Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31760

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 15 Dec - 15:04

Siniša Sušić: “Sve potiče iz mašte”

Siniša Sušić je rođen 14. marta 1982. godine u Zenici. Fasciniran drevnim životom, neistraženim galaksijama, mitološkim bićima odlučio se da napiše svoj prvi roman o večitoj borbi zmajeva, vilenjaka, veštaca… Veliki zaljubljenik u fantastiku. Najveća dilema mu je da li je Zemlja jedina planeta na kojoj postoji život. Oduvek su ga zanimale piramide kao i planina Rtanj koja ga je svojom lepotom i prirodnim savršenstvom privukla na prvi pogled. Živi u Aleksandrovcu. Oženjen, otac dva dečaka. Obožava da provodi vreme sa porodicom, igrajući društvene igre i gledajući dugometražne crtaće. Opčinjenost i znanje o magičnim svetovima i aleternativnom istorijom iskoristio je prilikom pisanja svog prvog romana Zlatni zmaj – Laž koji je objavila izdavačka kuća Otvorena knjiga i čija će promocija biti na ovogodišnjem Sajmu knjiga.

Iskroristili smo priliku da sa Sušićem popričamo o njegovoj opčinjenosti magičnim svetovima, drugim planetama, mističnim tajnama iz istorije, zmajevima, kvantnim portalima, ali i o realnosti u kojoj živimo, kao i o njegovim daljim književnim planovima.

Završili ste srednju mašinsku školu. Kako je došlo do toga da mašinac počne da piše o bajkovitom svetu vilenjaka, goblina, zmajeva..? Zašto baš epska fantastika?
-Mašinstvo, tačnije automobilizam, je moja prva ljubav. Događaji koji su obeležili devedesete su uticali na to da odustanem od studiranja mašinstva i naterali me da se zaposlim. To je imalo i dobru stranu zato što sam imao više vremena za čitanje i beg od realnosti u neki izmišljeni svet. Oduvek me je zanimala fantastika, mitologija i neistražene pojave i događaji. Smatram da duboko u svakom od nas čuči dete koje želi da se kao pravi vitez bori protiv zla… Da istraži drevne mitove… A o spasavanju sveta da ne govorim.

U pitanju je pomalo neobičan i neuobičajen roman epske fantastike koji se odigrava na različitim planetama Sunčevog sistema?
– Iskreno trudio sam se da ostavim neki lični pečat, nešto što je samo moje. Da ne bude nešto već viđeno, čitano ili slično bilo kom romanu. Što se tiče različitih planeta na kojima se radnja odigrava za neke planete će čitaoci tek čuti, ali da ne otkrivam sad previše planove.

Čak su i planete neobične. Tako je, na primer, Venera prekrivena vodom u kojoj žive vodena mitološka bića. I samo Sunce u Vašem romanu ima površinu ispod koje žive zmajevi? Da li je to naš ili neki drugi svemir?
– To je Darjanov svemir za koji nije ni znao da postoji i koji je sakriven modernom čovečanstvu.

U Vašem romanu ispod Rtnja se nalazi portal za Merkur. Da li Vas je neka lokalna legenda inspirisala da portal smestite baš na ovom mestu?
– Ne, apsolutno sve potiče iz moje mašte. Nisam želeo da se bilo kakva legenda ili radnja iz nekog drugog romana provlači kroz ovaj roman. Kao što sam Vam već rekao nisam želeo ništa već viđeno. Planina Rtanj me je oduvek fascinirala, sve legende i priče o njoj sam bez daha upijao. Kao što verovatno i znate, Rtanj svojim prirodnim izgledom podseća na piramidu, pa je bio red da u sebi ima i nešto mistično poput portala.

A tu su, sada već čuvene, bosanske piramide. Očito ste opčinjeni piramidama. Zašto? Da li, na osnovu Vašeg mišljenja, piramide kriju neku tajnu ili su fascinantne same po sebi?
-Lepo ste to rekli opčinjen piramidama što je apsolutno istinito. Fascinantne su i same po sebi, građevine koje šire samo misteriju oko sebe. Apsolutno je neverovatno da su ljudi sa tako ograničenim oruđem za rad uspeli da stvore nešto tako savršeno. Možda je i sama izgradnja piramida upravo najveća tajna koju one kriju. Ako uz sve ovo pustimo maštu na volju svakakve avanture nas mogu očekivati u njihovim tajnim prolazima i odajama.

Kroz roman provejava i mit o Atlantidi. Da li spadate u one koji veruju da je ovaj mitski kontinent zaista postojao ili ste skeptik?
– Da, verujem da je Atlantida postojala. Samo je pitanje da li je bio kontinent ili možda upravo ono što je Darjan video…

U Vašem romanu škole na Zemlji su izmislili zli vešci „kako bi učili ljude ono što su oni hteli da ovi znaju“. Da li su matematika, biologija, hemija, fizika, filozofija, istorija… zaista deo neke zle agende usmerene protiv čovečanstva ili školovanje ima i neku svoju dobru stranu?
– Vešci nisu želeli da Zemljani znaju da postoji život van njihove planete. Želeli su da misle da su sami u svemiru kako se ne bi pripremili na ono što im dolazi. Darjan, koji je oduvek verovao u Darvinovu teoriju , odjednom upoznaje jedan sasvim novi svet. Svet za koji je postojao samo u pričama koju je čitao kao mali dečak. Možda će ova teorija u koju, sem Darjana veruje i veći broj ljudi, jednog dana postati darvinovski mit, ko zna gde nas nauka odvede. Naravno da školovanje ima i svoje dobre strane ali svakako smatram da su biologija i istorija predmeti koji imaju dosta univerzalno prihvaćenih teorija koji se ne mogu logički dokazati. Opšte je poznato da istoriju pišu pobednici.

Znatan deo radnje Vašeg romana, kao i sama ilustracija na naslovnici, posvećena je zmajevima. Odakle potiče ta Vaša fascinacija ovim bljuvačima vatre?
– Mudrost, snaga, energija, moć, mistika o nastajanju i postojanju, dugovečnost… Osobine koje nas fasciniraju su upravo osobine koje krase zmajeve u mojoj mašti. Kao dečak nikada nisam maštao da se borim sa zmajevima. Oduvek sam maštao da imam prijatelja zmaja koji je kroz vekove upijao sve mudrosti i koji bi me savetovao. Kao dečak od desetak godina, koji se u to vreme u Zenici nagledao svega, maštao sam da će doći zmaj koji će me na svojim krilima odvesti daleko od surove,ratne stvarnosti… Viktor je zmaj-spasilac iz moje mašte.

Roman ste pisali pod uredničkom palicom Miloša Petkovića. Koliko je Petković, svojim ličnim spisateljskim iskustvom, doprineo kvalitetu i finalnom obliku Vašeg dela?
– Prvenstveno zahvaljujući Milošu ovaj roman je dospeo u ruke čitalaca. To je čovek ogromnog srca i pravi prijatelj što je velika retkost u današnje vreme. On me je podržao u celoj priči. Svakako je puno doprineo jer njegovi saveti i podrška su neprocenjivi. Čovek koji ne štedi sebe, svoje znanje i iskustvo što je svakako puno doprinelo da “Zlatni zmaj” izgleda baš ovako kako izgleda.

Zlatni zmaj – Laž je prvi deo sage. Koliko delova će imati priča i kada možemo očekivati nastavak?
– Koliko će imati delova je pitanje na koje mi je najteže odgovoriti. Još dva će imati sigurno… Nadam se da će nastavak izaći pred leto sledeće godine.

Šta volite da čitate?
– Sve, od naučne literature, preko klasika književnosti, mitologije, istorijskih romana pa do epske fantastike.

Koje su Vaše omiljene knjige i šta biste mogli da preporučite za čitanje posetiocima našeg sajta?
-Epska fantastika je moj favorit pa ću izdvojiti Stivena Eriksona i njegov serijal Pripovesti iz Malaške knjige palih. Zatim Den Simons, tu bih izdvojio Leto noći. Ako izađemo iz sveta fantastike i horora izdvojio bih nobelovku Perl Bak i apsolutno sve ono što je ona napisala.

Razgovarao: Milan Aranđelović









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31760

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 15 Dec - 15:05

Željko Obrenović: Danas je više pisaca nego čitalaca

Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane Srpski psiho, Talog i Kameno jezero , kao i strip Karton siti. Napisao je veliki broj filmskih i književnih prikaza; dobitnik je nagrade Ukademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, a Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu. Roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas prevedeni su na poljski jezik. Priče su mu publikovane u Trećem trgu, Emitoru, Trashu, Ubiqu, Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, Art-Animi, Helly Cherryju, antologijama Haarp i druge priče o teorijama zavere, Anomalija 2 i Čista slika Srbije, a stripovi u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta 2. Porazgovarali smo sa njim o književnim počecima i iskustvima, o savremenoj srpskoj književnosti, starletama koje pišu hitove, skribomanima, književnim nagradama, čudnovatim jezerima….

