prihvatili militarizaciju jer je osjećala da je tada jedina alternativa bila komunistička diktatura.

Goldman je umrla 1940. godine i pokopana je u Chicagu nedaleko od Haymarketških mučenika čija je sudbina promijenila tijek njenog života. Emma Goldman ostavila je za sobom mnoge doprinose anarhističkoj misli, a posebno je zapamćena zbog uključenja seksualne politike u anarhizam. Goldman se borila i išla u zatvor zbog zalaganja za pravo žena da koriste kontracepciju. Tvrdila je da političko rješenje nije dovoljno da se riješimo nejednakih i represivnih odnosa među spolovima. Bile su potrebne ogromne promjene u društvenim vrijednostima i, što je najvažnije, u samim ženama. Tvrdila je da žene to mogu; prvo, dokazivajući se kao osobe, a ne kao seksualna roba. Drugo, uskraćujući drugima pravo na svoje tijelo; odbijajući nositi dijete ako ga ona ne želi; odbijajući biti sluškinjom Bogu, državi, društvu, obitelji, mužu i ostalima; čineći svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim, odnosno pokušavajući shvatiti značenje i smisao života u svoj njegovoj složenosti; oslobađajući se straha od javnog mišljenja i javne osude. Samo će anarhistička revolucija, a ne glasovanje, osloboditi ženu, pretvoriti je u silu do sada nepoznatu Svijetu, silu nebeske vatre, stvaranja slobodnih muškaraca i žena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:54

[You must be registered and logged in to see this image.]


Kada Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) kaže da su žene drugi pol – šta pod time misli? Pritom za sebe u 21. godini kaže, moja strast je filozofija, u 23. godini napiše nesumnjivo je da sam žena, u 26. moj život je moj projekt. U poslednjem intervjuu pre smrti nam kaže da nikada nije bila diskriminisana kao žena, a u međuvremenu napše "Drugi pol" u kome na 800 stranica dokumentuje najokrutnije oblike diskriminacije i ropstva protiv žena.

DRUGI POL, jedan od istorijskih radova feminizma, bio je razlog pokretanja ove velike međunarodne konferencije koja je okupila oko 400 filozofkinja, sociološkinja i drugih feministkinja iz celog sveta na debatu o filozofskim i političkim tezama Simon de Bovoar. Tokom četiri dana paralelnih radionica diskutovano je, na dva jezika, oko 130 radova. Poslednjeg dana, u subotu, oko šest stotina žena napunile su, istorijski, Veliki amfiteatar Sorbone. Kroz ogromne hodnike i stepeništa prolazile su studentkinje, strankinje i starije Parižanke koje su došle da se zajedno sete Simoninih dana. Pred nama su bile aktivistkinje iz istorije feminizma u Francuskoj. Završnu sesiju otvorila je Silvi le Bon de Bovoar, filozofkinja, koju je Simon de Bovoar usvojila dok je Silvi bila na studijama. Usvojena ćerka Silvie le Bon de Bovoar uzbuđeno je pričala kako je sedela na balkonu tog istog amfiteatra kada su pedeset šeste de Bovoar i Sartr održali tribinu nakon puta po Kini. I kako je tada videla prvu filozofkinju Pariza.

Drugog dana skupa održan je najuzbudljiviji panel. Saradnice Simon de Bovoar, i inicijatorke ovog skupa, koje su početkom sedamdesetih formirale prvu akcionu grupu za legalizaciju abortusa, sećale su se zajedničkih akcija. Tako smo saznale da su njih desetak već 1971. pokrenule Kampanju 343: listu poznatih žena iz javnosti koje su se potpisale da su imale (ilegalni) abortus, i da zahtevaju legalizaciju abortusa. Ime Simon de Bovoar je bilo prvo. Od tada počinje faza, kako Simon de Bovoar kaže njenog 'radikalnog feminizma'. Grupa kasnije organizuje seriju akcija za podršku ili pojedinih žena, kao što je Đamila Bopaša iz Alžira koju su silovali i mučili francuski vojnici, ili trudna maloletna devojčica kojoj je bio potreban abortus.... podršku oslobodilačkim pokretima kao što je alžirski otpor francuskoj kolonizacijia, pokret protiv rata u Vijetnamu.... Tako smo saznale da je Simon de Bovoar delila letke, govorila na uličnim demonstracijama, u školama, potpisivala peticije, pisala feminističke tekstove za dnevne novine.... Simon je isto tako osnivačica dva najpoznatija francuska intelektualna časopisa "Moderna vremena" (Les temps moderne) zajedno sa Žan Pol Sartrom, i "Feministička pitanja", (Les questions feministes) zajedno sa Kristin Delfi (Christine Delphy). (Da podsetimo čitateljke da je Kristine Delfi autorka feminističkog eseja "Glavni neprijatelj: ekonomija politike patrijahata", jedna od organizatorki ovog skupa, zapravo i jedna od učesnica međunarodnog feminističkog skupa u Beogradu 1978. "Drug-ca žena".)

Simon de Bovoar je za 78 godina života objavila 5000 stranica dnevnika i pisama i još toliko stranica romana, filozofskih tekstova i eseja. Za ženski pokret i feminističku flozofiju knjiga DRUGI POL je istorijska prekretnica. Objavljena 1949. knjiga prethodi i najavljuje svetski ženski pokret i novi pravac feminizma dvadeset godina kasnije. Osnovna ideja knjige je njen naslov, žene su Druge one koje ne odlučuju, ne određuju, koje su izvan zakona, izvan istorije, u filozofskom smislu nebitne, imanentne. U knjizi ovu Drugost Simon de Bovoar detaljno dokumentuje analizom ženskih uloga majke, supruge, seksualnog objekta iz raznih kultura. U isto vreme, njena druga ključna ideja, ženom se ne rađa nego se postaje, je instrument kojim se ženske uloge objašnjavaju. Dakle, uloge su konstruisane, nisu nam date prirodom, zavise od društvenih, kulturnih, istorijskih uslova. I mogu se menjati. Njena osnovna poruka ženama je: Birajte svoj život. To je upravo i ona sama radila. Tako je, zapravo, Simon de Bovoar postavila temelje feminističkog konstrukcionizma, i početke radikalnog feminizma.

Drugi pol je 1949. godine objavio da su tzv. ženske uloge ponižavajuće za žene. Simon de Bovoar je u to duboko verovala, teorijski i lično. Svesno je odbila dom, kujnu, decu. Ona je od svoje rane mladosti živela u malim sobama ili hotelima, hranila se u kafeima, učila u kafeima i bibliotekama. Sa svojim partnerima nije zajedno živela. Tako je izbegla svaku poistovećenost sa privatnim prostorom kao metaforom za žensko. Tek je 1955. ušla u stan u kome je živela do kraja života. Knjiga Drugi pol je došla dok još uvek nije bilo ženskog pokreta da je odbrani. Reći da je materinstvo konstrukcija koja ponižava žene, bio je iskaz koji još uvek nisu mogle da prihvate ni žene a pogotovu muškarci 1949. Alber Kami, francuski pisac i njen pijatelj je knjigu odbacio i rekao, "To je sramota za francuskog muškarca!". Simonin životni partner i prijatelj Žan Pol Sartr je knjigu podržao, što je u tom trenutku bilo važno. Francuske komunistkinje su bile u dilemi, neke su je optuživale, neke su ćutale.

Analize konteksta nastajanja ove knjige su između ostalog pokazale u kakvoj samoći feminističkih ideja je Simon de Bovoar pisala ovo delo. Prethode joj sufražetkinje, zatim socijalistkinje kao što su Flora Tristan i Mišel Louiz ili prvi zapisi Kristine de Pizan iz srednjeg veka. Tada, posle Drugog svetskog rata ništa feminističkog u filozofiji nije bilo, ni kao naziranje drugačijeg, sem dva prva feministička 'manifesta:' Sopstvena soba Virdžinije Wulf, i Odbrana ženskih prava Meri Volstonkraft. Ne tako mnogo. Ali Simon de Bovoar je koristila muške filozofske, sociološke i antropološke teorije i obrtala ih kroz svoje prizme kako bi razumela društvenu uslovljenost pola.

