Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Milutin Bojić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 8:51

Milutin Bojić (19. maj 1892— 8. novembar 1917) bio je srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent.

Rođen je 1892. godine u Beogradu. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu (tada se zvala „Palilulska škola“).



Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“, posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.




Po objavi rata Milutin Bojić otišao je u Niš, gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazio se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu, on je napisao svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica, koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa. U ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.




8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolnici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku.[1] Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda). Njegovo petogodišnje posmrtno prisustvo na srpskom vojnom groblju u Zejtinliku, među ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo, ostaće zabeleženo kao deo istorije ovog našeg velikog nacionalnog spomenika u tuđini.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 8:53

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Milutin Bojić








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 8:55


M I L U T I N B O J I Ć
(Beograd, 19.05.1892 — Solun, 8.11.1917)


Bojić, Milutin, književnik, prevodilac

Otac Jovan, rodom iz Srema, regrutovan u austrijsku vojsku u doba bosansko-hercegovačkog ustanka, prebegao je u Beograd, tu se nastanio i radio kao zanatlija. Majka Sofija, rođena Bogojević, bila je domaćica. Imali su još dva sina i dve ćerke. U Beogradu je Milutin pohađao prvo terazijsku osnovnu školu, potom Drugu beogradsku gimnaziju (1902—1905) gde je maturirao sa odličnim uspehom i bio oslobođen polaganja završnog ispita. Zatim se upisao na studije metafizičko-pedagoške grupe predmeta na Filozofskom fakultetu, na kojem će apsolvirati 1914.

Prve literarne radove počeo je da piše još kao gimnazista. Dramska trilogija Despotova kruna, koja je sačuvana u rukopisu, datira iz 1907, kada je bio učenik šestog razreda gimnazije. Sam se obrazovao učeći strane jezike i čitajući dela svetske književnosti — kako klasike tako i savremenu produkciju — Bibliju, Igoa, Ničea, Bodlera, Rostana, Tolstoja, Mereškovskog, Čehova, Ibzena, Vajlda, Frojda i druge. Oduševljavao se pozorišnom umetnošću, pa je kao redovni saradnik različitih listova i časopisa napisao mnoge književne i pozorišne recenzije (Dnevni list, 1910—1912; Nova iskra, 1911; Pijemont, 1911—1914). Za vreme balkanskih ratova putovao je u oslobođene južne krajeve, pisao putopisne beleške, epigrame, književne i pozorišne recenzije i istorijsku dramu Kraljeva jesen (Srpski književni glasnik, 1912), koja je 1913. izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Skerlić je pozdravio njegovo pojavljivanje u srpskoj književnosti, a kad mu je 1914. izašla prva zbirka pesama Pesme, predstavio je (neposredno pred svoju smrt) pohvalnom kritikom u Srpskom književnom glasniku. Kao glava porodice (otac mu je umro 1911) po austrijskoj objavi rata 1914. seli porodicu u Aranđelovac, pa zatim u Niš, gde obavlja dužnost cenzora vojne pošte, uređuje dnevni list Glasnik u kojem objavljuje veliki broj svojih članaka. U Nišu je nastao i ep Kain. U februaru 1915. umire mu i majka, a u oktobru i novembru sa mlađim bratom povlači se preko Crne Gore i Albanije na Krf. Ovaj "hod po mukama" srpske vojske i izbeglica, koji je i sam jedva preživeo, opisao je u potresnom članku Srbija u izbeglištvu. Na Krfu, iscrpljen bolešću, svestan da neće još dugo živeti, nastavlja da piše pesme, prevodi, završava Uroševu ženidbu i započinje Večnu stražu, široko zamišljenu epopeju, čije delove objavljuje u Srpskim novinama koje su počele da izlaze na Krfu. Početkom jeseni 1916. provodi jednomesečno odsustvo u Francuskoj, gde je poslednji put video verenicu u Nici i brata u Tulonu. Putuje i do Lozane i Ženeve da bi se video sa prijateljima. U januaru 1917. premešten je sa Krfa u Solun kao činovnik Ministarstva unutrašnjih dela, u julu izlaze Pesme bola i ponosa a u novembru umire od tuberkuloze u dvadeset i šestoj godini. Sahranjen je na groblju Zejtinliku u Solunu, a njegovi posmrtni ostaci preneseni su 1922. na Novo groblje u Beogradu.

Pesnikovu zaostavštinu u rukopisu i priloge rasute po mnogim časopisima (velik broj originalnih i prevedenih pesama sa francuskog, engleskog, bugarskog, italijanskog i ruskog, književne i pozorišne recenzije, parodije, epigrami, razni novinarski članci u kojima se pesnik osvrće na mnoge društvene pojave, unutrašnje i spoljne događaje, u miru i za vreme rata) priredio je i objavio u Sabranim delima Gavrilo Kovijanić, 1978, omogućivši tek tada srpskoj književnoj kritici i istoriografiji da o Bojiću stekne globalan uvid i da realan sud. Poznat i slavljen prvenstveno kao autor Plave grobnice, pesničkog opela za srpske vojnike koje je, bolesne i izmrcvarene, smrt odnela posle iskrcavanja na Krf 1916, a čija su tela bacana u more pored malog ostrva Vida, kao pesnik ostao je u senci velikih prethodnika Dučića i Rakića, pa je uz prenaglašavanja nedostataka, njegova poezija neretko ocenjivana kao epigonska i patetična. Čulnost njegove ljubavne lirike, intelektualnost i dramatika rodoljubivih stihova utemeljenih na nacionalnim, biblijskim i klasičnim mitovima i legendama posvećenim opštim pitanjima smisla čovekovog bivstvovanja na zemlji, svrstava ga ipak među najbolje srpske pesnike.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 8:56

