Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vladimir Solovjov

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:51

Vladimir Solovjov 1853-1900 „Pesnik obično svetu poklanja svoje delo. Blok mu poklanja sebe“, zapisao je Nikolaj Gumiljov, za pesništvo Aleksandra Bloka. To isto ne može se reći i za poeziju Vladimira Solovjova. Solovjov je svojim delom ponudio mogućnost jednog sagledavanja stvari i pojava u kosmičkom smislu – filosofski sistem, zasnovan na učenju o svetskoj duši i večnoj ženstvenosti božanstva, i podveden pod vrednosna načela mističkog hrišćanstva. Blok je tokom čitavog svog života, pak, vodio lirski dnevnik, u kome se strasno slagao sa filosofskim postavkama Solovjova. Ali, on je dao pesnički sistem. „Pesme su uvek ispovest“, kaže Brjusov, pišući o Solovjovu, ali su one u Solovjovljevom slučaju i način da se potvrdi filosofsko zapažanje o ulozi čoveka u kosmosu. „Poezija Vladimira Solovjova“, piše Brjusov, „jeste pogled na svet, zasnovan na dubokom,beznadežnom dualizmu. Govoreći izrazima samog Solovjova, postoje dva sveta: svet Vremena i svet Večnosti. Prvi je svet Zla, drugi – svet Dobra. Naći izlaz iz sveta Vremena u svet Večnosti – jeste onaj zadatak koji stoji pred svakim čovekom. Pobediti Vreme, da bi sve postalo Večno, to je onaj poslednji cilj kosmičkog procesa“. I kad Solovjov kaže:

Spušta se sa neba nevidljivi roj
krilatih nemih duhova

a Blok peva:

Gle, bezličnih, mrtvih seni
u zracima sve je više

dogodio se trenutak oučenja izlaza iz ovog sveta, odavde u tamo. Ne treba shvatiti da se taj prelazak dešava bezbolno: naprotiv, potrebno je postići viši oblik postojanja, novu silinu duše i drukčiji napor duha, te pesnik neprestano ispoljava svoju plašnju, nervozu i drhtanje pred mogućnošću da će očekivanje biti iznevereno. Tako pratimo jednu čudesnu istoriju „nagovesti belih nekih“, iščekivanja koje se „oseća okolo“, nepoznatih zvukova i glasova, priviđenja koja se na tren ukazuju i iščezavaju, sa neutoljenom čežnjom da se „na tren okusi besmrće“, i da se, napokon, desi otiskivanje od ovdašnjosti. I kad Solovjov deklarativno obznanjuje „Večno je samo Sunce ljubavi“, i kad tu tvrdnju Blok parafrazira i varira kroz celu jednu knjigu, onda valja shvatiti da se put ka Ljubavi, kao cilju i spajanju sa idealnom „Divnom Gospom“, tamo, u čežnji, prokrčio kroz veru i vernost kao središnjoj tački u kojoj se susreću muški i ženski princip, koji u ponovnom sjedinjenju ponavljaju Platonovu priču o dušama što se ištu ne bi li dosegle izgubljenu celinu.Još sasvim mlad Blok je bio pod velikim uticajem ideja Vladimira Solovjova. „Upravo mistična dualistička koncepcija sveta u Solovjovljevoj verziji, prema kojoj je „svetskoj duši“, duši materijalnog sveta koji se odpadio od Boga, suprotstavljena božanska, nematerijalna Premudrost – Sofija, zarobljena u zemaljskoj truleži – predstavlja racionalni, filosofski osnov Blokove knjige „Pesme o divnoj Gospi“.
(iz prikaza Vladimira Jagličića)

 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:52

Веома интересантна прича из "Три разговора" В.С. Соловјова... У првом разговору се води бесједа у којој генерал прича овакав случај:

Убиство... из љубави

"У вријеме Кавкаске кампања, кад је био у току рат против Турака због Јерменије, ми смо полагано напредовали и потискивали противника, и једном се пред нама указало огомно јерменско село. Тамо смо видјели ужасну ствар: не само потпуно спаљено село, него и коњска кола за које су везали Јермене који нису успјели да побјегну, и под њима ломаче: садистички су их убијали. Али једна слика је све нас поразила до дна душе. За једна кола је наопачке била завезана жена, и то тако да није могла да мрдне главу. Била је мртва, није на себи имала рана, само јој је лице било страшно згрожено. Шта се десило? Буквално пред њом је био набијен колац за који је била завезана гола беба, очигледно - њен син, сав поцрнио од опекотина, са огарављеним, празним очним дупљама. Тик уз колац су лежали жељезна шипка и угашено угљевље. Било је јасно шта су урадили проклетници.

Одједном из некаквог сувог бунара искочи неки Јермен. Повика да су Турци пошли у село до њиховог. - "Колико их је?" - питам. - "Четрдесет хиљада". А нас је било око пет стотина људи и шест топова.

Упркос томе питали смо за пречицу, - наставио је причу генерал, - и по том путу смо се, не размишљајући, запутили. Десило се да је наш одред дошао баш када су Турци (њих је било, како се испоставило, око четири хиљаде) улазили у то друго јерменско село. Тада се невелики одред козака дао у галоп према њима, а наша главнина се сакрила у засједу са маскираним топовима. Турци, видјевши козаке, не размишљајући кренуше за њима. А ми, кад их пустисмо да нам се довољно приближе, испалисмо двије батерије право у њих. Да су Турци били смјелији и да су наставили продор, не бисмо се добро провели. Али они се препадоше и почеше да се повлаче. Ту ми још једном опалисмо из топова по њима а онда се бацисмо на њих. Турци се предадоше, у страху побацаше оружје, тражише милост, али смо их све до једног посјекли, ни једног јединог нисмо оставили. И ево, данас, господо, кажем вам: немам ја никаквих добрих дјела, али до дан-данас, кад се сјетим тог случаја, у мене на души - Христово Васкресење. Једино свето, једино истински добро дјело које сам учинио, то је то - које тада учиних!"

Кратка повест о антихристу

Ово дело је испуњено Соловјовљевим пророчким прозрењима о будућности света: предвидео је, наиме, велики успон ислама који ће освојити независну државност и заратити са Западом; наслутио је да ће Јапан, захваљујући својој етици и западној техници, постати светска сила; знао је да ће Јевреји добити независну државу - Израел, баш на територијама данашњим. Када се све то деси, након многобројних потреса, свет ће се ујединити у универзалну државу на чијем ће челу стајати лажни месија и миротворац - антихрист. Његове предсмртне слутње, о којима говори кнез Трубецкој, такође су указивале на то да се историја ближи свом крају, и да је на реду "сумрак Запада".




Соловјов је целог живота видео опасност од Кинеза и Јапанаца који нису рекли последњу реч о светској повесници. Његове песме ("Панмонголизам", рецимо) имају јасну, чак застрашујуће јаку, профетску линију. Довољно је само сетити се да су бољшевици за најкрвожедније послове користили углавном Татаре и Кинезе (они су, пише Зинаида Хипис у својим "Петербуршким дневницима", вршили масовна стрељања руских младића верних Цару; касније су на пијацама продавали људско месо - месо стрељаних). Не треба заборавити ни снагу Јапана у Другом светском рату; а да и не говоримо о његовој данашњој, загонетној снази, као и о успону Кине.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:52

LONDA DAL MAR DIVISA....

Val, rastajuć se s morem,
ne želi smiraj, s mirom,
ko izvor vruć izbija,
ko reka teče širom, -
sve ropće i uzdiše,
u lancu prostor slavi,
za bezobaljem žudeć
more, bezdanom plavim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:53

***

Beskrilni duše, zemljom opterećen,
ti zabavljaš sebe, bivši Bože...
Tek snom jedinim - opet, krilat, krećeš
uvis iz zemnih briga što se množe.

Nejasna lučo u blistanju znanom,
jedva si čujni odjek harmonije -
sveta pređašnjeg neugasiv zanos
unosiš opet pred dušu što snije.

Tek snom jedinim - al budan, za bdenja,
čekaćeš mučno ko pre da se splete,
ponovni blesak svetlih snoviđenja,
ponovni odjek harmonije svete.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:53

A.A.Fetu, 19.OKTOBRA 1984.

Preletevši na krilima labuđim
dvostruku među dalji i vekova,
ti ču na carskim visovima tuđim,
još živu pesmu zamuklih bardova.

I primarni tvoj genij slatki, jako
bogove tuđe obalama ovim,
i pod pesama uskrsnulih zrakom,
rastočiše se sarmatski snegovi.

I bujni lovor iz stepe neplodne
na tvoju pesmu rascva se i krete,
i sam orao poezije rodne
k tebi s visina nevidljivih slete.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:53

***

Uzlete duše sa prevarom slasnom,
sa rečju ropskom - živ jezik bogova,
svetinju tihu - lakrdijom glasnom
on smeni, glup svet da prevari ovaj.

A kad sam, zbačen, razočaran vrlo,
setiti se htede lepote negdanje,
blasfemni jezik, pav u zemni brlog,
zalud je zvao nestrulive sanje.

Ljubavi tužne omamljive zvuke
bezverja zlobni krik zagluši sramno,
od dira željne ostadoše ruke
i bleda avet odlete u tamno.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:54

29. januara 1853.godine
Rođen je u porodici Sergeja Mihajloviča Solovjova, uglednog istoričara, autora “Istorije Rusije”. Majka Poliksena bila je tiha i smerna žena. U kući: Pravoslavlje, duboka pobožnost, slovenofilstvo.
1860. godine
Kao sedmogodišnji dečak, Solovjov čita “Žitija svetih” i namerava da postane pustinjak.
1862. godine
U proleće, u moskovskom hramu Svetoga Vaznesenja, u toku Svete Liturgije, prvi put je pred sobom ugledao “Sofiju, Nebesku Ženu”, okruženu plaveću, s cvetom u ruci. Oko njega sve iščezava, dečak vidi samo “Lepoticu”.
1867-1871. godine
Proživljava religioznu krizu. Postaje ateista. Iz sobe izbacuje ikone. Čita Renana. Ponaša se bogohulno.
1875.godine
Završio je svoje visoko školovanje, na Moskovskom univerzitetu, pohađao Duhovnu akademiju, odbranio magistarski rad “Kriza zapadnoevropske filosofije”. Kao docent i magistar, kreće u Englesku. U prolazu, boravi u Parizu, kojim nije naročito oduševljen. Utehu nalazi u Britanskom muzeju. Tu izučava pomno gnostičko – kabalističke spise, doživljava novi susret sa “Sofijom” koja mu zapoveda da ide u Egipat gde će je videti opet i gde će se upoznati sa izvesnim izvornim tradicijama masonerije koje čuvaju beduinska plemena.
1876. godine
U Egipatskoj pustinji, gde su se nekada podvizavali veliki monasi, nakon suočavanja s jednim beduinskim plemenom koje ga umalo nije ubilo (mislili su da je đavo), Vladimir Solovjov doživljava ključni susret s “Nebeskom Ženom”; intuicija svetske harmonije pretvara se u živo mističko viđenje – nebo i zemlja mirišu na ruže, a “Sofija sve spaja u jedan jedini lik lepote”.
1880. godine
Brani doktorat “Kritika apstraktnih načela”.
1881.godine
Iako jedan od najpopularnijih profesora, prinuđen je da napusti univerzitet zato što je od cara Aleksandra III tražio da oprosti ubicama svog oca, oslobodioca kmetova, Aleksandre II. Postaje neka vrsta ruskog Sokrata, putujućeg propovednika, donekle u tradiciji narodnih “stranjika”, koji ceo život posvećuju lutanju i poklonjenju svetim mestima.
1886. godine
Objavio knjigu “Istorija i budućnost teokratije”. Gost je u Zagrebu kod biskupa Josipa Juraja Štrosmajera, s kojim se bratimi. Oduševio se idejom da ujedini katolicizam i Pravoslavlje. Katolici ga ubeđuju da postane potajni papopoklonik.
1888. godine
U Zagrebu piše “Rusiju i univerzalnu crkvu”, najviše se približavajući Rimu.
1892. godine
Ruska Pravoslavna Crkva zabranjuje svom sveštenstvu da Vladimiru Solovjovu daju Sveto Pričešće Tela i Krvi Hristove, jer se njegovo teološko učenje više ni u čemu ne poklapa sa Simvolom Vere Svete Pravoslavne Crkve. Ovo vrlo pogađa Solovjova, koji je sebe smatrao vernim Hristu.
1893. godine Boravi u Engleskoj.
1895.godine
Počinje da oseća prizive umrlih drugova.
1896. godine
Pričešćuje se kod unijatskog sveštenika. Katolici tvrde da to znači njegov prelazak u Rimsku crkvu.
1898.godine
Putujući u Egipat, nekoliko puta se susreće sa demonima. U Egiptu obnavlja uspomene na susret sa Sofijom. Izdaje knjigu “Opravdanje dobra”, za koju neki smatraju da je njegovo kapitalno delo.
1900. godine
Razočarao se u svoje dotadašnje ideje, a pogotovu u teokratsku utopiju. Piše “Tri razgovora” gde u “Kratkoj povesti o antihristu” izlaže svoje viđenje apokaliptičke budućnosti čovečanstva. Približava se Pravoslavnom Svetom Predanju i tvrdi da će religije, među njima i razne hrišćanske konfesije, ujediniti antihrist, onaj koga Sveti Pavle naziva “čovekom bezakonja”. Pričešćen je i ispovedan kao pravoslavan. To se desilo na imanju knezova – filosofa, braće Trubeckih, Uskoje, kraj Moskve. Umire 12. avgusta. U toku života poznavao se s mnogim velikim duhovima Rusije – sa Dostojevskim, Aksakovim, Leontjevim, Fjodorovim, Rozanovom i Fetom. Ana Dostojevska, supruga velikog pisca, u svojim uspomenama zabeležila je odlaske njenog muža i Vladimira Solovjova u Optinu pustinju, u posetu starcu, monahu Amvrosiju. Tolstoja Solovjov nije voleo i njegove ideje o “hrišćanstvu bez Hrista” i “nenasilju” odbacio je. Napisao je mnogo knjiga, i živo učestvovao u polemikama svoga vremena: od polemika sa slovenofilima, preko zalaganja za ukidanje smrtne kazne, do sukoba s tolstojevštinom. Proučavao je socijalističke i anarhističke ideje, uviđajući potrebu da hrišćanstvo odgovori na neka društvena pitanja svog vremena. Bio je vrlo obrazovan, znao klasične i mnoge savremene jezike, pratio razvoje prirodnih nauka i zanimao se za politička zbivanja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:55

Николај Берђајев о Владимиру Соловјову

" За разлику од словенофила, он је написао низ философских књига и створио читав систем. Његова личност, ако је узмемо у целини, оригиналнија је и занимљивија од његове философије у правом смислу. То је био загонетан, противуречан човек. О њему су могући најпротивуречнији судови, из њега су проистекли најпротивуречнији правци. Два оберпрокуратора Св. Синода су се сматрала његовим пријатељима и ученицима. Од њега су потекла браћа Трубецки, и, толико различит од њеих, С. Булгаков. За њега су се везивали, и њему се као родоначелнику клањали, руски симболисти А. Блок и А. Бели, а Вјачеслав Иванов је био спреман да га призна за свог учитеља (антропозофи су га сматрали својим). Десни и леви, православни и католици подједнако су се позивали на њега и у њему тражили ослонац. И истовремено, Владимир Соловјов је био јако усамљен, мало схваћен и врло касно признат. Тек почетком ХХ века о њему је створен мит... "