Na skupu su prikazana dva filma. Jedan je romantična verzija Simoninog života: ljubav prema drugaricama, putovanjima, kafeima, razgovori sa prijateljima. Zatim ljubavna pisma Simon de Bovoar Nelsonu Algrenu, piscu iz Sjedinjenih Država, prijateljstvo sa Žan Pol Sartrom. I neprekidno knjige, Simon čita, Simon piše, Simon razgovara, putuje, radi. Drugi film je dokumentarac, poslednji intervju koji je dala jednoj norveškoj novinarki, dve godine pre smrti.Simon de Bovoar je umrla 14. aprila 1986, naglo, od problema sa jetrom, iste dijagnoze od koje je šest godina pre toga, 15. aprila umro Žan Pol Sart. Sahranjeni su u istom grobu na groblju Monparnas koje je Simon gledala sa svog prozora. Na sharani su bile njene saradnice i feministkinje iz celog sveta, oko 5000 ljudi. Dok se kovčeg spuštao, prijateljice su tiho pevale: pesmu 'za jednu laganu smrt'.

U knjizi pripremljenoj za ovaj jedinstven događaj januara 99, Simonin Pariz, stoji citat iz knjige koju je Simon napisala povodom smrti svoje majke Jedna jako lagana smrt": "Ne umire se zbog rođenja. Ne postoji prirodna smrt: ništa što se događa čoveku nije nikada prirodno jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje." – To je jedna bovoarska misao! rekla bi feministička istoričarka Klodin Montrej, čija majka je 1950. čitala Drugi pol dok je Klodine bila u njenom stomaku.
Konferencija u Parizu, 19-24 januara 1999.


[You must be registered and logged in to see this image.]


JEDNO RAZMISLJANJE


Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra,nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali!
Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.
Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?) Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru....? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?


Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.


Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“


Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)....


Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca (jer zaboga oni su ipak muškarci) a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?


Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!


[You must be registered and logged in to see this image.]


Alice Schwarzer: Simone de Beauvoir buntovnica i utiračica puteva

Intervjui Alice Schwarzer sa Simone de Beauvoir nastali su između početka 1972. i rujna 1982. godine. Tokom godina postali su predmetom rasprava u celom svetu i ključ razumevanja političkih/feminističkih nastojanja u radu i životima obe autorice. Simone de Beauvoir je reprezentativni primerak moderne, aktivne intelektualke. U posleratnim godinama, u državi blagostanja, bila je radikalni filozof egzistencijalizma i razotkrila patrijarhalnu osnovu teorija u biologiji, psihoanalitici, istorijskom materijalizmu; proučavala je rodne uloge i postavila slobodu, pravo na samoodređenje i jednakost kao osnove svih vrednosti. Njena knjiga Drugi pol obavezna je literatura feminističkoj publici 20. veka.Simon de Bovoar (1908-1986), Francuskinja, feministički filozof i književnica, prisna prijateljica Žan-Pol Sartra, stekla je svetsku slavu studijom „Drugi pol“ (1949) u kojoj razmatra ugnjetavanje žena. Ovo prvo uticajno delo feminističke filozofije postavilo je razliku između biološke polne različitosti i društveno nametnutih kategorija roda. De Bovoarova je zastupala prava žena, isticala da nikakav fizički ili biološki razlog nije dovoljan da se status žene objašnjava kao „drugo“, umesto kao „subjekt“, što se čini kada su muškarci u pitanju. Ta drugost, po njenom mišljenju, nastaje zbog jake veze koju žena ima prema svom ugnjetaču, muškarcu. Ona se zalaže za ujedinjenje žena, čime bi se potvrdile kao subjekti. Ističe da su ontološki uslovi isti i za žene i za muškarce, ali ne predlaže način kako da se to ostvari. Značajna dela su joj i „Memoari poslušne kćeri“ (1958), „Veoma slatka smrt“ (1964), „Starost“ (1970) i „Zbogom za Sartra“ (1981).
5 februar 2008

Alice Schwarzer ovom knjigom potvrđuje veliku ulogu Simon de Beauvoir u stvaranju moderne društvene teorije i prakse. Pitanja otvorena ovim razgovorima – identitet, moć, muškarci, deca i politika – su i danas vrlo aktualna.

“Zato sam danas feministkinja”


Autorica eseja “Drugi spol” koji je izišao 1949. godine priključuje se feministkinjama, a tek 1972. objašnjava zašto.



Alice Schwarzer: Vaša analiza položaja žene još uvijek je najradikalnija. Od objavljivanja Vaše knjige Drugi spol 1949. nijedan autor nije išao tako daleko kao Vi, a Vi ste i najviše inspirirali nove ženske pokrete. Ipak, tek ste se sad – nakon 23 godine – aktivno angažirali u konkretnoj, ali i kolektivnoj borbi žena za svoja prava. U Parizu ste s Francuskinjama izišli na ulicu i sudjelovali u međunarodnim ženskim demonstracijama. Zašto?



