Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Rebeka Vest

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Rebeka Vest   Sub 4 Jul - 13:14

Sesilija Isabel Ferfild (eng. Cicely Isabel Fairfield), poznatija pod pseudonimom Rebeka Vest (eng. Rebecca West; London, 21. decembar 1892 — London, 15. mart 1983) je bila britansko-irska feministkinja i spisateljica poznate po svojim romanima i po svojoj vezi sa Herbert Džordžom Velsom. Pisala je eseje i članke za Njujorker, Nju Republik, Sandi Telegraf, i The New York Herald Tribune.


Rođena je u Londonu. Njen otac je bio irski novinar koji je napustio njenu majku, Škotku. Umro je dok je Cecilija još uvek bila dete. Ostatak familije preselio se u Edinburg, u Škotskoj, gde je Cecilija započela svoje obrazovanje. Učila je za glumicu, uzevši ime „Rebeka Vest“ iz jednog od komada Henrika Ibzena. Uključila se u pokret sufražetkinja pre početka Prvog svetskog rata i radila je kao novinar u časopisima Freewoman i Clarion. Upoznala je Velsa 1913. godine i njihova ljubavna veza je trajala deset godina. Imali su sina Entonija Vesta, ali je Vels već bio oženjen (po drugi put). Navodno je Vesl imao odnose sa Čarlijem Čaplinom i vlasnikom novinske kuće Vilijamom Maksvelom Etkenom.

1930. godine, Rebeka Vest se udala za bankara Henrija Maksvela Endruza i oni su bili zajedno sve do njegove smrti 1968. godine. Pre i tokom Drugog svetskog rata, Rebeka Vest je mnogo putovala, prikupljajući materijal za putopise i političke eseje. Bila je prisutna tokom Nirnberških procesa. U njenom poznijem radu odražavaju se ova iskustva.

Po opštem mišljenju, međutim, najznačajnije delo Rebeke Vest jeste njen obimni putopis o Jugoslaviji "Crno jagnje i sivi soko" 1941. Čim se pojavila ova knjiga je bila obasuta probranim i krupnim rečima. O njoj se pisalo kao o jednoj od »velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka« (Njujorker), kao o »monumentalnoj hronici« (Njujork Tajmz) i kao »ljubavnoj aferi« sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom (Njujork Herald-Tribjun). Koliko je interesovanje ova knjiga izazvala u anglosaksonskom svetu svedoči i činjenica da je doživela brojna izdanja,








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Rebeka Vest   Sub 4 Jul - 13:15

Vestova se zaljubila u Jugoslaviju

Rebeka Vest napisala je 1941. godine obiman putopis o Jugoslaviji “Crno jagnje i sivi soko”

Sesilija Izabel Ferfild, rođena 1892. godine u Londonu, neko je vreme učila glumački zanat i tada uzela umetničko ime Rebeka Vest. Pod njim će postati slavna spisateljica i novinarka.

Ljubavna afera

Imala je 21 godinu kad se upustila u vezu sa oženjenim piscem Herbertom Dž. Velsom. Autorka je nekoliko romana, a pre i tokom Drugog svetskog rata putovala je po svetu, prikupljajući materijal za putopise i političke eseje.

Ali po opštem mišljenju njenih biografa, najznačajnije delo Rebeke Vest jeste njen obimni putopis o Jugoslaviji “Crno jagnje i sivi soko”, napisan 1941. Ovu knjigu kritika je dočekala vrlo laskavim ocenama: “jedna od velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka” (Njujorker); “monumentalna hronika” (Njujork tajms); “ljubavna afera sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom” (Njujork herald tribjun). Rebeka Vest napisala je ovo delo na osnovu tri duža putovanja između 1936. i 1939.  Ta obimna knjiga i danas važi kao jedan od vrhunaca svetske putopisne proze, velikim delom zahvaljujući ljubavi s kojom je opisala zemlju i ljude koje je u njoj upoznala. Sve do devedesetih godina i naglog interesovanja svetskih televizija za ratove na prostoru SFRJ, smatrana je za najuticajniji priručnik i izvor znanja o Jugoslaviji.

Od svih delova Kraljevine Jugoslavije, Rebeka Vest je “preskočila” samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom raslo je kako je išla ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Zasluga za to, po svemu sudeći, pripada njenom vodiču i izvoru najvećeg dela informacija - piscu Stanis     u Vinaveru, u knjizi nazvanom Konstantin.

Autorka putopisa “Crno jagnje i sivi soko” beleži običaje, opisuje gradove i ljude, prepričava anegdote... stilom koji ovu knjigu čini veoma zanimljivim i na mahove duhovitim štivom. Tako, recimo, opisuje čoveka koji u Splitu, za večerom, “radosno i nemilosrdno biberi sve što jede, verujući da je biber dobar za zdravlje”. A kad piše o poseti “neobično lepom gradu” Jajcu, beleži: “Jajce znači malo jaje ili, u poeziji, muški polni organi, odnosno mošnice. Ne znam samo u kakvoj vrsti poezije.”Veče na Cetinju

Evo kako je opisala veče na Cetinju:

“Veče smo proveli s Konstantinovim prijateljem Savom Milićevićem, koji je došao po nas dok smo stajali i posmatrali kako se kolo njiše i zaustavlja u određenom ritmu, posuto, kao i tle na kojem su igrali, finim belim prahom mesečine. Sava je bio pravi uzorak crnogorske lepote i nema sumnje da njegov karakter nije bio ništa manje plemenit od njegovog izgleda. Ipak, nikako se nisam mogla osloboditi osećanja kako bi me on, u izvesnim okolnostima, mogao pozvati i reći mi da se prekrstim i pomolim Bogu pre nego što mi odseče glavu, a za mene bi bilo nezamislivo da se oduprem nekom ko je nadahnut uzvišenim osećanjima. On nam se obraćao na francuskom i na italijanskom i delovao je kao duhovni brat najfinijeg engleskog profesora. On bi se sasvim dobro uklopio u Oksfordu ili Prinstonu. Ali u isti mah on je delovao herojski, delovao je klasično. Pristao je da zakorači u naš moderni i minorni svet jer je znao da se mi u njemu osećamo lagodnije, ali učinio je to teška srca.”








