Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Milorad Panič Surep

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:49

REKA

Od žarišta nekog otkinuti zrak,
široka pregršt razasutog smeha,
il nečijeg pada još blistavi trag?
A možda miso što traži svoj krik,
nit što nas za snove veže?

Sve pre no reka,
samo ne brza planinska reka!
Naš raskovani, razliveni lik
što nikad u telo naše ne uleže?

Na njenim lomnim obalama stojim,
Bistrica! Bistrica! u beskraj ponavljam.
Prelive brojim.
U talase se njene slivam,
tečem.
Ko ona stene
ja krš vremena sečem.

Sam spomenak neždi zastiro je strane
i po gde-gde bujo vitki gorocvet
kad jedan moćni car tu diže žezlo.

Neimar i slikar
kamenom i bojom
a znojem argati namrgođeni
stvarati staše celi jedan svet
na mestu ovom.
Sad samo spomenka nežni cvet
beleži gde behu za časak sleteli
Sveti Arhanđeli.

Da li si, o care, bio pomislio:
da se ne pretrgne tanka nit Bistrice?
da ti kaluđerska pjenja ne presuše?

Ja znam dečaka što je sa litice
čeko da tok mine
pa da sagledane
s dna pokupi bele piljke i krkuše.

Ja znam tog dečaka.
Negde u zasenku
on je i sad ovde, pritajen i skriven.
Čak i kad ko krčag bude čim razbijen
crep će mu tu pasti. I ostati večno.
Možda mu je pogled i u granu sliven
što se svija vodi,
u oblak što iznad obala brodi,
ali je, izvesno,
prikovan uvek za dno rečno.

Kako je na dnu tom sve naopačke!
Devojka s brega dok o dalekom mašta...
brsne s visova gore...
tvrđava Višegrad
što za sve spremna bi sem za pad...
i Sinan divlji dok razaraše ne znajuć šta
i rašta...

Sve je tu naslika samo,
od krila u letu bačena sen.
Sila i ropstvo,
vekovečnost zida
korenu vida jedva shvatljiv tren.
A šljunak svoga ne izgubi sjaja,
Piljci još čikaju ruke dečaka.
Da ih je već jednom pobrati,
pre mraka,
pre no što se glasom preko sedam brda
odlutalom sinu javi mati.

I cvet mirisom ovde, od iskoni,
naš korak prekida,
iz jave nas budi,
da tlapeću svoju večnost skloni
u prolaznost čvrstih, najedralih grudi.

Pa šta, najzad, tu JEST a šta NE?
Šta traje?
Šta mre?

Bistrico, nešto bistro nije u tvom kristalu!
Kraj tebe
ja čujem svoju davno izgubljenu sviralu
a nikako da nađem sebe.

Prolazi momak, drug mi,
i moju veliku čežnju svira.
Ja sam ga nedavno dozivao klikom.
Da l se sada šali
da me zove čikom
i ko stranca sreta,
il sa sobom nije momak ojađeni?
Al što se devojka očiju golemi
na osmehe moje ne osmehne meni?

Zar su sve te priče o mađiji puste?
Ko me to onda premetnu u drugog
i livadom lica zasadi rogozu,
a sačuva zrakom isti cvrkut ptica,
na stenama istim istu divokozu?

Bistrico, reko od tisuć pitanja,
jedno bar reci dok se grlim s tobom:
gde je moj dečak,
kud devojka hita,
i šta da činim ja sa ovim sobom?

Nikog od poznatih, a sve mi je znano.
Sve što živi ovde plamsa ko i pre,
samo sad bez mene,
samo sad bez mene...

Zovi, ženo, glasom preko sedam brda,
do neba za sinom viči da se vrati.
Sa svih se strana već spuštaju krda,
hlad na reku pada,
smiraj zapad zlati.
Prošao je Dušan,
Prošli Višegradi,
ni Sinana nema sred ljute bogaze.
Al odnekud kaval i sad jeca kroz san
i ko biser školjku, gle osmeh odaje
devojku pod brestom, daleko od staze.

O štedra Majko životodajna,
milostivija budi čoveku!

Daj da se još jednom ljuljne tajna
što večnom čini brzu reku.

Čemu nam dar samozavarava!
Pijanstvo trajno u krhkoj čaši tela!
Čemu nam utvarna dela?