Simone de Beauvoir: Zato što se u posljednjih dvadeset godina položaj žene ustvari nije promijenio. U Francuskoj je došlo do nekih malih promjena u vezi s brakom i rastavom. I kontracepcijska sredstva su nešto raširenija – ali nedovoljno, samo sedam posto Francuskinja uzima kontracepcijske pilule. U svakom slučaju, žene koje rade ograničene su na poslove tajnice ili medicinske sestre, a jako rijetko su šef nekog poduzeća ili liječnik. Najzanimljivije karijere su im nedostupne, a unutar pojedinih zanimanja muškarci su im opet postavili prepreke. Sve me to navelo na razmišljanje. Mislila sam da je nužno da žene koje to stvarno žele uzmu sudbinu u svoje ruke. Tako sam, kad su me žene iz francuskog ženskog pokreta pitale želim li s njima raditi na manifestu za pravo na pobačaj u kojemu bismo same sebe optužile da smo pobacile, pomislila: To je pravi put da privučemo pažnju na najveći skandal koji danas postoji, na zabranu pobačaja! Tako je to počelo. Naravno, za mene je bilo samorazumljivo da ću sudjelovati u prosvjedu i preuzeti slogane s kojima se u potpunosti slažem: pravo na besplatan pobačaj i kontracepcija! Slobodno majčinstvo!
Schwarzer: Govorite o situaciji u Francuskoj. Međutim, posjetili ste i više socijalističkih zemalja. Je li se tamo možda položaj žena promijenio iz temelja?
Beauvoir: Tamo je situacija nešto drugačija. Naime, izbliza sam vidjela situaciju žena u SSSR-u. Skoro sve Ruskinje rade, a ljudi preziru žene koje to ne čine (supruge nekih visokopozicioniranih funkcionara ili drugih važnih ljudi). Sovjetske žene vrlo su ponosne što rade. Imaju vrijedne socijalne i političke odgovornosti i osjećaj za te odgovornosti. Ipak, ako u obzir uzmemo statistiku i pogledamo koliko je žena u Centralnom komitetu i u parlamentu, to jest, koliko žena zaista ima moć – to je vrlo niska brojka u usporedbi s muškarcima. Sa zanimanjima je jednako. Najneugodniji poslovi su ženski poslovi. Skoro svi medicinari u SSSR-u su žene jer je liječenje besplatno, država liječnike loše plaća, a posao je iznimno težak i zamoran. Žene šalju u obrazovanje i medicinu, ali najvažniji poslovi kao što su znanost ili inženjerski poslovi puno su im teže dostupni, a čak i unutar teško izvojevanih poslova na hijerarhijskoj ljestvici su ispod muškaraca – upravo kao i u kapitalističkim zemljama. Kao i svugdje drugdje, i u Rusiji je prisutna sramota protiv koje se bore ženski pokreti: rad u kući, briga za djecu – i u SSSR-u su za sve to isključivo zadužene žene. Iz toga se može zaključiti da jednakost muškaraca i žena nije ostvarena niti u SSSR-u.
Schwarzer: Koji su razlozi za to?
Beauvoir: Najprije to što socijalističke zemlje nisu zaista socijalističke. Naime, nije ostvaren socijalizam koji mijenja ljude – o čemu je sanjao Marx -, nego su se promijenili proizvodni odnosi. Ali mi smo danas sve više svjesni da sama promjena proizvodnih odnosa nije dovoljna da bi se promijenilo društvo, čovjek. Dakle, u socijalističkim zemljama usprkos različitom ekonomskom sistemu muškarcima i ženama ostaju dodijeljene tradicionalne uloge. To je povezano s time što su muškarci u našim društvima usvojili ono što ja zovem kompleks nadmoćnosti, dakle predodžbu o nadmoćnosti. Oni nisu spremni da ga se odreknu. Oni trebaju podložnost žene da bi podigli sebi vrijednost. A same žene su toliko naučene na to da sebe smatraju manje vrijednima, da se vrlo rijetke usude boriti na toj razini.
Schwarzer: Postoji mnogo nesporazuma oko pojma “feminizam”. Kako ga Vi definirate?
Beauvoir: Sjećam se da sam na kraju Drugog spola rekla da sam anti-feministkinja, naime, mislila sam da će se problemi žena sami od sebe riješiti razvojem socijalizma. Feministi su žene – ili čak muškarci -, koje se (možda u vezi s klasnom borbom, ali ipak izvan nje) bore za žene, a da nužno ne povezuju ciljanu promjeru sa cijelim društvom. Danas sam u tom smislu feministkinja. Naime, uvidjela sam da borba na političkoj razini ne vodi tako brzo k cilju. Moramo se, dakle, boriti za konkretan položaj žene prije nego što dođe socijalizam o kojemu sanjamo. Osim toga sam uvidjela da ravnopravnost muškaraca i žena nije nastupila niti u socijalističkim zemljama. Zato sam danas aktivna u pokretu za oslobađanje žena.K tomu dolazi i činjenica– a to je, vjerujem, za mnoge žene jedan od razloga zašto su stvorile ženski pokret -, da čak i u ljevičarskim, pa i revolucionarnim grupama i organizacijama vlada duboka nejednakost između muškaraca i žena. Žene su uvijek radile najniže, najdosadnije i najskromnije poslove, a muškarci su uvijek imali glavnu riječ, pisali su članke, radili sve zanimljive stvari i preuzimali najveću odgovornost. Čak unutar tih grupa koje su u principu tu da oslobode sve – pa i žene i mladež -, čak i tu je žena bila manje vrijedna. Dakle, apsolutno je nužno da žene same uzmu sudbinu u svoje ruke.
Schwarzer: Što mislite o Novom feminizmu općenito? O borbenim maldim ženama koje su radikalnije nego ikad prije?
Beauvoir: Unutar ženskih pokreta postoje razna strujanja– najviše u Americi gdje su najnaprednija. Od Betty Friedan koja je prilično konzervativna, do SCUM koji je za kastraciju svih muškaraca. I u Francuskoj unutar pokreta postoji više orijentacija, a moja je ona koja pokušava povezati emancipaciju žene s klasnom borbom. Naime, ja mislim da je specifična borba žena ipak povezana s onom koju moraju voditi muškarci te zato odbijam potpuno isključivanje muškaraca. Schwarzer: Što onda - s obzirom na trenutni stadij razračunavanja – mislite o isključivanju muškaraca iz kolektivnog rada na ženskim pravima, što se dešava i u većini ženskih pokreta u Francuskoj? Beauvoir: Da, ja sam za to. Za isključivanje sam muškaraca, ali do određene točke. To je stvar stadija, kako ste upravo rekli,. Za to ima više razloga: najprije treba računati s time da se muškarci niti u takvim grupama ne bi mogli odreći muških refleksa, da bi govorili i naređivali. S druge strane, mnoge žene – što god rekle, a često to i same znaju – imaju određen osjećaj manje vrijednosti, sramežljive su. Kad bi muškarci bili prisutni, mnoge se ne bi usudile govoriti tako slobodno kako to čine kada su među sobom. Posebno je važno da žene unutar svojih grupa ne susreću svojeg muža ili partnera, nikoga za koga su jako vezane jer se moraju osloboditi upravo od njega. Trenutno ni mentalitet muškaraca ni žena ne dopušta iskrenu diskusiju u miješanoj grupi.
Schwarzer: Je li isključivanje muškaraca za Vas praktično pitanje jer bi žene bile sputanije itd.? Ili je to i političko pitanje? Naime, muškarac – tako argumentiraju feministkinje – nije stvorio samo sustav u kojem se žene iskorištava i koji ga reprezentira, nego i individualno profitira od ugnjetavanja žene te je zato u prvoj etapi neprijatelj broj 1.
Beauvoir: Da, zasigurno, ali nije to tako jednostavno. Ovdje odgovara ono što je Marx rekao za kapitaliste: I oni su žrtve. Naravno da je preapstraktno govoriti da se treba boriti protiv sistema, kao što sam ja neko vrijeme radila. Kao žena treba se, naravno, boriti protiv muškaraca. Na kraju krajeva, ne možeš nekažnjeno biti sudionik i profiter nekog sistema, čak i ako ga nisi stvorio, čak i ako ga ne stvaraju današnji muškarci. Na primjer, muškarac od trideset godina nije osnovao ovaj patrijarhalni svijet, ali on od njega na neki način profitira, čak i ako spada u one koji ne žele profitirati. On to usprkos tome čini jer je sigurno usvojio mnoge stvari. Prema tome, prvo se treba boriti protiv sistema, i, drugo, prema muškarcima treba biti barem nepovjerljiv ako ne i neprijateljski raspoložen. Žene moraju odjednom napasti i sistem i muškarce.
