Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Srbija-kolevka 17. rimskih careva

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:45

Sa tla današnje Srbije potiču 17. rimskih carev, - naši rimski imperatori!

Tekst preuzet / Novosti/Feljton
Dragana Matović


TRAJAN DECIJE


Trajan na prestolu

U čitavoj istoriji teško je pronaći razdoblje kada su ljudi iz naših krajeva toliko uticali na sudbinu evropske civilizacije i sveta, kao u 3. i 4. veku naše ere. Na teritoriji današnje Srbije, u tom vremenu, rođeno je, prema navodima stručnjaka, osamnaest rimskih imperatora. To predstavlja petinu od svih vladara Rimskog carstva i najveći broj careva koji su prvi put ugledali svet van Italije. Oni su imali ključnu ulogu u doba najdubljih kriza koje su potresale Rimsku imperiju, a prostor Balkana, odnosno tadašnjih rimskih provincija Gornje Mezije i Donje Panonije za nepuna dva veka postao je posebno značajan.
Prva ličnost sa područja Srbije koja se uzdigla na carski presto bio je Trajan Decije. Njegova kratkotrajna vladavina, od 249. do 251. godine u analima antičke istorije opisana je kao primer vojničke časti, umerenosti i vrline.
Rođen je u okolini Sirmijuma, u malom mestu koje se nazivalo Budalija ili Bubalija (današnji Martinci). Otac mu je bio oficir, pripadnik lokalne aristokratije čiji su koreni verovatno poticali iz Italije. Iako je bio starosedelačkog porekla, opredelio se za vojnu karijeru. Zbog svoje hrabrosti i odlučnosti napredovao je od nižeg oficira do zapovednika rimske vojske. Njegova žena Herenija Etruscilija takođe je pripadala poznatoj senatorskoj porodici etrurskog porekla. Sa njom je imao dva sina: Herenija Etruska i Hostilijana.

Trijumfalno

Decije je jedan od retkih rimskih vladara sa Balkana, koji je pre stupanja na tron bio konzul, čak i guverner. Njegovo ime češće se spominje u istorijskim dokumentima za vreme vladavine cara Filipa Arabljanina, koji ga je postavio da komanduje legijama na Dunavu. Krajem 248. godine počinju bune protiv cara Filipa u Panoniji i u Maloj Aziji. Decije odlazi sa svojom legijom da zaustavi uzurpatore. Osvajač na Balkanu zvao se Pakacijan, koji je tokom kratkotrajne vlasti u Sirmijumu uspeo čak da iskuje svoj novac. Čim su se Decijeve trupe približile, Pakacijan je izgubio život. Iz zahvalnosti, Filip ga postavlja za upravnika u Meziji i Panoniji.
Omiljen među vojnicima, u čiju se podršku neizmerno uzdao, Decije pokazuje izuzetne sposobnosti u borbama protiv gotskih plemena. Zbog toga ga njegovi vojnici, pripadnici Desete legije, biraju za cara. Običaj je bio da legionari, često sa isukanim mačevima, svoje vojkovođe primoravaju da prihvate carsku titulu.Tu počast nije mogao da odbije i da je hteo, jer bi na taj način sebi potpisao smrtnu presudu.
Godine 249. ušao je u građanski rat sa titulom upravnika (prefekta) grada Rima. Nakon ubedljive pobede u bici kod Verone, u kojoj su poginuli car Filip i njegov sin Filip Mlađi, Decije odlazi u Rim, gde i formalno biva proglašen za cara.
Neposredno po stupanju na carski presto izgradio je i obnovio niz kapitalnih objekata. Poznate su Decijeve terme (Termae Decianae) na Aventinu, koje su završene 252. godine, a koristile su se čak i u 16. veku. Obnovio je i Koloseum u Rimu. Zahvalnost koju je imao prema vojnicima elitnih jedinica iz Panonije i Mezije iskazao je na novcu, na reversu sa natpisom
„genius edžercius illyriciani“. Novac je pravio u kovnicama u Viminacijumu, a jedno vreme kovao ga je i u ime Filipa Arabljanina i njegovog sina.
Od početka svoje vladavine, Trajan Decije pokazao je velike ambicije i za svoju porodicu: suprugu je proglasio za avgustu (caricu), a sinove za cezare (prestolonaslednike). Zabeleženo je da je bio jedan od rimskih imperatora koji su u vreme pape Fabijana progonili hrišćane da zaustave širenje ove vere. Zahtevao je da episkopi Crkve prinose žrtve njemu lično, što je za hrišćane bilo nemoguće. Trajan Decije je prvi imperator koji je posle dva veka narušio tzv. Padž Christiana, kojim je Rimsko carstvo prećutno uspostavilo primirje sa hrišćanima posle Domicijanovih progona.