Prvi put sam čuo za Vas kada ste zajedno sa Aleksandrom Ilićem napisali i objavili roman Srpski psiho. Oduvek me je zanimalo kako dva pisca pišu jedan roman. Jedan je pisao parnim, a drugi neparnim danima ili kako se odvijao taj proces?
Ovo je verovatno jedno od češćih pitanja na koja odgovaram (smeh) i uvek dajem isti odgovor. Nekad je bolje o nečemu ne znati mnogo, nego znati previše. Jer sa ovim znanjem o spisateljskom zanatu i rutini i izdavaštvu teško da bih se uopšte, kao početnik, odlučio i da počnem nešto da pišem, nekmoli da izdajem. No, tad sam bio više čitalac nego pisac i ta mi ideja nije delovala, ako je za poverovati, nimalo strano ni čudno. Danas mislim da to ne bi ni bilo izvodljivo, čak i kad bih poželeo da se ponovo upustim u sličnu avanturu, pošto se sa godinama, ovakav ili onakav, kod svakog autora formira svojevrstan glas koji se nikada ne bi u potpunosti usaglasio s tuđim. Proces je tu manje-više izgledao ovako: zajedno smo osmislili kostur priče, pa je jedan od nas napisao jedno poglavlje, drugi drugo i tako do kraja, a onda smo neretko zajedno sedeli za računarom i pisali, i toliko sređivali u hodu, da za neke delove verovatno nijedan od nas nije najsigurniji ko je to napisao.

Tri romana i tri različita izdavača. Zanima me da li je za Vas, kao autora, isto kada Vaše romane objavi zaista velika izdavačka kuća i kada ih objave manji izdavači? Zanima koliko sam autor mora da se angažuje na promociji svojih dela, a koliko je sve na leđima samih izdavača?
Stvar je u tome da tu nema pravila. Postoje brojni autori kojima ni najbolje izdavačke kuće ni njihova neograničena pažnja i trud nisu pomogli da prodaju više od zanemarljivog tiraža. A opet, svedoci smo da čak i romani prvenci objavljeni kod malenih izdavača dobijaju prestižne nagrade ili postanu bestseleri. Što se mene tiče, jako mlad sam imao priliku da radim sa ozbiljnim urednicima i izdavačima, i da naučim nešto što mnogi, nažalost, nikad ne nauče, a nemam više ni tu potrebu za dokazivanjem i nadmetanjem. Niko se ovde neće obogatiti od pisanja, a kad je već tako, niti želim da godišnje pišem po roman, niti da svaki od njih tempiram za Sajam. Pišem svakodnevno, ono što mi se piše, onako kako mi se piše, dugo promišljam napisano i srećan sam ako mi nekolicina ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo kaže da sam sa svakim delom otišao makar mali korak dalje.

Kako mladi (i nepoznati) autori mogu da zainteresuju publiku za svoja dela?
Mislim da je za njih mnogo bitnije da napišu dobra dela nego da zainteresuju publiku. Jer je zapravo bitno napisati dobar roman a ne prodati to što si napisao, ili grešim? Trebalo bi da se piše za nekakvog idealnog čitaoca i budućnost, a ne da se pisanje posmatra kroz zakon tržišta. To bi trebalo prepustiti izdavačima. A opet, danas je više nego ikada moguće dopreti do publike, ali je ujedno i više pisaca nego čitalaca i prosto je iluzorno očekivati da će se svaka knjiga prodati u nekom basnoslovnom tiražu. Ali ako je nekome samo novac pokretač za pisanje, onda mislim da ima mnogo sigurnijih načina da se do njega dođe.

Da li u Srbiji može da se živi isključivo od pisanja ili je pisanje, za većinu autora, i dalje samo na nivou hobija?
Može, svakako. Postoji nekolicina njih koji to mogu. Ali i kod njih to predstavlja mašineriju i gomilu kompromisa (pričam o onima koji pokušavaju da pišu ozbiljno, a ne za starlete ili one koji knjige prodaju na osnovu svog imena i to ne kao knjige već kao markirane komade s njihovim imenom na sebi. Nemam ništa protiv njih. Jer ako mi delimo istu publiku i ako treba da se oko nje otimamo, onda mogu odmah da prestanem da pišem). Ako je jedna knjiga hit, to im omogući neku svotu novca, ali dogodine za Sajam moraju da imaju novu, i ona takođe mora da bude hit, i ona sledeća takođe, i moraju da pišu još raznorazne gluposti i da se pojavljuju na TV-u kod mediokritetskih voditeljki i da se smeškaju, a onda ih to neretko navede i da jure za uspehom prvog ili najvećeg hita, i sve to osetno utiče na kvalitet.

Kako biste opisali i ocenili srpsku književnu scenu? Imamo li kvantitet iz kojeg bi trebalo da se izrodi kvalitet?
Čini mi se da je u Srbiji danas svako ko ima računar ili muzički producent ili dizajner ili pisac. Tako da kvantitet svakako imamo. Gotovo svakoga dana otkrijem nekog novog domaćeg pisca i prosto sam raspamećen činjenicom da ti ljudi pišu prvence od po sedamsto strana ili trilogije ili šta god, a da sve to postoji i traje samo u nekom paralelnom svetu. Što se kvaliteta tiče, nisam baš osoba koja bi mogla da dâ ovaj odgovor sa sigurnošću jer, nažalost, ne stižem da čitam domaće pisce koliko bih želeo. Međutim, stvarno nisam siguran da postoji autor za kojeg bih mogao da garantujem da će ostati upamćen za pedeset ili sto godina.

Poznati ste i po Vašim stripskim radovima, a neki od Vaših stripova su prevedeni na poljski jezik. Da li možete malo više da nam kažete o ovoj strani Vaše umetničke ličnosti?
Karton siti je strip album za koji sam ja pisao scenario, a nekolicina crtača i kolorista bila je zadužena za vizuelni deo. Taj strip je objavljen i na srpskom i na engleskom, a predgovor je pisao i čuven engleski strip autor Dejvid Hajn. Ove su priče na neki način potpuno različite i stilski i žanrovski, ali mi se čini da opet čine kompaktnu celinu. Stripovi su moja velika ljubav i čitam ih i danas u ogromnim količinama. Čas se zasitim američke scene, pa se vratim francuskoj, pa s komercijalnog stripa pređem na autorski i tako ukrug, ali ljubav ne prestaje. Jedan od stripova iz Karton sitija preveden je na poljski i to baš onaj koji je rađen po priči koju je prevoditeljka prvu pročitala od sve moje proze.

Koliko je u Srbiji teško/komercijalno objavljivati stripove? Ovde se ljudi mahom vrte oko Zagora, Alana Forda i Dilana Doga i malo njih želi da istražuje nove sadržaje. Zašto je to tako?
Mislim da to poslednjih godina nije baš tako, pošto su se pojavili brojni izdavači i za kratko vreme pokrili sve bitne sfere, tako da sad imamo i kvalitetne grafičke romane, i bonelijeve, i alternativne, i autorske, i japanske… Čini mi se da danas više nego ikada ljudi koji inače ne čitaju stripove pročitaju poneki strip, i to je sjajno. Dobro je što stripovi postoje i na trafikama, i što nisu preskupi, jer je to dobar način da se klinci zainteresuju. Mnogo je logičnije da se to desi tako nego da kupe, ne znam, Alan Murov Iz pakla koji košta koliko solidne patike. Nisam previše istraživao načine proboja na strano tržište u vidu pičeva za njihove izdavače pošto je to, opet, previše izgubljenog vremena i neizvesnosti, ruku pod ruku sa gomilom kompromisa, ali sam zadovoljan onim što smatram uspehom koji je Karton siti tamo napravio. Ovde je, naravno, nesuvislo sanjati neki uspeh, ali je Karton siti bio sasvim lepo primećen i prihvaćen i od ljubitelja stripa i od onih koji tek ponekad pročitaju neki strip.

Da li je Kameno jezero iz Vašeg trećeg romana zaista inspirisano Kameničkim jezerom u okolini Valjeva?
Istina je. Ali se tu svaka sličnost završava. Bio sam zaintrigiran tim jezerom, odnosno pričama koje oko njega kruže, o navodnim brojnim davljenjima. A pošto sam tamo proveo dosta vremena i imao priliku da uživam u njegovim čarima, i privatnosti koju garantuje, neretko s knjigom u ruci, nije mi puno trebalo da se sve to spoji u priču. I od svih romana dosad Kameno jezero sam najlakše napisao. To je za mene prvenstveno priča o piscu koji piše scenario za američkog B glumca, izolovan na jezeru, u društvu neobične saradnice i okružen brojnim tajnama, što svojim, što njenim, što onima koje su zatekli u tom mestašcetu. Ali sa brojnim iznenađenjima i dramaturškim udicama koje čitaoca navode da roman pročita u dahu. To mi je, naravno, bio cilj, a brojni su čitaoci koji su dosad potvrdili da je to stvarno tako.