Извор - Николај Берђајев, Философија и значај Владимира Соловјова








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:56

Владимир Соловјов

Кратка повест о антихристу

Двадесети век по Рођењу Христовом био је доба последњих великих ратова, размирица и преврата. Највећи од спољних ратова имао је за свој даљи узрок духовни покрет панмонголизма који је настао још крајем деветнаестог века у Јапану. Подражавачки Јапанци, који су са задивљујућом брзином и успехом преузели материјалне облике европске културе, усвојили су такође и неке европске идеје нижега реда. Сазнавши из новина и уџбеника да на Западу постоји панелинизам, пангерманизам, панславизам, панисламизам, и они су прогласили велику идеју панмонголизма, то јест окупљање, под својом управом, свих народа источне Азије с циљем одлучне борбе против туђинаца, то јесте Европејаца.
Искористивши прилику да је Европа почетком 20. века била заузета око последње одлучне борбе са муслиманским светом, они су се латили да остваре свој велики план – прво да заузму Кореју, а затим и Пекинг, где су уз помоћ напредне партије Кине свргли стару манџурску, а на њено место довели јапанску династију. Са овим су се брзо помирили кинески конзервативци. Они су схватили да је од два зла боље изабрати мање и да је свој своме по невољи брат. На сваки начин, државна самосталност старе Кине није била у стању да се одржи, јер је било неизбежно да се потчини или Европејцима или Јапанцима. Али је било јасно да владавина Јапанца, укидајући спољне знаке кинеске државности, који ионако ништа нису вредели није задирала у унутарње дубине националног живота, док је превласт европских држава, које су из политичких разлога подржавале хришћанске мисионаре, угрожавала најдубље духовне темеље Кине. Ранија национална мржња Кинеза према Јапанцима развила се још у време кад ни једни ни други нису знали за Европејце, у чијем присуству је завада две сродне нације добијала облик братоубилачког рата и губила сваки смисао. Европејци су били потпуно туђи, само непријатељи и њихова надмоћ никако не би могла ласкати националном самољубљу Кинеза, док су у рукама Јапана Кинези видели сладак мамац панмонголизма, који је истовремено правдао у њиховим очима и тужну неизбежност спољне европеизације. „Разумите, тврдоглава браћо, – говорили су Јапанци, – да ми улазимо од западних паса њихово оружје не из наклоности према њима, него да бисмо их тукли тим истим оружјем. Ако се уједините с нама и прихватите наше руководство које има смисла за практичне ствари, онда ћемо ми ускоро не само истерати беле ђаволе из наше Азије, него ћемо освојити и њихове сопствене земље и основати право Срединско царство над целим светом. У праву сте што се поносите својим народом и што презирете Европејце, али ви узалуд храните та своја осећања једино маштањем, а не смишљеним радом. У њему ми смо далеко испред вас и дужни смо да вам покажемо пут обостране користи. Иначе, погледајте сами, шта вам је дала ваша политика самоуверености и неповерења према нама – вашим природним пријатељима и заштитницима: Русија и Енглеска, Немачка и Француска само што вас нису раскомадале без остатка, и све ваше тигровске замисли показале су се као немоћни крајичак змијиног репа.” Разборити Кинези били су овим убеђени и јапанска династија трајно се учврстила. Њена прва брига је била, разуме се, да створи моћну армију и морнарицу. Већи део јапанских војних снага је био пребачен у Кину, где је сачињавао руководеће кадрове нове огромне армије. Јапански официри, који су знали кинески, радили су као инструктори и то много успешније него одстрањени Европејци, а у безбројном становништву Кине са Манџуријом, Монголијом и Тибетом нашло се много добрих војника. Већ први цар из јапанске династије могао је са успехом да испроба оружје обновљене империје, да избаци Французе из Тонкина и Сијама, а Енглезе из Бурме и тако је припојио сву Индокину своме Срединском царству. Његов наследник, по мајци Кинез, који је у себи спојио кинеску препреденост и гипкост са јапанском енергијом, живахношћу и предузимљивошћу, мобилише у кинеском Туркестану армију до четири милиона, и док Цун-ли-амин поверљиво саопштава руском посланику да је та армија одређена за освајање Индије, – кинески цар упада у руску средњу Азију и, подбунивши све тамошње становништво, муњевито продире кроз Урал и преплављује својом војском целу источну и централну Русију, док на брзу руку мобилисана руска војска хита из Пољске и Литваније, Кијева и Волиније, Петрограда и Финске. У недостатку претходног плана одбране и услед огромне бројне надмоћности непријатеља, ратне врлине руских војника омогућују им да само часно изгину. Муњевитост најезде не даје им времена за потребну концентрацију, тако да пукови гину један за другим у жестоким и безнадежним биткама. Ни Монголи ту нису прошли јефтино, али они лако попуњавају своје редове, пошто су одвладали свим азијским железничким путевима, док у исто време руска армија од две стотине хиљада војника, од раније постављена на границама Манџурије, неуспешно покушава продор у добро заштићену Кину. Оставивши део своје војске у Русији, да би спречио стварање нове руске војске, а такође и ради сузбијања бораца у позадини, кинески цар са три армије прелази границу Немачке. Овде су се спремали за одбрану и једна од кинеских армија била је потучена до ногу. Али у исто време у Француској долази на власт партија закаснелих антинемачких реваншиста, тако да одмах за леђима Немаца стоји милион непријатељских бајонета. Нашавши се између чекића и наковња, немачка армија је принуђена да прихвати часне услове разоружања, које им је понудио кинески цар. Ликујући Французи, братимећи се са жутоликим Азијатима, размилели су се по Немачкој и убрзо губе сваки појам о војној дисциплини. Цар наређује својим војскама да побију непотребне им савезнике, што су оне испуниле са кинеском тачношћу. У Паризу радници sans patrie1 подижу устанак, и престоница западне културе радосно отвара капије владару Истока. Да задовољни своју радозналост, цар одлази у приморски Булоњ, где се, под заштитом морнарице, приспеле из Тихог океана, припремају транспортни бродови да превезу његову војску у Велику Британију. Али њему требају паре и Енглези успевају да се откупе милијардом фунти. У току једне године све европске државе признају своју васалну зависност од кинеског цара, а он, оставивши у Европи доста окупационе војске, враћа се на Исток и предузима поморске походе на Америку и Аустралију. Ново монголско подјармљивање Европе трајало је пола века. Са унутарње стране та епоха је била под знаком свеопштег мешања и дубоког узајамног проницања европских и источних идеја, то је било понављање en grand2 древног александријског синкретизма, док се у практичним областима живота највише истичу три појаве: велики прилив у Европу кинеских и јапанских радника и, услед тога, јако заоштравање социјално-економских питања; продужени напор са стране владајућих класа да спроведу ред палиативних мера у циљу решења тог питања, као и појачана међународна делатност тајних друштава, која су образовала широку свеевропску заверу с циљем истеривања Монгола и успостављања европске независности. Та колосална завера, у којој су узеле учешћа и поједине националне владе, колико је то било могуће под контролом кинеских намесника, мајсторски припремљена блиставо је успела. У договорени час почиње покољ монголских војника, батинање и прогон азијатских радника. Свуда ничу тајни европски официрски кадрови и по унапред састављеном најподробнијем плану изводи се општа мобилизација. Нови цар, унук великог освајача, хита из Кине у Русију, али су овде његове безбројне хорде биле до ногу потучене од стране свеевропске Армије. Њихови разбијени остаци беже у дубину Азије и Европа постаје слободна. Ако је полувековно потчињење азијатским варварима уследило због разједињености европских држава, које су мислиле само о својим посебним националним интересима, онда је велико и славно ослобођење достигнуто путем међународне организације уједињених снага целокупног европског становништва. Као природна последица те очевидне чињенице било је то да стари традиционални систем суверених нација свуда губи свој значај и скоро свугде ишчезавају последњи остаци старих монархија. Европа је у 21. веку савез мање-више демократских држава – Сједињене Државе Европе. Успеси материјалне културе, донекле успорени услед монголске најезде и ослободилачког рата, поново су расли бржим темпом. А предмети унутарњег сазнања – питања о животу и смрти, о коначној намени света и човека, сложенија и замршенија због многих нових физиолошких и психолошких истраживања и открића остају и надаље без решења. Постаје јасан само један важан и то одречан резултат: неоспоран пад теоретског материјализма. Представа о свемиру, као о систему треперећих атома, и о животу као резултату механичког нагомилавања најситнијих промена у материји, – таква представа не задовољава више ниједан мислећи ум. Човечанство је заувек прерасло такав степен философског детињства. А с друге стране постаје јасно да је оно такође прерасло и дечју способност наивне, нагонске вере. Такве појмове како је Бог створио свет из ничега, итд., више не предају ни у основним школама. Изграђен је један општи виши ниво представа о тим предметима, испод којега не може да се спусти ниједан догматизам. И мада огромна већина мислилаца остаје у потпуном неверју, ипак неки верујући људи из неопходности постају и мислиоци, испуњавајући заповест апостола: будите као деца по срцу, али не и по уму.
Био је у то време међу малобројним верницима сипиритуалистима један изванредан човек – многи су га сматрали за надчовека – који је подједнако био удаљен како од детињства ума тако и од детињства срца. Он је још био млад, али благодарећи својој високој генијалности, он се у својој тридесет трећој години нашироко прославио као велики мислилац, писац и јавни радник. Свестан да у себи самом има велику силу духа, он је увек био убеђени спиритуалиста, а јасни ум увек му је указивао на истину, у коју треба веровати: добро, Бог, Месија. У то је он веровао, али је једино љубио самога себе. Он је веровао у Бога, али у дубини душе нехотично и нагонски је Њему претпостављао себе. Он је веровао у Добро, али је свевидеће око Вечности знало да ће се тај човек приклонити злој сили чим га она поткупи, и то не обманом чула и ниским страстима, чак ни мамцем високе власти, него једино безмерним самољубљем. Уосталом, то самољубље није било ни неконтролисани нагон, ни безумна претензија. Сем изванредне генијалности, лепоте и племенитости, најузвишеније пројаве уздржања, некористољубивости и делатне добротворности, рекло би се, давале су довољно оправдања огромном самољубљу великог спиритуалисте, аскете и филантропа. И ко би га окривио за то што је он са толиким изобилним даровима Божјим видео у њима знак посебног благоволења према њему озго и сматрао себе другим после Бога, јединичним, своје врсте сином Божјим. Једном речју, он је мислио о себи да је он оно што је у стварности био Христос. Али то сазнање своје више вредности у ствари се развило у његово право и преимућство над другима и, пре свега, над Христом. Он првобитно није осећао мржњу ни према Исусу. Признавао је Његов месијански значај и достојанство, али је он искрено у Њему видео само свога највећег претходника, – морални подвиг Христа и Његова апсолутна јединичност били су несхвативи за такав самољубљем помрачен ум. Он је овако расуђивао: „Христос је дошао пре мене; ја сам други: али оно што у поретку времена долази касније, то је у суштини важније. Ја долазим као последњи, на крају историје, управо зато што сам ја савршени, коначни спаситељ. Онај Христос само је мој претеча. Његов позив се састојао у томе да унапред јави и припреми мој долазак”. И у том духу тај велики човек двадесет првога века примењиваће на себе све што је у Еванђељу речено о Другом доласку, тумачећи тај долазак не као повратак самога Христа, него као замену ранијега Христа последњим Христом, то јест њиме.
У том стадију тај човек будућности није још изразит и оригиналан. Јер на сличан начин гледао је на Христа, на пример, Мухамед, човек искрен, коме се не може пребацити никаква зла намера.
Самољубиво стављање себе над Христом тај ће човек правдати још и оваквим расуђивањем: „Христос, проповедајући и у своме животу пројављујући морално добро, био је исправитељ човечанства, а ја сам позван да будем добротвор тог делимично исправљеног делимично непоправивога човечанства. Ја ћу дати људима све што им треба. Док је Христос, као моралист, делио људе по добру и злу, ја ћу их сјединити кроз блага која су подједнако потребна и добрима и злима. Ја ћу бити истински представник онога Бога који даје сунце своје да сија и добрима и злима, даје кишу и праведнима и неправеднима. Христос је донео мач, а ја ћу донети мир. Он је претио Земљи својим страшним последњим Судом. Али последњи судија бићу ја, и суд мој неће бити само суд правде, него и суд милости. Биће и правде на мом суду, али не казнене правде, него правде расподељивачке. Ја ћу их све распознати и свакоме ћу дати шта му треба.”
И ето, у таквом лепом расположењу он чека некакав јасан призив Божји на дело новога спасења човечанства, некакво очевидно и поражавајуће сведочанство да је он старији син, возљубљени првенац Божји. Чека и храни своје самољубље сазнањем својих надчовечанских врлина и дарова – јер као што је казано, то је човек беспрекорне моралности и необичне генијалности.
Чекао је тај горди праведник знак озго да би он почео своје спасавање човечанства, али неће то дочекати. Њему је већ прошло тридесет година, пролази и још три године. И тада засветлуца у његовом уму и до сржи костију као жмарци прожима га мисао: „Шта ако? А одједном, нисам ја, него онај... Галилејац... и значи није он мој претеча него је он прави Месија. Први и Последњи? Али онда он мора да је жив... А где је Он?... Ако Он изненада дође пред мене... сада, овде... Шта да Му кажем? Тада бих ја морао да се поклоним пред Њим као и последњи глупи хришћанин и као макоји руски сељак бесмислено да мумлам: Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешнога, – или да се као нека стара Пољакиња прућим у виду крста? Зар ја, светли геније, надчовек. Не, никада!” И ту се наместо ранијег хладно–разумског уважавања Бога и Христа зачиње и расте у његовом срцу најпре неки ужас, а затим жестока и цело његово биће раздирућа завист као и разјарена свеобухватна мржња. Ја сам тај, а не Он! Није он жив, и неће ни бити. Није васкрсао, није васкрсао, није васкрсао! Иструнуо је, иструнуо у гробу, иструнуо је као последњи...” И с пеном на устима, грозничавим скоком он излеће из куће, из баште и по кршевитој стази бежи у глуву црну ноћ... У њему се стишала разјареност, уместо које је дошло сухо и тешко, као та стена, мрачно, као та ноћ, очајање. Он се зауставио на окомитој провалији и чуо доле у дубини нејасан жубор потока с камена на камен. Неиздржива туга притискала је његово срце. А одједном њему је синуло. „Да позовем Њега, – да га упитам шта ја да радим?” У тој тмини појавио му се пред очима кротки и тужни лик. „Он мене сажаљева... Не, никада! Није васкрсао, није васкрсао!” И он се бацио са литице. Али нешто гипко, као водени стуб, задржало га је у ваздуху, он је осетио потрес, као од електричног удара, и да га је нека сила одбацила назад. За тренутак он се онесвестио и нашао се на коленима неколико корака од провалије. Пред њим се оцртавала нека у фосфорном магловитом сијању светлуцава фигура, и из ње су два ока са неподносивим оштрим блеском пробадала његову душу...
Види он та два продорна ока и чује да ли изнутра у себи, да ли споља неки чудан глас, потмуло некако пригушен и истовремено разговетан, звонак и потпуно бездушан, сличан гласу из грамофона. И тај глас њему говори: „Ти си син мој возљубљени, на теби је све моје благоволење. Зашто ме ти ниси тражио? Зашто си поштовао тамо Онога луцкастог и Његовог Оца? Ја сам Бог и отац твој, а онај сиромашак распети и мени и теби је туђ. Ја немам другог сина осим тебе. Ти си једини, мој јединац, једнак са мном. Ја те волим и ништа од тебе не тражим. Ти си и онако прекрасан, велик и моћан. Врши своје дело у твоје име, не у моје. Ја теби не завидим. Ја тебе волим. Мени ништа не треба од тебе. А Онај, Кога си ти сматрао за Бога, захтевао је од Свога сина послушност, и то бесконачну послушност – до смрти на Крсту – и Он му није помогао на крсту. Ја од тебе не захтевам ништа и ја ћу ти помоћи. Ради самог тебе, ради твога сопственог достојанства и превасходства и из моје чисте несебичне љубави према теби – ја ћу ти помоћи. Прими дух мој. Као што је раније мој дух тебе родио у лепоти, тако сада он тебе рађа у сили.” И на те речи Непознатога нехотице су се отворила уста надчовека. Два продорна ока сасвим су се приближила његовом лицу и он је осетио како оштра ледена струја улази у њега и испуњава цело његово биће. Истовремено он је осетио у себи необичну силу, бодрост, лакоћу и занос. У трен ока тај светлуцави облик са два ока одмах је ишчезао, а нешто је понело надчовека над земљом и одједном спустило га у његовој башти, на вратима куће.
Сутрадан не само посетиоци великога човека, него чак и његове слуге били су запањени његовим необичним, неким надахнутим изгледом. Али они би били још више задивљени да су могли видети са каквом надприродном брзином и лакоћом је он писао, затворен у свом кабинету, своје знаменито дело под насловом: „Отворени пут ка васељенском миру и благостању”.
Раније књиге и друштвена иступања надчовека наилазили су на строге критичаре, мада су то већином били људи веома религиозни и зато без икаквог ауторитета, – ја то говорим о времену доласка Антихриста, – тако да је мало ко њих слушао док су они откривали на свему што је писао и говорио тај „човек будућности”, знаке сасвим искључивог, напрегнутог самољубља и надмености без истинске простоте, искрености и срдачности.
Али својим новим делом он ће привући на своју страну чак и неке од својих ранијих критичара и противника. Та књига, написана после доживљаја на ивици провалије, откриће у њему дотад невиђену моћ генија. То ће бити нешто свеобухватно, што мири све противречности. У тој књизи ће се слити племенито уважавање древних предања и символа са широким и смелим радикализмом друштвено–политичких захтева и директива, неограничена слобода мисли са дубинским разумевањем, за мистику, безусловни индивидуализам са жарком преданошћу за опште добро, најузвишенији идеализам руководних начела с потпуном јасношћу и виталношћу практичних решења. И све ће то бити срочено и повезано на тако генијалан уметнички начин да ће сваки једнострани мислилац или јавни радник лако прихватити то дело у целини, али само са свога гледишта, не жртвујући ништа за саму истину, стварно не превазилазећи због ње своје ја, ни најмање не одричући се на делу од своје једностраности, ничим не исправљајући нетачност својих погледа и стремљења, ничим не испуњујући своје празнине. Та изванредна књига одмах ће бити преведена на језике свих образованих и неких необразованих нација. Хиљаде новина у свим крајевима света биће целу годину пуни похвалних написа и усхићења критичара поводом те књиге. Јефтина издања с портретом аутора продаваће се у милионима примерака, и сав културни свет, – а у то доба то ће обухватати већ целу земаљску куглу, – брујаће о слави тог неупоредивог, великог, јединитог човека! Нико неће приговарати на ту књигу. Она ће свакоме изгледати као откровење потпуне истине. Према целој прошлости биће у њој исказана таква потпуна правичност, сва савременост ће бити тако непристрасно и свестрано оцењена, а боља будућност тако очигледно и опипљиво приближена садашњости да ће сваки рећи: „То је оно, баш то нам треба: ево идеала који није утопија, ево идеје која није химера!” И чудесни писац не сам ода ће одушевити све, него ће бити свима пријатан, и тако ће се испунити Христове речи:
„Ја дођох у име Оца и мене не примисте, доћи ће други у име своје, и њега ћете примити”. Јер да би људи били примани, треба да су пријатни.
Истина, неки побожни људи, усхићено хвалећи ту књигу, ипак ће постављати питање: зашто се у њој ниједанпут не помиње Христос, али други ће хришћани гракнути: „И хвала Богу! – доста је већ у прошлим вековима све што је свето било банализовано од којекаквих непозваних ревнитеља, зато сада дубоко–религиозни писац мора да је веома опрезан. И пошто је садржај књиге прожет заиста хришћанским духом делатне љубави и свеобухватне благонаклоности, шта бисте још хтели?” И с овим ће се сви сложити. Ускоро после објављивања „Отвореног пута”, који је учинио свога аутора најпопуларнијим од свих људи који су се икада појавили на свету, требало је да се у Берлину одржи међународна уставотворна скупштина савеза европских држава. Тај савез, склопљен после низа међусобних и грађанских ратова вођених у циљу ослобођења од монголскога јарма, а који су знатно изменили карту Европе, био је изложен опасности од сукоба – сад не само међу нацијама, него међу политичким и социјалним партијама. Коловође свеколике европске политике, припадници моћног братства слободних зидара, осећали су недостатак заједничке извршне власти. Извојевано с таквим напором европско јединство је било у опасности да се распадне сваког тренутка. У свесавезном Савету или Светској влади (Comité permanent universel)3 није било једнодушности, пошто није пошло за руком да све положаје заузму прави слободни зидари посвећени у тајну. Независни чланови владе склапали су између себе сепаратне уговоре, и надвио се облак новога рата. Тада су „посвећени” решили да образују извршну власт у рукама једног лица са широким овлашћењима. Главни кандидат за тај положај био је потајни члан братства – „човек будућности”. Он је био једино лице познато у целом свету. У својству ученог артиљеристе и крупног капиталисте он је свуда имао пријатељске везе са финансијским и војним круговима. У мање просвећено време њему би се замерало што је његово порекло било покривено дубоким мраком неизвесности. Његова мати, особа сумњивог понашања, била је веома позната на обе стране света, па је сувише много разних мушкараца могло да мисли да су му очеви. Такве околности, наравно, нису могле имати никаквог значаја за век толико напредан да је он чак имао да буде последњи век. Човек будућности био је скоро једногласно изабран за доживотног президента сједињених европских држава; када се он појавио на трибини у блеску своје надчовечанске младићке лепоте и моћи и када је са надахнутом речитошћу изложио свој универсални програм, одушевљена и очарана скупштина у наступу ентузијазма, без гласања, решила је да му укаже највећу почаст избором за римског императора. Конгрес је био закључен у свеопштем ликовању, а велики изабраник издао је проглас који је почињао речима: „Народи Земље! Мир мој дајем вам!” А завршавао се овако: „Народи Земље! Испунила су се обећања! Вечни васељенски мир је обезбеђен. Сваки покушај да он буде нарушен одмах ће наићи на неодољив отпор. Јер од сада на Земљи постоји једна средишна власт, која је јача од свих власти понаособ и заједно узетих. Та несавладива, свепобедна власт припада мени, пуномоћном избранику Европе, императору свих њених снага. Међународно право, најзад, је добило ону санкцију која му је досад недостојала. И од сада ниједна држава неће се усудити да каже: рат, када ја говорим: мир. Народи Земље, – мир вам!” Тај проглас изазвао је жељени утисак. Свуда изван Европе, нарочито у Америци, образоване су моћне императорске партије, које су на разне начине приморале све своје државе да се сједине са европским сједињеним државама под врховном влашћу римског императора. Остала су још независна племена и државице понегде у Азији и Африци. Император, са невеликом али одабраном армијом састављеном од руских, немачких, пољских, мађарских и турских пукова, прошетао се од источне Азије до Марока и без великога крвопролића потчињава све непокорне. У свим државама обе половине света он поставља своје намеснике између европски образованих и њему оданих тамошњих велможа. Запањено и очарано становништво свих многобожачких земаља проглашава га за врховног бога. У току једне године основана је светска монархија у правом смислу речи. Изданци рата с кореном су ишчупани. Светска лига мира састала се последњи пут и, накитивши одушевљену славопојку великоме миротворцу, распустила је себе саму као излишну. О првој годишњици свога владања римски и светски император издаје нови проглас: „Народи Земље! Ја сам вам обећао мир, и ја сам вам га дао. Али мир је леп само кроз благостање. Коме у миру прете недаће сиромаштва, за тога мир није радост. Придите к мени сада сви које мори глад и зима, и ја ћу вас наситити и огрејати”. И затим он објављује једноставну и свеобухватну социјалну реформу која је већ набачена у његовој књизи и која је већ тамо заносила све племените и презрене умове. Сада, благодарећи гомилању светских финансијских средстава и огромних поседа, он је успео да оствари ту реформу на радост сиромашних, а да тиме не увреди богате. Сваки је био награђен према својим способностима, а свака способност – по своме раду и заслугама.
Нови владар Земље био је, пре свега, саосећајан филантроп, – не само филантроп, него и филозој. Он лично био је вегетаријанац. Забранио је вивисекцију и завео строги надзор над кланицама. Друштва за заштиту животиња су свесрдно помагана. Важније од свих ових подробности било је трајно увођење у читавом човечанству најосновније једнакости – једнакости свеопште ситости. То се десило у другој години његовог царовања. Социјално–економско питање било је коначно решено. Но, ако је за гладне главни идеал ситост, за сите је идеал нешто друго.
Чак и сите животиње обично желе не само да спавају, него и да се играју. Утолико више људи, који су увек post panem4 искали circenses.5
Император-надчовек осетиће шта очекује светина. У то време доћи ће му са далеког Истока у Рим велики чаробник, обавијен густим облаком чудних причања и невероватних бајки. По гласинама, које су се шириле међу нео–будистима, он је био божанског порекла: од сунчанога бога Сурије и неке речне нимфе.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:57