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Rebeka Vest   Sub 4 Jul - 13:17

Uz osnovne podatke o najnovijem izdanju dobro poznate knjige treba dodati da je ovo prvo integralno izdanje na srpskom jeziku. Ako biste pročitali knjigu, bilo bi vam jasno zašto je ona uvek skraćivana, ali ostaje nejasno zašto su to dopuštali nosioci autorskih prava, ako su bili pitani. Drugi važan podatak o ovom izdanju jeste to da je urađeno savesno, opremljeno umesnim fusnotama i korisnom beleškom o autorki, da je novi prevod, koliko vidimo, sasvim verodostojan (Ana Selić) i da je izdavač (Mono & Manana) puno investirao u lepotu knjige, za šta će mu platiti bog koji ga je obdario detinjim ukusom. A oni koji bi knjigu kupili na neviđeno, preko interneta, treba da znaju da je teška oko dva kila, a korice jako tvrde, te treba obraćati pažnju na sitnu decu, mačke ili šta god vam se mota oko nogu dok čitate.
REBEKA VEST: Rođena 1892. kao Siseli Izabel Ferfi ld, objavila je 1941. godine svoje viđenje ondašnje Jugoslavije na osnovu tri duža putovanja između 1936. i 1939. godine. Ta obimna knjiga i danas važi kao jedan od vrhunaca svetske putopisne proze, velikim delom zahvaljujući ljubavi s kojom je opisala zemlju i ljude koje je u njoj upoznala.
Kao što znate, u pitanju je putopis nastao u predvečerje Drugog svetskog rata, objavljen prvi put 1941. u Njujorku, pa zatim u Londonu. Danas bi se reklo: loš tajming. Putopis o Jugoslaviji morao je da izgleda kao savršeno mrtvorođenče, pogotovu što je autorka knjigu zamislila i izvela kao odu toj zemlji koja se raspadala i njenim narodima koji su upravo prionuli na uzajamno istrebljivanje, tek što je ona ispisala poslednje redove. Oda se pretvorila u rekvijem.
A kad se rat završio, svet i Jugoslavija izgledali su toliko drugačije. Zapadni čitalac lako je mogao pomisliti da je knjiga istorijski prevaziđena, s čim su se rado slagali svi u komunističkoj Jugoslaviji. Rebeka, naime, nije marila komunizam, a njena knjiga morala je izgledati kao brutalni napad na bratstvo i jedinstvo, na razne nacionalne mitove i svetinje svih jugoslovenskih naroda. Ništa ne bi vredelo to što je ova Engleskinja (irsko-škotskog porekla) bila neverovatno oduševljena Jugoslavijom; njena priča suviše se razlikovala od naše zvanične verzije, bilo je mnogo neprijatnih istorijskih podsećanja a Jugoslavija je bila rešena da se obnovi uz pomoć potiskivanja i prećutkivanja.
ČINILO SE DA JE SUDBINA KNJIGE ZAPEČAĆENA: Od zaborava ju je spaslo to što je bila tako dobro napisana, puna oštrih, dubokih, poučnih, tačnih ili makar samo veoma provokativnih opservacija i analiza ne samo o Jugoslaviji nego pre svega o stanju evropske civilizacije. Nešto od toga danas možda zvuči malo preterano i "politički nekorektno", naročito strasna netrpeljivost prema Austriji, Habzburzima, Nemcima i gotovo svemu nemačkom, ali Rebeka Vest je svakako smatrala da je na to obavezuje elementarni patriotizam u trenutku kada je Hitler započinjao bombardovanje Engleske.
Ne znam koliko je Rebeka Vest na Zapadu ozbiljno shvatana kao znalac istorije, ali ova knjiga je decenijama bila smatrana za najuticajniji priručnik i izvor znanja o Jugoslaviji, sve dok se početkom devedesetih za nas nisu zainteresovale velike televizije. To je bio trijumf nadmenog neznanja, površnosti, nezainteresovanosti i prezira, to jest svega onog što podrazumeva visoki profesionalizam zapadnih televizija kad odlaze van granica svoje civilizacije.
Rebeka Vest je pisala svoju knjigu s potpuno suprotnom namerom i željom da se obračuna sa zapadnim predrasudama o Balkanu i da preko primera Južnih Slovena pokaže čega se sve stidela, gadila i užasavala u Evropi onog doba. Polazeći na put pokušala je da objasni svom mužu da smo mi u Jugoslaviji mnogo bogatiji od ljudi na Zapadu, u svakom smislu osim onom najvidljivijem, materijalnom. S ovim bi se danas u Srbiji oduševljeno složili samo ekstremni rodoljubi koji ni sami nisu sigurni da li u to stvarno veruju ili samo vole da se teše i zavaravaju, onako kao u mitu o caru Lazaru i njegovom izboru carstva nebeskog. Ali, kako sticajem prilika već neko vreme Evropu gledam izbliza, to jest iznutra, moram da priznam da razumem šta je Rebeka imala na umu i da to nije bilo baš tako ekscentrično.