M I L U T I N B O J I Ć


Pesnik Milutin Bojić /Beograd, 19. maj 1892 — Solun, 8. novembar 1917/ rođen je u Sremskoj ulici, u kući koja se nalazila iznad očeve zanatske radnje. Kada je imao trinaest godina, u novembru 1905. porodica se preselila u kuću u Hilandarskoj ulici broj 24 i 26. Prema sećanju pesnikovog mlađeg brata Radivoja, "imanje Bojićevih se nalazilo na ulasku u beogradsku Palilulu, bilo je prostrano, sa širokim licem i velikom dubinom... Iza kuće je bila bašta sa oko stotinu raznih voćki... Celog leta smenjivali su se mirisi i boje, sunce je dočaravalo u avlijama omamljiv dah šeboja i ruža, a u bašti čepurkanje ptica i sladak odsjaj zrelog voća. Bilo je izobilje plodova, redom su pristizale berbe pojedinih drveta..."

Iz ovakvog, Palilulskog okruženja, kao srednjoškolac, đak Realke, Milutin se polako uključuje i u javni život Beograda. Prati svetkovine koje su obeležile čitavu 1904. godinu — proslavu stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, krunisanje kralja Petra Karađorđevića i tom prilikom priređenu Prvu jugoslovensku umetničku izložbu slika i vajarskih radova. Tri godine docnije, sa mlađim bratom, na poljani zvanoj Batal-džamija, prisustvuje svečanosti postavljanja temelja nove zgrade Srpske narodne skupštine. Već tih godina, Milutin počinje da objavljuje svoje pesme i kraće kritike i studije u školskim listovima, ali i u Skerlićevom i Grolovom Dnevnom listu, gde je primljen kao najmlađi saradnik. Po običaju toga vremena, nije se smeo potpisivati pravim imenom dok ne prođe maturski ispit, koji je i položio kao jedan od najboljih đaka 1910. godine. Već tada je redovno pratio pozorišni život. U prvim decenijama XX veka još nije bilo radija i televizije i Narodno pozorište je bilo jedan od centralnih kulturnih svetionika Beograda. Premijere u ovom pozorištu bile su značajni datumi u životu Beograda.

Na dan 10. oktobra 1913. godine, po starom kalendaru, u Narodnom pozorištu u Beogradu igran je Bojićev komad u stihovima "Kraljeva jesen". Dvadesetjednogodišnji pesnik doživeo je ogroman uspeh. Nov način prikazivanja našeg srednjeg veka, u zvonkom stihu, u dobroj režiji i dobroj igri glumaca, primljen je kao veliki događaj za domaću dramu. Već početkom sledeće godine, beogradski knjižar i izdavač Svetislav B. Cvijanović objavio je 48 Bojićevih pesama. Odziv javnosti bio je neverovatno živ. Jovan Skerlić uveo je mladog pesnika u svoju čuvenu "Istoriju nove srpske književnosti".

Na žalost, doba u kome je Bojić sazrevao bilo je i vreme burnih istorijskih događaja. Početak veka obeležila je Aneksiona kriza 1908. godine, "kao da je ceo Beograd povrveo na protestni miting..." Kriza je rešena diplomatskim putem, ali je ta strasna borbenost ostala da traje godinama.

Rađala se vera da će Srbija, u savezu sa prijateljskim državama, moći da ostvari svoj san. U takvoj atmosferi, mladi Bojić se posvećuje angažovanom novinarstvu, piše u Dnevnom listu, Delu, Vencu, Pijemontu, Srpskom književnom glasniku...

Kada su izbili Balkanski ratovi, on je dopisnik iz novooslobođenih krajeva, svedok je stvaranja Balkanskog saveza, ali i njegovog kraha. U leto 1914. sukob Austrougarske i Srbije prerastao je u Svetski rat. Milutin Bojić je napustio Beograd sa srpskom vojskom, da se više nikad u njega ne vrati. Prolazeći kroz Albaniju, u Draču, u januaru 1916. godine napisaće odu svom voljenom Beogradu, pesmu "Singidunum":

Noćas sam te snio, prestonice bela,
Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna
Na tvrđavi tvojoj zrcaju se platna.
Gordi svedok moći i krvavih dela.

Sanjao sam tvoje tornje i kubeta
I svečanu holost, što vrh tebe klizi,
Dokle u daljini po stenju i nizi
U sutonu sivom život cveta...

