Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ђавоља бригада (Devil's Brigade)

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Ђавоља бригада (Devil's Brigade)   Uto 25 Avg - 13:03

Ђавоља бригада (Devil's Brigade)
[You must be registered and logged in to see this image.]
Прва јединица посебне намене (енг. Special Service Force), позната и под именима Ђавоља бригада, Црни ђаволи, Црна ђавоља бригада, Фредијеви борци, била је елитна америчко-канадска специјална јединица која је формирана и коришћена током Другог светског рата. Јединица је формирана 1942. и обучавана у бази Форт Вилијам Хенри Херисон, савезна држава Монтана, САД. Јединица је употребљавана у борбеним дејствима на Алеутским острвима, у Италији и јужној Француској, пре него што ће децембра 1944. бити расформирана. Амерички Конгрес је током 2013. предложио одликовање ове јединице Конгресном медаљом части.
Позадина формирања
Британски научник Џефри Пајк (Geoffrey Pyke) је замислио формирање мале, елитне војне јединице способне да се бори иза непријатељских линија у зимским условима. То би била јединица која би се могла искрцати, морем или ваздухом, у окупирану Норвешку, Румунију или италијанске Алпе и извршити диверзију на хидроелектране и нафтна поља. У Норвешкој, главну опасност по Савезнике је представљала производња тешке воде за потребе развоја немачког нуклеарног програма. У Румунији је од стратешке важности било уништење нафтних поља код Плоештија, која су покривала четвртину немачких потреба за нафтом, док су електране у Италији снабдевале електричном енергијом индустријска постројења на југу Немачке. Поред захтева за формирањем специјалне јединице која би уништила ове важне објекте, Пајк је тражио и да се за потребе опремања те јединице пројектује гусенично возило, којим би се вршио транспорт људства и опреме, великом брзином, преко снегом покривеног земљишта.
Пајк је марта 1942. предочио своју идеју, названу Project Plough, лорду Маунтбатену, команданту Команде мултинационалних операција. Према његовој идеји, савезнички падобранци су требали бити спуштени падобранима на норвешке планине, успоставе базу на глечеру Јостедал (највећи глечер у континенталној Европи) одакле би спроводили герилске акције против немачких снага. Пајк је убеђивао Маунтбатена да би та јединица била нерањива на глечеру, а да би везала знатне немачке снаге које би покушавале да их униште.
Британци су марта 1942. одлучили да формирање и опремање јединице препусте Американцима. Генерал Џорџ Маршал, командант америчких оружаних снага, прихватио је сугестију за учешће у овом подухвату. Априла 1942, како није било прикладног типа возила, америчка Влада тражи од произвођача аутомобила да пројектују ново возило. Компанија Studebaker је пројектовала транспортно возило које ће касније добити званичну ознаку M29 Weasel.
Потпуковник Роберт Фредерик (Robert T. Frederick), који је службовао у одељењу за операције америчког генералштаба је маја 1942. израдио оквирна документа за формирање јединице. Фредерик је предвиђао да ће овај пројекат бити потпуни фијаско: прво, планирани задаци се не могу извршити са тако малим снагама; друго, мала, елитна јединица ће брзо бити надјачана у бројности од стране неприајтеља и никако неће моћи да задржи простор који освоји; даље, Фредерик је закључио да не постоји конкретни начин извлачења људства након извршетка задатка, и коначно – планирано је да се људство десантира падобранима, што је било немогуће јер није било расположивих авиона који би десантирали јединицу у Норвешку. На крају крајева – мала елитна јединица не би нанела довољно штете да би корист била већа од штете; уместо тога, предложено је бомбардовање циљева чиме би се постигло уништење циљева.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Robert T. Frederick (фотографија из времена командовања јединицом)
План се одвијао сходно предложеном. Генерали Маршал и Ајзенхауер су се договорили са британским генералштабом, невољни да отварају амерички фронт у Европи. Веровало се да ова операција нуди могућност наношења пораза Немцима, тако да су сходно томе Американци желели да пребаце тежиште својих борбених дејстава на пацифичко ратиште.
Први официр одређен да предводи нову јединицу био је потпуковник Хауард Џонсон (Howard R. Johnson), ускоро је избачен из програма пошто се није слагао са Пајком, Маунтбатеном и Ајзенхауером по питању исхода операције. Маунтбатен је предложио његовог наследника, а Ајзенхауер је одобрио: потпуковника Фредерика лично. Фредерик добија задатак да оформи борбену јединицу која ће се употребити у операцији кодног назива „Project Plough“. Уз то, Фредерик бива и унапређен у чин пуковника. Фредерик до јула 1942. истискује Пајка из планирања операције, а  Џонсон одлази да формира 501. падобрански пук (прва падобранска јединица америчких оружаних снага), којим ће и командовати.