Наставак...

Тај чаробник, по имену Аполоније, несумњиво генијалан човек, полуазијат и полуевропејац, римокатолички бискуп in partibus infdelium6, на чудесан начин ће сјединити у себи поседовање последњих закључака и техничких примена западне науке са знањем и умењем коришћења свим оним што је заиста солидно и значајно у традиционалној мистици Истока. Резултати таквога споја биће поражавајући. Аполоније ће достићи, између осталога, до полунаучне, полумагијске вештине да привуче и пошаље по својој вољи атмосферску електрику, а у народу ће се говорити да он своди огањ с небеса. Уосталом, доводећи машту светине до запрепашћења разним нечувеним триковима, он ипак неће за једно време злоупотребити своју моћ за неке посебне циљеве. И тако ће тај човек доћи великом императору, поклониће му се као истинском сину Божјем, објавиће да је у тајним књигама Истока нашао дословна претсказања о њему, императору, као о последњем спаситељу и судији васељене, и понудиће му се у службу са свом својом вештином чарања. Њиме очарани император примиће га као дар озго, и, обасувши га високим титулама, неће се више од њега одвајати. И тако ће народи Земље, усрећени својим владарем, сем општега мира и свеопште ситости, добити још и прилику да се стално наслађују најшароликијим и неочекиваним чудесима и знамењима. Напунила се трећа година царовања надчовека.
После успешног решења политичких и социјалних питања, дошло је на ред питање религије. Њега је поставио сâм император, и пре свега однос према хришћанству. У то време хришћанство се налазило у оваквом положају: при веома опалом броју својих чланова – на целој земљиној кугли остало је једва четрдесет пет милиона хришћана – они су се морално подигли, приписали и добили у квалитету у накнаду за губитак у броју. Више није било у списку хришћана млаких људи који нису били духовно сједињени са хришћанством. Различите вероисповести су се донекле равно-мерно бројем умањиле, тако да је међу њима остао приближно исти бројни однос. Што се тиче узајамних осећања једних за друге, мада мржњу није сменило потпуно измирење, она је ипак спласнула, а супротности су изгубиле своју некадању заоштреност. Папство је већ давно било истерано из Рима и после многих потуцања нашло је уточиште у Петрограду под условом уздржавања од пропаганде унутар државе. У Русији папство се веома поједноставило. Не изменивши суштински неопходни састав својих колегија и конгрегација, оно је морало да продухови начин њихове делатности. А такође и да скрати до најмање мере свој раскошни ритуал и церемонијал. Многи чудни и саблазниви обичаји, иако формално нису укинути, сами по себи нестали су из употребе. У свим осталим земљама, нарочито у Северној Америци, римокатоличка јерархија имала је још много представника с јаком вољом, неуморном енергијом и независним положајем, који су још снажније него раније ојачали јединство римокатоличке цркве и сачували њен међународни космополитски значај. Што се тиче протестантизма, на челу којега је и даље стајала Немачка, нарочито после поновног уједињења већег дела англиканске цркве с римокатоличком, – он се очистио од својих крајњих тенденција, пошто су њихови носиоци отворено отпали у религиозну равнодушност и неверје. У евангеличкој цркви остали су само искрено верујући, на челу којих су тајали људи који су у себи сједињавали широку ученост с дубоком религиозношћу, трудећи се све више да обнове у себи изворни облик древнога првобитнога хришћанства. Руско православље, пошто су политички догађаји заменили повлашћени положај Цркве у држави, мада је изгубило много милиона својих привидних, назови–чланова, доживело је радост сједињења са најбољим делом старовераца и чак са многим секташима незагриженог религиозног правца. Та обновљена Црква, бројно не растући, почела је расти у сили духа, коју је она нарочито показала у својој унутарњој борби са размноженим у народу и друштву крајњим сектама, које нису биле без демонског и сатанског елемента.
У прве две године новог царства сви су се хришћани, застрашени и заморени низом недавних револуција и ратова, односили према новом владару и његовим мирним реформама делимично с благонаклоним ишчекивање, делимично с потпуним одобравањем и чак са ватреним одушевљењем. Али треће године, с појавом великога мага, код многих православних, римокатолика и евангелика почела су да ничу озбиљна подозрења и антипатије. Евангелски и апостолски текстови који говоре о кнезу овога света и о антихристу почели су се читати пажљивије и живо су претресани. По неким знацима император је предосетио блиску олују и решио се да што пре изведе ствар на чистину. Почетком четврте године царовања он издаје проглас свима својим верним хришћанима, без разлике на вероисповест, позивајући их да изаберу или назначе своје опуномоћене представнике за васељенски сабор под његовим покровитељством. Царска резиденција је у то време била пренесена из Рима у Јерусалим. Палестина је била тада аутономна област, насељена и руковођена првенствено Јеврејима. Јерусалим је био слободан град, а сад је постао и престоница. Хришћанске светиње остале су неприкосновене, али широм целе четврти Харам-еш-Шерифа од Биркет-Исраина и садање касарне, с једне стране, и до џамије Ал-Акса и „Соломонових коњушница”, с друге стране, била је подигнута једна огромна грађевина, која је обухватала, сем две старе мале џамије, пространи „императорски” храм намењен уједињењу свих култова, као и два раскошна императорска двора, са библиотекама, музејима и посебним одајама за магијске опите и вежбе. У том полухраму, полудвору, четрнаестог септембра је требало да се отвори васељенски сабор. Пошто евангеличка вероисповест нема у правом смислу свештенства, римокатолички и православни епископи, по жељи императора, да би донекле додали црту сродности представницима свих делова хришћанства, решили су да на сабору узме учешће одређен број њихових лаика, познатих по својој побожности и оданости црквеним интересима. А пошто су били припуштени лаици, онда није могло бити искључено ни ниже свештенство, монашког и световног реда. На тај начин, укупан број чланова сабора премашио је три хиљаде. А око пола милиона хришћанских поклоника преплавили су Јерусалим. Међу члановима сабора нарочито су се издвајала њих три. Најпре, папа Петар II, који је по своме положају стајао на челу римокатоличког дела сабора. Његов претходник је умро на путу за сабор. Зато се у Дамаску састао изборни конклав, који је једногласно изабрао кардинала Симона Бар-Јониниа, који је узео име Петар. Пореклом он је био из простог народа, из напуљске области, и постао је чувен у својству проповедника кармелитског реда, када је стекао велике заслуге у борби с једном у Петрограду и околини раширеном сатанском сектом, која је заводила не само православне него и римокатолике. Постављен за архиепископа Могиљева, а затим и за кардинала, он је унапред био предназначен за папску тијару. То је био човек педесетих година, средњега раста, снажно грађен, руменога лица, са орловским носом и густим обрвама. Он је био човек ватрен и нагао, говорио је са жаром и размахнутим покретима руку, који је више одушевљавао него убеђивао слушаоце. Према владару света нови папа је показивао неповерење и нерасположење, нарочито после тога кад је покојни папа, кренувши на сабор, попустио пред наваљивањима императора и наименовао за кардинала императоровог секретара и великога мага светскога гласа, егзотичног бискупа Аполонија, који је Петру изгледао сумњив римокатолик и несумњив обманивач. Стварни, иако не званични предводник свих православних на сабору био је старац Јован, веома познат у руском народу. Иако се он званично убрајао у епископе „у пензији”, није живео у манастиру, него је непрестано странствовао по целом свету. О њему су се шириле разне легенде. Неки су мислили да је он васкрсли Теодор Кузмич, тојест император Александар I, који је живео на три века раније. Други су ишли даље и тврдили да је то заиста старац Јован, тојест апостол Јован Богослов, који није ни умро и сада се отворено јавио у ова последња времена. Он сам није ништа говорио о своме пореклу и о својој младости. Сада је он био стар–прастар, али крепак старац, пожутеле и чак позеленеле седине његове кудраве косе и браде. Био је високог раста и мршав у телу, али с пуним и мало руменим образима, живих блиставих очију и умилно добрим изразом лица и говора. Био је увек одевен у белу расу и мантију. На челу евангеличких чланова сабора био је најученији немачки теолог, професор Ернест Паули. Био је то сувоњави старчић, невисокога раста, са огромним челом, оштрога носа и глатко избријаног подбратка. Његове очи су се издвајале неким особитим свирепо–добродушним погледом. Он је сваки час трљао руке, климао главом, страшно се мрштио и пућио усне; при томе, севајући очима, он је осорно цедио кроз зубе: So! Nun. Ja! So! Also!7 Он је био свечано одевен – у белом оковратнику и дугачкој одори пастора, са неким одликовањима.
Отварање сабора је било величанствено. Две трећине огромнога храма, посвећеног „јединству свих култова”, биле су попуњене клупама и столицама за чланове сабора, а једну трећину заузимала је висока трибина, где је био, сем императорског престола и једног трона – мало ниже – за великога мага, – то је кардинал, царски канцелар, – ред фотеља позади за министре, дворјане и државне секретаре, а с друге стране дужи редови фотеља – не зна се још коме намењене. На галеријама били су оркестри музике, а на оближњем тргу били су постројени два гардијска пука и артиљерија за свечани плотун. Чла-нови сабора су већ одслужили своја богослужења у разним црквама, и отварање сабора је морало бити потпуно световно. Када је ушао император са великим магом и свитом, и када је оркестар засвирао „марш уједињенога човечанства”, који је био у употреби као царска међународна химна, сви чланови сабора су устали и, машући капама, трипут су громко узвикнули: „Vivat! Ура! Noch!”8 Император, стигавши до престола, са великолепном благонаклоношћу пружио је руку и рекао звучним и пријатним гласом: „Хришћани свих праваца! Моји вољени поданици и браћо! Од почетка мога царовања, које је Вишњи Бог благословио таквим чудесним и славним делима, ја ниједанпут нисам имао разлога да будем незадовољан са вама; ви сте увек испуњавали своју дужност по вери и савести. Али то мени није доста. Моја искрена љубав према вама, вољена браћо, жељна је да буде обострана. Ја хоћу да ви, не само из осећања дужности него из осећања дубоке љубави, признате мене за вашег истинитог вођу у сваком подухвату, предузетом за добро човечанства. И ево, сем овога што ја чиним за све вас, ја сам спреман да вам пружим нарочите милости. Хришћани, чиме бих вас могао усрећити? Шта да вам дам не као својим поданицима, него као мојој браћи по вери? Хришћани! Реците ми шта је вама најдрагоценије у хришћанству, да бих ја могао у том правду усмерити своје напоре?” Он је заћутао и чекао. По храму се разлегао пригушени жагор. Чланови сабора су се дошаптавали. Папа Петар, ватрено гестикулирајући, објашњавао је нешто својој пратњи. Професор Паули климао је главом и озлојеђено мљацкао уснама. Старац Јован, нагнувши се према источном епископу и капуцину, нешто их је тихо саветовао. После неколико минута император се обратио сабору истим оним ласкавим тоном, но у којем је звучала једва приметна нота ироније: „Љубезни хришћани, – рече он, – ја разумем како је за вас тежак један непосредан одговор. Ја желим да вам помогнем и у томе. Ви сте се, нажалост, од давнина распали на разне правце и секте, тако да, можда, Ви и немате један заједнички центар окупљања. Али ако ви не можете да се сложите између себе, ја се надам да ћу ујединити све ваше групе тиме што ћу им свима указати једнаку љубав и једнаку спремност да изиђем у сусрет истинском стремљењу сваке групе. Љубезни хришћани! Ја знам да је за вас многе у хришћанству најдрагоценији онај духовни ауторитет који оно даје својим законитим представницима, – наравно, не за њихову личну корист, него за опште добро, пошто се на том ауторитету заснива правилни духовни поредак и морална дисциплина, неопходна за све. Љубезна браћо, римокатолици! О, како ја схватам ваше гледиште и како бих ја хтео подупрети своју државу ауторитетом вашег духовног поглавара! Но, да ви не бисте помислили да је ово само ласкање и празнословље, – свечано објављујем нашу самодржавну вољу: врховни бискуп свих католика, папа римски, васпоставља се од данас на престолу своме у Риму са свим ранијим правима и преимућствима његовог звања и катедре, било када датим од наших претходника, почев од императора Константина Великога. А од вас, браћо римокатолици, за то ја очекујем само да из дубине срца мене признате за вашег јединог заштитника и покровитеља. Ко овде по савести и души мене призна за таквог, нека ми дође амо”. И он је указао на празна места на трибини. И с радосним клицањем: „Gratias agimus! Domine! Salvum fac magnum imperatorem”9) скоро сви кнезови римокатоличке цркве, кардинали и бискупи, већи део верника и више од половине монаха попели су се на трибину и, после ниских клањања у правцу императора, заузели су своје фотеље. Али доле, у средини храма, прав, укочен, као мраморна статуа, седео је на своме месту папа Петар Други. Сва његова пратња била је на трибини. Али проређена гомила монаха и верника која је остала доле похрлила је према њему и збила се око њега, а оданде је допирао уздржани шапат: „Non praevalebunt, non portae inferni”.10
Погледав са чуђењем на непомичног папу, император је поново подигао глас: „Љубезна браћо! знам ја да међу вама има и таквих којима је најдрагоценије у хришћанству његово свето предање, стари символи, старе песме и молитве, иконе и чин богослужења. И стварно, шта од тога може бити милије за религиозну душу? И знајте, многовољени, да сам ја данас потписао указ и додељена су богата средства светском музеју хришћанске археологије у славном нашем царском граду Цариграду, с циљем скупљања, изучавања и чувања разних споменика из црквене древности, превасходно источне, а вас ја молим да сутра изаберете из своје средине комисију за претресање са мном будућих мера које се морају предузети ради потребнога прилагођавања савременога начина живота, понашања и обичаја са предањем и правилима свете православне цркве! Браћо православни! Коме лежи на срцу ова моја воља, ко по душу може да мене призна за свога истинитог вођу и владара, нека се попне амо.” – И велики део јерараха са Истока и Севера, половина бивших старовераца и више од половине православних свештеника, монаха и верника са радосним покликом попели су се на трибину, гледајући попреко на римокатолике који су тамо гордо засели. Али старац Јован није се покренуо и утучено је уздисао. И када се народ око њега веома проредио, он је напустио своје седиште и преместио се ближе папи Петру и његовој пратњи. За њим су пошли и остали православни, који нису отишли на трибину. – Опет је проговорио император: „Мени су познати, љубезни хришћани, и такви међу вама којима је највише стало у хришћанству до личне уверености у истину и до слободног изучавања Светог Писма. О мојим погледима на то нема потребе дужити. Ви знате, можда, да сам ја још у раној младости написао велику расправу о библијској критици, која је у своје време имала великог одјека и прокрчила пут мојој популарности. И ево, вероватно у спомен на то, ових дана шаље ми тибингенски универзитет молбу да примим диплому почасног доктора теологије. Ја сам благоизволео одговорити да са задовољством и благодарношћу примам. А данас заједно са указом о музеју хришћанске археологије ја сам потписао акт о оснивању светског института за слободно истраживање Светог Писма, и то са свих могућих страна и у свим могућим правцима, као и за изучавање свих помоћних наука, одредивши један и по милион марака годишњег буџета. Коме од вас на срцу лежи такво моје душевно расположење, и ко може искрено да мене призна за свога државног вођу, молим да се придружи новоме доктору теологије.” И преко лепих уста великог човека једва приметно је прелетео неки чудан осмејак. Више од половине високоучених теолога кренуло је на трибину, мада са неким оклевањем и колебањем. Сви су се освртали на професора Паулиа, који као да је срастао за своје седиште. Он се сав згурио, сагнуо и сав најежио. Ови учени теолози, попевши се на трибину, снебивали су се, а један је одједном махнуо руком и, скочивши са трибине мимо степеништа, полухром побеже назад професору Паулиу и мањини која је остала уз њега. Он је подигао главу и уставши с неким сметеним покретом прошао је између празних клупа, праћен својим истомишљеницима, и сео је с њима ближе старцу Јовану и папи Петру с њиховим верницима.
Знатна већина сабора, у том броју скоро сва јерархија Истока и Запада, налазила се на трибини. Доле су остале само три међусобно зближене гомиле људи, које су се припиле око старца Јована, папе Петра и професора Паулиа.
Тужним гласом обратио се њима император: „Шта бих још мо-гао урадити за вас? Чудни људи! Шта ви од мене тражите? Ја не знам. Реците ми сами, ви хришћани, напуштени од већине своје браће и челника, осуђени чулом народа: до чега је вама највише стало у хришћанству?” Тада се као бела свећа диже старац Јован и кротко одговори: „Велики господаре! За нас је највећа вредност у хришћанству сâм Христос. Он Сâм, а од Њега је све, јер ми знамо да у Њему обитава сва пунина Божанства телесно. Али и од тебе, господару, ми смо спремни да примимо свако добро, само ако у штедрој руци Твојој препознамо свету руку Христову. И на твоје питање шта можеш учинити за нас – ево нашег отвореног одговора: исповеди овде сад пред нама Исуса Христа Сина Божјег који је у телу дошао, васкрсао и опет ће доћи, – исповеди Њега, и ми ћемо са љубављу примити тебе за истинитог претечу Његовог другог славног доласка.” Он је заћутао и уперио поглед у лице императора. С царем нешто није било у реду. У њему се подигла таква паклена бура налик на ону коју је доживео оне кобне ноћи. Он је потпуно изгубио унутарњу равнотежу и све његове мисли свеле су се на то да не изгуби свој вански мир и да се не ода пре времена. Он је чинио надчовечанске напоре да се не баци с дивљим криком на говорника и да не почне да га гризе зубима. Одједном је чуо познати му неземаљски глас: „Ћути и ничега се не бој”. Он је ћутао. Само се његово скамењено и потамнело лице искривило и из његових очију севале су варнице. Међутим, за време говора старца Јована велики маг, који је седео сав умотан у своју огромну тробојну мантију, која је прикривала кардиналски пурпур, као да је под њом изводио некакве чаролије, очи његове су напрегнуто сијале и усне се мицале. Кроз отворене прозоре храма видело се да је наишао огроман црни облак и ускоро се све смрачило. Старац Јован није скидао своје пренеражене и уплашене очи с лица занемелог императора и одједном он је ужаснут одскочио и, окренувши се, пригушеним гласом крикнуо: „Дечице, антихрист!” У том тренутку истовремено са заглушујућим ударом грома у храму је севнула огромна округла муња и пала на старца. За трен све је замрло и, када су ошамућени хришћани дошли себи, старац Јован је лежао мртав.
Блед али спокојан, император се обратио сабору: „Видели сте суд Божји. Ја нисам хтео ничије смрти, али отац мој небески осветио је свога возљубљенога сина. Ствар је решена. Ко ће спорити са Свевишним? Секретари! запишите: васељенски сабор свих хришћана, пошто је огањ са неба поразио безумнога противника Божијега величија, једногласно је признао самодржавнога императора Рима и целе васељене за свога врховног вођу и владара”. Изненада једна громка и јасна реч пронела се по храму: „Contradicitur!”.11 Папа Петар Други је устао и с помодрелим лицем, сав се тресући од гнева, подигао је своју палицу у правцу императора. „Наш једини Владар је – Исус Христос, Син Бога живога. А ко си ти – чуо си. Иди од нас, Кајине братоубицо! Напоље, сасуде ђаволски! Влашћу Христовом ја, слуга слугу Божјих, заувек избацујем тебе, гнуснога пса, ван ограде Божје и предајем те оцу твоме, Сатани! Анатема, анатема, анатема!” Док је он говорио, велики маг је немирно мотао под мантијом, и јаче од анатеме загрмео је гром, и последњи папа је пао без даха. „Тако ће од руке оца мога погинути сви непријатељи моји”, – рекао је император. „Pereant, pereant!”12 – повикали су уздрхтали кнезови цркве. Цар се окренуо и полако изишао, ослањајући се на раме великог мага, у пратњи све своје свите, на врата иза трибине. У храму су остали два мртваца и уски круг од страха полумртвих хришћана. Једини који се није збунио био је професор Паули. Општи ужас као да је пробудио у њему све силе духа. Он се и споља променио – добио је величанствен и надахнут изглед. Одсеченим корацима попео се на трибину и, заузевши једно од празних министарских места, узео је лист папира и почео да на њему нешто пише. Завршивши, он је устао и громогласно прочитао: „У славу јединога Спаситеља нашега Исуса Христа. Васељенски сабор Божјих цркава, сазван у Јерусалиму, пошто је најблаженији брат наш Јован, предстојник источнога хришћанства, разобличио великог обманивача и непријатеља Божјег, а најблаженији отац наш Петар, предстојник западнога хришћанства, законито и правилно га предао доживотном одлучењу од Цркве Божје, сада пред телима ове двојице, убијених за правду, сведока Христових, доноси одлуку: прекинути свако општење са тим искљученим из Цркве и с његовим мрским збориштем и, повукавши се у пустињу, чекати неизоставан долазак истинитога Владара нашег Исуса Христа.” Одушевљење је завлада ло народом и, чули су се громки гласови: „Adveniat! Adveniat cito! Komm, Herr Jesu, komm! Дођи Господе Исусе!”13
Професор Паули је дописао и прочитао: „Усвојивши једногласно овај први и последњи акт последњег васељенског сабора, потписујемо своја имена”, – и он је учинио знак сабору да приступе. Сви су се ужурбано попели на трибину и потписали. Последњи се потписао крупним готским словима: „duorum defunctorum testium locum tenens Ernst Pauli”.14 „Сада пођимо с нашим кивотом последњега завета!” – рекао је он, указујући на два покојника. Њихова тела су била подигнута на носила. Полако, уз појање латинских, немачких и црквенословенских песама, кренули су хришћани према излазу из Харам-еш-Шерифа. Овде је поворку зауставио од цара послан државни секретар у пратњи официра са четом гардиста. Војници су се зауставили при улазу, а државни секретар је са једног узвишења прочитао: „Наредба Његовог божанственог величанства: ради уразумљења хришћанског народа и његове заштите од злонамерних људи, који изазивају буну и саблазан, ми сматрамо за добро да се лешеви двојице бунтовника, убијених небеским огњем, јавно изложе на Хришћанској улици (Харет-ен-Насара), при улазу у главни храм те религије, који се зове Гроб Господњи, а такође и Храм Васкрсења, да би се сви могли уверити у стварност њихове смрти. А њихови упорни истомишљеници, који злобно одбијају сва наша доброчинства и безумно затварају очи пред јасним знацима самог божанства – нашим милосрђем и посредовањем код нашег Оца небескога ослобођени су од заслужене смрти у огњу са небеса и даје им се пуна слобода уз један услов да, ради општег добра, не смеју обитавати у градовима и другим насељеним местима да не би узнемиравали и саблажњавали невине и простодушне људе својим злобним измишљотинама.” Када је он завршио, осам војника је, на знак официра, пришло телима на носилима.
„Нека се испуни Свето писмо!” – рекао је професор Паули, и хришћани, који су држали носила, без речи су их предали војницима, који су се удаљили кроз северозападна врата, а хришћани, изишав кроз североисточна, хитро су кренули из града, поред Маслинске горе, за Јериохон, који су полицајци и два коњичка пука претходно очистили од народа. На пешчаним бреговима поред Јерихона решено је да се чека неколико дана. Следећег јутра из Јерусалима су стигли познати хришћански поклоници и испричали шта се десило у Сиону. После свечаног обеда у двору сви чланови су били позвани у огромну престону дворану (где се претпостављало да је некад био Соломонов престо), и цар је, обраћајући се представницима римокатоличке јерархије, изјавио да добро цркве очевидно од њих захтева да сместа изаберу достојног наследника апостола Петра. Али због изванредних прилика избор мора бити обављен на брзу руку, ипак само присуство цара, као вође и представника целог хришћанског света изобилно ће надокнадити ритуалне пропусте, а он у име свих хришћана предлаже свештеном колегију да изабере његовог вољног пријатеља и брата Аполонија, јер би њихова тесна сарадња учинила да јединство цркве и државе на њихово заједничко добро буде трајно и неразориво. Свети колегиј се повукао у посебну собу на изборно заседање и кроз сат и по вратио се с новим папом Аполоније. А у међувремену, док је избор био у току, император је кротко, мудро и красноречиво убеђивао православне и евангеличке представнике да у име нове велике ере хришћанске историје загладе старе распре, а он даје своју царску реч да ће Аполоније успети да заувек прекине са свима историјским злоупотребама папске власти. Убеђени тим говором, представници православља и протестантизма срочили су акт о сједињењу цркава, и када се Аполоније са кардиналима појавио у дворани уз радосна клицања свих присутних, грчки архијереј и евангелички пастор поднели су му свој документ. „Accipio et approbo et laetifcatur cor meum!”,15 – рекао је Аполоније, потписујући тај докуменат. „Ја сам такође истински православан и истински евангелик, као што сам истински католик”, – додао је он и дружељубиво се целивао са Грком и Немцем. Затим је он пришао императору, који га је загрлио и дуго тако држао. За то време неки светлаци су почели да титрају на све стране по двору и у храму; они су се увећавали и прерасли у светле облике чудних бића, невиђени на земљи цветови падали су озго, пунећи ваздух непознатим мирисом. Озго су се разливали чаробни звуци, који продиру у душу и заносе срце, дотле нечувених музичких инструмената, и ангелски гласови невидљивих певача славили су нове владаре неба и земље. Тада је јекнула страшна подземна тутњава у северозападном углу средине дворане под куббет-ел-аруах, тј. под куполом душâ, где је по муслиманском предању био улаз у ад. Када су присутни на позив императора кренули на ту страну, сви су јасно чули безбројне гласове, танке и продорне, – да ли дечје, да ли ђаволске, – како кличу: „Дошао је час, пустите нас, спаситељи, спаситељи!” Али када је Аполоније, клекнувши на стену, трипут нешто викнуо у дубину на непознатом језику, гласови су умукли, а подземна тутњава је престала. У то време непреглед-на гомила народа са свих страна је опколила Харам-еш-Шериф. У сумрак император је, заједно с новим папом, изашао на источно крило двора, изазвавши „буру одушевљења”. Он се љубазно клањао на све стране, док је Аполоније из великих котарица које су му приносили кардинали-ђакони, непрестано узимао и бацао у ваздух, на додир његове руке запаљење великолепне римске свеће, ракете и ватрометне звезде, час фосфорно-бистре, час у бојама дуге, и све то када падне на земљу претварало се у безбројне листове са потпуним и безусловним опроштајем свих грехова – прошлих, садањих и будућих. Народно весеље прешло је сваку меру. Истина, неки су тврдили да су својим очима видели како су се те опроштајнице претварале у најодвратније жабе и змије. Поред свега тога, огромна већина је била у заносу и народно празновање продужавало се још неколико дана, када је нови папа чудотворац изводио такве необичне и невероватне опсене да није потребно о њима говорити. За то време су се хришћани на пешчаним бреговима Јерихонским подвизавали постом и молитвом. Четвртог дана увече, када се смркло, професор Паули је са својих девет другова на магарцима стигао у Јерусалим и, споредним улицама поред Харам-еш-Шерифа, узишао на Хришћанску улицу и дошао на улаз у Храм Васкрсења, где су на плочнику лежала тела папе Петра и старца Јована. На улици у тај час није било никога, јер се сав град окупио у Харам-еш-Ше-рифу. Стражари су спавали дубоким сном. Ови који су дошли по тела нашли су да су она потпуно очувана од трулежи и да се чак нису ни укочила ни отежала. Подигавши их на носила и покривши их плаштом, они су се истим заобилазним путем вратили својима у Јерихон, и чим су они спустили носила на земљу, дух живота вратио се у покојнике. Они су се мицали, покушавајући да са себе збаце сваки свој плашт у који је био увијен. Сви су уз радосне узвике почели да им помажу, и ускоро су обојица оживелих устали на ноге здрави и читави. Тад је проговорио оживели старац Јован: „Ето, дечице, ми се нисмо ни растајали. И ево шта ћу да вам кажем сада: време је да испунимо последњу молитву Христову за ученике Његове, да они буду једно као што је Он Сам са Оцем једно. Стога, за љубав тога јединства Христова одајмо почаст, дечице, возљубљеном брату нашем Петру. Нека он на послетку пасе овце Христове. Тако ти је то, брате!” И он је загрлио Петра. Тада је приступио професор Паули и обратио се папи: „Tu es Petrus! Jetzt ist es ja gründlich erwiesen und ausser jedem Yweifel gesetzt”.16 – И он је њему чврсто стегнуо руку својом десницом, а леву је пружио старцу Јовану с речима: „So also, Väterchen, nun sind wir ja Eins in Christo”17 – Тако се збило сјединење цркава усред тамне ноћи, на високом и пустом месту. Али је ноћна тама изненада била озарена јарким блеском, и на небу се појавило велико знамење: жена, обучена у сунце, под њеним ногама луна, а на глави јој венац од дванаест звезда. Та утвара остала је неко време на месту, а затим се тихо окренула према југу. Папа Петар је подигао своју палицу и узвикнуо: „Ево наша застава! Пођимо за њом”. И он је кренуо у правцу тог небескога знака, а за њим и оба старца, и сви хришћани листом, – према Божјој гори, према Синају...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:59

Protojerej Boris Molčanov
PRAVOSLAVNO VIĐENjE APOKALIPSE
 
 
"Znaš znake antihristove, sećaj ih se ne samo ti
nego ih svima saopštavaj neštedimice".
Sveti Kirilo Jerusalimski
 