Opisujući nekog mladog oficira na groblju u Sarajevu ophrvanog bolom, ona kaže da je to bio Sloven. "Taj čovek se u potpunosti prepuštao svojoj tuzi, učio je značenje smrti i nije odbijao ni jedan delić tog znanja, jer je znao da je iskustvo krst koji čovek mora uzeti i nositi." /.../ "Ne postoji neki drugi način života koji omogućuje čoveku da bolje razume svoju sudbinu i živi daleko od zla." /.../ "Nije prijatno biti prinuđen da stalno učiš, biti u obavezi da učiš iako znaš da će te to dovesti u blizak dodir s bolom, a da ćemo, na kraju, svi umreti u neznanju. Da bi se to postiglo treba imati vere u ono što je sasvim skriveno i nepoznato, odbaciti svako sticanje i svaku izvesnost koja omogućava udoban život, da ne bismo bili ometeni na putu na kome nema ni uspeha ni utehe. Zbog toga bi mnogi u Evropi koji ne žude za istinom rado rekli: ‘Hajde da pobijemo te Slovene zbog tog njihovog tvrdoglavog ludila, hajde da ih porobimo, jer će inače sve naše bogatstvo učiniti bezvrednim, i na kraju nas upoznati sa Bogom, što možda uopšte neće biti prijatno.’"
PREZIRANJE EVROPE: U knjizi ima mnogo sličnih upozorenja Zapadu i nabrajanja slovenskih vrlina, pa i veštog pretvaranja nekih njihovih mana u vrline. Mislim da je Rebeka Vest na nas gledala kao na mladost Evrope, na neku davno izgubljenu nevinost i sreću žrtvovanu napretku civilizacije. Ali, barem što se Srbije tiče, siguran sam da joj ta vrsta komplimenata u ovom trenutku više škodi nego koristi. Ne bi trebalo da se mnogo odajemo uživanjima u sebi i preziranju Evrope, jer takva osećanja u današnjoj Srbiji mogu da budu samo izopačena i lažna ili prosto neoprostivo glupa. Na takvim osećanjima rasli su onaj režim i ona politika koja je dovela do najdubljeg nacionalnog sloma i sad je Srbiji zaista potrebno nešto drugo.
Međutim, ni sad niti ikad nećemo biti dužni da spas tražimo na suprotnoj obali, da s prezirom odbacimo sve što bi se moglo nazvati nacionalnim nasleđem, identitetom, običajima, "navikama srca", i da se stidimo ili gnušamo svakog mogućeg značenja reči patriotizam. Za samu Rebeku Vest, jedan od osnovnih motiva pisanja ove knjige bila je namera da opravda upravo borbeni patriotizam i želja da se distancira od vlastitog kruga evropskih liberala paralisanih pacifizmom ili defetizmom uoči velike ratne katastrofe. I u tome je bila savršeno u pravu. A što se Srbije tiče, ona mora da se potrudi malo više, da odustane od histeričnih rodoljubivo-izdajničkih konfrontacija i da pronađe razumnu meru patriotizma. Mera je ključna reč. Osećanje mere nam je oduvek nedostajalo, a taj nedostatak u svemu drugom može biti zanimljiv, podsticajan, kreativan, šarmantan, ali u politici je po pravilu tragičan. Verujem da je to najvažnija lekcija koju bismo morali da savladamo.
Sivi soko iz naslova knjige pominje se na početku pesme u kojoj se caru Lazaru nudi izbor između zemaljskog i nebeskog carstva, i Rebeka, dakako, ne prihvata njegov izbor poraza na zemlji, jer je time "spasao svoju dušu, a potom čitavih pet vekova ni jedan čovek na ovoj ravnici, a ni drugde u Evropi, na stotine milja u svim pravcima, nije mogao da zaštiti svoju dušu". Ali, ona ozbiljno shvata tu dilemu i čini mi se da se suviše udubljuje u moguća značenja tog mita.
Danas, posle iskustva koje Srbija ima sa poslednjim porazima u kojima je neku ulogu igralo i pozivanje upravo na taj kosovski mit o carstvu nebeskom, mislim da on zaslužuje veću pažnju. Ne verujem da je u tradiciji i mitologiji ijednog drugog naroda, barem u ovom delu sveta, sadržana tako užasna, samoubilačka poruka poput tog srpskog slavljenja poraza. Ako je to zaista postalo deo nekakvog kolektivnog, arhetipskog obrasca pomoću kojeg se narod instinktivno orijentiše i opredeljuje u istorijskim krizama, onda su Srbi do sada imali jako mnogo sreće što su uopšte fizički opstali.
SRBIJA JE OSUĐENA NA ŽIVOT U LAŽI: A najmorbidnije u svemu je to što svako shvata da je ta Lazareva dilema potpuno lažna i da izbor poraza to jest carstva nebeskog predstavlja samo golo, bedno, naknadno opravdavanje tog poraza, jer takav izbor niko nikada svesno ne pravi. Ni defetizam o kojem govori Rebeka Vest nije izbor poraza, nego samo nedostatak vere u pobedu. Ni ovi islamski ekstremisti, ljudi-bombe, ne žrtvuju živote u ime poraza. Da bi zaslužili nagradu na nebu, oni treba da ubiju nekog od neprijatelja na zemlji. Ako je Lazar odabrao carstvo nebesko, zašto je uopšte morala da mu izgine sva vojska s njim na čelu u pokušaju da pobede na zemlji? I zašto se baš ta vrsta mitologiji sklonih Srba danas toliko ljuti na NATO, kad bi morali biti zahvalni što nam je taj NATO učinio uslugu bombama koje nam otvaraju nebeske dveri? Da, ponekad se moraju prihvatiti i voditi i neke bezizgledne bitke, ali niko neće tome dobrovoljno težiti i pozivati na totalno žrtvovanje.