Пуковник Фредерик је добио приоритет у опремању наоружањем и војном опремом, као и у коришћењу капацитета за обуку. У почетку се планирало да се јединица за потребе извршења задатка у планини, зими, попуни са по трећином Американаца, Канађана и Норвежана. Међутим, како није било довољно Норвежана за попуну, прешло се на попуњавање јединице половином Американаца – половином Канађана.
Канадски министар одбране, Џејмс Ралстон (James Ralston) је јула 1942. одобрио ангажовање 697 старешина и војника за попуну Фредерикове јединице. Због „дискреције“, људство је упућивано у „1. канадски падобрански батаљон“. Убрзо, након одлуке да се оформи падобранска школа у Канади под ознаком 1. канадски падобрански батаљон, канадски добровољци прелазе под „2. канадски падобрански батаљон“. Ово је била само заштита од потенцијалног откривања савезничких планова – 2. канадски падобрански батаљон никада није постојао. Ове људе је плаћала канадска влада, али је трошкове снабдевања униформама, опремом, храна, смештај и све остале потрепштине сносила америчка влада. Американци и Канађани су се сложили да заменик команданта јединице буде Канађин, као и да половина официра и трећина подофицира буду такође Канађани. Ипак, након што је заменик команданта Ђавоље бригаде, потпуковник МекКвин  (Канађанин на дужности заменика команданта бригаде) сломио ногу приликом једног од падобранских скокова, Канађанин са највишим чином је постао потпуковник Дон Вилијамсон (Don Williamson), који је иначе био командант 2. пука.
Амерички добровољци су углавном долазили из Форт Белвара и Форт Бенинга. Позив за прикључење јединици био је послат свим једиицама на југозападу САД и дуж пацифичке обале. У позиву је писало да се траже самци, старости од 21 до 35 година. Пожељна занимања су била: ренџери, дрвосече, ловци, копачи злата, истраживачи, ловочувари итд. У потрагу за идеалним кандидатима су се укључили и читави тимови америчке војске. Потенцијалним кандидатима је, због тајности мисије, саопштавано да се упућују на падобранску обуку. Јединица је била тако тајновита да многи војници нису знали где се налазе када су стигли у Хелену (држава Монтана, САД) на обуку, пошто су прозори на железничкој композицији са војницима били префарбани у црно.
Јединица је требала да има три пука. Сваки пук је на челу имао потпуковника, а у саставу пука се налазило још 32 официра и 385 подофицира и војника. Пукови су били подељени у два батаљона са по три чете у сваком батаљону и три вода у свакој чети. Вод се састојао из два одељења.
Обука и опремање
Како је било неопходно брзо обучити јединицу, војници су кренули са падобранским скоковима већ 48 часова након пристизања у јединицу. У кампу нису имали падобрански торањ, нити је било припремних летова, тако да је за многе од њих то било прво искуство са падобранским скоковима. Обука је завршена пре осталих делова обуке, јер се веровало да ће након извршених заједничких скокова другарство међу њима постати снажније.
Обука је била строга и захтевна, а одвијала се у три фазе:

  1. од августа до октобра: падобранство, употреба оружја и минскоексплозивних средстава, „ситна“ тактика и физичка обука;
  2. од октобра до новембра: тактичка обука и решавање ситуација;
  3. од новембра до јула: скијање, верање, адаптација на хладну климу и обука на возилу M29 Weasel.

Јутарња труба се оглашавала у 0430 часова, од понедељка до суботе, након чега је у 0630 часова следио доручак. Полигон препрека је савлађиван од 0800 часова (четири пута недељно), након чега се ишло на редовну обуку, која се разликовала од месеца до месеца. Обуку су држали ратни ветерани. Субота веће и недеља су били слободни. Највећи део људства је слободно време користио у оближњем граду Хелена.
Маршеви су се реализовали у дужини од 60 миља (97 километара), при чему је рекорд држао 1. пук, стигавши на одредиште за двадесет часова. Поред оружја америчке производње, припадници јединице су се обучавали и са немачким оружјем, расклапајући га, склапајући и гађајући из њега све док нису стекли рутину као са сопственим наоружањем.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Борбени нож V-42, данас се налази на ознакама специјалних јединица ОС САД
ИНструктор блиске борбе био је Дермот О'Нил, бивши припадник Шангајске полиције, који је био експерт у борби голим рукама. О'Нил, који је био познавалац неколико борилачких вештина, учио је припаднике Ђавоље бригаде да савладају непријатеља напавши му очи, гркљан, препоне и колена. Учио их је и борби ножем, као и у брзој паљби из пиштоља. Обука се изводила са правим бодежима и бајонетима, тако да су и повреде на обуци биле честе.
