Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vilijam Fokner

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:32

Vilijam Fokner (Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.), je bio američki književnik.
Odrastao u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi. Taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao (od svetskih klasika do francuskih simbolista: Pola Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Svinburna, Šekspira, Servantesa ).
1918. primljen je kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Nakon rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života (pred kraj života često je boravio u državi Virdžiniji kod ćerkine porodice). Nakon pesama i kraće proze, prvi mu je početnički roman »Vojnikova plata«, 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja II. svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije; poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pri tom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.
Na početku Foknerovog velikog doba njegov je treći roman »Sartoris«, 1929., priča o uglednoj porodici tog imena kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću Džefersonu (apokrifna imena za gradić sličan Oksfordu i njegov okrug Lafajet). Na neobično tačno opisanu i u svakom detalju proživljenu priču o životu svoje regije (što ga čini i regionalnim piscem), Fokner je izgradio istorijski, simbolični i mitski svet. Prozom biblijske veličine i grozničavog intenziteta, Vilijam Fokner je stvorio, kako je rekao jedan kritičar, "kosmos koji niko ne poseduje". Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, no istovremeno visoko svestan i savestan umetnik, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike (npr. tehniku toka svesti, vremenskog flešbeka koji nalazimo u filmovima, polifoniju glasova, narativne rezove i poetske komentare).
Roman »Buka i bes«, 1929., prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga, a ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti koji može stati uz bok Džojsovom »Uliksu«. Radikalnost foknerovske inovacije vidljiva je i po tom što je, esencijalno, sav roman sadržan u svesti idiota Bendžija. Tom je delu poput slike u ogledalu suprotstavljen roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, »Kad ležah na samrti«, 1930., koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i (umiruće) žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.
Posebno je šokantno »Svetilište«, 1931., u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je »Svetilište« prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede »Svetlost u avgustu«, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džo Kristmasa, opsednutog hipernadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi; taj roman istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma, te »Avesalome, Avesalome!«, 1936., tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle Američkog građanskoga rata - radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga kao kao zasebne civilizacije. Taj roman, koji je sam pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem, "najfoknerskiji" je autorov iskaz o Jugu, ljudskoj sudbini i životu uopšte.
»Zaselak«, 1940., prvi je deo "trilogije" o porodici Snoups, groteskno prikazanih i karikiranih pripadnika razgranatog plemena "belog šljama" i njihove najezde na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, koji u preostala dva dela, »Grad«, 1957. i »Palata«, 1960., preuzima banku i postaje vodeća ličnost u Džefersonu sve dok ga ne ustreli prevareni rođak. I u toj trilogiji, koja sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod njega, Fokner ostaje majstor: uz svu detaširanost i sarkazam, trilogija obiluje nezaboravnim scenama i likovima među kojima dominiraju Foknerov alter ego, advokat Gavin Stivens i njegov prijatelj, zdravorazumski i humani prodavac V.K. Retlif (kasnije se ispostavilo da V. K. stoji za Vladimir Kirilovič - još jedan Foknerov ironično-humani komentar u doba bujanja makartizma i Hladnog rata).
Od kasnijih romana su poznatiji »Uljez u prašinu«, 1948., mešavina detektivske priče i pomalo didaktične priče usmerene protiv rasnog greha Juga otelovljenog u linčovanju, zatim »Bajka«, 1954., alegorijska povest koja rekreira hrišćanski mit, smešten u rovove 1. svetskog rata u Francuskoj, te »Lupeži«, 1962., poslednji roman, objavljen tik pre piščeve smrti - laka priča protkana nostalgijom za prošlim vremenima. Ta se dela inače smatraju slabijim i moralizatorskim iskazima autora koji je u to doba izgradio personu južnjačkog gospodina liberalno-humanističkih pogleda.
No, u velikom, tragičnom razdoblju Foknerovog stvaralaštva, koje je trajalo od kraja dvadesetih do sredine četrdesetih, pojavila su se i dela hibridnih oblika: u »Divljim palmama«, 1939., autor modernu gradsku priču o tragičnoj ljubavi prepliće s komičnim narodskim "epom" o doživljajima nevino osuđenog robijaša u vreme velike poplave. Neke je pak zbirke novela objavio kao "romane": »Nepobeđeni«, 1938., (Foknerov "vestern" i njegovo najpristupačnije delo), te hronika bogate farmerske obitelji MekKaslin »Siđi, Mojsije«, 1942., zapravo zbirka povezanih pripovedaka u kojima se ističe »Medved«, prikaz obrednog lova na drevnog medveda, simbola iskonskog prirodnog poretka - priča protkana nostalgijom za nepovratno nestalim "izgubljenim rajem". U tom je smislu zanimljiv i »Rekvijem za opaticu«, 1951., sastavljen od dramskih i proznih segmenata. Fokner je objavio i nekoliko zbirki novela te razgovora sa studentima na raznim univerzitetima (Virdžinija Tek, Nagoja), a posmrtno su izašli neki početnički radovi i izabrana pisma.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:34

Avesalome, Avesalome!


Sluzeci se analogijom starozavetnog odnosa izmedu Avesaloma i njegovog oca kralja Davida, Fokner u ovom romanu ukazuje na problem rasnih predrasuda svojstvenih americkom Jugu. Ljudska drama je iskazana kroz pricu o mladicu Carlsu Bonu, koga i otac i sin odbacuju, jer nije bio "ciste bele krvi".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:35

Divlje palme

Ovaj severnoamericki romansijer, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, oslikavao je društvenu istoriju americkog Juga, degeneraciju, propadanje starosedelacke gospoštine, kao i surovost i bezobzirnost došljaka".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:36

Svetilište

"Svetilište" je najkontroverzniji roman nobelovca Viljema Foknera. U njemu je slika američkog juga i mitske pokrajine Joknapatofa uzavrela od najtamnijih strasti ljudske duše. Gangsteri, podmitljivi političari, mlada nimfomanka, bolesno dete, usamljeni advokat, crnačka sirotinja - Foknerova vizija ljudske sudbine je nemilosrdna.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:36