Kad je muškarac feminist, to nije posve jednako. Ipak treba zadržati jednu dozu nepovjerenja, čuvati se paternalizma. Žene ne žele da im se zajamči sloboda, one je žele same postići. To uopće nije isto.
Schwarzer: Smatrate li politički korektnim to što određeni broj žena ide toliko daleko da preziru muškarce?
Beauvoir: Možda. Možda nije loše da su neke žene potpuno radikalne i posve odbijaju muškarce. Te žene bi mogle za sobom povući one koje bi zbog manjkave osobne motivacije bile spremne na kompromise s muškarcima. To je vrlo moguće.
Schwarzer: U većini ženskih pokreta postoji i homoseksualna frakcija – koja, inače, uopće nije većina, kako se često čuje, nego manjina koja ipak daje važne impulse. Vjerujete li da ženska homoseksualnost – kao najradikalniji oblik isključivanja muškaraca – u trenutnom stadiju može biti političko oružje?
Beauvoir: O tome još nisam razmišljala. Mislim da je principijelno dobro da su neke žene vrlo radikalne. Ali čini mi se da radi složnosti s heteroseksualkama nije baš umjesno kad previše ističu homoseksualnost i gotovo ju propagiraju ili kad im objašnjavaju različite načine kako da se odreknu muškaraca. Ali zaista mislim da je dobro da postoje homoseksualne žene.
Schwarzer: One tvrde da isključuju seksualne veze s muškarcima jer su one u trenutnim okolnostima nužno represivne…
Beauvoir: Je li seksualna veze između muškarca i žene uvijek represivna? Ne bi li se u međuvremenu moglo raditi na tome da se te veze promjene, a ne zabranjuju? Šokiram se kad mi netko kaže da je svaki koitus zlostavljanje. To ne vjerujem, to ne osjećam. Kad netko to tvrdi, u biti opet preuzima muške mitove. To bi značilo da je muški spol mač, oružje. Mislim da bi civilizacija koja bi bila primjerena i muškarcima i ženama trebala pronaći seksualne veze koje nisu represivne.
Schwarzer: U jednom komentaru Drugog spola rekli ste da vas činjenica što ste žena nikad nije osobno doticala, da ste se našli “u poziciji iznimne nepristranosti”. Želite li time reći da žena individualno može umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Kako poslovno, tako i u vezama sa svojim bližnjima?
Beauvoir: Potpuno umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Ne! A zašto i bi? Imam tijelo žene– no jasno je da sam imala puno sreće. Izbjegla sam ropstvo žene koliko je bilo moguće, to jest prije svega majčinstvo i poslove u kući. I poslovno, kao profesorica filozofije u vrijeme kad je mnogo manje žena studiralo nego danas, bila sam privilegirana među ženama. A budući da ih je bilo malo, muškarci su bili spremniji prijateljski priznati ženu koja je nešto postigla. Danas, kada su žene češće uspješne, muškarci se moraju bojati za svoje mjesto. Ali kad netko, kao ja, shvati da žena ne mora nužno biti majka i supruga da bi imala ispunjen i sretan život, onda postoji određeni broj žena koje neće morati trpjeti ropstvo. Naravno, moraju se roditi privilegirane ili imati određene intelektualne sposobnosti.
Schwarzer: Jednom ste rekli: “Najveći uspjeh mog života moja je veza sa Sartreom”…
Beauvoir: Da, da…
Schwarzer: … Ali čitav život Vam je bilo važno da budete neovisni. Vjerujete li – imajući na umu da su danas ravnopravne veze između muškarca i žene vrlo teške – vjerujete li da ste riješili Vaš osobni problem?
Beauvoir: Da, ja sam ga osobno riješila. Posve sigurno. Ali kad se osvrnem oko sebe… Da, ipak ima još nekih koje su utekle ugnjetavanju muškaraca. Većinom su to žene koje su uspješne u svojem poslu, a da možda i nemaju zaista sretnu i uravnoteženu vezu s određenim muškarcem. Ipak, da sama nisam upoznala Sartrea, možda bih i ja imala nekoliko takvih priča u životu. Taj život vjerojatno ne bih smatrala tako sretnim kao ovaj koji sam vodila, ali bi svejedno bio prihvatljiv.
Schwarzer: Polazeći od besplatnog rada u kući koji vrše isključivo žene, neki pokreti danas definiraju žene kao “klasu”, kao klasu izvan već definiranih klasa. Njima je tako patrijarhalno tlačenje glavni, a ne sporedni prigovor. Slažete li se s tom analizom?
Beauvoir: U ovom trenutku smatram da su analize nedostatne. U Drugom spolu sam napisala da su žene “niža kasta”, kastom se naziva skupina iz koje se ne može izići. Iz jedne klase se u principu može prijeći u drugu. Ako si žena, nikad nećeš biti muškarac. Dakle, žene su zaista kasta. A način kako ih se tretira gospodarski, socijalno i politički čini ih “nižom kastom”.
Što povezuje patrijarhalno tlačenje s kapitalističkim? Trenutno nemam odgovor. To je problem na kojemu bih htjela raditi sljedećih godina. Jako me zanima. Smatram da analize koje u patrijarhalnom tlačenju nalaze nešto što odgovara kapitalističkom tlačenju nisu ispravne. Naravno, ženi oduzimaju produkt njezinog rada, ili bolje rečeno: njezin rad ne stvara dodatnu vrijednost. To je, dakle, drugačiji položaj nego onaj radnički, njemu kradu dodatnu vrijednost. No ovo pitanje je ustvari elementarno, cjelokupna taktika žena ovisi o njemu. Posve je ispravno naglašavati odbijanje neplaćenog kućnog rada jer on predstavlja iskorištavanje. Ali ima i žena koje su neovisne i zarađuju za vlastiti život. Njih se iskorištava drugačije nego kućanice…
Schwarzer: …ali one i van kuće rade za manju plaću nego muškarci…
Beauvoir: Da. Plaće nisu jednake. To je točno. Ali iskorištavanje rada u kući i rad za plaću nisu isto. Tom problemu se, na primjer, nisu dovoljno posvetile ni Kate Millet, ni Germaine Greer, ni Firestone…Ali Firestone, koja je manje poznata, u svojoj Dialectic of Sex donosi nešto novo, naime zahtijeva prava za djecu. Ona povezuje oslobođenje žena s oslobođenjem djece. To je ispravno. Žene će biti slobodne tek kad se djeca oslobode od odraslih. Nikad nisam govorila o tome, jer nikad nisam o tome razmišljala.
Schwarzer: Angažirani ste i u klasnoj borbi – a od svibnja 1968. ste i vrlo aktivni. Na primjer, preuzeli ste odgovornost za jedan radikalno ljevičarski časopis. Kakve postoje veze između klasne i spolne borbe?
Beauvoir: Sve što sam mogla zaključiti je da klasna borba u pravom smislu ne emancipira žene. To me navelo da od objavljivanja Drugog spola promijenim mišljenje. Bilo da se radi se o komunistima, trockistima ili maoistima, žena je uvijek podređena muškarcu. Zbog toga sam uvjerena da žene svoje probleme moraju uzeti u svoje ruke. A da bismo našli vezu između iskorištavanja radnika i iskorištavanja žene, potrebna je ozbiljna analiza. Sigurna sam da bi iskorjenjivanje kapitalizma stvorilo bolje uvjete za emancipaciju žene – ali to ne znači da bi ona odmah bila ostvarena. Iskorijeniti kapitalizam ne znači iskorijeniti patrijarhat – dok obitelj ostaje netaknuta. Vjerujem da se moraju promijeniti ne samo vlasnički odnosi, nego i struktura obitelji. Čak i u Kini su ukinuli patrijarhalnu ili bolje rečeno: feudalnu obitelj te tako postigli promjenu u položaju žene. Ali to se dogodilo samo zbog prihvaćanja nuklearne obitelji koja je u biti naslijeđe feudalne obitelji. Zato nisam posve sigurna da su žene u Kini oslobođene. Mislim da treba ukinuti obitelj. U potpunosti se slažem sa ženama, a nekad i s muškarcima koji su pokušali obitelj zamijeniti komunama ili drugim oblicima koje tek treba stvoriti.