Gospod Isus Hristos rekao je: "Sazidaću Crkvu Svoju i vrata pakla neće je pobediti" (Mt. 16, 18). Šta označavaju vrata pakla?
"Kod Jevreja bio je običaj da se skupljaju pod predsedništvom starešina kod gradskih vrata radi rešavanja i presuđivanja pitanja političkih, sudskih i društvenih. Ti skupovi bili su viša instancija u svima poslovima, a ovde su se objavljivale i sve zapovesti Božje. Ovi skupovi uživali su veliki autoritet u narodu. O tome običaju Jevreja da se skupljaju kod gradskih vrata nalazimo ukazanje u knjizi Rute (4,1,11). U opisu radne žene u knjizi Priča (31, 23) govori se da je "muž njen dobro odeven i da ga dobro znaju kod vrata, to jest uživa opšte poverenje i uzima učešća u važnim skupovima" (Profesor V. V. Bolotov).
Otuda "vrata pakla" označavaju ne prosto sile pakla, nego generalštab paklenih sila, najvažniji njihov skup, posvećen razradi plana o opštem ratu sa Crkvom. Crkva i pakao predstavljaju dve protivničke vojujuće sila. I u tom ratu sa paklom Crkva, po reči Hristovoj, ostaće nepobediva.
Pakleni plan borbe sa Crkvom u Svetom Pismu naziva se "tajnom bezakonja" (2. Sol. 2, 7), koja deluje kroz vekove i završiće se pojavom antihrista (2. Sol. 2, Cool.
Antihrist he moći doći tek kao rezultat opšte svetske apostasije, to jest otpadništva naroda od Boga i od puteva Božijih, kad blagodat Boja odstupi od ljudi.
"Kad otpadnici ispune meru svojih bezakonja, ustaće car drzak i iskusan u lukavstvu" (Danilo 8, 23).
"A njegov dolazak je po dejstvu sataninom" (2. Sol. 2,9).
U ličnosti antihrista usredsrediće se sve zlo u svojoj punoći i sili, kakvu može da primi i izdrži priroda čovekova. Kao što je za dobijanje najčistijeg i savršenog ploda na drvetu ljudskom - u licu Presvete Deve Bogorodice - bio potreban hiljadugodišnji razvoj i usavršavanje dobrog ljudskog semena, tako je i za dobijanje najskvernijeg ploda, sposobnog da smesti u sebe svu zlobu satansku, potreban napor celog niza ljudskih pokolenja u pravcu najvećeg izopačenja i oskvernenja ljudske prirode na temelju bezumne mržnje prema Hristu i borbe protiv Njegove Crkve. "Može se pretpostaviti, govori profesor Bjelajev, da će prirodno i stečeno zlo, koje se nasleđuje sa svakim novim pokolenjem u samom antihristu dostići tako visoku silu, kakvu samo može da smesti, projavi i izdrži ljudska priroda. U njemu će zlo, koje živi u ljudskom rodu dostići vrhunac svoga razvoja" (O bezbožnosti i antihristu, tom 1, str. 193).
Razume se, ukoliko zla volja čovekova postaje jača, utoliko postaje jači i uticaj đavola, koji dobija sve veći pristup njegovoj duši. Pošto u antihristu sopstvena zla volja i pokvarenost ove dostigne najveći razvoj, to će i odnos đavola biti sve bliži i dostići najveći prisnost, koja će se projavljivati u tome, što će sam đavo postojano delovati u licu antihrista. Po rečima svetog Jovana Damaskina, "Bog koji predviđa buduću pokvarenost njegove (antihristove) volje, dopustiće đavolu da se useli u njega" (Tačno izloženje pravoslavne vere, knjiga 4, glava 26). Tako uči sveti Kirilo Jerusalimski (Peta pouka oglašenima, 14). Sveti Andrej Kesarijski govori da će antihrist "izaći iz mračnih i dubokih oblasti zemlje, u koje je proteran đavo" (Tumačenje na 11. glavu Otkrivenja, glava 30). A blaženi Teodorit piše: "Pre dolaska Hristovog javiće se u svetu, obučen u ljudsku prirodu, neprijatelj ljudi i protivnik Božji, demon koji je prisvojio Božje ime" (Kratko izloženje Božanskih dogmata, glava 23) Laktancije, Isihije Jerusalimski i blaženi Jeronim nazivaju antihrista sinom satane.
Saglasno takvom učenju svetih Otaca, u životu antihrista neće biti ni jednog trenutka, slobodnog od satanskog uticaja. Taj uticaj treba da se projavi u samom rođenju, pa čak i u osobitom poganom začeću njegovom. "Od pokvarene devojke rodiće se oruđe đavola", govori sveti Jefrem Sirin. To potvrđuje i sveti Jovan Damaskin: "Rodiće se čovek (antihrist) od bluda".
Sveti oci: Irinej Lionski (Protiv jeresi, knjiga 5, glava 30), Ipolit (Pričanje o Hristu i antihristu), a isto tako i Ilarije, Amvrosije Milanski, Jeronim i Avgustin napominju da će antihrist biti jevrejskog porekla, iz plemena Danova.
U Sinaksaru Mesopusne nedelje čitamo: " Doći će antihrist i rodiće se, kako govori sveti Ipolit Rimski, " od pokvarene žene, lažne devojke, iz jevrejskog naroda, plemena Danova" (Posni triod). Za takvo kazivanje ima osnova u Svetom Pismu:
a) U proroštvu patrijarha Jakova o svakom sinu svome,koji su postali rodonačelnici plemena Izrailja, sudbina Danova potomstva slika se takvim crtama, koje se mogu odnositi samo na antihrista: "Da bude Dan zmija na putu, zaseda na raskršću" (1. Mojs. 49, 17).
b) U proroštvu Jeremijinom: "Od samog Dana čuje se frktanje konja, i od rzanja budnih konja drhti sva zemlja; oni idu da prožderu zemlju i sve što je na njoj" (Jerem. 8, 16).
v) U proroštvu Otkrivenja nabraja se ostatak svih plemena Izrailjskih, zapečaćen od anđela radi spasenja, a iz ovog broja zapečaćenih potpuno je isključeno pleme Danovo (Otkr. 7, 48).
Po učenju svetih Otaca, đavo, uzdižući antihrista, potrudiće se da njegov dolazak obuče u sve znake dolaska Sina Božjeg na zemlju (vidi 15. pouku oglašenima svetog Kirila Jerusalimskog; 39. besedu u ruskom prevodu svetog Jefrema Sirina; Kratko izloženje Božanskih dogmata, glava 23. blaženog Teodorita; Pričanje o Hristu i antihristu svetog Ipolita Rimskog). Razume se, neka sličnost antihrista sa Hristom biće samo spoljašnja i u svojoj suštini varljiva, jer će sav život i sva dela antihristova biti - najogorčeniji i klevetnički bunt protiv Hrista i Njegove Crkve. Ta lažna spoljašnja sličnost sa Hristom projaviće se već u samom rođenju antihrista. Imajući u vidu da se Hristos rodio od Devojke, i đavo će učiniti da se antihrist rodi od devojke, ali pokvarene, prepune svih poroka i satanske gnusobe. Zatim, kako je Gospod do Svoga tridesetogodišnjeg uzrasta živeo povučeno i bio nepoznat širokim narodnim masama, tako će i antihrist, verovatno, do istog uzrasta živeti u skrivenoj samoći kao nepoznat. Kao što je Hristos započeo svoju spasiteljsku službu propovedanjem Svoga Božanskog učenja i čudesima, tako će i antihrist započeti svoju svepogubnu službu varanjem ljudi svojim lažnim učenjem i velikim prizorom svojih lažnih čudesa. Kao što je Gospodu bilo ugodno da svojim svečanim ulaskom u Jerusalim i hram objavi Sebe narodu kao Mesij a, tako će i antihrist da obj avi sebe za lažnog jevrejskog mesiju, za cara celog sveta - svojom svečanom ceremonijom ulaska u Jerusalim i hram, koji će tada biti obnovljen. "Ulazak u Jerusalim, govori arhiepiskop hersonski Inokentije, bio je za sve Jevreje opšta objava da je Isus Hristos istiniti Mesija. Kao neosporan dokaz ovoga služe Njegove reči, izgovorene pred vratima Jerusalima: "O, kad bi ti, narode, makar danas razumeo, šta služi tvome spasenju" (Lk. 19, 42). "Ovog dana, odbacivanjem Mesije, bila je rešena zauvek sudbina naroda Jevrejskog" (Inokentije: Poslednji dani zemaljskog života Isusa Hrista). Tako će i dolaskom onoga - antihrista - biti zauvek i nepovratno rešena sudbina savremenog mu čovečanstva. Blago onima koji će onog poslednjeg dana, datog od Boga ljudima radi konačnog samoopredelenja, moći da u antihristu uvide slugu satane i neizbežnu sa njim pogibiju svih ljudi koji ga priznaju. I, najzad, kao što je Gospod objavio Sebe svetu i izvršio svoju službu kao Prorok, kao Car i kao Prvosveštenik, tako će i antihrist usredsrediti u svojim rukama ovu trojaku vlast i izvršiti svoju svepogubnu službu, kao učitelj celog čovečanstva, kao car svesvetske monarhije i kao vrhovni prvosveštenik svih religija, zahtevajući od ljudi da mu se klanjaju kao bogu.
Sav život i delatnost antihrista može se razmatrati u tri perioda.
Prvi period antihrista (od dana njegovog rođenja pa do trenutka njegovog javnog istupanja proteći) će sakriveno.
Drugi period njegovog života započeće njegovim bučnim istupanjem u ulozi svesvetskog učitelja ili "proroka". Veoma je moguće da će on svoju delatnost započeti u uslovima svetskog rata, kada narodi, trpeći sve ratne užase, ne budu videli nikakva izlaza iz bede, jer će sve poluge za razrešenje biti u rukama tajnog društva njegovih saradnika. Antihrist će predložiti najsrećniji projekat sa gledišta političke i socijalne mudrosti za razrešenje svetske krize - u ustanovi jednoobraznog političkog i socijalnog uređenja u celom svetu. I duhovno oslepljeno čovečanstvo, koje se podiglo od ratnog potresa, ne samo neće u tome videti lukavu za sebe zamku, koja ga uvlači u bezizlazno i nepoštedno ropstvo, nego će, naprotiv, da ga smatra manifestacijom učenosti i genijalnosti.
Svetska reklama o antihristu, kao genijalnom misliocu, novom vođi i spasiocu naroda, za najkraće vreme razneći se, kao grom, na sve strane. "Zli duhovi, poslani po svetu, budiće u ljudima najuzvišenije mišljenje o antihristu, opšte oduševljenje i neodoljivu privlačnost ka njemu" (Sveti Jefrem Sirin, Beseda 16.).
U ovom periodu svoje delatnosti antihrist neće upotrebiti nikakvo nasilje i staraće se da zadobije poverenje i raspoloženje ljudi prema sebi obmanom i svojom licemernom i prividnom maskom vrlina. On će, po rečima Vladimira Solovjova, "nabaciti blistavi plašt dobra i pravde na tajnu bezakonja". On će doći, veli sveti Jefrem Sirin, "u takvom obliku da bi prevario sve; doći će smiren, krotak, kao neprijatelj nepravde (kako će sam govoriti o sebi), koji se gnuša idola, revnitelj pobožnosti, dobar, ljubitelj siromaha, veoma pobožan, postojan, prema svima ljubazan, koji osobito uvažava narod jevrejski, zato što će Jevreji očekivati njegov dolazak... Preduzeće lukave mere da svima ugodi, da bi ga što pre zavoleo narod, neće primati poklone, govoriće gnevno, pokazivaće setno lice, ali će uljudnom spoljašnjošću obmanjivati svet, dok se ne zacari" (tamo).
Iz bogatog iskustva naših velikih podvižnika poznato nam je da kad crni vrag ne može da pobedi podvižnika, nailazeći na čvrst otpor sa njegove strane, tada dolazi jači zao duh u obliku "svetlog anđela" (2. Kor. 11, 14), starajući se da u njemu probudi poverenje i simpatije prema sebi, da bi ga lakše naveo u pogibiju...
"Kao rezultat takve prevare u samom raspoloženju ljudskog duha pojaviće se zahtev prizivanja antihrista. Razglasiće se prizivni glas u ljudskom društvu, koji će izražavati potrebu za genijem nad genijima, koji bi sproveo materijalni razvoj na viši stepen i učvrstio blagostanje na zemlji" (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 313).
Licemerje antihristovo u ovom periodu biće takvo, da on u odnosu prema hrišćanima ne samo neće se pokazivati kao njihov protivnik, nego će čak da se pokaže kao njihov pokrovitelj. U svojoj spoljašnjoj, vidljivoj strani života on će se starati da podražava Hristu. Većina hrišćana, koji se ne rukovode duhovnim razumom Crkve nego svojom telesnom mudrošću, neće primetiti njegovu obmanu i priznaće antihrista za Hrista koji je po drugi put došao na Zemlju. Monasi Soloveckog manastira saopštili su odgovor prepodobnog Zosima učenicima, koji su ga pitali: Kako poznati antihrista, kad on dođe? Prepodobni je rekao: "Kad čujete da je došao ili da se javio na zemlji Hristos, znajte da je to - antihrist". Najtačniji odgovor. "Svet ili čovečanstvo neće prepoznati antihrista: priznaće ga i proglasiće ga za Hrista... Ali neće biti potrebno niti moguće ljudima da jedan drugom predaju vest o dolasku Sina Božjeg. On će se javiti iznenada. Po svojoj svemoći javiće se svim ljudima i svoj zemlji u isto vreme" (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 275). Sam Spasitelj predupredio je ljude: "Tada ako vam ko reče: ovde je Hristos ili onde, - ne verujte. Ako vam reknu: eno Ga u pustinji, ne izlazite; eno Ga u sobama (to jest nekom tajnom odelenju kuće), ne verujte. Jer kao što munja izlazi od istoka i dopire do zapada, takav će biti dolazak Sina Čovečijeg" (Mt. 24, 23-37; 1, 23-24).
Radi prevare ljudi antihrist će da projavi mnoga i velika čudesa. " Njegov dolazak veli sveti apostol Pavle, biće po dejstvu sataninu u svakoj sili i vlasti i znacima i lažnim čudesima" (2. Sol. 2, 9). "Pošto je otac laži, on će pomoću lažnih dejstava varati maštu, tako da će se narodu činiti da tobož vidi vaskrslog mrtvaca, koji u stvari nije vaskrsao; tobož vidi hrome da hode i slepe da vide, mada iscelenja nije bilo" (Sveti Kirilo Jerusalimski, Pouka oglašenima 15, 14, strana 321).
Sve ove mere antihrista - njegovo učenje i slava genijalnog mislioca, njegova lažna čuda i sav njegov naizgled vrlinski život - imaće jedan cilj: dograbiti u svoje ruke svu svetsku vlast nad svima narodima. Prva etapa na tome putu biće sticanje popularnosti među Jevrejima. Antihrist će upotrebiti sve svoje staranje da ga Jevreji priznaju za svoga obećanog Mesiju. Njemu će poći za rukom da završi uređenje jevrejske države i da pristupi ostvarenju hiljadugodišnjeg jevrejskog sna - obnovljenju hrama Solomonovog. I tada "na navaljivanje ljudi, proglasiće se za cara, i zavoleće mnogo jevrejski narod, doći će u Jerusalim i hram njihov obnoviće" (Sinaksar Mesopusne nedelje, Posni triod).
Sva ova staranja antihrista, da objavi sebe za istinitog Mesiju - naići će na neočekivano i čudesno protivljenje u licu dva starozavetna proroka, koji su po volji Božjoj bili živi uzeti sa zemlje na nebo, do vremena kada treba da se pojave na zemlji pred kraj sveta, da bi izvršili svoju misiju i okusili smrt. To su - Enoh i Ilija. Njih će Gospod poslati u Jerusalim, da u te poslednje dane Zemlje dadu ljudima poslednje i čudesno upozorenje protiv obmane antihrista. Oni će tri i po godine javno i hrabro izobličavati svu laž antihrista u toku drugog njegovog perioda, kad se on bude spremao da zagrabi svu svetsku vlast u svoje ruke. Ne skidajući sa sebe masku krotosti i dobronamernosti čak ni prema svojim protivnicima, antihrist u to vreme neće moći da spreči ukorne reči proroka niti da protiv njih upotrebi neko nasilje.
Uzalud se neki staraju da ovu čudesnu pojavu Enoha i Ilije drukčije protumače. Sveto Pismo i Predanje jasno govore o njihovom dolasku na zemlju na sedam godina pre kraja sveta, o njihovoj ukornoj propovedi, o njihovoj mučeničkoj smrti, o njihovom vaskrsenju i odlasku na nebo.
U Otkrivenju svetog Jovana čitamo: "I daću dvojici svedoka mojih, i prorocaće hiljadu dvesta šezdeset dana (to čini tri i po godine), obučeni u vreće. To su dve masline i dva svetilnika, što stoje pred Bogom zemlje. I ako ko zahte da ih uvredi, oganj će izaći iz usta njihovih i proždreti neprijatelje njihove, ako ko zahte da im učini nepravdu, taj će biti ubijen. Oni će imati vlast da zatvore nebo da ne padne kiša na zemlju u dane njihovih proricanja, i imaće vlast nad vodama da ih pretvaraju u krv i da ošinu zemlju svakom ranom, kakvom zažele. I kad oni završe svoje svedočanstvo, zver što izlazi iz bezdana pobiće se sa njima, pobediće ih i ubiti" (11, 37).
U knjizi proroka Zaharije:
"Šta znače te dve masline... šta znače dve maslinove grančice, koje će kroz dve zlatne trubice da izlivaju iz sebe zlato... I reče mi: to su dva pomazanika uljem, koji stoje pred Gospodom sve zemlje" (4, 3, 11, 12, 14).
A o tome da pod dvema maslinama prorok Zaharije razume dva proroka, Iliju i Enoha, dokazuje nam sveti Andrej Kesarijski, pozivajući se na to da se i u Otkrivenju Jovanovom oni isto tako nazivaju "dvema maslinama" (Tumačenje Otkrivenja, glava 30). U knjizi proroka Malahija jedan od svedoka direktno se naziva po imenu: "Evo ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego što dođe veliki i strašni dan Gospodnji" (4, 5).
Sveti Oci - Jefrem Sirin (Beseda o dolasku Gospodnjem) i Jovan Damaskin (Tačno izloženje pravoslavne vere) određeno uče da u licu "dvaju svedoka" koji treba da se pojave pred kraj sveta, treba razumeti svete proroke Enoha i Iliju.
Predanje Crkve, izloženo u našim bogoslužbenim knjigama, takođe govori u prilog bukvalnog shvatanja predskazanja Reči Božje o pojavi Ilije i Enoha pred kraj sveta, ne pružaju nikakvog osnova za drukčije shvatanje.
U Sinaksaru nedelje Mesopusne govori se: "A na sedam godina (pre kraja sveta), kao što govori Danilo, doći će Enoh i Ilija, i propovedaće ljudima da ga ne primaju (antihrista), a ovaj će ih uhvatiti, mučiti, i glave im odseći" (Posni triod).
U Službi svetom proroku Iliji, u stihiri na "Gospodi vozvah" peva se: "Ilijo Tesvićanine, Bog te je stvorio je netruležnim, da ne vidiš smrti, dok svima ne objaviš kraj"; a u troparu prorok Ilija se naziva" drugim pretečom dolaska Hristovog"; isto tako i u sedalnu posle polijeleja: "proroče i pretečo dolaska Hristovog, Ilija, koji imaš veliko ime" (Minej, 20. juna).
U "Četijem mineju" (20. jula) čitamo:
"Sveti prorok Ilija, koji je ognjenim kolima sa telom uzet, živ je i danas, u telu su ga videla tri apostola za vreme Preobraženja Gospodnjeg na Tavoru, i opet će ga telesni i smrtni ljudi videti pre drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju. Izbegavši ranije od mača Jezavelinog, postradaće pred drugim dolaskom Gospodnjim od mača antihristovog, pa će se ne samo kao prorok nego i kao mučenik udostojiti još veće slave od pravednog Nagradodavca Boga".
U Prologu toga dana govori se: "Ovaj Ilija doći će sa Enohom pre drugog dolaska Hristovog, radi obličenja antihristove bezbožnosti i utehe vernih".
Ali, bez obzira na sve opomene i predupređenja, većina ljudi po svome telesnom razumu ne samo neće zapaziti sve laži u spoljašnjem ophođenju antihrista, nego, naprotiv, okružiće ga neobičnim oduševljenjem i slavom. " Kad staleži i narodi uvide njegove lažne vrline i moć, svi će doći na jednu misao... da ga proglase za cara, govoreći drug drugu: može li se naći čovek tako dobar i pravičan?" (Sveti Jefrem Sirin).
Utisci glumačkog držanja antihristovog, koji se svuda predstavlja kao božanski poslanik i istiniti mesija, biće tako snažni, da će ga, bez obzira na najveća ukoravanja proroka Ilije i Enoha, narod jevrejski pre svih proglasiti za svoga cara.
O carskoj vlasti antihrista nad Izrailjem tajanstveno govori Otkrivenje Jovanovo, koje čitaoce poziva da razreše šifru ime zveri ili broj njenog imena: "Ovde je mudrost. Ko ima um, neka izbroji broj zveri, jer je čovekov broj: broj je njen 666 - šest stotina šezdeset šest" (Oktr. 13, 17-18).
Mnogi tumači ovog tajanstvenog broja zveri, ne ustanovivši prethodno nikakav princip za razrešenje njegovo, nisu ni mogli dati pravilno objašnjenje. "Vežbajući se u rečima razrešenja, veli sveti Andrej Kesarijski, može se naći mnogo imena, i nadenutih i sopstvenih (ličnih)" Tako, jedini su nalazili ova lična imena: Lampetis, Titan, Venedikt; drugi su nalazili ova nadenuta imena: Rđav rukovodilac, Drevni zavidnik, Istinska šteta, Nepravedni agnec (jagnje) i druga. U tom duhu pokušao je da razeši broj 666 i protojerej M. Poljski, koji je napisao članak "Broj zveri" i objavio u listu "Sveta Zemlja", broj 1, za 1938. godinu. Po njegovom tumačenju, brojem 666 označena je vlast zlata i vlast nad radom čovekovim. Vlast zveri projavljuje se kao vlast koja "otima ne samo sve bogatstvo, nego i sav trud tvojih ruku" (strana 15).
Ali pre svakog izmišljanja bilo kakvih objašnjenja, postarajmo se da ustanovimo pravilan princip razrešenja šifre, koji se sastoji u tome, da bi samo razrešenje broja jednovremeno moglo da objasni i razlog, koji je prinudio svetog Apostola da pribegne šifri i ne kaže ime zveri jasno i otvoreno. Prema tome, ako zapitamo: zašto je sveti Apostol smatrao nužnim da stavi pod šifru tako proste pojmove, kao zlato, ili kao vlast zlata nad radom čovekovim, ili da upotrebi takve nazive, kao "Rđav rukovodilac" i tome slično, onda će sva ta tumačenja otpasti sama sobom, jer ona ne dajući odgovor na ovo pitanje, samu šifru čine praznom i praktički besmislenom zabavom, sličnom savremenim ukrštenim rečima, što se, razumljivo, nikako ne može saglasiti ni sa bogonadahnutošću niti sa ozbiljnošću Svetog Pisma.
Jedini ozbiljni i duboki pokušaj razrešenja broja zveri, koji potpuno može da objasni i uzrok same šifre, jeste mišljenje rimokatoličkog sveštenika Slota objavljeno u "Biblijskom pregledu" 1893. godine u primedbi na "Apokalipsis svetoga Jovana", na strani 512. "Povodom imena apokaliptičke zveri primili smo sledeće pismo, koje, po odobrenju autora, po dužnosti uvršćujemo ovde:
"Prepodobni oče, u prethodnom broju "Biblijskog pregleda", na strani 298. prepodobni otac Semerija napominje o mišljenju G. Gode, koji apokaliptičku zver identifikuje sa "obnovljenom jevrejskom moći na kraju vremena". Prateći sve veću moć jevrejstva, treba priznati da to mišljenje nalazi potvrdu u savremenoj istoriji. Ako je tako, onda će antihrist biti jevrejski car.
"Sveti Jovan nam otkriva: "broj njegovog imena je 666" (Oktr. 13, 18) i poziva da se sabere" broj zveri". Ako se smisao ovoga sastoji u tome, da iz njega (tj. broja) treba izvesti ime antihrista i ako bi takav zaključak bio moguć pre dolaska, izgleda malo verovatnim da bi sveti Jovan imao u vidu njegovo pravo ime: operišući sa ličnim imenima mi bismo (neizbežno) došli do potpuno proizvoljnih zaključaka.
"Pošto će antihrist doći pod vidom Mesije, on će nasigurno prisvojiti sebi titulu jevrejskog Cara; bez sumnje on će se po preimućstvu nazvati carem u Izrailju. Da bi se ta ohola titula izrazila jevrejski, potrebno je, umesto upotrebe drugog padeža, staviti prefiks l (lamed) ispred reči Izrael. Tada će titula antihristova biti:
Ha - Melek - Le - Israkel
(Car Izraela)
I zbir ovih jevrejskih slova izneće tačno 666.
 
