Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Milunka Savić (1889 – 1973)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 25 Avg - 13:13

Legendarni junak srpske vojske iz oslobodilačkih ratova 1912 – 1918. godine. Pešadijski narednik. Nikakve škole nije učila, ali je krvavo završila univerzitet života i ušla u istoriju sa čistom desetkom.
Na glas mobilizacije iz 1912.g. (rat protiv Turske) prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca. Među njima se tada našla i mlada seoska devojka Milunka Savić kćer Radenka i Milice iz sela Koprivnice kod Raške. Milunka je, imajući u vidu da je u to vreme ratovanje bilo isključivo muški posao i da će je zbog toga vojne vlasti zasigurno vratiti kući, pribegla lukavstvu. Skraćuje kosu, oblači muško odelo, steže grudi prtenim uvijačem i kao virdžina tj. kao Milun prijavljuje se vojnoj komandi.
U sastavu Drinske divizije I poziva učestvovala je u opsadi Skadra a u balkanskim ratovima se našla na  raznim frontovima. Bila je odličan bombaš, pa je od prvih dana svrstana u bombašku desetinu. Proslavila se po tome što je mogla nepogrešivo da ubaci ručnu bombu u neprijateljski rov. U jednom jurišu pala je kontuzovana od artiljerijske granate. Prebacuju je u pozadinu a zatim u bolnicu. Tada je otkrivena tajna – Milun je u stvari Milunka.
U dobrovoljce se ponovo javlja kada je počeo prvi svetski rat. Posle nekoliko odbijanja ipak dobija raspored u II pešadijskom puku Drinske divizije u kojem je provela skoro ceo prvi svetski rat, sem kratkog  prekida 1915.godine,  kada je na izričito traženje komandanta Sremskog dobrovoljačkog odreda dodeljena kao bombaš u odbrani Beograda.
Na Solunskom frontu (1916 – 1918) dobila je čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Na bojnom polju je ranjavana šest puta. Dva puta od artiljerijske granate, tri puta od puščanog metka i jedanput od bajoneta. Kao teški ranjenik dva puta je transportovana u severnu Afriku na lečenje  (bolnica *Fare* (Bizerta) i francuska vojna bolnica 101(Alžir)). Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić sa naređenjem da se pročita pred strojem u stavu *mirno* svih jedinica Antante. Ovakva počast nije ukazana ni jednom oficiru i generalu u prvom svetskom ratu.
Za svoje podvige na bojnom polju odlikovana je najvećim srpskim i stranim odlikovanjima. Nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne i srebrne medalje za hrabrost *Miloš Obilić*, Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje od 1914 – 1918, dva ordena francuske Legije časti, Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom, ruskim Krstom svetog Đorđa Pobedonosca.
1919. godine Milunka je demobilisana. Udala se za siromašnog nižeg poštanskog službenika sa kojim je imala četvoro dece. Veoma brzo je postala udovica tako da je sama radila i školovala decu. Za vreme drugog svetskog rata 1942.g. odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire. Policajci su je prebili pred decom a ubrzo se našla i u čuvenom Banjičkom logoru gde je bila zatočena deset meseci. Između dva rata radila je  kao čistačica u Hipotekarnoj banci da bi posle drugog svetskog rata bila primorana da se prihvati čišćenja privatne kafane u Pop Lukinoj ulici br. 6 u Beogradu sve do njenog zatvaranja 1954. godine. Nikada se nikom nije žalila i nikada ni od koga nije tražila pomoć. Sredinom 1972. godine u *Politici* su objavljeni članci čitalaca iz njenog rodnog kraja o veoma teškim materijalnim i stambenim prilikama u kojima je živi. Neposredno posle toga gradska skupština Beograda joj je dodelila jednosoban stan. Umrla je 5. oktobra 1973. godine  i sahranjena je na beogradskom Novom groblju u aleji zaslužnih građana.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 25 Avg - 13:14

