Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 KUĆA ĐURE JAKŠIĆA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 9:58

Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik u današnjoj Skadarliji je nedavno obnovljena prizemna, bela kuća označena brojem 36, gde je bard našeg romantizma Đura Jakšić (1832—1878) sa porodicom proveo poslednjih pet godina života. Na zidu ove znamenite kuće stoji spomen-ploča sa obaveštenjem: "U ovoj kući je živeo i umro 16. novembra 1878. Đura Jakšić, srpski pesnik". Ispod mermerne ploče pada u oči reljef ispijenog od bolesti Jakšićevog lika sa natučenim, tipično boemskim šeširom onog vremena, oštrim i dugim brcima kao i negovanom bradicom. Tu su i Jakšićevi ispovedni stihovi koji simbolišu njegov životni put:

"Mnogu sam gorku čašu popio,
mnogi sam komad suzom topio..."


Pesnik i slikar romantizma

Književno delo pesnika i slikara Đure Jakšića, jednog od najboljih predstavnika srpskog romantizma i barda skadarlijske boemije je originalno i raznovrsno, dajući vernu sliku njegovog teškog života ispunjenog neprestanom borbom, progonima i stradanjima.

Vaspitan u rodoljubivom duhu, oduševljen poezijom Petefija i Bajrona, osećajan, buntovan i slobodoljubiv, Jakšić piše romantične, rodoljubive i lirske pesme: Otadžbina, Padajte braćo, Na liparu Ponoć, Ja sam stena... Pored ciklusa epskih pesama, nadahnut narodnom istorijom napisao je i tri drame: Seoba Srbalja, Jelisaveta - knjeginja Crnogorska, i Stanoje Glavaš.

Kako u književnosti, tako i u slikarstvu, Jakšić je izraziti predstavnik romantizma. Boraveći jedno vreme na strani oduševio se Rembrantovim i Rubensovim ostvarenjima. Kao slikar radio je ikone, portrete i istorijske kompozicije. Glavna Jakšićeva likovna dela su: Devojka u plavom, Žena s lepezom, Smrt Crnog Đorđa, Takovski ustanak, Odmor posle boja i dr. Prošlo je mnogo godina dok naša likovna kritika nije Jakšiću priznala da njegovo slikarstvo znači "trajnu i neprolaznu vrednost u istoriji srpskog slikarstva 19. veka".

Rođen 1832. godine u banatskom selu Srpska Crnja od majke Hristine i oca Dionisija, u patrijarhalnoj svešteničkoj porodici sa devetoro dece, Jakšić posle završenog trećeg razreda gimnazije u Segedinu pohađa "crtačke škole" u Temišvaru i Pešti, a 1848. uči u ateljeu slavnog Konstantina Danila u Velikom Bečkereku.

Odgajan u patriotskom i istinoljubivom duhu, po prirodi osion i svojeglav, Jakšić kao da je već od malena bio predodređen za trnovitu životnu stazu. Nije mu išla ni škola, ni trgovina, a nije hteo da postane ni sveštenik. U vreme revolucije u Pešti 1849. godine otac Đurin bio je osuđen na smrt (kasnije je presuda preinačena), a on se kao mladi dobrovoljac bori u Bačkoj. Da bi spasao glavu, Jakšić dva puta beži u Beograd gde radi teške fizičke poslove. Potom 1851. godine nastavlja da uči "molovanje" u Beču gde deli stan sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, koji mu objavljuje prve pesme u Srpskom letopisu. Tamo se druži i sa slikarima Novakom Radonićem i Stevom Todorovićem, a na Akademiju se nije ni upisao smatrajući da je dovoljno samo da obilazi bečke muzeje i galerije. Sujetan, ubeđen da je "genije", tada samouki umetnik Jakšić slika portrete prijatelja i krišom piše pesme prožete patnjom, ispovesti svog napaćenog srca i duše. Po Zmajevom zapisu Jakšić beše "neiskazan drug, smeran kao devojka". Kad mu koja slika nije bila po volji, Jakšić bi je nožem rasporio, isekao na komade.