Čitava ta priča je nelogična, zatim neukusna do odvratnosti, nikoga ne bismo mogli ubediti da stvarno verujemo u tako nešto, i najzad, ne znam ništa morbidnije od toga masovnog ispovedanja lažne vere i to vere u poraz i smrt. To vodi u izopačenost i ludilo, baš onakvo kakvo smo videli na delu tokom devedesetih. Kretalo se u ratove iz najnižih motiva, uz jasno shvatanje da se takvi ratovi ne mogu dobiti, da će odnekud stići neka kazna, a za taj trenutak bilo je spremno mitsko obrazloženje o svesnoj žrtvi i naravno o navodnoj veri u sopstvenu ispravnost i pravednost. S takvim mitom i onima koji ga propovedaju, Srbija je osuđena na život u laži, bez nade da će uspeti da realno sagleda sebe, svoju istoriju i svoju današnju situaciju. Ne mogu da procenim kolika je moć ovog mita, ali on se nalazi u temeljima kolektivnog identiteta i direktno razara i moždane ćelije i moralna čula.
Najzad, knjiga Rebeke Vest ne može a da nas ne navede da bacimo još jedan pogled na bivšu Jugoslaviju, zemlju u kojoj su Južni Sloveni proživeli gotovo ceo vek i o kojoj još nisu spremni da misle i sude dovoljno hladno i razložno. Ovu knjigu danas možemo da čitamo gotovo kao bajku o nekom izmišljenom, čarobnom mestu kakvo nikad nije moglo postojati. Rebeka je preskočila samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom očito je raslo smerom kretanja ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Nema sumnje da je njen vodič, beskrajno zavodljivi i brbljivi Stanislav Vinaver (u knjizi Konstantin) na nju ogromno uticao; opisuje ga kao jednog od najučenijih i najdarovitijih ljudi u Evropi, a on je na Jugoslaviju morao gledati pre svega iz beogradske i srpske perspektive.
PITANJE MILOSRĐA: Svejedno, malo ko će i u Srbiji danas biti sasvim zadovoljan ovom knjigom. Jugonostalgičari u njoj mogu da pronađu duboke i stare razloge neuspeha i sloma te države i da razočarano priznaju da je mnogo otrovne i ubilačke mržnje bilo prisutno od samog početka, gotovo svuda po toj prekrasnoj zemlji. Kao da su njene nestvarne i tako raznolike lepote morale da budu uravnotežene istom merom političke gluposti i istorijske destrukcije.
S druge strane, svi ti današnji protivnici svake Jugoslavije, naknadno uvereni da je ona bila tamnica ili najveća zabluda njihovih naroda, zvuče suviše histerično, kao da žele da sebi i svima začepe uši da se ne bi čuo neki glas koji bi podsetio da su svi ti narodi upravo u Jugoslaviji imali period najveće sreće i blagostanja. Da, ta zemlja se dvaput raspala i svakako je definitivno mrtva, ali je ona takođe dvaput stvarana i ne vidim zašto bi neko danas imao pravo da tako strogo sudi onim generacijama koje su je stvarale. Zar su oni koji su učestvovali u njenom razaranju možda bili plemenitiji i bolji ljudi? Zar su njihovi razlozi i motivi bili pametniji? Da li su njihove tvorevine zaista dostojne nekog divljenja?
U svakom slučaju, besmisleno je gledati na svoju istoriju na takav način. Ako ste se razveli posle trideset godina braka, biće pametnije a verovatno i bliže istini da priznate da su svakako postojali dobri razlozi i za to što ste s nekim proveli gotovo ceo život, a ne samo za to što ste se konačno rastali. Dokazivati da ste vi bili naivni, dobri i pravedni a drugi sebični i podmukli, ne vodi nikuda. Jugoslavija je uvek nužno bila komplikovan i delikatan kompromis, ali ne takav u kojem je neko bio na stalnom gubitku i osujećen u razvoju. Raspadala se pod pritiskom promenjenih spoljnih i unutrašnjih okolnosti i to je sve.
Rebeka Vest na jednom mestu govori o "poetičnosti jugoslovenske ideje, milosrđu koje je, uprkos velikim greškama i okrutnosti, bilo njena inspiracija". Pa, od konačnog raspada prošlo je dovoljno vremena. Mogli bismo da počnemo da na taj deo istorije, pa i na njene aktere, gledamo s više milosrđa. Posle svega, bili bismo dužni da pokušamo da prekinemo s tim beskonačnim pisanjem i brisanjem, s poricanjem svega prethodnog i stalnim počinjanjem iz početka. Ili još gore, sa stalnim uzaludnim pokušajima da se vratimo negde u istoriju, u neku tačku od koje je navodno počelo lutanje. Uostalom, zar zaista nekoga treba ubeđivati u to da život treba da se nastavi?