O Ti, životodajna,
daj da se još jednom oplodi tajna,
da čovek bude što i reka.

Zar nismo tvoga žarišta zrak,
po jedan prasak tvoga smeha,
i tvoga leta jedva shvatljiv trag?
Nije l nam zato svaka miso krik
upućen za tobom:
Majko, daj nam lik!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:49

A D A

I
Šta šumori janj granati?
Šum jošika kakav hvata?
Topolama suvovrhnim,
po granama razigranim
šta ćućore crna jata?
Lakosani zec se preno,
sova skrila dremež stresa,
začuđena veverica
iza račve šapu liže;
po mreži se paukovoj,
povijenoj dahom vetra,
zrnjem rose đerdan niže.

Pritajena strava šume
žbunjem gmiže, veče goni;
iskre oči tame — svici.
Preplašeni logu traže,
skok suvarke ne dotiče;
ogladneli staze njuše,
njuške dižu — vonj promiče.
Noć sa dušom ljuto zveri
oglašuju prvi krici.
Ispred šume, na iskraju,
vatra tinja, žar pucketa...
.. Od vatre je nedaleko
krovinjara pleteruša.
Kad pogledam napregnutim
ispod grana starog janja
izvučeš je, ti bi reko:
sama pomoć u njoj sanja....

II
"E-hej, e-hej, ske-le-džijo!"
rano jutro glas prolama,
hučnu Drinu nadvikuje,
odjekuje obalama....
"E-hej, e-hej, ske-le-džijo!"
razleže se obalama;
kroz šibljak se glas izvija,
budi ptice po granama.
Prenut vivak strelovito
u sunčani žar uleće,
pozlaćuje krilo vito;
ispod njega celo jato
leluja se i proleće...

... Iz daleka zmijolika
spustila se do nas Drina,
na dogledu našeg sela
čeljustima neman gladna
komad zemlje zahvatila.
Zalogaj je velik bio,
do po dana muškog hoda,
u ždrelu se zaglavio.

Obale besna ala
zalud bije još i sada,
i zalud se jedom peni —
čvrsto stoji naša ada! ...

Opružena pored reke
kupačica sunča lice,
razbacane po njoj leže
plodonosne oranice....








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:50

K O L E B A R I

Ima ih svuda po Balkanu,
čiča zaraslih u brade bele.
Sami sa sobom pričaju u dugu danu
grdeći vrapce i hvaleći pčele.
Njihov je svet i sav smisao
neki pleteni tor i nebo promenljiva oka;
ko jagnje krotka im misao
ne ide dalje od bašte bosioka.
Njihova ljubav sasvim prosta,
zračeći svemu radost i mir,
pred namernika — gosta
iznosi najlepši med i sir.
Uz lulu sa žiškom žari
i satljik rakije od tri leta
pričaće vam svu noć sve stare stvari
i kako belim cvetom šljivik cveta.
Ne čudite se ako u zoru ranu
i staroslovenski progovori starac tih.
Ima ih svuda po Balkanu,
zaboravila je i smrt na njih.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:50

O NE ŽELI DA SE STIDI
ŠTO PRE NEKA SELO VIDI

Usred grada Beograda
gimnazista Aca živi,
pameti mu i lepoti
rodbina se cela divi.
"Ima dara za slikara!"
priča mati susedima.
"Nameštaj mi sav išara
pejzažima...
"A što glumi!" hvali strina,
"Što god vidi ili čuje
imitira odistinski."
"Kakav glasić samo ima!"
stara tetka nadvikuje.
"Pravi tenor, i to — lirski."
I ko znade šta sve ne bi
s Acom bilo u rodbini,
da jednoga lepog dana
nije došo kraj godini.
Mesto Ace u školu su
tad pozvali oca Mitu
i rekli mu da su sina
oborili na ispitu.
Naš domaćin nije znao
ni domaće životinje:
šta su ovce, a šta koze,
i zašto se gaje svinje.
Direktoru tad je Mita
svoj greh prizno i otkrio:
nijedanput sin mu Aca
još u selu nije bio...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:50