Hrabri ratnik

I pored toga, hrišćani mu nisu došli glave. Mnogo opasniji neprijatelji po Rim u to doba bili su Goti, koji su prelazili Dunav da bi pljačkali po Meziji i Trakiji. Rat je trajao tokom 250. i 251. godine. Praćen legionarima, često je boreći se kao običan vojnik, ulazio u prve borbene redove. Ta njegova hrabrost do današnjih dana nije zaboravljena. No, Goti su porazili Rimljane. U žestokoj bici koja se odigrala u močvari kod Abrita (današnjeg Razgrada u Bugarskoj) poginuo je njegov sin, mladi carević Herenije Etruski. Istoričari beleže da je na vest o njegovoj pogibiji Trajan Decije vojnicima hrabro povikao: „Nastavite borbu! Izgubili smo samo jednog legionara“. Bitka je nastavljena, ali je Decije i sam upao u zasedu iz koje nije uspeo da izađe. Ubijen je strelom. Pretpostavlja se da ga je izdao neko iz njegovih redova. Na taj način postao je prvi rimski imperator koji je izgubio život u bici sa varvarima.
Posle njegove smrti u Rimskom carstvu sve se preokrenulo. Godine koje su usledile predstavljaju možda najteži period njegove istorije. Vladale su epidemije, nesreće, siromaštvo i rat. Stanovnici imperije pitali su se zašto se Rim toliko zamerio bogovima. Neki su smatrali da je do toga došlo zato što su mnogi verovali spisima Lukijana, koji je govorio da bogova i nema, pa im nisu više prinosili žrtvene darove. Drugi su govorili da je za to kriva „Hristova sekta“, koju su mnogi, poput cara Trajana Decija, smatrali opasnijom od varvara, zato što je otvoreno izbegavala da učestvuje u obredima namenjenim rimskim bogovima i odavanju počasti božanstvenim carevima Rima.
Otprilike u to vreme, vojska na Dunavu izabrala je za cara Trebonija Gala, bivšeg senatora i guvernera Donje i Gornje Mezije. Za njega su tvrdili da je glavni krivac za smrt Trajana Decija, pa je pretila opasnost da dođe do novog građanskog rata. Zato je Gal prihvatio da usini Decijevog sina Hostilijana i da vlast podeli sa njim. Udovica Herenija Etruscilija zadržala je položaj carice.
I pored toga, odmah posle pogrebnih svečanosti, Hostilijan i njegova majka odlaze u Viminacijum, gde su se osećali bezbednije nego u Rimu. Nažalost, krajem novembra iste godine Hostilijan umire od kuge. Bio je prvi car u četrdeset godina Rimske imperije, koji je umro prirodnom smrću.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:48

