Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mišel Ulebek

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 18:46


Mišel Ulebek,Slavan, osporavan, hvaljen i nagrađivan kontroverzni francuski pisac, filmadžija i pesnik Mišel Uelbek (Michel Houellebecq) rođen je 1958. godine kao Michel Thomas na Reunionu, francuskom ostrvu nadomak Madagaskara, kao sin instruktora skijanja i lekarke, koji su za svog sina, po Uelbekovim rečima, ubrzo izgubili svako interesovanje. Do šeste godine živeo je u Alžiru kod majčinih roditelja, a nakon toga u Francuskoj, kod očevih, koji su ga i odgajili. Kasnije će uzeti devojačko prezime majke svog oca, i kao Mišel Uelbek ući u istoriju francuske književnosti.

Godine 1980, Uelbek je diplomirao agronomiju, a u književni svet ulazi 1985. pesmama objavljenim u magazinu La Nouvelle Revue. Iste godine kada mu izlazi prva zbirka poezije (1991), objavljuje i biografiju pisca horora H.P. Lavkrafta, kojim je u mladosti bio opčinjen. Tri godine kasnije objavljuje svoj romaneskni prvenac pod naslovom Proširenje područja borbe, kojim skreće pažnju publike i kritike. Slede romani Elementarne čestice (1998), Platforma (2001) i Mogućnost ostrva (2005), koji mu donose status jednog od najpopularnijih i najkontroverznijih francuskih pisaca današnjice. Za roman Elementarne čestice dobio je „Prix Novembre“ i proglašen je „nihilističkim klasikom“. Poslednji roman koji je objavio Karta i teritorija, 2010. godine, dobio je prestižnu „Goncourt“ nagradu.
Uelbek je objavio i tri CD-a na kojima peva/recituje svoju poeziju, a po romanu Mogućnost ostrva snimio je 2008. istoimeni film. Godine 2011. objavljena je njegova imejl prepiska s Bernar-Anrijem Levijem pod naslovom Ennemis publics.
Kritika je Uelbekove romane često karakterisala kao vulgarne, pamfletske, pornografske, a zbog stavova koje je iznosio u njima i svojim intervjuima optuživali su ga da je rasista, ženomrzac i islamofob. Zbog antiislamskih stavova i optužbi za izazivanje rasne i verske mržnje dospeva 2005. na sud. Pozivajući se na proklamovanu slobodu govora, sud ga je oslobodio optužbi, ali nakon ovog procesa Uelbek napušta Francusku i odlazi najpre u Irsku, a potom u Španiju, gde i danas živi.
Početkom 2015. godine objavljuje roman Pokoravanje kojim potvrđuje svoju reputaciju najkontroverznijeg svetskog autora. Istog dana kada je knjiga objavljena dogodio se teroristički napad na časopis Charlie Hebdo na čijoj je naslovnoj stranici bio upravo Uelbek. Pokoravanje pred čitaoce stavlja jednu od mogućih bliskih budućnosti, onu u kojoj Francuskom vlada muslimanski predsednik, a islam postaje dominantna religija. Sve ovo od romana Pokoravanje stvara internacionalni bestseler koji se prodaje u stotinama hiljada primeraka i od Uelbeka pravi gotovo proroka i mitsku ličnost savremene književnosti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 18:48