Buka i bes

U prozi Vilijama Foknera (1897-1963), jednog od najpoznatijih i najčitanijih američkih pisaca, dobitnika Nobelove nagrade 1950. godine, američki Jug je predstavljen kao jedna imaginarna oblast nazvana Joknapatofa. Fokner je proglasio sebe jedinim vlasnikom te zemlje, čije ime na indijanskom jeziku znači „voda koja polako teče kroz ravnicu". O njoj govori dvadeset romana i sedamdeset pet pripovedaka nastalih u toku tri decenije plodnog spisateljskog rada. Taj opus približava Foknera pripovedačkim poduhvatima koji su težili da dočaraju sve osobenosti jednog vremena i prostora, kakvi su Balzakova “Ljudska komedija” ili Prustovo delo “U potrazi za izgubljenim vremenom”. “Buka i bes”, verovatno najbolji Foknerov roman, može se opisati kao porodična istorija u četiri verzije, ispričana od strane protagonista tužne priče o finansijskom propadanju jedne ugledne bele porodice i njenoj moralnoj degradaciji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:39

POLA veka posle smrti nobelovca Vilijama Foknera, romansijera i pripovedača, kojeg, uz Džojsa i Virdžiniju Vulf, smatraju najznačajnijim predstavnikom modernog psihološkog „romana toka svesti“, njegov status jednog od najvećih američkih romanopisaca 20. veka ni najmanje nije ugrožen.
Iako čitan i slavljen u celom svetu, književnik na čijim su delima rasle generacije čitalaca i na ovim prostorima, ostao je neraskidivno vezan za svoju zavičajnu državu Misisipi, okrug Lafajet i gradić Oksford - koji su u njegovim delima postali pokrajina Joknapatafa i varošica Džeferson.
Odrastao je u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi, i taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao, od svetskih klasika do francuskih simbolista: Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Šekspira, Servantesa... Primljen je, 1918. godine, kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Posle rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života. Nakon pesama i kraće proze, prvi roman „Vojnikova plata“ objavljuje 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja Drugog svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije - poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pri tom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.
NOSTALGIJA ZA PROŠLIM VREMENIMA Od kasnijih Foknerovih romana su poznatiji „Uljez u prašinu“, „Bajka“ i „Lupeži“, objavljeni 1962, pred samu piščevu smrt, laka priča protkana nostalgijom za prošlim vremenima.
Kompletan njegov opus može se sagledati kao slika političke i društvene istorije američkog Juga, koja - iako sadrži onaj neizbežni Sever - Jug, ali i „crno-beli“ kontrast i opis odnosa između „obojenog“ i „belog“ stanovništva - nekako i ne odiše pokušajima davanja vlastitog suda u vezi sa tim konfliktom.
Ipak, premda unekoliko lišen striktnog određivanja u pogledu rasne diskriminacije, Foknerov jug nikako se ne bi mogao nazvati zemljom blagostanja, rajem u kome bi junaci „svih boja“ uživali u sreći i prosperitetu, neopterećeni negativnim osećanjima i delima... Baš suprotno: njegov Jug je zemlja „buke i besa“, poraza i propadanja, incesta i nasilja, beznađa i ludila... Njegovi junaci obitavaju u svetu u kome vlada kataklizma tradicionalnih vrednosti, a sudbine koje on slika - po pravilu su obeležene propašću i samouništenjem.
Baš su ovakva tematika i osoben pristup koji je negovao doneli Fokneru „titulu“ najživopisnijeg hroničara nasilja, degeneracije, perverzije Juga.
Početak Foknerovog „velikog, tragičnog doba“ označio je njegov treći roman „Sartoris“, iz 1929, priča o uglednoj istoimenoj porodici, kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću - „proza biblijske veličine i grozničavog intenziteta“, kojom je Vilijam Fokner stvorio, kako je zapisao jedan kritičar, „kosmos koji niko ne poseduje“. Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike poput toka svesti, vremenskog flešbeka, kao u filmovima, narativnih rezova ili poetskih komentara.
Po mnogima „najveći“ njegov roman, „Buka i bes“, iz iste 1929. godine, prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga. To je ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti, koji može stati uz bok Džojsovom „Ulisu“, a koji je, esencijalno, sav sadržan u svesti idiota Bendžija - u čemu je vidljiva sva radikalnost foknerovske inovacije. Poput odraza u ogledalu, delu „Buka i bes“ suprotstavljen je roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, „Dok ležah na samrti“ iz 1930, koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i umiruće žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.
Posebno je šokantno „Svetilište“, iz 1931, u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je „Svetilište“ prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede „Svetlost u avgustu“, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džoa Kristmasa, opsednutog prenadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi, roman koji istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma. „Avesalome, Avesalome!“ iz 1936. predstavlja tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle američkog građanskoga rata. Radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga, a ovo delo je pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem.
„Trilogija“ pisana punih dvadeset godina - od 1940. do 1960, „Zaselak“, „Grad“ i „Palata“, pripovest o porodici Snoups, groteskno prikazanim i karikiranim pripadnicima razgranatog plemena „belog šljama“ i njihovoj najezdi na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod ovog pisca, Fokner je i ovde ostao majstor kreiranja nezaboravnih scena i karaktera.
Delo Vilijama Foknera, po mnogima jednog od najvećih svetskih prozaista, opus je raskošne inventivnosti, vatromet tehničke virtuoznosti, kojim dominira tragična i tragično-ironična vizija života, u kojoj vlada sudbina, usud, kob - no ipak donekle ublažena i oživljena čestim burlesknim i drastično komičnim scenama.
Delo koje istražuje ponore zla, ludilo, incest, ubistvo, masakriranje, silovanje, linč, bratoubistvo, čedomorstvo..., istovremeno je afirmacija ljudskosti i stoičkog humanizma izraženog u hrišćanskoj ikonografiji i naglasku na vrlinama - koje je Fokner istakao i u nezaboravnom govoru pri dodeli Nobelove nagrade: hrabrost, saučešće, ponos, ljubav, čast i žrtva!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:40