Девет рана, 12 одликовања и један заборав
[You must be registered and logged in to see this image.]Тридесеторо туђе дjеце ишколовала је о свом трошку жена пред којом су мирно стајали француски генерали, руски официри и пред којом су постројавани читави пукови…
То је жена са највише одликовања у историји ратовања, Милунка Савић српска хероина, која се тачно прије 100 година, када су трубе означиле мобилизацију и када је почео Први Балкански рат, пријавила као добровољац у српску војску.Да би спасла брата јединца од мобилизације Милунка се пријавила војној команди под именом Милун Савић.
Милунка је учествовала у опсади Скадра, у бици на Брегалници гдје је први пут рањена и гдје је показала невиђену храброст и ту први пут одликована Карађорђевом звијездом. Након тога рађале су се нове битке, нове ране и нова херојства Милунке Савић која је 7 година провела у рату и рововима, без одсуства. За тих седам година Милунка је 9 пута рањена, 12 пута одликована, а по завршетку рата доживјела је судбину као и многи српски хероји.
Добила је посао чистачице у Хипотекарној банци, а стан је добила тек двије године прије смрти. Умрла је октобра 1973. године у 84. години живота. Иза ње је остало 30-оро дјеце које је извела на пут, херојство, бројна одликовања, бесконачна тишина која позива на стид.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 25 Avg - 13:16

Buran život srpske Jovanke Orleanke, koja je bila nosilac Karađorđeve zvezde i dva ordena Legije Časti
VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:
- Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.
Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik. Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika.

Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kakva je zapravo bila Milunka Savić?
- Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece - kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.
Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.
- Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu - priča Milunkin unuk.
PIŠTOLJ U TORBICI - MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže „šarca“. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima - priča Milena Stankov.
Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.
- Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece - priča Dejan Stankov.
Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja - Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.
- Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila - dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.
I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.
- Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena - postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“ - priča Dejan.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.
- Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima - priča unuk.
Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.
- Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine - kaže Dejan Stankov.
Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 25 Avg - 13:18

Sve što niste znali o Milunki Savić
Milunki Savić, srpskoj heroini balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ispredane su legende i priče. Ipak, neki detalji iz njene biografije dugo su bili pogrešno interpretirani.
[You must be registered and logged in to see this image.] Neke nepoznate stvari o Milunki otkrila nam je Jasmina Lazarević, autorka njene romansirane biografije „Devojka iz doline jorgovana”.
 
Saznali su da je žena...
 


Pravi Milunkin identitet, koja se u srpsku vojsku prijavila kao dobrovoljac odevena kao muškarac i tvrdeći da je Milun Savić, otkriven je u Prvom, a ne u Drugom balkanskom ratu. „Žena koja živi u muškom kolektivu devet meseci, boravi u rovovima, spava pod šatorima, presvlači se, ne može da krije toliko dugo identitet. Čak i da je izuzetno vešta, nezamislivo je da u jeku bitke izlazi iz rova i traži skrovito mesto da obavi fiziološke potrebe”, kaže Jasmina Lazarević.
 
Ranjena je četiri puta
 
Ranjena je četiri puta, a ne devet. Prvi put Milunka Savić je ranjena 1914. godine na položaju „Selište“, u odbrani Priboja. Drugi put je ranjena od gelera u borbama za odbranu Struge, krajem novembra 1915, a treći put - 28. septembra 1916. godine na Crnoj reci pri osvajanju sela Brod. Četvrti put je ranjena u noge, na položaju „Čuke“ 29. oktobra 1916. godine.
 
Dva mita
U regularne jedinice srpske vojske Milunka jer primljena tek u drugoj polovini oktobra 1914. Baš u jeku bitke na Ceru, Gornjački četnički odred u kome je Milunka od samog početka rata vodi bitke na Stolcu, Volovici i oko Ruda. Bilo je (pogrešno) priča i da je branila Beograd u oktobru 1915. Milunkin Drugi pešadijski puk bio je tada u istočnoj Makedoniji na granici prema Bugarskoj. U knjizi „Agonija Beograda u Svetskom ratu“, delu grupe branilaca grada, ne pominje se njeno ime.
Nije bila u borbama na koti 1212

 
Kada je reč o koti 1212, čije je osvajanje dovelo do oslobođenja Bitolja 19. novembra 1916. godine, u ovoj bici je učestvovala Flora Sands, Engleskinja, Milunkina ratna drugarica. Naime, posle ranjavanja 29. oktobra 1916. Milunku evakuišu u Solun u englesku vojnu bolnicu. U bolnici saznaje da je dobila čin narednika. Posle sedam dana u tu istu bolnicu stiže teško ranjena Flora Sands.
 
Dobila je „samo“ jedan zlatni orden
 
Naša Jov­anka Orleanka je za zasluge u ratu dobila „samo” jedan zlatni orden - Karađorđevu zvezdu sa mačevima - vojničkog reda, a ne dva kako se godinama pisalo. Dok je Milunka ležala sa Florom Sands u bolnici, dolazi u njihovu sobu prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i uručuje Flori zlatni orden Karađorđeve zvezde sa mačevima. Taj isti orden Milunka dobija tek na Jovandan 1917. godine.
 