Kameno jezero se našlo u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o književnim nagradama. Da li postoji neka razlika između dodela domaćih i dodela stranih nagrada? Da li knjige valja vrednovati po priznanjima koje su dobile ili nagrade imaju uglavnom komercijalni smisao?
Nagrade su, kao i veliki uspesi romana, mač sa dve oštrice. Znam da mi niko neće poverovati, ali nakon inicijalnog uspeha Srpskog psiha, neretko sam sâm sa sobom razmišljao kako bi bilo dobro da se sve to polako stiša. Inače bih, kao i neki dobitnici određenih nagrada, do kraja u očima svih bio isključivo onaj što je napisao Srpskog psiha i svi bi od mene želeli samo još jednu takvu knjigu. Ovako se sve to okončalo taman kad je trebalo. Tako da me danas mnogi prepoznaju po tom romanu, ali ne samo po njemu i ne misle svi da mi je to najbolja knjiga. Isto je i s nagradama, i ovde i u svetu, razne su kalkulacije u igri i teško da su svi dobitnici bilo koje nagrade opravdani. Nagrade većini, zasigurno, makar u prvi mah, pomognu po pitanju prodaje, ali pokušaj da se setiš svih koji su dobili, recimo, NIN-ovu nagradu u poslednjih deset godina i vidi koliko ćeš ih nabrojati i koliko je njih posle toga objavilo išta što je ne vredno pažnje nego što je uopšte primećeno. Isto je sa svim nagradama. Samo što je u svetu tržište veće, kritika bitnija i nisu nagrade jedino što (pored zvučnosti imena) prodaje knjige. Super su mi pisci poput Majkla Šejbona koji je nakon Pulicerove nagrade rekao, OK, sad mogu da pišem šta hoću. Ali takvi su retki.

Da li možete čitaocima Bookvara da otkrijete na čemu trenutno radite? Kada možemo da očekujemo novi roman ili priču?
Uvek uporedo pišem i romane, i pripovetke, i scenarije, i onda oni na taj način mogu da odstoje i kad im se ponovo vratim, imam distancu, a za to vreme sam ipak pisao, nisam čekao da distanca nastane. Sklon sam tome da na rukopisu radim jako dugo i temeljno, i da se poslednja ruka gotovo do neprepoznavanja razlikuje od prve i po obimu, i po naglašenosti određenih motiva, i po stilu. Stoga mi je teško da kažem šta će se od onoga na čemu trenutno radim prvo pojaviti (i da li će se uopšte pojaviti). Ali pišem. I dajem sve od sebe da podignem lestvicu barem za jedan stupanj u odnosu na prethodna dela. To je jedino bitno.

Šta volite da čitate i šta biste, posetiocima Bookvara, mogli da preporučite za čitanje?
Poslednjih desetak godina pročitao sam mnogo savremenih pisaca i jednostavno sam se zasitio. Trenutno čitam sporije i promišljenije. Nedavno sam pročitao Kiplingovu pozamašnu knjigu Tales of Horror and Fantasy, trenutno po ko zna koji put čitam Okretaj zavrtnja i oduševljavam se unutrašnjim monolozima Henrija Džejmsa, počeo sam i Sabrane priče I Vladimira Nabokova (koji mi je omiljeni stilista svih vremena). I dalje cenim Stivena Kinga, Džejmsa Elroja, Majkla Šejbona, Džonatana Litema… Marlon Džejms je, recimo, ime na koje treba obratiti pažnju. I na njegov roman Kratka povest sedam ubistava, za koji je dobio Bukera, i na njegov novi fentezi roman, koji mi je u prvih 200 strana bio nešto najbolje što sam ikad pročitao, iako ne volim fentezi, i oprostio sam mu čak i to što narednih 600 strana nije bilo na tom nivou. I dalje čitam puno i trudim se da otkrivam nove svetove, da ne zakucam samo na dva imena, ali je važno da kad čitaš znaš zašto nešto čitaš, jer kao pisac, nažalost, naprosto nemaš više taj luksuz da čitaš samo iz pukog eskapizma.

Razgovarao: Milan Aranđelović








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31760

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 15 Dec - 15:06

Petar Nikolić: “Najveći je izazov kako produžiti dan na 28 časova”

Danas počinje ovogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga na kome nas domaće izdavačke kuće tradicionalno obraduju novim i, specijalno za tu priliku, odabranim naslovima. U susret ovoj manifestaciji porazgovarali smo sa Petrom Nikolićem, vlasnikom izdavačke kuće Otvorena knjiga.Pročitajte šta Petar Nikolić kaže o svojim izdavačkim iskustvima i motivima, šta misli o izdavaštvu u Srbiji, šta zamera svojim kolegama, a šta ceni na domaćoj književnoj sceni, šta savetuje mladim autorima, ali i šta nam je izdavačka kuća Otvorena knjiga pripremila za ovaj Sajam knjiga.

Zašto ste odlučili da se bavite izdavanjem knjiga? Kako je sve započelo?
Moj otac se još u prošlom veku bavio knjižarskim poslom. Onog kobnog dana kada su ovosvetovne vlasti odlučile da je prodaja knjiga na ulici manje važna, a više opasna, i tako prekinuli izdavanje legalnih dozvola za prodaju, mi smo porodično odlučili da na drugi način ostanemo u poslu sa knjigama i otvorimo izdavačku kuću. Na taj način smo dobili mogućnost da široj publici preporučimo da čitaju ono što se nama sviđa i što smatramo dobrom i korisnom književnošću.

Da li je biti izdavač knjiga u Srbiji SF, horor, krimić, ljubić, drama ili komedija?
U Srbiji je teško biti izdavač, jer je tržište skučeno, ali dokle god uspevamo da se dodvorimo čitaocu dobrom knjigom nije toliko bitan žanr, a mi ćemo se boriti za parče intelektualne čitalačke publike do zadnjeg daha.

Znamo kakva je situacija među autorima, a kako je među izdavačima? Da li može da se (pre)živi od izdavanja knjiga?
Sa mnogim izdavačima smo u sjajnim odnosima, jer ovaj posao radimo ipak preko petnaest godina. Ove godine (izdavačka godina je između dva BG SAJMA) ćemo nastupiti sa brojnim promocijama koje će i pomoći mladim autorima da kažu šta imaju, ali uz ogromnu cenzuru!!! Na taj način ćemo pokušati da zauzmemo značajnije mesto među srpskim izdavačima srpskih izdanja.

Koji su najveći i najteži izazovi sa kojima se trenutno suočavate u svom poslu?
Najveći je izazov kako produžiti dan na 28 časova.

Koja je Vaša izdavačka politika? Na osnovu kojih kriterijuma odlučujete koje knjige želite da objavite, a koje ne?
Možda je bolje ne pričati o kriterijumima da nas ozbiljni književni kritičari ne bi rasčerečili.

Koji je Vaš savet mladim autorima koji žele da izdaju svoju prvu knjigu? Da li mogu da se obrate i Vama?
Savet je da rade na sebi i da ne počinju da pišu ako nisu pročitali makar po jedno bitnije delo od najznačajnijih klasika (Dostojevski, Tolstoj, Dikens, Igo, Turgenjev, Gogolj, Šekspir, Servantes…).

Šta Vam smeta u domaćem izdavaštvu?
Ništa. Svako radi kako najbolje može i zna.

Koje su svetle tačke domaćeg izdavaštva?
Za to bi bila potrebna ozbiljna analiza.

Koje konkurente cenite i poštujete?
Svaka zdrava konkurencija je dobra. Izuzetno cenim rad izdavačkih kuća: LOM i Geopoetika.

Šta biste nam za čitanje preporučili od izdanja Vaše izdavačke kuće?
Već sam pomenuo klasike, ali i domaći autori imaju svašta da kažu. Malo je nezahvalno da nekoga posebno izdvajam, ali bih skrenuo pažnju na nepravedno zapostavljenu knjigu Buke – Katarine Vukmanović, koja je meni jako draga kao primer lepe književnosti.

Kad sam već krenuo u zavisnosti od raspoloženja:

a) za doručak: Gruja – Crveni kofer i još jedan isti takav, ili Nenad Glumbić – Misterija kutije koja hoda; da Vam veselo počne dan.

b) za prvu užinu: Miki Aranđelović – Balada meda i krvi, ili Beroslav Stojanović – Svanuće dan; da dobro otvorite oči i pogledate oko vas.

c) za ručak: Stevan Ješević – Stefanov krst
d) za drugu užinu: Nikola Jovanović – Dorijanovo zaveštanje, da se ubacite u brzinu.
e1) za uspavljlivanje dece mlađe: Vladimir Kalamanda – Plave cipelice čarobne.

e2) za uspavljivanje dece starije: Danijel Jovanović – Severna kapija, ili Milena Stojanović – Petruški zmaj i Zov krvi.

f) za večeru: Zoran Petrović – Praznik zveri i to dva dela!
g) pred spavanje: Nataša Atanasković – Libreto gospođe Korvusamenti, ili Boban Trifunović – Srce lutke, da sanjate nešto strašno.
Šta novo pripremate da izdate i kada možemo očekivati nešto zanimljivo iz Vaše izdavačke kuhinje?
Ove godine se svega nakrčkalo. Akcenat je na Dikensu i prvom prevodu njegovog čuvenog romana Tajna Edvina Druda, i naravno Dejvid Koperfild. Što se tiče domaćeg bućkuriša: Siniša Sušić – Zlatni zmaj, Dijana Đorđević – Ženska straža, Mladen Đorđević – Svetioničar 2… I posebna egzotika, po prvi put turski autori: Tuna Kiremitči (izgleda da je baš velika muzička zvezda u Turskoj) – Gospođa Rosela i njena ljubav, Sevim Ak (neverovatno plodan autor za decu, prevođena dosta van Turske) – Mačje oči.

