Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Afera Drajfus

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Afera Drajfus    Sre 11 Nov - 18:18

Afera Drajfus- [You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon brojnih provokacija Francuska 1870. objavljuje Pruskoj rat. Neposredno nakon francuskog poraza kod Sedana, gde je bio zarobljen Napoleon III., U Parizu je proglašena treća Republika. Posle francuske katastrofe kod Metza nemačka vojska zauzima Alzas i Loren te opkoljava Pariz. Nakon potpisanog mira 28 januar 1871. godine, pod pritiskom Bizmarka koji traži legalnog predstavnika za potpisivanje mirovnog sporazuma, održavaju se izbori za Nacionalnu skupštinu. U izborima pobeđuju ugledni lokalni konzervativci. Zastupnik pariskog okruga Adolphe Tiers (1797.-1877.) I zagovornik mira potpisuje u Versaju 26 februar privremeni Mirovni ugovor, ratifikovan 1 mart 1871. Iste te godine, desetog maja potpisan je Frankfurtski mirovni ugovor kojim se Francuskoj nameće ratna odšteta od pet milijardi zlatnih franaka, gubitak pokrajine Alzas i jedan deo pokrajine Lorraine s Metzom.
Zbog nerešenog političkog sistema, straha od restauracije monarhije, poniženja nakon vojnog poraza, gladi i revolucionarnih previranja u prestonici, 18 mart 1871. na Montmartreu izbija pobuna građana. Tiers beži iz Pariza, a u gradu se uvodi vladavina Komune, koja nije bila dugog veka (18.III.-28.V.). Nakon raspuštanja Komune Tiers se vraća u Pariz i postaje istovremeno šef vlade i predsednik Republike. Time se uviđa da je restauracija monarhije nemoguća, a i jedini legitimni pretendent na presto odbio ju je prihvatiti. Republikanci zadobijaju sve veće simpatije, pa na kraju na njihovu stranu staje i sam Tiers koji ih u početku nije prihvatao. Zbog toga ga monarhisti prisiljavaju da podnese ostavku (24 maj 1873.) i predsednikom Republike imenovan je maršal Mac-Mahon, u suprotnom simpatizer legitimista, a iza njega u senci stoji vojvoda de Broj, orleanist i konzervativac.

Od straha da se na vlast ne povrate bonapartist, orleanisti se zbližavaju sa republikancima. U pozadini se Narodna skupština 1875. izjašnjava za republiku i donosi Ustav. Restauracija monarhije nije dolazila u obzir, tako da su na kraju 1879. definitivno pobedili republikanci koji su zbog svoje fleksibilne i oprezne politike prozvani "oportunistima". Opoziciju republikancima činili su demokratski radikali i jakobinci, predvođeni Clemenceauom; tražili su uvođenje "demokratske i socijalne republike", ukidanje Senata, decentralizaciju vlasti i odvajanje Crkve od države. Između 1881. i 1885. političkim životom zemlje dominiraju republikanci "oportunisti", koji su u nekoliko godina oživotvorili svoje republikanske ideje u nizu zakona (1881 . Zakon o slobodi okupljanja I Zakon o slobodi štampe; 1884.Zakon o slobodi radničkog udruživanja i Zakon o opštinama; 1889.Zakon o vojsci) Ali su uz to pokazali i svoju laičku orijentaciju jer su otvoreno nastupili u borbi protiv verskih redova. Tokom devedesetih godina 19. veka Francuska doživljava duboke promene, a 1893. godine na izborima veliku većinu osvajaju socijalisti, dok su radikali zbog svog učešća u Panamskoj krizi 1892. delovali iz pozadine. Zbog straha od dolaska socijalista, vlast 1893. / 1894. preuzimaju umereni republikanci, zvani "progresista" koji su se povezali sa umerenim konzervativcima. Ovo povezivanje naišlo je na veliki otpor, kako u desnim tako I u levim krugovima, da bi na kraju dovelo do raskola između levice i desnice što će se najviše očitovati u Dreifusovoj aferi
. Na mestu predsednika Francuske Republike tokom afere promenila su se četiri predsednika : Sadi Karno (1887.-1894) , koji je ubijen , Jean Casimir - Perier ( 1894. - 1895.), , Koji je podneo ostavku , i Felik Faure ( 1895.- 1899. ) , koji je umro . Zadnji , Emile Loubet , održao se do 1906. godine .
Istovremeno se uz emancipaciju Jevreja u brojnim evropskim zemljama pojavio i antisemitizam. Antisemitizam se kao novi oblik mržnje prema Jevrejima pojavio 1873. godine u Nemačkoj. Nemački novinar Vilhelm Marr napisao je 1873. pamflet pod naslovom "Pobeda židovstva nad nemstvom" I u njemu prvi puta upotrebio pojam antisemitizam. Novi pojam pravio je razliku između starog antijudaizma i moderne političke, etničke ili rasne opozicije prema Jevrejima. Iz Nemačke se antisemitizam počeo širiti i na ostale evropske zemlje. Proširio se na sve oblasti Habsburške Monarhije, a najgore je bilo u Austriji gde je vođa antisemitskog pokreta Karl Lueger devedesetih godina izabran za gradonačelnika Beča. Međutim do najgorih antisemitskih progona i ubistava i pljačke došlo je u Rusiji, što je podstaklo masovnu emigraciju Jevreja. Ni Francuska nije bila pošteđena antisemitske plime. Francuzi su se teško mirili s poniženjem koje im je naneo poraz u ratu protiv Pruske (1870.-71.) te su bili skloni da za to izmisle kojekakva objašnjenja. Za mnogobrojne Francuze Jevreji su bili najpogodniji objekat te su ih optuživali da su oslabili francusku odbranu. Kada je 1882. katolička banka Union Generale objavila stečaj, za to su okrivljene "spletke jevrejskih bankara". Nacionalizam i klerikalizam udružili su se u antisemitskoj hajci, a francusku parlamentarnu republiku nazivali su Jevrejskom republikom
 Antisemitizam je postao zajednički nazivnik za sve one koji su odbacivali Republiku jer da ona ne predstavlja "pravu Francusku". U međuvremenu je ceo repertoar antisemitskih optužbi skupio novinar Edouard Drumont u knjizi La France juive ( Jevrejska Francuska), koju je objavio 1886. godine. Nekoliko godina kasnije, 1892. Drumont pokreće list La libre parole preko kog je započeo antižidovsku propagandu, koja je pogodovala nekim vojnim krugovima u Francuskoj koji su se nadali da će doći do rata s Nemačkom. U tom je periodu vojna obaveštajna služba u više navrata tvrdila da su iz vojne arhive nestajali važni vojni dokumenti te da su predavani nemačkim agentima.