Posle preležene tifusne groznice Đura se vraća u očevu kuću da bi se ubrzo obreo na studijama slikarstva u Minhenu. Kao marljiv đak tamošnje slikarske škole, najviše vremena je provodio u minhenskoj Pinakoteci, ali je već posle pola godine zbog nemaštine morao da se opet vrati u zavičaj. Počinje da radi ikonostas lokalne crkve, ali mu neki zlonamerni zemljak vandalski raspara jednu ikonu pa zato razočaran Đura napušta roditeljski dom. I od tada počinje umetnikovo očajno lutanje u znaku poznatog stiha: "Sam na svetu, samac bez pomoći".




Đura Jakšić

Obrevši se u Kikindi, zaljubljuje se u krčmarevu kćer Milu Popović, kojoj posvećuje antologijsku pesmu Mila i čuveni portret Devojka u plavom. Kada, ne odgovorivši na pesnikove simpatije Mila polazi za glumca Rajkovića da bi se i sama posvetila istom pozivu, Jakšić peva ciklus tragične lirike istovremeno pokušavajući da se "uteši" raznim "švaljama i sluškinjama" — Lankama i Julčama.

Život je i u Jakšićevom slučaju izmešao tragično s komičnim. Razočaran, jedno vreme provodi u manastiru Krušedolu, ali njegov bujni temperament nije bio za kaluđersku mantiju. On 1857. godine prelazi u Srbiju gde tavori kao učitelj u raznim mestima (Podgorac, Sumrakovac, Beograd, Požarevac, Kragujevac, Sabanta, Jagodina). Zbog slobodarskih ideja i borbe protiv birokratije, Đura se stalno sukobljavao sa predstavnicima vlasti ondašnjeg despotskog obrenovićevskog režima, tako da je često bio prijavljivan policiji, pretučen, premešten i otpušten s radnog mesta da u jednom pismu prijatelju ogorčeno beleži: "Ovako kao što naša gospoština sa mnom postupa, ni svinje ne čine..."

Godine 1861. Jakšić se u Požarevcu oženio sa Hristinom-Tinom, kćerkom učitelja Sime Nikolića sa kojom, zahvaljujući očevoj pomoći odlazi u Beč, gde pohađa slikarsku Akademiju, piše patriotske i ljubavne pesme, kao i istorijsku dramu Seoba Srbalja, nagrađenu 1863. od Matice srpske. Posle nepunih godinu dana vraća se u Srbiju, gde u potrazi za boljom službom živi od danas do sutra. Često se opija, sukobljava sa vlastima i daje ostavke na službu. Bolestan od "suhe boljke" povremeno izbacuje krv, brine kako da prehrani veliku porodicu jer mu je Tina donela na svet sinove Miloša i Beluša i kćeri Tijanu i Milenu. Tek u jesen 1872. godine, zahvaljujući zauzimanju uglednih prijatelja, uspeo je Jakšić da dobije mesto korektora Državne štamparije u Beogradu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 9:58

Ilićev opis Jakšićevog stana

Na osnovu kazivanja Jakšićevih savremenika saznajemo da je pesnik živeo u dvorištu prizemljuše u Skadarskoj 36, u jednom siromašnom stanu, bolje napisati — izbi. Pod naherenim krovom, koji je prokišnjavao, u jednoj sobi i kuhinji, tavorili su svoje dane i noći šestoro Jakšića. Izgled tog bednog stana detaljno opisuje književnik Dragutin Ilić: "Pod bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolice; dve postelje sa nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima s unutrašnje strane o čavle povešano nekoliko pohabanih haljina. U minijaturnoj kuhinji bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove i krevet u kome je spavala ženska čeljad: majka Tina sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i sobe i kuhinja zasrti ponjavama. U neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina s nešto pesnikovih rukopisa..."

Kad je u januaru 1873. godine ovde stigla Jakšićeva porodica niko srećniji nije bio od vredne domaćice Tine kao i dece, koju otac, u dugim, zimskim večerima, podučava živopisu. Sinovima najbolje ne ide škola, brižni otac misli da će se možda kao "moleri" proslaviti.