Schwarzer: Da li bi se onda moglo reći da nije sigurno da klasna borba oslobađa žene, ali da bi, obrnuto, radikalni feminizam uništio klase?
Beauvoir: Kad se počne uništavati obitelj i odgovarajuće strukture, onda postoji mogućnost da se istovremeno poljuljaju i temelji kapitalizma. Ali ne želim skakati pred rudo, a da prije toga nisam dovoljno razmišljala o tome koliko bi žensko uništenje patrijarhalnog društva imalo utjecaja na sve aspekte kapitalizma i tehnokracije. Feminizam će zaprijetiti sistemu ako bude imao vrlo radikalne zahtjeve i ako ih uspije provesti.
Schwarzer: Nakon izdavanja Drugog spola često su Vam predbacivali da ste zastali u analizi te da niste razvili taktiku za oslobođenje žena.
Beauvoir: To je točno. Priznajem da sam to u knjizi zapostavila. Odustajem od maglovitog povjerenja u budućnost, u revoluciju i socijaliste.
Schwarzer: Kakve mogućnosti vidite što se tiče oslobođenja žena? Individualno i kolektivno?
Beauvoir: Žene prvenstveno moraju raditi izvan kuće. Kao drugo, ako je moguće, ne trebaju se udavati. I ja sam se mogla udati za Sartrea, ali mislim da smo bili pametni što to nismo učinili. Jer kad se osoba vjenča, ljudi ju tretiraju kao vjenčanu, a na kraju se i osoba sama smatra vjenčanom. Kao vjenčana, osoba ima potpuno drugačiji odnos spram društva od nevjenčane osobe. Brak je za ženu opasan. Naravno, mogu postojati razlozi za to: Ako želiš imati djecu, još uvijek je vrlo teško kad roditelji nisu vjenčani, jer djeca onda imaju puno poteškoća u životu. Ali ja mislim da je tako bolje.
Ono što se prije svega računa ako zaista želiš biti neovisna osoba, to je posao. To savjetujem svim ženama koje me pitaju. Posao je nužan preduvjet koji im dopušta da se razvedu ako žele. Tako mogu prehranjivati sebe i djecu, nisu ovisne i mogu ostvariti ono što žele u životu.
Ipak, niti posao nije čudotvorno sredstvo. Ja vrlo dobro znam da četiri marke na sat jedne radnice ili čistačice ne čine osobu neovisnom. Znam da rad danas ne oslobađa, nego čak otuđuje. Zato žene često moraju birati između dva otuđenja: onog kućanice ili onog zaposlenice. Usprkos tome, rad za plaću je prvi preduvjet za neovisnost.
Schwarzer: A već udane žene i majke?
Beauvoir: Postoje žene koje više nemaju šansu. Ako već imaju 35 godina, četvero djece na grbači, udane su i nemaju posao – onda stvarno ne vidim što se tu još može učiniti. Možemo govoriti samo o perspektivnom oslobođenju dolazećih generacija, mladeži i nekih privilegiranih!
Schwarzer: Može li žena koja želi biti emancipirana ostati na individualnoj razini ili mora djelovati kolektivno?
Beauvoir: Mora djelovati kolektivno. Uvijek treba djelovati kolektivno. Ja to dosad nisam činila jer nije postojao organizirani pokret s kojim bih se slagala. Ali Drugi spol je na neki način bio akt koji je nadišao moje vlastito oslobođenje. Jer ja sam vodila život koji sam htjela.
Schwarzer: Kako biste općenito ocijenili razvoj postojećih ženskih pokreta?
Beauvoir: Mislim da će napredovati. Ali neće biti jednostavno. Naime, tu je želja da se dopadnu muškarcima, ta ženskost. To je kod žena vrlo rašireno. U Francuskoj, kao i svugdje, mnoge su žene vrlo konzervativne, vrlo ženstvene…Ipak mislim da će žene uz današnje uvjete rada imati malo više vremena da razmišljaju te da bi i u kapitalizmu mogle nešto postići. Ali što se tiče poslova van kuće, sigurno je da u kapitalističkoj zemlji nikad neće dati posao ženi ako ima nezaposlenih muškaraca. Mislim da bi ženski pokreti mogli djelovati kao studentski, koji su također na početku bili ograničeni, ali su onda skoro sve digli u zrak. Ako se probiju u poslovni svijet, stvarno bi mogle uništiti sistem.
Schwarzer: Imate li, madame, viziju svijeta u kojem će žene biti slobodne?
Beauvoir: Ne vjerujem da trebamo očekivati nešto posebno od ženskosti. Usprkos svemu mi težimo asimilaciji, a ne razvoju specifičnih ženskih kvaliteta. Ne vjerujem će žene, nakon što su dostigle ravnopravnost, razvijati nešto posebno zanimljivo, poetsko, dakle ženske vrijednosti. Činjenica je da su muškarci stvorili univerzalnu kulturu, civilizaciju i vrijednosti. Ali upravo kako proletarijat negira da je buržoazija univerzalna klasa, a da ne odbija sve buržoaske vrijednosti nego ih prisvaja, upravo tako bi žene ravnopravne s muškarcima trebale prisvojiti vrijednosti koje su muškarci stvorili, umjesto da ih odbijaju. Pri stvaranju univerzalnih vrijednosti muškarci su im često dali svoje vlastito, muževno obilježje. Oni su promiješali univerzalnost i muževnost na vrlo podmukao i suptilan način. Radi se, dakle, o tome, kako da ih se razdvoji, kako odstraniti pomutnju. To je moguće i jedna je od zadaća koju žene imaju. Ali što to na kraju krajeva znači: odbiti muški model? Ako žena uči karate, to je muškobanjasto. Ja mislim da je dobro da to čini. Ne smijemo odbiti svijet muškaraca jer on je istovremeno svijet uopće. A najzad, i naš svijet. Žena će, kao i muškarac, stvoriti nešto što je toliko drugačije i novo kao ono drugih muškaraca. Ali ne mislim da će stvoriti nove vrijednosti. Ako netko vjeruje u to, onda vjeruje u žensku prirodu – a protiv toga sam se uvijek borila. Sve te koncepte moramo ostaviti postrani.
Schwarzer: Pristajete li na nasilje u svrhu oslobođenja žena?
Beauvoir: Kako stvari danas stoje, da. Do određene granice. Budući da muškarci koriste nasilje protiv žena – kako u svojem jeziku, tako u gestama, zlostavljanjima, uvredama i pljuskama-, i žene se smiju obraniti nasiljem.
Schwarzer: Smatrate se militantnom feministkinjom i angažirali ste se u aktivnim sukobima. Kakvi su Vaši planovi u skoroj budućnosti?
Beauvoir: S Pokretom za oslobođenje žena u Francuskoj radim na jednom projektu. Želimo organizirati javno saslušanje, dane informiranja i denunciranja zločina protiv žena. Prva dva dana će se održati 19. i .20. veljače u pariškoj dvorani Mutualité, te o majčinstvu, pobačaju i kontracepciji. Bit će to neka vrsta istražne komisije koja će se baviti ženama. Oni žele autentične razloge zbog kojih mogu zahtijevati ukidanje paragrafa o pobačaju. Zajedno sa ženama i muškarcima koji će sudjelovati u događaju saslušat će svjedoke. Među njima će biti i muškarci, ali prije svega žene koje su pobacile. Slušat ćemo i majke koje govore o tome kako je njihov život pakao u ovom društvu, u kojemu muškarci svu odgovornost za djecu prebacuju na ženu samu. Slušat ćemo i biologe, sociologe te mnogo ljudi koji nam omogućuju da objasnimo zašto želimo pravo na pobačaj.
Schwarzer: Borba za oslobođenje žena često se povezuje s borbom za pravo na pobačaj. Da li biste osobno htjeli prijeći preko tog stadija?
Beauvoir: Naravno. Mislim da ću sa ženskim pokretom još raditi na mnogim stvarima. Pravo na pobačaj je važno, ali ipak nije ništa više nego preduvjet za oslobođenje žene.