KLAUDIJE GOTSKI

Bedemi oko Rima

SUNCE se tek promolilo na horizontu, tog septembarskog dana krajem sedme decenije trećeg veka, kada je dalmatinska konjica razbila napad gotskih jahača. Nevični taktičkom ratovanju, Goti, čija se snaga ogledala samo u mnoštvu, počeli su da se povlače prema logoru. Rimska vojska to je iskoristila za juriš. U masakru koji je nastao udarom legija, ubijeno je i ranjeno između 30.000 i 55.000 gotskih vojnika.
Poraz Gota u bici kod Naisa (Niš) zavrteo je točak istorije u suprotnom smeru. Sprečena je velika najezda koja je pretila da uzdrma Rimsko carstvo. Trijumf Rimljana zaustavio je Gote, koji posle ovog kraha skoro čitav vek nisu prelazili rimsku granicu. Iz istorijskih izvora teško se može dokučiti da li je car Galijen, čija je vladavina zapamćena po mnogim nevoljama, u to vreme bio živ ili je imperator bio Klaudije II, koji je u čast pobede nazvan Gotski. Još jedan budući rimski car, koji je kao i Klaudije rođen na našem tlu, istakao se u ovoj bici. Bio je to Aurelijan.
Detalji kako je Klaudije Gotski 268. godine postao rimski car nisu u potpunosti jasni. Legenda kaže da je nekoliko oficira, poreklom iz Ilirika (Balkansko poluostrvo), skovalo zaveru da jedan od njih, najsposobniji ili najželjniji vladarske slave, postane rimski car. Kocka je pala na Klaudija Gotskog. Jedne noći, tokom opsade Mediolanuma (Milana), u šator cara Galijena upali su unezvereni vojnici. Obavestili su ga da se neprijatelj približava. Iznenađen, ne stigavši da navuče oklop, izašao je napolje. Smrtonosna strela je poletela, a uputio ju je komandant konjice Cekropije ili sam Klaudije. Te optužbe nikad nisu dokazane. Zaverenici objavljuju da je car za naslednika proglasio jednog od najuglednijih vojskovođa - Klaudija Gotskog. Pretpostavlja se da je to bila njihova izmišljotina, jer je Galijen imao sina i brata.
Bivši car je imao dosta pristalica među vojnicima i Klaudije je morao da smisli način da izbegne pobunu. Odabrao je provereno sredstvo: podelio je vojnicima po dvadeset zlatnika!

Spasao carstvo

Niko od njih nije mogao da odoli tom poklonu, jer je u Galijenovo doba državna kasa bila prazna. Car je bio primoran da kuje novac koji je imao tek tanku srebrnu prevlaku preko bakra i bio je skoro bezvredan. U takvim uslovima Klaudijev poklon bio je naprosto - neodoljiv.
Poreklo Klaudija Gotskog obavijeno je velom tajne. Rođen je u Dardaniji, negde između Naisa (Niša), Ulpijane (Lipljana) i Skupija (Skoplja). Opisan je kao čoveka visokog stasa, sjajnih očiju, širokog lica, prstiju koji su mogli da slome vilicu konju ili mazgi, ozbiljnog, uzornog, besprekornog ponašanja, koji je voleo dosta da jede, ali ne i da pije vino. Razlog za veličanje njegovih pozitivnih osobina jeste to što je kasnije proglašen za rodonačelnika dinastije koju je osnovao Konstancije Hlor - otac Konsantina Velikog. Upamćen je i po tome što je naredio ubistvo jednog hrišćanskog monaha, kasnije poznatog pod imenom sveti Valentin. Ubistvo se dogodilo 14. februara 269. godine, i taj datum se kod katolika obeležava kao dan svetog Valentina, praznik zaljubljenih.
Za nepune tri
godine, koliko je trajala njegova vladavina, uspeo je da zaustavi rastakanje Rimskog carstva i započeo vraćanje otcepljenih rimskih provincija pod okrilje. Nije mu bilo suđeno da vlada dugo. Početkom 270. godine, kada je pripremao rat protiv vandalskih plemena koja su pljačkala Panoniju, pao je kao žrtva kuge u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Tu mu je priređena sahrana. Rimski senat mu je dodelio božanske počasti i postavio zlatnu statuu na Kapitolu.
Izvori kažu da je, neposredno pred smrt, za svog naslednika imenovao Aurelijana, koji je od početka imao podršku vojske. Aurelijan je dobar strateg i ratnik, o čemu svedoči i nadimak „Ruka na maču“ (manu ad ferrum). Za samo pet godina, koliko je trajala njegova vladavina, postigao je uspehe u obnovi carstva. Svake godine vodio je po jedan rat i izlazio kao pobednik.
Rođen je na malom seoskom imanju u okolini Sirmijuma ili, prema drugim izvorima, negde u Gornjoj Meziji. Otac mu je bio siromašan seljak, a majka sveštenica Solovog kulta. Legenda kaže da je njegova majka imala proročki dar i da je, dok je bio beba, predvidela je da će biti imperator.
Prve godine Aurelijanove vlasti nisu obećavale ništa dobro. Oslobodivši se suparnika, Klaudijevog mlađeg brata Kvintija, u Rimu se suočio sa ustankom radnika kovnice novca. Tek što se ova pobuna završila, na Italiju se obrušila još jedna najezda Germana. S krajnjim naporom, u više bitaka, uspeo je da razbije varvarske horde. Nije mogao da zna da je svojim vojnim intervencijama uspeo da zaustavi varvare, koji narednih nekoliko stotina godina neće napadati Italiju. Smatrao je da je bezbednost Rima ugrožena i naredio da se izgrade visoki bedemi kojima će biti opasan ceo grad. To su prvi bedemi oko grada Rima još od vremena kraljeva. Njih će nekoliko godina kasnije završiti imperator Prob.

