Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Amelie Nothomb

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:36

Čovek se ne bi smeo prejedati kada je melanholičan. To uzrokuje romantični zanos, jezovit polet, lirsko očajavanje. Onaj koji samo što nije zapao u elegiju trebalo bi da posti da bi očuvao duh strogim i treznim. Koliko li je Goethe morao da pokrka kupusa i kobasica pre nego što je napisao Jade mladog Werthera? Predsokratski filozofi, koji su živeli od dve smokve i tri masline, podarili su nam tako jednostavnu i lepu misao, lišenu sentimentalnosti. Rousseau, koji je napisao sladunjavu Novu Heloisu tvrdio je da jede "vrlo lagano: izvrsne mlečne proizvode, nemačke poslastice..."
Lastavičin dnevnik








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:37

Uzurpriranje načela estetike pisanja ili dekonsrukcija govora u delima Amelije Notomb

Nagrada Akademije ( Francuska1999)
Pisanje nikada nije proizvoljna kreacija. Niti slobodna imaginacja pisca, niti božje providjenje, već sastavak opredeljenog razuma da se bavi pisanjem.Ali tehnologija pisanja opet izmiče I samoj tehnologiji,prevazilazeći njene zakonisti.Tehnologija pisanja,  je poznata kao argumentovano pripovedanje  sve do krajnje mere konzistentnosti, iako je fikcija.U svojim delima  Amelija Notomb predstavlja pravu  mešavinu, farmaceustki sastav  koju duša spravlja sa razumom,koji svesno upravlja pisanjem.Ipak to upućuje na nešto drugo To drugo može da bude ne samo inspracija, ili fikcija, nadahnuće ( iako su dela ove spisateljice nadahnuta )vec I sam zanat pisanja, eksperiment u govoru, razlučivanje stvarnosti ili puka  vežba intelektualnog subjekta koji je hrabar da stavi nešto na papir. Otuda I raznovrsnosti u pisanju, ali onaj opšte poznati postulat da  se slične ideje provlače kroz mnoga dela, naravno sa individualnim varijacima pisca. Neka zajednička osnova postoji, nešto što je civilizacijski. Ekstremna dela, koja su u sebi tražila ono autentično nikada nisu uspela . Zato su pandan Tolstoj I Dojevski, Džems  Džojs   pa i VirđinijaVulf.. . To drugo je kod uspešnih dela nešto više, nedodidrljivo, i sveto. Samo pisac može da ga pojmi ako mu I njemu samom pisanje nije otelo iz ruku. Ako je pisac neuspeo, onda  delo daleko nestaje u prozaičnom, daleko od stvarne umenosti pisanja, pa često I od zanata stvaranja pisanja.Pisanje nema pravila a ipak ona su striktna. Ovaj paradoks je ne manjkavost logike, već njen kraj kao uslov za umenost,. Imaginacija , kao proviđenje , ostaje vlasništvo *****, a čitalac sam oseća uzvišenost dela.NJčešće taj process  prisvajanja dela je intuitivan.Ali mi nekako ne možemo reći, čitajuci prevedena  dela Amelije Notomb da ih intutivno shvatamo. Obično čitalac sam sebi doradi,u svesti ono sto još nije pročitao ili uobličio u ono što je čitao, ali ovi  kratki romani nam to ne dozvoljavaju. Niti jedan. Oni su doradjeni u mašti čitaoca, oni su  iako dekonstruisani u formi, celoviti dogdjaj za pisca. Pa cak i zaplet, koji treba da poseduje svako delo, ovde je eksplicitno dat, ne golica mastu citaoca, jer ga je i sam pisac preradio i nama ponudio kao gotovu tvorevinu.Sam pisac rešava zaplet neočekivano, britko i jasno, bez obzira da li je triler,ili biografija iz detinjstva,.U više knjiga nailazimo na biografske podatke, eksplicitno , kao namerno date koje se uključuju u pripovest. PIsac, to je makar skrivena nada Amelije Notomb, hoće da postigne efekat. Ona u tome i uspeva.
