Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Satirična poezija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Uto 15 Maj - 10:37

ВЛАСТ ЈЕ ДОБРА,
ТРЕБА МЕЊАТ НАРОД


Стално нешто кукате
изнова се брукате
народе да знате
и власти се пате

Подигли сте тензије
што снизисмо пензије
и подигосмо рате
а смањисмо плате

У очи се погледајте
на Немце се угледајте
кад не може идентитет
бар мењајте менталитет

Немате колико треба
неко нема ни за ’леба
ал’ треба да се срамите
што толико драмите








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Uto 15 Maj - 10:37

2017. – Први утисци


Дошла је година нова
и ђаво дође по своје
сваки из свога рова
убице судбине кроје

Цивилне ничу страже
ИСИС би опет да коље
од ујка Сема сад траже
ракете, бомбе и зоље

Код нас је боље стање
за сада се само краде
мада Вук слути клање
поносне праве параде

А да се краде – краде
посебно из врха владе
док остали муда 'ладе
и сви ми се заједно гаде



Пред нама година бурна
ал' весели тонови фале
песма ми постаје тмурна
па за крај мало и шале

Ја толике стихове каза'
не поменух Деда мраза
а он јадничак страда
јер му је велика брада

То свака будала знаде
терористи носе браде
тако га скупа са снешком
службе убише грешком

А уз њих двоје убише пушком
и Рудолфа с' црвеном њушком
шире се жалосни уздаси светом
за новом колатералном штетом








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Uto 15 Maj - 10:38

Хашки казамат


По одлуци Хашког казамата
сви ће Срби најебат’ због рата
само Србин треба да се куди
само њима мора да се суди

Сва та фарса у једну бит стане
сви злочинци са српске су стране
и на захтев белосветског смећа
њима казна мора бит’ што већа

Порука је Хашког казамата
да се не смеш бранити од НАТА
памтиће се пресуде тог већа
а истине ко сме да се сећа








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Uto 15 Maj - 10:38

Калимеро

Одлучио један газда
своје царство да си сазда
да би друге отписао
изборе је расписао

Мислио је да ће лако
јер му дупе љуби свако
али да би царeм пост’о
мора преко педес’ посто

Купов’о је, уцењив’о
свој је рејтинг прецењив’о
сам све броја и преброја
ал’ до пола не изброја

И сав скрхан препун бола
како нема нити пола
сам са собом он се свађа
мора да је нека крађа








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Uto 15 Maj - 10:38

Ријалити Србија



Ријалитији диктирају животе
док си странке набијају квоте
нити Тесла нити генијалци
узори су сада криминалци

Културу нам проносе
жута штампа, таблоиди
будале се поносе
паметан се стиди

Док програме бирају
мозак нам испирају
па пребирам по сопственој муци
по ТВ-у с’ даљинским у руци

Нису Животињску читали
ал’ емитују Пинкову Фарму
па кад’ их унуци буду питали
чиме су наследили лошу карму

Промовишу садо-мазо барове
омладини уваљују Парове
на екрану скоро сваког сата
нова перверзија Великог брата

Док програме бирају
мозак нам испирају
па пребирам по сопственој муци
по ТВ-у с’ и даљинским у руци

На ТВ-у само смеће
нема Коцкице и Полетарца
ал’ предвече ријалити креће
и клинке које јуре старца

Пред њима су два избора
где се копља ломе
дал’ ће лакше до спонзора
или до дипломе








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 18:51

[size=42]Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору[/size]









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 18:52

Тачно тридесет година после чувених судских процеса Флоберу и Бодлеру, један наш писац је осуђен због свог књижевног дела. Једна песма објављена у „Новом београдском дневнику“ 1887. донела је две године робије њеном аутору Браниславу Нушићу.

Инспирација за ову песму биле су две сахране – мајке пуковника Драгутина Франасовића и мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од неколико дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд, али без краља и владе.



Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.

Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара.

Нушић је написао песму „Два раба“ и објавио је у „Новом београдском дневнику“.

ПОГРЕБ ДВА РАБА

Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.