Evo računa: ha - 5 mem - 40 lamed - 30 kaf - 20 jod - 10 sin - 300 reš - 200
alef - 1 lamed - 30








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 11:59

Zbir 666
 
Postoji mala nategnutost i ona se sastoji u tome što se slovo kaf u reči "melek" ne javlja kao konačno (krajno), nego obično (u smislu računa). Molim da se prihvati uverenje... itd.
Sveštenik Slot ovde sebi prigovara da je učinio natezanje time što je uzeo obično kaf, a bilo bi nepravino da je učinio obratno. Račun sveštenika Slota potpuno je pravilan, pošto se u prvim vekovima hrišćanstva, a tako i u svima potonjim zamenama slova ciframa (po kabali) sva dejstva izvodila su se sa 22 slova "svešenog alfavita". Ona imaju tačno brojno značenje, koje odgovara njihovom rednom broju. I taj redni broj isti je kako za kaf obično tako i konačno (krajno), kao što je i za "sva dvojna slova".
Takvo tumačenje broja zveri jednovremeno objašnjava i praktičnu neophodnost primene šifre. Međutim, da se sveti Pisac odlučio napisati otvoreno da će Zver ili antihrist biti onaj car Izrailjev, koga je tako strasno očekivao narod jevrejski, i koji će, saglasno tumačenjima njegovih učitelja, biti dužan da pre svega oslobodi Jevreje rimskog ropstva, a potom da pokori sebi sve narode i obrazuje jednu svetsku državu, onda takvo objavljivanje ne samo ne bi moglo imati karakter strogo religioznog upozorenja, nego bi od strane Jevreja bilo primljeno kao anti-patriotski istup i izazvalo bi izliv negodovanja protiv njegovog autora. Osim toga, otvoreno objavljivanje o caru Izrailjskom koji će doći, čak i nezavisno od njegove karakteristike, Jevreji bi mogli da prime kao političku izdaju. Jer su Jevreji pažljivo skrivali od rimske vlasti zamisli o svome caru i starali da uvere Rimljane u tome, da oni nemaju i ne žele da imaju drugog cara, osim rimskog ćesara.
Treći i poslednji period antihristove delatnosti započeće njegovim zahvatom svetske vlasti u svoje ruke. Tome će mnogo pripomoći okolnost krajnjeg rastrojstva naroda od svetskog rata. Većina ljudi videće u jednoj svetskoj upravi, usredsrećenoj u rukama proslavljenog antihrista, jedinu garantiju protiv mogućnosti novih ratova i jedinstveni put budućeg mirnog procvata čovečanstva.
Sam prilaz antihrista ka svetskoj vlasti Reč Božja ovako opisuje: na telu opustošenog i ratom razorenog sveta "ustaće deset careva" (Danilo 7, 24). Sedam od njih biće "jedne misli" sa antihristom: oni će mu "i predati silu i vlast svoju". A druga tri cara braniće svoju nezavisnost, ali će ih antihrist pokoriti vojnom silom (7, 8, 20, 24). "Kad narodi, pisao je Laktancije, umnoživši preko mere vojsku i napuste zemljoradnju - što sačinjava početak rastrojstva i poraza - sve razore, oslabe, pojedu, tada će sa krajnjih predela severne oblasti iznenada ustati protiv njih najsilniji neprijatelj. On će trojicu od njih... istrebiti, a ostali će sa njim zaključiti savez i ona će postati zapovednik nad svima njima. A to će biti antihrist" ( Božanske pouke, knjiga 8, glava 16).
Posle pobede antihristove nad tri države i uklanjanja u njihovom licu jedine prepreke na svome putu ka svetskoj vladavini, Otkrivenje slike antihrista u vidu crvene zveri (aždaje), koja ima deset rogova (to jest potčinila je sebi deset država) i sedam glava (tj. ostavila je sedam upravljača, koji su joj se dobrovoljno potčinili, u svojstvu svojih opunomoćenih predstavnika u njihovim oblastima). " To je velika crvena aždaja sa sedam glava i deset rogova i na glavi njenoj deset kruna" (Otkr. 13, 1). (Vidi tumačenje svetih Otaca: Irineja Lionskog i Kirila Jerusalimskog).
O svetskoj političkoj vlasti antihrista Otkrivenje govori: "I bi mu dana vlast nad svakim kolenom, i narodom, i jezikom i plemenom" (13, 7). Mada će u procesu prisvajanja sve svetske vlasti od strane antihrista imati značaj obični ljudski napori i sredstva, ipak glavni izvor njegovog uspeha neće biti u njima. "I učvrstiće se moć njegova, ali ne njegovom silom" (Danilo 8, 24).
Svoju vlast i svoju silu antihrist će dobiti od satane. " I dade mu aždaja silu svoju, i presto svoj, i veliku vlast" (Otkr. 13, 2) I samo ovom postojanom satanskom saradnjom može se objasniti njegov neobičan uspeh u brzom osvajanju sve vlasti nad svetom, i njegova isključiva sila, kojoj se nikakva ljudska sila i vlast ne mogu suprotstaviti niti smetati. "Antihrist, govori profesor Bjeljajev, delovaće silom đavola i čudesima, a ta sila je veoma velika", zatim "on će imati veliko mnoštvo moćnih saradnika", osim toga, "pri brzim putevima saopštenja i načina komunikacije može se za trenutak proizvesti prevrat na svoj zemlji" (O bezbožnosti i antihristu, tom 1, 765).
Sveopšte priznanje antihrista za svetskog monarha biće istovremeno vezano sa sveopštim priznanjem antihrista za jedinog duhovnog poglavara svih religija. Vladimir Solovjov u svom poslednjem delu "Tri razgovora" izrazio je pretpostavku da će antihrist, pošto se domogne vlasti, sazvati Vaselenski sabor od predstavnika svih religija. Na tom saboru (u Jerusalimu) antihrist će svima predložiti da se ujedine u jedno stado, pod jednim pastirom. Glavnu pažnju on će obratiti na hrišćane svih konfesija, obećavajući im svakovrsno pokroviteljstvo, ako ga priznaju za svoga poglavara. "On će zatrubiti o sebi, piše sveti Jefrem Sirin, kao što su o njemu trubili prethodnici, nazvaće sebe propovednikom i obnoviteljem istinskog bogopoznanja: oni koji ne poznaju hrišćanstvo videće u njemu predstavnika i pobornika prave religije i prisajediniće se njemu. Rastrubiće on i nazvaće sebe obećanim Mesijom: sa klicanjem pohitaće mu u sretanje pitomci telesnog mudrovanja, a kad vide njegovu slavu, moć, genijalne sposobnosti, njegov širok zahvat po stihijama sveta, proglasiće ga za boga i postaće njegovi saradnici" (Beseda 106, tom 2. Vidi: Episkop Ignatije Brjančaninov, 4, 301).
Između ostaloga, vrlo je važno primetiti i to, da svi Sveti Oci smatraju da glavni uzrok takvog brzog i nerazumnog oduševljenja ljudi antihristom leži u otsustvu u njima duhovnog razuma i njihovog potpunog pogruženja u plotsko (telesno) stanje. A pošto se duhovni razum može steći i razvijati jedno u uslovima pravilnog duhovnog života, koje pruža istinska Pravoslavna Crkva, to će samo pravoslavni hrišćani u tom trenutku moći da se pokažu potpuno duhovno naoružanim i da razlikuju sve prevare i lukavstva antihristova. No, ne svi pravoslavni hrišćani nego samo onaj manji broj njih, koji će živeti duhovnim životom po pravilima Crkve. Jeretici i lažni hrišćani, u kojima ili potpuno otsustvuje duhovni život, ili se praktikuje u nepravilnim i izopačenim oblicima, neizbežno će postati žrtvama prevare antihrista.
Antihrist će vešto da zameni kult Bogočoveka Hrista kultom čovekoboga antihrista i zahtevaće da mu se ljudi klanjaju kao Bogu. U Svetom pismu on se opisuje kao onaj koji se uzdiže "iznad svega što se zove Bog ili svetinja" (2. Solunj. 2, 34), kao onaj koji govori "gordo i bogohulno", "da huli na Boga, na stanište njegovo i žitelje na nebu" (Otkr. 13, 56).
 
***
 
Ovde je važno napomenuti da sad aktivnu propagandu u pravcu širenja protivhrišćanskih i čovekobožačkih pogleda vode induski jogi i njihovi zapadni sledbenici teosofi (danas predstavnici Nju Ejdža, nap. prir.). Svi oni govore da je naše "Ja" - božansko i istoprirodno sa Bogom...
Teosofi uče da javljanje Boga na Zemlji nije jedinstvena pojava Isusa Hrista, nego se ona ponavlja - u obliku takozvanih "avatara". Pojava na zemlji "avatara" ili spasitelja sveta, po njihovom učenju, događala se mnogo puta.
Ana Bezant tvrdi da je na Zemlju dosad dolazilo devet "avatara". Deseti treba da se pojavi (A. Bezant, Lekcija "Ideja Hrista", 1914). Pod tim "avatarima" oni podrazumevaju Budu, Krišnu, Isusa iz Nazareta i druge (A. Bezant, O svesvetskom učiteljstvu, 1913).
Nasuprot ovome, hrišćansko učenje tvrdi da su jednosuštni sa Bogom Ocem samo Sin Božji i Duh Sveti - Trojica Sveta, jednosuštna i Nerazdeljiva. Spasenje sveta izvršeno je jednom. Jedini Spasitelj i Iskupitelj ljudi jeste Sin Božji, Gospod Isus Hristos. Drugih "spasitelja" nije bilo niti će biti.
Pogledi istočnog i zapadnog okultizma svedoče o pripremi za proglašavanje dolazećeg antihrista za boga i "spasitelja sveta".
 