Pre svega specifičnom upotrebom jezika, kongruencijom i odabirom dogadjaja ‘’čitaj’’ reči, koje izviru iz iskustva ove mlade spisateljice. Dogadjaj su same reči.One čine okosnicu romana, ali ne kao proliferacija ega spisateljice, već kao njeno iskustvo. Kao njeno lično iskustvo tamo negde daleko u Japanu i Kini, nama nepoznatom svetu, a igrariji koja nas obara faktom, činjenicom koja izvire ispod konteksta. Nikad dikretno, mada iz opisa i ličnosti dogadjaja. Spisateljica kao da priča priču u sebi i o sebi, utemljenoj na memorji prošlih dana. To je živo sećanje, dogadjaj ali ‘’ zatvoren’’ u jezik koga je Amelija izmislia.Barem konstrukciju jezika koja joj daje orignalnost i golica maštu čitalaca.. Toliko je ova spisateljica sigurna u sebe.
Može se reći da svaki od ovih romana ima biografsku crtu. Šok medju cilivacijom, oplemenjuje maštu. Ujedno iskustvo je vanredno,neobično za običnog primaoca ovog  kalambura medju rečima. Jer, reči, njihveće igre u svetlu pisanjja , su ono jedino iz čega se sastoji ovo pisanje. Ovde reči imaju težinu, kao da se radi o igri, beskonačnoj, koju je Derida tako lepo opsivao u svjim esejima o dekonstrukciji. Mi možemo da to shvatimo kao imperativ, imerativ pisanja ili pak kao puku igrariju, kombinaciju reči da bi se došlo, manje više do maštovitosti čitalaca i orgnalnosti pisaca. Amelija Notomb je svakako vešta, originalna, visprena  i nadasve racionalna u pisanju.Ona smišlja priču,bez priče, iskustvenu verovatno, što jojs pomaže da napravi dekontruktivni zaplet u samoj prozdiji pisanja. Ona umesto poesisa,oslanja na techne, podižući ga na nivo  etosa i estetike ovog pisanja. Zacelo, niko pre nje, nije pisao tako. Originalni naslovi, kao da nas se odriču, dok mi ocekujemo nesto drugo.
Ovde reč ne služi da se nešto saopšti već da se promisli. Psihologija reči nas navodi na neobične komentare o samom dogadjaju, pakujući dovršenost psihologiziranja ili barem njenu originalnost. To se može okarakterisati kao  filozofija mišljenja, to jest metafizika pojmova, lični stav pisca koji  zahteva da   dohvati ono opšte. Ali ove knjige su daleko od opšteg. One su indvidualne, autohtone, lične i pre svega ispituju jednu graničnu psihologiju, kada je u pitanju fikcija i relanost. Spisateljica  ‘’ beži u fatasmagornično, što uobličava razumski , rečima, ne obračajući pažju na moguću istinitost dogadjaja. Sve e sročeno u fantazmu,u seriji dogadjaja koji se nižu, u pseuodo iskustvo i pseudo biografiju.
Ipak ovo nije pseudo pisanje, ovo je  farmakon, mešanija koja je htela da izleči dušu nekome, koja je postala smesa  ili jedinjenje, same pripovesti. Reči su ovde ono što privlači čitaoca. Neobične, skrivenog značenja,polivalentne…..
Verovatno, ponesena različitim kulturama, spisateljici su ostale samo reči kojima bi pokrila svoju poletnost življenja ali i strah i zebnju,bojazan da li će je iko razumeti.
A razumeli su je mnogi Dobitik je nagrade Francuse akademije 1999
I to ne zato što je spisac origanlih dela, već I zato što je počela da gradi svojim stilom po oetiku romana koja bi mogla da prevazidje I postmodernu, iako je ovo tipičan primer jedne današnje poetike koja je tek u začetku.
Tanja Pajić
O piscu
Amelija Notomb, francuska spisateljica je rodjena 1967 godine u Japanu , gde joj bio na službi otac diplomta. Objavila na desetinu romana od kojih su mnogi bestseleri.Godine 1999 dobija veliku nagradu Francuske akademije. U vrhu je danasnjih pisaca u Francuskoj.
KOD NAS SU PREVEDI ROMANI-Metafizika cevi, Kozmetika neprijatelja,Higijena
Ubice, Antikrista,Leksikom ličnih imena ,Biografija gladi,.Ljubavna sabotaža, u izdanju Paidee.
Piše jetko, fantazmagorično koje je pomirila sa životnim iskustvom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:40