Kolokvijajlna i fakultativna definicija književnosti koja se oslanja na tehniku komparacije sa ostalim društvenim i civilizacijskim pojavama, a koja je pritom i najčešća među ljubiteljima umetnosti glasi: „Istorija je ono što je bilo i kako je bilo, a književnost je sve ono što je moglo biti“. Iskoristiću jednu od mnogobrojnih udica ove floskule da pridodam i parafrazu iz eseja „O umetnosti romana“ Tomasa Mana koji govori da je romanopisanje uzvišenije i kvalitetnije ako više prikazuje unutrašnji svet, a manje spoljašnji. Po mišljenju ovog nemačkog nobelovca, dužnost istoričara je da nam opišu i ispripovedaju velike događaje, dok je eksluzivna dužnost pisaca da nam bolje približe neznatne stvari te ih učine zanimljivim.
 Modernizam je, bez dileme, jedno od najvećih i najplodnijih književnih razdoblja u istoriji. Sa velikim spoljašnjim promenama na geografskom planu, na planu društvene kolektivne i indukovane pojedinačne svesti, došlo je i novo razdoblje koje je zahtevalo nove načine pripovedanja i nove trnovite puteve do istih. Pospešena je, važno je reći, i multikulturalizmom koji je bujao. Modernizam je, prosto rečeno, bio nužan i obavezan faktor povesti sveta i svetske kulturne baštine. Kao takav, zajednički je sadržalac mnogih novonastalih pravaca, pa je gotovo nemoguće odrediti ga u jednoj rečenici.
Jedan od stožernih tačaka modernizma jeste i američki pisac Vilijam Fokner. On je, uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf, predstavnik najrafinisanijeg i najefektnijeg stila narativa koji je modernizam porodio. Reč je o takozvanom „toku svesti“.  
U romanu gorepomenutog prozaiste, „Buka i bes“, upravo je tok svesti najteža literarna artiljerija. Radnja, u svojoj najširoj opštosti prati propast američke porodice Kompson. Formalno, struktura dela i nije toliko komplikovana. Govori se i opisuju se jedni te isti događaji iz četiri različita ugla posmatranja, gde je Fokner neka vrsta trbuhozborca koji koristi trojicu braće i sluškinju kao svoje medijume. Da bi predstavio raznolikost poimanja ovog sveta i potkrepio svoju tezu da je postojanje objektivne realnosti u praksi nemoguće i da je jedina moguća opcija, zapravo, pojedinačna realnost svakog od nas.    
Jedna od bitnih odlika Foknerovog romana je i nepostojanje čvorišta same radnje, nepostojanje stubova koji drže radnju na okupu, već se scene ređaju bez reda i otvaraju poglavlje za poglavljem. Takođe, linearno, spoljašnje vreme jeste jasno definisano, ali vreme u glavama junaka nije ni u naročitom dogovoru sa smislom, a postoje osnove za sumnju u njegovo puko postojanje. Radnje, dakle, u fizičkom smislu i klasičnom uzročno – posledičnom odnosu i nema u nekim zdravim dozama, sav svet i narativ romana je prišiven u koprene pred očima četvoro junaka, što presavija ono što zovemo „objektivna realnost“ u pojedinačno prihvatljive realnosti.
Književnost je veća od pisca.
Ta teza ima vrlo jaku utvrdu u jednom od poglavlja. U pitanju je tok svesti najmlađeg od braće Kompson, koji je, ispostaviće se, klinički idiot sa suženim poljem inteligencije i poimanja sveta. Naime, ovo poglavlje je čak po mnogim mišljenjima stručnjaka tanka linija razdvajanja koja je ovo delo vinulo u nebesa i postavilo mu oreol klasika. 
Vilijam Fokner je u igri mačke i miša između sopstvenosti i kucaće mašine nadigrao samog sebe. Iz tog boja se živ i zdrav vratio roman „Buka i bes“.
S jedne strane ogledala stoji čovek.   
S druge strane – buka i bes.    
Postoji li, uopšte, išta drugo?
Borislav Pekić kaže da je jedina dužnost pisca da ispriča priču.
Čitaoče, na tebe je red.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:41

Yтицај
Вилијам Фокнер је, по многим мишљењима, највећи амерички романописац и један од највећих светских прозаиста уопште. Његово дело карактеришу раскошна инвенција, ватромет техничке виртуозности, доминантна трагична и трагично-иронична визија живота у којој влада судбина,усуд (коб, фатум), но ублажена и оживљена честим бурлескним и драстично комичним сценама. То дело, које истражује поноре зла и инферналне ситуације (лудило, инцест, убиство, масакрирање, силовање, линч, братоубиство, чедоморство), истовремено је афирмација људскости и стоичког хуманизма израженог у хришћанскојј иконографији и нагласку на врлинама које је Фокнер истакнуо у својем незаборавном говору при додели Нобелове награде: храброст, саучешће, понос, љубав, част и жртву. Фокнеров је утицај на светску књижевност велики: довољно је рећи да су послератна америчка, западноевропска и латиноамеричка литература незамисливе без њега, од Камија до Мархесa, од Варгаса Љосе до Тони Морисон.

Романи
"Војникова плата",(1926)
"Комарац", (1927)
"Сарторис", (1929)
"Бука и бес",(1929)
"Кад лежах на самрти",(1930)
"Светилиште", (1931)
"Светлост у августу", (1932)
"Авесаломе, Авесаломе! ", (1936)
"Дивље палме",(1939)
"Заселак",(1940)
"Сиђи, Мојсије", (1942)
"Уљез у прашину",(1948)
"Реквијем за опатицу",(1951)
"Бајка", (1954)
"Град",(1957)
"Палата",(1960)
"Лупежи",(1962)
Написао је и већи број краћих прича и приповедака.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:42

Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak različitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivriječnom uvjerljivošću koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopšte. Jedan drugome su poricali tačnost. Ja sam mogao da čujem svoj sat, kako kuca negdje u mom džepu, čak iako niko nije mogao da ga vidi, koji čak ne bi bio u stanju ništa da kaže i kad bi ga neko mogao vidjeti.
[url=http://www.6yka.com/upload/images/Septembar 2012/william faulkner.jpg] [/url]

Bio je neki časovnik, visoko gore na suncu, i meni pade na pamet kako čovjeka, kad nešto neće da uradi, njegovo tijelo tjera na to, nekako nesvjesno. Moga sam da osjetim mišiće na zadnjoj strani vrata, i zatim da čujem kako mi sat u džepu otkucava, a ubrzo poslije toga su svi zvuci zamrli, sem zvuka koji je proizvodio sat u mome džepu.

Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak različitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivriječnom uvjerljivošću koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopšte. Jedan drugome su poricali tačnost. Ja sam mogao da čujem svoj sat, kako kuca negdje u mom džepu, čak iako niko nije mogao da ga vidi, koji čak ne bi bio u stanju ništa da kaže i kad bi ga neko mogao vidjeti.

I tako rekoh sebi da kupim ovaj. Jer mi je otac kazao da je vrijeme umrtvljeno dokle god ga mrve točkići; i da se vrijeme vraća u zivot jedino kad sat stane. Kazaljke su bile izdužene, malo izvan vodoravnog položaja pod blagim uglom, kao galeb koji se njiše na vjetru.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Čet 26 Nov - 14:49, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:48

"Da napišem tu priču, da se oslobodim more koja me je neprestano mučila do kraja, napisao sam pet zasebnih verzija. To je tragedija o dve propale žene. O Kedi i njenoj kćeri. Iskrsla mi je u pameti slika. U to vreme nisam shvatao njen simbolički smisao. Bila je to slika zaprljanih gaćica devojčice koja se nalazila na kruški i odatle, kroz prozor, gledala kako se u kući spremaju za bakinu sahranu i te je događaje dostavljala braći koja su bila pod kruškom.
Dok sam razjašnjavao ko su sve te osobe bile i šta su radile i kako su se gaćice devojčice zaprljale, uvideo sam da će mi biti nemoguće da sve to utrpam u jednu priču, već da će iz toga proizaći ceo roman. Tada sam shvatio simboliku prljavih gaćica i tu sam sliku dopunio slikom devojke bez oca i majke koja se spušta niz oluk da bi pobegla iz jedinog doma što ga je imala i gde joj nikada nisu bili pruženi ljubav, nežnost i razumevanje. Već sam počeo da pričam te događaje kako ih vidi dečak - idiot, jer sam smatrao da će se postići veći utisak ako ih priča neko ko može da shvati samo šta se dogodilo a ne i zašto se dogodilo. Uvideo sam da tada nisam ispričao priču. Pokušao sam ponovo istu priču kako ju je gledao drugi brat. Još nije bila gotova. Pokušao sam i treći put kako je gleda treći brat. Još nije bila sasvim gotova. Pokušao sam da sve skupim i popunim pukotinu tako da ja budem izveštač. Još nije bilo dovoljno. Tek posle petnaest godina, po objavljivanju knjige, napisavši dodatak jednoj drugoj knjizi, izvršio sam krajnji napor i oslobodio se more kako bih mogao da steknem svoj duševni mir..."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:49

"...o onoj instiktivnoj veštini žena - onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila - onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale...i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila - krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju."
........
"Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe."

Divlje palme - Vilijam Fokner








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:54

Iz njegovih dela mogu se izdvojiti roman Sartoris iz 1929. godine, u kome se radi o uglednoj porodici i njihovim počecima, vrhuncima i padovima. Pored ovog, tu je i roman Buka i bes u kome prikazuje četvoro dece porodice Kompson i atmosferu američkog juga. Zatim su usledili romani: Komarac, Kad ležah na samrti, Svetilište, Divlje palme, Uljez u prašinu, Rekvijem za opaticu, Bajka, Grad, Palata. Pored romana napisao je i veći broj kraćih priča i pripovedaka.
Pred kraj svog života uživao je veliku popularnost, kada je bio odabran za veleposlanika američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1949. godine. Vilijam Fokner bio je poznat po svom osobenom glasu, niskom rastu, luli, viskiju i dendi stilu. Umro je 6. jula 1962. godine u Oksfordu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:56

Tvorac je sledećih mudrih misli:

  • Čitati, čitati, čitati.
  • Mnogi su hrabri tek onda kad ne vide drugi izlaz.
  • Onaj koji najmanje zna, iznosi pretpostavke sa najvećim ubeđenjem.
  • Ljudski um je kao padobran: radi samo kad je otvoren.
  • Ljubav i patnja su ista stvar, vrednost ljubavi je iznos onoga što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jevtino, prevario si samoga sebe.
  • Čovek je jedino živo biće koje može da pocrveni i jedino koje za to ima razloga.
  • Kada bih mogao da biram da iskusim bol ili ništa, izabrao bih bol.
  • Ne voli se zbog, voli se uprkos, ne zbog vrlina, već uprkos manama.
  • Slobodni smo ne kada pričamo o slobodi, već kada je praktikujemo.
  • Satovi ubijaju vreme...vreme je mrtvo u onom trenutku kada ga kazaljke otkucaju. Vreme oživi jedino kada satovi stanu.
  • Ne plaši se da podržiš iskrenost, istinu i saosećanje i usprotiviš se nepravdi, laži i pohlepi. Kada bi ljudi ovako postupali, promenio bi se svet.
  • Ne možete da se otisnete u nove horizonte dok ne izgubite iz vida obalu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:58

Satovi ubijaju vrijeme... vrijeme je mrtvo u onom trenutku kada ga te male stvarčice otklikaju. Vrijeme oživi jedino kada satovi stanu.
William Faulkner








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 14:59

Ne trudite se da nadmašite svoje savremenike ili prethodnike. Pokušajte da nadmašite sebe. (Vilijam Fokner)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 15:01