("Vreme" br. 730-731 od 30. decembra 2004)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Rebeka Vest   Sub 4 Jul - 13:24

Bosna IV - odlomak iz knjige Crno jagnje, Sivi Soko

 Iza Vakufa prošli smo dolinom koja je ličila na kineski pejzaž, sa šumama koje su se nagnule jedna prema drugoj preko dubokih, vertikalnih ponora. Onda smo se odjednom zatekli pred vodopadom kojim se Jajce najviše ponosi. Taj grad je smešten na jednom bregu, odvojen dubokim kanjonom od široke planine prekrivene šumama i selima, a reka juri iz grada da bi skočila stotinu stopa u jednu drugu reku koja teče kanjonom. Naš šofer i Konstantin su otrčali do ruba vodopada vičući. Svi južni Slaveni smatraju vodu svetom tvari, a vodopad gotovo otelovljenim božanstvom inkarnacije. Moj muž i ja smo malo prošetali, poskakujući preko klizavog kamenja, da iz daljine vidimo meko krilo i zapenušane zavese vode, a kada smo pogledali iza sebe, videli smo da je Konstantin seo na jednu stenu. Po mahanju njegovih ruku i kruženju njegove crne, kovrdžave i zaobljene glave, shvatili smo da gleda kako nad vodopadom leprša neka ptica, zaneta svezanom, čije je lako telo izloženo udarcima pene, što je bio pravi izazov hrabrosti za njena krila. Po pokretu njegovih punačkih ručnih zglobova i krugovima koje je opisivao njegov kratki vrat, bili smo sigurni da se o tome radi. Njegove ruke i glava su nam takođe otkrili trenutak kada je vetar sa litice zaduvao i lepršao poput vela, izazivajući kod ptice slatku jezu. Konstantin je pravi pesnik. On sve zna o onome o čemu ništa ne zna.
Čuli smo smeh. Na planinskom obronku iznad reke tri seoske devojke su šetale, u svetlim haljinama na kojima su se videli tragovi turske elegancije. To nas je podsetilo da engleski izraz “dobro stojeći” u ovom kraju znači “obučen u kadifu”. Konstantinov ptičji ples privukao je i njihovu pažnju. One su smejući se zastale i posmatrale ga neko vreme, a onda su počele da mu podrugljivo dobacuju i da same parodično mašu rukama i glavom. Kada je Konstantin ustao i počeo u šali da besni one su, tobož preplašene, zavikale i pobegle stazom preko cvetnog polja do jedne čistine, pa do drugog polja. Ptice koje su lepršale nad penom vodopada preplašeno su odletele do ponora, odakle su skretale desno i levo. Tri devojke su se uhvatile za ruke i smejale preko ramena, glasnije nego ranije i sa glavama zabačenim unazad, a onda su otišle u gustu šumu i više ih nismo videli. Konstantin se sklupčao, sa glavom na kolenima, i činilo se da spava.
Kada je postalo hladno, probudili smo ga i polako odšetali do grada pod rascvetanim drvećem. Reč “Jajce” znači malo jaje ili, u poeziji, muški polni organi, odnosno mošnice. Ne znam samo u kakvoj vrsti poezije. Sam grad je neobično lep. Nalazi se na ovalnom bregu koji se u obliku jajeta diže nad jednom zaravni iznad reke, a kuće i bašte se penju po oblim obroncima sve do ogromne tvrđave. Oseća se nešto svetlucavo i lako u tom izgledu predela gde ima dosta vode. Ima i nešto kraljevsko u tom izgledu, što je sasvim prirodno budući da je tu bilo sedište bosanskih kraljeva. A jednako prirodno, u gruboj izradi gradskih zidina i utvrđenja, ogleda se i neka tvrdoglavost: ovaj grad se ceo jedan mučan vek odupirao Turcima, a 1878. godine tvrdoglavo samoubilački suprotstavio se Austrijancima. Sada izgleda prilično bogato, delimično zahvaljujući imetku kolonije bogatih turskih trgovaca koji su se ovde naselili, a izgleda da su ponešto svinje i šljive, a nešto opet izrada čilima i kožne galanterije učinili svoje da stvari ne idu tako loše.
Austrijanci su pokušali da ovde pokrenu turizam, i otud se u Jajcu nalazi jedan ogroman starinski hotel tirolskog izgleda. Kada sam videla visoki krevet sa snežnobelim čaršavima, koji toliko podsećaju na planinske cepine i rano ustajanje, rado bih utonula u san da Konstantni, koji nikada nije umoran, već nije našao vodiča. Bio je to bled, suvonjav momak, verovatno plućni bolesnik jer je tuberkuloza pošast u ovoj zemlji. Tokom celog dana čovek vidi seljake kako sede na zemlji, čak i posle kiše, a niko ne pati od reumatizma. Ali tuberkuloza je ovde raširena isto kao na zapadnim škotskim ostrvima. Izgleda da tome doprinose zagušljive noći u prenatrpanim kućama. Mladiću je bilo još teže s obzirom da je bio hrišćanin. Nije, naime, imao izgled nekog ko se može osloniti na tajne duhovne zalihe koje su tako primetne kod siromašnih muslimana. Kašljući, poveo nas je belim ulicama, ispred cele lepeze dece koja su zurila u nas ali nisu prosila, sve do jednog baštenskog predela odakle su stepenice vodile pod zemlju.
Obreli smo se u nekim crnim hodnicima i dvoranama, hladnim od vlažnog daha žive stene. Crni svodovi su lebdeli nad nama, poput neke teške tajne. Sa jednog crnog trona bila je davana naredba za žrtvu koja bi na jednom crnom oltaru bila ponuđena, a u jednoj crnoj grobnici bivala sahranjena. I tron i oltar i grobnica bili su označeni crnim polumesecom i zvezdama. “Ovo su bogumilske katakombe”, rekao je vodič. To, međutim, nije sasvim izvesno. To su verovatno pogrebne kripte neke plemićke bosanske porodice iz koje su Turci uklonili kosture. Ali one ukazuju na imaginaciju kojoj je hermetična vera mogla biti privlačna. Podzemna palata približila se, onoliko koliko je materija to u stanju, ostvarenju fantazije toliko drage detinjstvu i nikada potpuno zaboravljene. Mislim na ono maštanje o hramu iskopanom iz mrkle noći, u kojem zabrađeni sveštenici ćutke, iako se zna da je svaki basso profundo, sa bakljama vode novog obraćenika, prolaze kroz galerije sa stubovima gde dominiraju monolitni bogovi, i dolaze do središnjeg i najtamnijeg svetilišta gde se bestelesnim šapatom ili magičnim ritualom, jarko osvetljena na tamnoj pozadini, otkriva Tajna.