Ubice - gardisti

Pobeda u pohodu koji je preduzeo protiv Palmire, nakon što je obezbedio mir u Rimu, spada u njegov najznačajniji uspeh. U to doba uspon Palmire i njene neodoljive kraljice Zenobije doveli su u opasnost rimske oblasti na istoku. Vrhunac je bilo njeno osvajanje Egipta i proglašavanje za naslednicu Kleopatre. Krenuo je u vojni pohod. Koristeći ratno lukavstvo, uspeo je da razbije protivničku vojsku i povrati teritorije. Buntovnu kraljicu, okovanu u lance od čistog zlata, odvešće u Rim. Bila je najlepši ukras u njegovom velikom trijumfu.
Zabeleženo je da je ovaj car često učestvovao u neposrednim okršajima na bojnim polju. U jednoj bici sa Sarmatima, sam je savladao 48 neprijateljskih vojnika, a ukupno je dotukao 950 ratnika. Povratio je provincije Galiju, Španiju i Britaniju. Poznate su njegove besplatne deobe hleba i ulja najsiromašnijem sanovništvu. Nekoliko puta je svim stanovnicima podelio po 500 denara.
U jesen 275. godine krenuo je u rat protiv Persije. Negde na putu između Bizanta i Perinta ubili su ga njegovi gardisti. Zaveru je organizovao njegov lični sekretar, evnuh Eros. Dok je uz najveće vojne počasti spaljen na tom mestu, supruga Ulpija Severina pokušala je da zadrži vlast u Rimu...
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:49