 Cela stvar je kulminirala početkom devedesetih kada je za špijunažu i odavanje vojnih tajni Nemačkoj optužen Alfred Drajfus, jevrejski oficir . Čitav njegov proces popraćen je snažnom antisemitskom kampanjom, kako u novinama, tako i na ulici I u parlamentu, te je podstakao u čitavoj Francuskoj ogroman talas neprijateljstva prema Jevrejima i uzdrmao političke odnose u zemlji.[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]
Porodica Drajfus 1905, mali Alfred je u sredini
Alfred Drajfus (Miluz / Muhlhausen, 9 oktobar 1859. - Pariz, 12. jula 1935.), bio je najmlađi sin od sedmoro dece jevrejskog tvorničara tekstila iz Alsacea. Kako bi što bolje napredovao u društvu, Alfred Drajfus odlučio se za vojnu karijeru. Studirao je na Ecole Politechnikue gde je diplomirao 1880. kao zastavnik-poručnik. Od 1880. do 1882. usavršavao se za artiljerijskog oficira na Fontainebleau akademiji, a od 1882. zaposlio se u vojsci kao inženjer. Primljen je u 32 konjičku regimentu, a od 1885. promovisan je u poručnika i 1889. u kapetana. Godine 1892. postao je kapetan glavnog stožera, kao jedini Jevrejin.

 Iako je imao istaknutu ulogu u francuskoj vojsci, javnost ga je upoznala po nečemu drugom - po suđenju iz kojeg je nastala afera što je pogodila ne samo francusku i evropsku javnost na prelomu vekova, već i hrišćansko-jevrejske odnose u celini. Po njemu je taj ceo događaj kasnije prozvan
Dreifusovom aferom.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pismo
Afera je započela krajem 1894. godine (15 oktobra). kad je artiljerijski kapetan Alfred Drajfus optužen zbog navodne špijunaže u korist Nemačke. Samoj osudi prethodili su neki događaji, koji su i doveli do afere. Potkraj leta 1894. čistačica kancelarije vojnog atašea nemačke ambasade Schvartzkoppena uzela je iz njegove korpe za smeće komad pocepana papira (bordereau) i predala ga majoru Henriu u obaveštajnom odeljenju francuskog generalštaba. Henri je Pismo pokazao svojim šefovima koji su dignuli uzbunu jer je spis sadržavao tajne podatke o artiljeriji. Pukovnik Fabre i njegov pomoćnik ispitali su spisak oficira te su zaključili da postoji sličnost rukopisa pisma i rukopisa jednog od tih oficira, kapetana Dreifusa. Artiljerijski kapetan Drajfus je dobio poziv 13 oktobra 1894. da 15.  u civilnom odelu prisustvuje generalnoj inspekciji u ministarstvu rata gde mu je zapoveđeno da napiše jedno pismo. Nakon što je Dreifus to uradio, optužen je i stavljen u zatvor, a da nije znao zašto ga optužuju. Kada su mu nakon dve nedelje pokazali pismo, Dreifus je porekao svaku vezu sa time i govorio da to nije njegov rukopis. Istovremeno je major Henri javio štampi da je Drajfus uhapšen zbog špijunaže te time započinje novinarska hajka koja je već unapred osudila Dreifusa krivim, ne proveravajući dokaze. Dana 19 decembr a1894. sastaje se vojni sud. Budući da optužba na osnovu pisma nije bila osobito uverljiva, general Mercier je tada predao sudskom veću jedan drugi dokument, uskrativši optuženiku i njegovom braniocu da ga vide .
[You must be registered and logged in to see this image.]
Bilo je to pismo italijanskog vojnog atašea Panizzardija nemačkom kolegi Schvartzkoppenu u kom se kaže : " šaljem Vam 12 planova , koje mi je za Vas predao onaj ološ ( cette canaille de ) D ... " Članovi suda dakako, zaključili su da to može biti samo Dreifus . Dreifus je stavljen pred vojni sud te 22 decembar 1894. jednoglasno osuđen na degradaciju i doživotno zatočenje na vražjem ostrvu u Francuskoj Gvajani .
[You must be registered and logged in to see this image.]
Javna degradacija Drajfusa


 Kako bi na spektakularan način završili sa suđenjem, general Mercier je naredio javnu paradu degradacije koja je obavljena 5 januar 1895. na velikom prostoru Vojne akademije u Parizu . Suđenje kapetanu obavljeno je tajno iza zatvorenih vrata, a vodio ga je istražni sudija Du Pati de Clam. Dreifus je optužen samo na temelju tog pratećeg lista pisma koga je navodno napisao, bez bilo kakvih drugih predočenih dokaza. Iako su se mišljenja veštaka o pismu razilazila, Dreifus je proglašen krivim. Nakon toga brat kapetana, Mathieu, odlučio je da pokrene akciju za otkrivanje pravog krivca, au međuvremenu je 1895. pukovnik Georges Pickuart postao glavnim šefom obaveštajne službe. U martu 1896. su pukovniku Pickuart ponovo preko čistačice iz nemačke ambasade dostavljeni komadići poderana papira uzeti iz korpe vojnog atašea Schvartzkoppena. Komadići papira bili su pismo koje je francuski pešadijski oficir Ferdinand Valsin Esterhazi napisao Schvartzkoppenu. Budući da je rukopis esterhazi bio identičan rukopisu pisma, Pickuart je taj dokaz uverio u Dreifusovu nevinost.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Afera Drajfus    Sre 11 Nov - 18:20

[You must be registered and logged in to see this image.]
 