Nouvel Observateur, 1972. godine








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:54

Sigmund Freud!
Poznati psihoanalitičar Frojd (Sigmund Freud), rođen je 6. maja 1856. godine u Frajbergu, kao najstarije od osmoro dece.

Budući da je intelektualno veoma rano sazreo, od njega se i očekivalo da ispuni porodične ambicije, te je sa sedamnaest godina upisao studije medicine na Univerzitetu u Beču. Najveći deo univerzitetskih dana proveo je baveći se istraživanjem anatomije centralnog nervnog sistema, što je u kasnijem životu i bilo središte njegovog interesovanja. Usputno je predano čitao dela velikih filozofa, a pre svega Ničea (Friedrich Wilhelm Nietzsche), Hegela (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) i Kanta (Immanuel Kant) koji su, u neku ruku, i sami umnogome uticali na životne stavove ovog psihoanalitičara.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti”

Usavršavanje i proučavanje histerije

Kada se 1882. godine verio sa Martom Bernejs (Martha Bernays), otpočeo je sa radom u Opštoj bolnici. Frojd je ovde, između ostalog, radio studiju o kokainu, koji je, u to vreme, testirao na sebi i kojom je utvrđeno da kokain može biti korišćen za lečenje mnogih bolesti.

Ubrzo, pak, dobija stipendiju za usavršavanje kod tada najuglednijeg neurologa, Žan–Marten Šarkoa (Jean-Martin Charcot). U bolnici za nervna oboljenja, Šarko i Frojd istraživali su razlike između traumatskih i histeričnih paraliza i – organskih. Razlika je ustanovljena zahvaljujući Šarkoovoj sposobnosti da izazove neorgansku paralizu pomoću hipnoze. Frojd je, kasnije, po ugledu na svog učitelja, i sam bio duboko zainteresovan za lečenje neuroze i primenu hipnoze u lečenju. Tako je i upoznao Jozefa Brejera (Josef Breuer), fiziologa koji je, pored Šarkoa, najviše uticao na njega. Poznati fiziolog u javnosti je ostao upamćen i po lečenju histerije kod svoje čuvene dvadesetjednogodišnje pacijentkinje Ane O. (Betha Pappenheim). 1886. godine, već u braku i porodici od pet članova, otvorio je privatnu ordinaciju kao lekar za nerve. Sa Brejerom razvijajući svoju “Studiju o histeriji”, on je razvio i teoriju o seksualnom poreklu histerije, prema kojoj svaka neuroza ima osnov u zlostavljanju tokom detinjstva. Time su, upravo, otvorena vrata onome što će kasnije biti nazvano psihoanalitička teorija.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Glumac Mortensen kao Frojd u filmu “Opasan metod”

Proučavanje snova

Ubrzo, među Frojdovim spisima, javlja se i termin – Edipov kompleks. Nakon toga, njegov prijatelj, Vilhelm Flis (Wilhelm Fliess), pobuđuje mu ideju o bavljenju sopstvenim snovima, što postaje uvod u stvaranje njegove knjige “Tumačenje snova”, gde se detaljno bavio analizom nesvesnog, simbolima itd. U tom periodu, kao četrdesetogodišnjak, imao je brojne psihosomatske poremećaje, izrazite strahove od smrti i druge fobije, te je ovo samoposmatranje bilo uistinu ono što je, najpre, njemu lično bilo neophodno.

U “Tri eseja o seksualnosti”, Frojd iznosi teorije koje su u javnosti naišle na duboko osuđivanje. Naime, detaljno je obrazložio ideju o tome da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a da su njihovi roditelji njihovi početni seksualni objekti.

U delu “Fragment jedne analize histerije”, on analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti.

Iako nailazeći na ogromno nerazumevanje, poznati psihoanalitičar pronalazi sledbenike i osniva Psihološko društvo u kojem okuplja svoje prve učenike – Ranka (Otto Rank), Alfreda Adlera (Alfred Adler) i druge.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Društveni i privatni problemi

Iako mu je, u ovom periodu, karijera bila u usponu, u privatnom životu nailazio je na negativne događaje: 1920. umire mu ćerka Sofi (Sophie Freud), pa ubrzo i njen sin, da bi se nešto kasnije kod Frojda, zavisnika od nikotina, utvrdio rak nepca. Njegova ćerka Ana (Anna Freud), koja se kasnije i sama bavila psihoanalizom, tokom tih godina postaje mu intelektualna i praktična saputnica. (On sam ju je tokom šest godina analizirao.)

1930. godine, dobija jedno od prvih priznanja: Grad Frankfurt mu je dodelio Geteovu nagradu.

Pa ipak, proglašenje Hitlera (Adolf Hitler) za državnog kancelara, ubrzo je dovelo i do antisemitizma, te do spaljivanja Frojdovih knjiga, kao i knjiga brojnih intelektualaca.

Smrt neshvaćenog psihoanalitičara

Nezavidan položaj i osude na koje je nailazio u Beču, postali su jasni i Frojdu i njegovoj porodici, te su dobili dozvolu da otputuju u London (u ulicu u kojoj se danas nalazi Frojdov muzej).Tri nedelje po izbijanju Drugog svetskog rata, on umire. Njegov lekar ispunjava mu poslednju želju: odgovarajuća doza morfijuma koja mu je omogućila da se liši bolova i pre vremena padne u komu iz koje se više nije probudio.

[You must be registered and logged in to see this image.]
“Ljubav je samo jedna lepša reč za nagon.”

Frojdova shvatanja

Slavni psihoanalitičar, razvio je danas posebno poznatu hipotezu o ljudskoj prirodi, koja u čovekovoj psihološkoj strukturi razlikuje tri činioca: Id, Ego i Superego. Ovi činioci (uz pojam nesvesnog i hipotezu o ulozi seksualnosti u životu pojedinca) čine i osnovu njegovih psiholoških stanovišta. Iz ovih pojmova, koji su u njegovom radu suštinski, proizilaze i ostali kojima se posebno bavio: neuroze, Edipov i Elektrin kompleks itd.

Pomalo preke naravi i čvrsto uveren u ispravnost svojih stavova, Frojd je, u određeno doba, prekinuo saradnju sa Jungom (Carl Gustav Jung) i Adlerom upravo zbog neslaganja oko ponekih od ključnih teorijskih pitanja.

Njegovo ime, smatra se jednim od glavnih kada se govori o psihoanalizi. Stvorio je sasvim nove tehnike za razumevanje ljudskog ponašanja i do sada najobuhvatniju teoriju ličnosti i psihoterapije. Pa i danas, iza pominjanja njegovog imena, često se oseća blagi podsmeh i, još češće, duboka osuda njegovih stavova, a pre svega prenaglašene uloge ljudske seksualnosti i njenog uticaja na psihološku sliku pojedinca.Da li je uistinu bio opsednut seksualnošću, kako mu mnogi zameraju, ili su takvi upravo oni koji odbijaju da prihvate da nagon poput tog može biti praktični koren onoga što čovek jeste?

wannabe








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:55

Henry John Heinz
Kada biste mi rekli da nikad niste čuli za Henrija Hajnca (Henry John Heinz), verovao bih vam, jer se danas 90% proizvoda njegove firme prodaje na teritoriji SAD-a. Ali, to je čovek koji je definitivno ostavio trag u marketingu, preduzetništvu i proizvodnji hrane. Prijatno!

Rođen je sredinom XIX veka, tačnije 11. oktobra 1844. godine, kao jedno od osmoro dece Džona Henrija Hajnca (John Henry Heinz) i njegove žene Ane Margarete (Anne Margaretha), emigranata iz Kalštada, Nemačka. Mesto rođenja je Birmingem, ali ne u Britaniji, već naselje u Pitsburgu, Pensilvanija, koje je danas poznato kao Saut Sajd. Sa šest godina seli se u Šarpsburg, mali grad samo nekoliko kilometara dalje od mesta rođenja, gde cela naša priča i počinje.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Henri Džon Hajnc

Preduzetnički duh je pokazao vrlo rano, već sa šest godina, kada je sa majkom održavao bašticu u dvorištu svoje kuće. Već sa osam godina mogli ste videti dečaka koji sa dve korpe u rukama ide od vrata do vrata i prodaje povrće uzgajano u svojoj bašti. Godinu dana kasnije, sa samo devet godina, on je sadio, mleo, pakovao i prodavao sopstveni brend sosa od rena koji je pravljen po receptu njegove majke. Sa deset godina je posedovao baštu veličine tri hiljade kvadratnih metara i “motorizovao” dostavu svojih proizvoda koristeći kolica. Biznis je napredovao, pa je već sa dvanaest godina imao 14,000 metara kvadratnih bašte, a svoju robu je razvozio konjem i teretnim kolima i već je imao razrađenu dostavu radnjama u Pitsburgu i to tri puta nedeljno. Ne znam za vas, ali ja nikada nisam upoznao dvanaestogodišnjaka koji je i približno uradio nešto slično njemu. Kada mu je bilo sedamnaest godina već je imao prihod od $2,400 godišnje, što je bila i te kako dobra suma za to vreme. Posle toga odlazi na koledž – Duff’s Business College, a nakon koledža počinje da radi u očevoj fabrici za proizvodnju cigli, gde će kasnije postati partner u firmi. Iako je radio sa ocem, i dalje je uzgajao i prodavao sopstvene proizvode.