VODENIČAREVA PRIČA

Da li u snu il na javi,
zakleti se ne bi smeo,
al sa starcem bele brade
i ja sam se jednom sreo.
Bilo je to bogme davno,
što bi naši stari rekli —
još moj deda živ je bio.
U šumi smo toga dana
deda i ja badnjak sekli.
To zaista nisam snio.
Pred mrak sami mi smo badnjak,
kakav badnjak! Hrasta pola!
Doterali do pred kuću
na sankama sa dva vola...
... Elem, kad se zanoćilo
i petlovi kad pospaše,
rukom deda znak mi dade
da gledamo brige naše.
Prvo vatru naložismo,
raspalismo oganj žarki,
pa kad badnjak navalismo
na žar jaki...
Bože dragi kad hrast buknu,
lišće planu!
Sto mlazeva od varnica
iz dimnjaka k nebu suknu.
Tad ugarak uze deda
i snjim stade žar da džara.
U ognjištu razgrnuto
ko u kvaru knjigu gleda
i s tom knjigom razgovara.
Kad odjednom... Šta bi, kako,
ni sada vam ne znam reći,
na prag neki starac stupi
s dugom gustom bradom sedom;
kako stupi on svu kuću
obuhvati tad pogledom...
— "Srećan praznik! najzad reče
blagim glasom starac mili.
"Sto godina ovom domu
svi badnjaci srećni bili"...
Na te reči moj dedica
namerniku vatralj dade,
a starina njim po žaru
udarati snažno stade.
"U ovome domu nek se
prasi, jagnji, ždrebi, teli!
Od mene mu darovano
sve što želi ...
Čudan starac blagosinja.
"Zdravlja, sreće, plodna leta
i svakoga berićeta
daj mu, bože!
Vatre, kuge, gladi nek se
ova kuća ratosilja!
.. Badnjak još je pucketao
i plamenim cvećem cvao,
"Ko to beše?" progovori
a moj dedica nasmeši se.
"Položajnik!"— odgovori
Bilo je to bogme davno,
ne znam samo dal san nije:
moga dedu mnogo leta
zaravnjena humka krije.
Al ja uvek ovog dana
sečem sebi badnjak novi;
očekujem godinama
čudnog starca bele brade
da mi kuću blagoslovi....








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:51

BADNJAK

Prastari bože naš, najvoljeniji bože pagana,
spaljeno žito, so i tamjan noćas ti žrtvenik kadi.
U tvoju slavu gori ova lisnata hrastova grana,
mi te se odrekli nismo ni Hrista radi.

Na srcu su nam još proplanci, stada i paše,
još smo mi narod priča i šuma.
Zalud su vekovi prošli, dubinu duše naše
ne izmeniše ni sva čuda Zapada velikog uma.

Još molimo te uz dim sveštene žrtve
da pošalješ u goroseče zloduha strašnoga lika,
da zvonki tok potoka uspavljuje nam mrtve
i da vitkije rastu jasika i omorika;
da čuvaš naše šume i bistre zdence i klance,
i tankonogu košutu od proždrljivosti vučke.
Mada su Slavjani plavi stresli sa sebe lance
pamtimo mi još pesme starinske, hajdučke.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

Esti

Ženski
Poruka : 34332

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Sub 14 Nov - 9:51

SPLAVOVI NA DRINI

VII
Ta jaka je ruka u seljaka.
Njenom snagom hrastovi stasaju,
mal se jagnji, teli, ždrebi, prasi,
teku reke i polja klasaju,
lice zemlje menja se i krasi.
Da oplodi na zemlju dolazi
pa ma kuda da joj rod odlazi.

I tom snagom, snagom zemlje žive,
dok splav krži reka uzavrela,
ja pozdravljam poplavljene njive,
pale šume, opustela sela,
i verujem u te grube ruke
da će trošni splav svući do luke,
da će sela, šume, polja — da ožive.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Uto 10 Apr - 14:15

MALO SE O SEBI MOŽE REĆI U PRVOM LICU


Moja biografija ni po čemu nije različita od biografija hiljade mojih vršnjaka i drugova: rođen sam u dosta skromnoj seoskoj porodici. Prilično siromašno proveo sam školovanje u Šapcu, sve do velike mature. Još siromašnije studirao u Beogradu.

...Ispričaću prvu svoju svesnu predstavu sveta, ono čega se sećam kao svoje prve potresne i zaista realne slike sveta. Bila je to 1917. godina. Otac i brat streljani leže na jednoj uzvišici, a ja, sa ostalom porodicom, gledam ih poslednji put. Dotada, smrt je za mene bila pojam bez suštine. Imao sam tada pet godina. Brat koji je streljan jedva ako je imao sedamnaest. To je slika koja ne samo što trajno živi u meni, već je prisutna u pojedinim radnjama mojim i utiče na njih.