Ujedno se saznalo da je Esterhazi, mađarski grof, odan kocki, lagodnom životu i pun dugova, pa ne bi bilo ništa čudno da je dokumente prodao da se izvuče iz finansijskih problema. Pickuart je javio glavaru glavnog štaba generalu Boisdeffru da je Drajfus nevin te da krivica pada na jednog drugog oficira, majora Valsin Esterhazija. General Boisdeffre je zbog političke popustljivosti i vojnog ugleda odbio obnovu procesa, a Pickuart je premestio na drugu službu u Tunis, kako bi zataškao celu situaciju. No Pickuart je sumnju o Esterhazijevoj izdaji pre odlaska poverio svom prijatelju, pariškom advokatu Luisu Lebloisu, koji je o tome obavestio uglednog senatora iz Alsacea i potpredsednika Senata Scheurer-Kestnera. Istovremeno je Dreifus porodicu, uverena i dalje u njegovu nevinost, uz pomoć Bernarda Lazarea objavila brošuru Une erreur judiciaire; la verite sur l'a ff aire Dreifus u kojoj je progovorila o aferi I u kojoj su sabrane sve sumnje u opravdanost osude. U međuvremenu je 1896. bankar Castro u časopisu Le Matin vidio fotografsku reprodukciju inkriminiranog pisma i ustanovio da je rukopis pisma identičan rukopisu oficira koji od njega pozajmljuje novac - Esterhazija.

U jesen 1897. Scheurer-Kestner pokušao je odrediti novu istragu. Na to je brat osumnjičenog Mathieu podigao optužbu protiv Valsin-Esterhazija, optužujući ga da je on napisao propratno pismo. U decembru je ministar rata general Billot u Senatu odbio zahtev Scheurer-Kestnera za pokretanjem istrage, a predsednik vlade Meline obavešten o otkriću, usprotivio se pokušaju revizije. Ne postigavši ništa legalnim putem, u jesen 1897. advokat Leblois saopštio je činjenice o Dreifusu poznatom francuskom romanopiscu Emilu Zoli koji započinje svojim člancima u Figarou borbu za pravednošću i oslobođenje Dreifusa. U decembru Zola prekida niz svojih članaka, jer su čitaoci smatrali da je Drajfus, budući da je osuđen, kriv i masovno su otkazivali pretplatu Figarou.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U januaru 1898. Esterhazi je izveden pred sud i oslobođen optužbe za veleizdaju. Istovremeno je krajem 1897. i Žorž Klemanso, urednik L'Aurore, započeo bitku za obnavljanje parnice. Ubrzo mu se pridružio Emile Zola koji je u Clemenceauovim novinama L'Aurore, 12 januar 1898. objavio otvoreno pismo upućeno francuskoj vladi J'accuse! ( Optužujem!).

 U pismu je optužio generale Mercier, Billot, Boisdeffrea i sudije Pati de Clama za urotu i prikrivanje istine od njih su neki označeni kao sukrivci, drugi da su skrivali dokaze o nevinosti Dreifusa, a treći da su se zločinački poneli. Učinak Zolina pisma bio je golem. Nakon toga Pickuart je uhapšen na osnovu špijunskog zakona i otpušten iz vojske, Scheurer-Kestner postao je meta divljačkih napada studenata i izgubio je svoj položaj u Senatu, a Zola je u februaru 1898. izveden pred sud zbog toga što je oklevetao francusku vojsku i generale.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Afera Drajfus    Sre 11 Nov - 18:23

 
  Zolino otvoreno pismo izazvalo je ogorčena neprijateljstva u Francuskoj između militarističke desnice i republikanske levice te između antisemitskih nacionalista i klerikalaca s jedne i branioca prava i slobodne misli s druge strane te je dovelo celu aferu pred lice javnog svetskog mnjenja. Zola je zbog pisma osuđen od redovnog i apelacionog suda na godinu dana zatvora i 3.000 franaka globe, no u međuvremenu se sklonio u Englesku. Na ulicama francuskih gradova ubrzo su usledili antisemitski incidenti. U avgustu 1898. obustavljena je parnica protiv Valsin Esterhazija, da bi nedugo potom otpustili ga iz vojske zbog pronevere. Nakon toga Esterhazi je otišao do britanskog novinara, kojem je rekao da je on autor pisma, koji je falsifikovao Dreifusovim rukopisom po naređenju svog ranijeg pretpostavljenog šefa kontrao-baveštajne službe Henrija. Nekoliko dana kasnije član francuske obaveštajne službe Henri priznao je falsifikovanje pisma te nekoliko drugih spisa iz tajnog Dreifusovog dosijea, na osnovu kojih ga je ministar rata Cavaignac optužio za veleizdaju. Henri je zatvoren i, shvativši svu težinu situacije, u ćeliji je izvršio samoubistvo.
[You must be registered and logged in to see this image.]
 Podstaknut samoubistvom falsifikatora, begom Esterhazija iz Francuske, osnivanjem Lige za prava čoveka, Apelacioni sud je naložio ponovnu istragu u slučaju Dreifus. Pickuart je oslobođen iz zatvora, a Zola se 5. jula 1899. vratio u Pariz. Nakon toga došlo je do revizije parnice tokom koje su Cavaignac i general Boisdeffre odstupili sa svojih položaja. U junu 1899. apelacioni sud poništio je prvobitnu presudu iz 1894. protiv Dreifusa i odredio reviziju procesa. Revizija se odvijala tokom avgusta 1899. u Rennesu, uz prisustvovanje Dreifusa koji je na suđenje doveden sa Vražjeg ostrva .

Uprkos odobravanja revizije, francuski Generalštab nije mogao dopustiti da Dreifus bude oslobođen, jer bi za sve ispali krivi generali, što bi dovelo do nereda u Francuskoj, pa je 1899. potvrdio svoju odluku o Dreifusovoj krivici iz 1894. Iako je presuda ponovljena 19 septembra 1899., uz smanjenje kazne na deset godina i degradaciju, uz priznatih već pet godina provedenih na vražjem ostrvu, Dreifussa je 19. septembra predsednik Republike Emile Loubet pomilovao. Nedelju dana kasnije Dreifusu se Predsednik Republike ispričao, no Dreifus nije želeo da ostane pri donetoj odluci već je tražio i vraćanje vojnih časti. Kako je 1900. godine u Parizu otvorena svetska izložba, poslanički dom je velikom većinom glasao protiv bilo kakve dalje revizije u slučaju Dreifus.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Drajfus levo