Скијању су их учили, а ко би други, ако не Норвежани. Обука у скијању је започела у децембру. Основна обука у скијању је трајала две недеље и може се рећи да су људи успешно савладали тај део обуке. Након тога, кренула је обука у трчању на скијама, где је ски крос трајао од зоре до сумрака. Вежбало се под пуном борбеном опремом, све док нису били обучени по норвешком војничком стандарду.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Лаки митраљез M1941 на положају
Као лака пешадијска јединица намењена за борбу у планинским и зимским условима, јединица је добила опрему која није била стандардна у тадашњим пешадијским јединицама. Међу таквом опремом су се налазиле скије, специалне ветровке, торбице, ранчеви и планински суви оброк. Јединица је била наоружана различитим, нестандардним или у малим серијама произведеним наоружањем, међу којима се нашао и лаки митраљез M1941 Johnson. Фредерик је размишљао и о увођењу дуваљки са стрелицама у наоружање своје јединице, али је брзо одустао од те идеје. Уместо тога, лично је учествовао у дизајнирању борбеног ножа, направљеног специјално за потребе опремања његове јединице. Овај нож ће добити званичну ознаку „борбени нож V-42“, и у ствари је дериватив борбеног ножа Fairbairn-Sykes.
Име и инсигније јединице
Јединица је убрзо по ступању у борбена дејства од немачких војника именована „Црним ђаволима“ или „Ђавољом бригадом“. Сами припадници јединице су више волели овај други назив. Фредерик је пре ступања у борбу израдио картице са уштампаним амблемом јединице и реченицом „Најгоре тек долази“ на немачком језику. Ове картице су стављане на погинуле немачке војнике, што је било у служби психолошког ратовања.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Das dicke Ende kommt noch!
Јединица је у почетку била позната под незваничним називом „Храбри“ (Brave). Званична ознака јединице била је у облику врха копља, црвене боје , са натписом USA исписаним хоризонтално и CANADA исписаним вертикално. Ознака рода је била у виду укрштених стрела, што је била ознака коју су носиле јединице индијанских извиђача америчке војске. На капи су носили црвено-бело-плави перваз а на грудима падобранску значку на овалној подлози. Припадници јединице су носили и црвено-бело-плави темњак, израђен од конопчића падобрана.
Борбена употреба јединице
Прва јединица посебне намене је активирана 9. јула 1942. као здружена америчко-канадска јединица састављена од три пука и логистичког батаљона. Форт Вилијам Хенри Харисон у Монтани је изабран као основна локација за обуку, пошто је постојао заравњени терен погодан за падобранску обуку, а у близини су се пружале планине погодне за планинску и скијашку обуку. Након периода почетне обуке у Монтани, јединица је 15. априла 1943. предислоцирана у Камп Бредфорд у Вирџинији, а 23. маја 1943. је пребачена у Форт Итан Ален у Вермонту. И коначно, 4. јула 1943. долази у Сан Франциско, који је био лука укрцаја.
Алеутска острва, 1943.
Ђавоља бригада је 10. јула испловила за Алеутска острва. Половином августа 1943, ова јединица се налази у снагама одређеним за десант на острво Киска. Међутим, након добијања података да су Јапанци већ напустили острво, јединица се 9. септембра 1943. враћа у Форт Итан Ален.
Италија, 1943.
Првобитно планирана операција кодног назива "Project Plough", тј. задатак десантирања падобранима на норвешку територију која се налазила под окупацијом Немаца, ради уништења објеката електроенергетског система - одбачена је, али је октобра 1943. командант 5. америчке армије генерал Кларк (Mark W. Clark), довео 1. јединицу посебне намене у Италију, где су припадници јединице демонстрирали вредност њихових јединствених вештина и обуке. Ђавоља бригада је новембра 1943. стигла у Казабланку (Француски Мароко) и брзо кренула на Италијански фронт, стигавши у Напуљ 19. новембра. Одмах је упућена на линију коју је држала америчак 36. пешадијска дивизија.