Amélie Nothomb
Ljubavna sabotaža


O knjizi
Amelie Nothomb slaže roman kao pasijans. Malo Pekinga, pa geto za strance, pa neobično lijepa mala curica, pa protagonistkinja, koja piše “živu istinu”, pa neobični dječji rat na rubu diplomatskog skandala, pa još čudnija ljubav curice prema curici. Ljubavnu sabotažu mnogi smatraju najboljim romanom Amelie Nothomb (mlade belgijske autorice, koja se posljednjih godina nakrcala pohvala i nagrada), a evo i zašto: ovo je drama koja glumi roman i svaka se rečenica može recitirati kao stih. Pritom, likovi se na pozadini ocrtavaju poput neobično oštrih rezbarija. Pritom, premda se zna da Amelie Nothomb brzo piše, čini se da je ovaj roman napisala u blistavoj ekstazi, od prve do zadnje riječi, u jednom kreativnom dahu, bez uspona i padova. Konačno, nije li to iluzija kojoj teži baš svaki romanopisac?




"Veoma se dobro sjećam dana kad sam doznala da ću živjeti u Kini. Tek sam navršila pet godina, no već sam shvatila najbitniju stvar, a to je da ću se time moći hvaliti. To pravilo nema iznimke: priliku da stupe nogom u Kinu i najveći kuditelji doživljavaju kao vitešku čast. Nema boljeg nastupa od nehajne izjave 'Vraćam se iz Kine'. Kad imam osjećaj da mi se netko dovoljno ne divi, dan-danas ravnodušnim glasom nabacim: 'Dok sam živjela u Pekingu...'. Kina je u tome doista osobita. Na kraju krajeva mogla bih reći i 'Dok sam živjela u Laosu', što je svakako još veća rijetkost. No nije tako šik. Kina je klasika, imperativ, Chanel 5 ."
Amélie Nothomb, Ljubavna sabotaža








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:40

- Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

 “Lastavičin dnevnik”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:41

Prodali ste milione primeraka knjiga, čak i u Kini, a ipak niste o tome uopšte razmišljali?
- Fabrike oružja prodaju svaki dan hiljade raketa po čitavom svetu pa ipak o tome ne razmišljaju.
- To nema nikakve veze.
- Mislite? A ipak, paralelizam je sasvim očigledan. Na primer, to nagomilavanje: govori se o "trci u naoružavanju", moglo bi se isto tako reći "trka u književnostima". To je argument sile kao i svaki drugi: svaki narod istura svoga pisca ili svoje pisce, kao topove. Pre ili kasnije, i mene će isturati i do bleštavila glačati moju Nobelovu nagradu.
- Ako to tako shvatate, slažem se sa vama. Ali hvala bogu, književnost je manje škodljiva.
- Moja nije. Moja je škodljivija od rata.
- Da li vi to laskate sami sebi?
- Trebalo bi da to radim, pošto sam jedini čitalac koji je u stanju da me razume. Da, moje knjige su škodljivije od rata, jer izazivaju kod čoveka želju da crkne, a rat izaziva želju da se živi. Pošto mene pročitaju, ljudi bi9 trebalo da se sami ubijaju.
- Kako objašnjavate što oni to ipak ne čine?
- E, to objašnjavam veoma lako: zato što me niko ne čita. U suštini, možda je upravo u tome objašnjenje mojega izuzetnog uspeha...
- To je zaista izuzetno rasudjivanje...
- Ali nepobitno! Eto, uzmimo Homera... on nikada nije bio toliko slavan. Pa ipak, poznajete li mnoge prave čitaoce prave Ilijade i prave Odiseje? Šaka ćelavih filologa, i to je sve! Jer, valjda ipak nećete nazvati čitaocima one dremljive gimnaziste koji još mucaju o Homeru za školskim klupama dok misle samo na reviju Depeche Mode ili na sidu? I upravo iz tog izvanrednog razloga Homer i jeste osnovica za uporedjivanje.
- Ako pretpostavimo da je tako, nalazite li da je to izvrstan razlog? Nije li to pre za žaljenje?
- Mislim da je izvrstan. Nije li ohrabrujuće za pravog, čistog, velikog, genijalnog pisca kao što sam ja, da sazna kako ga niko ne čita? Da niko ne prlja svojim prostačkim pogledom lepote koje sam stvorio u skrovištu svojih najdubljih predela i svoje samoće?
- A zar ta Nobelova nagrada u suštini ne osporava vašu teoriju? Zar ona ne podrazumeva da vas je čitao bar Nobelov žiri?
- To uopšte nije sigurno. Ali u slučaju da su me članovi žirija i čitali, verujte da to ništa ne menja. Mnogi ljudi su se toliko usavršavali da čitaju ne čitajući. Kao što ljudi žabe rone a ne progutaju ni kap vode. To su čitaoci-žabe. Oni čine većinu medju čitaocima, a ja sam ipak suviše kasno otkrio da oni postoje. Toliko sam bezazlen... Mislio sam, da svako čita kao i ja: a ja čitam kao što jedem - čitanje postaje sastavni deo mene i menja me. Čovek nije isti ako je jeo švargle ili kavijar. Najzad, kada kažem 'čovek', trebalo bi da kažem 'ja i još neki', pošto veliki broj ljudi ispliva iz Prusta ili Simenona u potpuno istom stanju, ne izgubivši ni mrvicu od onoga što su bili i ne dobivši ni mrvicu dodatnog. Oni su čitali - i to je sve. U najboljem slučaju reći će da "znaju o čemu je reč". Koliko puta sam zapitao pametne ljude: "Da li vas je ova knjiga promenila?", a oni su me gledali okruglim očima kao da kažu: "Zašto da me promeni?"