U novembru 1900. sva suđenja i parnice koje su se nadovezivale na Dreifusovu aferu ukinute su opštom amnestijom, no Dreifus nije želeo da taj zakon obuhvati i njega, već je želeo da dokaže svoju nevinost i 1903. ponovo je tražio novu reviziju parnice. Njegov zahtev je zanemarivan sve do trenutka kada je Klemanso postao premijer Francuske Republike. 12 jul 1906. apelacioni sud je poništio presudu iz Rennesa i oslobodio Dreifusa svih optužbi. Međutim, apelacioni sud nije bio opunomoćen za oslobađanje od ovakve optužbe vojnog suda i trebalo je ponovo zatražiti suđenje. Još jedna revizija parnice iako uz brojne dokaze u korist Dreifusa ne bi donela ništa oslobađajuće. Dve godine kasnije, 4 juli 1908. za prenosa Zolinih posmrtnih ostataka u Panteon, nacionalistički novinar Gregori ispalio je dva hica na Dreifusa i ranio ga u ruku. Za saslušanja je izjavio da nije u Dreifusa pucao kao u osobu, već u sistem koje stoji iza njega. To je ujedno bio i završni epilog afere.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Drajfus 1935 godinu pred smrt

Zbog svega toga Dreifus nikada nije bio oslobođen optužbe u skladu sa zakonom mada je kasnije unapređen u čin majora generalštabnog i odlikovan uz vojne počasti ordenom Legije časti. Cela afera Dreifus je završena tek 1995. kada je i francuska vojska priznala nevinost Dreifusa.
Dreifus afera razbuktala je francuske strasti i podelila kako Francusku tako i ostale evropske države na drajfusare i antidrajfusare. S jedne strane stajala je klerikalna i nacionalistička desnica s Ligom Patriota, a sa druge strane republikanska levica s Ligom za prava čoveka te znatan broj istaknutih intelektualaca pisaca, naučnika i profesora univerziteta. Dok je većina članova Francuske akademije bila na antidrajfuskoj strani, većina univerzitetskih nastavnika bila je na strain drajfusara. Afera je bila golema iskušenje za francusko društvo treće Republike, koju je zapljusnuo talas nacionalizma i antisemitizma.
Tokom afere konzervativna desnica pokazala se nacionalističkom, militarističkom i antisemitskom, a levica demokratskom koja je, stavivši se u odbranu ljudskih prava, izražavala čak pacifizam i antimilitarizam. U aferi veoma važnu ulogu, ako ne i ključnu, imale su francuske novine.


Dreifus afera je u svojoj biti bila jedan nesavršen zločin oficira glavnog štaba koji su širili falsifikate po Parizu, a glavni junak cele afere nije bio Dreifus već Klemanso, te je cela afera zapravo započela panamskim skandalom da bi vrhunac doživela na Dreifusu.

Sve je počelo sa izgradnjom Sueckog kanala 1880.-1888. u kojem je učestvovala Panamska kompanija, koja je javnim zajmovima uz podršku Parlamenta skupila veliku količinu novaca. Kada je kompanija bankrotirala uvidelo se da je svojom propašću uništila pola miliona Francuza srednje klase. Panamski skandal izneo je na videlo dva otkrića. Prvo je razotkrio činjenicu da su članovi Parlamenta i civilni službenici postali poslovni ljudi, a kao drugo pokazao je da su posrednici između kompanije i državne institucije bili isključivo Jevreji i to došljaci. Sa strane panamskog skandala stajala je vojska prividno imuna na potkupljivanje i još uvek sa monarhističkih simpatijama. Re-publika se nikada nije usudila da vojskom vlada, čak ni kada su oficiri javno izražavali monarhističke simpatije. Većina oficira francuske vojske pripadala je aristokratskim porodicama, čiji su se preci borili protiv svoje domovine tokom revolucionarnih ratova. Ti oficiri bili su pod velikim uticajem klera (posebno jezuita). Deo katoličkih političara smatrao je da može iskoristiti francusku vojsku za svoje ciljeve jer je ona bila uglavnom antirepublikanska. Restauracija monarhije činila se nemogućom, a pojedinci iz redova građanstva zauzimali su važna mesta u državi, isključujući iz politike aristokratiju.
Uz sve to, novi građanski slojevi, koji su se naglo bogatili ugrožavali su položaj stare političke elite - aristokratije, koja pomalo iščezava iz javnog političkog života, zadržavši svoj uticaj samo na lokalnom nivou. Samo se francuska vojska još uvek uspevala odupreti promenljivom društvu u Francuskoj u kojoj su se vrlo brzo smenjivale političke stranke na vlasti. Odbijanje države da demokratizuje i liberalizuje vojsku i podvrgne je civilnim vlastima, napravilo je od vojske celinu, odnosno oružanu silu unutar Francuske koja nije bila deo tzv. "Francuske nacije" i od koje je Republika uvek mogla strahovati da se ne okrene protiv nje i proglasi monarhiju. Koliko je ta vojska bila odeljena od Republike, i predstavljala grupu koja je branila svoje povlastice bez obzira na državu, pa čak i protiv nje, najbolje pokazuje Dreifus afera. Nakon što se pokazalo da je obaveštajna služba fabrika falsifikata, vojska je bila ozbiljno kompromitovana, a sa time i crkva, što će dovesti do njenog potpunog gubitka političkog uticaja u Francuskoj.

 Istovremeno dok su se vojska i crkva u Francuskoj pokušavale održati na političkoj sceni, otvarala su se vrata prijemu Jevreja u visoko francusko društvo i vojsku. Ugledne jevrejske porodice pokušavale su preuzeti istaknutu ulogu u francuskom društvu, družeći se sa francuskom aristokracijom te su kao i ona pokušavale svoje sinove ubaciti u vojne službe. Upravo tu su počeli prvi sukobi. Prijem Jevreja u visoko društvo bio je relativno miran, ali kada su počeli tražiti jednakost u vojsci, novopridošli jevrejski oficiri su se suočili sa odlučnim protivljenjem jezuita, koji još nisu bili spremni na toleranciju i koji su javno predstavljali antisemitsku propagandu.