Nema vjerovatno češćeg, a blesavijeg, "nesporazuma" u sudbini pisca od toga da mu se pripišu stavovi nekog njegovog junaka. Mnogo je primjera za to, evo tek jednog; lavovski dio satanizacije Ive Andrića unutar velikog dijela savremene akademske i medijske bošnjačke javnosti, recimo, potiče od toga što se sa stoprocentnom izvjesnošću tvrdi da je, recimo, Andrić o Bosni mislio isto ono što je o Bosni mislio Maks Levenfeld, protagonist njegove pripovjetke Pismo iz 1920. godine. Mišel Uelbek, najslavniji savremeni francuski pisac, već je godinama na glasu kao islamofob. Ključni razlog za tu etiketu jest monolog koji u njegovom romanu Platforma izgovara jedan epizodni lik, Egipćanin. On je pedesetogodišnji biohemičar, jako uspješan u oblasti genetskog inženjeringa, koji je odmah nakon studija emigrirao u Englesku. On gaji jak sentiment prema antičkom Egiptu i sklon je mišljenju da su Arapi uništili tu superiornu civilizaciju. Ovako on govori naratoru romana: "Kad samo pomislim da je ova zemlja sve izumela! Arhitekturu, astronomiju, matematiku, agrikulturu, medicinu...Otkako se pojavio islam – ništa. Apsolutno intelektualno ništavilo, totalna praznina. Postali smo zemlja vašljivih prosjaka. Prosjaci puni vašiju, eto šta smo mi. Ološ, ološ! Treba da se setite, cher monsieur, da je islam rođen usred pustinje, među škorpionima, kamilama i divljim zverima svake fele. Znate li kako ja zovem muslimane? Bednici iz Sahare. Eto jedinog naziva koji zaslužuju! Verujete li vi da bi se islam mogao roditi u nekoj ovako divnoj oblasti kao što je dolina Nila. Ne, monsieur. Islam se mogao roditi samo u glupavoj pustinji, među prljavim beduinima, koji nemaju šta drugo da rade – izvinite me na izrazu! – sem da guze svoje kamile." Nakon ovog emotivnog izliva, slijedi pseudofilozofsko obrazloženje.
NAJČIŠĆI MONOTEIZAM: Muslimanski teolozi često se ponose tvrdnjom da islam zapravo predstavlja najčišći oblik monoteizma u istoriji religija. Uelbekov Egipćanin to ne poriče, ali isto tako ne misli da je to nešto čime se treba ponositi: "Što se jedna religija više približava monoteizmu – razmislite dobro o tome, cher monsieur – to je nehumanija i okrutnija; a islam, u poređenju sa svim ostalim religijama, nameće najradikalniji monoteizam. Od svoga nastanka on je obeležen neprekidnim nizom osvajačkih ratova i masovnih ubistava; sve dok on bude postojao, sloga neće moći vladati u svetu. Nikad, štaviše, na muslimanskoj zemlji, inteligencija i talenat neće naći svoje mesto; ako je i bilo arapskih matematičara, pesnika, naučnika, to je bilo onda kad su izgubili veru. Već pri prvom čitanju Kurana nemoguće je ne biti zatečen bednim okvirom tautologije koja karakteriše ovo delo: ‘Nema drugog Boga do samog Boga’, itd. S tim, složićete se, ne može se otići daleko. Daleko od toga da predstavlja pokušaj apstrakcije, prelazak na monoteizam samo je put ka zaglupljivanju. Primetićete da se katoličanstvo, suptilna religija, koju ja poštujem, brzo udaljila od monoteizma koji mu je nametala početna doktrina. Preko dogme o Trojstvu, kulta Device i svetaca, preko priznavanja uloge paklenih sila i zadivljujućih slika anđela, katoličanstvo je, malo-pomalo, obnovilo autentični politeizam; samo pod tim okolnostima ono je moglo prekriti zemlju bezbrojnim umetničkom divotama. Jedan jedini bog! Kakva besmislica! Kakva nehumana i zločinačka besmislica! Jedan kameni bog, cher monsieur, krvoločni i ljubomorni bog koji nije nikada trebalo da pređe granice Sinaja."
Svoj monolog Egipćanin završava konačnom osudom pustinje kao koncepta: "Verujte mi, dragi gospodine, pustinja rađa samo neuravnotežene tipove i kretene. U vašoj plemenitoj zapadnoj kulturi, koju poštujem, možete li da mi nabrojite one koje je privlačila pustinja? Jedino pedere, avanturiste i podlace. Kao što je onaj smešni pukovnik Lorens, dekadentni homoseksualac, patetični pozer. (...) Ništa veliko ni otmeno, ništa plemenito ni zdravo; ništa što bi moglo unaprediti čovečanstvo, niti ga izdići iznad njega samog." Platforma je u originalu objavljena 2001. godine. Bio je to treći po redu Uelbekov roman. Takođe, usprkos svom tragičnom završetku, bio je to vjerovatno najoptimističniji roman koji je dotad objavio.
PROTIV SVETA, PROTIV ŽIVOTA: Svoj prvi roman – Proširenje područja borbe – Uelbek je objavio 1994, kad je već imao trideset i osam godina. Prije toga je publikovao knjigu poeziju i biografsko-esejističku knjigu o američkom piscu H.P. Lavkraftu pod karakterističnim naslovom Protiv sveta, protiv života. Ipak, pravu pažnju čitalačke publike Uelbek stiče tek sa Proširenjem područja borbe. Riječ je o relativno kratkom proznom tekstu od nekih stotinjak stranica, na mutnoj i nejasnoj granici između novele i romana. Pisan je u prvom licu jednine, jednostavnim jezikom i stilom koji na prvi pogled podsjeća pomalo na Kamijevog Stranca. Kad se sa ove distance, iz današnje perspektive, čita ova knjiga, lako je primijetiti da je ona, na neki način, embrion svih kasnijih Uelbekovih romana, da je njen glavni junak i narator prototip svih kasnijih Uelbekovih glavnih junaka, da u njegovom opusu igra, dakle, sličnu ulogu kao bezimeni protagonista Zapisa iz podzemlja u opusu Dostojevskog. Ne pominjem slučajno Dostojevskog. U cinizmu i mizantropiji Uelbekovog naratora ima dosta toga što podsjeća upravo na Zapise iz podzemlja. Ključna razlika čak i nije toliko u sredini, koliko je u epohi. Glavni protagonist Proširenja područja borbe paradigmatski je (anti)junak zapadnjačkih devedesetih, tog naoko utopijskog fin-de-sieclea. U tom smislu, engleski prevod naslova romana – koliko god odmaknut od originala – efektno prenosi njegov duh. Proširenje područja borbe odnosno Extension du domaine de la lutte na engleskom je postalo Whatever, kao u onom singlu Oasis iz – takođe! – 1994. godine.
Ovaj roman govori o svijetu u kojem je sve moguće i sve je dozvoljeno, ali ne svima. Uelbeka interesuje nepravda, ali ne samo socijalna. Banalno govoreći, nije jedina razlika između ljudi to što su neki bogati, a neki nisu. Isto tako, neki su lijepi odnosno privlačni, a neki nisu. Neki su mladi, a neki nisu. U zapadnom svijetu nakon seksualne revolucije, te razlike u svakodnevnom životu igraju veću ulogu od socijalnih. Kao što postoje gubitnici tranzicije, postoje i gubitnici seksualne revolucije. Na prvi pogled to liči na viziju Filipa Larkina, no Uelbekov svijet je ipak gorči. Kod Larkina se problem svodi na to što se neko rodio u pogrešno vrijeme. Uelbek svjedoči da je moguće i roditi se u pravo vrijeme, a opet nemati nikakve koristi od seksualne revolucije.
Drugi aspekt romana tiče se bluza radne knjižice, odnosno života skoro do kraja izjednačenog sa radnim mjestom i poslom koji nije nešto što čovjeka ispunjava, nego je puki egzistencijalni kuluk. Proširenje područja borbe je priča o dvojici kolega, kompjuterskih programera u kojoj je glavni lik i narator mrzovoljan i nesrećan, ali je u poređenju s ovim drugim skoro pa alfa mužjak.
LJUBAV I BOG: Četiri godine poslije Proširenja područja borbe, Uelbek je objavio Elementarne čestice, roman s kojim će njegova slava izići iz ipak uskog kruga ljudi koje zanima kultura i s kojim će zacementirati svoju poziciju najslavnijeg i najkontroverznijeg savremenog francuskog pisca. Riječ je o romanu po mnogo čemu sličnom svom prethodniku, ali ipak po mnogo više stvari različitom. Najprije, obimom i zahvatom Elementarne čestice su pravi veliki roman. Zatim, u njemu Uelbek vješto koristi svoja znanja iz prirodnih nauka (ovaj pisac je, ne zaboravimo, diplomirao agronomiju) i počinje da koketira sa naučnom fantastikom, koja mu je još od djetinjstva omiljeni žanr. Ipak, u "filozofskom" smislu, ovaj je roman nastavak njegovog prvenca, u smislu proširivanja analize šezdesetosmaštva i njegove baštine.
Mišel i Bruno, dva polubrata oko kojih se fokusira radnja, u velikoj su mjeri replike dvojice protagonista Proširenja područja borbe, samo što je Mišel ipak manje ciničan. U jednom intervjuu, Uelbek kaže da pitanje postoji li ljubav u njegovim romanima igra istu ulogu kao pitanje postoji li bog u romanima Dostojevskog. Odnos Mišela i Anabel u ovom romanu prvi je pravi pokušaj da se na to pitanje odgovori. Tri godine, kasnije, u Platformi, to je pitanje još intenzivnije u fokusu, kroz odnos naratora i glavnog junaka (koji se opet zove Mišel) i žene po imenu Valeri. A ako se mladalačka ljubav Mišela i Anabel najprije skršila o hridi kompulzivnog hedonizma, dok je pokušaj njenog oživljavanja u srednjoj dobi uništila opaka bolest, sreću Mišela i Valeri u Platformi dokinuo je terorizam, zlo koje čine ljudi. U tom smislu, Platforma i jest optimističnija od Elementarnih čestica: protiv ljubavi ne stoji nikakvo metafizičko prokletstvo niti istočni grijeh, nego tek puka politika oličina u terorističkom napadu na Tajlandu. Pošto se nedugo nakon što je Platforma objavljena desio teroristički napad na Baliju, Uelbeku je uz etikete mizoginije i islamofobije, zalijepljena i etiketa svojevrsnog proroka.
Četiri godine poslije Platforme, Uelbek objavljuje Mogućnost ostrva, roman u kojem ponovo kombinuje socijalno-kritične, naučnofantastične i distopijske elemente, roman, dakle, dobrano sličan Elementarnim česticama. Godine 2010. izlazi Karta i teritorija, novi pokušaj odgovora na pitanje postoji li ljubav, uz sarkastičan prikaz svijeta vizuelnih umjetnosti i načina na kojem se u tom svijetu postiže uspjeh (vidi "Vreme" broj 1091, "Biljni svet trijumfuje u potpunosti"). U međuvremenu je Uelbek objavio i knjigu prepiske s Bernar-Anri Levijem, a takođe je i režirao film baziran na svom romanu Mogućnost ostrva te je odigrao glavnu ulogu u filmu Gijoma Niklua Otmica Mišela Uelbeka. Činilo se, dakle, da se polako uklapa u relativno benignu ulogu celebrity pisca, više rutinski nego suštinski kontroverznog. A onda je, evo, stiglo Pokoravanje.
BLISKA BUDUĆNOST: Kako to kod Uelbeka već biva, oko njegovog novog romana medijska pompa se digla još prije nego je knjiga izišla. Pokoravanje (Soumission) je najavljeno za sami početak 2015. godine, a u drugoj polovini 2014. već su krenule glasine o romanu čija je radnja smještena u blisku budućnost kad na predsjedničkim izborima u Francuskoj pobjeđuje kandidat musliman, čelnik (u Francuskoj u stvarnosti nepostojeće) stranke Muslimansko bratstvo. Za tačan datum izlaska knjige izabran je sedmi januar. I onda se desila koincidencija mnogo bizarnija od one zbog koje su Uelbeku više od deceniju ranije pripisali etiketu proroka. Istog dana kad je Pokoravanje objavljeno, desio se teroristički napad na redakciju lista "Šarli ebdo". Da podudarnost bude veća, na naslovnoj stranici aktuelnog broja lista nalazio se upravo Uelbekov lik. Imajući u vidu Uelbekovu reputaciju, logičnim se čini odluka da se promocija romana odgodi, a da se sam pisac skloni na nepoznatu lokaciju. Mada se i ranije očekivalo da će knjiga biti tražena, tragični događaj ju je već u prvim danima nakon objavljivanja učinio bestselerom bez presedana. Izlazak prevoda na njemački najavljen je za šesnaesti januar. Prevod na engleski izlazi pak tek na jesen. Zahvaljujući izdavačkoj kući Booka i prevodiocu Vladimiru D. Jankoviću, čitaoci u Srbiji već će u februaru, među prvima u svijetu, imati priliku čitati Pokoravanje. U tom smislu, treba odmah reći da će oni koji u Pokoravanju budu tražili blasfemiju biti razočarani. Nema u Pokoravanju ničeg od Satanskih stihova, pa čak ni od Platforme. Prije bi se moglo reći da je, barem u jednom svom sloju, Platforma knjiga o magičnoj privlačnosti islama.
LEVICA, DESNICA, CENTRALNO: Narator i glavni protagonist Pokoravanja je Fransoa, profesor književnosti na Sorboni u ranim četrdesetim godinama života, stručnjak za Uismansa. Fransoa je tipičan uelbekovski lik, usamljenik sklon alkoholu, ljubitelj književnosti i lijepih žena. Prebacivši četrdesetu, onu famoznu ahmednurudinovsku cezuru, Fransou hvata neka vrsta krize srednjih godina. Još otkad je bio student navikao se na otprilike jednogodišnje veze sa kolegicama, a sa istom praksom je nastavio i kad je postao profesor, samo što su mu djevojke i dalje bivale studentkinje. Na početku romana, Fransoa je u fazi raskida sa posljednjom od tih djevojaka – Mirijam. Nije baš da pati, ali nije mu ni svejedno. Njegovom raspoloženju ne doprinosi ni politička situacija u zemlji. Vrijeme radnje je 2022. godina. Uelbek vješto koristi to što je radnju smjestio u blisku budućnost, samo sedam godina unaprijed u odnosu na vrijeme izlaska knjige. Iako je Emanuel Karer, recimo, Pokoravanje (s razlogom) uporedio sa Orvelovom 1984, Uelbek nije morao da žilvernovski fantazira o tehnološkom napretku niti da kroz tipične distopijske klišeje oslikava mračnu viziju budućnosti.
Svijet Pokoravanja se samo u sitnicama razlikuje od savremene stvarnosti, otprilike onoliko koliko se po Svedenborgu zagrobni život razlikuje od pravog života. Kao što kod Svedenborga ljudi isprva i ne primijete da su umrli, tako i Uelbekovi čitaoci tek polako i postepeno otkrivaju da se radnja romana zbiva u budućnosti. U tom smislu, izuzetno je efektan način na koji se u Pokoravanju kao likovi pojavljuju stvarne ličnosti: od onih sa političke scene poput Marin Le Pen, Fransoe Olanda i Nikole Sarkozija do kulturnjaka kao Mišel Onfre. Efektan je takođe i prikaz predsjedničkih izbora u 2022. godini. U prvom krugu nastupa četvoro kandidata: tu su, naravno, klasični petorepublički usual suspects, kandidati socijalista i konzervativne Unije za narodni pokret, a zatim i radikalno desnog Nacionalnog fronta te naposljetku Muslimanskog bratstva, stranke koja okuplja francuske muslimane. Glasačko tijelo, umorno od otuđenih političkih elita, izbora bez izbora i sličnih kerefeka svima nama na Balkanu dobro poznatih, iz drugog kruga izbacuje kandidate socijalista i konzervativaca. U drugi krug ulaze Nacionalni front i Muslimansko bratstvo. U želji da spriječe trijumf radikalnih desničara, i socijalisti i Unija za narodni pokret pozivaju svoje glasače da podrže kandidata Muslimanskog bratstva (dok im se zauzvrat obećava mjesto premijera i još neke privilegije). Tako u Pokoravanju za predsjednika Francuske 2022. godine biva izabran Muhamed Ben Abes.
PROGRESIVNE MUMIJE: Opis Francuske pod vodstvom muslimanskog predsjednika nije katastrofičarski; naprotiv. Prije je moguće reći da on dotadašnji haos vodi ka kakvom-takvom redu. On otvara Evropsku uniju ka Bliskom istoku i sjeveru Afrike, a izuzetno prijateljski odnosi sa Saudijskom Arabijom i zalivskim monarhijama u Francusku ubrizgavaju veliki novac, naročito u sektor obrazovanja. Nema prevelikih promjena u svakodnevnom životu, naročito ne kratkoročnih. Ipak, Fransoa je i dalje u krizi srednjih godina, čemu doprinosi i iznenadna smrt oboje njegovih roditelja, Mirijamina selidba u Izrael, kao i njegova prijevremena penzija. Usred cijele te letargije njemu se najprije nudi mogućnost da za glasovitu ediciju Plejade pripremi i predgovorom proprati Uismansova djela. Takođe, pruža mu se i prilika za povratak na profesorsku poziciju. Konverzija na islam nije u tom smislu uslov, ali je poželjna.
I kao što se kod Dostojevskog u velikim dijaloškim partiturama kroz koje se pretresaju metafizička pitanja ispisuju ključne stranice romana, srce Pokoravanja je u razgovorima Fransoinim sa Roberom Redižeom, stručnjakom za Genona, preobraćenikom na islam i jednom od ključnih ličnosti "nove" Francuske. Rediže se ka islamu okrenuo tek kad je shvatio da je hrišćanstvo kao aktivna i privlačna ideologija nepovratno umrlo i kad mu je trebala realistična protivteža potrošenom šezdesetosmaškom permisivnom hedonizmu. I inače se Uelbek u svojim djelima rugao šezdesetosmaškoj baštini, a u Pokoravanju postoji jedan pasus u kojem je ta kritika suštinski sumirana. Kaže tu Uelbek, naime, da su posljednji šezdesetosmaši zapravo "progresivne mumije u izumiranju, u sociološkom smislu potpuno beskrvne, ali udomljene u medijskim tvrđavama, odakle i dalje mogu da bacaju kletve na ova zlehuda vremena i mučan ambijent koji vlada u zemlji".
NO EAST, NO WEST: Ako uopšte postoji način da se Evropa vrati tradicionalnim porodičnim vrijednostima, to je po Redižeu – islam. Fransoa počinje da slijedi taj način razmišljanja, ne zbog vlastite sklonosti tradiciji i porodici, nego više zbog onog Ničeovog citata iz Antihrista koji se navodi i u Pokoravanja, onog po kojem su "islamu na prvom mjestu muškarci". U kontekstu etiketa koje su Uelbeku ranije nabijane, zbog Pokoravanja mu mnogo više ima smisla pripisati mizoginiju nego islamofobiju. Uostalom, na jednom mjestu u romanu se stav vjernika ka Allahu u islamu poredi sa ženskim potčinjavanjem muškarcu. (Riječ islam etimološki označava pokoravanje, potčinjavanje.) Početkom devedesetih, čini mi se još prije rata, neko je u Travniku bio ispisao grafit: No East, no West, Islam, Islam is the best. Iz marketinško-kopirajterske perspektive, to bi mogao da bude Redižeov slogan koga će naposljetku da prihvati i Fransoa.
Ovako on veli pred sami kraj romana: "Obred preobraćenja vrlo je jednostavan; odigraće se, verovatno, u Velikoj pariskoj džamiji, tako je bilo praktičnije za sve. (...) Oko mene će zavladati tišina. Slike sazvežđâ, supernova, spiralnih maglina prolaziće mi kroz glavu; slike izvora, takođe, i beživotnih, netaknutih pustinja, velikih šuma u koje ljudska noga gotovo da nije kročila; malo-pomalo, i ja ću stupiti u veličanstveni kosmički poredak. A zatim ću, smirenim glasom, izgovoriti sledeću formulu, koju sam naučio fonetski: -hadu an la ilaha ila lahu va aš-hadu ana Muhamadan rasululahi. Što, tačno, znači: Svedočim da nema nijednog drugog božanstva do Boga, i da je Muhamed prorok njegov. I onda će sve biti gotovo; ja ću, od toga časa, biti musliman."
U kontekstu Orvela, Emanuel Karer bi vjerovatno rekao da je Fransoa zavolio Velikog brata. Sam Uelbek, odnosno Fransoa ovim riječima završava svoju priču: "Biće to šansa da započnem jedan novi život, bez neke naročite veze s onim prethodnim. Neću imati za čim da žalim."