Песма је изазвала сензацију и смех у београдској чаршији. Издање „Дневника“ је било разграбљено. Читали су га групно за кафанским столовима, по троје-четворо на угловима улица, у редакцијама опозиционих и владиних новина. Све што је било писмено у тадашњем Београду смејало се Нушићевим стиховима. Само њиховом аутору, младом писцу почетнику није било до смеха. Краљ Милан је био увређен и Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“.



Првостепени суд, под председништвом судије Христића, осудио је младог писца на два месеца затвора. Кад је краљ Милан чуо за пресуду, незадовољан и љут, тражио је већу и ригорознију казну. Судство је своју независност доказало повисивши казну на две године робије. Младог писца су ухапсили и послали у пожаревачки затвор.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 18:53

БИБЛИЈА ЈЕДИНА ЛЕКТИРА
Наш велики комедиограф Бранислав Нушић шетао се у затворском дворишту заједно са убицама, лоповима и коцкарима. То је било занимљиво искуство за једног писца. После ових шетњи, добијао је као једину лектиру Библију, чије је странице тако добро проучио, како је касније причао, да је могао да држи црквене проповеди.
Ту почиње његова двогодишња авантура, која се завршила како писцу и приличи, књижевним делом. Наиме, Нушић је у затвору написао своју познату комедију „Протекција“. Услови у којима је живео у затвору били су веома тешки, али његов ведар дух у свему је проналазио смешну страну. Сместили су га у самицу и ставили под строги надзор.

Управник затвора био је по злу чувени Илија Влах. Прочитавши Нушићеву пресуду, решио је да младог бунтовника доведе у ред – забранио му је да пише, да ложи пећ у самици, да чита књиге и новине.

Нушић је причао да је по цео дан млео кафу, кувао је, правио цигарете и крпио свој стари капут. И тако су му изолованом од света текли бескрајни, празни тамнички дани. Желео је да их испуни писањем, али је строги бркати Илија Влах био неумољив. Ипак, после абдикције краља Милана, Нушић је покушао да добије боље услове. Отишао је код управника затвора и замолио га за дозволу да повремено пише.

„Боље је за тебе младићу да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен ти би данас био ваљан човек и угледан грађанин. А овако се као коцкар вучеш по апсанама“, саветовао га је Илија Влах.



После оваквог „мудрог савета“, Нушић је решио да насамари управника. Његова рођака Марина, некада удата за његовог ујака, била је у браку са министром правде Гигом Гершићем. Знајући да управник чита пошту, писац је решио да напише писмо министру Герићу, ословивши га са „драги рођаче“. Писмо је изгледало овако:

„Драги ујаче, имали сте право да се љутите на мене што вам се нисам јавио до сада, али вас нисам хтео узнемиравати. Знам да вас интересује како се осећам овде. Не могу рећи да ми је угодно као код моје куће. Али не могу да се пожалим. Једино ме убија досада од дугог времена. Када би ми дозволили да пишем, верујте да бих стрпљиво сачекао да прођу две године робије. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари. Молим вас када дође моја мајка код вас, поздравите је и реците јој да не брине. Поздравите много и ујна Марину. Ваш сестрић“!

Следећег дана управник затвора је дошао у самицу у којој је чамио будући велики комедиограф. Уз смешак је срдачно рекао: „Кажу Нушић кува добру кафу. Је л’ умеш да скуваш? Човек треба све да научи злу не требало. Ето, да ти није апсе ти никада не би научио да скуваш кафу.“



Наравно, Нушић је добио дозволу да пише и много боље услове у затвору.

Док је Бранислав Нушић робијао, његов отац Ђорђе Нуша покушавао је да га ослободи издржавања казне. Писао је и писмо пуковнику Франасовићу, молећи га да опрости његовом сину и избави га из затвора. Пуковник је прочитао писмо са пуно разумевања и одговорио је:

„Господине Нушо, ви сте ми се обратили са молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом, објављеном у једном дневном листу. Ваш син није због мени нанесене увреде осуђен, већ због тога што је његова песма вређала узвишену особу краља због тога што је он из пијетета указао последњу почаст покојници пратећи је до вечне куће. Нећу сада да узимам у оцену то дело вашег сина, али мислим, ако има у себи и најмање части, да ће га касније обливати румен стида када год се буде сећао какву је прилику изабрао да вређа узвишену особу Владара и сен једне покојнице. Дакле, као што рекох, ваш син није због мене осуђен. Али ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам. Ваш Драгутин Франасовић, пуковник.“



Следеће писмо трговац Ђорђе Нуша је упутио лично краљу Милану, прилажући писмо пуковника Франасовића.