* * *
 
Po predskazanju svetog apostola Pavla, antihrist će "sesti u hramu Božjem, kao Bog, izdavajući se za Boga" (2. Solunj. 2, 4). Bez sumnje, "antihrist neće imati vremena, ni raspoloženja, ni mogućnosti da neprestano sedi u hramu. On će to činiti u veoma svečanim i važnim slučajevima, na primer prilikom proglašenja sebe za cara sveta i boga. Ali on neće imati ni potrebe da stalno bude u hramu. Sednuvši jednom u hramu i objavivši sebe za boga, on će samim tim dati znak i zajedno s tim izdati i naredbu da se u svima hramovima, hrišćanskim i nehrišćanskim, postave njegovi likovi (kipovi ili ikone), i da im se svi ljudi klanjaju, kao njemu samom, kao likovima Boga. I stvarno, u hramovima će započeti služenje antihristu, kao Bogu" (Prof. Bjeljajev, O bezbožnosti i antrihistu, tom 1, 384).
Ovo oskvrnenje svetinje Hrišćanskog hrama i hrišćanske vere Sveto Pismo tajanstveno unapred najavljuje u rečima o postavljanju "gnusobe zapuštenja" na svetom mestu;
a) ... "u polovini sedmine (posle tri i po godine drugog perioda i početku trećeg, koji će trajati tri i po godine delatnosti antihristove) prekratiće se žrtva i prinos, i na krilima svetilišta biće gnusoba zapuštenja" (Danilo 9, 27).
b) ... "i postaviće odred vojske, koja će oskvrniti svetilište i prekratiti svakodnevnu žrtvu i postaviti gnusobu zapuštenja" (Danilo 11, 31).
v) ... "od vremena prekraćenja svakodnevne žrtve ipostavljenja gnusobe zapuštenja proći će 1290 dana" (Danilo12, 1112).
Ovde se u proročkoj perspektivi istovremeno opisuju tri događaja, mada odvojeni jedan od drugog čitavim vekovima, ali koji imaju uzajamno unutarnje srodstvo. U stvari prva dva događaja javljaju se samo kao praobrazi (praslike) poslednjeg koji dolazi, na koji se uglavnom i odnosi proročanstvo.
Prvi događaj - to je gonjenje vere od strane Antioha Epifana IV, cara Sirijskog. Antioh se zacario posle svoga brata Selevka IV u 137. godini ere Selevkida, ili u 176. godini pre Rođenja Hristovog. O njegovom užasnom carevanju i njegovom žestokom gonjenju starozavetne vere govori se u prvim dvema knjigama Makavejskim. "On je ušao u svetilište sa gordošću... i zapovedio da svi u njegovom carstvu budu jedan narod, i da svaki ostavi svoj zakon"... i "ismevali su subote i praznike, i opoganili svetilište i svetinju nad svetinjama najsvetiji deo hrama... A ako neko ne učini po naredbi cara, da se kazni smrću"... i "postavili su na žrtveniku gnusobu zapuštenja"... "i knjige zakona, na koje bi naišli, cepali su i spaljivali u vatri, a kod koga su našli knjigu zakona (Sveto Pismo), i ko se držao zakona (Božjeg), toga su, po carevoj naredbi, ubijali... ubijali su i žene, koje su obrezale decu svoju, a decu su vešali, kuće pljačkali. Hram se ispunio preljubom i neredom od strane neznabožaca" (1. knjiga 1, 164; 6, 19). Među hrišćanskim bogoslovima vlada uverenje da je Antioh Epifan bio najjasniji praobraz budućeg antihrista.
Drugi događaj je razrušenje Jerusalima i oskvrnenje jerusalimskog hrama od strane Rimske vojske 70. godine posle Hristovog Rođenja. "Ako bi se Danilovo proročanstvo odnosilo samo na Antioha, u tom slučaju Isus Hristos, ponavljajući o gnusobi zapuštenja, izrečenoj preko proroka Danila (Mt. 24, 1521; Lk. 21, 2024), ne bi mogao govoriti kao o događaju koji će se zbiti u budućnosti, pošto je u Njegovo vreme epoha Antioha Epifana odavno bila prošla" (Prof. Bjeljajev, O bezbožnosti i antihristu, tom 1, strana 230).
Taj događaj (razrušenje Jerusalima) opisao je jevrejski istoričar Josif Flavije. Po njegovim rečima, Rimljani, ugušujući ustanak Judeja, razrušili su Jerusalim i "uneli svoje znake u svetilište i postavili ih prema Istočnim Vratima; pred znacima su prineli svečane žrtve (neznabožačke) i gromkim klicanjem proglasili su Titusa za cara (samodršca). Tako je nastala "gnusoba zapuštenja" u Svetom Gradu i u svetinji toga Grada... u hramu Jerusalimskom. U ovom hramu tad je bila prinesena žrtva neznabožačkim bogovima rukama neznabožaca; od tada žrtve i molitve pravom Bogu prekratile su se zanavek" (Prof. Bjeljajev, tamo, str. 216).
Ali ovo proročanstvo o gnusobi zapuštenja moglo se samo delimično odnositi na razrušenje Jerusalima 70. godine posle rođenja Hristovog. Uglavnom ono ima u vidu drugu epohu koja he doći "kada budu oskvrnjeni svi hramovi na Zemlji i zajedno s tim dogoditi se opustošenje i oskvrnenje Novog Siona - Crkve Hristove... po svoj Zemlji. To he biti pred kraj sveta za vreme antihrista" (Profesor Bjeljajev, tamo, str. 219). Blaženi Jeronim celo proročanstvo Danilovo o postavljanju "gnusobe zapuštenja" odnosi na antihrista, a samo neke crte na Antioha.
U rečima o "gnusobi zapuštenja" nije jasna reč "na krilu" (Danilo 9, 27). Oštroumni pokušaj tumačenja ovih reči učinio je poznati autor jevrejske gramatike i jevrejsko-nemačkog leksikona - Gezenije. On reči Danilove ovako prevodi: "I na krilima gnusobe - opustošitelj". Svoj prevod on ovako objašnjava: "Neprijatelj Crkve, to jest antihrist, predstavlja se ovde kao nošen na krilima gnusnoga idola, slično tome kao što se Jahve (Gospod) predstavlja nošen na heruvimima". Vrlo je mogućno da he antihrist na krilima idola, kao na kolesnici ili prestolu biti prenošen s mesta na mesto. Ali neće biti ništa neverovatno i u tome, ako antihrist na krilima gnusnoga idola bude leteo po vazduhu (na specijalno za njega izgrađenom avionu - u vidu krilatog gnusnog idola). Poslednja pretpostavka, mada nije direktno primenjena na ove reči, mnogo vekova pre Gezenija izrekao je sveti Jefrem Sirin (vidi njegovu Besedu o dolasku Gospodnjem, 39, tom 3, strana 25).
Utvrdivši svoju svetsku vladavinu, antihrist će loviti u svoj satanski plen sve čovečanstvo pomoću istih načina, koje je upotrebio satana kušajući Samog Gospoda.
1. Prvo satansko kušanje izraženo je u predlogu Gospodu da pretvori kamenje u hlebove (Mt. 4, 3). Na prvi pogled ono može da se "potpuno saglasi sa krajnjim ciljevima služenja Sina Božjega". Šta bi se moglo imati protiv, "da pustinja procveta kao krin (2. Mojs. 31, 1), da bi se glad, siromaštvo, oskudica i sav mučenički trud u znoju lica svoga radi sticanja hleba", koje se javlja kao rezultat prvog prokletstva zemlje radi kažnjavanja čoveka palog u greh (1. Mojs, 3, 1719), najzad prekratili? Međutim, sav greh i sve lukavstvo ovoga predloga sastojali su se u tome, što se ovde predlagalo da se od ovoga počne, umesto da se time završi, predlagalo se da se izazove potpuno izobilje u vidljivom svetu, ali ne u svojstvu posledica i izraza unutrašnjeg carstva pravde" (Trenč). Samo spoljašnje pobošljanje materijalnih uslova života bez prethodnog moralnog poboljšanja samih ljudi bilo bi potpuno toržestvo (trijumf) zla, pošto bi takvo blagostanje učvrstilo beznadežno telesno stanje njegovih učesnika, paralizovalo bi svaku mogućnost moralnog popravljanja i duhovnog usavršavanja. Zato je Hristos i odgovorio satani: "Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih" (Mt. 4, 4). U ovom odgovoru Gospoda ne poriču se telesne potrebe ljudi, nego se stavljaju na drugo mesto, posle duhovnih potreba. Evanđelje osuđuje samo pokušaje ugađanja telu pri punom zaboravljanju Boga, osuđuje nameru da se ljudi učine materijalno srećnijim, ne čineći ih moralno savršenijim. Gospod nas opominje: "Čuvajte se da srca vaša ne otežaju žderanjem i pijanstvom" (Lk. 21. 34), jer u poslednjem slučaju gubimo moralnu slobodu, postajemo robovi svojih niskih potreba i ubijamo svoju dušu večnom smrću.
Takvom potpunom duhovnom ropstvu privode ljude vođi savremene svetske pobune. Njihovo učenje i njihovi prizivi oblače se u uzvišene reči o sveopštoj jednakosti i bratstvu, a u stvarnosti oni se staraju da primame ljude samo ka uređenju materijalnog blagostanja, odvodeći ih od svih uzvišenih moralnih i religioznih stremljenja. Kad materijalno blago postane za čoveka jedina vrednost, onda će on neminovno postati potpuni rob onoga ko mu bude davao ovo blago. Materijalističko vaspitanje ljudi daće neograničenu vlast antihristu, jer će se sva postojeća sredstva naći u njegovoj punoj vlasti. On će ih obilato razdavati samo svojim sledbenicima i saradnicima. I čovek koji se nije naučio uzdržanju, koji nema duhovne i principijelne čvrstine, biće prinuđen da se potčini njegovoj volji... "Svima malim i velikim, bogatim i siromašnim, slobodnim i slugama (robovima) - biće stavljen znak na desnu ruku ili na čelu, i... nikome neće biti dozvoljeno ni da kupuje, ni da prodaje, osim onima koji imaju ovaj znak, ili ime zveri, ili broj njenog imena" (Otkr. 13, 16-17).
2. Drugo satansko kušanje projavilo se u prenošenju Gospoda Hrista u Sveti Grad na krov hrama i rečima: "Ako si Ti Sin Božji, skoči dole; jer je napisano: Anđelima svojim zapovediće o Tebi, i uzeće Te na ruke, da se ne spotakneš o kamen nogom Tvojom" (Mt. 4, 56). Ovaj predlog đavola značio je ovo: Skoči dole i pojavi se okružen i nošen jatom anđela pred začuđenim narodom, da bi narod, videvši taj znak (znamenje) odmah Te priznao za Sina Božjeg. I ovo iskušenje od strane satane pod lepom na oko brigom o buđenju u narodu vere u Božansko dostojanstvo Spasitelja predstavljalo je sobom ne nešto drugo nego potpuno odbacivanje Krsta Hristovog, odbacivanje Iskupljenja, jer je ono predlagalo sebi masu naroda praznim efektom (utiskom), ne zahtevajući od nje nikakav moralni podvig ni samoodricanje.
Sličan zahtev znaka tražili su od Gospoda i fariseji, koji se nisu zadovoljavali onim čudesima što ih je vršio Gospod, nego su zahtevali od Njega naročito čudo: znak s neba (Marko 8, 12)... Želju znaka s neba izražavao je ponekad i narod. Tako su posle čudesnog umnoženja pet hlebova i nahranjenja njima mnogoljudnog skupa, u kome je bilo 5000 ljudi, osim žena i dece, očevici tog čuda i učesnici ove trpeze govorili su Gospodu: "Koji znak Ti pokazuješ, da vidimo i verujemo Ti? Oci naši jedoše manu u pustinji, kao što je pisano: hleb s neba dade im da jedu" (Jn. 6, 30-31). Njima se učinilo nedovoljnim čudo umnožavanja hlebova u rukama Spasitelja: ono se zbivalo u tišini, sa svetim smirenjem, kakvim su bila proniknuta sva dela Bogočoveka, a njima je bio potreban spektakularni prizor, njima je bio potreban efekat. Njima je bilo potrebno da se nebo pokrije gustim oblacima, da zagrme gromovi i zasevaju munje, da hlebovi padaju iz vazduha - s neba (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 296-297).
Zahtev takvoga znaka od Bogočoveka bio je težak greh, jer je ishodio iz telesnog razuma, koji odbacuje ma kakav uzvišeni cilj radi spoljašnjeg efekta. Čuvši ovaj drzak i bogohulni zahtev znaka, Gospod je duboko uzdahnuo i rekao: "Zašto rod ovaj traži znak? Zaista vam kažem: neće se dati znak rodu ovom. I ostavivši ih... ode" (Mk. 8, 12-13). Ovaj zahtev znaka s neba bio je zahtev čuda, ali razmetljivog čuda satane. Nikakve osobite uverljivosti znak s neba nije mogao imati. Zbog čega je samo znak s neba mogao da posvedoči, da je on od Boga? Iz Svetog Pisma vidi se suprotno... Sveto Pismo priča, da je po dejstvu đavola oganj spao s neba i sagoreo ovce i pastire pravednoga Jova (Jov. 1, 16; vidi i Blagovesnik na Matejevo Evanđelje 16, 1). Očigledno je da se taj oganj formirao u vazduhu, kako se u njemu formira i munja. Simon vračar zadivljavao je čudesima zaslepljeni narod, koji je delujuću u njemu silu satane priznavao za "veliku silu Božju" (Dela ap. 8, 19). Simon je osobito zadivio neznabošce Rimljane, kada se u njihovom mnogobrojnom skupu proglasio za boga, otkrio nameru da se uznese na nebo i iznenada počeo da se podiže u vazduhu, priča o tome blaženi Simeon Metafrast, koji je ovo pozajmio od drevnih hrišćanskih pisaca (Vidi Žitije svetog apostola Petra. Četij minej, 29. juna). Slična čuda vršio je i Pineti, koji je živeo pri kraju 18. veka. Vršili su ih i vrše i drugi" (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 299-300).
Ono što nije hteo da učini Hristos, učiniće antihrist: on će dati znak s neba, to jest znak u vazduhu, gde naročito gospodari satana (vidi Jefrem Sirin, Beseda 106, deo drugi; Efes. 2, 2; 1, 12).
Sveti Jovan Bogoslov govori da će antihrist činiti velika dela, "da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima" (Otkr. 13, 13). "Sveto Pismo ukazuje na ovo čudo kao najveće od svih čuda antihristovih, i mesto ovoga znamenja je vazduh: ono će biti prekrasan i strašan prizor. Ono će najviše delovati na čulo vida, oduševljavajući ga i obmanjujući" (Episkop Ignatije, 4, 302).
Sveti Simeon Novi Bogoslov predupređuje da se retko "gleda u nebo iz straha (predostrožnosti) od lukavih duhova u vazduhu, zbog čega se i nazivaju vazdušnim duhovima, koji proizvode mnoge i razne prevare u vazduhu" (Dobrotoljublje, tom 5, O trećem obliku pažnje). Sveti apostol Pavle naziva satanu "knezom koji gospodari u vazduhu" (Efes. 2, 2). Oduševljavanje vazdušnim demonskim pojavama preti neizbežnom pogibijom onima koji im veruju. "Sve demonske pojave imaju to svojstvo, da je čak i najmanja pažnja i poverenje prema njima opasno; jedna takva pažnja može proizvesti štetan utisak i doneti teško iskušenje" (Episkop Ignatije, 4, 329). Čudesa antihrista, izvršena satanskom silom, proizvodiće neodoljiv utisak na gledaoce. "Ljudi neće shvatiti da čudesa njegova nemaju nikakav dobar i razuman cilj, nikakvo određeno značenje, da su ona daleko od istine, prepuna laži, da su ona - čudovišna, zlobna i besmislena predstava, sa ciljem da... obmane i prevari" (Episkop Ignatije, 4, 300). Videći ova čudesa, ljudi će, po slepoti svojoj... priznati ih za manifestaciju sile Božje i sa oduševljenjem primiti antihrista za boga. " Antihrist će nametnuti strah pretnjom i čudesima svojim, njima će zadovoljiti nerazumnu radoznalost i grubo neznanje, zadovoljiti slavoljublje i gordost ljudsku, zadovoljiti telesno mudrovanje, zadovoljiti sujeverje, dovesti u nedoumicu ljudsku učenost - svi ljudi koji se rukovode svetlošću svoje pale prirode, koji su se otuđili od rukovodstva Božje svetlosti - privući će se u poslušnost varalici" (Otkr. 13, 8; Episkop Ignatije, 4; 302).