Izvor Vreme 1254








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 18:49

* * *
TOLIKA VEĆ KUCAŠE SRCA



Tolika već kucaše srca, na zemlji,
A sitni predmeti stešnjeni po škrinjama
Kazuju crnu i jadnu priču
Onih koji ne doživeše ljubav na zemlji.
Sitno suđe samaca starih,
Načeti escajg ratne udovice,
O, Bože! I maramice frajli starih,
Interijer ormara, o, kako surov je život!
Lepo poslagani predmeti a život sasma prazan,
Večernji pazar, ostaci namirnica,
Prazan pogled pred ekranom, nemoćno obedovanje
Te na kraju bolest, koja još mučnijim čini sve,
I umorno telo što sa zemljom se meša,
Nikad ljubljeno telo što bez tajne gasne.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 18:49

NEPOMIRENI

Moj otac je bio kreten, usamljen i besan;
Pijan od razočaranja, sam ispred svog TV-a,
Negovao je krhke i vrlo čudne namere,
Njihova propast beše mu zadovoljstvo veliko.
Držao me je navek za golu gamad;
Sama pomisao da ima sina izazivaše u njem odvratnost.
Nije podnosio da bih ga jednom mogao da premašim,
Makar time što bih ga nadživeo.
Umro je u aprilu, stenjući, zatečen;
Njegov je pogled odavao beskrajni bes.
Svaki treći minut psovao mi je majku,
Mrmljao nad prolećem, cerio se povodom seksa.
Na kraju, tačno pred konačnom agonijom,
Kratki smiraj mu preplavi grudi.
Nasmeši se, reče: „Kupam se u vlastitoj mokraći”,
I zatim zgasnu, po tihom hropcu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 18:50

ISTINA JE DA OVAJ SVET...

Istina je da ovaj svet u kome se loše diše
Ne izaziva u nama drugo do otvorenu odvratnost,
Želju da se beži glavom bez obzira,
Odavno mi više ne čitamo naslovne stranice novina.
Mi želimo povratak nekadašnjem domu
Gde živeše nam oci pod senkom arhanđela,
Mi želimo da pronađemo opet taj čudesni moral
Koji posvećivaše život do poslednjeg časa.
Mi ištemo nešto poput vernosti,
Poput prepleta mekih međuzavisnosti,
Nešto što premaša i sadrži postojanje;
Ne možemo više daleko od večnosti biti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 18:51

Mišel Uelbek~intervju povodom romana Karte i teritorije,



 
 U pisanju ne tražim ljudsku istinu
 
 
Sa Kartom i teritorijom, Mišel Uelbek ( Michel Houellebecq) je ponovo bio pisac godine. Prolazna moda? Za objašnjenje razloga nečijeg uspeha potrebno je malo više. Bolje je govoriti o delu koje se gradi i čije obrise tek počinjemo da naziremo, a naročito njegovu skrivenu arhitekturu. Njegov novi roman jeste priča o modernom umetniku, Džedu Martenu, koji počinje da fotografiše mape iz Mišelinovih vodiča i koji će kasnije za svoj rad steći slavu, seks i novac – monstruozni Minotaur – rad koji se okončava njegovim uništenjem, čime se ponavlja sudbina njegovog oca. Možemo li pobeći od svoje sudbine?Možemo li umaći praznini sveta? Likovi se ovde susreću, pričaju, žele jedan drugog, potom odlaze svako na svoju stranu, kao što hladne planete skreću u zvezdani svemir. Uelbek je više od Uelbeka. On je konkretan pogled na našu modernost, neprestano prožet retkom mešavinom humora i inteligencije, gde je negovano, precizno i zahtevno pisanje uvek u službi neverovatne jednostavnosti. Uelbek smatra da pisac svoju pažnju mora da usmeri pažnju mora da usmeri više ka razlazu parova i ludačkoj trci za novcem, nego ka formalnim istraživanjima. Karta i teritorija zaslužuje više čitanja jer je ovaj pisac, koji poseduje veliku fluidnost stila,nesumnjivo uspeo da pod istim romantičnim krovom udomi svet naracije i svet jukstapozicije. Jesmo li u svetu Vila Selfa, Toma Volfa, Irvina Velša? Nismo, u Uelbekovom smo svetu koji spaja sociologiju i psihologiju, gnozu i filozofi ju, Lavkrafta i engleske utopiste XIX veka, popularnu literaturu i klasike... Mišel Uelbek ne vara: naizgled ravnodušan, on svojim čitaocima daje sve i izgleda i sam od toga uplašen, iz svakog svog romana on izlazi iscrpljen od borbe sa književnošću. Sasvim je sigurno da na kraju te borbe čitalac biva na dobitku.