"Higijena ubice"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:41

Ja poznajem u trenutku ljude koji su me čitali: to se njima čita na licu. A vi niste izgledali ni slomljeni, ni veseli, ni debeli, ni mršavi, ni ushićeni: izgledali ste zdravi. Znači da me niste čitali ništa više nego vaš jučerašnji kolega novinar. To je uostalom razlog što, svemu uprkos, imam još malo naklonosti prema vama. Imam je još više zato što ste napustili čitanje još pre desete strane: to govori o snazi karaktera, sposobnosti koju ja nikada nisam imao. Osim toga, vaš pokušaj da priznate to sve, mada suvišan, služi vam na čast. U stvari, ja bih vas omrznuo da ste, pročitavši me zaista, bili onakvi kako vas ja vidim.
"Higijena ubice"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:41

Živci Jérômea Angusta bili su već nadraženi kad je glas hostese najavio da će avion iz tehničkih razloga kasniti neodređeno vreme.
“Samo mi je još to trebalo”, pomislio je.
Mrzio je aerodrome i verovatnost da će u toj čekaonici morati provesti neko, još k tome neodređeno, vreme,izbezumljivala ga je. Izvadio je knjigu iz torbe i besno u nju zaronio.
— Dobar dan, gospodine — uljudno ga netko oslovi.
Jedva je podigao glavu i odzdravio s makinalnom uljudnošću.

Čovek sedne do njega.
— Da poludiš, zar ne, od tih kašnjenja aviona?
— Da — promrmljao je.
— Kad bi barem čovek znao koliko će sati čekati,mogao bi još nešto isplanirati.

Jérôme Angust potvrdi glavom.
— To je vaša knjiga? — upita ga neznanac.
“E pa, lepo, samo mi je još trebao ovaj gnjavator”, pomisli Jérôme.
— Hm, hm — odvrati kao da želi reći: “Pustite me na miru!
Blago vama! Ja ne mogu čitati na javnom mestu.
“I to je onda dovoljan razlog da dosađuje onima koji mogu”, uzdahne u sebi Angust.
— Mrzim aerodrome — nastavi čovek.
(“I ja, sve više i više”, pomisli Jérôme.)
— Naivci misle da će tu videti putnike. Kakva romantičarska zabluda! Znate li kakva se vrsta ljudi ovde susreće?
— Nametljivci? — procedi kroza zube čovek koji se pravio da čita.
—Ne — drugi će kao da ne misli da se to odnosi na njega. — Službenici na poslovnim putovanjima. Poslovno putovanje do tog je stupnja negacija putovanja da ne zaslužuje to ime. Ta bi se delatnost trebala zvati “prebacivanje trgovaca”. Ne mislite li da bi to bilo ispravnije?
— Ja sam na poslovnom putovanju — naglasi Angust, nadajući se da će se neznanac ispričati za svoj gaf.
Ne morate to ni govoriti, gospodine, vidi se.
“Još je i prostak!” — ražesti se Jérôme.
Kako su pravila uljudnosti bila prekršena, to je i on odlučio da se njome ne opterećuje.