Od svih Foknerovih knjiga, najčešće se vraćam „Divljim palmama“, bez obzira na to što mnogi ne uključuju tu knjigu među njegove vrhunske domete, poput romana „Buka i bes“, „Avesalome, Avesalome“ i „Dok ležah na samrti“.
„Divlje palme“ su prvi put objavljene 1939. godine i dve novele koje čine knjigu, „Divlje palme“ i „Starac“, štampane su tako što se njihova poglavlja naizmenično smenjuju. U mnogim kasnijim izdanjima, pa i u prevodu na naš jezik, novele su razdvojene, ali kada ih čitamo, lako uviđamo zašto je Fokner hteo da ih predstavi u isprepletenom obliku.
Naime, obe novele govore o ljubavi, o odnosu muškarca i žene, o abortusu i porođaju, i premda su obe, svaka za sebe, izuzetno dobre priče, tek u naizmeničnom čitanju dobija se kontrastna slika odnosa pojedinaca i društva prema tim temama. „Divlje palme“ donose priču o zlosretnoj ljubavnoj vezi između Harija Vilburna i Šarlote Ritenmejer, koja se završava tragičnim abortusom, dok „Starac“ (što je zapravo naziv za nabujalu reku Misisipi) govori o tome kako jedan robijaš spasava trudnu ženu pred bujicom.
Na kraju, junak prve priče dospeva u zatvor, osuđen za ubistvo zbog loše urađenog abortusa, dok junak druge priče, umesto da bude nagrađen za svoje delo, dobija dodatnu kaznu zbog toga što se nije blagovremeno vratio u zatvor.
Ljubav se, tako, pretvara u kaznu, ma šta čovek učinio, i nikakvo bekstvo nije moguće. Suočen na kraju sa mogućnošću da oduzme sebi život i tako izbegne boravak u zatvoru, Hari Vilburn izgovara jednu od najčešće navođenih Foknerovih rečenica: „Između bola i ništavila izabraću bol.“
Samo zbog te rečenice vredi pročitati ovo Foknerovo delo, koje je, uzgred, Fokner originalno naslovio „Ako te ikada zaboravim, Jerusalime“, citatom preuzetim iz jednog od biblijskih psalama. Izdavač je promenio naslov u „Divlje palme“, ali sada se knjiga sve češće objavljuje pod originalnim naslovom i sa pomešanim poglavljima, onako kako je to autor zamislio.
Fokner je svakako jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka, i besumnje jedan od najoriginalnijih proznih autora. Nijedno njegovo delo nije napisano na isti način, i čitalac mora da se pripremi za mukotrpno probijanje kroz najraznovrsnije forme, duge i zamršene rečenice, i verbalnu virtuoznost.
Doduše, Fokner se možda upravo zbog tih odlika danas više ne čita u onoj meri u kojoj to zaslužuje. S druge strane, imajući u vidu sadašnje stanje sveta u kojem živimo, slabljenje porodičnih odnosa, povećanu rasnu tenziju, etničke sukobe i preoblikovanje istorije, ponovno čitanje Foknera svima bi dobro došlo.
Ali, čak i ako se to ne desi, ako Fokner potone u zaborav, nadam se da će „Divlje palme“ ostati. I da ništavilo neće zauvek biti jedina alternativa bolu. Ljubav bi, ipak, trebalo da bude bolja.

David Albahari








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Čet 26 Nov - 15:02

„Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe.
„…o onoj instiktivnoj veštini žena – onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila – onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale…i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila – krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju.“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pet 29 Dec - 11:49

Kad su ga jednom studenti u Oxfordu (Misisippi) upitali,koji svoj roman smatra najboljim, Fokner im je odgovorio: “Krik i bes neprestano me uzbuđuje.”

-Fokner o tome kako je nastao roman Buka i bes.

Prema mojoj oceni, ni jedna moja priča nije dosta dobra i zato sam trideset godina uvek pisao novu, nadajući se da bi ta mogla biti dosta dobra. Pa bi tako moj lični osećaj valjda bio nežnost prema onoj koja mi je prouzrokovala najviše zebnje, kakvu bi majka mogla osećati za dete, a ona koja je meni prouzrokovala najviše zebnje i za mene predstavlja najsjajniji neuspeh jeste Buka i bes...

Počela je kao kratka priča, priča bez zapleta, o nekoj deci koju šalju od kuće za vreme bakina sprovoda.
“Iskrsla mi je u pameti slika.U to vreme nisam bio svestan njenog simboličkog smisla. Bila je to slika zamazanog tura gaćica devojčice koja se nalazila na kruški i odatle kroz prozor gledala kako se u kući spremaju za bakin sprovod, te događaje dojavljivala braći koja su bila ispod kruške na zemlji. Dok sam razjašnjavao ko su te osobe bile i što su radile i kako su se gaćice devojčice zaprljale, uvideo sam da će mi biti nemoguće da sve to utrpam u jednu priču, već da će iz toga izaći celi roman. I onda sam spoznao simboliku prljavih gaćica, i tu sam sliku nadomestio slikom devojke bez oca i majke, koja se spušta niz oluk da bi pobegla iz jedinoga doma što ga je imala i gde joj nije nikada bila pružena
ljubav, nežnost i razumevanje. Već sam bio počeo pričati događaje kako ih gleda dečak-idiot, jer sam smatrao da će biti od većeg dojma ako ih priča neko ko samo zna šta se dogodilo, ali ne i zašto se dogodilo. Uvideo sam da taj put nisam ispričao celu priču. Pokušao sam ponovno ispričati istu priču kako ju je video drugi brat. Još nije bila gotova. Ispričao sam je po treći put, kroz prizmu trećega
brata. Još nije bilo ono pravo. Pokušao sam sve skupa sastaviti i popuniti pukotine tako da ja budem izveštač. Još nije bilo potpuno. Tek nakon petnaest godina pošto je knjiga 'bila objavljena, kad sam napisao dodatak jednoj drugoj knjizi, izvršio sam krajnji napor da ispričam tu priču i da je smetnem s pameti, tako da već jednom mogu imati mira od nje. Prema tome sam romanu najosjetljiviji.
Nisam ga se mogao okaniti i nikako ga nisam mogao doreći, koliko god mučno nastojao. I opet bih se rad na njemu okušati, premda bih sigurno zatajio.