 

Žozef Mase-Skaron: Da li vas zasmejava kada kritika opisuje Kartu i teritoriju kao komičan roman?

 Mišel Uelbek: Ne, to je isuviše pojednostavljeno. Ne poričem da ima smešnih delova, ali to nije najizraženija odlika ovog romana. Takvih delova ima u svim mojim knjigama. Pa tako i u ovoj. Ako je to ono što im se čini kao najnovije, onda to nisu dobri, već kritičari koji su omašili temu!

Ž. M-S: Kako objasniti tu reductio ad hilarum?

M. U: Priznajem da ne razumem. Imate li vi neku ideju o tome? Šta ih može naterati da kažu da je ova knjiga zaista smešna? Iskreno, ja ne znam.

Ž. M-S: U vašoj prepisci sa Bernar-Anrijem Levijem, Državni neprijatelji, govorili ste da je 50-ih godina društvo još moglo da prihvati pesimističnu književnost, dok danas takva književnost deluje skoro neprilično.

M.U.: Postoji, zapravo, kao nekakav tajni, ali trajni nalog da se daje nada, da se širi poruka koja će utešiti ili objediniti ljude.  Ako odbijemo da poslušamo taj nalog, loše prolazimo. Ne mogu a da to ne uzmem u obzir. S vremena na vreme skoro svakoj situaciji možemo pridodati neku smešnu stranu, ali se uopšte ne slažem sa idejom da ta strana dominira knjigom Karta i teritorija. Ovaj roman je čak verovatno tragičniji od prethodnih. Jer u njemu se više pojavljuje normalna, medicinska smrt. Jer u njemu se umire od starosti, što nije teatralno. Već na uvodnim stranicama, jedan od likova [otac Džeda Martena] nije tako daleko od smrti. Pokazuje nam i podstiče nas da razmislimo o običnoj tragediji smrti. Spomenuli ste optimističnu ili pesimističnu književnost,  međutim, po mom mišljenju, postoje samo dva viđenja književnosti: romantično ili tragično. Jer znamo da se u odsustvu vere u večni život romantizam nalazi u veoma teškoj situaciji. Smrt ovog lika, Žan-Pjera Martena, sve je samo ne romantična. Zar on, opredeljujući se za eutanaziju kao  način umiranja, ne potvrđuje prevlast tehnike nad poslednjim deo naše humanosti? Naša društva, naša civilizacija, ne znaju šta da rade sa mrtvima. U romanu govorim o jednom običaju sa Madagaskara, koji podrazumeva ekshumaciju tela mrtvih kao i slavlje pre ponovnog sahranjivanja. Taj običaj je u dubokom sukobu sa našim senzibilitetom. Međutim, reč je o nameri da se pokojnik  zaštiti tako što će mu se upriličiti poseban pogreb.

Ž. M-S: Nije li to podsećanje na defi niciju: čovek je životinja koja sahranjuje svoje mrtve?

M. U: Da. Čak i u ovom domenu, mašina u koju se uopšte ne razumemo, počinje da zamenjuje alatku. Najzad, alatka je produžetak ruke, dok je mašina potpuno van naše kontrole. Postepeno se stvara druga defi nicija „ljudskog“. Pristupiti čovečanstvu značilo bi radikalno prekinuti sa prirodom. To je koncepcija koja me duboko pogađa. Ima mnogo razlika, u svakom pogledu, između duhovnih i religioznih tradicija. A opet, sve one imaju zajedničku crtu, a to je da su uvek obraćale posebnu pažnju na sudbinu mrtvih.

Ž. M-S: U Karti i teritoriji činite da zajedno žive svet naracije i svet jukstapozicije. Ti svetovi se ukrštaju polazeći od veoma različitih tema poput novinarke časopisa o modernoj umetnosti, psa policijskog inspektora ili benzinske pumpe. Kako uspevate da vodite te priče a da nikad ne izgleda da je neka od njih važnija od one druge?

M.U: Slažem se sa vašim zapažanjem, ali mi je teško da preciziram kako to činim. Prilično je lako biti tečan u naraciji koja na scenu postavlja udaljene subjekte. Ali ako u te opise pokušavamo da dodamo uopštenije ideje koje se otvaraju ka drugim perspektivama, a da pripovedanje i dalje ostane tečno, to postaje teško. Ali to je važno. Što više pokušavam da paralelno postavim različite elemente, više i uspevam, te sam samim tim i zadovoljniji.
Volim bogatu materiju, sa mnogo stvari koje privlače, koje drže našu pažnju. Teže je, ali i toliko zanimljivije za oblikovanje!

Ž. M-S: Glavni lik, Džed, fi gura modernog umetnika, prolazi kroz niz različitih stanja. U svakoj umetničkoj fazi u njemu se rađa neka vrsta revolucije, u kopernikanskom smislu te reči.

M. U: Ono što uzrokuje prelaz iz jedne stvaralačke faze u drugu mora ostati duboko misteriozno. Zapravo, mislim da ponekad to ne umemo ni da objasnimo. Prelazeći na ono što je ljudsko, Džed smatra neophodnim da se okrene slikarstvu. Što uopšte nije lako, jer on ne ume da slika. Ume da crta, a to znamo. Međutim nije precizirano da li se razume u slikanje  uljem ili neku drugu tehniku. U prvom pasusu opisujem scenu, između Džefa Kunsa i Damijena Hersta, za koju verujemo da je stvarna sve do trenutka kada shvatamo da se zapravo radi o jednom Džedovom platnu. Mogao sam tako da nastavim. Neko vreme sam mislio da ostavim tu dvosmislenost da lebdi na nekoliko stranica. Svideo mi se taj blagi nesklad kao polazna tačka.

Ž. M-S: Što se tiče dva umetnika koje citirate, čini mi se da vaš projekat ima nekoliko sličnosti sa postupkom Damijena Hersta: uhvatiti neki objekat, temu, situaciju, ogoliti ga u svojoj realnosti, a potom ga iseći na komade uz pomoć lasera pisanja.

M. U: (Smeh.) Ne znam. Slabije poznajem (rad) Damjana Hersta nego Džefa Kunsa. Ono što me zapanjuje kod njega, [Mišel Uelbek je pisao za katalog Kunsove izložbe u Versaju, 2008], jeste velika nestalnost u izrazu. Učinilo mi se nemogućim da fotografi šem, što mi je dalo ideju za sliku. Slikarstvo, portret dozvoljava sintezu između različitih aspekata jedne ličnosti. Ali Džed ne uspeva da naslika Džefa Kunsa, ne zna kako da dočara njegov izraz, možda zato što nije dovoljno dobar slikar. Mislim da, za portret, ne treba praviti fotografi je, treba se vratiti slikarstvu, ali imajući već unapred stvoreno mišljenje o njemu. Umetnici imaju takvu vrstu slobode, mogu praktično sve da upotrebe, bilo koji oblik slikarstva, vajarstva... Mogu da uvode video, zvuk, performanse, čudne stvari koje nisu ni u kakvoj vezi. Treba samo da u jednom određenom trenutku izaberu, rizikuju. Možda i suviše... Zato su I ophrvani velikim fazama sumnje, što misle da ono što su radili pre nema nikakvog smisla, i da je, odjednom, neophodno preći na nešto radikalno drugačije. Sloboda je i suviše ekstremna.
Pišući romane, znam da se nalazim u žanru čiji okvir nije eksplodirao, hranim se likovima.Što najzad ima jednu ohrabrujuću stranu.




Ž. M-S: Iako uvek smatrate da je roman žanr nižeg reda?

M. U: Da, u poeziji postoji nešto drugo. Ali roman je  žanr koji je potreban našem društvu. Jedno vreme to je bila drama, pozorište. Sada je više roman nego pozorište ono što je svetu potrebno da bi se predstavio sam sebi. Poezija je uvek bila malo po strani što se toga tiče.

Ž. M-S: Osim u XIX veku?

M. U: Ne, to je nešto drugo. Poezija ima tu prednost da ne može da bude smešna. Nema dovoljno mesta. Uopšte nisam napredovao u odnosu na ono što sam već napisao o ovoj temi. Dakle,nemam ništa zanimljivo da dodam.

Ž. M-S: Na kraju romana pitamo se dokle će Džeda odvesti njegov umetnički proces ... Čitalac stiče utisak o jednoj vrsti raspadanja u procesu kreacije.