PROB I AURELIJAN

Veliki ratnik Prob

RIMSKI car Marko Aurelije umro je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) 180. godine. Pola veka kasnije u ovom antičkom gradu rođen je još jedan imperator sa tim imenom, koji se, takođe, voljom ilirskih legija ispeo na carski tron. Za razliku od osećajnog i uglađenog cara-filozofa, Marko Aurelije nazvan Prob (276-282) je bio nepismen, sirov vojnik.
Veza u imenu potiče iz tadašnjeg običaja da se ono menja u momentu kad neko promeni građanski status. Tako je prilikom usvojenja posinak menjao ne samo porodično, nego i lično ime, pa, čak, i nadimak.
U Probovom slučaju verovatno je bilo drugačije. Naime, za vreme imperatora Karakala, 212. godine, svi stanovnici Rimskog carstva dobili su status rimskih građana. Do tada su tu privilegiju imali samo stanovnici Italije. Prema tradiciji svi su dobili nova imena po njegovom zvaničnom - Marko Aurelije Antonin. Status građana tada su stekli Probov otac ili deda. Uprkos kratkoj vladavini i činjenici da su saznanja o njegovom životu oskudna, Prob je u nekim oblastima Evrope jako poznat, i to zbog vinogradarstva. Legenda kaže da je u vreme njegove vladavine prvi put zasađena vinova loza van Italije, i to na brdu Glavica, na Fruškoj gori, kod današnjeg sela Šuljam. Takođe, Prob je svim Galima, Hispancima i Britancima dopustio da poseduju vinovu lozu i proizvode vino. Zbog toga se u delovima Austrije i Francuske smatra rimskim carem koji je u tim krajevima uveo vinogradarstvo. Rimljani su, međutim, u ta područja davno pre Proba doneli vinovu lozu, a ova priča samo ukazuje da je u njegovo doba cvetalo vinogradarstvo.
Prob spada u vladare koji su više vremena proveli u ratovima, nego u uređenju države. Rođen je 232. u Sirmijumu. Otac Maksimus ili Dalmacije bio je baštovan ili vojnik, koji je od malih nogu učio sina da naporno radi. Prob se najverovatnije rano posvetio vojničkom pozivu. U tim vremenima, jedino je vojnička karijera omogućavala uspon na društvenoj lestvici. Nije poznato da li se ženio i imao dece.
Sa nepune 24 godine, daleko pre nego što je to bilo uobičajeno, stupio je na dužnost tribuna, visokog oficira carske legije. Tadašnji car Valerijan prepoznao je hrabrost i pouzdanost ovog mladića. Prob je ukazano poverenje ubrzo opravdao sjajnom pobedom nad Sarmatima. Valerijan, koji je samo zahvaljujući Probovom junaštvu izbegao smrt, uručio mu je izuzetno značajno vojno odlikovanje: narukvicu, ogrlicu, koplje i venac.
Napredovao je vrtoglavom brzinom. U početku je zapovedao nad tri, potom nad deset legija, pet puta mu je dodeljena titula konzula.

Opijen slavom

Ratovao je po celom rimskom carstvu. Kaže se da je trijumfovao na četiri reke - Rajni, Dunavu, Eufratu i Nilu. Pripada onim imperatorima koji su poneli epitet semper victorioso (večiti pobednik), što je kasnije kovano na reversu njegovog novca.
Kada je Aurelijan (270-275), koji je kao i Prob rođen u Sirmijumu, došao na čelo Rimskog carstva, stavio ga je uz svoj tron. Vest o neočekivanom Aurelijanovom ubistvu, zatekla ga je u Egiptu, gde je smirivao pobunu. Mada je imao podršku vojske, nije se odmah eksponirao kao pretendent na presto. Nije želeo sukob sa senatom koji je postavio već ostarelog Tacita (275-276) da rukovodi carstvom. Odmah nakon Tacitove
smrti ulazi u građanski rat protiv njegovog brata Florijana, koji se proglasio za cara. Florijan nije imao podršku vojske i Prob posle pobede u bici kod Tarsusa iz građanskog rata izlazi kao pobednik. Senat je Proba prihvatio kao rimskog imperatora i odao mu počasti, kakve, prema istorijskim izvorima, nisu viđene od vremena njegovog imenjaka - Marka Aurelija!
Čim je stupio na presto, Prob je surovo kaznio Aurelijanove ubice. Zatim je, poput svog prethodnika, krenuo u pohode protiv varvara, koji su ponovo počeli da ugrožavaju granice carstva.
Autor knjige “Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”, Aleksandar Jovanović navodi da su Probovi savremenici bili zapanjeni da jedan čovek u tako kratkom periodu može da vodi toliko ratova na dalekim razmeđama carstva. Obnovio je mir u svim provincijama. Umirio je opasnu granicu u Retiji, skršio je sarmitske upade u Panoniji, Gote je naterao na mir i saradnju, pobedio brojne uzurpatore prestola, persijski kralj mu je ponudio povoljan mir. Kao iskusan vojnik, znajući da stabilnost limesa (granice) odbija neprijatelja, završio je rajanski i dunavski limes i izgradnju Aurelijanovih bedema, kojima je opasan Rim.
Nakon pet godina neprekidnog ratovanja, vraća se u Rim gde slavi trijumf. Opijen slavom, objavljuje kako će Rim uskoro postati toliko moćan da mu vojska više neće biti potrebna. Vojnici širom carstva su ovu izjavu primili kao uvredu.
Poseban uspeh, koji se pripisuje Probu je što je u rimsku vojsku uključio veliki broj varvara, posebno Germana. Prema nekim izvorima čak, 16.000! Sa željom da ekonomski ojača carstvo, zarobljene neprijateljske vojnike nije ubijao, već ih je naseljavao kao kolone da obrađuju zemlju. Iz istorijskih dokumenata se vidi da je posle povratka sa istoka u rimsku provinciju Trakiju naselio čak 100.000 varvara.