Ali, tu je priči tek početak. Sa svojim prijateljem Klarensom Noblom (L. Clarence Noble) otvara malu firmu “Heinz Noble & Company” za proizvodnju sosa od rena, ali firma ubrzo bankrotira. Zatim sa svojim bratom i rođakom otvara “F&J Heinz”, i to samo godinu dana nakon bankrota. Jedan od prvih proizvoda firme bio je kečap.

Heinz 57 ili “57 varieties” jedan je od marketinških trikova koje je primenio. Naime, inspirisan prodavnicom obuće na čijem je izlogu video “21 vrsta cipela”, kreirao je koncept pedeset sedam različitih artikala, jer je želeo da pokaže kako njegova kompanija ima najviše prehrambenih proizvoda na tržištu. Caka je u tome što je u vreme kreiranja koncepta njegova firma imala preko šezdeset proizvoda, ali je on to objasnio rečima da mu se taj broj dopao jer je pet njegov srećan broj, sedam srećan broj njegove žene, a i broj sedam utiče na psihu ljudi, jer je to generalno srećan broj, pa će oni kupovati njegove proizvode sa tom oznakom češće nego ostale. Primena psihologije, marketinga, subliminalne poruke, i to u devetnaestom veku. A mi o tome još uvek nemamo ni lekcije na mnogim fakultetima marketinškog usmerenja. Prvi proizvod koji se pojavio pod ovim konceptom bio je čuveni sos od rena. Gerila marketing je oružje kojim se često služio, tako da je jedan od primera i to što su mu na nekom sajmu dali štand na trećem spratu zgrade. Kako tada nije bilo liftova, retko ko bi se peo toliko da pogleda par štandova. On je onda odštampao kupone na kojima je pisalo da ko ih donese na treći sprat u toku trajanja sajma dobija nagradu. Uskoro su stotine ljudi sa kuponima išli na treći sprat, a za njima i stotine radoznalih koje su ovi prethodni privukli, tako da je on malim trikom privukao najveću posetu na sajmu.

Međutim, tu primena koncepta ne staje, već on pojačava brend svojih proizvoda i koncepta time što od samog otvaranja firme insistira na čistoći i kontroli proizvodnje, i na korišćenju potpuno prirodnih sastojaka i sve to bez dodataka konzervansa. Odnosno, sve ono što mi danas podrazumevamo potpuno normalnim. Međutim, sve to nije bilo baš normalno u to vreme, jer je njegova mnogobrojna konkurencija koristila različite konzervanse, ne vodeći mnogo računa o higijeni, tako da je dosta ljudi umrlo koristeći prehrambene proizvode. Tada on pravi odlučan korak i podržava zakon o standardizaciji proizvodnje, i ono što ga izdvaja u ovome je to što je on jedini proizvođač hrane koji je taj zakon podržao. Zakon je prošao u senatu, što je rezultiralo izbacivanjem njegove konkurencije iz igre, i povećanjem prodaje njegovih proizvoda.

Iako se njegovo bogatstvo merilo i meri u milijardama, “H. J. Hajnc” kompanija je uvek mislila i na opšte dobro, tako da se milioni svake godine i dan-danas daju u razne humanitarne i društvene namene i projekte, a jedan od najvažnijih je istraživanje alternativnih načina stvaranja energije.

Možda nije menjao svet, ali je neko ko je već sa dvanaest godina bio biznismen, neko ko je razmišljao o psihologiji i podsvesti, ko je kreirao brend, marketing koncept, marketing kampanju, bavio se gerila marketingom, odnosno svim onim stvarima koje će se pojaviti tek pola veka kasnije, vizionar, neko ko se borio protiv svih zarad svojih kupaca, ko je mislio održivo, i ko ne zgrće halapljivo novac već ga daje zajednici i čovečanstvu. Jednom rečju, osoba ispred svog vremena koja definitivno zaslužuje naše divljenje – Henri Džon Hajnc.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:56

James Clerk Maxwell
Džejms Klerk Maksvel (James Clerk Maxwell) je rođen 13. juna 1831. godine u Edinburgu, a odrastao je na velikom imanju u Galoveju, na jugozapadu Škotske. Iako je njegova porodica imala veliko imanje, nije bila preterano imućna. Maksvel je živeo sa roditeljima i do svoje osme godine imao je veoma srećno detinjstvo. Od malena je pokazao interesovanje za nauku, pa ga je majka podučavala kod kuće. Međutim, ona je umrla od raka kada je imala 48 godina. Od tada nastavlja da ga podučava učitelj, kojeg je njegov otac unajmio. Učitelj ga nije naučio gotovo ničemu, a tukao ga je svaki put kada bi Maksvel pokazao znanje veće od njegovog. Maksvel je to trpeo dve godine. Kada je njegov otac konačno otkrio šta se dešava, otpustio je učitelja, a sina je poslao na Edinburšku akademiju kada je ovaj imao samo deset godina.

Maksvel se u početku nije najbolje uklopio među studentima Edinburške akademije. Bio je iz provincije, odeven u čudnu, ručno pravljenu odeću i cipele, što je veoma odudaralo od elegantnih i uglađenih stanovnika Edinburga. Imao je i čudan naglasak i govorio je veoma nerazumljivo, zbog čega su ga kolege prozvale “kretenko”. Maksvelu je nadimak ostao tokom celog školovanja, iako se ubrzo pokazalo da je natprosečno inteligentan i jedan od najboljih studenata. Vremenom se navikao na život u velikom gradu i sprijateljio se sa nekoliko kolega. Ipak, najlepši dani školovanja za Maksvela bili su oni kada mu je otac dolazio u Edinburg i vodio ga na naučne sastanke Kraljevskog društva. Kada je Maksvel imao samo 12 godina, video je neke od Faradejevih otkrića na ovim sastancima i zainteresovao se za elektromagnetizam.
Maksvel je sa 16 godina otišao na Edinburški univerzitet. Tamo je bio tri godine, a zatim je otišao na Kembridž, koji je u to vreme važio za jedan od najboljih mesta za proučavanje nauke. Maksvel je bio najbolji student. Diplomirao je 1854. godine i postao član Trinitija. Sve ovo je postigao do svoje 23. godine. Već tada, svima je bilo jasno da će Maksvel ostaviti značajnog traga u nauci.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Portret mladog Maksvela tokom studija na Kembridžu
Maksvel je 1856. godine postao profesor prirodne filozofije na koledžu Marišal u Aberdinu. Tamo se oženio Ketrin Meri Djuar (Katherine Mary Dewar). Nisu imali dece, a Ketrin mu je pomagala pri izvođenju eksperimenata.