Dreifusovom procesu prethodili su brojni događaji koji su pokazivali kako Židovi pokušavaju izboriti svoje mesto u vojsci te kako vlada netrpeljivost prema njima. Zbog stalnih uvreda, nekolicina jevrejskih oficira morala se stalno boriti u dvobojima, a kao sekundant tih dvoboja često se pojavljivao Esterhazi. Još uvek je nejasno da li je Dreifus osuda bila sudska greška koja je unela razdor u Francusku ili je glavni štab namerno podmetnuo falsifikovano Pismo da bi u kratkom postupku kaznio i Jevreja kao izdajnika, i time ukazao na štetnost Jevreja u društvu. U prilog ovoj drugoj konstataciji ide i saznanje da je i katolička štampa celog sveta bila protiv Dreifusa i optuživala ga je za izdaju. Prilozi objavljivani po evropskim novinama tražili su da se Jevreji isključe iz nacije u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji i Italiji. Kasnije, početkom 20. veka kada se shvatilo da je Drajfus bio žrtva jedne obične nameštaljke i da je nevin, društveni interes za Jevreje i politički antisemitizam splasnuo je u Francuskoj, ali posledice afere osećaju se još i danas.

autor: LJILJANA DOBROVŠAK

izvor
napomena: iz originala je izbačen deo na samom početku o preseljenju cele Drajfusove porodice u Francusku jer se zasniva na netačnim podacima.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Afera Drajfus    Sre 11 Nov - 18:25

Govor Emila Zole na suđenju ( afera Drajfus )


[You must be registered and logged in to see this image.]
  „Drajfusova afera, ah, gospodo, postala je vrlo mala u sadašnjem času. Ona je odbačena daleko pred užasnim pitanjima koja je izazvala. Nema više Drajfusove afere. Ubuduće će se raditi o tome da se zna da li je Francuska još Francuska prava čoveka, ona Francuska koja je svetu dala slobodu i koja treba da mu da pravdu. Jesmo li još narod najplemenitiji, najbratskiji i najvelikodušniji? Hoćemo li u Evropi zadržati naš glas pravičnosti i čovečnosti? Zatim, nisu li sva ta naša dostignuća dovedena u pitanje? Otvorite oči i shvatite da je francuska duša do svojih intimnih dubina morala biti uzbuđena kad se našla pred ovako strašnom opasnošću. Jedan narod ne može biti uzrujan do te mere a da i sam njegov moralni život ne bude u opasnosti. Trenutak je izuzetno kritičan. Radi se o spasu nacije.

I kada budete razumeli ovo, gospodo, osetićete da postoji samo jedan mogući lek: kazati istinu, ostvariti pravdu. Sve što zadržava svetlost, sve što povećava neznanje, samo će doprineti produžavanju i zaoštravanju krize. Uloga dobrih građana, onih koji osećaju neodoljivu potrebu da ovo jednom prestane, jeste da zahtevaju potpunu istinu. Već nas je mnogo koji na nju mislimo. Ljudi iz književnosti, filozofije i nauke sa svih strana se dižu u ime inteligencije i razuma.
Ne govorim vam o inostranstvu, o drhtaju koji je obuzeo celu Evropu. Ipak inostranstvo nije neizbežno naš neprijatelj. Ne govorimo o državama koje nam sutra mogu biti protivnici. Ali zašto je srce prepuno bola i bratske patnje velikoj Rusiji, našem savezniku, pa maloj i plemenitoj Holandiji, svim simpatičnim narodima sa severa, zemljama francuskog jezika – Švajcarskoj i Belgiji? Žudite li za Francuskom usamljenom u svetu? Želite li da, kada pređete granicu, ne budu više naklonjeni vašem legendarnom dobrom glasu pravičnosti i čovečnosti?
 
Avaj, gospodo, kao i toliki drugi i vi možda očekujete dokaz o Drajfusovoj nevinosti kao grom iz vedra neba. A istina obično nikad tako ne postupa. Ona traži istraživanja, moć shvatanja. Dokaz! Mi dobro znamo gde bismo ga mogli naći. Ali mi na to mislimo samo u dubini naših duša, a naša je patriotska zebnja da ćemo se jednog dana izložiti šamarima ovog dokaza, pošto smo čast vojske upleli u laž. Hoću da otvoreno izjavim da, iako smo kao svedoke predložili neke članove stranih ambasada, nikad nismo ni bili voljni da ih privedemo sudu. Smejali su se našoj smelosti. Ali ne verujem da su se zbog toga smejali i u Ministarstvu inostranih poslova jer su tamo morali sve dobro razumeti. Hteli smo samo da onima koji znaju celu istinu kažemo da je istina i nama poznata. Po ambasadama se već o njoj priča, a sutra će je znati ceo svet. I nama je od danas još nemoguće da je tražimo tamo gde se ona nalazi, jer je ona zaštićena nesavladljivim formalnostima. Vlada koja sve zna, a uverena je kao i mi u Drajfusovu nevinost, moći će da nađe svedoke kad zaželi, i to bez opasnosti, koji će najzad rasvetliti stvar.

Drajfus je nevin, ja se na to zaklinjem. Ja za to dajem u zalogu svoj život, dajem za to u zalogu svoju čast. U ovom ozbiljnom trenutku, pred ovim sudom koji predstavlja ljudsku pravdu, pred vama, gospodo porotnici, koji ste samo ispoljavanje nacije, pred celom Francuskom, pred celim svetom, ja se zaklinjem da je Drajfus nevin. I sa svojih četrdeset godina rada, s autoritetom koji mi je mogao dati tako veliki napor, zaklinjem se da je Drajfus nevin. I svojim delima koja su pomogla širenju francuske književnosti, zaklinjem se da je Drajfus nevin. Neka se sve to sruši, neka moja dela propadnu ako Drajfus nije nevin. On je nevin.
 
