Bei Dao,što u prevodu znači “Severni otok”, zapravo je pseudonim danas najpoznatijeg savremenog kineskog pesnika Zhaoa Zhenkaija koji se rodio 1949. u porodici u kojoj oba roditelja poti;u iz šangajske srednje klase – otac mu je čitav život proveo u državnoj upravnoj službi a majka je bila doktorica medicine. Poput mnogih vršnjaka, tokom Kulturne revolucije Bei Dao je doživeo golemo razočaranje vladajućim kineskim društvom a kasnije je za kaznu bio prognan u daleku provinciju, gde je najveći deo mladosti proveo kao radnik na mešalici betona i kovač.

Poezija koju su mladi kineski pesnici tada pisali bila je imažistička, subjektivna i često nadrealna. Premda takva poezija nije imala otvorene političke namere ona je ipak predstavljala izraz ličnih osećaja, maštanja i želja, i vlasti su je smatrale subverzivnom i opasnom po zajednicu. Poezija tih mladih kineskih pesnika postala je svojevrsna pesnička savest tokom studentskih demonstracija 1978. godine. Bei Daova pesma Odgovor, s njenim jednostavnim i strastvenim stihom “Ja-ne-ve-ru-jem!” predstavljala je isto ono što i pesma Boba Dylana Duvajući u vetar (Blowin' in the Wind) za američku i zapadnoeurospku generaciju sredinom šezdesetih, i bila je reprodukovana na brojnim zidnim plakatima. Novonastala poezija, objavljivana u prvom kineskom samizdat časopisu Danas (Jintian) koji je uređivao Bei Dao, bila je i zvanično optužena i zabranjena kao “opskurna” za vreme tzv. “Kampanje protiv duhovnog onečišćenja”.

Tražeći novu vrstu poetike, mnogi mlađi kineski pesnici s početka sedamdesetih godina dvadesetog veka eksperimentirali su sa slobodnim stihom na hermetičan način, upotrebljavajući gotovo poverljivi i neslužbeni, šifrirani jezik, kog su karakterizirale prikrivene, onirične slike i eliptična sintaksa. Taj jezički stil u kojem su subjekt, vreme i brojke teško shvatljivi a prelazi nejasni, u Kini je nazvan maglovita poezija.

Tokom 1986. godine, kada je američka delegacija pisaca na čelu s pesnicima Allenom Ginsbergom i Garyjem Snyderom nekoliko meseci boravila u Kini, Bei Dao se u potaji uspeo sresti s Allenom Ginsbergom koji ga je potaknuo da napusti Kinu i obećao mu internacionalnu pomoć.

U vreme masakra na Tiananmen trgu 1989. godine Bei Dao se zatekao u Evropi, tačnije u Berlinu, gde je u to vreme priređivao brojne književne večeri. Bei Dao je znao da se ne sme vratiti u Kinu i još otada živi u egzilu. Početkom devedestih u progonstvu je živio u nekoliko severno-vuropskih zemalja (gde je, prema vlastitom priznanju, na kineskom razgovarao sa ogledalom) a poslednjih petnaestak godina živi u Sjedinjenim Državama. Sedam punih godina njegovoj ženi i kćeri nije bilo dopušteno da napuste Kinu i pridruže mu se u egzilu.
Usprkos činjenici što je u nekoliko poslednjih godina mnogim prognanim kineskim piscima bilo dopušteno da zakratko posete Kinu ili se potpuno vrate u nju, Bei Daou je i dalje onemogućen povratak u domovinu a izdavanje njegove poezije još uvek je zabranjeno.

Bei Dao je u poslednjih desetak godina postao jedan od najpriznatijih i najpoznatijih svetskih pesnika čije su zbirke pjesma i prozni radovi (prvobitno pisani na kineskom a u poslednje vreme i na engleskom) prevedeni na pedesetak jezika i objavljeni u brojnim i velikim izdanjima, pa se već nekoliko godina uzastopce nalazi u najužem izboru kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.


Izvor:Vojo Šindolić