Uskoro, celokupna naša vojska koje se zatekla u Albaniji prevezena je na Krf. Bojić radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u Srpskoj državnoj štampariji, piše za Srpske novine..., dovršava dramu u stihovima "Uroševa ženidba". U januaru 1917. premešten je u Solun. U tom gradu objaviće zbirku pesama Pesme bola i ponosa, a u njoj i čuvene stihove posvećene hiljadama Srba patnika, što su posle povlačenja umrli na ostrvu Vido i podalje od obale sahranjeni u moru.

Stihovi "Plave grobnice", tih dana izgovarani su kao reči molitve:

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom!

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada...

Knjiga je izašla iz štampe krajem juna, a već u septembru, Milutin Bojić je prenet u Vojnu bolnicu. Posle pet-šest nedelja, na Mitrovdan 1917. godine, pesnik je preminuo u svojoj dvadesetpetoj godini, pridruživši se senima svojih vršnjaka i drugova po peru, Milana Lukovića, Proke Jovanovića, Miloša Vidakovića, Velimira Rajića, Milutina Uskokovića, Nikole Antule, Vladislava Petkovića-Disa...

Autor teksta nepoznat








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:00

ZEMLJA OLUJE

"Ne dodiruj me!"

Mačevi dački, sekire Japoda,
Legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih
Zbratimio je orlove i čelik;
Tu, gde je mržnja Većih protiv Manjih,
Sirovom dušom postao je velik.

Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo
I njemu mačem opelo očita.

S pozorja borci tonuše kô seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.

I tako večno ove iste stope,
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!

Zarazno tvoji mirišu oltari:
Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su došli stari gospodari.
Jesi li sita krvi što spasava?

Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava.

(1912)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:01

LEPOTA

Ti gledaš vodopad kako se penuši,
Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
I osećaš maglu što štipa i guši,
No ne vidiš sunce u bari sred kala.
Gledaš kako grana za granom se suši
I preliva jesen iznad morskih vala
Umornoga sunca hiljadama šara
I mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
I slušaš kleptanje izgladnele čaplje,
Gledaš kako mesec mlekom brda kupa
I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
I ne vidiš ništa i koračaš dalje
Plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li, možda, postoji Lepota
Daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
Očajno je kličeš svojom grubom vikom,
A vreteno svoje Parka kad razmota,
Smućen ćeš čeznuti za slućenom slikom
Neznane Lepote. Čuj, u tebi sve je:
Tobom cvet miriše, tobom sunce greje,

Tobom nebo plače, tobom gore cepte,
U carstvu lepote žena krunu nosi,
Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
Anđeo i demon tobom s neba sleću —
Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

(1910)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:01

ONIMA ŠTO PLAČU

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.

(1910)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:02

MLADOST

Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
Stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
Bežao bih u svet, tražio samoću
I, kad bih mogao, na nebo se peo;

Svirao, pevao, bez reda i veze
Melodije lude, očajne i drske,
Kako plamti nebo, kako plaču breze,
Kako svira vetar i vapiju trske.

Kao kakav divljak azijskih plemena,
Što besni od bola, a nesrećan nije,
Šibajući tela obnaženih žena
U daire lupa, jauče i pije,

Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
I stotine struna u svesti mi zvone.

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
Ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
Čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
Da se troši, krši, i besni i ludi.

(1910)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:02

VRANE

Gledao sam dugo kako lete vrane,
Crne kao mladost kad u nevrat tone.
U daljini zapad katkad bleskom plane,
A nad njime sivi oblaci se gone.
Bez krika, bez cilja letele su vrane.

Crne, istovetne, strašnu priču zbore,
Kako je užasno s drugim jednak biti.
Tišina: prolaznost i večnost se bore.
Sve kraj mene pada u njihove niti.
Ala je užasno s drugim jednak biti!

Krik jedan, pun strasti, začu se u noći.
To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu.
A on je kliktao, svestan svoje moći,
I vodio cilju braću svoju crnu.
Ćuteći su vrane letele u noći.

Ja sam zadrhtao. Čini mi se tada
Da sam bio sličan kakvoj čednoj ženi
Što, pošavši stazom na kojoj se pada,
Trza se, a stid joj obraze crveni.
Te večeri Volja rodi se u meni.

(1910)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:03

TI, CRVENA ŽENO, S OČIMA OD VATRE


GRIFOS

Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
Strasna kao more, razbludna kô zmija,
Tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre,
I siktanju tvome moj grč bola prija.

Odlazi, o strasna carice satira,
I sažeži kose i razgubaj usne,
I razlupaj mramor nimfijskih kumira,
I raščupaj nedra krv na njih da pljusne.

Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
Grizem sama sebe i jaučem dok te
Osećam gde piješ moje muške rsi.

Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
Ja osećam: ponor očiju me guta,
A tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
Tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.

Celovom bi jednim spržila me cela,
Ispila svu mladost i drhtanje soka,
Dok bi tvoja dojka ledena i bela
Golicala groblje mog sprženog oka.