Razgovarao: Milan Aranđelović








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

Dala

Ženski
Poruka : 31760

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 15 Dec - 15:07

Igor Marojević: Kraj jedne pentalogije
Marojević ne zastareva. Možda se ovog puta taj utisak nameće posebno zato što autorov novi roman „Tuđine“ („Laguna“) okončava njegovo „Beogradsko petoknjižje“, koje se pročulo posebno zbirkom priča „Beograđanke“, najkomercijalnijom knjigom srpske kratke proze u 21. veku. Igor Marojević je iz knjige u knjigu različit, bilo da piše paraistorijski, bilo da su u pitanju narativi iz savremenosti. Ali i u tim ciklusima dela su različita jedna od drugog. „Tuđine“ su drugačije od ostatka petoknjižja pre svega zato što je u novom romanu glavni junak došljak.

Da li se osećate kao došljak poput Vašeg novog glavnog junaka Ratomira Jaukovića?

O, da. Celog života. Dakle, ne osećam se tako samo u Beogradu. Štaviše, ovo je grad u kojem sam proveo ubedljivo više vremena nego i u jednom drugom mestu u kom sam živeo, nalazilo se ono u Srbiji, Crnoj Gori ili Španiji. U samom Zemunu sam pak nekako najmanje daleko od kuće. Ali ni u jednom mestu nisam proveo toliko da bih se u njemu sasvim osetio kod kuće. Ima u takvim okolnostima i nedostataka, ali i prednosti.

Na primer?

Ovako prema svakom mestu koje opisujem mogu da imam izvesnu distancu. Verovatno sam stoga i srazmerno kritičniji, ali i autokritičniji nego što bih bio da sam celog života ušuškan u a place to be gde sam bačen rađanjem. Ja i to doživljavam prednostima.

U romanima „Dvadeset četiri zida“, „Parter“ i „Beograđanke“ doticali ste se teme netrpeljivosti sredine, uključujući i lokalni tretman LBGT-a. Toga u „Tuđinama“ nema?

Nema direktno, u okviru netrpeljivosti sredine prema svakom ko je drugačiji ovde sam se bavio pretežno kritikom patrijarhalnih zajednica u Boki Kotorskoj i u Beogradu. Takav se kolektivizam naročito rasplamsava tokom NATO bombardovanja, gde su se ljudi masovno zbijali I vraćali porodici i starinskom životu, kao uz oganj i predajne priče, što je ono što je većina jedino i mogla da učini. Ne želim da se bavim sa previše krupnih tema u jednom delu, bilo bi to možda površno i haotično.

Da li smatrate da ste „Tuđinama“ uspeli da pojasnite „Beogradsko petoknjižje“?

Možda i ne, ali sam njima u najmanju ruku bacio naknadno, pa i drugačije svetlo na ostale četiri knjige iz pentalogije. Više od toga nisam ni imao nameru, ipak je to pet zasebnih naslova, dok je drugi moj prozni ciklus, još nedovršena „Etnofikcija“, zamišljena kao pet romana u jednom. Meni se čini da je senzibilitet pripovedača i glavnog junaka „Tuđina“ drugačiji od onih naratora ostalih knjiga iz beogradske pentalogije, posebno „Beograđanki“, tamo su pripovedačice. Takođe, glavni junak romana Ratomir Jauković dobar deo radnje provodi u trpljenju bombardovanja, dakle u ekstremnijem ambijentu od onih, opisanih u ostalim delima petoknjižja. A što je društvena podloga kontrastnija prirodi glavnog junaka, njegovo dejstvo se po pravilu oštrije vidi.

Reklo bi se da roman ima klasičan hepiend, što nije bio slučaj u Vašim knjigama?

Ne mogu da budem siguran da li je posredi hepiend, jer sam završnu scenu sa prisnošću dvoje glavnih junaka namerno napisao otvoreno. Želim da svaki čitalac prema svom kulturnom bekgraundu ali i trenutnom raspoloženju sam za sebe odluči šta se na kraju desilo. Moje mišljenje o tome ravnopravno je tuđima.

U Zenici ste imali prvu promociju romana „Tuđine“, sledi beogradski nastup u četvrtak, 11. oktobra u velikoj sali SKC-a, od 18h. S obzirom na koncept koji uključuje i promociju Vašeg prvog solo albuma „Da se ne zameri“ (Metropolis), ovo Vaše književno veče biće drugačije od dosadašnjih?

Meni se čini da u Srbiji nemate često priliku da prisustvujete promociji knjige koju će pratiti i autorov minikoncert sa gostima. Multimedijalni koncept čak ne podrazumeva da je moj album plejlista romana ili, još manje, da je obratno. I jedno i drugo uradio sam iz lične potrebe, a CD i da bih sažeo svoj muzički rad od raspada grupe “Stvarno kvarno”, sa kojim sam objavio album 1991. godine. Jednostavno, odavno sam sit klasičnih književnih večeri koje se svode na suvoparnu akademsku hvalu autora koja, ako posetilaca ima malo – što je najčešći slučaj – više liči na izjavljivanje saučešća.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Ko gleda izvan svog srca – sanja. Ko gleda unutar svog srca – budi se.
Nazad na vrh Ići dole
Barakokulica

Član
Član

Barakokulica

Ženski
Poruka : 465

Lokacija : Tamo

Učlanjen : 19.07.2018


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 16 Dec - 18:32

Kada vam Branka Veselinović nasmejana otvori vrata i kaže da će se za petnaest minuta spremiti i našminkati za intervju, definitivno shvatite da nije nikakva „gnjavaža u životu doživeti stotu”. Šta je jedan vek? Veliki kofer pun uspomena ili manja putna torba koja je uvek spremna da proživi još jedan dan onako kako samo vi hoćete. Na zidovima Brančinog stana dovoljno je uspomena za kofer, ali osmeh govori da je tu negde i putna torba.

Dobro jutro, jeste li Vi zaboravili da mi dolazimo?

– Ma kakvi, samo uđite i nemojte da me pitate kako sam. Odlično sam. Pišem, dišem, slikam, evo sad ću se malo spremiti. Sinoć sam se kasno vratila, ali nisam umorna zato što ne volim da budem umorna. Čim otvorim oči, radim gimnastiku i posle toga sam spremna za nove poslove. Obožavam kad mi dođu novinari. Ne stidim se ni svojih godina ni svog izgleda.

Od Vaše prve predstave „Karlova tetka” prošlo je skoro 80 godina.

– Ja ne verujem da je prošlo toliko godina. Moja dobra drugarica Desanka Maksimović je jednom rekla: „Daj vam bože moje godine, ja vaše više neću moći”. Znate, lepo se živi i sa sto godina. Imala sam ispunjen život, mnogo ljubavi, pažnje, smeha… Obožavala sam svog muža, pozorište i decu. Imala sam 700 lutaka u vitrinama. Meni lutkarstvo nije samo lutkarstvo, meni je to bio neki hram ljubavi prema pozorištu. Čak sam u Jugoslovenskom dramskom u jednom času igrala stogodišnju staricu i, nažalost, pala. Ali nisu krive godine, nego jedan stoličica. Kad su me iznosili, svi su me bodrili sa „Branka, ne daj se!”. Pa i ne dam se. Uživam u svakom danu, obožavam kad imam goste, drago mi je kad me se ljudi sete, evo kao vi sada. Znate, moj osmeh je s vremenom postao moj znak. Ljudi jednostavno nisu želeli da me vide drugačiju. Samo nasmejanu. Ja sam širila tu vedrinu i kad nije bilo razloga da budem vedra. Zbog toga me je često i Tito pozivao kada su mu dolazili glumci. Ja sigurno nisam bila najveća glumica na ovim prostorima, ali ljudi su me voleli, i meni je to bilo dovoljno.
Da li je nekad bilo lakše baviti se glumom, da li se bolje živelo od glumačke plate?

– Pa ne znam, meni se ponekad čini da je sve bilo lakše. Možda zato što smo bili mlađi. U svakom slučaju, nisu ni ta vremena bila za rasipanje, ali se moglo nešto uštedeti. Nisam nezadovoljna svojom penzijom, ali mi nije uvek lako da sastavim dva kraja. Čim iskrsnu neki neplanirani troškovi, odmah brinem kako ću platiti struju.

Šta mislite o današnjim predstavama i glumcima?

– Pitanje je kako ljudi režiraju, ima temperamentnih reditelja i zanimljivih predstava. Mada imam utisak da zbog televizije ljudi danas manje idu u bioskop i pozorište. Ja sam već sa 16 i po godina bila na Akademiji, koja se zvala Škola pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Već u osamnaestoj sam bila glumica. Na drugoj godini već sam dobila ulogu u Novom Sadu. Međutim, tada su mladi ljudi morali mnogo da se dokazuju da bi dobili ulogu. Danas je to, čini mi se, lakše jer tu je i televizija, ima mnogo više predstava. Imala sam prilike da vidim mnogo talentovanih mladih ljudi i nadam se da će oni dobiti šansu koju zaslužuju.