[You must be registered and logged in to see this image.] Nije bila zatočena na Banjici
 
Još jedna priča o Milunki koja je prerasla u legendu, ali sa pogrešnim završetkom. Pričalo se, naime, da je jedan oficir Vermahta, čuvši da u Beogradu živi slavna Milunka, poželeo i da je lično upozna 1942. godine. Poručio je generalu Milanu Nediću da je dovedu. Milunka je odbila poziv rekavši policijskom službeniku: „Poručite Nediću: nikud ja ne idem! Ja nisam mečka, pa da me on pokazuje kao da sam na vašaru.“ Posle te njene izjave, Nedić je, navodno, naredio da je zatvore u logor na Banjici. Ovo ne odgovara istini, a o tome svedoči, između ostalih dokumenata, i spisak zatočenika logora na Banjici, svima dostupan u Muzeju banjičkih žrtava.
 
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jasmina Lazarević
Sve je počelo banalno
Šapčanka Jasmina Lazarević je autorka romansirane Milunkine biografije koju je 2010. godine izdao Centar za kulturu „Gradac” iz Raške. Drugi tom je završen, dobio je nagradu Fondacije „Dragojlo Dudić”, ali još nije objavljen. Trenutno radi na trećem tomu. Jasmina je bila i jedan od konsultanata prilikom snimanja filma o Milunki Savić.
- Istraživanje sam počela pre deceniju, po vojnim arhivima i bibliotekama. Tada niko nije ni pomišljao da piše o njoj. A sve me je zainteresovalo krajnje banalno: išla sam da produžim ličnu kartu i videla sam da je ime ulice u kojoj sam rođena promenjeno u Ulicu Milunke Savić. Želela sam da saznam više o njoj... - priča Jasmina Lazarević.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 25 Avg - 13:19

Kada je 1912 poceo Prvi balkanski rat, 23-godišnja Milunka Savić je odsekla kike, na glavu stavila šajkaču, obukla muške čakšire i seljački koporan i krenula u Beograd. U dobrovoljce se upisala kao Milun i već na Bregalnici dobila prvu medalju za hrabrost.

A kada su joj posle prvog ranjavanja otkopčali koporan i videli da je žensko, povratka više nije bilo. Do kraja rata srpska Jovanka Orleanka, kako su je prozvali, postala je najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.

Polovinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu "mirno" svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

PREŽIVELA DEVET RANA

Na objavu mobilizacije za rat protiv Turske 1912. prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca, među njima i Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Dejan Stankov, sin Milunkine ćerke jedinice Milene, kaže da se njegova baka prerušila u muško kako bi od mobilizacije zaštitila rođenog brata.

U sastavu Drinske divizije tokom 1913. učestvovala je u borbama oko Skadra i u Bregalničkoj bici. Kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja treće čete Topličkog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, naročito se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Preživela je devet ranjavanja, najteže 1915. kada je preneta kroz Albaniju do Krfa, a potom u Bizertu gde se oporavila, ponovo stala u prve borbene redove i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika. Dobitnik je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve legije časti, srebrne i zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, engleskog ordena Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca... I sve ih je stekla s oružjem, odbivši 1914. predlog vojvode Radomira Putnika da rat provede kao bolničarka.

KONJAK ZA NAREDNIKA

Između dva svetska rata Milunku Savić su poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih. Na susrete s ratnim drugovima odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji, a na njenim grudima blistao je niz najviših odlikovanja.

- Poznavala je Arčibalda Rajsa, Floru Sens, generale Geprata, D’Eperea... Iako bez škole, govorila je i pisala engleski i francuski, ne naročito, ali dovoljno dobro da ravnopravno komunicira sa saborcima, pa i da se s njima dopisuje - kaže Dejan Stankov.

O divljenju koje je ova izuzetna žena izazivala, posebno kod muškaraca "od oružja", svedoči i nekoliko anegdota. Na jednom svečanom prijemu Milunki je prišao pukovnik školovan na Vest Pointu i upitao:

"Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Ja sam se borio u Drugom svetskom ratu, ali vi ste, bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!"

Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam - narednik."

A tokom svečanosti u Solunu, na provociranje francuskih oficira može li da baci bombu deset koraka, Milunka je uzela flašu konjaka težine dve ručne bombe i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg konjaka. Piće nije odbila, ali jeste ponudu da se preseli u Francusku i dobije njihovu vojnu penziju. I ostala je u Srbiji.