Bila sam prijatno uzbuđena. “Ovo je idealan prostor za neku divnu dramu”, pomislila sam. Ali kada sam počela da razmišljam, ništa mi nije padalo na pamet osim slike bdedog i moćnog Gospodara Misterija kako sedi na svom crnom tronu i gromoglasno izriče svoju strašnu presudu. Nisam mogla da zamislim nijedan događaj kao pravi uzrok krajnjem bledilu koje bi imalo intenzitet crnila žive stene. Zato sam bila prinuđena da se upitam zašto je taj Gospodar Misterija morao svoj posao da obavlja pod zemljom ako je bio tako moćan. Onda sam se setila da je Mocart, kada je pisao svoju Čarobnu frulu, u nameri da obradi privlačnost pećinskih kripti i svečane simbolike, on i njegov libretista morali su na kraju da okrenu leđa nerazrešenoj fabuli, i da se vrate kući zviždeći, sa rukama u džepovima. Takođe sam se setila da je ovakvo fantaziranje u početku bilo identifikovano sa hrišćanstvom, ali je iščilelo kada je hrišćanstvo steklo ugled, a crkva postala državna zgrada koliko i kovnica novca ili sud. Potom se takva fantazija identifikovala sa jeresi. Ali, kada se religiozna tolerancija proširila po Evropi i jeres postala sektaštvo, ta ista fantazija je u političkim nemirima i revoluciji našla svoje novo područje. Tako se desilo da su evropska tajna udruženja, naročito ona koja su bila osnovana na univerzitetima, odgovorna za četrdeset osmu godinu devetnaestog veka. Sada, u katakombama suočena sa materijalnim ovaploćenjem ove fantazije, shvatila sam zašto ne mogu da je upotrebim kao stepenicu za neku novu imaginativnu poziciju. Mogla sam razumeti zašto je četrdeset osma dovela samo do četrdeset devete i pedesete, i svih drugih jednoličnih i bolnih godina. Razumela sam zašto levi politički pokreti, koji su tako često obojeni romantizmom, moraju da izblede nakon početne drame preuzimanja vlasti.
(...) Krenuli smo nazad u hotel, zaustavivši se u crkvi da pogledamo kroz staklo, koje je ličilo na izlog u zidu, kovčeg poslednjeg bosanskog vladara, uzurpatora i progonitelja, slavljenog jedino stoga što je bio slavenski vladar a ne turski. Pola sata sam se odmarala na visokom i sjajnom krevetu u svojoj sobi, a onda sam sišla u restoran gde nas je čekala tako obilna večera kakvu nisam pojela još od detinjstva. Dobili smo pileću supu i jednu ogromnu zdelu grimiznih slatkovodnih rakova, pa veoma dobru pastrmku i gomilu palačinki sa džemom, onih istih kakve smo jeli u Splitu kada me je kelner nagovarao da nekoliko ponesem sa sobom, za slučaj da ogladnim po noći. Uz sve to smo pili i izvrsno dalmatinsko vino. Ispričala sam Konstantinu o svojim osećanjima na koja su me potakli jajački prizori, a on je odgovorio: "Da, čudno je da su neki utisci tako divni a ipak nisu stimulativni. Postoje prizori pred kojima drhtimo od veoma rafiniranog i suptilnog zadovoljstva, a da ipak ne otvaraju nove puteve našem umu, koji liči na starog vojnika i voli da maršira zato što je to njegov posao. A to je, verujte mi, jako tužno jer su nam potrebni novi putevi. Potrebni su nam stoga što neki putevi, kojima um sav srećan korača, vode u lošem pravcu.”
Nego, da vam ispričam nešto o Jajcu. To je bilo veoma značajno mesto za Turke. Bio je to ključ za Centralnu Evropu, i oni su godinama nastojali da ga se dočepaju. Sedam godina ga je branio bosanski general Petar Keglević, sve dok nije došao neumitan kraj.
Znao je da se neće moći odupreti sledećem napadu. Upravo tada je čuo da su turske trupe napustile logor, i da su se počele skupljati na jednoj klisuri kako bi, pomoću merdevina, poduzele iznenadni juriš na tvrđavu. Onda je poslao jednog špijuna koji je Turcima rekao kako je general primetio njihov odlazak iz logora, kako mu je bilo veoma drago, i kako se sledećim rečima obratio svojim vojnicima: “Sada se možete smejati i radovati budući da je neprijatelj daleko, možete pevati, piti i spavati, a sutra, na Đurđevdan, po našem starom običaju, vaše žene i ćerke mogu da odu na uranak u goru, da se umiju u rosi, da igraju i pevaju.” Ali Turci su bili sumnjičavi i čekali su do zore, a kada su videli da sve jajačke žene i devojke izlaze iz kuća svečano obučene, da silaze niz strme ulice do travnjaka i čistina sa druge strane reke sve do mesta gde su one bezobraznice bile danas posle podne. Tamo su umile svoja slatka mala lica, neko je počeo da gusla, druge su pevale, a ostale su se uhvatile za ruke i počele da igraju kolo. Prsti su im, jadnicama, morali biti potpuno hladni i ne verujem da su baš dobro pevale, jer svaka je nosila bodež u nedrima za slučaj da smišljeni plan zakaže.
(...) Tog jutra smo krenuli nekoliko milja uzvodno od vodopada, prema izvoru reke. Reka je punila korito jedne široke i lepe doline, i na oko svakih pola milje samu sebe je zaustavljala plitkim kaskadama, divno smeštenim u zalivima i zdelastim plićacima, u senci vrba u baštama. Na izlazu iz doline četiri-pet mlinova stoje u nizu iznad kaskada. To su, u stvari, drvene kolibe na stuboviima koje u vodi imaju drvenu napravu poput neke primitivne turbine. "Ovde je moj narod, pre više stotina godina", rekao je Konstantin krupnim i zadovoljnim glasom, "pronašao princip turbine." Ali ti mlinovi se danas nalaze poviše, u strani, jer pre nekoliko godina u Jajcu je bilo dvadeset i tri zemljotresa i klizanje zemljišta je promenilo rečni tok. Da bismo zadovoljili Konstantina, zaustavili smo kola i odšetali do mlinova, ali onda smo se i sami oduševili kada smo ugledali naočitog čoveka, koji je ležao na podu pokriven ćebetom, i koji se samo na tren probudio da bi nam svojim osmehom rekao kako smo svi mi saučesnici u ovom životu, a onda je zatvorio oči i nastavio da spava. Zatim smo prošetali uz reku, koja se sada proširila u jezero u čijem se kišovito sivom ogledalu videla svetla, iako neizoštrena slika pastoralnih padina, koje su se uzdizale do tamnih šuma na vrhovima i koje su, kao toliko toga u Bosni, izgledale kao neki odviše brižno uređeni vrtovi. Na kraju se reka trijumfalno podelila na dva potoka, između kojih je bilo smešteno jedno selo sa drvećem u cvatu, i sa minaretom koje je bilo postavljeno jednako lepo kao i cvat na tom drveću.