Poslednjih godina dosta obeshrabren, tavoreći dane u nemaštini, malo je Jakšić slikao. Nije uspeo da ugodi ukusu ondašnje ćiftinske publike: ni ikone, ni istorijske Jakšićeve kompozicije nisu bile tražene. Jedino je sa uspehom radio portrete sa povremenim narudžbinama imućnih trgovaca. Ponekad, radio je Jakšić i drečeće trgovačke firme na granici kičeraja. Malao je ih je najčešće kad nije imao novaca da plati kafedžiji za hranu i piće. Tako je u Paliluli, na mestu današnje kafane Vidin-kapija, ostavši gazdi dužan — Đura namalao firmu Kod sedam Švaba, gde je verno prikazao stalne goste, nemačke zidare, rumene i bucmaste sa crnim šeširićima, kako kopljem gađaju velikog, kočopernog zeca. Namršten od muke Jakšić je malao te klovnovske face na kafanskoj firmi uveren da će tek neka daleka pokolenja otkriti pravu vrednost njegovih umetničkih slika ispunjenih dramatikom i rembrantovskom tananom igrom svetlosti i senki. Kao što je čest slučaj od kritičara kasno je došlo priznanje: pesnik Jakšić u epohi srpskog romantizma bio je i kao slikar "trajna i neprolazna vrednost".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 9:59

Pisao je u štampariji i za kafanskim stolom

Rano je odlazio na posao u zgradi Državne štamparije, na prvi sprat, gde su radili ksilografi-drvoresci. Ovde bi ga čekali mnogi tabaci za korekturu, a Jakšić bi naručivši za doručak porciju ćevapčića umakao ove u so i papriku i mezetio dok bi mu, istovremeno, po Pajevićevom opisu "desna ruka pero vodila". Videći ga s kakvim nadahnućem radi Pajević još beleži: "Ja sam ga svagda zaticao pri poslu, kako piše u zanosu, sav u takvoj vatri, kao da ga groznica trese..."

Posle detaljnog pregleda svih tabaka za korekturu, Jakšić bi odlazio u prestoničke kafane tražeći utehe od životnih nevolja u veselom društvu i dobrom piću. Pri izuzetnom nadahnuću, kažu savremenici, Đura bi se prihvatio pera i za kafanskim stolom. Ali, te duge sedeljke često su ga iscrpljivale pa bi, ponekad, držeći se za bolne grudi, počeo ružno kašljati i pljuvati krv. Zaustavljao bi je uzimajući iz slanika šaku punu soli i ovu gutao. Taj narodni lek bi mu najbolje pomogao i Jakšić, terajući inat opakoj boljci, ostajao je u kafani nekad i do zore, govoreći pri piću ispovedne stihove:

Pijem, pijem... al' u piću
Još se nikad ne osme'nu, —
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 9:59

Dug pekaru Rafetu

I kada bi se kasno uveče vraćao kući ili iz nje rano odlazio na posao, natukao bi Đura šešir i podigao jaknu od kaputa, pa žurnim koracima hitao Skadarskom ulicom. Pesnik se plašio susreta s poveriocima, koji su ga stalno tražili kod kuće a i po kafanama jer mu je porodica skadarlijskim dućandžijama uvek bila dužna: i bakalinu, i piljaru, i mesaru, i pekaru, i obućaru...

Iz Jakšićevih skadarlijskih dana ostala je karakteristična anegdota pod naslovom "Lebecot je platen!" koju ovde u našoj obradi prepričavamo:

Svakog dana u Skadarliji je pesnik Đura Jakšić igrao karte s pekarom Rafetom "ot tetovsko" od koga je uzimao hleb na veresiju. Ali, veresija je jednog dana toliko narasla da je pesnik počeo da izbegava ne samo pekara nego i kafanu Tri šešira gde se sa Rafetom kartao igrajući tablanet.