Razume se, teške i tužne slike najduže ostaju u čoveku. U prirodi je čovekovoj da lako zaboravlja lepo i vedro, no ja bih ipak rekao i nešto lepo: sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalno prisutno u meni. I na samo izazivanje njihove slike, osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad neko stvori mogućnost da dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivicima, kolibama i svim onim što je karakteristično za taj kraj.

...Mogu reći da Srbiju poznajem vrlo dobro, isto toliko koliko i Podrinje za koje me veže više sentimentalnost nego neka izdvojena ljubav. Neko je nekad rekao da sve što se čoveku dogodi, dogodi se u njegovom formiranju, negde do sedamnaeste godine. Ja sam baš te godine proveo u Podrinju i odatle poneo sve što sad literarno eksploatišem, spontano, često nesvestan toga...

A da li Podrinje živi u mojim radovima, na to se već može konkretno odgovoriti: živi. Živi zato što su to slike koje su u detinjstvu upijene. Čini mi se da je to slučaj sa svakim piscem: kad slika likove i pejzaže, onda uvek ispliva ono što se u mladosti nataložilo...

Počeo sam da pišem i objavljujem još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a posle u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant javio sam se u Srpskom književnom glasniku, a to je u ono vreme za jednog mladog pisca bio krupan događaj. Odmah posle mature 1931. godine objavio sam prvu zbirku pesama Vetar zviždi. Kao studenta prve godine štampao me je časopis Misao...

...Sam za sebe nikada ne bih mogao reći da sam se na početku iz nečega učio pisanju. Naime, nikada to nisam činio svesno. Prema temperamentu, prema tematskim naklonostima, mladi čovek se spontano orijentiše. Pa ipak, kad je reč o podrinskim piscima, jedno bi trebalo naglasiti: naši stari bili su veoma osetljivi na jezik i negovali su ga. I, ako bi se ičemu valjalo od njih učiti i naučiti, to je čistoti jezika, naročito frazeologiji, rečenici, ritmu koji taj jezik u sebi nosi, leksici... Jedno ogromno leksičko bogatstvo postoji u Podrinju, a nije našlo mesta u rečnicima kojih, razume se, imamo vrlo malo i vrlo skromnih. Ja se kao stariji pisac često sretnem sa nekom rečju koja mi zazvuči kao otkrovenje. Često sam pribegavao i sam internacionalnim izrazima, a odgovarajuća slovenska reč postojala je još u XIX veku. Jezik je, znači, ono na šta bih mladim piscima skrenuo pažnju. I danas vrlo često okrenem i pročitam Janka i Lazu i Milićevića, koji nije veliki pisac, ali po bogatstvu reči i blagozvučnosti — dragocen je.

...Radim sada na nekome poslu koji će možda trajati godinama: proza vrlo savremena, za razliku od mojih ranijih knjiga koje nemaju savremenu tematiku. Radim, ali mi tekući poslovi oduzimaju mnogo vremena. Ono što sam za poslednjih dvadeset godina napisao, mogu reći, ako ne zazvuči neskromno, da je napisano između dva umora, to jest, negde od devet uveče pa do ponoći. A ustajem u pola šest. No, ja nikada nisam literaturu smatrao nekom profesijom kojom bi čovek trebalo isključivo da se bavi, da joj se posveti sav; društvenu aktivnost isto sam tako smatrao sadržajem svoje ličnosti i istom vrednošću. Možda se u tome razlikujem od nekih svojih savremenika, ali ja mislim da književnost i umetnost uopšte imaju nekog smisla samo dotle dok ne postanu profesija od koje se živi i rad koji se obavlja da bi se živelo. Onog trenutka kad bih stao na te pozicije, čini mi se da bih postao vrlo nesrećan, a uveren sam da ne bih više ništa ni napisao...