"LJUBAV" S KOMUNISTIMA

Udala se za siromašnog poštanskog službenika, ali je veoma brzo ostala udovica pa je sama radila i školovala decu - ćerku Milenu i tri usvojene ćerke Milku, Višnju i Zorku. Poziv ratnika zamenila je brigom za mlade. Kroz njenu skromnu kuću na Voždovcu prošlo je više od tridesetoro dece koje je odškolovala i izvela na put.

- Bila je jako vredna. Šila je vojne uniforme, čistila u Hipotekarnoj banci, radila još nekoliko poslova. Skromna i dostojanstvena, nikad se nije žalila. Bez ičije pomoći borila se i uspevala da zaradi dovoljno za sve - seća se Dejan Stankov.

On kaže da nisu tačne priče kako su Milunku proganjali komunisti. Ali istina je da ih ona nije volela, niti su oni nju uvažavali. Okupirana izgradnjom novog društva posleratna vlast je Milunku Savić "nagradila" ordenom zaboravljenog heroja. Deca su otišla, a s ostarelom i obolelom Milunkom ostala je da živi samo usvojena ćerka Zorka.



VAJAR BEZ MODELA

A onda, neočekivano, Skupština Beograda je 1972. Milunki Savić dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Neki kažu na inicijativu Peka Dapčevića, ali Dejan Stankov u to ne veruje i tvrdi da je za dodelu stana njegovoj baki najzaslužniji tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić.

- Uvek bi se našao neko ko bi pokušao da se okoristi imenom moje bake i uspomenama na nju. Tako je bilo i 1996. kada su joj podigli spomenik u Jošaničkoj banji. Tadašnji premijer Mirko Marjanović iskoristio je događaj za svoju ličnu promociju, a vajar Ljubiša Mančić uopšte nije konsultovao familiju pa je napravio spomenik koji je baš i ne liči na baba Milunku - kaže Stankov.

U novom stanu Milunka Savić je poživela oko godinu dana. Umrla je oktobra 1973, a sahranjena je u aleji velikana na Novom groblju, uz najviše državne i vojne počasti. Nepravda je time delimično ispravljena, ali bruka nije prestala. Kada je na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulica Milunke Savić, postavljana spomen-ploča, porodica o tome uopšte nije bila obaveštena. Tako se Srbija seća svojih heroja.

Branislav Krivokapić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 25 Avg - 13:20

Jedina žena na svetu nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom
Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Jošaničke Banje. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.
U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu – shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko…
Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore“ zapisao:
“- Kući! – rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost…
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
– Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo – rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
– Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
– Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
– Onda dođi sutra, pa ćemo videti! – rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
– Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! – rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”
Ovako još stoji u “Solunci govore”:
”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost…
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja…”
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu…
Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.
Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića…
Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge… ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.
Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:
“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka – davno zasnovale svoj porodični dom…
Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove…
Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su – gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
– Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Milunka se osmehnula i rekla:
– Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik…
Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno… Čestitao joj je, iskreno… Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena…”
Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   Uto 15 Dec - 13:17

Nemi podsetnik naše sramote: Na Voždovcu propada kuća naše najveće ratne heroine
Tiha, senovita ulica sa mnogo zelenila i tek nekoliko kuća, ni po čemu različita od desetina sličnih u beogradskom naselju Voždovac... Na broju 25 nalazi se mala prizemna kuća čija ispucala fasada i dotrajali krov na kome nedostaju crepovi svedoči o tome da pamti i bolje dane. Skromna tabla na zidu ovog objekta jedini je podsetnik na to da je upravo ovde svoje mirnodopske dane provela Milunka Savić - srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“ i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ako bi kojim slučajem neko poželeo da obiđe kuću u kojoj je svoje staračke dane provela „srpska Jovanka Orleanka“, slavna ratnica Milunka Savić, morao bi mnogo da se pomuči.

Zvanično, kuća se nalazi na Voždovcu, u ulici koja nosi njeno ime. U stvarnosti, reč je o tek nekoliko stotina metara dugom sokačetu sa desetak kuća do koga nema nikakvog putokaza, i koje i žitelji ovog beogradskog naselja teško nalaze.