„Његовом величанству Краљу Милану

Ваше величанство, племенити господару, уста су ми нема, а речи немоћне да изразе оно што осећа срце једног оца, који лежи пред ногама Вашег величанства и моли милост за свог осуђеног сина. Из мојих груди у овом тренутку, отима се само једна реч: Милост племенити Краљу.“

Драма РТС-а – Цветови зла – погреб два раба ; Режија: Бранко Митић; Главне улоге – Тихомир Станић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Никола Вујовић:








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 18:55

Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Песма „Човек пева после рата“ проистекла је из песниковог двоструког негативног искуства: ратног и послератног. Као ратник је схватио сву апсурдност рата као таквог и свог учешћа у њему на туђој страни и за туђе интересе. Као човек који се вратио из рата, осетио је разочарање јер се ништа није променило на социјалном плану. Наишао је на појаве и поступке који изазивају згражавање и бес.
Тако је ова песма интонирана и као исповест и као протест. То је исповест о заблудама и узалудним сновима и надањима и протест против света блуда и кала. Намучени ратник очекивао је да ће одахнути од страхота рата онда када он прође, али је схватио да у послератној стварности нема ни чистоте ни свежине. Бол, бунт, протест, разочарање – основна су осећања и расположења, која су подстакла песника на певање и која су се упила у сваку поетску слику песме.

Човек пева после рата (1920)

Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и Бог и човек и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров, ─
и немам воље ─ ил немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!



У структури прве строфе подједнак простор имају прошлост и садашњост. Из прошлости су две поетске слике – гажење у крви до колена и понижавање сестре и мајке. Садашњост предочавају две поетске слике – мутно море и јутарња роса. Између прошлости и садашњости успостављена је апсолутна симетрија — и једна и друга су суморне и бесперспективне.

Први стихови:

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова

казују о ономе што је било и о ономе што јесте, указују на психолошко стање које карактерише безвољност, разочарање, резигнација. Ови стихови су увод у целокупно певање које следи. Наредни стихови и строфе, све до краја песме, биће у функцији објашњења зашто је дошло до тога да човек изгуби све снове (надања) и остане емотивно осакаћен и егзистенцијално изгубљен.

Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе



прва је поразна слика послератне стварности и резултат онога што се дешавало док је он ратовао. Ова слика је и најјача и најпотреснија: уништени су част и достојанство породице и сваког њеног. Син и брат је дубоко понижен оним што се догодило његовим најмилијим. Тугу и жалост је овај син изразио бунтом и протестом, разоткривањем свега онога што у друштву (свету) представља неморално и нељудско.

Друштво и послератна стварност сагледани су као мутно море блуда и кала. Синтагма блуда и кала указује на срозавање нивоа друштвеног морала као последице ратних дешавања, ратне атмосфере и социјалних потреса.

Синтагма мутно море је хиперболична слика моралног пропадања израженог синтагмом блуда и кала. Од таквог друштва, сагледаног као мутно море блуда и кала песник не тражи ништа, не жели ништа. Он тражи нешто чега у том друштву нема:

Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Њега гуши атмосфера која влада у друштву – морална трулеж чини да нема ваздуха и зато је зрак најдрагоценији. ЗРАК, МЛЕКО, РОСА имају у овој поетској слици симболично значење – сви заједно означавају чистоту, нежност, свежину, крепкост.

Друга строфа даље развија, новим детаљима, слике рата јуче и слике стварности данас. Слика крви до колена опет се јавља али у другачијем контексту и смисаоном окружењу:



Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?