Iz knjige Vladimira Jovičića "Zemljaci", Šabac, 1965.
(NIN, 28. april 1968. god.)
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31005

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Pet 23 Nov - 11:24

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1912. godine.—

U rodnom selu Milorad je učio i završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine, a potom se upisao u Šabačku gimnaziju. Od tada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Obdaren prirodnom bistrinom, učio je dobro i lako. Već u gimnazijskim danima pokazivao je veliki interesa za književnost. Kao đak viših razreda, zajedno sa straijim prijateljima književnicima, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Već tada, pošto je odgojen i vaspitan u slobodarskim tradicijama, svome imenu dodao je ime svoga pretka Surepa, Karađorđevog ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će s ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika.

Šabačku gimnaziju Surep je završio 1930. godine, da bi naredne, 1931, došao u Beograd i upisao se prvo na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, grupe opšte istorije. Braća, i sami siromasi, više ga nisu mogli pomagati. Na sreću, prihvatile su ga neke stare šabacke porodice, a od profesora, posebnu pomoć su mu pružili Brana Miljković i Jaša Prodanović.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i, već kao poznati mladi pesnik, zaposlio se u Redakciji Politike. Posvetio se pisanju reportaža sa socijalnom problematikom, posebno o siromašnom seljaštvu, koje mu je veoma dobro bilo poznato.

Kao novinar Politike radio je do njenog poslednjeg međuratnog broja, do aprila 1941. godine. Odmah na početku okupacije našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane KPJ za borbu protiv okupatora. Zbog svoje aktivnosti, uhapšen je 15. maja 1942. godine i sproveden u zlogasni logor na Banjici. Tu je, držeci se dostojanstveno, proveo dva i po meseca. Puste ga na intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih građana, među kojima je bio i princ Đorđe Karađorđević.

U aprilu 1944. godine, povučen je iz okupiranog Beograda na slobodnu teritoriju i našao se u Pustoj Reci, gde je radio u Kulturnoprosvetnom odboru Leskovačkog sreza, a zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije. Po oslobođenju Beograda, Surep je, prema očekivanju, ponovo u novoosnovanoj Redakciji Politike. U decembru 1944. godine prelazi u Odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945 godine bio je urednik Tanjuga, a potom urednik listova Glas i 20. oktobar.

U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost — osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proušavanje spomenika kulture Srbije. Postao je direktor novog Zavoda i za kratko vreme je uspeo da oko sebe okupi ekipu vrsnih stručnjaka - istoričara umetnosti, arhitekata, arheooga, slikara i drugih. Svoje oduševljenje i entuzijazam umeo je da prenese i na svoje saradnike i ubrzo je službu zaštite nepokretnih kulturnih dobara u Republici uzdigao na nivo koji ona zaslužuje. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine. Istovremeno, on organizuje prve sistematske zaštitne radove na oronulim spomenicima kulture, preduzima ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Sa velikim elanom pristupilo se konzervatorsko-restauratorskim radovima na Đurđevim stupovima, Dečanima, Studenici, Sopoćanima, Mileševi, Žiči i Arilju. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom, izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu i Bogorodici Studeničkoj u Ramaći. Naporedo sa ovim brojnim aktivnostima, pravna zaštita spomenika kulture postala je, njegovim zalaganjem, trajna i efikasna. Istovremeno, on radi na popularisanju službe zaštite i spomenika kulture. U listovima i časopisima objavio je veći broj članaka o problemima stare umetnosti. Pokrenuo je i povremena Saopštenja Zavoda, veoma značajnu publikaciju čija je prva tri broja sam uredio. Uz pomoć brojnih saradnika, 1951. godine pripremio je i uredio poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, koji i danas predstavlja nezaobilaznu literaturu za stručnjake, turiste i ljubitelje starina. Bio je jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve koja je postavljena u Parizu 1950. godine. Nešto kasnije, zahvaljujući tome, otvorena je u Beogradu Galerija fresaka.

Posle blizu deset godina provedenih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto je ovoj važnoj službi obezbedio legitimitet i autoritet i odnegovao generaciju vrsnih stručnjaka i konzervatora, u junu 1956. godine Surep je postavljen za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Današnjim jezikom rečeno, postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. U ovome intervalu sproveo je u delo veliki broj zamisi o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje pojedinih segmenata kulturne delatnosti. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Moderne galerije (danas Muzej savremene umetnosti na Uscu). Njegovim stvaranjem raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade i odobren je projekt.