U jednoj gostionici pored reke pili smo kafu. Prišao nam je žandarm da vidi ko bi mogli biti ti stranci. Bio je to krupan stari vojnik bez jednog oka i sa srditim sedim brkovima. "Pa kako je, brko?", upitao je Konstantin, prebacivši ruku preko njegovih ramena. Način na koji mu se Konstantin obratio pokazao je da ga on ceni kao starog vojnika, buntovnika i potomka hajduka. Čovek je pocrveneo i zadovoljno se nasmejao. Gostioničarev sin, jedan mio mladić, izražavao je svoju predusretljivost tako što nam je pokazao smeđu pastrmku i golemog vodenog raka koji su se koprcali u njihovom rezervnom akvarijumu. Na drugoj obali videla se jedina bogata muslimanska kuća, koja je blještala kao božični poklon upravo skinut sa jelke, a u bašti te kuće rastinje je imalo onu dekorativnu preciznost koju očekujemo jedino od odsečenog cveća u vazi cvećamice. Kući je pripadao i senik na obali, i ja sam se, po drugi put, setila Bata iz vremena Džejn Ostin. Takvi mali prikladni zakloni, za one koji vole svežinu, hladovinu i mogućnost da posmatraju ljude koji njih ne vide, mogu se naći na obalama Ejvona i kraj baštenskih zidova velikih kuća pored kojih se prolazi. Doista bi se moglo reći da Bat i njegova okolina, sa mestima koja su često mala ali se razlikuju od prostačkih sela, sa svojim uživanjima koja su privatna ali ne i pohlepna, predstavlja najviše muslimanski deo Engleske za koji znam.
U gostionicu je dolepršala žena pod feredžom, uskih ramena koja su bila zaobljena od težine nečega što je nosila pod žarom. Nešto je u jednom uglu prošaputala sa gostioničarevom ženom, a onda je ponovo odlepršala. Doneli su nam da pogledamo tri bolera koje je žena sa sela, iz neke ugledne ali sada osiromašene porodice, želela da proda. Stavili smo ih na klupu i postideli se kada smo čuli da koštaju samo jednu funtu. Svi su bili od somota: tamnoružičast, nežno grimizan i svetloljubičast, i svi su bili tako bogato opšiveni zlatnim gajtanima da je somot delovao samo kao čvrsta osnova ispod šare, koja se pomaljala i rasprostirala tako moćno da se nametala kao nešto što nije tek puki ukras.
(...) “Strašno je kad čovek pomisli da je vreme jednostavno izbrisalo nekog ko je stvorio ovako nešto lepo”, rekla sam. “Ali ja ću spasiti delo te žene, poneću ga kući i pokazati ljudima, i svima će se dopasti, a onda ću ga zaveštati nekome kome se dopada, i na taj način izbaviti ga iz prošlosti.” “U to ne možete biti sigurni”, reče Konstantan, “jer prošlost sve proždire. Doći će dan kada niko neće misliti da je ovaj bolero lep, kada će izgledati sasvim običan, ili smešan, ili čak grozan onima koji ga izvade iz vreće sa starim krpama.
Vi mislite da postoje merila koja se ne menjaju. Ali ispričaću vam priču o gradu koji smo upravo napustili, o Jajcu, koja će vam dokazati da predmeti koji su lepi, ili čak sveti u očima celog jednog naroda, mogu da izgube svoju vrednost kroz svega nekoliko naraštaja. Kada je Bosna pala u turske ruke, mnogi franjevci su ostali u svojim samostanima, ali jedno bratstvo iz Jajca pobeglo je na obalu i otplovilo za Veneciju. Pobegli su da bi sačuvali mosti svetog Luke, tu najveću dragocenost svoje crkve. Mosti im je poklonila ćerka Đurđa Brankovića, srpskog despota, koji ih je za trideset hiljada dukata otkupio od Turaka kad su zauzeli Epir. Ali kada su jadni franjevci stigli u Veneciju, sve je krenulo naopako. Bili su optuženi za paganstvo zato što su doneli lažnu svetinju. Jer u Italiji je već postojalo jedno drugo telo svetog Luke. Neki benediktinci iz Padove čuvali su ga već tri stotine godina, i to je bio predmet strasnog narodnog kulta.
Jajački franjevci morali su da brane svoje pravo na suđenju pred Papskim legatom u Veneciji, i to je trajalo tri meseca. Na kraju je Papski legat izjavio: 'Vi ste u pravu, vaše blago su doista mošti svetog Luke.' Ali franjevca su i dalje ostali siromašni i nesrećni, budući da su Padovanci i dalje uporno nastojali da obore tu presudu. To me i ne čudi s obzirom da su imali jak argument. Njihovo telo je bilo bez glave, dok je jajački Luka bio ceo. Ali zna se da je imperator Tiberije oko 580. godine dao svetom Gregoriju glavu svetog Luke, koja je još uvek bila u Vatikanu, i bila pokazivana ljudima čak i pošto je Papski legat izjavio da jajačko telo sa glavom pripada pravom svetom Luiki. Bez sumnje je Legat bio u situaciji u kojoj je teško bilo slediti logiku, budući da su u jednoj drugoj crkvi u Rimu bolesni već dugo bili lečerui pomoću ruke nekog trećeg svetog Luke.
Danas nema čoveka kome ova priča ne bi bila apsurdna, osim možda veoma jednostavnih ljudi, suviše jednostavnih, da ne kažem idiota. Oni koji uzvišeno veruju u čudotvorne moći relikvija zamoliće vas da im ne govorite o takvim stvarima, kako ih ne biste podsećali na gluposti kojima su naši preci upropašćavalli nešto lepo. Ali većina ljudi, bez obzira da li su vernici, samo će se nasmejati. No, pre pet stotina godina ljudi nisu videli ništa smešno u čudotvornom mrtvacu sa dve glave i tri ruke. Oni su videli nešto drugo što im je omogućavalo da dve glave spoje u jednu glavu, i dve ruke u jednu ruku, a mi ne znamo šta je to drugo bilo. U istoriji uvek mrzim kada otkrijem da je jednom postojalo nešto čega danas više nema. To mi pokazuje da je čovek jeo hranu koja mu nije prijala, koja je iz njega izašla nesvarena."