Jednog jutra, po ovoj anegdoti, Đura taman oprezno izlazi iz svog skadarlijskog stana, pa spazivši pekara Rafeta brzo zadiže jaknu od kaputa i stušti se brzim koracima niz ulicu. Ali, pekar Rafet, koji pesnikovo izbegavanje nije više mogao da podnese jer mu je nedostajao drug za kartanje, utom potrči za Đurom povikavši iz sveg glasa:

— Ela, ela, gos'n Đuro, lebecot je platen!

Stade Đura kao ukopan i ne veruje prosto svojim očima: gleda iznenađeno osmehnutog, punačkog, dragog mu pekara Rafeta u beloj, čistoj kecelji, kako ga mahanjem ruke i glasom doziva ponavljajući da njegovo dugovanje nije važno, platiće odjednom, kad dobije neki veći hornorar. I onda mu Rafet šapatom priznaje da mu mnogo nedostaje, uveče, u kafani Tri šešira, željan je da nastave svoje tamošnje partije karata... Eto, kolika je bila ljubav poštenih skadarlijskih zanatlija prema siromašnom pesniku.




Đura Jakšić u kafani (obeležen znakom X)

Pesnik Đura Jakšić bio je omiljen kod tog zanatlijskog sveta, ali se bedne Skadarske ulice u kojoj je stanovao stideo. Nije ni najboljim prijateljima, ni rođacima hteo da kaže svoju adresu. Kada mu je jednom prilikom prijatelj još iz bečkih studenskih dana, pesnik Jovan Jovanović Zmaj, tada ugledni beogradski lekar, zatražio adresu, Jakšić mu je turobnog glasa odgovorio:

— Ne možeš ti to naći, daleko je, a kuća nema broja... To je, tamo, iza božijih leđa...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:04

Svedočanstvo policajca Tase

Živeći u ondašnjoj siromašnoj Skadarliji stalno je Jakšić bio prezadužen jer su mu kafane odnosile najveći deo prihoda. Veoma zanimljivo svedočanstvo iz tih dana o Jakšiću ostavio je u svom dnevniku "bivši policijski činovnik" Tasa Milenković:

"Jednom sam slušao Jakšića i da peva, što je retko činio", beleži Tasa. "Uostalom, ni glasa za pesmu nije imao... Na večeri su bili: Jakšić, Vulović, Đuro Cindrić, Đura Rajković, glumac i još neki. Svi intimni prijatelji. Povečeri, Jakšić, očevidno razdragan, pevao je neku od onih veselih banatskih pesama: "Oj, devojko, brigo materina... Sve se brineš udati se nećeš!"

O ponekoj nezgodi Jakšićevoj i ja sam koji put imao da povučem malo brige. Kao pisaru kvarta varoškoga, padalo mi je više puta u nadležnost da izvršim sudsku zabranu za pokretnost Jakšićevu, kao dužnika. Njega nikad nisam zvao k sebi, jer sam se s njime simpatisao. Nisam hteo da ga potežem. A posle sam znao da mi kao prijatelj na poziv u policiji ne bi ni došao. Nego sam mu rešenje sudsko saopštavao u kafani... Naravno, Jakšić, kako ga je Bog dao raspoložena, da na sve pojave gleda veselim očima, nije na sudsko rešenje ništa polagao. Uostalom, verovao je da će na kraju svega toga doći u pomoć ili Naum Šterić ili Dimitrije Joksić.

Bio sam pisar 1874. u kvartu. Jakšić beše dugovao neku stotinu dinara nekome zelenašu. Ovaj potegne kod suda, te stavi zabranu na stvari Đurine. Na moju veliku žalost, ja dobijem tu zabranu da izvršim. Kada je bilo uveče, uzmem sudski akt u džep i krenem da tražim Jakšića. Nađem ga u pivari... Onde do kelneraja u prvoj sobi, sedeo je obično sa Spirom Spirićem, Naumom Naumovićem (kome je posle smrti ispevao pomen na grobnom spomeniku), Prokom, gazdom od kafane i Radošem, velikoškolcem, koga su zvali komuncem. Đura je uvek bio pun viceva. Voleo je da se šali, pa u toj šali napravi tek po kakav stih.