Likovi

Tada mi se javila ideja da bih mogao mnogo više izvući iz ideje slepe samousredotočenosti nevinosti, što bi je pokazivala deca, ako bi jedno od te dece bilo istinski nevino, dakle, idiot. Tako se rodio idiot i onda sam se zainteresovao za odnos idiota prema svetu u kom se nalazio, ali s kojim nikad neće moći izaći na kraj, i odakle će dobiti nežnost, pomoć da ga štiti u njegovoj nevinosti. Mislim "nevinost" u tom smislu što ga je Bog pri rođenju učinio slepim, naime bez pameti, i on nikad ništa neće moči učiniti da bi se to promenilo. I tako se počeo javljati lik njegove sestre, a onda brata, tog Jasona (koji je za mene predstavljao potpuno zlo). On je najopakiji lik, čini mi se, koji sam ikada zamislio. Tada sam vidio da to ne mogu nikako izreći u kratkoj priči. Pa sam tako iskazao idiotovo doživljavanje toga dana, i bilo je nerazumljivo, čak ni ja ne bih bio mogao reći što se tada zbivalo, pa sam morao napisati još jedno poglavlje. Tad sam odlučio da Quentin da svoju verziju tog istog dana, odnosno te iste prilike, i to je učinio. Onda je trebalo dati kontrapunkt, a to je bio drugi brat, Jason. Tada je već sve bilo potpuno zamršeno. Znao sam da je daleko od toga da bude gotovo, pa sam morao napisati još jedno poglavlje , s izvanjske perspektive, u kome neko izvana, pisac, govori o onome što se dogodilo tog dana. I tako je nastala knjiga, tj. istu sam priču napisao četiri puta. Nijednom nije bilo kako treba, ali toliko sam se mučio da ništa od toga nisam mogao baciti i nanovo početi, pa sam je tako štampao u četiri poglavlja...



Na pitanje: kakvu je emociju u njemu pobudio Benjy, Faulkner je odgovorio:

“Jedina emocija koju osećam prema Benjyju jest tuga i samilost nad celim čovečanstvom. Ne možete saosećati s Benjyjem, jer on nije kadar osećati. Jedino što lično osećam prema njemu je moja zabrinutost, je li verovatan njegov lik kako sam ga ja stvorio. Zamislio sam ga kao prolog tragediji,
kao grobara u elizabetanskoj drami. On odigrava svoju ulogu i nestaje s pozornice. On je nesposoban da počini zlo ili načini dobro, jer on nema nikakve spoznaje ni o zlu, ni o dobru.”

Na upit, može li Benjy osećati ljubav, Faulkner je rekao:

“Benjy nema dovoljno razbora čak ni da bude sebičan. On je poput životinje. On pozna nežnost i ljubav, iako ih ne ume imenovati, i upravo je ona pretnja njegovoj nežnosti i ljubavi bila uzrokom da je zavijao kad je osetio promenu kod Caddy. Nije više imao Caddy. Kako je bio idiot, nije čak ni bio svestan da je Caddy nestala. Samo je osećao da nešto nije u redu, i to je ostavilo u njemu prazninu u
kojoj je jadovao. Nastojao je ispuniti tu prazninu. Jedino čega se mogao domoći bila je Caddvna odbačena papuča. Ta je papuča bila sva njegova nežnost i ljubav, koje nije umeo da imenuje , samo je slutio da toga više nema. Benjy je bio prljav zato što nije znao dovoditi zbivanja u logičnu vezu i zato što prljavost nije imala za njega nikakvog značenja. Kao što nije bio sposoban razaznavati zlo od dobra, tako nije mogao razlikovati ni prljavost od čistoće. Nađena papuča pružala mu je utehu, premda se više čak nije ni prisećao osobe 'kojoj je nekome pripadala, kao što se više nije spominjao zašto jaduje. Da se slučajno Caddy ponovno pojavila pred njim, verovatno je više ne bi bio poznao.”



___________________________________



Bio je neki časovnik, visoko gore na suncu, i meni pade na pamet kako čoveka, kad nešto neće da uradi, njegovo telo tera na to, nekako nesvesno. Mogao sam da osetim mišiće na zadnjoj strani vrata, i zatim da čujem kako mi sat u džepu otkucava, a ubrzo posle toga su svi zvuci zamrli, sem zvuka koji je proizvodio sat u mome džepu.

Tamo u izlogu bilo je dvanaestak satova, dvanaestak različitih vremena i svako od njih s istom onom potvrdom i protivrečnom uverljivošću koju je imao i moj sat, bez i jedne kazaljke uopšte. Jedan drugome su poricali tačnost. Ja sam mogao da čujem svoj sat, kako kuca negde u mom džepu, čak iako niko nije mogao da ga vidi, koji čak ne bi bio u stanju ništa da kaže i kad bi ga neko mogao videti.


I tako rekoh sebi da kupim ovaj. Jer mi je otac kazao da je vreme umrtvljeno dokle god ga mrve točkići; i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane. Kazaljke su bile izdužene, malo izvan vodoravnog položaja pod blagim uglom, kao galeb koji se njiše na vetru.

Buka i bes
_____________________________________________________________

Naziv romana BUKA I BES je prema poznatoj Shakespeareovoj tragediji Macbeth,
5. prizor, 5. čin:
„život je sen što luta, bedni glumac
Što se na pozornici života razmeće, prodrhti
Svoj sat, i ne čuje se više; on je bajka
Koju idiot priča, puna BUKE I BESA
A ne znači ništa.“

_____________________________________________________________

"Kad se senka od prozorskog okvira pojavila na zavesama, bilo je između sedam i osam časova i onda sam ponovo počeo misliti na vreme, i slušao sam sat. To je bio dedin sat i kad mi ga je otac davao rekao mi je, predajem ti grobnicu svake nade i želje; bolno je ali sasvim verovatno da ćeš zahvaljujući njemu doći do svesti o ništavnosti sveg što je ljudsko i da on tvoje lične potrebe neće zadovoljiti nimalo bolje no što je zadovoljio potrebe tvoga oca i tvoga dede. Dajem ti ga ne da te opominje na vreme, nego da bi ponekad za trenutak mogao zaboraviti na njega i da ne bi trošio svu svoju snagu upinjući se da ga osvojiš. Jer nijedna bitka nikad nije dobijena kazao je. Nikad se čak nije ni vodila. Bojno polje jedino otkriva čoveku njegovu sopstvenu ludost i beznadežnost, a pobeda je obmana kojoj podležu filozofi i glupaci."