Ја сам се смејао… значи да је све страхоте рата подносио мирно и да је чак могао да се насмеје некој ситуацији. Он који је све то прошао и гледао како лети у ваздух и бог, и човек, и ров, данас мора мирно да гледа како му губави бакалин жељену жену грли и како му с главе разноси кров. Мирно гледање свега нечовештва проистекло је из недостатка воље и снаге да се ишта учини. Онај који је хрлио у мраку на ровове, сада мирно гледа отимање жене коју је желео и отимање крова над главом. Човеку су отели и љубав и имовину, а њему, захваћеном дубоком резигнацијом, као да је све то свеједно.

У трећој строфи прошлост је снажно наглашена, у њој су само слике понижења (покорно сагиб’о главу) и срамоте (љубио срам). То је потпуни душевни и морални пораз човеков и његово коначно сазнање праве судбине, које не нуди никакав излаз или спасење.

Четврта строфа је вапај пораженог човека. Ох, та ја сам Човек! Човек!, узвикнуће лирски субјект и опростиће све оно што је преживео – и такав живот, и животни порази доприносе да се искристалише Сазнање. Али то Сазнање је сазнање пораза и безизлаза, оно изазива буђење очаја и резигнацију до апсолутне клонулости:

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе
остало вам на част!



Ови стихови, незнатно промењени, јављају се двапут: на крају прве и на крају последње строфе. Положај стихова сугерише њихов смисао као кључни, основни смисао песме: то је протест против рата као бесмисла у коме је брат против брата и човек против човека. Рат доноси крв, умирање, страдање, патњу и бол; он доноси резигнацију, умор и клонулост. Рат разара не само материјална добра него и психу и морал човека. Тако је Душан Васиљев, певајући после рата, певао против рата. Дефетизам је био опште расположење послератних песника и Човека.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 18:59

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761!!!)

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.
Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Аутор је и првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце, и првих уџбеника латинског језика.

Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.

Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.

Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба.

Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику.



Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.

Плач Сербији (1762)
Захарије Орфелин је добро схватио свој задатак песника народа који је запао у велике невоље: притиснут зулумом напустио је своје огњиште, населио се у туђој земљи која га користи као штит, изложен је притиску да се одрекне језика и вере, запао је у чамотињу заосталости и незнања, обузет је носталгијом за завичајем. Цео живот је посветио раду на просвећивању свога народа, први је писац који штампа своје песме на народном језику.
Плач Сербији има две варијанте. Горестни плач има прозни облик и писан је на црквеном рускословенском језику – намењен је образованом слоју српског друштва. Плач Сербији има стиховани облик и писан је на народном српском језику очигледно намењен обичном српском човеку који је умео да чита. На тај начин Орфелин је одуживао дуг својој дужности свештеног лица у служби карловачког митрополита и дуг своме народу. Има ли се у виду садржина песме и чињеница да је објављена под псеудонимом (С.С.С.), јасан је још један разлог за настајање две варијанте исте песме – да је прочитају и црквени великодостојници који су у песми изложени осуди.

Плач Сербији је значајан и као прва штампана српска књига у којој је изражен антиаустријски дух и која изражава тежње српског народа за слободом.

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.



Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.



Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.



Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!
Песма има облик монолога – исповести а средишња тема је јадање због беде и патње у коју су Срби запали после сеобе. Песник се послужио алегоријском сликом: Србија је предочена као ојађена и измучена жена која трпи многе муке и понижења и која тугује за прошлошћу своје моћи, богатства и славе. По томе је она врло блиска народној песми Маргита девојка и Рајко војвода: и Маргита девојка жали за славном прошлошћу коју су красили бројни јунаци, слободни градови и национално достојанство.

Плач Сербији садржи велики број мотива, слика, мисли, емоција. У њој је сећање на прошлост коју су красили слава, угодност, велики народ, силни цареви, храбри витезови и војници, богати и лепи градови.



Носталгија за том прошлошћу је утолико већа јер је садашњост претешка. Зато се Србија, лирски субјект песме, више пута враћа на светле слике своје прошлости: стално су супротстављене контрастне слике садашњости и прошлости.