Rođeni ste u Bečeju, u porodici koja je volela pozorište, jedini ste poliglota među glumcima, slikate, pišete pesme…

– Znate, nije dovoljno samo da budete talentovani za nešto, morate mnogo da radite na sebi, i tu ne postoji radni vek. Ja sam imala sreće da celog života radim ono što volim, i zato mi nikada nije bilo teško. Nikad se nisam umorila, zasitila. I dana radim. Putovala sam po celoj Jugoslaviji, igrala i za decu, govorim nekoliko jezika, prevodila sam, dve godine sam bila u ruskom zavodu u Beogradu. Ako učiš jezike i imaš i oca i majku koji su talentovani za jezike, a u kući se još svira klavir, imaš sve preduslove da bude srećan. U mojoj roditeljskoj kući je bilo sedmoro dece. Svi smo se školovali, svi smo pevali u horovima. Odrastali smo u ljubavi i pažnji. Preci po majci Jovanki bili su sveštenici i vladike u Vojvodini, a otac Aleksandar bio je poreklom Hercegovac. Možda su ti geni presudni za ovih mojih sto godina. Moja majka je imala člansku kartu Crvenog krsta, i mi smo od malih nogu naučili da pomažemo. Ja sam na Sajmu imala Humani štand Branke i Mlađe Veselinovića, gde su se sakupljale pare za škole, bolesne i stvari za Crveni krst.

Da li postoji neka uloga koju ste želeli da igrate, ali je nikada niste odigrali?

– Toliko sam se naigrala da nikada nisam bila željna uloga. Igrala sam i Majku Hrabrost, i Nušića, i ruske komade, toliko mnogo sam igrala i tolike nagrade podobijala. Nikada nisam odbila nagradu i nije mi jasno zašto to neki umetnici rade.

Bili ste deo ekipe glumaca koji su radili „Veselo veče”, jednu od najslušanijih radio-emisija.

– To je bila fantastična emisija. Ne možete da zamislite koliko smo bili popularni. Nije bilo televizije, i ulice su bile prazne kad je počinjalo „Veselo veče”. Tu su bili Čkalja, Mija Aleksić, popularni pevači… Obilazili smo gradove i gostovali na stadionima, koji su bili dupke puni. Kada se toga setim, shvatim da sam ja u stvari imala do besvesti ispunjen život. Nećete verovati, ali ja bih opet mogla da zaigram pred publikom. Hoću da kažem, moj život u ovim godinama je čudo.

A u kojim ulogama ste se najbolje pronalazili, s obzirom na to da ste samo u JDP-u odigrali 40 predstava?

– Imam utisak kao da sam celog života bila komičarka, da sam zasmejavala ljude. A nisam. Igrala sam i u dramama, ali obrni-okreni opet bih završila u komedijama. I nije mi krivo. Pamtim kao izuzetno lep period vreme kada sam u Americi provela šest meseci u jednom univerzitetskom pozorištu i sa suprugom glumila u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost”. Lepo je videti ljude kad izlaze nasmejani iz pozorišta. Uvek sam mislila da je božji blagoslov razveseliti ljude, a pogotovo decu. Nema ničeg lepšeg od dečjeg osmeha. Verujem da je ostavština mog detinjstva i mladosti ta potreba da ljudima donosim radost, da ih nasmejem. Život doživljavam kao scene dubokih istina, radosti, tuge, a gluma je kao lanac u kojem je svaka karika sazdana od davanja. Možemo davati samo ako volimo. Jedno od priznanja koje sam dobila je ključ grada Novog Sada, a ljudi u Vojvodini kažu da onaj ko ima ključ Novog Sada, taj može da otključa svako srce.
Vaša lutka i Vi obišli ste ceo svet. Pomagali ste mnogim mališanima da se iškoluju, na hiljade njih ste obradovali i nasmejali. Jesu li deca možda bila važnija i od pozorišta?

– Deca su uvek najvažnija, ona pokreću svet. Mlađa i ja nismo imali svoju decu i zato smo se posvetili tuđoj deci. Mnogi od njih nisu imali nikoga, neki su imali sve, a ipak su bili usamljeni. Znate, s godinama shvatite da je nemoć u stvari najveći hendikep. S godinama sam shvatila da su stari ljudi podjednako nemoćni kao i deca ako nisu okruženi ljubavlju i pažnjom. E sad, možda je nekome čudno da ja sa sto godina želim da pomognem starim osobama, ali ja ću to činiti dokle god imam snage da se krećem. Jednostavno, ja imam dovoljno energije i optimizma da im izmamim osmeh, i to je dovoljno. Ima dana kada je dovoljan samo osmeh da se opet osetite živim. Uostalom, to je zadatak svakog glumca, da vas prodrma, nasmeje, pa i rastuži ako treba. Sve je bolje od apatije i bezvoljnosti.

Kad Vas čovek sluša, pomislio bi da je za stoti rođendan dovoljan samo osmeh. Mora da ima još nešto, zar ne?

– Ima, naravno. Nemojte mnogo pušiti, piti, radite obavezno gimnastiku, štedite pare, volite i uvek nađite nešto što možete nekome pokloniti. I nikada ne govorite teške reči jer one su tako depresivne.

A kada biste ušli za trenutak u vremeplov i našli se ponovo na početku, da li biste ipak nešto promenili ili preskočili?

– Taman posla! Želela bih da mi se ceo život identično ponovi. Pozorište, moje uloge, smeh publike, život sa Mlađom… Baš svaki trenutak, evo i ovaj dan koji ste mi ulepšali razgovorom.





Mlađa je dobio zadatak da bude glumac

Vaš suprug Mlađa je u stvari bio oficir?

– Neko je napravio program raznih profesija i, naravno, vojna lica i mi s njima bili smo u pozorištu kad su kandidati došli da se takmiče u recitovanju. Mlađa je dobio toliko pohvala da ga je Bojan Stupica pitao kako se zove. „Ti nećeš više biti oficir, ti ćeš biti glumac.” Prošlo je nekoliko meseci dok su uspeli da ga skinu, čak smo u jednom trenutku imali i prijem kod Tita jer je on voleo glumce. A ja govorim ruski jer je moja sestra bila udata za ruskog grofa. Tata je predavao nemački i francuski i bio u Matici srpskoj. Kod nas u kući se govorio mađarski.

Često plačem zbog Mire Stupice

Vaša kuma je bila Mira Stupica, ona Vas je upoznala s Mlađom.

– Pripremali smo predstavu u kojoj smo Mlađa i ja igrali ljubavni par. Mlađa je igrao Bepu Pulentu, a ja Ursulu. Probali smo u dramskoj sali na mestu gade je nekada bila crkva. Danas je tu Bajlonijeva pijaca. Na probama je Mira Stupica primetila kako se Mlađa i ja uverljivo grlimo. Pitala ga je da li ima devojku, i on je rekao da nema. Rekla je da bi bilo lepo da budemo par i privatno, a ne samo na sceni. Nama je to tada bilo smešno, ali nakon nekoliko meseci smo počeli da se zabavljamo i venčali smo se 1948. Mira i ja smo bile veoma bliske i ne mogu da je prežalim. U jednom času mi je rekla da nema za čim da žali jer je imala lepu pozorišnu karijeru, tri braka, obišla je ceo svet. Ali na kraju se potpuno zatvorila u sebe, nije čak ni televiziju gledala, malo je čitala. Ja ne želim da se tako osamim. Svakog dana nađem sebi neki zadatak.
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pet 21 Dec - 6:29

Uliks Fehmiu
Da li nekome dođe do svesti šta znači govoriti istim jezikom


Da li nekome dođe do svesti šta znači govoriti istim jezikom, pita se Uliks Fehmiu,
jedan od glavnih glumaca u prvoj regionalnoj HBO seriji "Uspeh", uz opasku da je
nemoguće ne sarađivati u regionu koji ima toliko zajedničkog, bez obzira na to što
svaki kulturni prostor ima svoj karakter.



"Stalno se insistira na različitostima, a toliko toga imamo zajedničkog. Kad shvatite da neko iz Sarajeva, Zagreba, Tuzle, Skoplja...muči istu muku i svaka sredina ima svoje moćnike, lakše je shvatiti koliko su naše različitosti male, a sličnosti problema sa kojima se suočavamo velike", kaže Fehmiu u razgovoru za Tanjug u Zagrebu, nakon pretpremijere "Uspeha".

On ističe da apsolutno ima prostora za regionalne projekte poput serije "Uspeh", snimljene po scenariju Marjana Alčevskog, a u režiji oskarovca Danisa Tanovića. "Uspeh" je drama o običnim ljudima iz naše svakodnevice, koji pokušavaju da uspostave kontrolu nad svojim životima, a Fehmiu kaže da suština priče leži u provaliji koja se sve više širi, između "malog" i sve bespomoćnijeg čoveka i "velikog", koji je užasno moćan i koji sebe, zato što ima novac, moć ili vlast, doživljava samim bogom.

"Serija govori o nama. O ljudima, koji se sebi čine bespomoćnima, iako u stvari imaju moć da kažu ne, ako to zele, ako se usude. Svako od nas bi trebalo da shvati i da veruje da naše pristajanje ili nepristajanje na neke stvari u društvu takođe imaju svoj učinak i dejstvo", ističe Fehmiu.