M. U: Kraj uopšte nije veseo. Džed Marten se mnogo udaljio od samog sebe, ima utisak da gubi svoju važnost, svoju doslednost. Uostalom, upravo sam juče otkrio šta je inspirisalo takav rasplet. Sećanje na jednu knjigu. Na kraju Doktora Fausta, muzičar, Leverkin, objašnjava Tomas Man, čini obratno od onoga što je učinio Betoven. U poslednjem delu Devete simfonije postoji ogromna orkestralna muzika koju, malo po malo, nadvladava ljudski glas. Tomas Man čini upravo obratno: ljudski glas se gubi, postaje sve slabiji, skoro nečujan, pregažen orkestralnom muzikom. I to je taj opis koji me je inspirisao. Nisam ga pisao  misleći na to, ali, kad ponovo razmislim, očito je da je taj deo ostavio na mene jak utisak i da ostavlja trag u pisanju Karte i teritorije. U slučaju Džeda, to je ono što se dešava kada živimo na selu i nađemo se izolovani: čovečanstvo počinje da nam deluje kao da jedva postoji,snaga vegetacije postaje dominantna. Vegetacija je jedan misteriozan i vrlo moćan vid života, i kada je posmatramo prilično je zastrašujuća.

Ž. M-S: Naslov vašeg romana dovođen je u vezu sa delom Alfreda Korzibskog Karta nije teritorija.2

M. U: Korzibski i nije tako zanimljiv. Ova rečenica je posebno ostala poznata jer je mnogo uticao na Alfreda E. Van Voukta [autora naučne fantastike, kome se laskalo 40-ih I 50-ih godina]. Van Voukt je bio pod njegovim uticajem jer, generalno, nije poznavao druge minimaliste. Ali Korzibski nije ništa drugo do minimalista, što je, u najmanju ruku, za poštovanje. To je tip rečenice koja dosta cirkuliše u umetničkim krugovima. Umetnici baš vole da istaknu rečenice koje ih pogađaju, bilo na platnu ili sa strane. To je njihov interni običaj. Kad Džed Marten napravi izložbu, nazvaće je „Karta je zanimljivija od teritorije“. To je pikantna stvar, više od reference koja se odnosi na Korzibskog. Ipak, on zaista misli da je karta zanimljivija od teritorije. Ono što se nalazi na ulazu galerije u kojoj se održava izložba, što će reći u oblasti prekrivenoj kartom iste te oblasti, znači da je karta zaista važnija od teritorije.

Ž. M-S: Kako ste došli na ideju da poverite uređivanje kataloga izvesnom Mišelu Uelbeku?

M. U: To je ideja koja ljudima može da padne na pamet. Ponekad se čak plašim da će mi se to jednom i desiti, jer se krećem u tim krugovima. I tu, Uelbek ipak ima sreće. Mislim da bi mu, u ostalim umetničkim domenima, bilo teško da kaže šta god to bilo. Bio bi i suviše škrt na rečima. Moj problem proizilazi i iz ekstremne slobode umetnosti koja spaja toliko različitih načina izražavanja da zapravo ne postoji moguća konceptualizacija koja bi to pojasnila. Ali kao što sam vam upravo rekao, umetnicima je potrebno da se oslonena neki diskurs.

Ž. M-S: Ne stiče li se utisak da je upravo to najvažniji element: pronaći diskurs?

M. U: Ne. Oni su mnogo iskreniji. Stvore svoje delo, zatim o njemu treba i da govore, a uopšte ne znaju šta o njemu da kažu. To je problem, ali diskurs je potreban jer ga ljudi traže. Postoji pritisak društva. Bernar Lamarsh-Vadel, već poznati kritičar umetnosti u to vreme, davao je tekstove koji nisu imali nikakve veze sa izložbama, jer nije znao šta o njima da kaže. Umetnici seju dela, ali nemaju diskurs o njima. Znate, većini bi bilo dovoljno da nema diskursa, već da jednostavno izlažu svoja dela. Kad nalete na diskurs koji im se čini da ima veze sa onim što su stvorili, zadovoljni su.

Dakle, potreban je jedan Uelbek. To je taman dobro, jer se on interesuje za društvo, i na tu temu može nešto da stvori, to je polje odvojeno od književnosti. O nekoj mapi puta, ništa ne bi mogao da napiše. Na ovu temu, Džed smatra da Uelbekov tekst nije loš. Možda se on ne bi pozvao na istog slikara,ali  tekst mu se ipak sviđa. Nalazimo se pred istim problemom u poeziji. Volim da započnem debatu nakon čitanja poezije. I često ljudi ne znaju šta da kažu. To je normalna situacija. To ne znači da je poezija iznad svakog diskursa, već da je teško govoriti razborito o poetičnosti.

Ž.M.-S: Uelbekovo prisustvo vaš roman ipak ne čini „autofi kcijom“?

M. U: Ono što je čudno je to što se lik Mišela Uelbeka malo ponaša kao normalan lik. Što će reći, vrlo brzo počinje da pokazuje svoje specifi čnosti, razlike u odnosu na mene. U početku, dosta liči mene. Prvi razgovor između njega i Džeda Martena je prilično jasan. Potom, pri svakom susretu, on mi na kraju izmakne – to je rizik u koji ulazimo sa svakim likom – jer postaje suviše napadan.

Ž. M-S: To je ono što objašnjava njegovu evoluciju. Džed ga, malo po malo, počinje da doživljava na jedan drugačiji način. Na kraju, on čak kaže: „Skoro da smo mogli biti prijatelji.“

M. U: Postoji trenutak u kojem odnos između ova dva muškarca može da postane dublji od odnosa Džeda Martena i njegovog oca. Treba ubiti Uelbeka. Što nije posebno teško, i ima čak i svoju ugodnu stranu. Scena Uelbekove sahrane je bila vrlo prijatna za pisanje. Ja sigurno nisam od onih ljudi koji kroz pisanje traže istinu o nečemu, ljudsku istinu.

Ž. M-S: Mišel Uelbek – lik – žali za nekim stvarima kojih više nema, za nekim delovima
odeće.

M. U: Da. Upravo tako. Tražio sam stvari koje su mi se mnogo dopadale. Na primer, genijalna zamisao je bila objediniti laptop i štampač u istom aparatu. Ali to više ne postoji.

Ž. M-S: I čitalac zaboravlja da Uelbek, pisac, slika Uelbeka koji je lik romana.

M. U: Treba se distancirati i uzeti u obzir da ja sebe smatram zanimljivim, ali ipak ne I uzbudljivim. (Smeh.) Ne u toj meri da budem glavni lik, niti da napišem Ispovesti Žan-Žak Rusoa. Pronaći pravu distancu, bio je jedan od uslova da radnja romana teče glatko.

Ž. M-S: I to je i postignuto, jer se vi ogledate i u likovima Džeda, njegovog oca, inspektora, psa...

M. U: Kada počinjem da pišem roman, smatram da je dobro da u njega stavim lične elemente. Nakon nekog vremena, to više nije potrebno. Na primer, Džedovo obrazovanje nije ono koje sam ja stekao, već ono koje bih voleo da imam.

Ž. M-S: Zar on ne dolazi iz sveta poljoprivrednih radnika?

M. U: Njegov svet se više više vezuje za oralnu tradiciju nego moj, ali ne mnogo više. Čitao sam puno klasika, ali ne na tako organizovan način kao on, nisam ih povezivao sa istorijskim razvojem i kontekstom.

Ž. M-S: Jeste li imali neku muziku u glavi dok ste pisali knjigu?

M. U: Da, jesam, imao sam ih čak i više, ali ne verujem da to direktno utiče na ono što nazivamo stilom. Možda na raspoloženje onoga koji piše, ali ne na stil...

Ž. M-S: Ako probamo da pročitamo Kartu i teritoriju naglas, postajemo još svesniji fluidnosti romana.

 M. U: Želeo sam tu fl uidnost bez zadrške. Napisati takvu knjigu podseća me na spuštanje biciklom: kako zadržati dobru brzinu a ne pasti, kako voziti u oštrim krivinama. To je sve što mogu da kažem metaforički. Posle, ljudi će razmišljati o tekstu, o kako, zašto. To mi uopšte ne smeta. Prave statistike o tačkama-zarezima, o načinu na koji vodimo rečenicu. I istina je da ja radim intuitivno, što otežava priču o stilu. To me podseća na bezbrojna objašnjenja o Selinovom stilu.

Ž. M-S: Rekli ste da je to u početku podsećalo na džez, a da se posle muzika pokvarila...

M. U: Naposletku, to sve više i više liči na popularne francuske pesme s početka veka koje me iritiraju. To nisu moje muzičke reference.

Ž. M-S: Ne ograničavate se u izboru likova. Zapravo, ne postoji samo Mišel Uelbek. Pripovedač susreće jednog milijardera ljubitelja savremene umetnosti, potpuno realnog, ali i jednog voditelja-zvezdu koji ističe koliko je Francuska postala ogromno turističko područje...

M. U: Osim emisija Žan-Pjera Pernoa, služio sam se i drugim velikim izvorima kako bih potkrepio ovo viđenje. Uzmite Tur d Frans, pravu riznicu podataka koja objašnjava u kojoj meri je Francuska prva svetska turistička destinacija. Tokom velikog dela trke, ništa se ne dešava, osim velikih snimaka iz helikoptera, vrlo lepih. Kada sam se zaposlio, moj prvi posao bio je u Dižonu, gradu koji je izuzetno promovisao očuvanje kulturne baštine. Što je bila prilična novina u to vreme. Ulice su često bile puste, imali ste utisak da se nalazite u nekom pozorištu. Mali, slatki plakati. Ono što se zapravo dešava jeste pretvaranje Francuske u muzej. Čak ne mogu da kažem da je jedino što preostaje da se dovedu turisti. Oni su već tu. Svet se promenio, i sa globalizacijom, svaka zemlja izgleda kao da sebi pripaja neku ulogu. Uz Tajland, mi smo najtalentovanija zemlja za turizam. Ja sam se u Parizu ponašam kao turista. Oduševljen sam šetnjom tamo. Ono što najviše volim su knjižare-antikvarnice. To je  zaista divno. Tako sam otkrio pisca Žan-Luja Kirtisa. To je magični momenat, uđete u neku radnju i ne znate šta ćete tu naći.