Aj, čupao bih ti usne, vrat i oči,
Smrvljenu do smrti zasuo te blatom,
Na nadgrobnoj tvojoj urezao ploči
Grifosa praćena keruvimskim jatom;

Velikom i strašnom kletvom iz dubina
Mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
Pio bih u bolu i, pijan od vina,
Jecao u ponoć pesmu pokajanja;

Luče nove vere hteo bih da dižem
Za vekove nove kô znak vaskrsenja,
Ja, što kô kraj sfinksa u prašini gmižem,
Ja, suludi Juda palog pokolenja;

Apostolskim zvukom simfonije jedne
Pevao bih himnu što umrle budi,
Ali... moje usne za usnama žedne,
A izmrvljen mozak traži smrt u bludi:

Dršćući te grlim rukom što sva peče,
Propinju se tebi ispucale usne,
Duša hoće večnost poljupcem da reče,
A krv u kap jednu stopi se i zgusne.

Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
Ti si ludi demon, što ljubeći davi,
Ti si vrelo podne mog blistavog dana,
Orao što žrtvu diže i krvavi.

(1911)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:03

MOLITVA

Noć je pusta. U carskoj dvorani
Mračan presto, tajanstven kô bajka.
A dok vetar zviždi na poljani,
Boga moli Jugovića Majka.

Kamen ćuti i nebesa muče,
A sotona samo iz prikrajka
Sa smehom joj pruža pakla kluče...
Boga. moli Jugovića Majka.

Davno snahe pod umorom pale,
Vetrova se nebom goni hajka,
Zvezde trnu što su svu noć sjale,
Boga moli Jugovića Majka.

Sakrivena od svetine, kleči,
Stid je da se sa gomilom vajka,
Sama, hladna, bez suza, bez reči
Boga moli Jugovića Majka.

(1911)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:04

RAZVEJANE VATRE

Kroz vekove duge pale se i trnu
Vatre ludske moći, vere i saznanja,
Na njima se greje Um pun pokajanja,
I, zastrašen, njima noć razgrće crnu.

I vatre se gase tiho ili s praskom
I nove se dižu kô himna razdanja
A sav stari blesak u pepelu sanja,
Razočaran taštom gordošću i laskom.

Misao umrlu prah neznanja zaspe,
Ali avet njena, podsmehom prezrenja,
Srami ohol idol mladih pokolenja,
Što čezne da staru laž iz sebe raspe.

To je večno ista priča iste patnje:
Obučen u isti oblak iskušenja,
Zvezdar traži žudno izvore spasenja,
I klone i čeka dan smrti i pratnje.

Umrla je slava herojstva i skaske,
A spomen nemoći, Moloh svih vremena,
Ždere nove žrtve, kojima je cena
Obeščašćen lovor i klik glupe praske.

Bog istine samo pepelištem luta,
Gde misao ljudska smrvljena se zgara;
On je uvek tu, kad groblje se otvara
I prosipa suze od kuta do kuta.

On, grobar džinovskih ugaslih vatara.

(1912)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:04

JESEN NA VARDARU

Umorno kliziš kroz polja golema
Mrk, kô da slava riku ti pomela;
Tvoj lom kroz klance, pun daha s opela,
Zvoni kô odjek napuknuta šlema.

Jer s polja tvojih krv još nije sprana,
Kosti sinova po dnu ti se lome,
Kô privid vidiš vojske koje grome:
Još pamtiš jauk posle svežih rana.

Kô uzdrhtalo lišće tobom kruže
Seni dedova sa časnim putirom,
Dok oko tebe jesen veje mirom
I sa padina sveža groblja tuže.

I dok grobove prva jesen kadi,
Jablani šume, dudovi i smokve,
Kao da vide još krvave lokve,
Značajnim šumom što u srca sadi

Svečanu zbilju. A pod njom sazreva
Vera i ponos. No svemoć ne trube.

Slave put što ga Večni Zakon dube
I grme rođaj sahranjenih dneva,

Kad rasklapa se grobnica careva.

(1913)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:05

HIMNA POKOLENJA

3. RAZMAH

Pršte nebesa, jauču klanci,
Tutne doline, zvone proplanci,
A deca bude Prošlost što spava
I lome,
Grome,
Dok vetar zviždi, smet zavejava.
I nenasiti, gvozdena kova,
Nebesa traže nova i nova.
Albanske stene ledom posute
Dršću i slute...
I urla pustoš buđena iz sna
I cikće ponoć pogleda risna,
A razjarena Deca Dana
Stižu kroz pustoš, gde se survava,
Gde se od noći dan užasava,
Na plavi, cvetni kut Jadrana.
Gacaju gorde čete, koje
Preko jezera stegove nose,
Tutnje ponosne legije što se
Po goletima fijučnim roje.
I piju žudno dah mora sinja
I, osenčeni plamenom slave,
S kosama punim sna i inja
Klance i mora zdrave!
I nagle, sižu i vetre grle
I kliču silni klik pobeda,
Bizantu hrle
Sinovi slavni slavnih pradeda.
Proriču užas njihove trube,
Gde crnomenske vih're ljube.
Marički vetar glave kosi,
A smet kolone zavejava,
Čelične zide mozak rosi,
A sam Vukašin vaskrsava...
Prolomi zide,
Prkosni mesec s munare skide.
I sa svih strana sudbom gonjen,
Kao čelična ruka stisnuta,
Kô s neba grumen zvezda sronjen,
Moj narod dahće, dršće, stremi
I divljim okom besno luta.
Nemi.
Sluktanju predan
On čeka gnevno udar jedan,
da plane...
I planu, prasnu.
Zakrvaviše se stare rane.
Ja vidim divlju, strasnu
Krv pradedova. Peni, huče,
Čeka, da kao lava šine,
da njom se munje pakla sruče
I, šinuv, sunce s nebesa skine.
da sunce otme ponosna, hola,
Hrhtava snaga hita, hita,
Slavom se pita —
U nevrat goni pobedna kola.