Слике светле прошлости још више наглашавају суморну садашњост у којој:

Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.
А сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојој храбростју прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руку ослабили,
згубила саи и снагу, сасвим ме сатрли.

У споју прошлости и садашњости јад и чемер постају још тежи. То изазива болне узвике;

Ах, Сербије пребједне
Ах, Сербије жалосне.

Ређају се увреде, понижења, болови, примери страдања и мучења.

Пријатељи су је изневерили и напустили, оставили је саму и беспомоћну (Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави). А неки пријатељи претворили су се у врагове који још више погоршавају муке.
Увређено достојанство и част, грубо вређање и понижавање, злуради подсмех некада јакој и славној Србији која сада грца у ропству.
Синови су јој расејани по разним земљама па је и то ослабило њену снагу јер су они у туђим земљама понижени и обесправљени – дакле слаби.
Они који су остали &qуот;шарке пушке и бритке сабље положили&qуот; јер не могу да се снађу &qуот;нејмајућ свог вожда&qуот;.
Многи су синови пошли за својим интересом заборавивши на земљу и на опште интересе – осуда оних који су примили туђу веру.
Учени људи су „себе помрачили“; и не виде бреме ропства које их притиска – осуда интелектуалаца који заборављају свој језик и народ.
Цркве су пропале „от слободе своје“; а намеће се туђа вера и црква – осуда политике аустроугарске власти.
Црквене старешине, високи црквени достојанственици, не бране српске интересе, већ настоје да се нагоде са туђином – осуда политике српског високог клера.
Плач Сербији је снажан глас пробуђене свести о судбини и положају српског народа. Она је одговор на актуелни тренутак Срба у Угарској, али одговор који не штеди ни Аустроугарску, ни српски клер, ни српске трговце и интелектуалце. Један Србин је бацио у лице својим сународницима истину која боли.

Захарије Орфелин је на првом месту родољуб забринут за судбину свога народа. Последња строфа песме, закључак песника и лирског субјекта, потпуно је песимистичка слика будућности. Али то је резултат субјективног доживљаја стварности. Сама чињеница да је песник проговорио овако отворено и конкретно, указује на путеве који су отворени ка будућности.



Иако је песникова интенција родољубива и политички актуелна, Орфелин не запоставља чисто поетску и версификацијску страну своје песме. На том плану је остварио правилност строфе, стиха и риме. Песма је испевана у катренима (26). Стих је од тринаест слогова са цезуром после седмог слога (7//6). Рима је паралелна (АА – ББ) и доследно спроведена у целој песми. Овакав стих назива се пољски тринаестерац. Тако је Захарије Орфелин, средином 18. века, водио рачуна о версификацијекој страни своје песме успевши да оствари доследан склад и правилност у свим елементима.

СТИХ – Основна ритмичка целина (јединица) у песми, која заузима један ред (грч. стихос = ред, врста). Карактерише га графички (визуелни) облик. У садржинском смислу, стих може представљати целовиту слику мисли и осећања а самим тим и синтаксичко-интонациону целину: „Девојка је своје очи клела.“ (Стари Вујадин) Али то није правило.

Целовита мисао или слика може да обухвати више стихова или да се делимично настави у следећем стиху (опкорачење): „Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.“ (Ј. Дучић: Село).

Стих је различите дужине. Најпопуларнији и најчешћи стихови су дванаестерац, десетерац, једанаестерац и осмерац. Стих се разлаже на полустихове а ови на стопе или акценатске целине као најмање ритмичке јединице.



Стопе су комбинација наглашених и ненаглашених слогова. Однос и распоред полустихова, стопа, акцената, гласова и пауза чине ритам стиха и песме. Организација стихова у песми је строфична (стихови се окупљају у веће смисаоне целине – строфе) и астрофична (стихови се ређају у непрекинутом низу – у десетерачкој народној песми, на пример).









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 19:01

Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“



Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.

Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.
„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“

Пред Вама је једна од њених родољубиих песма, необјављена песма „У ропству“, због које је, као и још неких, била и затварана.

Десанка Максимовић – У ропству
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.



На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 32333

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   Pet 14 Dec - 19:02









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Satirična poezija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Satirična poezija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-