Tako i likovi iz serije, "mali ljudi" čiji se obični životi sticajem nesrećnih okolnosti prepliću, odluče da je dosta, a Fehmiu smatra da je individualna stvar kada će se neko probuditi i usuditi.

"Lik koji tumačim, arhitekta u pedesetim godinama, konačno je odlučio da neće više da učestvuje u sumnjivim građevinskim projektima. Do tog trenutka je uživao u plodovima sopstvene nedoslednosti, ali se jednog jutra probudio i odlučio da to ne želi više da radi, ma kakve posledice bile. Ja sam bio dosta mlađi kad sam rekao - ja sad ovo ne mogu, ne osećam se dobro na sceni, ići ću negde da pečem hleb dok se ne budu stvorili uslovi da se osećam dobro dok budem radio svoj posao", navodi Fehmiu.

Govoreći o radu na seriji, u kojoj igraju i Iva Mihalić, Tara Taler, Toni Gojanović i Marija Škaričić, kaže da se nekada ovde tako radilo - pristojno, dostojanstveno, pod "normalnim" uslovima, u divnoj atmosferi.

Dodaje da je s Danisom Tanovićem odavno želeo da radi, kao i da je dobio priliku da igra s kolegama koje nije poznavao, a čiji rad veoma ceni.

Fehmiu je početkom devedesetih godina otišao u Ameriku, gde i danas živi, a osvrćući se na taj period kaže da su narodi propatili zbog onoga što su nacionalisti na vlasti u regionu tih godina napravili.

"Na žalost je i dalje sve slično i ponovo uzima maha. Recept da je uvek neko drugi kriv, ovima Srbi, ovima Albanci, ovima Hrvati. Dokle više?", pita se i konstatuje da je nacionalizam najjači adut svake vlade za sopstveni opstanak.

A koliko je važan jezik kojim govore ljudi na vlasti i način na koji se šalju poruke javnosti kroz medije vidi se na primeru američkog predsednika Donalda Trampa, posle čijeg je dolaska u Belu kuću, kaže, drastično porastao broj zločina i krivičnih dela baziranih na mržnji.

Duboko veruje da, kad se govori: pomogni drugom, dobro je lepo, učini dobro... da to funkcioniše.

"Ali, isto tako reagujemo i kada nam se govori ovaj je kriv, zbog njega ti je dete gladno. Strah i mržnja su virusi koji se šire brže od ebole. A ovde kod nas u regionu je uvek neko drugi kriv", kaže Fehmiu.

Smatra i da mediji snose veliki deo odgovornosti, jer, navodi, ono što oni prezentuju dolazi do baze koja odlučuje da li će moći da menja sopstvenu sudbinu time kako i za koga će glasati.

"Svrha novinarstva bi trebalo da bude edukacija biračkog tela. Prenošenja faktualnih vesti, bez komentarisanja istih, kako bi onaj koji glasa mogao da donese edukovanu odluku. Ali, sve dok je informacija koja do pojedinca i glasača dolazi politički obojena, netačna, nebitna, lažna...mi ćemo glasati po interesnoj ili nacionalnoj liniji. I tada je oporavak gotovo nemoguć", kaže on.

Jugoslaviju je napustio 1993. godine, kao već ostvareni glumac. Igrao je u filmovima "Crni bombarder", "Vizantijsko plavo", "Bulevar revolucije" i predstavi "Zapali me", koja ga je proslavila.

Zajedno sa suprugom, glumicom Snežanom Bogdanović i prijateljima iz Beograda u Americi je osnovao pekaru Pain d'Avignon, čiji proizvodi su ubrzo stekli reputaciju visokog kvaliteta i svakodnevno se isporučuju luksuznim hotelima, restoranima i slavnim kuhinjama.

I dok priznaje da možda ponekad napravi vrhunski hleb, kaže da se nada da će tek "ispeći" neku vrhunsku ulogu.
"Hajde da se svi bavimo svojim poslom, pošteno, najbolje što možemo. Radi svoj posao, to bi toliko toga učinilo boljim", poručuje.

Iako ne živi u Srbiji, Fehmiu godinama snima filmove i serije u zemlji i regionu. Za ulogu u filmu Ustanička ulica 2012. godine dobio je nagradu "Car Konstantin" na filmskim susretima u Nišu, kao i nagradu za najbolju mušku ulogu na Sarajevo film festivalu.

Trenutno kao producent privodi kraju film "Šavovi", čija je tema krađa beba i koji bi trebalo na proleće da bude u našim bioskopima.

b92
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pet 28 Dec - 22:31

Nikita Milivojević:
Predstava za 12.000 ljudi na svetom mestu


blic, Tatjana Nježić




Novac je kao vrhovni bog današnjice obezvredio život, kaže naš pozorišni reditelj koji u julu ima premijeru predstave „Pluto“ u Atini u Epidaurusu, mestu koje je za ljude iz sveta teatra možda najsvetije i najuzbudljivije.

Uskoro imate premijeru u Grčkoj, radili ste Aristofanovu komediju „Pluto“?

- Premijera je 13. jula u „Epidaurusu“. Za ljude iz sveta teatra to je možda najsvetije pozorišno mesto. Nema uzbudljivijeg. Predstava na otvorenom za 12.000 ljudi. Nama ovde je taj Aristofanov komad gotovo nepoznat, ako se ne varam preveden je tek prošle godine, i to je odlično uradio Dejan Acović. Interesantno, i Pluto kao jedan od bogova je nama nepoznat, a Pluto je bog obilja, bog novca.

A priča kaže?

- Dvojica Atinjana, ogorčeni i zbog činjenice da se loši ljudi lako i brzo bogate dok vredni i pošteni ostaju siromašni, idu u proročište Delfe da nešto pitaju, zatraže savet. Dobiju poruku da prvog čoveka kog sretnu u povratku treba da povedu sa sobom. I sretnu slepca. Začude se, zbune, međutim kroz razgovor otkriju da je to u stvari Pluto, bog novca. Tu budu preneraženi jer otkud je bog novca slep, dronjav, nikakav. A on im kaže da ga je to Zevs oslepeo, kaznio ga nakon što su se posvađali oko toga kako da se dele pare. Te oni zaključe da stvari stoje rđavo i naopako jer je bog novca slep.

I?

- I reše da ga izleče, da mu vrate vid, smatrajući da će tada sve biti bolje. Međutim, kad su mu vratili vid, sve je bilo još gore. Zanimljiva komedija, divna. I vrlo aktuelna.

Aktuelna jer?

- Jer živimo u svetu gde su definitivno ekonomski interesi neprikosnoveni, jedini čak. Pluto je najmoćniji bog ove planete. Ekonomski interesi određuju sve, a mi smo tu, kao i Grci, neki sitniš. Sitniš koji trpi i te kako bogat pritisak, posledice... Novac kao najveći i jedini bog koji je u vidu banaka i korporacija dobio i velelepne hramove, između ostalog, banalizovao je sve ostalo.

Što će reći?

- Obezvredio je život. Mi živimo vrednosno poniženi život. Jer je Pluto uspostavio nova pravila, ne nove vrednosti jer je pitanje koliko su to vrednosti, nego nova pravila, nove kriterijume. Recimo, više se ne zna šta je etično, šta nije, šta se sme, šta se ne sme... 21. vek je počeo sa novim civilizacijskim kodeksima koji su zapravo stvorili jednu vrlo surovu i krvožednu atmosferu i situaciju. Kada sam se odlučivao da radim „Plutoa“, između ostalog, intrigirala me činjenica kako je moguće da sto ljudi na planeti ima veće bogatstvo od svih ostalih na istoj toj planeti.

....................
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pet 28 Dec - 22:33

................



Čelnik ste i osnivač „Šekspir festivala“ u Čortanovcima, koji u okviru glavnog programa od 28. juna do 3. jula nudi veoma zanimljive predstave iz raznih zemalja...

- Već petu godinu zaredom Vila „Stanković“ krajem juna postaje Glob teatar, a Dunav se pretvara u Temzu. Gosti iz Indije, Kine, Nemačke, SAD, Irana, Finske, Belgije, Velike Britanije, Belorusije, Turske, Španije, Grčke… sa svih strana sveta, dolaze nam i igraju Šekspira. Sve smo bliži ideji da svih 37 njegovih sačuvanih komada bude izvedeno na našoj maloj pozornici. Ove godine naš festival je bogatiji za jedan program više „Šekspir za veliku decu“. A Šekspir je pravo štivo i za decu kako god se to kome činilo.

Radili ste Šekspirovu „Buru“ u dečjem pozorištu „Duško Radović“, kažete da je taj slavni pisac primeren za decu…?

- Publika, deca divno reaguju na „Buru“, prepoznaju u Šekspiru maštovitost, fantaziju, neodoljivost možda i više i bolje nego odrasli.

Da li biste u ovoj prilici izdvojili neku Šekspirovu misao, rečenicu?