3. Treće satansko kušanje sastoji se u uzvođenju Spasitelja na visoku goru, pokazivanju svih carstava sveta i njihove slave i u ponudi: "Sve ovo daću Ti, ako padneš i pokloniš mi se" (Mt. 4, 89; Lk. 4, 57). Vlast satane nad carstvima sveta potvrđuje više puta sama Reč Božja. Sam Gospod naziva đavola "knezom ovoga sveta" (Jn. 12, 31; 14, 30). A sveti Jovan Bogoslov u Otkrivenju piše, da će satana onima koji mu služe dati "silu svoju, i presto svoj, i veliku vlast" (13, 2). Vlast satane počiva na obmani, na prevari i na nasilju. A Gospod Isus došao je da Svoju vlast utvrdi na slobodnom moralnom podvigu i slobodnoj sinovskoj poslušnosti Bogu Ocu. A ono što je Hristos odbio, u punoj meri prihvatiće antihrist. On će svu svoju vlast dobiti od satane zbog svoje pune poslušnosti njemu, a nagraćivaće i druge - po meri poslušnosti i služenja satanskoj volji.
Kad se dočepa svetske vlasti, antihrist će oštro da izmeni svoje ponašanje. Umesto licemernog i opreznog odnosa prema ljudima, umesto prividnog glumljenja da želi dobro svojim protivnicima, on će otvoreno da se pretvori u nepoštednog gonitelja svojih vernih hrišćana, koji ne pristanu da mu se poklone kao bogu. On će "ugnjetavati svece Svevišnjga, čak će zamisliti da promeni njihova vremena (praznična) i zakon" (Danilo 7, 25; Oktr. 12, 1317; 13, 67). Opšte javno hrišćansko bogosluženje moraće da se prekrati. "Antihrist i njegovi privrženici, piše profesor Bjeljajev, uništavaće knjige Svetog Pisama, goniće i mučiće propovednike reči Božje i vršioce hrišćanskog bogosluženja, motriće da se nigde ne vrši Evharistija (Sveta Liturgija), ali ipak i propovedanje Reči Božje i bogosluženja neće se prekratiti i Evharistija će se vršiti" (tamo, strana 346), ali, razume se, samo u skrivenim mestima, kao u prvim vekovima gonjenoga hrišćanstva.
Antihrist će imati aktivnog pomagača u gonjenju hrišćana i prinuđivanju ovih da mu se klanjaju kao bogu. Po svojoj surovosti i bespoštednosti taj pomagač antihristov nazvan je u Svetom Pismu "druga zver". "I videh, piše sveti Jovan Bogoslov, drugu zver, kako izlazi iz zemlje... onda deluje svom vlašću prve zveri i primorava svu zemlju i koji žive na njoj da se poklone prvoj zveri... i čudesima koja joj bi dano da tvori pred zverju ona vara one što žive na zemlji, govoreći... da načine lik - ikonu zveri... I dano joj bi da udahne duh u ikonu zveri, i da progovori ikona zveri, i učini da se pobiju svi koji se ne poklone ikoni zverinoj" (Otkriv. 13, 1112, 1415).
"Nastaće strašno iskušenje svetitelja Božjih: lukavstvo, licemerstvo, čudesa gonilaca pojačavaće se, da bi ih obmanuli i prevarili, fina, izmišljena i prikrivena gonjenja i pritešnjavanja i neograničena vlast mučitelja staviće ih u najteži položaj; njihov mali broj izgledaće ništavan pred čovečanstvom... Opšte preziranje, mržnja, kleveta, pritisci, nasilna smrt - postaće njihov udeo... Protivnici antihrista smatraće se buntovnicima, neprijateljima društvenog dobra i poretka, pa će se podvrgnuti i prikrivenom i javnom gonjenju, mučenjima i kaznama" (Episkop Ignatije, 4, 302-303).
Prvom žrtvom antihrista biće njegovi obličitelji sveti proroci Enoh i Ilija. "I kad oni završe svoje svedočanstvo, zver, koja izlazi iz bezdana (antihrist), pobiće se s njima, i pobediće ih, i ubiće ih, i tela njihova ostaviće na ulici velikog grada, koji se zove Sodom i Egipat, gde je i Gospod naš bio raspet (Jerusalim). I mnogi iz naroda i kolena, i jezika, i plemena gledaće tela njihova tri i po dana, i neće se dozvoliti da se tela njihova sahrane u grobovima. I oni koji žive na zemlji radovaće se ovome, i veseliti, i slaće darove jedni drugima, zato što su ova dva proroka mučili one koji žive na zemlji. Ali posle tri i po dana duh života od Boga uđe u njih, i stadoše oba na noge svoje, i strah veliki napade na one koji ih gledahu. I čuše gromki glas s neba, koji im govori: uziđite ovamo, i uziđoše na nebo na oblacima, i videše ih neprijatelji njihovi. I u taj čas zatrese se zemlja veoma, i deseti deo grada sruši se, i pogibe sedam hiljada imena ljudskih, a ostali se uplašiše i dadoše slavu Bogu nebeskome" (Otkr. 11, 713).
Posle toga treba da se zbude značajan događaj, koji se može pripisati samo dejstvu propovedi svetih proroka, njihovog čudesnog vasksenja i uznošenja na nebo - obraćanje Hristu znatnog dela savremenih antihristu Jevreja. Blaženi Teofilakt Ohridski povodom ovoga piše: "Ilija će doći... kao preteča drugog dolaska, i obratiće u veru Hristovu sve Jevreje, koji se pokažu poslušnima, privodeći ih ka otačkom nasleđu, otpale od Njega".
Kao osnov za ovo tvrđenje služe sledeće proročke reči u Svetom Pismu:
a) "Evo Ja ću poslati k vama (Jevrejima) Iliju proroka pre nego što dođe veliki i strašni Dan Gospodnji. I on će obratiti srce otaca ka deci i srce dece ka ocima njihovim, da Ja ne bih došao i porazio zemlju prokletstvom" (Malahija 4, 56).
b) "I dogodiće se u taj dan: ostatak Izrailja, i koji se izbave iz doma Jakovljeva neće se više oslanjati na onoga ko ih je pobedio, nego će nadu svoju položiti na Gospoda, sveca Izrailjevog, čistim srcem. Ostatak će se obratiti, ostatak Jakovljev ka Bogu silnome" (Isaija 10, 20-21).
v) "A Isaija objavljuje o Izrailju: i ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak morski, ostatak će se spasti"(Rimlj. 9, 27; vidi Isaija 10, 22).
g) "Na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske izliću duh blagodati i umilenja i oni će pogledati na Njega, Koga su proboli, i plakaće za Njim, kao što plaču za sinom jedincem,i tužiće za Njim, kao što tuže za prvencem. Toga dana podignuće se veliki plač Adadremona u dolini Megidonskoj" (Zaharija 12,10-11; Uporedi: 4. Careva 23, 30; 2. Dnevnika 35, 24).
d) "Jer kad si ti (od neznaboštva obraćen Hristu) odsečen od rođene po prirodi divlje masline i nakalemio se na pitomu maslinu, to tim više ovi (iz Jevreja) nakalemiće se na svoju prirodnu maslinu... Neću vam, braćo, zatajiti o ovoj tajni da se vi ne bi pogordili - da se upornost Izrailja dogodila privremeno, dok ne uđe potpuno broj neznabožaca" (Rimljanima 11, 2425).
Vladimir Solovjov koji je pokušao da celokupno proročanstvo o javljanju Ilije i Enoha drukčije objasni (vidi: Tri razgovora, Povest o antihristu), nehotice je morao pogrešiti u objašnjenju sa pojavom proroka i tesno vezanog obraćanja ka Hristu ostatka Izrailjevog. Po njegovom mišljenju, Jevreji, doznavši da lice koje su oni primili za Mesiju nije obrezano, razočaraće se i primiće hrišćanstvo. Ako bi se ta pretpostavka o neobrezanosti antihrista i pokazala ispravnom, ona bi mogla pobuditi fanatične Jevreje samo da odu od njega i traže drugog, pogodnijeg kandidata za ulogu Mesije, ali ona ne bi mogla biti uzrokom njihovog razočarenja u svoju religiozno-nacionalnu ideologiju i dovoljan razlog za primanje hrišćanske vere. Kod Jevreja bilo je mnogo neuspelih pretendenata na zvanje Mesije, koji su se stavljali na čelo buntovnih pokreta protiv Rima. Pa ipak potonja razočarenja u Mesije nikad nisu Jevreje privodili ubeđenju u istinitost hrišćanstva. Zato ovo objašnjenje V. Solovjeva treba smatrati neuspelim. Samo i jedino svedočanstvom Svetoga Pisma o čudesnoj pojavi proroka Ilije i Enoha, i njihovoj propovedi i izobličavanju antihrista, o njihovoj mučeničkoj smrti i vaskrsenju moći će u punoj meri da se objasni i čudesno obraćenje k Hristu ostatka Izrailjeva u vreme antihrista.
Ovo obraćanje Jevreja ka Hristu izazvaće u antihristu najžešću zlobu prema hrišćanima. Tada će za njih nastati "velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada niti će biti" (Mt. 24, 15-21). "I biće mu dano (antihristu) da se pobije sa svetima (hrišćanima) i da ih pobedi" (Otkr. 13, 7).
Spasenje malog ostatka vernih biće jedino u kratkotrajnom carovanju antihrista. "I ako se ne bi skratili dani oni, ne bi se niko spasao, ali izabranih radi skratiće se dani oni" (Mt. 24, 22).
Svetska vladavina antihristova trajaće tri i po godine. "Od vremena prekraćenja svakodnevne žrtve (početak trećeg perioda delatnosti antihrista i proglašenja njegove svetske monarhije) i postavljanja gnusobe zapuštenja proći će hiljadu dvesta devedeset dana" (Danilo 12, 11). Isti rok carovanja antihristovog navodi se i u Otkrivenju: " I dana mu (antihristu) bi vlast da dela četrdeset dva meseca" (13, 5).
Nikakva ljudska sila neće moći da se suprotstavi antihristu. Samo jedini Gospod, koji će po drugi put doći na Zemlju u svoj slavi Svojoj pobediće ga. Tada će nastupiti Strašni sud Hristov i kraj našega sveta (Mt. 24, 3021; 25, 3146; Otkr. 1, 7; 20, 11-15; 21, 18). I "biće uhvaćena zver i s njom lažni prorok, koji je činio čudesa pred njom, kojima je varao one što primiše žig zverin i klanjahu se njenoj ikoni; oba živi biće bačeni u jezero ognjeno, koje gori sumporom; a ostali biće pobijeni mačem Onoga što sedi na konju, i koji izlazi iz usta Njegovih" (Otkr. 19, 20-21). "Đavo, koji ih je varao, biće bačen u jezero ognjeno i sumporno, gde je zver i lažni prorok, i mučiće se dan i noć vavek veka" (Otkr. 20, 10).
Glavna nesreća epohe pre sveopšteg zacarenja antihristovog sastojaće se u izuzetnoj duhovnoj slepoti ljudi. Duhovni razum, to jest razum koji jedino i može jasno da vidi svetlost Istine, biće krajnje retka pojava. Čovečanstvo, koje se rukovodi telesnim razumom, ne samo da neće poznati antihrista, neće u njemu videti svoga lukavog neprijatelja, nego naprotiv, priznaće ga za svoga dobrotvora. "Mnogi će verovati u njega, rekao je jedan blaženi monah, i počešće da ga slave kao boga moćnoga. A koji Boga uvek imaju u sebi... uvideće istinu čistom verom, i poznaće ga. Svima koji imaju Božje bogopoznanje i razum - biće jasno da je došao mučitelj. A onima koji samo misle o stvarima ovog života i vole zemaljsko - biće ovo neshvatljivo: jer su privezani stvarima telesnog života. Ako i čuju propoved predupređenja o antihristu, neće poverovati, nego će čak omrznuti onoga koji im to govori" (Pisma Georgija, zatvornika Zadonskog, knjiga 1, str. 62. 1850. godine. Vidi takođe i Besedu 106. svetog Jefrema Sirina). Stalno upozorenje za nas je reč Hristova: "Čuvajte se, da srca vaša ne otežaju žderanjem i pijanstvom i brigama ovog sveta, i da vam onaj dan ne dođe iznenada" (Lk. 21, 34). Jer prekomerno pogruženje u interese i brige materijalnog života doprinose razvoju telesnog razuma, koji će uvek biti u suprotnosti i borbi sa Božanskim učenjem i otkrivenjem.
Radi sticanja duhovnog razuma potrebna je pre svega poslušnost Razumu Vaseljenske Pravoslavne Crkve. Potrebno je svako svoje rasuđivanje proveravati Rečju Božjom i učenjem svetih Otaca. "Potrebna je, krajnje potrebna pažnja prema Reči Božjoj, koju potvrđuju sami događaji neprijateljskog joj vremena i raspoloženja, da ne bismo otpali" (Episkop Ignatije Brjančaninov, tom 4, 227-228). Sveti Jefrem Sirin savetuje: "Neprestano proučavaj Božanske spise, neprestano pitaj Mater svoju - Crkvu: kad će doći željeni Ženih (Gospod Isus), pitaj i raspituj o znacima Njegovog dolaska, zato što Sudija neće odocniti. Neprestano pitaj, dok tačno ne saznaš, neprestano pribegavaj pomoći onih koji o ovome znaju tačno" (Dela, tom 4, 133. Moskva, 1850). Svi sveti Oci preporučuju nam da se stalno rukovodimo Svetim Pismom. Pri tome koristan je i savet bližnjih, koji se sami rukovode Rečju Božjom i spisima svetih Otaca. Tako rukovođenje razumom Crkve biće predohrana vernima protiv oduševljavanja široko rasprostranjenim lažnim učenjima i pogledima. A odsustvo ovog crkvenog rukovodstva i navika da se ide za opštom propagandom neizbežno će odvesti na lažan put. Osim toga, ako bi se čovek i rešio da ide uskim putem, suprotnim opštim pogledima, protiv opšteprimljenog puta mase, on će se neminovno podvrgnuti sledećem iskušenju: obavezno će čuti - "Zar si ti jedini u pravu, a svi ili veći broj ljudi vara se?" Samo za one koji se budu rukovodili Svetim Pismom takvo rasuđivanje neće imati nikakvu vrednost. Sveto Pismo reći će mu da uskim putem ne ide većina, nego malo njih, a u poslednje dane sveta taj put biće krajnje oskudan u putnicima" (Episkop Ignatije Brjančaninov). Sveto pismo uliće mu i hrabrost: njega neće zbuniti fakt što će se količina istinski verujućih pokazati kao malo ostrvo usred beskrajnog okeana laži i pokvarenosti. On će pamtiti zahtev Hristov: "Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam da Carstvo" (Lk. 12, 32).
Druga nesreća epohe antihristove sastojaće se u tome što će biti nemoguće ma kakvo organizovano suprotstavljanje njegovoj vlasti. Tada "ne pokušaj da ga zaustaviš svojom nemoćnom rukom. Skloni se, čuvaj se od njega, i to je od tebe dovoljno" (Episkop Ignatije). Budi zadovoljan time, govori starac Isaija, što je ostavljeno na volju ljudima da se spasava, ko želi da se spase". Zato je nužno boriti se sada sa carstvom tame koje se približava, kad mogućnost borbe još nije oduzeta od nas. Svako izbegavanje borbe sad, svaki ma i najmanji kompromis sa zlom, radi zajedničkog opstanka sa njim, koji se učini sad, danas, još će više uvećati težinu borbe s njim sutra. Treba "raditi dela ... dokle je dan, dok ne nastane noć, jer onda niko ne može raditi" (Jn. 9, 4; 12,35).
Noć - to je satansko carstvo duhovne tame, koje se približava i sprema da zahvati celokupno čovečanstvo. Tada će život verujućih biti tako težak, da će oni, bez obzira na svoju grešnost, i zaboravljajući strah od Suda koji se približava, klicati: "Da, dođi, Gospode Isuse!" (Otkr. 22, 20).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    Čet 6 Avg - 12:01