Kad udarih na vrata i priđoh njegovom stolu, Đura poče šalu sa Radošem... "Jadna ti šala — rekoh — evo zabrane u mome džepu, da ti stvari popišem..." "Sedi, more... kakva zabrana", reče Đura i dodade nešto za poverioce. "Nije šala — nastavih — evo ti rešenja sudskog da pročitaš..." I dadoh mu hartije...

Ali, Đura, tera i dalje šalu. Kako ga Bog dao, bio je u ovakvim prilikama pravi Englez. Onda okrenuše i oni drugi u šalu. Onako, u ćeretanju, Đura, i ne gledajući na hartiju pred sobom, dohvati rešenje i na njemu poče rezati pršutu uz meze za pivo... Ja to odmah nisam primetio, ali kasno već videh — akt beše poderan. Onda se otvori još veća šala. Đura obeća o tome priču napisati. I sedeli smo tako dugo.

Sutradan sam išao u sud te kopirao rešenje, a Spirić i Naumović su jamčili poveriocu, te tako do izvršenja zabrane nije ni došlo..."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:04

Bard beogradske boemije

Nikad Đura Jakšić nije prestao da bude bard beogradske boemije, pa čak ni one značajne za njega 1876. godine, kada mu prijatelj Stojan Novaković, kao ministar prosvete omogućuje prvo ukazno postavljenje. Tada je, posle toliko godina, postao pravi državni činovnik sa godišnjom platom od 400 talira, a pola od te svote morao je uplaćivati u penzijski fond. To je i činio želeći da dočeka osiguranu, mirnu starost. Počeli su i da vraćaju dugove, porodica kao da je živnula, ali Jakšić kao da nikada nije mogao bez kafane i prijatelja, svagda sebi uzaludno obećavajući da će se povući iz ovog burnog boemskog života, koji mu ozbiljno šteti zdravlju.

...Mnogi su prijatelji pokušali da već teško bolesnog Jakšića odviknu od pića, a naročito dr Vladan Đorđević, ali ni njemu to nije uspelo. I pored datih obećanja, Jakšić čim bi dobio koji honorar, nije mogao da se odrekne pića i čašćavanja okupljenog društva za kafanskim stolom. —








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:05

Na drinskom bojištu

Po izbijanju srpsko-turskograta, početkom avgusta 1876. Jakšić kao dobrovoljac odlazi na Drinsko bojište. Kao ratni izveštač u glavnom štabu najviše se druži sa italijanskim dobrovoljcima Antonijem Paganinijem, koji Jakšiću priča kako je nekada učestvovao u slavnim bitkama pod Garibaldijevom zastavom, a obojica kritikuju na ovom bojištu loše, nevojničko ponašanje glavnokomandujućeg generala Ranka Alimpića. Po povratku iz rata u novosadskom kalendaru "Orao" za 1878. godinu Jakšić je sa puno sarkazma prikazao neslavno vojevanje elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića. "General Ranko, pisao je Jakšić, kicoš s ufitiljeni plavi brčići, kosa onako frizerski uglađena, a na uniformi nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu sasvim diplomatsko; na svakoga se ljubazno osmehuje, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne o vojsci, ne o ratovanju!... Kad se prohoda, to biva na hintovu, za njime jure konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim velikaškim svatovima..." Zbog ovakvog opisa i drugih reči general Alimpić naredio je da šabačko okružno načelništvo optuži Jakšića za uvredu i klevetu prema zvaničnom licu, a ovo ovaj predmet uputi na dalju nadležnost - Upravi grada Beograda, koja pesnika poziva radi krivičnog saslušanja. Baš u to vreme oslabeli, bolesni pesnik je užurbano završavao istorijsku dramu Stanoje Glavaš kao i neke urednicima obećane priče. Prijatelji pesniku javljaju da je po tajnoj naredbi najviše vlasti odlučeno da ga stave pred Preki sud... Što reče Šekspir, nesreće nailaze u četama. Odjednom se sve okomilo na Jakšića: i bolest, i sud, i nezavršeni poslovi, i beda u sirotinjskom domu, i neplaćeni dugovi. A sada je još trebalo plaćati i advokata, kao da pesnik ne može sam sebe odbraniti. Za najboljeg srpskog živog rodoljubivog pesnika, sada, u miru, da optužuju kao izdajnika otadžbine? — pitao se Đura. Njega, koji je u nadahnuću napisao pesmu Otadžbina? Zar, treba advokat da brani pred sudom pesnika koji je ceo život posvetio veličajući krvavu istoriju svog naroda, a sada po tužbi gospodina generala Alimpića, u to vreme ministra građevina, da odgovara kao neprijatelj rodne grude?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:05