Buka i bes,

_____________________________________________________________

Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe.“

Divlje palme
_____________________________________________________________

“…o onoj instiktivnoj veštini žena - onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila – onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale…i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila – krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju.”

Divlje palme

_____________________________________________________________

U tuđoj sobi morate u sebi stvoriti prazninu da biste zaspali. A pre nego što ste stvorili u sebi prazninu za san, šta ste vi. A kad stvorite u sebi prazninu za san, vi niste. A kad ste ispunjeni snom, vas nikad nije bilo. Ja ne znam šta sam ja. Ne znam da li ja jesem ili nisam.


Dok lezžh na samrti

_____________________________________________________________

Horace pogleda gore u široko, podbulo lice, bez ikakva znaka godina ili misli - veličanstvena gomila mesa sa svake strane malenog, pljosnatog nosa koji kao da je štrčao na nekoj ravni, istodobno zadržavajući i neko neodredljivo svojstvo čudesne neočekivanosti, kao da je Stvoritelj upotpunio svoju šalu podarivši toj obilnoj količini puti nešto izvorno namenjeno nekom slabom, okretnom stvorenju poput veverice ili štakora.

Svetište
_____________________________________________________________

Čovek je suma svojih sopstvenih nesreća. Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana konačno umoriti, ali onda vreme postaje vaša sopstvena nesreća. –
_____________________________________________________________

"Volim ljude iz Virdžinije zato što su svi snobovi, a ja volim snobove. Snob mora da provede puno vremena u održavanju svog snobizma, tako da mu malo vremena ostaje za druge stvari."
_____________________________________________________________

“Vratio sam se hodnikom, budeći pri hodu korake iščezle u četama koje su žamorile u tišini”, priča Foknerov junak. “Ponovo sam ušao u zagušljivu odaju gde je časovnik na tamnom stolu otkucavao svoju užasnu laž. Tada su se zavese izdizale iz tame na moje lice, ostavljajući na njemu svoj dah. Još četiri časa. I onda me neće biti.”
_____________________________________________________________



tokom dve godine koje je proveo na Univerzitetu Virdžinije, kasnih 50-tih godina, gde je držao predavanja, Fokner je snimio svoje razgovore sa studentima koji su sada digitalozovani i objavljeni
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:17

NAKON Pedeset godina

SAPFIČNO

Dakle to je , neće mi san na Kapke .
Ni na oči, rastresenom kosom i belim
Dalekim bledim rukama, usnama i čeličnim grudima,
Tako me ona gleda.

I mada mi san ne dolazi , stiže mi
Vizija iz ispunjenih glatkih veđa sna,
Beloputa Afrodita neukroćena jezdi
Na vlasima svoje kose.

U purpurnim kljunovima golubica što je vuku ,
Ispruženim iz žudnje, šija povijenih nazad,
Ka Lezbosu i na letećim stopalima ljubavi
Što jecaju iza nje.

Ne osvrće se, ne osvrće se na
Devet krunisanih muza koje stoje
Oko Apolona kao devet korintskih stubova pevajući
U večernjoj bistrini.

Ne vidi lezbijske usne poljupcem spojene
Preko lautinih struna, pesmom opijene.

Ni bela stopala Okeanida
Što naga sijaju.

Pred vom hode jadikovke i jecaji
Neplodnih žena, uz grmljavinu krila,
Dok duhovi napuštenih letskih žena, jadaju ,
Mrznući suton.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:17

JABLAN

Zašto drhtiš tu
Između bistre reke i puta?
Nije ti hladno,
Uz svetlost sunca koje sanjari o tebi,
A ipak dižeš svoje skrušene molbene ruke kao da želiš
Navući oblake sa nebesa da krhkost sakriju tvoju.

Ti si mlada deva
Što podrhtava u patnji ushićene smernosti,
Bleda stvarna deva
čija je odora na silu sa nje strgnuta.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:17

AKO ĆE ŽALOST BITI

Ako će žalost biti, neka bez kiše stigne,
U ime srebrnog jada neka i ovo bude,
Ako ove zelene šume budu sawale da se probude
U mom srcu, ako se ponovo dignem.

Ima li ma koje smrti, jer ipak ću sniti
Gde je sem u planinama setnim što dremežom su natkriljene,
Gde trunem kao stablo? I mada smrt će snaći mene,
Ova zemlja koja me brzo nosi moj dah će otkriti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:18

NAKON PEDESET GODINA

Kuća joj je prazna na srce starost joj staje,
Ono je puno senki i jeke što obmanu prati
Niko je spasti neće, jer je htela tkati
Slepim, krivim prstima gnezdo što ne može da traje.

Priča kaže, kad narod uz oružje na nju krete da ustaje,
Zbog njenih milovanja oklevaše kao bele ptice,
zbog krune koju je imati mogla da poveže pletenice
Kose svoje, i nežnih ruku što Veštičijim Zlatom sjaje.

Ogledala njena zakletve pamte, jer tu gránu
U snovima iz drugih snova što nežnost puti njene
Pozajmiše dok beše tu, mekoćom kose krunisanu.
Sputanog srca uz mlade oči povijene
I slepe, oseća prisustvo njeno kroz mirise razlivene,
Život mu i telo u zamku sputa okovanu.

preveo Bojan Belić
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:19

Kad su ga jednom studenti u Oxfordu (Misisippi) upitali,koji svoj roman smatra najboljim, Fokner im je odgovorio: “Krik i bes neprestano me uzbuđuje.”

-Fokner o tome kako je nastao roman Buka i bes.

Prema mojoj oceni, ni jedna moja priča nije dosta dobra i zato sam trideset godina uvek pisao novu, nadajući se da bi ta mogla biti dosta dobra. Pa bi tako moj lični osećaj valjda bio nežnost prema onoj koja mi je prouzrokovala najviše zebnje, kakvu bi majka mogla osećati za dete, a ona koja je meni prouzrokovala najviše zebnje i za mene predstavlja najsjajniji neuspeh jeste Buka i bes...