Ž. M-S: Postoje i drugi savremenici u vašem romanu, kao što je Frederik Begbede.3 Da li
vam je rekao da li mu se sviđa njegov lik?

M. U: Rekao mi je da prerano umire, ali to je bilo neophodno zbog godišta glavnog junaka. Inače njegovo prisustvo je opravdano, kao i moje. Njegova društvena uloga i njegova poslednja knjiga Francuski roman opravdavaju činjenicu zašto ga Džed Marten sreće. Njegova uloga je važna jer mu stavlja do znanja da propušta ljubavnu priču sa Olgom. Nakon tog razgovora glavni lik namerno bira sudbinu usamljenika.

Ž. M-S: U XIX veku romantičarski pisac poezije, crnac, Filote O’Nedi4 u suštini je govorio:
„Kao što smo sami u svom pokrovu, tako smo sami u svojoj košulji.“ Svi likovi Karte I teritorije su sami.

M. U: Svi, osim inspektora.

Ž. M-S: Pa ipak, on je, u svakom smislu reči, nemoćan.

M. U: Svet je zastrašujući, i njegovo profesionalno okruženje dobro ilustruje taj užas. Išao sam u stanicu Kej Orfevr sa utiskom kao da sam otputovao u neki daleki svet; prva stvar koja me je zapanjila je koliko su oni koji tu rade stalno suočeni sa najgorim, sve vreme. Više nego bilo ko drugi, oni su izloženi. Inspektor nije sam, jer ima ženu. U ovom slučaju, biti u paru uvek izgleda kao moguća budućnost.

Ž. M-S: Novac je takođe vrlo prisutan u knjizi. Novac koji sve prlja, koji sve proždire, i tako hrani našu iluziju da je sve moguće. Uspevate da tragično, strašno govorite o tom pitanju, a da ne pribegnete onome što Niče naziva „lažnim moralisanjem“.5

M. U: U jednom trenutku, imao sam ambiciju da razumem uzrok ovakve situacije, ali, kada se iole ozbiljno zapitate, vi i dalje ništa ne razumete. Posle nekog vremena shvatite samo da tu niko ništa ne razume. I ideja o zlom ili podrugljivom Bogu, poput onog prisutnog u Eshilovim tragedijama, pojavljuje se kao manje apsurdna ideja. Iako je tačno da, što se tog pitanja tiče, ipak nam se čini da Balzak razume šta se dešava.

Ž. M-S: Da li se osećate balzakovski?

M. U: Pitanje uticaja je jedno od najdelikatnijih pitanja u književnosti. Ako me pitaju koje ljude volim, vrlo lako odgovaram. Ako me pitaju ko je uticao na mene, to odmah postaje komplikovanije. Nisam siguran da su ti uticaji stvarni i delotvorni. Ali istina je da volim XIX vek, tu postoji opšti procvat koji je divan. Jedini pravi uticaji jesu autori koje se osećamo sposobnim da imitiramo. Mislim da bih mogao kopirati Bodlera, jer sam ga čitao u dovoljnoj meri. Letos sam čitao Sen-Simona. Bio sam zatečen njegovom aktuelnošću. Jesmo li tako sigurni da se sociologija jednog dela našeg društva toliko promenila? Stendal je govorio: „U životu sam zapravo imao samo dve stvari koje sam trajno voleo, spanać  i Sen-Simona.“ Ah, taj Stendal! Ali kopirati Stendala, ne, mislim da ne bih uspeo. Balzaka možda, ako bih se zaista potrudio. On uvodi pravi uticaj, jer se svaki pisac meri prema
njegovoj metodi i njegovoj ambiciji. Sam Balzak sebi nikad nije postavljao granice.

sa francuskog prevela Brankica Brankov
 

Mišel Uelbek  smatra se jednim od naj-inovativnijih francuskih pisaca u protekoj deceniji. Trenutno je francuski rekorder po broju jezika na koja su mu dela prevedena (35 jezika)
Veliki uspeh postigao je romanom „Elementarne čestice” (1999), koji je preveden na više od 25 jezika. Njegova prva knjiga bila je „Extension du domaine de la lutte” ~ Proširenje područja borbe (1994),  zatim roman „Platforma” objavljen 2001. Sledi "Mogućnost jednog ostrva"…
Za roman „La carte et le territoire”.Uelbek  je dobio nagradu Gonkur








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 19:02

„Pokoravanje“ - Mišel Uelbek






 

Pokoravanje“ je objavljen je istog dana kada je izvršen atentat na list Šarli Ebdo.

Knjigu bi trebalo čitati "hladne glave", preporučuje recenzentkinja jednog velikog nemačkog lista. Iako će knjiga poznatog francuskog autora Mišela Uelbeka u Nemačkoj biti objavljena 16.01.2015, o njoj se već sada naveliko diskutuje. Pritom je većina sigruno još nije pročitala. Ostati "hladne glave" prilikom čitanja, za mnoge neće biti lako, posebno nakon jučerašnjeg dramatičnog događaja u Parizu.
I u Nemačkoj je malo "hladnih glava" čak i među urednicima feljtona. Tako su neki ugledni mediji govorili o romanu u kome jedan „radikalni musliman“ postaje predsednik Francuske. To je totalno pogrešno i još jednom pokazuje da u atmosferi žučnih rasprava, umetnost lako može da završi pod točkovima.

Fanaticima nije do umetnosti


Fenomen je poznat. Kada je Salman Rušdi 1988/89 objavio roman „Satanski stihovi“ i kada mu je Iran izrekao fatvu (smrtnu presudu), malo koga je zanimalo šta zaista piše u knjizi. Slučaj Rušdi, a sada i nova knjiga Mišela Uelbeka potvrđuju jedno: radikalnim fanaticima nije do umetnosti i literature, već samo do sprovođenja njihovih ciljeva. Ali barem bi prosvećeni svet trebalo da zadrži diferenciran pogled na stvari.

Isplati se. Uelbek je najuspešniji savremeni francuski autor. Njegove knjige prevedene sa na preko četrdeset jezika. Njegov šesti roman „Pokoravanje“ u prvom redu je književni događaj. U njemu autor razvija jednu društveno-političku viziju svoje domovine u budućnosti. Zaista je na kraju na čelu La Grande Nation muslimanski predsednik. Ali on nije radikalni musliman, već harizmatičan i pametan čovek sa vizijom, koji sanja o velikoj i snažnoj Evropi.

Mnogo glasova za islam i Francusku


 
Soumission „Pokoravanje“ - novi roman Mišela Uelbeka
 
 
Može biti da je Uelbek svom romanu time hteo da da više verodostojnosti i da je hteo da se suoči sa optužbama da piše protiv jedne svetske religije. Ali najpre je potrebno konstatovati. „Pokoravanje“ predstavlja viziju francuskog društva, bogatu nijansama, sa mnogo međutonova. Knjiga ne nudi polemiku, već razvija literarnu panoramu u kojoj akteri iz različitih društvenih slojeva – najčešče u razgovoru sa glavnim junakom – izražavaju svoje mišljenje.

Ta glavna figura je Fransoa, profesor književnosti koji se u intelektualnim krugovima ranije proslavio sa radom o francuskom predstavniku „dekadentne literature“ Jorisu-Karlu Hojsmansu. Uelbek predstavlja Fransoa kao usamljenog čoveka, nesposobnog za uspostavljanje dubljih veza sa ljudima. On strahuje od fizičkog propadanja i opsedaju ga suicidne misli. Prijatelja u suštini nema. U slobodno vreme sastaje se sa još nekoliko preostalih poznanika ili pije, okružen knjigama. Ponekad se sastaje sa prostituktama. Tipična Uelbekova figura, kakva se sreće i u njegovim ranijim romanima.


Sve se to dešava uoči predsedničkih izbora u Francuskoj u godini 2022. Nacionalni front Marin Le Pen je dominantna politička snaga u zemlji, socijalisti i jedno muslimansko bratstvo približno su jednake snage, građanska desnica se smanjila. Posle drugog predsedničkog mandata Fransoa Olanda, zemlja nije u ustanju da se izvuče iz ekonomske i društvene krize. Kako bi sprečili da Le Pen postane predsdnica, građanske partije i socijalisti odlučuju da podrže umerenog muslimanskog kandidata Mohameda Ben Abija.