— Gospodine, izgleda da me niste razumeli, ja ne želim s vama da razgovaram.
— Zašto? — živahno će neznanac.
— Čitam.
— Ne, gospodine.
— Molim?
— Vi ne čitate. Možda mislite da čitate. Ali to nije čitanje.
— U redu, slušajte, nemam nikakve želje slušati vaša dubokoumna razmišljanja o čitanju. Živcirate me. Čak ako i ne čitam, ne želim s vama da razgovaram.

"Kozmetika neprijatelja"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:42

Recenzije

Fabienne Claire Nothomb  AMELIE

Citat :
Čovek bi trebao imati gvozdenu volju pa da ne uživa u njenim ogavnim zapisima i retko viđenom crnom humoru. U ovo sladunjavo doba, kada više niko ne želi preuzeti rizik da ma i slučajno uvredi bližnjega svoga, ova okrutna dvadesetosmogodišnja Belgijanka pravi je zgoditak. Eufemizmi su joj strani jednako koliko i prenemaganje. Suočena s ružnoćom tela i duha, ona odabire škrgutav smeh. A taj je vraški komunikativan.”—Didier Sénécal, Lire

Diplomirala je filologiju 1988. godine, da bi nakon toga ponovo nakratko otišla u Japan. Vrativši se u Evropu, započinje spisateljsku karijeru. Svoj prvi roman Ubojičina higijena objavljuje 1992. godine. Roman postiže veliki uspeh, a Nothombova postaje najveća mlada frankofonska književna zvezda. Kvalitet njenog pisanja praćen je i literarnom plodnošću. Od 1992. ona svake godine objavljuje novi roman! Iza Ubojičine higijene sledili su Ljubavna sabotaža, Goriva, Katalin, Peplum, Atentat, Merkur, Strah i trepet te Metafizika cijevi. Roman o kojem će ovde biti reči - Strah i trepet doneo joj je Nagradu Francuske akademije za najbolji roman u 1999. godini








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pon 16 Nov - 18:42

Citat :
“Amélie Nothomb je Alfred Hitchcock pisane riječi…”—Rain Taxi
 
«Amelie Nothomb je Alfred Hitchcock pisane reči.* Danas niko osim nje ne zna napisati jednostavnu priču i začiniti je zloćom, mudrošću i toplinom. Ovaj strasni roman iz rane mladosti vodi nas u Kinu, u komunistički Peking, u «Grad Ventilatora». Tu mlada junakinja, devojčica s kečkama, proživljava prvu, burnu, neuzvraćenu ljubav prema najlepšem biću iz evropskog geta – još manjoj devojčici. Provokativno, inovativno štivo iz pera omiljene belgijske autorice Amelie Nothomb – po unisonoj oceni obožavatelja, njeno najbolje delo!**»( uvod izdavaca za knjigu Ljubavna sabotaza Vukovic&Runjic )