Na suđenju zbog veleizdaje

Na krivično saslušanje u Upravi grada pesnik je došao uzbuđen i bledog, ispijenog od bolesti lica. Dajući osnovne podatke, po sudskom zapisniku, Jakšić je rekao:

— Ja sam Đura Jakšić, rodom sam iz Srpske Crnje u Banatu, imam četrdeset i šest godina, podanik sam srpski, nisam nikad bio pred sudom niti osuđivan, a za šta se sad uzimam na ispit ne znam dok mi se ne kaže.

Kada mu je islednik izneo razloge njegovog gonjenja za uvredu i klevetu gospodina generala Alimpića, on ga službeno upita:

— Da li je priča odpečatana verno, onako kako je napisano?

Jakšić odgovori potvrdno:

— Jest, baš onako kako sam je ja napisao bez dodavanja i izbacivanja.

Posle kraće tišine islednik postavi optuženom pitanje u vezi sa uvredljivim izrazima, a Jakšić odgovori da svojom pričom nije hteo vređati gospodina generala:

— Ja sam kao novelističar pisao priču, koju sam čuo od jednog dobrovoljca, koji je tada bio na Drini, gde i gospodin Ranko — branio se Jakšić. — Ova je priča prošla cenzuru... Po tome, dakle, ja ne smatram da je načelstvo pozvano da me zvanično tuži, pošto ovo nije uvređeno jer, kao što rekoh ovde nema uvrede vlasti. A gospodin Ranko ako misli da sam ja njega lično uvredio, on neka me tuži i ja ću onda odgovarati i dokazivati ima li u mojoj radnji uvrede i je li istina ono što je napisano ili ne...

Na kraju svoje duže odbrane Đura Jakšić je napomenuo da doživljene priče ne piše "pristrasno", ni kako mu "padne na pamet", nego baš onako šta se za te ličnosti čuje da se govori. "Zaista, kaže u odbrani Jakšić, da sam što dobro čuo za gospodina Ranka ja bih i njegove vrline pomenuo".

I pored rečite Jakšićeve odbrane rezultat ispita bio je nepovoljan i pesnika stave pred preki sud. Nije mogao Jakšić od čuda da dođe sebi: šta on ima da odgovara pred prekim sudom kada nikada nije ni služio vojni rok? Pisao je samo u svom žarkom, patriotskom osećanju, rodoljubive pesme, pozdravljajući buduće oslobodioce naših porobljenih krajeva. Svi listovi su ga molili da šalje svoje patriotske, "ubojite" stihove. Ni u prvom srpsko-turskom ratu, koji se doduše neslavno završio, nisu mu hteli dati oružje u ruke, nego pero ratnog izveštača od koga sada strada ni kriv ni dužan. Oglušili su se i po izbijanju drugog rata, niko mu nije ni uputio vojni poziv, a sada hoće da ode pravo, ni manje ni više, nego na preki sud! Onda je očajni Jakšić napisao pismenu odbranu, koju je 5. aprila 1878. godine pročitao pred sudom dokazujući neumesnost tužbe: "Je li zločin pisati mirno, nepristrasno, razlagati svoje misli o nekome i nečijem delanju - pitao je Jakšić sudije. — Ja mislim da nije! ... Meni je kao piscu srpski gospodin đeneral isto što i drugi vojnik! Uzvisi li ga njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću sa ostalom svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle tako sjajnih prilika malen i neznatan?.. Onda, neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti!"