 
 
U romanu "Platforma", Uelbek tematizuje i islamski terorizam
 
Preuređenje francuske države

To što sledi je polagano i iznenađujuće mirno preuređenja francuske države. Uoči izbora se prolivala krv u obračunima sličnim građanskom ratu. Posle izbora vraća se mir. Smanjuje se nezaposlenost, kao i stopa kriminala. Podstiču se poljoprivreda i zanati, koji doživljavaju procvat. Ceh mora da plati velika industrija. Naravno i to ima svoju cenu, ne prećutkuje Uelbek. Žene nestaju sa tržišta rada. Menja se školski i obrazovni sistem, podstiču se muslimanske institucije, ali verska sloboda postoji.
Svaki čitalac mora sam da se zapita, koliko ironije Uelbek unosi na pojedinom mestima. Naravno da želja autora nije islamska država u Francuskoj. Uelbek nije štedljiv u kritici islama, ali on ne polemiše. Ono što u najvećoj meri iritira u ovom literarnom delu je što Uelbek svoj scenario budućnosti predstavlja naizgled trezveno i bez velikih emocija. Ali to je za njega tipično. Tako se i u ranijim delima odnosio prema drugim spornim temama kao što su kloniranje ili globalizacija. Uelbek opisuje trezveno i lakonski, često i veoma duhovito, ali on ne vrednuje. A to je iskušenje za čitaoca.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45923

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 19:17


Bravo za temu... flower

POKORAVANJE



Mišel Uelbek






Fransoa ‒ univerzitetski profesor i stručnjak za legendarnog dekadentnog pisca Uismansa,
usamljenik na pragu srednjeg doba kome život prolazi u sezonskim ljubavnim vezama sa
studentkinjama ‒ isprva je nezainteresovan za aktuelne predsedničke izbore koji potresaju
Francusku te 2022. godine.
Međutim, kada se u drugom krugu izbora, pored neizbežne Marin le Pen, neočekivano nađe
harizmatični lider Muslimanskog bratstva, i kad političke igre učine da iza njega stane
praktično
cela francuska politička scena ‒ Fransoa shvata da će se svet u kome je dotad živeo relativno
zadovoljno i sigurno brutalno promeniti.
Na biračkim mestima izbijaju neredi, izbori se odlažu, automobili gore na ulicama Pariza, a porodica
devojke jevrejskog porekla s kojom se Fransoa viđao prethodnih meseci odlučuje naprasno da se iseli
u Izrael... U trenutku kada se građanski rat čini neumitnim, Fransoa se sklanja u unutrašnjost zemlje
 da sačeka rasplet eksplozivne situacije. To putovanje postaje i unutrašnja odiseja do najmračnijih kutaka
 njegove duše i okrutno suočavanje s činjenicom da nikakvog dubljeg životnog smisla više nema.
Francuska za to vreme, a s njom i veći deo Evrope, ipak bez mnogo potresa ulazi u novu eru.
Društvene promene menjaju i pojedince, a Fransoa i njegovo okruženje reaguju različito. Umorna, istrošena
judeo-hrišćanska Evropa postaje lak plen najmlađe i najprodornije monoteističke religije. Islam unosi
 novu energiju i smisao u život dojučerašnjih liberala i egalitarista...

Knjiga koja će obeležiti ovu i mnoge godine pred nama. Knjiga koja umesto nas postavlja teška pitanja,
 i ostavlja ih otvorenim. Knjiga koju mnogi proglašavaju proročkom ‒ zbog brutalne koincidencije da je baš
 Mišel Uelbek bio na naslovnici magazina Charlie Hebdo uoči masakra (zbog čega je i sam autor evakuisan
 iz Pariza nakon tragedije) i da je objavljena istog dana kada se taj zločin dogodio.
Prvi tiraž od 220.000 primeraka francuskog izdanja romana rasprodat je u rekordnom roku.
Prvi tiraž od 270.000 primeraka nemačkog izdanja takođe je rasprodat.
Srpsko izdanje stiže samo mesec dana pošto je roman objavljen.

booka.in
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45923

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Pon 16 Nov - 19:22



PLATFORMA


Mišel Uelbek






Turističko putovanje u egzotične krajeve postalo je samo drugo ime za večitu potragu
 za ljubavlju, bekstvo od bespoštednog takmičenja koje je socijalni život i muško-ženske odnose
u zapadnoj civilizaciji pretvorilo u rat do istrebljenja. Tamo će Uelbekovi junaci otkriti poslovni uspeh
 i zaradu, šta je to što tajlandske žene imaju a zapadnjačke nemaju, i shvatiti da možda polako
nestaje i seksa, te „jedine igre koja je odraslima preostala“.
U priču o Mišelu, Valeri, Žan-Ivu i njihovom poslovno-turističkom putovanju u Tajland, Uelbek je
spakovaonekoliko velikih i politički nekorektnih pitanja koja muče savremenog zapadnjačkog
 čoveka: da li je ljubav danas uopšte moguća?, šta hoće ti muslimanski ekstremisti?, zašto je
 i u XXI veku seks tema zbog koje se škrguće zubima a ljudi se raznose eksplozivom?, da li je sreća
legitimno stanje ljudske jedinke ili tek trenutak, zlobna šala u sumornom otaljavanju ka smrti...?
U romanu Platforma, daroviti i kontroverzni Uelbek nudi dalje argumente da je na sceni rasap naše
 civilizacije. Darovit, jer malo ko ume fundamentalne probleme ljudskog društva i ljudskih odnosa
 tako da uhvati u pojedinačnoj sudbini. Kontroverzan samo stoga što se ne ustručava da kaže ono
 što mnogi misle i primećuju.Uelbek je maestralan čak i kad se s njim ne slažete, čak i kad ste očajni.
 I valjda nema junaka tako prosečnog, tako ni po čemu izuzetnog, bez ijedne herojske osobine, a s
kojim ćete ipak na kraju duboko saosećati, ne daj bože se poistovetiti, kao što je ovaj njegov
 imenjak.
Brižljivo gradeći svet u kojem se ogleda njegova mračna vizija budućnosti, Uelbek prodire do same
 srži našeg vremena i civilizacije deleći s čitaocima svoje obespokojavajuće spoznaje i jedno duboko
 uznemirujuće iskustvo.
 
„Sirov na peru, Uelbek je uznemirujuće briljantan... Ovo je genijalno.“
The Washington Post
„Sočno, pronicljivo, samokažnjavajuće... Gospodin Uelbek je izborio status pisca o kojem se
 priča, stvaraoca koji provocira, divljeg mesije.“
The New York Times
„Izvanredno... urnebesno... (Uelbek) piše iz dubine duše jednog beznadežnog, a bespoštedno
 lucidnog činovnika na vijagri.“
Los Angeles Times Book Review
„Izvanredna mešavina pornografije, satire i žestoke kritike... Uelbek je neporecivo darovit pisac –
uhvatio sam sebe kako čitam, i čitam, iako je poriv da bacim ovu knjigu iz časa u čas
 bivao sve jači.“

San Jose Mercury News


booka.in
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45923

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Čet 4 Feb - 10:38


"Kada se ljubavni zivot okonca, zivot u celini postaje nesto
konvencionalno i nametnuto.Zadrzava se ljudska forma , uobicajeno
ponasanje, neka vrsta strukture; ali srce, kako se to kaze,

vise ne ucestvuje."

"Platforma"
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45923

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Čet 4 Feb - 10:44

"Ziveti bez citanja je opasno, treba se zadovoljiti svojim zivotom,
a to nas moze uvuci u razlicite rizicne situacije."

'Platforma"
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Uto 27 Sep - 12:02









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Uto 27 Sep - 12:03

„Mišel“, reče ona posle kraćeg ćutanja. Poskočio sam kad je izgovorila moje ime. „Zašto se vi osećate tako starim?“, pitala je, gledajući me pravo u oči.
Bilo je to dobro pitanje; lagano sam uzdahnuo. „Niko vas ne tera da odmah odgovorite“, dodade ljubazno. „Imam jednu knjigu za vas“, nastavila je, tražeći po torbi. S iznenađenjem sam prepoznao žute korice edicije „Maske“, i naslov Agate Kristi „Dolina“.
„Agata Kristi?“, izustih začuđen.
„Ipak je pročitajte. Mislim da će vam biti zanimljivo.“
Klimnuo sam tupavo glavom. „Nećete na ručak?“, upitala me je. „Već je jedan sat.“
„Ne...Ne, ne verujem.“
„Vi baš ne volite život u grupi?“
Nije bilo potrebno da odgovorim; nasmejao sam se. Pokupili smo stvari, krenuli nazad. Usput smo se mimoišli sa Lionelom, lutao je kao kakva ukleta duša; ljubazno nas je pozdravio, ali se lepo videlo da mu nije nimalo zabavno. Ne čudi što su ljudi-samci tako retki u klubovima za odmor. A ako i dođu, napeti su, nespremni da se prepuste bilo kakvoj razonodi. Najčešće i skrate boravak; i sasvim retko učestvuju u zabavnim aktivnostima. Ostavio sam Valeri kraj stola u restoranu.

U svakoj noveli o Šerloku Holmsu prepoznatljive su bile, naravno, karakteristične crte njegove ličnosti; međutim, autor nikad nije propuštao da unese i neku novu crtu (kokain, violina, postojanje brata Majkrofta, ljubav prema italijanskoj operi, pojedine usluge evropskim vladajućim porodicama – prva afera koju je Šerlok rešio, kad je još bio žutokljunac). Sa svakim novootkrivenim detaljem ocrtavala se nova zona senki, i na kraju je stvoren stvarno fascinantan lik: Konan Dojl je uspeo da ostvaru savršenu ravnotežu između zadovoljstva otkrivanja i zadovoljstva prepoznavanja. A Agata Kristi kao da se, naprotiv, prepušta suviše zadovoljstvu prepoznavanja. U početnim opisima Poaroa, ona pokazuje sklonost da se ograniči na nekoliko tipskih fraza, svedenih na najuočljivije karakteristike ličnosti (njegova manična sklonost simetriji, lakovane čizmice, pažnja koju poklanja brkovima); u njenim slabijim delima stiče se čak utisak da su rečenice kojima se lik predstavlja gotovo prepisivane iz jedne knjige u drugu.