(1913)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:05

Milutin Bojić

MUČE ME TVOJE OČI NIKAD STALNE


OČI

Muče me tvoje oči nikad stalne,
Čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
Kristalne
I meke kao pahuljice snežne.

Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
Iznad koje se niz oblaka jati,
A pati
Što krv će tvoja u nju da se utka.

Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
U zvezdama ih vidim kad se rode;
Čelične, one do kosti mi stižu
I sižu
Razorne, mutne kô proletnje vode.

Neizgladive kao večno klete
Poljane, koje mrtve use zgrću,
Za tuđi ujed na meni se svete
I prete
Te oči koje ne tamne ni smrću.

(1914)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:06

MEĆAVA

Beskrajna i bela poljana počiva,
Kao mrtav heroj zaleđena trupa,
Kome beli pokrov lovore prikriva.
Sve je pusto, kao da kletva pristupa.

Kroz tišinu grobnu hrastova i iva
Ni pogrebno zvono ne čujem da lupa.
Kô nadgrobne ploče strče brda siva
I glečere gusta sumaglica kupa.

Već danima tako bez promene sve je:
Ni cika, ni suze u toj polutami;
Čak ni nebo da se rumenom zasmeje.

I podne i ponoć jednoliki, mukli.
U toj jezi kao i bogovi sami
Da su se pred bolom u ambis povukli.

Samo beli bezdan pahuljice veje.

(1915)









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:06

KROZ PUSTINJU

Lutasmo pustinjom odmerenim hodom
Bez ognjišta svoga, ogoljena raja,
Ali sumnja našim ne zastre se svodom.
Ne tražismo Bog da siđe sa Sinaja.

Ne tražismo da nam pošlje zapovesti,
Ni da Mojsej ploče lomi razočaran,
Niti u sutonu utrnule svesti
U steni je izvor pouzdanja stvaran.

Pustinja je naša strašnija od one
Kojom išao je narod izabrani.
Pojeni smo krvlju vrišteće Gorgone,
No sumnjom nam nisu zatrovani dani.

I rekneš li ipak, da se mora stati,
Učinjeno biće, jer sudija ti si;
Poslednju kap krvi besno ćemo dati,
Da se njom ispišu grozni letopisi.

No tada i tvoje pogrepšće se ime;
I tad zalud ploče slaćeš sa Sinaja.
Čime slavu svoju dokazaćeš, čime,
Onom kome smrt je igra sred saraja?

Tada zalud ploče slaćeš sa Sinaja!

(1915)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:07

SINGIDUNUM

Noćas sam te snio, prestonice bela,
Kitnjastu i mladu u sutonu. Zlatna
Na tvrđavi tvojoj zrcaju se platna,
Gordi svedok moći i krvavih dela.

Sanjao sam tvoje tornje i kubeta
I svečanu holost, što vrh tebe klizi,
Dokle u daljini po stenju i nizi
U sutonu plavom zreo život cveta.

Okružena plavim visovima, slušaš
Šumor snažnih reka, jer su tvoje čelo
Brazdale godine i vreme je plelo
Zlatan venac kojim nevernike kušaš.

Snio sam te lepu, ali danas, jao!
Razrivena zjape tvoja gorda nedra.
Sa hramova tvojih pesma nije vedra
A na tvoje čelo crn je sumor pao.

Ulicama pustim gusti sneg se slaže,
Iznad kuća dršće lik tuge i straha,
A gradom prepunim samrtnoga daha
Odjekuje tupo bat tuđinske straže.

(1916)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:07

BEZ DOMOVINE

Misao nas jedna ranom zorom budi,
Misao nas jedna celog dana prati,
Misao nam jedna noću tišti grudi:
Da li otac pati?

Briga jedna zorom kô dželat nas budi,
Briga jedna vas dan u stopu nas prati,
Briga jedna svu noć nagriza nam grudi:
Je li živa mati?

Žudnja jedna zorom u osvit nas budi,
Žudnja jedna vas dan u srcu skrivena,
Žudnja jedna noću sažiže nam grudi:
Šta li radi žena?

Strah nas jedan zorom kô opelo budi,
Strah jedan nas goni s pomračenim vidom,
Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi:
Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi,
Bolom jednim svaka nalita je čaša,
Bolom jednim krišom plaču naše grudi:
Gde su deca naša?

...Samo jedan put će odgovora dati:
Preko reke krvi i mostom lešina
Domu svome stižeš, gde izgleda mati
S nevericom sina.

(1916)









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:08

NA OSTRVU

Nečujno pučina primiče se hridu,
Sanjiva u veo oblači se mračni,
Kô nevesta bela, kad u čednom stidu
Sa treptanjem čeka na poljubac bračni.