Od nje ništa manje nismo ni očekivali! Nakon dvanaest proslavljenih romana, Amélie Nothomb, ekscentrična belgijska književnica, skida masku. Na svoj način. Pedantno, ironično, inteligentno. Poveznica ove jedinstvene autobiografije i ključ uspeha pisca koji svake godine obara rekorde u prodaji jest – glad, nad-glad, koja u Amélie živi od najranijega detinjstva. Glad za svim: za slatkišima, za Japanom, za porodičnom  ljubavlju, za kruškovačom, za vodom, za geografskim kartama, za knjigama i rečima. Nikada sita, večno na iglama, konzulova kći opisuje godine svog odrastanja i pritom pokojom rečenicom ili anegdotom suptilno rasvetljava slojevitost vlastitoga književnog dela. Japan, Kina, New York, Bangladeš, Burma, Laos – do 17. godine Amélie živi u ritmu očevih diplomatskih službi, životom kulturnog nomada koji joj udeseterostručuje znatiželju i ubrzava sazrevanje: s četiri godine markira iz vrtića i prazni čaše šampanjca koje su uzvanici odložili; sa šest godina zna napamet kartu sveta, čita Priče iz hiljadu i jedne noći ; s osam godina lomi srca devojčica u Francuskoj školi u New Yorku i guta Hugoove Jadnike ; s trinaest pije ne bi li zaboravila da je već trinaestogodišnjakinja i, gladna gladi, započinje dugu borbu s anoreksijom. S petnaest godina, umesto da se prepusti smrti, počinje jesti, čita Montherlantove Devojke i zaključuje da “treba postati sve samo ne žena”. Postaje, dakle, pisac. Reči grize kao što je u detinjstvu grizla čokoladu, jednako proždrljivo i jednako bulimično, ali više nema potaje: sve iznosi na videlo i dokazuje da vlastiti uspjh duguje nezasitnoj gladi za životom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Čet 14 Dec - 17:31


Kada se početkom devedesetih zaposlila u jednoj od vodećih japanskih firmi, autorka je na sopstvenoj koži iskusila strogu i neprikosnovenu silu autoriteta koja vlada u takvim preduzećima, istovremeno otkrivajući čvrsto ustaljena pravila ponašanja u Zemlji Izlazećeg Sunca. Kako je, spuštajući se na hijerarhijskoj lestvici, na kraju po kazni završila kao čistačica toaleta, Ameli Notomb će nam otkriti kroz niz apsurdno komičnih epizoda, u kojima kroz svaku rečenicu provejava njen osobeni humor.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Čet 14 Dec - 17:32


Sumporna kiselina
Ameli Notomb

Na vešto stilizovanu pozornicu u romanu Sumporna kiselina Ameli Notomb smešta svoje junake - logoraše koji će odigrati grotesknu predstavu u ime svih jeftinih zabava koje su svoj vrhunac doživele sa tzv. rijaliti šouima. Pozornica je u literaturi često postavljana kako bi se omogućilo da se nešto odigra što u stvarnosti nije moguće - da se omogući slobodna igra, igra duha koji nije sputan zabranama. U ovom romanu imaćemo negativnu pozornicu na kojoj se odigrava baš ono što se odigrava u stvarnosti, ali naizgled u ekstremnoj varijanti. Delo je, naime, zamišljeno kao rijaliti šou, ali u koncentracionom logoru. Logoraši tj. učesnici, maltretirani od strane bezumnih plaćenika-kapoa, okruženi su bodljikavom žicom i kamerama dok producenti trljaju ruke, i o njihovim sudbinama odlučuju ,,dragi gledaoci". Shodno pravilima koncentracionog logora oni nemaju ime pa će tako glavna junakinja romana umesto Panonika nositi ime CKZ114. Šifra i brojke umesto imena jesu potiranje identiteta - ličnost više nije ličnost do šifra i broj, igračka u rukama organizatora i gledalaca, puko sredstvo manipulacije u ime mediokritetske zabave. Virdžinija Vulf je jednom navela da ono što nije zapisano i ne postoji. ,,Koncentracija" ( tako se zove ovaj šou u romanu) jeste zapisana i čita se širom otvorenih očiju. Ali iste moraju biti zatvorene za sve male i velike Koncentracije koje se odigravaju na našim malim ekranima. Jer krivi su svi - i oni koji gledaju, a oduševljavaju se, kao i oni koji gledaju, a tobože se sablažnjavaju jeftino uzvikujući:,,Ovo je strašno, dotakli smo dno života, svi smo mi dželati...", sem onih koji NE GLEDAJU! Ispostavlja se da poređenje takvog rijaliti šoua sa konc-logorom i nije tako ekstremna varijanta - sve vrste jeftinih zabava koje savremeno društvo velikodušno stavlja pred mladog coveka imaju za cilj da od njega naprave zombija, a takav čovek je dalje savršeno pogodan za svaki vid manipulacije. Moderno doba je doba spektakla i svakojakih prizemnosti, gde, kako se u romanu navodi, patnja drugih više nije dovoljna. A kada spektakl nastaje? Kada se dobrota i lepota ,,i budalaštine tome slične" zlu bace pod noge.Sumporna kiselina, barem u ovom romanu, otrovna je smeša koja ruši takvu pozornicu... Mi smo na potezu.Milena Đorđijević
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Čet 14 Dec - 17:32