- Recimo, iz „Hamleta“ kad Ofelija kaže: „Bože, mi znamo ko smo i šta smo, al‘ ne znamo šta možemo biti.“

blic
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Čet 10 Jan - 10:51

Goran Paskaljević: Pohlepa će, bojim se, uništiti ovaj naš svet

blic



Bojim se da će pohlepa jednog dana, možda i koliko sutra, urušiti ovaj svet, a onda nikakve pare, pa ni one ogromne, ne mogu da pomognu da se ne dogodi opšta apokalipsa, kaže Goran Paskaljević, koji je pred novogodišnje praznike u Italiji završio snimanje filma "Uprkos magli" po svom scenariju.

Ne dešava se često da naši filmski reditelji rade u inostranstvu, no iako to Paskaljeviću nije prvi put, kaže da je ovo bilo posebno iskustvo koje ga je vratilo i u dane odrastanja.

- Odlučio sam da se bavim filmom kada sam imao sedamnaest godina i odgledao ciklus filmova italijanskog neorealizma u dvorani Jugoslovenske kinoteke. Tada nisam mogao ni u snovima da predvidim da ću jednoga dana snimati film u Italiji, na italijanskom jeziku, sa njihovim glumcima. Eto, trebalo je da prođe puno vremena da bih ovaj svoj, osamnaesti igrani film "Uprkos magli" snimio u okviru kinematografije koja me je oduvek inspirisala. Velika je to čast za mene da su italijanska pokrajina Roma Lacio, javni servis "Rai sinema" i njihovo Ministarstvo kulture odobrili značajna finansijska sredstva za moj projekat u oštroj konkurenciji sa stotinak drugih italijanskih projekata koje su potpisali i takva imena kao Abel Ferara i Brajan de Palma, koji, na moje veliko iznenađenje, nisu dobili podršku. Kasnije su se mom projektu priključili i makedonski i naš Filmski centar, kao i kompanija "Zepter international", tako da je ovo postala italijansko-srpsko-makedonska koprodukcija - kaže Paskaljević.

Scenario koji govori o aktuelnoj temi – migracijama napisali ste inspirisani jednom ranom pripovetkom Filipa Davida?


- Da, a Filip David je, uz italijanske pisce Marka Alesija i Đuzepa Eusebija, bio i saradnik na scenariju. Tema filma je danas jedan od najvećih problema savremenog sveta - izbeglice. Odlučio sam da se tom temom bavim na način okrenut intimi i emocijama koje su, po mom mišljenju, u svetskom filmu u značajnoj meri ustupile mesto površnim atrakcijama svake vrste.

Da li je postojao i konkretan povod da radite film o izbeglici, dečaku Muhamedu?

- Prema podacima Interpola, danas Evropom luta preko deset hiljada izbeglica maloletnika bez roditeljskog staranja, od toga polovina drumovima Italije. "Uprkos magli" je filmska priča o jednom od njih. Ukratko: osmogodišnjeg Muhameda (Alì Musa Sarhan), izbeglicu čiji su se roditelji utopili prilikom putovanja gumenim čamcem prema italijanskoj obali u potrazi za boljim životom, prihvata porodica, muž i žena koji su izgubili dete. Oni pokušavaju da u malom Arapinu nađu utehu i neku vrstu zamene za svog rano preminulog sina Marka. Valerija (Donatela Finokjaro) i Paolo (Đorđo Tirabasi) sve više nailaze na otpor sredine i sopstvene porodice koja ne prihvata njihovu odluku da zadrže Muhameda... To je i priča o svetu koji sve više tone u ksenofobičnu maglu.

...............
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Čet 10 Jan - 10:55

...............



Kakve igre, ako je reč "igra" adekvatna, stoje iza situacija koje te ljude teraju na migraciju?

- Ratovi, iza kojih po pravilu stoje tokovi novca, stradanja ili jednostavno potreba da se živi bolje. Niko ne bi napuštao svoj dom u svojoj zemlji pod uslovom da ima obezbeđen minimum uslova da živi dostojanstveno. Kada bi bogat svet koji postaje sve beskrupulozniji i nemilosrdniji shvatio da uspostavljanje kakve-takve ravnoteže obezbeđuje i njihov opstanak u budućnosti, stvari bi se možda promenile. Nažalost, nezajažljiva pohlepa je obeležje skoro svih onih koji imaju i mnogo više nego što im je potrebno. Bojim se da će pohlepa jednog dana, možda i koliko sutra, urušiti ovaj svet, a onda nikakve pare, pa ni one ogromne, ne mogu da pomognu da se ne dogodi opšta apokalipsa.

Kako je tekla saradnja sa italijanskim glumcima?

- Veoma pažljivo sam birao glumce za ovaj film pošto ne poznajem dovoljno italijansko glumište. Bio sam iznenađen činjenicom da italijanski glumci dosta dobro poznaju moj rad. "Bure baruta", "Kako je Hari postao drvo", "Tuđa Amerika", "Medeni mesec"... moji su filmovi koji su imali dosta uspeha u Italiji u poslednje dve decenije. Italijanski glumci nisu postavljali posebne uslove, prihvatali su da rade za relativno skromne honorare i, što je najvažnije, kada su dolazili na snimanje bili su izuzetno spremni. Uveren sam da će njihova posvećenost ovom filmu biti i jedna od najvećih njegovih vrednosti.

Čuvena italijanska glumica Ana Galijena, koja snima dosta i u Francuskoj, posle saradnje sa vama izjavila je da je spremna da se odazove vašem pozivu bilo gde da snimate i bilo kada, makar morala da nauči i srpski jezik za potrebe snimanja. Da li je to tačno?

- Moram priznati da mi je to laskalo. Reditelj sam koji zbilja voli glumce, otvaram im prostor, svestan da su oni ti koji prenose snagu emocija na gledaoce. Nikada ne guram protagoniste mojih filmova u kalup koji sam unapred pripremio. Otuda se moji filmovi u formalnom pogledu razlikuju jedni od drugih, ali imaju ipak nešto zajedničko. Naravno, nikada ne ispuštam iz vida Drajerovu misao: "Stil filma je duša filma". Rizikujem da zvučim patetično - stil mojih filmova rađa se iz moje duše.

Kako ste sarađivali sa italijanskom ekipom?

- U Italiju sam poveo i direktora fotografije Milana Spasića, snimatelje Zorana Čulića, Branislava Stojanovića i montažera Uroša Timotijevića. Na licu mesta su nam se priključili i skripterka Vela Todorović i drugi asistent režije Miloje Popović, koji već dugo žive u Rimu, a podršku smo imali od Jelice Rosandić, izvršnog producenta iz Beograda, dok muziku piše Vlatko Stefanovski. Veoma brzo smo našli zajednički jezik sa italijanskim delom ekipe. Na kraju snimanja je čak bilo i suza na rastanku. Italijanski producenti bili su prezadovoljni kvalitetom snimljenog materijala, pa su mi ponudili da odmah počnem da razmišljam o novoj italijansko-srpskoj koprodukciji koja bi se snimala na Siciliji, inspirisana prelepom pričom italijanskog pisca Đovanija Verge.

................
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Čet 10 Jan - 11:04

............



Goran Paskaljivic sa unukom


Sledeći projekat je potresni "Mačji krik"

Uskoro treba da radite i film u Srbiji "Mačji krik", za koji ste napisali scenario sa Đorđem Sibinovićem, prema istinitoj priči?

- Tom filmu se neobično radujem. Njega sam odložio za septembar i snimaće se u okolini Beograda i većim delom u Vojvodini. Glumce još nisam odabrao pošto će to zavisiti od njihovih termina. Insistiram na tome da su slobodni i posvećeni, a ne da rade istovremeno dva-tri filma i nekoliko TV serija. Znam da je to luksuz danas kod nas, pogotovu kada se radi o popularnim glumcima, ali kako je u šali govorio Muharem Pervić: "Ja sam starinski čovek", i nisam sklon kompromisima. "Mačji krik" je nastao na osnovu ispovesti Zorana Živanovića iz Kragujevca. To je priča o čoveku koji se usprotivio apsurdu da ne može da dobije na čuvanje svoju tek rođenu unuku koju su roditelji odbacili pošto su odmah posle njenog rođenja shvatili da boluje od teške i neizlečive bolesti. Upornost Zoranova da dobije staranje nad unukom Mijom, uz pomoć svoje supruge Slavice, veličanstvena je pobeda ljudskosti nad surovim svetom punim predrasuda.

Otišli su mnogi prijatelji

Šta je po vama obeležilo godinu za nama, a šta očekujete u 2019?