Ozbiljnih čempresa nežna šaputanja
Priželjkuju šumor kaktusa i palme.
A pod gustim hladom nerandžina granja
Mladi ljiljan peva bogočasne psalme.

Samo naša duša u tu večer strasti
Mrka je i hladna kô nedra dubina,
Vrh nas zaman loza prosula je cvasti:
Nedirnut je gitar i pehari vina.

I alge se noćas ljube sred orgija
I okreci poje svoje madrigale,
Samo za nas trenut slavlja ne izbija
I noć nam ne poji ljubavne kimvale.

Jer nas hvata jeza i severac svira
Kroz nedra, gde čama na zgarište seda,
Jer hramovi sveti našega svemira
Ostali su iza urvina i leda.

Opraštajte zato naše reči grube.
Opraštajte kletve i pirujte dalje.
Hvala vam, što naše osvežiste trube,
Nama koje vetar u vaš kutak šalje.

Mi ćemo otići, noseći na šlemu
Srmu vaših noći palu po granama,
A kad Gospod dođe, poverite njemu
Zvuk pesama naših ostalih za nama.

Oprostite, što smo umorni se stekli,
Da vaš vrt nam pruži san i isceljenja:
Mi idemo kud su bogovi prorekli:
Preko slanih gora putem vaskrsenja.

(1917)









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:08

DOŠAO JE JULI

Eno je bosa, zabranom se krade,
a obrazom joj igra senka s granja,
i topla nedra i mišice mlade
čekaju žudno tvoja milovanja.

Zenice svetle traže oči tvoje,
a usne vlažne žedno sunce piju;
vapaj i patnja za nju ne postoje,
jer ruke k tebi sanjivo se viju.

Čeka te tako ko vinograd zreli,
da slavi vruću jesen berbe vaše,
spomen na suton, kada ste se sreli
zbrunjeni prve iskapivši čaše.

Ona te čeka, a ti joj ponesi
čarobnu pesmu prebrođenih voda
i budi ohol na ono što jesi:
veliki psalm povesničkih oda.

Ona te čeka u zagrljaj čedan.
Ne traži lovor ni pokliče duge.
U svome carstvu ti ćeš biti jedan:
car svoga vrta, a neznan za druge.

Bez alemova, u surom odelu
ti nećeš kruna s kojih sjaj se smakne,
jer ti ćeš večnost osetiti celu
kad sveže rane usnicom ti takne.

Na nedru njenom, u kosi i oku
naći ćeš vence svih svetova skupa,
gazićeš ruže na svakom koraku
prezriv i velik. Jer ko puna kupa
ona te čezne u ponoć duboku.


PROSTA PESMA

Još poslednje pusti s violine glase
I hajdemo onda slušati talase.

Gle, kako je vedro, a čamac se njiha.
Sada nek se čuje pesma tiha, tiha.

I neka poteče i nek dragoj reče
Da sam njen u ovo mesečasto veče.

Uvek njena slika moju tugu krasi,
A to znaju samo nebo i talasi.


VETROM ŠIBANI

Volim tvoje ude sazrele i vruće
I detinjsko oko što nemirom žeže;
Volim te kad licem plane ti čeznuće,
Kad se mrkom kožom prospu ruže sveže.

Volim lepe ruke pohotne i male,
Volim tvoje telo kad živcima cepti;
Tisuć kapi krvi lije se u vale,
Od straha pred Novim svaki damar trepti.

Volim te i niko voleti te neće
Živcima što dršću hiljadama kapi,
Dok demonska ruka gura nas i kreće
Do pred ambis strasti, što pred nama zjapi.

Čas u grču plačeš, čas vrištiš očajno,
Čas se zvonko smeješ, ko suludi pani;
Ja te volim, jer smo nemirni beskrajno
Dršćući ko vali vetrom išibani.

Da otvorim žile hteo bih u trenu
I ti na njih usne da postaviš žudno
I krv da mi sišeš, dok ti žudnje venu
I, dok mrem, da topliš moje telo studno.

I tad otrovana dahom moga leša,
Da me grizeš, dok ti trnu udi goli,
Da kričiš dok ti se žuč krvlju komeša
I da svesno pojmiš onaj ponos holi,

Kad se divlje, ludo, samo krvlju voli.

(1912)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:09

ODLAZAK

Krvava polja pozlaćena slavom
Rasplakana su ostala za vama
Zasuta čađu i razornom lavom,
Zdrobljenim gvožđem i mrtvim glavama.

Kroz zimsku ponoć, kojom očaj veje,
Kroz vijor, klance, smetove i vode,
Koračaš muklo, dok se sudba smeje,
Koračaš muklo, porobljeni rode.

No nigde jauk, ni roptanje glasno,
Ni teški uzdah da prolomi gore.
Da li što braniš svaku stopu časno
I što još pamtiš lovorike skore?

Čuješ li jauk što ti zemlja šalje?
Čuješ li žene kako bolno cvile?
Znaš li da znači svaki korak dalje
Zbogom kulama što su tvoje bile?