Kajanje ubica

Poput Hanibala, koji je svoje vojnike terao da sade masline, Prob je naredio da za vreme mira sade vinovu lozu u Galiji, Panoniji, i Meziji. Antički istoričari navode da je podizao vinograde na Fruškoj gori, sa namerom da poboljša život u rodnoj zemlji. Upravo to je bilo kobno za samog Proba.
Navodno, jednog vrelog avgustovskog dana Prob je izveo vojnike da prave kanale za odvodnjavanje močvara oko Sirmijuma. Razdraženi od vrućine, napora i iznurenosti, legionari su se pobunili. Prepoznavši opasnost, Prob se sklonio u “gvozdenu kulu”, za koju do danas nije razjašnjeno šta je predstavljala, da li je to bila posebna kula, koja je služila za nadgledanje radova u polju ili kula gvozdene kapije Sirmijuma. Kula je osvojena, a mačevi legionara završili su u telu nesrećnog Proba.
Prema predanju, ubice je odmah nakon počinjenog ubistva preplavilo kajanje i tuga. Neki od njih su ne mogavši da podnesu grižu savesti izvršili samoubistvo, drugi su ga oplakivali i veličali. Sahranili su ga sa svim počastima. Mnogo je, međutim, verovatnije, da je ubistvo bilo posledica pobune legija na zapadu, koje su, kako piše Duško Lopandić u knjizi “Purpur imperije”, za cara proglasile svog komandanta Karusa.
Nekoliko godina posle ovog događaja, Probova smrt je osvećena. Učinio je to njegov zemljak iz Ilirika - Diokle, kasnije nazvan Dioklecijan.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:50