Јединица је добила задатак да неутралише два тешко утврђена немачка положаја у италијанским планинама: један на Monte La Difensa и други на Monte La Remetanea. На овим положајима су се налазили припадници 104. оклопногренадирске дивизије, са падобранском дивизијом Херман Геринг у резерви. Важност ових положаја била је велика и она је лежала у њиховом положају у односу на Хитлерову линију Густав. Немачка Зимска линија се налазила на ове две планине и то је била последња одбрамбена линија немачких снага пре линије Густав. Савезнички продор ккроз ове линије би им омогућио да напредују ближе Риму. Стратешки, планине су омогућавале прегледност, тако да је немачка артиљерија врло лако контролсиала прилазне путеве. Немачка артиљерија на врху планине La Defensa је користила нова оруђа – Nebelwerfer. Након извиђања праваца, потпуковник МекВилијам, који ће у напад водити 2. пук, је извештен да најбољи правац за неопажени прилазак немачким положајима води преко скоро вертикалне ексарпе, преко десне стране узвишења. Припадници Ђавоље бригаде су очекивали да ће затећи немачке страже неспремне, односно да са те стране не очекују долазак неприајтеља. Напад је испланиран за 2. децембар, а у међувремену су вршене припреме људства (додатна обука у верању и тихој ликвидацији, која је обављана у привременим касарнама у Санта Марији. Према плану, 2. пук је 1. децембра у 1630 часова требао да буде превежен камионима до тачке удаљене око 10 км од подножја узвишења, одакле би одмаршевали ка планини La Difensa (шест часова маршевања). Први пук, заједно са 36. пешадијском дивизијом би био резерва 2. пуку. Трећи пук би био подељен на два дела, од чега би једна половина била употребљена за попуну Другог пука након првог напада, док би друга половина била у резерви, заједно са Првим пуком и 36. пешадијском дивизијом. Све ознаке припадника Ђавоље бригаде, сем матрикула, су уклоњене. Након доласка у подножје планине и одмора, 2. пук са 600 припадника је у сумрак 2. децембра започео верање уз планину La Difensa. Верање се одвијало уз јаку артиљеријску подршку. Војници 2. пука су негде око поноћи дошли у домет немачких положаја, почевши да се веру уз последњу литицу, која се пружала у дужини од 300 метара, под угом од 65 степени. Након избијања на врх, Мек Вилијам је сигнализирао својим људима да крену у удубљење испред немачких положаја. Прво наређење је забрањивало отварање ватре до шест часова ујутру, али су Немци већ били упозорени на присуство савезничких снага када се једном од припадника Ђавоље бригаде откотрљао шљунак испод ноге. Немачки војник је испалио хитац у ваздух – и битка је започела. Кроз јаку непријатељску ватру, војници 2. пука су успели да поставе митраљезе и узврате ватру, успевши да надјачају и потисну Немце. Штаб Пете армије је нагађао да ће битка за ова два планинска врха трајати 4-5 дана, тако да су били изненађени када су након свег адва часа Немци почели повлачење ка планини La Remetanea. Америчке и британске снаге су претходно претрпеле велике губитке у неуспелим покушајима да заузму гребен Камино. Ђавоља бригада је била успешна у извршењу свог првог задатка, заузимања положаја на планини La Defensa, али је закасанила са заузимањем положаја на планини La Remetanea. Напад на овај положај је заустављен након погибије команданта 1. батаљона, потпуковника МакВилијама. Иако је МакВилијам желео да јединица искористи почетни импулс напада, Фредерик је наредио да јединица стане и сачека попуну и ојачање. Јединица се укопала у планину Difensa, очекујући немачки контранапад. Међутим, масивна артиљеријска баражна ватра и плављење река Рапидо и Гариљане, спречили су немачке снаге да предузму контранапад и покушају да поврате изгубљене положаје. Чекајући команду за напад, 2. пуку стиже попуна у људству и материјалу од 1. и 3. пука. Након што су британске снаге пробиле линију на Мнте Камину, Ђавоља бригада добија наређење за напад на свој примарни циљ – положаје на планини La Remetanea (Hill 907). Ђавоља бригада је одмах наставила напад, нападајући положаје на La Remetanea од 6. до 9. децембра. Током ове кампање, када су заузели више немачких положаја на италијанским планинама, Ђавоља бригада је претрпела велике губитке. Изгубила је 77% свог састава: 511 припадника, од којих 91 погинулих, 9 несталих, 313 рањених и 116 случајева колабирања услед исцрпљености. Изгубљено људство су надокнадили попуном из састава 142. пешадијске дивизије.