Ljubavna sabotaža
Ameli Notomb

Bajka o vešticama, kao što postoje bajke o dobrim vilama. Zanos, prostakluk, provokacija, lakrdija, oštre reči i jezički paradoksi: umesto perom, Ameli Notomb piše britvom - izopačenom nevinošću i čistotom prepunom besa.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Čet 14 Dec - 17:33

Leksikon ličnih imena
Ameli Notomb


Liset je rodila u zatvoru devojčicu. Uzela ju je u ruke i gledala je sa najvećom ljubavlju na svetu. Nikada nije viđena tako ushićena mlada majka.- Suviše si lepa! - ponavljala je bebi.- Koje ime ćete joj dati?- Plektrid.Velika delegacija savetnica, psihologa, nekih njoj čudnih pravnika i još čudnijih lekara prolazila je ispred Lisete da bi protestovala: ne može dati takvo ime svojoj kćeri.- Mogu. Postojala je jedna sveta Plektrid. Ne sećam se više ko je bila, ali znam da je postojala.Proveravali su kod nekoga stručnjaka koji to potvrdi.- Liset, mislite na dete.- Ja samo na nju i mislim.- To će joj samo praviti teškoće.- Po tome će ljudi znati da je ona izuzetna.- Može se neko zvati i Marija, pa biti izuzetan.- Ime Marija ne štiti. Ime Plektrid štiti: taj opori završetak zvoni kao štit.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Čet 14 Dec - 17:34

ŽIVA
Ameli Notomb


Na udaljenom ostrvu, jedan starac i jedna devojka žive u kući u kojoj ne postoje ogledala. Pridružuje im se bolničarka čiji je zadatak da se brine o devojčinom zdravlju. Između njih dve razvija se sve jače poverenje, te bolničarka postepeno otkriva kakva se misterija krije na tom usamljenom mestu i zašto se život na ostrvu odvija prema neobičnim pravilima koja je postavio stari Kapetan.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Čet 14 Dec - 17:35

ZIMSKO PUTOVANJE
Ameli Notomb


U romanu Zimsko putovanje Ameli Notomb istražuje iz novog ugla neke od tema koje su joj bliske: lepotu i ružnoću (kako fizičku, tako i moralnu), dobro i zlo, značenje ličnih imena i njihovih početnih slova, fenomen književnog stvaranja, uticaj muzike na ljudska bića... U ovom slučaju, muzike Franca Šuberta, čiji je niz kompozicija pod nazivom Winterreise poslužio kao inspiracija za naslov ovog romana, kao i britanske grupe Aphex Twin, jednog od vodećih predstavnika elektronske muzike. u svojevrsnom putovanju kroz lucidnost i psihodeliju, autorka dovodi svoje junake do samih granica ljubavi i mržnje.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24347

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pet 12 Okt - 10:09

Svakih godinu dana navikli smo u ruke uzeti novi prijevod romana francuske autorice Amelie Nothomb. U pravilu, radi se o tankoj knjižici, do oko 120 stranica, ali koja uvijek počiva na vrlo snažnoj tezi koju autorica uglavnom odvede u neočekivanom smjeru. Takva je i "Vladavina moćnih".

Baptiste Bordave na večernjoj zabavi od neznanca čuje za jednu vrlo zanimljivu ideju: kad vam stranac umre u kući, makar i prirodnom smrću, vi ste uvijek sumnjivi. U vezi s tim razgovorom, ili sasvim nevezano za to, Baptisteu Bordaveu se upravo to i dogodi. Stranac zamoli da se posluži njegovim telefonom jer mu je automobil ostao u kvaru, i umre. Stranac ubrzo postaje poznat, jer uvidom u njegove osobne dokumente Baptiste Bordave utvrdi da se radi o Olafu Silduru, Šveđaninu, ali slične građe i boje kose kakve ima glavni junak.