Sve izgleda da je protiv mene: oba doma Skupštine, građanska vlast, listovi s velikim brojem primeraka, javno mnjenje koje su listovi otrovali. Imam sa sobom samo ideju, ideal istine i pravičnosti. I ja sam vrlo miran. Ja ću pobediti.
Nisam želeo da moja zemlja ostane u laži i u nepravdi. Mogu me ovde i osuditi. Ali će mi Francuska jednoga dana biti blagodarna što sam pomogao da se spase njena čast.“








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Afera Drajfus    Sub 5 Dec - 17:38

Kakva će biti uloga velikog pisca u filmu Romana Polanskog o „Aferi Drajfus“. Književnikovo pismo bilo ključno za oslobađanje nevinog Drajfusa

U ekranizaciji Polanskog i Emil Zola


ISTINA se pokrenula, ništa je više ne može zaustaviti. Pre više od veka Emil Zola je ovim rečima završio svoj prvi tekst o „Aferi Drajfus“, objavljen u „Figarou“. Slučaj oficira Alfreda Drajfusa, nevino osuđenog za veleizdaju, biće tema i sledećeg filma Romana Polanskog.
Čuveni poljski reditelj smatra da je proces koji je krajem 19. veka potresao Francusku i svet i danas značajan, kako je rekao, zbog „nastavljanja viševekovnog lova na veštice koje predvodi jedna manjinska grupa, bezbednosne paranoje, tajnih vojnih sudova, obaveštajnih agencija koje izmiču svakoj kontroli, skrivalicama vlada i pomahnitaloj štampi“. Još se ne zna ko će glumiti u filmu, ali ni kakva će i kolika biti uloga Emila Zole. Angažovanje francuskog pisca bilo je ključno u ovom istorijskom događaju i promenilo njegov tok. Neki hroničari čak smatraju da je bilo toliko prelomno, da ceo proces i zovu „afera Zola“.
U jesen 1896. kapetan Alfred Drajfus, jedini Jevrejin u vrhovnom štabu francuske vojske, uhapšen je pod optužbom da je odavao ratne tajne Nemačkoj. Štampa ga je osudila i pre suda. O njemu su širene najneverovatnije priče, a predlagano je i da se zatvori u gvozdeni kavez na Marsovom polju i da mu svaki oficir koji prođe pored njega pljune u lice.
Pred vojnim sudom u Parizu, na tajnom procesu, ražalovan je i poslat na doživotnu robiju na Đavolje ostrvo, u Francuskoj Gvajani. Ubrzo potom, šef kontraobaveštajne službe Mari Žorž Pikar otkrio je pravog krivca - majora Ferdinanda Esterhazija. Generalštab je zabranio dalje „kopanje“ po neprijatnim činjenicama, Esterhazija oslobodio krivice, a pukovnika Pikara premestio u Tunis.
NOVAC I PRAVDA SVOJ angažman u „aferi Drajfus“ Zola je skupo platio. Knjige su mu zbog negativnog odijuma francuske javnosti izgubile na popularnosti, što se odrazilo na njegovu finansijsku situaciju. Ni za jedan tekst koji je u odbranu Drajfusa objavio u štampi, međutim, nije tražio honorar. Odbio je i astronomske iznose koje su mu nudili Amerikanci i Englezi, da napiše svoju verziju čuvenog slučaja. „Bilo mu je odvratno da na bilo koji način meša novac sa pitanjem pravde“, zabeležio je njegov biograf Mark Bernar u knjizi „Zola, njim samim“.
Dok se sudilo Drajfusu, književnik koji je već iza sebe imao veliki opus i ugled, u Rimu je sakupljao građu za svoja „Tri grada“. Zola se, za slučaj tada već tri godine utamničenog kapetana, „zagrejao“ tek kada se upoznao sa činjenicama koje su ga nepokolebljivo ubedile u Drajfusovu nevinost. Latio se svog najjačeg oružja - pera i prvo sa stranica „Figaroa“ osuo paljbu:
„Antisemitizam. On je krivac... Zlo je već veliko. Otrov je u narodu, ako ceo narod nije otrovan... I cela je ova žalosna Drajfusova afera njegovo delo: samo on zaluđuje danas gomilu“, napisao je u tekstu posle koga je direktor „Figaroa“ i njegov prijatelj bio prinuđen da mu otkaže saradnju.
Zabrana mu je, međutim, samo dala novi podsticaj da se oglašava brošurama, pamfletima, tekstovima u novinama čiji urednici su imali kuraži da ih objavljuju. Žorž Klemenso, tadašnji urednik „Zore“ usudio se da pusti Zolino pismo predsedniku republike. Dao mu je naslov za istoriju - „Optužujem!“.
„To je najznačajniji dan u Drajfusovoj aferi, revoluconarni poziv za uzbunu savesti, znak neodlučnima da se ne smeju više kolebati, da treba ustati protiv laži i kleveta“, zapisao je u monografiji o velikom piscu dr Dušan Milačić, dugogodišnji upravnik NBS i odličan poznavalac francuske knjževnosti.
Vatreno i ogorčeno, Zola je od francuske javnosti tražio osudu vojne klike, novu istragu i javno suđenje, tvrdio da je zločin iskorišćavati patriotizam za dela mržnje. Osudio je klevetničko i izdajničko društvo, čiji je cilj da upropasti i uništi nevinog čoveka kako bi spaslo sebe - jedinog krivca. Optužio kompletno vojno pravosuđe i poimence francuske generale upletene u aferu („I ti ljudi spavaju, i imaju žene i decu koje vole!“).
Tog jutra kada se pojavio tekst, „Zora“ je u Parizu planula u 300.000 primeraka. Zola je razgnevio Francuze. Toliko da je jedan deo novinskog tiraža doslovno goreo na ulicama. Prozori stana Žorža Klemensoa su kamenovani uz povike: „Smrt Zoli!“, a ispred piščeve kuće policija je morala da održava red. Štampali su se plakati, poput: „Jedini odgovor dobrih Frnacuza Italijanu Zoli je - đubre!“
Svoje „Optužujem!“ pisac je završio rečima: „Moj vatreni protest je samo krik moje duše. Neka se, dakle, usude da me izvedu pred sud i neka se istraga javno obavi! Čekam.“ I nije dugo čekao. Optužili su ga i osudili, zbog čega se, na nagovor prijatelja, privremeno sklonio u Englesku.
Tokom „afere Drajfus“ Zola je dobio oko 9.000 potpisanih, ili anonimnih pisama, iz Francuske i inostranstva. Pisali su mu i Mark Tven i Tolstoj, ali i beskućnici. Jedni su mu pružali podršku, drugi ga vređali i klevetali. Ali, tek je njegov egzil zbio redove među slobodoljubivim francuskim umetnicima i intelektualcima. Za reviziju Drajfusovog procesa založili su se Anatol Frans, Klod Mone, Marsel Prust, Andre Žid...
Piščev vapaj: „Optužujem!“, nije ostao uzaludan. Suđenje Drajfusu je ponovljeno. Prvo mu je umanjena kazna, potom je pomilovan, a tek posle nekoliko godina oslobođen optužbi i rehablitovan.
Pored pitanja pravde i istine, u zalaganju da se ispravi sudska greška, „aferu Drajfus“ obeležilo je i pitanje borbe različitih političkih interesa, a ta borba se, u kontekstu onog što se dogodilo u narednih pola veka u Evropi (antisemitizam) razvila u katastrofu, smatra Jovan Babić, profesor etike na beogradskom Filozofskom fakultetu.
- Da nije bilo te katastrofe danas možda niko i ne bi znao za Drajfusa, bez obzira na Zolino pismo - kaže Babić za „Novosti“.
A na pitanje koliko je tačno zapažanje Romana Polanskog o sličnosti atmosfere koja je u svetu vladala krajem 19. veka sa ovom u današnjem vremenu, naš sagovornik odgovara:
- Ako je tako, onda svako ko pronađe svog Drajfusa, neku progonjenu žrtvu, može postati novi Zola, u tom, a ne u književnom smilu - smatra Babić. - Da li će taj novi Zola imati moralnu snagu da to stvarno i uradi, a da pritom ne pogreši, naravno da je važno. A da li će imati kredibiltet, zavisiće ne toliko od njega, koliko od onih koji uspeju da ga prepoznaju i da mu poveruju, kao i od događaja koji uslede.
Naše vreme još čeka svoga Zolu, iako ne manjka u slučajevima nevino osuđenih (nedavno smo čitali da je nad jednim takvim u Teksasu izvršena smrtna presuda). Možda će pokušaj Romana Polanskog, koji je u „Piscu iz senke“ precizno oslikao mračnu stranu svetske političke scene, da ponovo progovori o žrtvama predrasuda i surovih obračuna, biti jedno novo, filmsko: „Optužujem!“.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Afera Drajfus    Sub 5 Dec - 17:39