Zanimljivost „Doline“, uza sve rečeno, bila je ipak u nečem drugom. Ona nije ni u liku ambiciozne Henrijete, vajarke, kroz koju Agata Kristi pokušava da predstavi stvaralačke muke (scena u kojoj ona uništava jednu od svojih skulptura jer je osetila da joj nešto nedostaje), već i u posebnom vidu patnje koja nastaje iz same činjenice da je neko umetnik, iz nesposobnosti da se bude stvarno srećan ili nesrećan, da se istinski oseća mržnja, očajanje, oduševljenje ili ljubav – u toj vrsti estetskog filtera koji se postavlja, bez mogućnosti uklanjanja, između umetnika i sveta. Romansijerka je unela mnogo ličnog u taj lik i njena je iskrenost očigledna. Na nesreću, umetnik, na neki način postavljen izvan sveta, i koji stvari oseća samo na dvosmislen i, prema tome, manje nasilan način, postajao je, zbog svega toga, manje zanimljiva ličnost.

Konzervativna iz temelja, nesklona bilo kakvoj ideji o socijalnoj preraspodeli bogatstava, Agata Kristi zastupala je, tokom cele svoje romansijerske karijere, vrlo tvrde ideološke stavove. Ovakvo radikalno teorijsko angažovanje omogućavalo joj je da, u praksi, često bude vrlo stroga kad opisuje englesku aristokratiju, čije je privilegije sama branila. Ledi Angkatel je burleskni lik, na granici uverljivosti, povremeno stvarno zastrašujući. Romansijerka je bila fascinirana svojom kreaturom koja je zaboravljala čak i ono što važi za normalna ljudska bića; mora biti da se istinski zabavljala ispisujući rečenice tipa: „Tako je teško da se stvarno sazna kad se desi ubistvo u kući“; ipak njene simpatije nesumnjivo ne uživa ledi Angkatel. Naprotiv, tu je vrlo topao portret Midž, koja je bila prinuđena da radi kao prodavačica tokom cele nedelje, da bi tako zaradila za život, a vikende je provodila u okruženju ljudi koji nisu imali ni najmanju predstavu o tome šta znači rad. Hrabra, preduzimljiva Midž volela je Edvarda ljubavlju bez nade. Edvard je pak sam sebe smatrao promašenim: nije uspeo nikad ništa da uradi u svom životu, čak ni da postane pisac; objavljivao je samo kratke hronike, pune gorke ironije, u opskurnim revijama za bibliofile. Tri puta je prosio Henrijetu, bez uspeha. Henrijeta je bila Džonova ljubavnica, divila se njegovoj blistavoj ličnosti, njegovoj snazi; ali Džon je bio oženjen. Njegovo ubistvo poremetilo je krhku ravnotežu nezadovoljenih želja, koja je povezivala sve ove likove; Edvard je najzad shvatio da Henrijeta njega nikada ne može poželeti, da on definitivno nije na visini jednog Džona; osim toga, nije uspevao da se približi ni Midž, i njegov se život činio definitivno promašenim. Od toga trenutka „Dolina“ je postala uzbudljiva i čudna knjiga; kao duboka voda koja počinje da se kreće. U sceni u kojoj Midž spasava Edvarda od samoubistva a on joj potom predlaže da se uda za njega Agata Kristi je ostvarila nešto vrlo lepo, neku vrstu očaravanja u Dikensovom stilu.

Zagrlila ga je. On joj se nasmešio:
’Tako si topla, Midž...tako topla...’
Da, pomisli Midž, to je to – očajanje. Nešto ledeno, beskrajna hladnoća i samoća. Nikada dotad nije shvatala da je očajanje hladno; uvek ga je zamišljala kao nešto vrelo, žestoko, nasilno. Ali ne. Eto šta očajanje zapravo jeste: ponor ledene tame bez dna, ispunjen nepodnošljivom samoćom. A greh očajanja, o kojem su govorili sveštenici, bio je hladan greh, koji se sastojao u tome da se prekine svaki dodir među ljudima, topao i živ.


Završio sam s čitanjem u dvadeset jedan sat; ustao sam, odšetao do prozora. More je bilo mirno, mirijade svetlosnih tačaka igrale su na njegovoj površini; bledi obruč oivičavao je mesečev krug. Znao sam da se ove noći održava „full moon“ rejv žurka u Koh Lanti; Babet i Lea će svakako ići tamo, kao i najveći broj hotelskih gostiju. Tako se lako čovek odriče života, i sam gura sopstveni život na stranu. U času dok su se pripremali za žurku, kad su taksi vozila počela da stižu pred hotel, kad je nastala užurbana gužva po hodnicima, ja sam osećao samo neko tužno olakšanje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    Ned 12 Feb - 20:02

Pre nekoliko godina sam imao dve knjige u ruci, Uelbekovu Platformu i nekakvu zbirku prica mladih nada britanske scene. Obe knjige su dosle do mene sa istom reklamom, da su beskompromisni svetionici nove knjizevnosti. Mislim da se i danas provlace slicne lajne po zabitim recenzijama on-line knjizara. Engleze sam odmah vratio, pored Ulebeka nije mogla da prodje njihova izvestacena nova dogma. U cemu je stvar? Uelbek, ili kako se vec stvarno zove, jeste angazovan pisac. Njegov angazman ide u pravcu sjebavanja svega sto je sveto u francuskom, ali pre svega zapadnom, zivotu i demistifikovanju sapunastih kriza kroz koje prolaze sablonizirani ucesnici danasnjeg zivota. Zato su njegovi junaci redukovani na prosti zbir elementarnih zivotnih funkcija, kao da je neko sklonio zavesu posle predstave Drustva spektakla. Medjutim, ovo nije ideoloska primedba, Uelbeka podjednako mrze i desnicari i (nekadasnji) levicari, ciji razvojni put od sezdesetosmasenja preko New Agea do nove burzoazije retko propusti da osamari.

Atmosfera u njegovim knjigama ne postoji zato sto je usisana u crnu rupu nihilizma, pa me zato i ne cudi da se karakterise kao "odvratna" i da nema cime da privuce. Zapravo ima, ali ko predje horizont dogadjaja, jebi ga, kasno je za nazad. U tom kontekstu je zanimljivo morganino pitanje, mislim da je appeal Uelbekove literature u identifikovanju citalaca sa njegovim junakom, kad nema ukrasnog celofana, ogledalo bije direktno u nas. Naravno, tu je i briljantan humor koji je taman toliko doziran da, u savrsenom kontrapunktu sa teskobom izmedju dva checkpointa, zadrzava paznju pre nego sto se ukljuce svi alarmi za samoodrzanje. Odavde proistice njegov angazman. Dok se pod angazmanom obicno podrazumeva "reci pravu stvar na pravom mestu", Uelbek se vodi suprotnom taktikom - iznova ponavljajuci pogresne stavove, pokusava da se probije kroz uslovljene reakcije do srzi preostale ljudskosti. Nazivaju ga posthumanistom, rasistom i seksualnim perverznjakom, u priblizno isto vreme dok se pale automobili u siromasnim imigrantskim predgradjima, a swingerski klubovi donose renesansu u seksualni zivot Parizana.

Tesko je pronaci rupu u brizljivo stvorenom imidzu. Iako je poznata njegova nacelna biografija, iskoristio je znatizelju javnosti da plasira nove price i "potvrdi" da je zbir svih politicki nekorektnih stavova. Rezultat su brojne polemike, ali i sudski procesi, na temu davno skrajnutih problema. Pri svemu tome, izgleda da se u privatnosti svog pravog identiteta odlicno zabavlja.

Kod nas su prevedene tri njegove knjige, Prosirenje podrucja borbe i Elementarne cestice (Plato) i Platforma (Clio). Prosirenje podrucja borbe je prilicno traljavo napisan roman, u cijoj se nekonzistentnosti radnje tek mogu nazreti teme kojima ce se Uelbek posvetiti u daleko boljem sledecem romanu. U Elementarnim cesticama se vidi Uelbekov strasan talenat i da nije nepotrebno zamuljanog kraja, ovo bi bila jedna od mojih omiljenih knjiga. Po ovom romanu je snimljen i film koji je trebalo da ima premijeru negde u vreme frankfurtskog sajma knjiga, zajedno sa promocijom novog romana. Izmedju Elementarnih cestica i Platforme izlazi kratak roman Lanzarot (nije preveden na srpski) u kome Uelbek nastavlja tradiciju, zapocetu u Cesticama, da u svakom romanu nagovesti temu sledeceg. Dok je u Cesticama to bilo kloniranje koje se nastavlja u najnovijem romanu The Possibility of an Island, u Lanzarotu je seksualni turizam koji se elaborira u Platformi. The Possibility of an Island jos nije preveden na srpski (jeste na hrvatski), a bilo je nagovestaja da "Plato" sprema ovo izdanje, mozda bas za Sajam knjiga? Uelbekove knjige ne treba napustiti na pocetku jer se tokom citanja vise puta menja stav o procitanom. Tek tada se moze, u punom svetlu, videti farsa kojoj nas pisac izlaze, ali i nagovesteni rukavac koji vodi ka srecnom kraju.

Napomena: tekst je pun ucitavanja.

Izvor Net








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mišel Ulebek    

Nazad na vrh Ići dole
 
Mišel Ulebek
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-