- Na ličnom planu ovo je za mene bila velika godina. Rodila mi se prva unuka, snimio sam film u Italiji, na korak sam od snimanja novog filma u Srbiji, dosta sam putovao, upoznao Vijetnam, bio u Indiji, na Himalajima, na Krimu, u Torontu, Parizu, Pragu, Rimu... zdravlje me dobro služi, sa mojom suprugom Kristinom imamo mnoge lepe trenutke, sinovi Vlada i Petar idu svojim putem... Nažalost, ono što je takođe obeležilo ovu godinu je nestanak mnogih mojih prijatelja... nema više Milene, Pece Ejdusa, Nebojše Glogovca... Na društvenom planu očekujem da će biti sluha za nezadovoljstvo, prikriveno i javno, i mudrosti da se čuju i oni koji s pravom traže da se čuju njihovi zahtevi kako bismo svi živeli u boljem društvu sa jakim institucijama koje moraju biti iznad samovolje pojedinaca. Pročitao sam kod vas u "Blicu" da je Ljuba Simović ličnost godine, a čoveka obraduje kad su, uprkos svemu, najbolji prepoznati. Na mene je snažan utisak ostavio stih iz "Balade o ekserima" koji ste naveli: "Spolja ti zakivaju vrata, a ti im iznutra dodaješ eksere".

blic
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 10 Feb - 11:51

U Jugoslaviji smo bili slobodniji nego sada

slobodnaevropa




Narodi na ovim prostorima uživali su najveće slobode krajem 1980-ih, rekao je u serijalu Radija Slobodna Evropa "100 godina Jugoslavije" zagrebački književnik Miljenko Jergović.

"To je bio najslobodniji period kojeg moja generacija pamti i to je bio najslobodniji period koji će ove zemlje uopće upamtiti. Još jedna vrlo važna stvar. To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko rok muzike, a danas smo zaostali za istočnom Evropom, a kamoli za zapadnom. Umjesto toga smo dobili neki turobni istočnoevropski novokomponirani kapitalizam, sa nekom polurazbojničkom prvobitnom akumulacijom kapitala."

Jergović smatra da nije problem u tome što se Jugoslavija raspala, već ono što je iza tog nastalo: rat i društva, koja se hrane mržnjom, stvorena u oružanim sukobima. Stoga, kako ističe, na Balkanu nijedan rat još nije završen - onaj 1990-ih, pa ni Drugi, a čak i Prvi svetski rat.

"Mi smo vrlo vješti u započinjanju ratova, uskakanju u tuđe ratove i u tuđe vojničke čizme. Ali, izlazak iz rata je nešto do čega se ove zajednice, političke i kulturne elite još uvijek nisu uzdigle. Mi nismo na toj civilizacijskoj razini da izađemo iz rata. Naime, naši ratovi se nikada nisu vodili zato što se mi previše razlikujemo, već što se nedovoljno razlikujemo. Ratovi su se vodili za uspostavu, za stvaranje većih razlika."

VIDEO: "Jergović: Jugoslaviju najviše mrze oni koji su od nje najviše dobili​" možete preuzeti preko opcije "Embed".



Sto godina Jugoslavije bi slavili oni koji je najviše mrze

RSE: Kazali ste da će stotu godišnjicu Jugoslavije obeležiti tek retki jugonostalgičari, predmet je analize makar dela istoričara i drugih eksperata. No, da je opstala, svakako bi bilo masovnih proslava kao u vreme Kraljevine ili za 29. novembar kada je obeležavan Dan republike. Takođe, da bi njen rođendan proslavili oni koji su je i razbili - nacionalističke vođe. To podseća na priču o komunistima, koji su proganjali vernike, a potom postali najveći vernici. Da li je reč samo o klasičnom kameleonstvu, dvostrukom moralu ili i patologiji?

Jergović: Možda je krivo to nazvati dvoličnim moralom. Čini mi se da je to više stvar nekog okamenjenog mentaliteta, koji postoji u ovim našim zemljama i svjetovima. Recimo, meni često pada na pamet jedna stvar: zbog čega nikad niko nije pokrenuo inicijativu da se objave knjige članstva u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ)? Tko su sedamdesetih ili osamdesetih godina bili partijski sekretari - od onih najnižih, do onih članova centralnih komiteta i tako dalje? Tko su bili obični članovi? Zašto se jednom nije, u bilo kojoj od ovih naših smiješnih etno-nacionalističkih zemalja, pokrenula inicijativa da se objave liste članova SKJ?

Mislim da bi to bilo jako važna stvar. Naprosto da se zna ko je bio član te partije. Ne zbog neke represije ili divljenja, nego jednostavno da bi se znalo tko je kad gdje bio i u šta se neko u sljedećoj epizodi premetnuo. Naš problem je to što su se ljudi premetnuli, napravili samo jedan salto i nastavili dalje svojim putem: dojučerašnji komunisti, kao današnji veliki nacionalisti i, naravno, veliki vjernici. U tom smislu, da, naravno, stogodišnjicu Jugoslavije bi personalno ove godine slavili ovi ljudi koji se danas Jugoslavije najviše groze.

................
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 10 Feb - 11:56

....................



Obeležavanje Dana republike bivše SFRJ zabeleženo je i proteklih godina (Subotica, 29. novembar 2016)

Jergović: Da, da. I ne samo da bi je baš oni slavili, nego bi istovremeno slavili i onu godišnjicu koja pada dva dana ranije, jer 1. decembra će bit 100 godina Jugoslavije, a 29. novembra će bit 75 godina nove Jugoslavije. Taj datum iz perspektive naših zemalja, identiteta i kultura, čini mi se i važniji od ove stogodišnjice.

Naime, od 1. decembra 1918. godine ne postoji neka baš sasvim jasna razvojna linija do nas današnjih, ali od tog Drugog zasjedanja AVNOJ-a, pa do nas današnjih, postoji vrlo jasna razvojna linija. Postoje države u kojima živimo, a koje su bile nacrtane na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Postoje provizorne granice tih država i jasno razgraničeni nacionalni identiteti. Mi, dakle, danas, koliko god bili antikomunisti i antijugosloveni, zapravo živimo tekovine Drugog
zasjedanja ANVOJ-a.

Partibrejksersi se ne menjaju

RSE: Ko bi bili partibrejkersi da je Jugoslavija opstala?

Jergović: Mislim da bi partibrejkersi također bili ovi današnji partibrejkersi. Mislim da bi, recimo, Oliver Frljić opet bio skandal majstor i proizvođač nečega što bi strašno vrijeđalo osjećaje tih velikih Jugoslovena i slavljenika. Neki pisci, novinari, neki Teofil Pančić, to bi bili ljudi za koje bi se govorilo da kvare zabavu, a koji bi, zapravo, radili isti posao koji rade i danas.

RSE: Dakle, kritičari postojećeg stanja, oni koji su smatrali da je demokratsko pravo omogućiti ispovedanje vere za vreme socijalizma, ali su se potom zgražavali nad klerikalizacijom balkanskih društava.

Jergović: Da, naravno. Ovi veliki današnji vjernici, kao u ono doba veliki partijski sekretari, bili su aktivni borci protiv slobode vjeroispovijesti. Među današnjim nacionalistima i klero-nacionalistima nemate liberale iz osamdesetih, nemate pripadnike onih takozvanih mekih ili reformatorskih struja iz SKJ. Ti "reformatori" iz onog doba su, u međuvremenu, ili nestali sa lica zemlje, ili su se pretvorili u velike neprijatelje ovoga današnjeg vremena i "savršenih društava" u kojima živimo.

RSE: Ima nekoliko epizoda sa disidentima u Srbiji koji su kasnije postali nacionalisti.

Jergović: Pitanje je koji disidenti? Većina njih koji su postali veliki nacionalisti devedesetih i dvijehiljaditih zapravo su bili nacionalisti i sedamdesetih i osamdesetih. Nije Dobrica Ćosić bio neki uzorni evropski liberal, niti je u krajnjoj liniji bio srpski liberal iz 1972. godine, pa da bi se tu nekakva promjena dogodila. Niti se dogodilo to da Latinka Perović postane nacionalista.

'Pijana' novembarska noć 1917.

RSE: U jednom od radova pominjete interesantnu epizodu koja je prethodila stvaranju Jugoslavije, takozvanu "pijanu novembarsku noć", kada je tada nepoznati Miroslav Krleža narušio idiličnu čajanku, na kojoj su austrougarski oficiri, koji su bili Hrvati i Slovenci, među njima i Slavko Kvaternik, dočekali srpske oficire.

To podseća na scenu iz "Marije Antonete" Štefana Cvajga, kada zaručena Marija Antoaneta putuje iz Beča u Pariz. Tom prilikom je na granici dve imperije, na jednom od malih nenaseljenih ostrvaca na Rajni, dakle na ničijoj zemlji, između austrijske imperije i Francuske - sagrađen jedan drveni paviljon za ceremoniju. Dakle, dva predsoblja na desnoj strani Rajne, kuda će Marija Antoaneta ući još kao nadvojvodkinja, te dva predsoblja na levoj strani Rajne, odakle će ona posle ceremonije izaći kao dofina Francuske.

Među znatiželjnim mladićima, koji su razgledali pripremu ceremonije, bio je i Gete, koji je opazio šta okačeni gobleni prikazuju: u stvari, za svadbenu svečanost najnepodesniju legendu koja se uopšte da zamisliti, priču o Jasonu, Medeji i Kreusi, neuporedivi primer kobne udaje. "Šta", uzivkuje genijalni mladić. "Zar je dopušteno da se jednoj mladoj kraljici, na prvom koraku njenog ulaska, tako nepromišljeno iznosi pred oči primer najgroznije svadbe koja se možda ikada desila?"

.................
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3433

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 10 Feb - 19:06

...............



To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko
rok muzike.' (Albumi iz vremena SFRJ)

Ceo intervju

slobadnaevropa
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   

Nazad na vrh Ići dole
 
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 10 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-