Ova priča govori o zamjeni i krađi identiteta, i o tome koliko važnima smatramo crte vlastite osobnosti, i koliko se ugodno ustvari osjećamo u vlastitoj koži. Autorica je i ovaj puta poentirala tezom nešto što me zaokuplja.

Naime, razmišljam ovih dana o vezi u koju sam stupila prije skoro deset godina, i o tome koliko me, i prije toga, i prije nekih drugih važnih poteza u životu, kod izbora karijere, posla, preseljenja..., zabrinjavalo hoće li me to promijeniti, hoću li prestati biti osoba koja sam dotad bila, i hoće li promjena biti na gore... A onda sam ovih dana, gledajući u osobu stariju od mene, koja se upravo bori sa strahom od obveze – u romantičnom smislu, dakako – spoznala jednu prilično oslobađajuću stvar: a što ja, kad govorimo o crtama ličnosti, imam tako posebno, specifično i dragocjeno da bi to po svaku cijenu trebalo sačuvati? Što je to što čini tako značajnom moju osobnost, što je u mojoj osobnosti tako bitno za mene i za čovječanstvo? Nisam genije, zar ne? Kako je odgovor na ovo pitanje bio: ništa, zapravo, mogla sam se opustiti. Mogla sam se prepustiti i ulijetati u svakojake životne situacije bez bojazni od grozomornih psihičkih i emocionalnih posljedica. Svaki dan biti netko drugi/nešto drugo – to je život pun izazova, time i vrijedan življenja.

O nekima od ovih stvari govori i Amelie Nothomb u svojoj „Vladavini moćnih“. No ona govori i o životu bez obveza, o tome kako je puno lakše živjeti život kad je čovjek oslobođen egzistencijalnih problema, i kako je u novcu i dalje moć. To, za razliku od spoznaje iz prethodnog odlomka, nije bilo tako ugodno podsjećanje, no to smo već ionako znali, zar ne?

P. S. Neću se brukati ponovno obećavajući da će sad biti bolje, da ću ubuduće više pisati, i da vrijedno čitam (iako doista vrijedno čitam). Neću se izgovarati. Od sad – djela, a ne riječi (osim, dakako, kod blog-postova happy
Oznake: amelie nothomb, vladavina moćnih, identitet








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24347

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    Pet 12 Okt - 10:13

Postoji trenutak između petnaestog i šesnaestog gutljaja šampanjca u kojem je svaki čovjek aristokrat. Ljudskom rodu taj trenutak pobjegne zbog neznatnog povoda: ljudi toliko žure da što prije postignu vrhunac pijanstva da pritom utope i taj krhki stupanj u kojem bi mogli dosegnuti uzvišenost plemstva.

Što biste učinili da vam na kućnom pragu umre neznanac, koji vam nalikuje u svemu, osim što je bogataš s jaguarom, luksuznom vilom, krasnom ženom, sada udovicom...? Biste li ostavili za sobom svoj prethodni život i preuzeli identitet drugog čovjeka u nadi da ćete do kraja života uživati u raskoši, pijuckajući šampanjac s udovicom koja je iznenađujuće sklona suradnji...

Amelie Nothomb opisuje utopiju za dvoje, utopiju u kojoj vladaju sloboda, pasivnost i sreća, a šampanjac je lijek za sve. Uostalom, tko nije barem jednom poželio biti netko drugi?

Ovaj kratak roman u formi poučne priče za odrasle, ispričan je autoričinim prepoznatljivim stilom i, nema dvojbe, prema "recepturi" njezinih prethodnih uspješnica.


***

Amélie Nothomb rođena je 13. kolovoza 1967. u Kobeu (Japan). Prvu je knjigu, roman Higijena ubojice, objavila 1992. Za "Strah i trepet" dobila je Veliku nagradu za roman Francuske akademije, a hvaljeni roman "Ni Evina ni Adamova" osvojio je nagradu Flore 2007. Djela su joj prevedena na više od 30 jezika.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Amelie Nothomb    

Nazad na vrh Ići dole
 
Amelie Nothomb
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-