Zaboravljeno pismo
Jesi li ti čitala Zolino pismo "Optužujem"? Znaš, ja mislim da bi svaki novinar to morao da pročita. Bez toga niko ne može da bude novinar.
      Pitala me tinejdžerka koja još nema ni 17, ovih dana, tu negdje baš oko 2. aprila, dana kada je rođen Emil Zola.
Vaspitanoj u okruženju u kojem je kritička misao dozvoljena i pozitivna, odgojenoj po zakonima "Slobodne djece Samerhila", nisam imala srca da joj kažem da Zolin "J'accuse" ovdje ne čita niko. A ona je u dahu rekla da na internetu nema prevoda pisma na srpski i da će ga ona prevesti.
- Gdje ćeš otići da studiraš? - prekratila sam razgovor.

Afera Drajfus

Prije 120 godina francuski kapetan jevrejskog porijekla Alfred Drajfus zbog lažnih optužbi za špijunažu u korist Njemačke osuđen je na doživotnu robiju na Đavoljem ostrvu. Optužila ga je francuska kontraobavještajna služba, a kao glavni i jedini dokaz pokazan je tzv. "bordereau", pismo koje je navodno napisano njegovim rukopisom.
Emil Zola, najslavniji pisac tog vremena, mogao je da uživa u književnoj slavi. Ali.... Zola se zainteresovao za slučaj Drajfus, a kada je prikupio činjenice da je kapetan nevin, javno je stao u njegovu odbranu.
Napisao je otvoreno pismo tadašnjem predsjedniku Francuske Feliksu Foru u kojem je optužio francusku vladu i Generalštab za antisemitizam i progon nedužnog kapetana. Osudio je klevetničko i izdajničko društvo koje je uništilo nevinog čovjeka da bi sebe spasilo krivice.
Zolino pismo pod naslovom "Optužujem" na prvoj strani objavio je list "Oror". Novine su u Parizu rasprodate u više od 300.000 primjeraka. Masa je uzvikivala "Smrt Zoli", novine su spaljivane, stan urednika kamenovan.
Uz Zolu su stali francuski umjetnici i književnici Klod Mone, Marsel Prust, Anatol Frans, ali i oni drugi Mark Tven i Lav Tolstoj.
Drajfus je amnestiran 1900, a 1906. godine došlo je do revizije procesa u kojem je utvrđeno da je nevin. Urednik novina koje su objavile Zolino pismo dočekao je taj dan kao premijer Francuske. Zola je već bio mrtav, otrovan gasom.
Ali pismo Emila Zole francuskom predsjedniku do danas je ostalo simbol otpora, slobode i jedan od najmoralnijih angažmana nekog individualca, intelektualca kako u Francuskoj, tako u cijelom svijetu.
A šta je to napisao Zola?