Rebeka Vest








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25844

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Rebeka Vest   Ned 5 Jul - 14:50

Stubovi civilizacije
U putopisu iz Jugoslavije „Crno jagnje i sivi soko“, engleska književnica i Aničina prijateljica Rebeka Vest posvećuje jedno poglavlje Anici i Hasanu dajući im imena Milica i Mehmed. Rebeka Anicu i Hasana doživljava kao stubove civilizacije, „stubove na kojima počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju“.

A ko je Anica Savić-Rebac?

Čudna smrt zaljubljene književnice

Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno“, napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce.


Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892–1953) po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. O motivima njenog samoubistva decenijama su ispredali izmišljotine, sve do onih najprizemnijih. U sjajno dokumentovanoj monografiji „Život Anice Savić-Rebac“, Ljiljana Vuletić je po prvi put iznela tezu da samoubistvo ove izuzetne žene nije bilo „samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije“.

Čudo od deteta



Anica je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...“, zapisao je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića, pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: „Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu“.
Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. Ljiljana Vuletić navodi pismo Milanu Saviću u kome Predić kaže da je „sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi“. I dodaje: „To je suviše za jedno dete.“

Zlobni Crnjanski
U knjizi Ljiljane Vuletić objavljeno je i do sada nepoznato ljubavno pismo Miloša Crnjanskog koje potiče iz vremena 1919/20. kada se Anica, nakon diplomiranja na studijama klasične filologije, kretala u beogradskim književnim krugovima u društvu Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Andrića, Vinavera... Crnjanski tada objavljuje „Liriku Itake“ i u okviru nje pesmu „Reljef sa likom Danta“ posvećenu Anici. A u pismu koje je pronašla Ljiljana Vuletić kaže: „Radovao bih se kad bi mi dopustili da s Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.“
Romansa je, međutim, izostala. Uvređen zbog odbijanja, Crnjanski je u vreme kada se Anica odvažila da preda rukopis zbirke „Večeri na moru“ izdavaču poslao pismo sledeće sadržine: „Gđa Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati. To je i mišljenje Andrićevo“, napisao je Crnjanski uz molbu da to ostane „među nama“.

Ovaj vanredno ružni gest Ljiljana Vuletić doživljava prevashodno kao plod povređene muške sujete koji, kako kaže, ne umanjuje veličinu književnog dela Miloša Crnjanskog. Anica je zbirku „Večeri na moru“ objavila devet godina kasnije, a da li je ikada saznala za „preporuku“ Crnjanskog, nije poznato. Šta je mislila o njemu, najbolje se vidi iz prepiske sa Milanom Kašaninom gde kaže: „To je jedan koji bi mogao da bude Arijel, kad ne bi tako često hteo da bude Kaliban.“ (Arijel je dobri duh, a Kaliban  nakazna i zlobna neman u Šekspirovoj „Buri“) Ipak, taj Kaliban nije prestao da misli na Anicu, pa i posle njene smrti pisao je o njoj s najvećim pijetetom.

Brak i karijera
Godine 1921. Anica se udala za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon vise decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav“, seća se jedan od njih.
U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Kakva je bila profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj

gimnaziji, najbolje govori činjenica da su kod strogog profesora Veselina Čajkanovića studenti polagali bez odgovaranja čim bi rekli da im je u gimnaziji predavala Anica Savić-Rebac.

Poput oca koji je preveo Geteovog „Fausta“, i Anica je kao prevodilac dosegla visoke domete. Njegoševu zahtevnu „Luču mikrokozmu“ prevela je i na nemački i na engleski, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog dela Tomasa Mana („Smrt u Veneciji“, „Tristan“...) s kojim je ostvarila zanimljivu prepisku. Doktorsku disertaciju „Pretplatonska erotologija“ odbranila je 1933, a oktobra 1946. postaje vanredni profesor Beogradskog univerziteta.

Disala ljubav
Iste noći kad je Hasan Rebac umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica Darinka Grabovac predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. „Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla Darinki: „Metnućeš mi ga u kovčeg.“
Iako je javno najavljivala da će se ubiti, i to dva puta bezuspešno pokušala, njeno samoubistvo izazvalo je veliko zaprepašćenje i brojne komentare. U kolumni za „Republiku“ Aničin prijatelj Stanislav Vinaver napisao je da je ona oduvek zastupala ideju da „iz života treba otići blagovremeno“. A Ljiljana Vuletić smatra da je, odričući se života lišenog smisla, Anica afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Iako predstavnik moderne evropske misli i aktivni učesnik u evropskim kulturnim zbivanjima, Anica Savić-Rebac je, rekao bi Mika Antić, „disala ljubav“. Ljubav kakvu malo ko doživi.

Deo fotografija preuzet iz monografije “Život Anice Savić-Rebac“ Ljiljane Vukelić








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Rebeka Vest   

Nazad na vrh Ići dole
 
Rebeka Vest
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Rebeka Vest
» Australski znanstvenici ŠOKIRALI SVIJET: Roditeljima treba dopustiti pravo na eutanaziju novorođene djece!
» Zvučne trake za neodgovorne vozače
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-