Prizor koji se zatiče na adresi Ulice Milunke Savić broj 25 još je tužniji. Stara, trošna kuća sa ispucalom fasadom i prozorima kroz koje duva promaja, samo što se nije urušila. Iza nje, vidi se veća, nezavršena kuća u kojoj žive sadašnji vlasnici objekta. Njima stara kuća Milunke Savić služi kao neka vrsta prolaza da novog, dozidanog dela.
 

Milunka Savić, "baba-ubica"

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Kuća Milunke Savić sadašnjim vlasnicima služi kao prolaz do novog, dozidanog dela, Foto: Dnevno.rs/Petar Marković
Na adresi nismo uspeli da pronađemo sadašnje vlasnike, ali jesmo Duška Đokovića, prvog komšiju i čoveka koji se odlično seća Milunke Savić jer je, kako kaže, „odrastao na njenom krilu“.
 
Citat :
Mnogo je volela decu. Detinjstvo sam proveo slušajući ratne dogodovštine Milunke Savić zajedno sa njenim unukom Dejanom i decom iz kraja. Ona nam je pričala o ratu, bojevima, kako je bilo kada su u vojsci shvatili da je žensko... Pokazivala nam je rane koje je zadobila u borbama i ordenje koje su joj za hrabrost dodelili. Bila je prava „baba-ubica“ koja se sa rukama na leđima i vojničkim korakom šetkala po sokaku – uz osmeh se priseća Duško Đoković.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Duško Đoković, prvi komšija Milunke Savić, Foto: Dnevno.rs/Petar Marković
Ima ovaj Beograđanin i svoj "kofer tuge" kada pomisli na Milunku Savić, a sećanja na njene poslednje dane, kaže, još uvek ga peku.
 
Citat :
Živela je u velikoj bedi i nemaštini. Niko je nije ni pogledao! Ako danas odete u arhive, videćete da je iza nje ostalo tek nekoliko slika koje se danas stalno vrte. To je zato što su je gurnuli u čošak i zaboravili. Još jedan dokaz koliko država brine o narodnim junacima – priča Đoković.

Kuću na Voždovcu Milunka je kupila od para koje je zaradila radeći kao čistačica u jednoj državnoj firmi. Tu je živela sa jedno rođenom ćerkom i tri usvojene od kojih je jedna bila težak invalid. Za vreme gradonačelnika Branka Pešića dobila je jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Ni godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Kuću na Voždovcu Milunka je kupila od para koje je zaradila radeći kao čistačica, Foto: Dnevno.rs/Petar Marković
Porodična kuća u ulici koja danas nosi njeno ime prodata je 1974. godine i i danas se nalazi u privatnom vlasništvu. Početkom devedesetih godina, na kući je postavljena spomen-ploča, ali objekat nije ni pod kakvom zaštitom države.

– Od postavljanja table, ako izuzmemo po nekog novinara i studenta, niko nije dolazio, a kuća je u žalosnom stanju. Ja sam više puta apelovao da se ona uredi, da se tu napravi muzej, jer unutra još uvek sve stoji kao kad je ona otišla. A kuća Milunke Savić je njena životna priča! Kako ćemo sačuvati sećanje na nju ako ne sačuvamo njenu kuću?! – pita se čovek odrastao kraj heroine, njen poštovalac i prvi komšija, Duško Đoković. 
 

„Srpska Jovanka Orelanka“

 
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Milunka Savić za vreme Prvog svetskog rata, Foto: Wikipedia
Milunka Savić bila je srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata koju su zbog njene neizmerne hrabrosti Francuzi prozvali „srpska Jovanka Orleanka“. Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Do danas je ostala jedina žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
 
U mirnodopskim vremenima Milunka je radila kao čistačica odbivši ponudu da se preseli u Francusku i tamo dobije vojnu penziju. 
 
Nakon 1945. godine nove vlasti su joj dodelile penziju. I pored teškog života, Milunka Savić je uvek nalazila načina da pomogne svojoj zemlji - imala jednu rođenu kćerku i tri usvojene od kojih je jedna - Zorka, bila stoprocentni invalid. Iškolovala je i odgajila još 32 dece koje je dovodila iz svog rodnog kraja.

Umrla je 5. oktobra 1973. godine, a njeni posmrtni ostaci su preneti iz porodične grobnice u Aleju velikana tek 40 godina nakon smrti - 10. novembra 2013. godin








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Milunka Savić (1889 – 1973)   

Nazad na vrh Ići dole
 
Milunka Savić (1889 – 1973)
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Radmila Savićević
» Knjiga o Sonji Savić
» Legende boksa
» Terorizam
» Ko su vam preci?
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-