Tokom godina napredovanja i usavršavanja, Maksvel se interesovao za različite oblasti nauke. Dve godine svog života posvetio je proučavanju jednog od tada najvećih problema, prirode Saturnovih prstenova. Maksvel je dokazao da jedinstven, čvrsti prsten kao takav ne bio mogao da opstane, a da bi se fluidni prsten raspao na grudvice. Zaključio je da su zbog toga Saturnovi prstenovi najverovatnije sačinjeni od većeg broja samostalnih čestica, koje nezavisno kruže oko Saturna. Maksvel je za rad na ovu temu osvojio Adamsovu nagradu 1857. godine. Njegov zaključak o prirodi Saturnovih prstenova je kasnije potvrđen spektroskopskim merenjima.
Maksvela je veoma zanimao i spektar boja i način na koji ih ljudsko oko opaža prepoznajući samo crvenu, plavu i zelenu kao odvojene boje. Mozak je taj koji tumači mešavinu ove tri boje i dozvoljava nam da vidimo čitav spektar boja. Maksvela je ovo inspirisalo da pronađe način za pravljenje fotografija u boji. Godine 1861. u Kraljevskoj ustanovi demonstrirao je svoj izum – prvi fotoaparat u boji.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Prva fotografija u boji
Snimio je tri fotografije vunene niti kroz tri različite ploče obojenog stakla koje je zvao filteri. Filteri su bili crvene, plave i zelene boje. Zatim su slike s tri fotografske ploče projektovane zajedno na isto platno, kroz tri različita projektora, tako da su se savršeno preklapale. Kombinovana slika imala je sve boje vunene niti.

Maksvel je u to vreme bio profesor na koledžu Kings u Londonu. Tamo je ostvario svoje najvažnije radove o elektromagnetizmu. Proučavao je Faradejeve radove i pokušao matematički da definiše vezu između električnog i magnetskog polja. Godine 1861. objavio je rad na tu temu i definisao 20 diferencijalnih jednačina sa 20 nepoznatih. Ove jednačine su predvidele postojanje talasa od oscilujućih električnih i magnetskih polja, koji putuju kroz prazan prostor brzinom koja se može dobiti prostim eksperimentima. Koristeći podatke dostupne u to vreme, Maksvel je dobio brzinu od 310,740,000 m/s.

Maksvel je bio veoma uzbuđen kada je došao do ovih rezultata, jer je shvatio da je taj broj u stvari brzina svetlosti. Napisao je da imamo jak razlog da zaključimo kako je sama svetlost elektromagnetsko kretanje u obliku talasa koji se šire kroz elektromagnetsko polje po elektromagnetskim zakonima. Pokazalo se da je Maksvel bio u pravu, i njegova kvantitivna veza između svetlosti i elektromagnetizma se smatra jednim od najvećih trijumfa fizike u 19. veku.

Godine 1866. Maksvel se ponovo razboleo i morao je da da otkaz na Kings koledžu. Imao je samo 35 godina i vratio se u Galovej, gde je nasledio porodično imanje. Ketrin ga je negovala, on se oporavio i započeo miran život upravljajući farmom i baveći se naukom. Godine 1871. prihvatio je novi posao kao profesor eksperimentalne fizike na Kembridž univerzitetu, a dve godine kasnije objavio je jedno od svojih najvažnijih dela, knjigu “Rasprava o elektricitetu i magnetizmu”. U ovom radu prvi put je objavio četiri diferencijalne jednačine u modernoj formi koje predstavljaju osnovu elektromagnetizma.

Neke od ovih jednačina su bile poznate i ranije, ali ih je Maksvel prvi objedinio i dopunio svojim otkrićima. Maksvelove jednačine obuhvataju: Faradejev zakon elektromagnetske indukcije, uopšteni Gausov zakon, uopšteni Amperov zakon sa Maksvelovom ispravkom i jednačinu konzervacije magnetskog fluksa.

Zbog ovih otkrića Maksvel se smatra jednim od retkih naučnika 19. veka koji su imali ogroman uticaj na razvoj fizike u 20. veku. Maksvelov doprinos ovoj nauci je jedan od najznačajnijih, odmah posle radova Isaka Njutna (Isaac Newton) i Alberta Ajnštajna (Albert Einstein).

Džejms Klerk Maksvel umro je 5. novembra 1879. godine, u istim godinama i od iste vrste raka kao i njegova majka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   Sub 28 Nov - 11:58

[You must be registered and logged in to see this image.]
Valentina Tereškova



je prva žena kosmonaut, poletevši u orbitu oko Zemlje kosmičkim brodom „Vastok 6”. Kao šesti sovjetski kosmonaut, ona je, 16. juna 1963. godine, obletela Zemlju, podseća Tanjug.

Poletela je sa kosmodroma „Bajkonur”, a spustila se posle nešto manje od tri dana, 19. juna. Let Tereškove bio je riskantan već i samim tim što nije bilo jasnijih predstava o mogućim posledicama za organizam prilikom takve misije. Ona je tek mnogo godina kasnije odala tajnu da je vrlo strahovala od leta i da je prilikom sletanja upala u jezero.

Kabina je bila toliko uska da se Tereškova u skafanderu jedva pomerala. Let se umalo nije završio tragično, jer se umesto prizemljenja brod usmeravao u suprotnom smeru. Tereškova je na vreme obavestila stručnjake na zemlji i oni su grešku ispravili.

Službeno, 2000. godine u Londonu, a prethodno u mnogim prilikama neslužbeno, proglašena je ženom 20. veka. Jedan krater na Mesecu poneo je njeno ime.

Ona je i počasni građanin Jaroslavlja u kojem je rođena 6. marta 1937, kao i u nekoliko drugih gradova, uglavnom ruskih. Sa 17 godina, kada joj je posle majke preminuo i otac, bila je primorana da napusti redovno školovanje a radeći u tekstilnoj fabrici u Jaroslavlju pomagala je porodici. Školovala se uz rad, završila Politehničku akademiju, i konačno doktorirala mašinstvo 1977. godine.

Pre leta u svemir imala je više od 150 skokova padobranom, ostvarenih uglavnom u padobranskom klubu koji je još 1959. osnovala pri fabrici u kojoj je radila.

Kao jedna od 400 devojaka konkurisala je 1962. godine za obuku u „Zvezdanom gradu”, ušla je u uži izbor od samo pet pripadnica prvog ženskog odreda. Tokom višemesečne obuke za kosmonauta naučila je i da pilotira avionima.

Udala se godinu dana posle istorijskog leta u svemir, ima kćerku koja se posvetila medicini. Tereškova je dvadesetak godina bila predsednica Komiteta sovjetskih žena, članica Centralnog komiteta sovjetske Komunističke partije. Ponela je zvanje heroja Sovjetskog Saveza i ima čin pukovnika u penziji.

Valentina, čije ime su kasnije poneli milioni devojčica širom sveta, a veliki broj i u bivšoj Jugoslaviji, u penziji je već deceniju i po. Za 70. rođendan, 2007. godine, predsedniku Rusije Vladimiru Putinu napomenula je da joj je najveća želja „da poleti na Mars” – čak i kad bi znala da bi to bio let u samo jednom smeru.

To je, kako javljaju ruski mediji, ponovila i pre nekoliko dana na konferenciji za novinare u „Zvezdanom gradu”, povodom pola veka od istorijskog leta.

Seli Rajd prva je Amerikanka koja je poletela u svemir, u letelici „Čelindžer”, 18. jula 1983. godine. Po obrazovanju fizičar, Rajdova se na oglas američke svemirske agencije NASA javila 1977. godine. Tada je prvi put NASA prihvatala prijave civila, pa i žena. Rajdova je bila i najmlađi američki astronaut u svemiru.

Inače, u svemir je do sada putovalo više od 50 žena, a dve su bile i kapetani misija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljudi koji su menjali svet   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljudi koji su menjali svet
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljudi koji su menjali svet
» Ljudi koji prose
» Ljudi koji žive na vodi
» Snovi koji predvidjaju budućnost
» Najpametniji ljudi koji su kročili Zemljom
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-