Анцио, 1944
Након конференције у Квебеку 1943, генерал Ајзенхауер је отпутовао у Лондон, где је планирао операцију Overlord. Команда над европским ратиштем предата је генералу Вилсону (Henry Maitland Wilson). Генерал Александер (Harold Alexander), командант 15. груое, формулисао је план за искрцавање савезничких трупа у Анцио, чиме би наткрилио немачке положаје у том подручју. Немачки фелдмаршал Кеселринг (Albert Kesselring) командант четири немачке дивизије код Анција, међу којима су се налазиле и дивизија Херман Геринг и 35. оклопногренадирски пук из састава 16. СС оклопногренадирске дивизије. Немачке и италијанске снаге код Анција су бројале око 70 000 војника.
Ђавоља бригада је у јануару повучена са планина и 1. фебруара искрцана код Анција, јужно од Рима, замењујући 1. и 3. ренџерски батаљон, који су у бици код града Цистерна претрпели тешке губитке. Њихов задатк је био да држе десно крило плаже на којој су се искрцали, означене Понтијском мочваром. Први пук се налазио на десном крилу, које је представљало трећину укупне дужине линије, док је 3. пук држао преостале две трећине дужине линије. Други пук, чије је бројно стање било смањено на три чете након борбе у планинама, био је задужен за организовање и упућивање ноћних патрола на територију под немачком контролом. Немачке јединице су се ускоро повукле 800 м како би избегли патроле. Константни ноћни напади коришћењем патрола приморале су Кеселринга да ојач немачке положаје додатним људством, што је било више нео што је у почетку планирао да ангажује. Ђавоља бригада је упућивала извиђачке патроле најчешће до 460 метара у дубину немачке територије.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Послуга минобацача калибра 60 мм код Анција (на зид наслоњен лаки митраљез М1941)
Заробљени Немци су често били изненађени стваром величином Ђавоље бригаде. Један од заробљеника је изјавио да је имао утисак да се ради о дивизији. Иначе, Фредерик је наредио да се неколико камиона стално креће у рејону јединице како би неприајтељ стекао погрешан утисак о величини ангажоване јединице.
Током ангажовања код Анција, јединица се борила 99 дана без прекида. Ту су у ствари и добили свој надимак, алудирајући на лица замаскирана црним ималином за обућу. Ту су по први пут и употребљене картице са натписом „Најгоре тек долази“. Погинули припадници јединице су сахрањивани близу плаже на садашњем Ратном гробљу Анцио и Америчком гробљу у Нетуну, источно од Анција.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Црни ђаволи
Са почетком пробоја 5. армије, 25. маја 1944, Ђавоља бригада бива послата на Монте Арестино, а потом и на Рока Масима, који напада 27. маја. Ускоро добија задатак да заузме седам мостова који воде у Рим, како би спречили Немце да их приликом повлачења сруше. Током ноћи 4. јуна, Ђавоља бригада постаје прва савезничка јединица која улази у Рим. Након што су обезбедили мостове, крећу даље на сервер, у прогон немачких снага у повлачењу.
Бригада августа 1944. добија новог команданта – пуковника Едвина Вокера (Edwin A. Walker), пошто је њихов стари командант, сада генерал мајор, постављен на дужност команданта 1. падобранских наменских снага (1st Airborne Task Force), формираних за извршење десанта на југ Француске.
Француска, 1944
Припадници Ђавоље бригаде се у оквиру операције Dragoon 14. августа 1944. искрцавају на острва Порт Крос и Иерска острва. У бици на острву Порт Крос успевају да заробе пет немачких утврђења. Током ових борби губе девет људи. Свега осам дана касније бивају придодати  1st Airborne Task Force.Током рата, ова јединица која је бројала 1800 људи, нанела је немачким снагама губитке од око 12 000 војника и заробила је око 7000 војника.
Расформирање јединице
Ђавоља бригада је расформирана 5. децембра 1944, на пољу у близини града Ментон, на југоисточној обали Француске. Ментон заузима посебно место у историји јединице не само због тога што је ту расформирана, већ зато што је то једно од места где је јединица водила најтежу битку у својој историји, 26. августа 1944. Након расформирања, највећи број Канађана је ушло у састав Првог канадског падобранског батаљона. Американци су послати у падобранске дивизије као попуна, неки у ренџерске батаљоне, до ксу остали формирали 474. пешадијски пук, који се налазио у саставу америчке 3. армије и налазио се у Норвешкој.
Јединица је за своје учешће и заслуге у Другом светском рату одликована француским Ратним крстом, а сами припадници су носиоци више високих војних одликовања.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
 
Ђавоља бригада (Devil's Brigade)
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Sting
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-