Potom je Jakšić u svoju odbranu izneo jednu karakterističnu anegdotu:

— Ja se sećam da sam jedanput za novce napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka, za koga je javno mnjenje govorilo da je kaišar; sećam se da se stih zavržavao: "I mnogo suza teče za njim! " Građani se glasno smejaše. I okrenuše ceo moj ozbiljno zamišljeni natpis, u podsmeh: "Badava, Đuro, rekoše, istinu si napisao, mnogi plače za njim jer je mnogoga upropastio".

Posle sjajne pesnikove odbrane, umesto da uzme Jakšića u zaštitu sud donosi presudu: rodoljubivi pesnik je bio osuđen na petnaest dana zatvora.

Posle advokatove žalbe u pesnikovo ime, u kojoj je istakao nenadležnost Prekog suda, krivični spor se preneo na redovni. Tako se pesnik opet našao pred sudom, ovog puta građanskim, koji mu izriče istu kaznu. "Proces ga je ovaj jako potresao", isnosi tada teško Jakšićevo stanje njegov prvi biograf Vulović. "Iako je kazna bila vrlo mala ipak ga je silno tištila... Hitajući u sud na dan pretresa i jureći da nađe svog advokata, oznoji se i ozebe, i od tog dana mu pozli..." Gotovo istovremeno na dan 17. septembra bila je premijera Jakšićeve slobodarske drame Stanoje Glavaš u beogradskom Narodnom pozorištu, a pljesak i oduševljeni povici publike više puta izazivali su zbunjenog pisca pred zavesu. Mesec dana, po advokatovoj žalbi, apelacioni sud 16. oktobra smanjuje Jakšiću kaznu na osam dana zatvora, ali on je već bio teško oboleo, a stanje se još više pogoršalo zbog Jakšićevog ranijeg incidenta prema generalu Alimpiću a potom njegove osvete.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:06

Pretučen u Skadarskoj ulici

Kad je Jakšić pao u samrtničku postelju po varoši se šaputalo da su ga jedne noći pretukli plaćenici generala Alimpića, besnog što ga je pesnik obrukao pričom Ranjenik dok je tog leta sedeo sa društvom u bašti hotela Pariz. Tek dvadeset i šest godina posle pesnikovog nestanka Žarko Ilić je u novosadskoj Zastavi od 3. juna 1906. godine objavio istinu pod naslovom "Od čega je umro Đura Jakšić" koju su pod obrenovićevskom despotijom svi biografi morali prećutati.

"U leto 1878. godine pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić - piše Žarko Ilić. — U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka... Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: "Hoćeš li dole Terazijama?" Seljak mu odgovori da hoće. Nato Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: "Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: "Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!" Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje... U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar... Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.

Đura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog društva. U tako-reći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući... Đura poče odmah pobolevati...

To što se dogodilo pred kafanom Pariz, video sam i čuo ja sam, koji sam se tamo slučajno desio. Ostalo sve doznao sam od jednog svog poznanika, koji je bio policijski detektiv. On mi je sve ovo potanko pričao..." (Zastava, 3. VI1906, br. 110).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:06

Smrt Jakšićeva

Posle pandurskog batinanja Jakšić skoro nije ni napuštao bolesničku postelju, a noge su mu toliko oticale da se jedva po kući mogao kretati. Kao da je te jeseni predosećao skori kraj, po kazivanju ukućana, Đura je postao prava "blagost i mekota", kao rukom odneta nestala je njegova svadljivost, prkos... Dobivši za dramu Stanoje Glavaš tantijemu naručio je deci poklone, isplatio dugove: bakalinu, pekaru, mesaru, obućaru... Socijalističkom časopisu Straža poslao je bez honorara peti čin Stanoja Glavaša s porukom: "Naj, pošljim im, neka štampaju. Nagrade ne tažim... I oni su patnici kao što sam sam..." Nije bio u stanju da ode u Srpsku Crnju na očevu sahranu, a morao je odbiti poziv i prijatelja Steve Raičevića, upravnika Državne štamparije, da se odmori u njegovom vinogradu na Topčiderskom brdu. Uputio je Raičeviću pismo u stihu, koje čini poslednju Jakšićevu pesmu:

Doš'o bih ti, Stevo, tako mi života!
Il' misliš da ne znam šta je to divota,
da ne znam šta j' ruža, da ne znam šta j' cveće, —
da mi stara duša ni vazduha neće?
Zaseo bih onde u tvom vinogradu,
u debelom hladu,
okren'o bih leđa čemeru i jadu,
gledao bih dole, poljem i hatarom, —
a to bi mi srcu ugodilo starom...

Da bi mu saopštili presudu od osam dana zatvora birokratske vlasti pozivaju Jakšića da dođe na sud ali im se pesnik na umoru, i da hoće, ne može odazvati. Zabrinuti ukućani pored dr Dokića pozivaju i starog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja, koji ga svakodnevno obilazi, daje nade na ozdravljenje ali u jednom pismu zabrinuto javlja: "Jakšić je teško bolestan, vrlo, vrlo, traljavo stoji. Nagrižen "suhom boljkom" organizam Jakšićev svakim danom je sve više otkazivao. Jedan posetilac beleži o samrtnikovom izgledu: "I ruke mu drhtahu od velje slabosti, pa ipak se duševna snaga još lepo ogledaše u govoru, koji beše umiljat, kao pređe vazda." Posle 26. novembra Jakšić je pao u agoniju da bi se pred zoru upokojio. U izveštaju o Jakšićevoj smrti u četrdeset i sedmoj godini piše da je njen glavni uzrok bio "zapalenje bele džigerice" dok druga dijagnoza beše — tuberkuloza.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   Uto 1 Sep - 10:06

Sahrana Đure Jakšića

Na osnovu zapisa savremenika saznajemo da je sahrana pesnika i slikara Đure Jakšića bila veličanstvena. "17. novembra 1878. godine beše se iskupio silni svet u jednoj ponajsiromašnijoj ulici beogradskoj, — beleži profesor Svetislav Vulović. — Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici. Sve beše uprlo oči u jednu kuću. To beše stan Đure Jakšića. Preminulog pesnika poneše večnoj kući. Stanovnici njegove siromašne ulice čuđahu se neobičnoj pratnji i počasti i pitahu se: zar ovaj naš sused beše tako veliki gospodin? — Jest, veliki, reče neko, tako veliki da od njega ne beše većega u ovoj pratnji..."

U Skadarskoj ulici stigla su i dva pevačka društva: Beogradsko i Pozorišno. Dok se čekalo na iznošenje sanduka, pred Skadarsku 36, po Miličevićevom zapisu, stiže jedan fijaker, a kočijaš sa florom oko kape, reče:

— Došao sam s kolima na raspolaganje porodici pokojnog iz poštovanja prema njemu...

Kovčeg su izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. Venac Narodnog pozorišta nosio je prvak drame Miloš Cvetić, a od beogradskih likovnih umetnika Antonije Kovačević. Opelo je držano u Vaznesenskoj crkvi, a posmrtni oproštajni govor održao je profesor Giga Geršić, veliki Jakšićev prijatelj sa boemskih, kafanskih sedeljki.

Po izveštaju štampe od 25000 ondašnjih stanovnika Beograda skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku. Posle Jakšićevog ukopa na groblju kod Markove crkve na aktu Varoškog suda za grad Beograd, neki
ćata je zabeležio da ostane za spomen potomstvu: "Pošto je Đura Jakšić umro, to se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivi ostave..." Tako je smrt velikog srpskog rodoljuba pesnika Jakšića spasla od poniženja apsane.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: KUĆA ĐURE JAKŠIĆA   

Nazad na vrh Ići dole
 
KUĆA ĐURE JAKŠIĆA
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Đura Jakšić
» ĐURA JAKŠIĆ " NA LIPARU "
» Đura Jakšić
» Povelje
» Anegdote
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Putovanja :: Gradovi :: Beograd-