Počela je kao kratka priča, priča bez zapleta, o nekoj deci koju šalju od kuće za vreme bakina sprovoda.
“Iskrsla mi je u pameti slika.U to vreme nisam bio svestan njenog simboličkog smisla. Bila je to slika zamazanog tura gaćica devojčice koja se nalazila na kruški i odatle kroz prozor gledala kako se u kući spremaju za bakin sprovod, te događaje dojavljivala braći koja su bila ispod kruške na zemlji. Dok sam razjašnjavao ko su te osobe bile i što su radile i kako su se gaćice devojčice zaprljale, uvideo sam da će mi biti nemoguće da sve to utrpam u jednu priču, već da će iz toga izaći celi roman. I onda sam spoznao simboliku prljavih gaćica, i tu sam sliku nadomestio slikom devojke bez oca i majke, koja se spušta niz oluk da bi pobegla iz jedinoga doma što ga je imala i gde joj nije nikada bila pružena
ljubav, nežnost i razumevanje. Već sam bio počeo pričati događaje kako ih gleda dečak-idiot, jer sam smatrao da će biti od većeg dojma ako ih priča neko ko samo zna šta se dogodilo, ali ne i zašto se dogodilo. Uvideo sam da taj put nisam ispričao celu priču. Pokušao sam ponovno ispričati istu priču kako ju je video drugi brat. Još nije bila gotova. Ispričao sam je po treći put, kroz prizmu trećega
brata. Još nije bilo ono pravo. Pokušao sam sve skupa sastaviti i popuniti pukotine tako da ja budem izveštač. Još nije bilo potpuno. Tek nakon petnaest godina pošto je knjiga 'bila objavljena, kad sam napisao dodatak jednoj drugoj knjizi, izvršio sam krajnji napor da ispričam tu priču i da je smetnem s pameti, tako da već jednom mogu imati mira od nje. Prema tome sam romanu najosjetljiviji.
Nisam ga se mogao okaniti i nikako ga nisam mogao doreći, koliko god mučno nastojao. I opet bih se rad na njemu okušati, premda bih sigurno zatajio.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:19

Likovi

Tada mi se javila ideja da bih mogao mnogo više izvući iz ideje slepe samousredotočenosti nevinosti, što bi je pokazivala deca, ako bi jedno od te dece bilo istinski nevino, dakle, idiot. Tako se rodio idiot i onda sam se zainteresovao za odnos idiota prema svetu u kom se nalazio, ali s kojim nikad neće moći izaći na kraj, i odakle će dobiti nežnost, pomoć da ga štiti u njegovoj nevinosti. Mislim "nevinost" u tom smislu što ga je Bog pri rođenju učinio slepim, naime bez pameti, i on nikad ništa neće moči učiniti da bi se to promenilo. I tako se počeo javljati lik njegove sestre, a onda brata, tog Jasona (koji je za mene predstavljao potpuno zlo). On je najopakiji lik, čini mi se, koji sam ikada zamislio. Tada sam vidio da to ne mogu nikako izreći u kratkoj priči. Pa sam tako iskazao idiotovo doživljavanje toga dana, i bilo je nerazumljivo, čak ni ja ne bih bio mogao reći što se tada zbivalo, pa sam morao napisati još jedno poglavlje. Tad sam odlučio da Quentin da svoju verziju tog istog dana, odnosno te iste prilike, i to je učinio. Onda je trebalo dati kontrapunkt, a to je bio drugi brat, Jason. Tada je već sve bilo potpuno zamršeno. Znao sam da je daleko od toga da bude gotovo, pa sam morao napisati još jedno poglavlje , s izvanjske perspektive, u kome neko izvana, pisac, govori o onome što se dogodilo tog dana. I tako je nastala knjiga, tj. istu sam priču napisao četiri puta. Nijednom nije bilo kako treba, ali toliko sam se mučio da ništa od toga nisam mogao baciti i nanovo početi, pa sam je tako štampao u četiri poglavlja...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   Pon 23 Apr - 19:19

Na pitanje: kakvu je emociju u njemu pobudio Benjy, Faulkner je odgovorio:

“Jedina emocija koju osećam prema Benjyju jest tuga i samilost nad celim čovečanstvom. Ne možete saosećati s Benjyjem, jer on nije kadar osećati. Jedino što lično osećam prema njemu je moja zabrinutost, je li verovatan njegov lik kako sam ga ja stvorio. Zamislio sam ga kao prolog tragediji,
kao grobara u elizabetanskoj drami. On odigrava svoju ulogu i nestaje s pozornice. On je nesposoban da počini zlo ili načini dobro, jer on nema nikakve spoznaje ni o zlu, ni o dobru.”

Na upit, može li Benjy osećati ljubav, Faulkner je rekao:

“Benjy nema dovoljno razbora čak ni da bude sebičan. On je poput životinje. On pozna nežnost i ljubav, iako ih ne ume imenovati, i upravo je ona pretnja njegovoj nežnosti i ljubavi bila uzrokom da je zavijao kad je osetio promenu kod Caddy. Nije više imao Caddy. Kako je bio idiot, nije čak ni bio svestan da je Caddy nestala. Samo je osećao da nešto nije u redu, i to je ostavilo u njemu prazninu u
kojoj je jadovao. Nastojao je ispuniti tu prazninu. Jedino čega se mogao domoći bila je Caddvna odbačena papuča. Ta je papuča bila sva njegova nežnost i ljubav, koje nije umeo da imenuje , samo je slutio da toga više nema. Benjy je bio prljav zato što nije znao dovoditi zbivanja u logičnu vezu i zato što prljavost nije imala za njega nikakvog značenja. Kao što nije bio sposoban razaznavati zlo od dobra, tako nije mogao razlikovati ni prljavost od čistoće. Nađena papuča pružala mu je utehu, premda se više čak nije ni prisećao osobe 'kojoj je nekome pripadala, kao što se više nije spominjao zašto jaduje. Da se slučajno Caddy ponovno pojavila pred njim, verovatno je više ne bi bio poznao.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vilijam Fokner   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vilijam Fokner
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vilijam Fokner
» Vilijam Fokner - Buka i bes
» Vilijam Fokner
» Vilijam Fokner
» Vilijam Batler Jejts
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-