Golgota čeka. Znaš li njoj da gredu
Putovi tvoji maglom zavijeni?
A vragovi ti pokrov slavi predu!
Iz teška sna se, o moj rode, preni.

A ti me gledaš mirno, bez bojazni,
I vera krasi tvoju glavu bledu,
I zboriš: "Čemu razgovori razni?
Jer vratiću se u istome redu,

Ponovo vedar, vaskrsao, smeo,
Sa novom krvlju oholom i zdravom
Srešćeš me gorda, ko što si me sreo,
Na poljanama pozlaćenim slavom."

1917








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:10

Milutin Bojić

SONETI

I

O, stara je priča da nosimo maske
I svi da smo glumci bolji ili gori
I za laž da Gospod sam nam idol stvori
I arenu punu magline i praske.

Ali, vaj, ja danas spazih binske daske
I tamo gde mišljah iskreni su zbori,
Gde istine zublja neprestano gori,
I s prezrenjem gde se prate svetske laske.

Danas pade idol i sav sjaj se otre,
U kostur se truo pretvori sav blesak.
Mesto usred vrta nađoh se pred grobom,

Odakle s prezrenjem na me zmije motre.
O, razumem pada strahoviti tresak:
Ja sam bio glumac i pred samim sobom.


IV

Za mene noćas vaseljene nije,
Oči su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i šuštanje šuma.

Srce zvuk pesme što požudno bije,
Reč čas zapovest, čas poniznost sluge,
Cilj si kom vode svi puti, sve pruge,
Pred kim se ništi gordost ljudskog uma.

Stvarajmo sobom vidike i boje,
Svetove nove, no svetove svoje!
Noćas za tebe samo želim znati.

Te noći to sam samo reći znao.
Pa ipak ja sam samo san ti dao,
A mislio sam celog sebe dati.


IX

Jaduju staze u večer jesenju
I modra reka ogrće se ćutom
Ledenim srebrom a po velu žutom
Umornog lišća dršće puhor tuge.

Mrak teško spava u hrašću i klenju
I prožima me pesmom davno snutom
A u vazduhu pepelom posutom
Priviđa mi se odsjaj tanke duge.

Grobnički pokrov skrio je sve kute,
Samo tvoj pogled moje oči slute
I čujem smeh tvoj koga nema više.

I toplo mi je u tom predvečerju,
Dok stupa pozna jesen u paperju:
To tvoja duša šumi i miriše.


XI

Sever je pleo granama opelo,
Pobožno zima spuštala se s gora,
Iz svoga sivo-plavetnoga dvora;
I jablanju se grčila imela.

Ježi se reka i inje je belo
Kao niz sitnih papratovih spora
Prevlači slojem zaleđenih bora.
Zima je carski veo poljem plela.

Reka se mrzne, ali pokušava,
Sve čari koje dalje jugu brode
I raskoš zime da u sebi stoči.

Ali od svega što se ocrtava
U ogledalu nesleđene vode
Ja vidim samo tvoje tople oči.


XIII

I srešćemo se opet jedne zime
U maglen suton pun uvelih nada,
Ti nećeš biti ni strasna ni mlada,
Ali još svesna svega što se zbilo.

Blesnuće stari tvoj osmeh i njime
Ti vaskrsnućeš sve, i maskarada
Prošlih celova, snova, serenada
Prhnuće kao prezdravelo krilo.

No to će biti za trenut, a potom
U naše oči leš će maja leći
I taj trenutni osmeh će izreći

Sud nad nekada voljenim životom:
Ono što tada zvasmo život ceo
Beše tek jedan mali, svetli deo.


XXII

Po oluju ti noćas pozdrav šaljem.
Slušaj kako mi šum raskošno svira
I sanjiv suton sa oblaka spira
I pahuljice nagle rasejava...

Čuj, tutnji, žuri svom cilju sve daljem,
Tisuć mirisa u zagrljaj zbira
I rastura ih stazama svemira.
Nek nađe tvoje oko koje spava!

I nek tvoj lepi lik mu tutanj smiri,
Da stane, da te pomiluje meko
I da othuji daleko, daleko.

I dok se tvoje oko tiho širi
I oko tebe niz mirisa plete,
Da čuješ moju dušu punu sete.


XXXVI
SUTONI

Vaj, svaki je suton neprijatelj za me.
U moju dušu sumnja se prikrada,
Jer vidim da smrtna harmonija vlada
U toj mešavini svetlosti i tame.

I tad kao heroj posle strasne bitke
Odmorišta hoću bez strasti i žara,
Već da mi se duša na duši odmara
I da miluju me blage ruke vitke.

Jer u suton grudi pune su mi plača.
Možda je to skriven bol što danju ćuti
A u suton jasno, kada mru trenuti,

Oseća kako se u starost korača.
More prolaznosti dan svirepo guta
Hladno za bol duša što u njemu pluta.

Strah me od samoće kad vreme korača.