Premijera predstave "Kratka povest o antihristu", po delu Vladimira Solovjeva "Tri razgovora", a u režiji Andraša Urbana, bila je 25. januar u 20 sati na sceni Bitef teatra.

Sa probe predstave "Kratka povest o antihristu"
Predstava nastaje iz pozorišnog dijaloga koji se uspostavlja u odnosu na delo "Tri razgovora" Vladimira Solovjova, te "Razgovor Treći - Kratku povest o antihristu" - polemičkom filosofskom spisu iz 1900. u kom pisac izlaže svoje viđenje apokaliptičke budućnosti čovečanstva. Približava se Pravoslavnom Svetom Predanju i tvrdi da će religije, među njima i razne hrišćanske konfesije, ujediniti antihrist, onaj koga Sveti Pavle naziva “čovekom bezakonja”.
 
Pozorišna predstava istažuje duhovnu SF stvarnost Solovljeva “Kratku povest o antihristu” u odnosu na duhovnu stvarnost našeg doba.
 


U filosofskoj dijaloškoj raspravi Solovjeva se sve postmoderne, jednodimenzionalne figure antihrista stavljene u politički kontekst dvadeset i prvog veka posmatraju kao preduslov za dolazak pravog Antihrista. Odnosno, smatra da, videvši jedno u drugom “antihriste” sukobljeni Istok i Zapad predstavljaju plodno tle za dolazak, i to u vidu velikog mirotvorca i usrećitelja čovečanstva a ne tek osvajača i državnika - globalnog vladara budućnosti koji će zaista biti “pali sin”.

Filosofska rasprava Solovjeva polazna je tačka pozorišnog istraživanja - koje je u prirodi pokušaja polemike sa definicijama pojma društvenog zla, u odnosu na institucionalno zlo, sistemsko zlo, te zlo i dobro u metafizičkom smislu ili definisano u ključu liberlno kapitalističke današnjice.

Dramaturgija je Jelena Bogavac, kompoziciju potpisuje Irena Popović, a video Igor Marković. U predstavi igraju: Marta Bereš, Aniko Kiš, Ana Marković, Suzana Lukić, Daša Petković.
 
Repriza je izvedena 26. januara na sceni Bitef teatra.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vladimir Solovjov    

Nazad na vrh Ići dole
 
Vladimir Solovjov
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vladimir Nabokov
» Vladimir Cvetković uspeo da osvoji i Soraju!?
» Vladimir Vidrić
» Vladimir Kush
» VLADIMIR MAJAKOVSKI " OBLAK U PANTALONAMA "
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-