Gde god je, u svetu kulture, trebalo nešto novo stvoriti i organizovati — tu je bio Surep. U septembru 1959. godine postavljen je za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije, da bi ubrzo postao i prvi direktor Muzeja. Kako odgovarajućih prostorija nije bilo, orientisao se uglavnom na prikupljanje muzejskih eksponata i istraživačke radove. U ovo vreme, bio je predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Vukove smrti (1964) i Sedamstogodišnjice Sopoćana (1965).

Dalji životni put ga vodi u Narodnu biblioteku Srbije gde je, 1 februara 1966. godine, i zvanično postavljen za upravnika, mada je ovu dužnost obavljao još od 1. aprila 1965. Kao dobar poznavalac naše književnosti i kulture, uz to i veoma plodan pesnik i čovek od ličnog integriteta i autoriteta, bio je kao stvoren za ovaj posao. Poznato je da je Narodna biblioteka potpuno uništena u požaru priuzrokovanim nemačkim bombardovanjem u aprilu 1941. godine i sada se nalazila u nedovoljnim i nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Surepovim dolaskom na čelo ove ustanove, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke, na čemu je on insistirao još dok je bio sekretar Savet za kulturu. Izgradnju nove zgrade Biblioteke shvatio je kao svoje životno delo i sav se tome posvetio. Svakog dana je dolazio na gradilište, kod Karađorđevog parka, ponašajuci se i kao brižni domaćin i kao starinski vlastelin koji podiže svoju zadužbinu. Želeo je da novoizgrađena Biblioteka bude hram srpske pismenosti. Imao je veliki broj ideja koje su se odnosile na unapređenje stručnog i naučnog rada, ali je bolest, iznenadna i surova, poremetila njegove planove i zamisli. Javila se krajem 1966. godine, utihnula posle teške operacije, da bi ponovo buknula u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih saradnika, ali se nije dao tako lako — radio je do poslednjeg dana.

Ma koji posao da radio u svom životnom veku (novinarski, konzervatorski ili kulturno-istorijski), bilo koji položaj da je zauzimao (urednik, direktor ili ministar kulture), Surep se uvek bavio poezijom. Počeo je da peva i objavljuje pesme još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a zatim u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant, javio se i u Srpskom književnom glasniku, što je za mladog poetu bio veoma značajan događaj, a kao student objavljuje u časopisu Misao.

Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikada nije poricao...—








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31005

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Pet 23 Nov - 11:25

pregled njegovih najznačajnijih dela:

Vetar zviždi, pesme, 1931.
Prosto, pesme 1933.
Ti dolaziš, pesme, 1937.
Žito, poema, 1939.
Ada, poema, 1946.
Priče o selji Mići, pesme za decu, 1946.
Svetlost zemaljska, pesme, 1948.
Jesika, pesme, 1952.
Lirika, pesme, 1953.
Reka, poema, 1954.
Od sene i opomene, pesme, 1956.
Filip Višnjić — pesnik bune, monografija, 1956.
Srpske narodne pripovetke, antologija, 1957.
Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.
Mesec i pruće, poema, 1961.
Devet triptihona, pesme, 1962.
Grad sudbine i feniksa, esej, 1962.
Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.
Ćirilo i Metodije, 1964.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31005

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Pet 23 Nov - 11:25

VODENICA

Postoji jedna reka
ni mala ni velika,
reka krivudava
sa gorovitim obalama;
i vodenica jedna na njoj postoji
stara
poklekla od gordosti i iščekivanja pomeljara.

I da me šibaš
reći ti ne mogu gde je
ta reka i
za koga
ta vodenica stara melje.

Ali ako si zaista gladan
i od iskrena
pomalo nevešta kova,
strpljivo prati mi srce
kad pođe po svoju vreću snova.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31005

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   Pet 23 Nov - 11:26

I u zbirci Od sene i opomene ispoljila se pesnikova pasionirana zaljubljenost u našu srednjovekovnu umetnost. Rezultat ove zaljubljenosti jeste pesma antologijske vrednosti Freska, inspirisana Pećkom Patrijaršijom:

"S krčagom, da li se s izvora vraćaš
mlada lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od
iščekivanja.
Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni luč ni sijalice,
šest sto godina tek je —
bojim se da ne nastavi put."








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Milorad Panič Surep   

Nazad na vrh Ići dole
 
Milorad Panič Surep
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-