(1917)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Pon 20 Jul - 9:11

"Kao svaki čovek osobita dara, i Bojić je imao lični život, i život koji je deo misije njegova naroda. Lični život Bojićev, zbog kratka veka i mnogih ratova, samo je jedan odlomak. Ratovi su prerezali i školovanje, i ličnu poeziju, pa i egzistenciju. Nije Bojić dočekao ni proboj na solunskom frontu, ni povratak izbeglica o kojem je unapred pevao; nije video svoje scenske pesme na sceni; nije se vratio u svoj osobođeni Beograd ni mrtav; nije saznao šta je u rodu svome ostavio kad je napisao remek-pesmu Plava grobnica.

Ako pogledamo onaj drugi Bojićev život, imamo primer jedne lepe snage usredsređenja i zrenja, i kao rezultat, niz nekoliko savršenih pesama. Te pesme stoje danas kao ikone u lavri, i znače istoriju narodnu i blago narodno. Brzo se kod nas zre i brzo mre. Ako ne s puškom u ruci, a ono s rukom na pušci je stvorena sva duhovna tekovina naša. U sedam godina rada, od kojih blizu pet ratnih godina, prešao je Bojić ratnim i smrtnim maršem put od obične, plotske poezije do najviše, do molitvenih oda narodu svome blagoslovenom i nesrećnom, narodu koji "smrću živi", čije je istorija, zato, kao zidanje jedne večito nedograđene crkve, gde se svaka generacija penje da svoj krst digne i uglavi nada sve ranije krstove...

I posle zgažene Srbije, i posle Albanije, Bojić peva samo ponos i bol. Religiozno nastrojenje jedino moglo je potpuno ukloniti mržnju i osvetoljublje iz pesama koje su vrsta epopeje iz dana poraza. Bojić je, za svoje i odviše mlade godine, vanredno osećao duševnu prošlost svoga naroda, ono nasledstvao kosovsko koje je srpsku vojsku kroz sve ratove vuklo u "čestitost", vuklo u religiozne zadatke, pored istorijskih.

Godine 1912-e i 1913-e, kada je Bojić tako reći prstima mogao opipati šta su telo i duša, onda kada se bombama i noževoma opašu — te su godine pale na dvadesetogodišnjeg mladića značajno, i kao činjenica, i kao vizija iz knjiga starostavnih... On počinje osećati duh prošlosti. Njegova duša i vidi i slika freske; te čudne istorijske povorke naše pune junaka i boraca koji u crkvi stoje, i kade ih, i zvona nad njima bruje. Odjednom, u toj treperavoj pređi Bojićeve mašte, neki gorostasni objekti: stare lavre, i oko njih kulturni i politički i ratni život. Vladari i gospe, narod i vojske; Slaveni i Vizantija; more; četiri mora koja je hteo da dohvati Dušan Silni; šezdeseta bogomolja koju zida kralj Milutin. Tu smo! U Bojiću je potres vekova. Ustaje u njemu rod, zemlja; započinje san i slutnja epopeje: sprema se nova lirika, lirika epska, bezlična, sveto bolna...

I ustaje, uspravlja se u mladom čoveku bard nacionalni, pevač i kujundžija najvećih naših vremena. U teškim godinama 1916-te i 1917-te, Bojić je pun nadahnuća, vizija, tvoračke volje, znanja i saznanja, i radi koliko nikoji pisac onoga doba... Onaj, ko je mrtvima u plavoj grobnici sada ravan po ranama i smrtnim mukama. Bojićeva vanredna pesma o svečanom i gordom opelu nad morem, ostvarila se još jedared. Ostvarila se opet jedna grozota iz jedne jedinstvene istorije, iz epopeje velikog i tako često nesrećnog našeg naroda."

Isidora Sekulić, Beleška o M. Bojiću, Srpski književni glasnik,
Novi Sad, XVI / 1935, knj. 44, str. 20-28








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   Uto 18 Avg - 23:06

POLJUBAC


Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela:
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.

Januar fijuče u sutonskoj studi,
Bičevana reka modri se i peni.
Jauk golih grana mrtve iz sna budi:
Kikoće se vreme u večitoj smeni.

Sve tutnji u snazi napregnute volje,
Krši se i pišti i seva i para,
Razjaren se orkan s nebesima kolje,
Polusmrznut Neptun s Adom razgovara.

Opijeni mržnjom, opkoljeni vriskom,
Pripijene usne do krvi smo grizli,
Moćna su nam rebra drhtala pod stiskom
Prstiju, što međ’ njih neznano su sklizili.

Taj poljubac duše pip nam je do dna,
I hiljade šara, vrelih ko strast lavlja,
Igrah ko oči dva pantera srodna,
Dok nebesa siva bivahu sve plavlja.

Plašljivih fauna, videh, jure čete
Upivši u mene sav svoj pogled zečji,
Pevajući psalme neke vere svete,
Koje gušio je njihov pogled dečji.

Vekovima tako kikoću se oni,
Splet njihov nevidljiv vaseljenom ide
I, tek kad u nama zvuk srca zazvoni,
Njihove se čete oživljene vide.

Mi smo deca sreće i života zrela,
Naša čudna ljubav do niskosti naga,
Mrzi legendarnih noći čeda svela;
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.


(1911)








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Milutin Bojić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Milutin Bojić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Milutin Bojić
» Milutin Bojic
» Vasko Popa
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-