Pismo

Gospodine,
Da li biste mi dozvolili da, zahvalan kao što jesam na ljubaznom prijemu koji ste mi jednom pružili, iskažem svoju brigu za održavanje Vašeg zasluženog ugleda i ukažem na zvijezdu koja je do sada sijala tako snažnim sjajem, a koja sada rizikuje da bude pomućena najsramnijom i najneizbrisivijom mrljom?
Neoprljani zlim klevetama, Vi ste osvojili srca svih nas…. Ali kakvu je prljavštinu ta Drajfusova afera bacila na Vaše ime - htjedoh reći "vlast"… Sada je slika Francuske ukaljana prljavštinom i istorija će zabilježiti da je ovaj zločin protiv društva bio počinjen za vrijeme tvoje vladavine.
Kako su se oni usudili, tako ću se usuditi i ja. Usudiću se da kažem istinu, kao što sam i obećao da ću reći, u potpunosti, jer predstavnici pravde nisu uspjeli to da učine. Moja dužnost je da progovorim; ja ne želim da budem saučesnik parodije. Noćima bi me, inače, proganjale sjenke nevinog čovjeka koji pati u najstrašnijim mukama zbog zločina koji nije počinio.... I zbog Vas, gospodine, izreći ću istinu… Poznavajući Vaš integritet, uvjeren sam da Vi istinu ne znate…
...Kao što sam pokazao, slučaj Drajfus bila je unutrašnja stvar Ministarstva rata: jedan oficir Glavnog štaba bio je optužen od strane njegovih saradnika oficira Glavnog štaba i osuđen pod pritiskom načelnika štaba. Još jednom, čitav Glavni štab je trebalo da bude proglašen krivim da bi on bio proglašen nevinim. …Kakvo je gnijezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije postalo to svetilište koje odlučuje o našoj naciji...
Uistinu, to je zločin koji se bazira na najprljavijim elementima štampe, a Esterhajzova (pravi krivac op.a.) odbrana povjerena je gamadima Pariza, koji sada likuju nad porazom pravde i istine… Zločin je lagati javnost, obrlatiti javno mnjenje do krajnjih granica, a da bi se sve okrenulo u nečiju korist najgorim spletkarenjima.…
Ovo je prava istina, gospodine predsjedniče... Shvatam da nemate moć nad ovim slučajem, da ste ograničeni Ustavom. Ali ipak imate dužnost kao čovjek… Ponavljam sa najvećom žestinom i osudom: istina maršira i ništa je neće spriječiti… Kada je istina zakopana pod zemljom, ona raste i dostiže toliku snagu da jednog dana kada eksplodira nosi sve pred sobom...
...Što se tiče ljudi koje optužujem, ne poznajem ih, nikada ih nisam vidio i ne nosim ni mržnju ni zlovolju prema njima. Za mene su oni puka lica, nosioci štete po društvo…. Imam samo jedan cilj: da prosvijetlim one koji su čuvani u mraku, u ime čovječanstva koje je patilo toliko mnogo i koje ima pravo na sreću. Moj vatreni protest je jednostavno plač moje duše. Pustite ih sada da me osude, da me izvedu pred sud pravde i da vrše istragu usred bijela dana. Ja čekam! Emil Zola, 13. januar 1898.
Samo nekoliko dana kasnije vlast je optužila Zolu za klevetu i osudila na godinu zatvora. Da bi izbjegao kaznu pobjegao je u Englesku.
Zolino pismo "Optužujem" do danas je ostalo jedna od najznačajnijih političkih, etičkih, novinarskih knjiga u istoriji moderne Evrope. U istoriji medija ono je primjer dvije strane iste medalje: slobode i njene zloupotrebe.
Zola je zarad istine i pravde, zarad dobrobiti svoje zemlje, hrabro istupio rizikujući sve što je imao. I svima održao istinsku lekciju iz patriotizma. To što je uradio Zola onda, Snouden je učinio danas. Na svoj način.

Mediokriteti

Budite bez brige, nama se neće dogoditi Zola, iako sve što je napisao prije 120 godina vrijedi i ovdje i danas. U vremenu mediokriteta niko neće stati u odbranu Drajfusa, jer bi ta odbrana značila njihov kraj.
Mediokriteti nemaju svoje mišljenje. Oni imaju svoj interes. Mediokriteti uvijek nađu zlatnu sredinu. Oni ne iskaču. Oni su prosječni. Oni se plaše promjena. Oni mijenjaju političke stranke kao košulje. Oni su dobre sluge. Oni ne znaju ništa da rade, ali ne odbijaju nijednu funkciju. Oni ne stoje ni iza sebe, pa kako će iza nekog drugog?
A kada mediokriteti dobiju zrno vlasti, oni nipodaštavaju i uništavaju sve što je stvoreno prije njih. Jer oni znaju da nisu sposobni da stvore ništa. Ali mediokritet nije ni doveden da stvara. On je tu da izvršava, da bespogovorno sluša.
Mediokriteti su poltroni. Oni ne prihvataju kritiku kao dobronamjeran korektiv društva. Mediokriteti vladaju intrigama i lažima. Svoju poziciju grade na klevetama i spletkama. I na skidanju glava svakome ko je od njih viši barem za jedan centimetar.
U parafrazi Bukovskog mediokriteti se smiju drugačijima od sebe, a pametni se smiju njima, jer su svi isti.
Dok pametni stvaraju, mediokriteti sve stvoreno ruše. Dok pametni promišljaju, mediokriteti kradu njihove misli i predstavljaju kao svoje. Dok pametni ćute o svojoj intimi, mediokriteti tračaju o tuđoj. Dok pametni ne žele vlast, mediokriteti žive za jedno njeno zrno. Dok pametni žive svoje živote, mediokriteti žive njihove.
I taj lanac nema kraja. Mediokriteti raspoređuju mediokritete po dubini. Da li ih siromaštvo stvara? Ili oni stvaraju siromaštvo? Biće - oboje.
Zola je poimenično optužio aktere, mediokritete francuskog sistema, za progon nevinog čovjeka, za ubijanje istine, pravde i slobode. Mogao je da napiše i ovako:
Optužujem političare da su đavolski tvorac tog podbačaja pravde - nesvjesno - želio bih da vjerujem….
Optužujem intelektualce za saučesništvo, makar po osnovu mentalne nestabilnosti, u jednoj od najvećih nepravdi vijeka
Optužujem saradnike da su držali u svojim rukama apsolutni dokaz nevinosti, ali su ga prikrivali…
Optužujem policiju za sprovođenje loših istraga, pod kojim podrazumijevam one monstruozno pristrasne…
Optužujem skrivene "urednike" za korišćenje medija da bi sproveli odvratnu kampanju koja bi zaslijepila javnost...
Konačno, optužujem pravosuđe za prikrivanje nezakonitosti po naređenju…
Obrazac "optužujem" vječna je opomena. U toj opomeni i jeste veličina Zolinog čina.
- I kada budete razumjeli ovo, gospodo, osjetićete da postoji samo jedan mogući lijek: kazati istinu, ostvariti pravdu... Sve izgleda da je protiv mene: oba doma Skupštine, građanska vlast, štampa s velikim brojem primjeraka, javno mnjenje koje je štampa otrovala. Imam sa sobom samo ideju, ideal istine i pravičnosti. I ja sam vrlo miran. Ja ću pobijediti. Nisam želio da moja zemlja ostane u laži i u nepravdi. Mogu me ovdje i osuditi, ali će mi Francuska jednoga dana biti blagodarna što sam pomogao da se spasi njena čast - rekao je Zola u svoju odbranu.
- A ti - kuda ćeš na studije? - upitala sam je još jednom. Dok ne shvati da pismo koje je prevela, želeći svojoj zemlji sve najbolje, neće čitati niko.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Afera Drajfus    

Nazad na vrh Ići dole
 
Afera Drajfus
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-