HERKULIJE

Mačem osvojio krunu

RIMSKI car iz plejade imperatora rođenih u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Maksimijan Herkulije (285-305, 310) spada u one monarhe koji su izvojevali carski položaj pre brutalnošću i mačem, nego vladarskim sposobnostima. Uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja, imperatora Dioklecijana (284-305), do carskog prestola. Objedinjavalo ih je skromno ilirsko poreklo, sjajna vojnička karijera, a zabeleženo je da su, čak, istog dana slavili rođendan! Par koji je dve decenije uspešno vladao Rimskim carstvom bitno se razlikovao. Nasuprot Dioklecijanu, Maksimijan je, prema navodima antičkih izvora, bio neobrazovan, brutalan i nemaran prema redu i pravilima, ali i prema datoj reči. Mač mu je bio preči nego znanje, a laskanje ugodnije od istine. Dioklecijan je bio vođa, Maksimijan surov, snažan i neobuzdan izvršilac. U javnosti su se pojavljivali kao braća. Još na početku svog upravljanja rimskom imperijom, Dioklecijan je shvatio da ne može u istom trenutku da zapoveda vojskom na istoku i zapadu, pa je odlučio da ima suvladara. Izabrao je svog zemljaka Maksimijana, već prekaljenog vojnika. Na svečanosti u Nikomediji 285. godine proglasio ga je za avgusta, s tom razlikom što je za sebe uzeo titulu starijeg avgusta. Dodali su božanska imena: Dioklecijan je postao i Jovije (Jovis), prema vrhovnom bogu Jupiteru, a Maksimijan - Herkulije (Herculius), sa očiglednom asocijacijom na Herkula i njegovu snagu. Dioklecijan je dobio istočni, u to doba uticajniji deo Rimskog carstva, a Maksimijan ostatak imperije - umoran i ispošćen zapad. Nikomedija je bila Dioklecijanova prestonica, a Milano (Mediolanum) Maksimijanova. Zdanja koja su u to doba podignuta u Milanu - palata sa hipodromom, cirkus, teatar, velike terme, kovnice novca, dvostruki bedem - uzdigla su ovaj grad. Tada su osnovane Peta Jupiterova i Šesta Herkulova legija, u kojima su bili elitni vojnici Ilirika. Te legije su decnijama korišćene za specijallne zadatke. Novi običaji Nekoliko godina kasnije, smatrajući da za celo Rimsko carstvo dva vladara nisu dovoljna, Dioklecijan je povećao njihov broj na četiri i time stvorio tetrarhiju, tzv. vladavinu četvorice. Pravo na rimski presto sticalo se uključivanjem u Jupiterovu porodicu činom usvojenja. Dioklecijan je tada u reformu upravljanja državom uneo odredbu da kada avgusti proslave dvadesetogodišnjicu svoje vladavine, dragovoljno se odriču prestola i svoja mesta, prava i titule prepuštaju cezarima. Njome je neposredno motivisana izgradnja carskih palata u Splitu i Gamzigradu. Dioklecijan je za suvladara i naslednika uzeo Galerija Maksimijana (293-311), a Maksimijan Herkulije - Konstancija Hlora (293-306). Dobili su titulu cezara. Iskusni carevi bračnim vezama obavezali su cezare na lojalnost - Galerije se oženio Dioklecijanovom ćerkom Valerijom, a Konstancije Hlor Maksimijanovom usvojenicom Konstancijom. Dioklecijan je potpuno izmenio pravila ponašanja na dvoru. Po ugledu na Aurelijana uveo je istočnjački običaj klanjanja i ljubljenja carske odore. Caru koji je postao gospodar i bog, mnogo se teže prilazilo, nego u doba kada se smatrao samo prvim među građanima i senatorima, dok je “božanstvo” postajao tek posle smrti. Uveo je protokl, koji je, zapravo, predstavljao višestepenu zaštitu od izdaje.

Pre proglašenja tetrarhije, Maksimijan je upešno vodio ratove na rajanskom limesu, a hroničari opisuju da je tim pohodima uspeo da uđe u “germanski okean”. Mačem je umirio buntovničke provincije u Africi i Španiji, zajedno sa Dioklecijanom vodio je ratove protiv Sarmata. U godinama kada je rimska imperija ponovo upoznala mir, Maksimijan je živeo, kako navode antički hroničari, raskošno i poročno. Negde u to doba, na majske kalenade 305. godine, u Nikomediji, prvi i poslednji put je ispoštovan Dioklecijanov ukaz: posle dve decenije vladavine oba avgusta su odstupila od prestola i svoje titule prenela na cezare Galerija i Konstancija Hlora. Izabrani su novi cezari: Maksimin Deja i Flavije Sever, takođe, rođeni na prostoru današnje Srbije. Dioklecijan se iste godine povukao u svoju palatu u Splitu da, kako saopštavaju istorijski izvori, u miru provede preostale godine života, a Maksimijan u dvorac u Lukaniji, nedaleko od Milana, mada je u svom zavičaju imao rezidencijalno zdanje, za koje se pretpostavlja da se nalazilo u vojvođanskom mestu Čalma. Zla kob ODAN Dioklecijanu dok su vladali, Maksimijan se posle odricanja od prestola nije držao postignutog dogovora. Opsednut željom za vlašću i moći, na sve načine je učestovao u uništavanju ideje o tetrarhiji, kako bi povratio titulu avgusta. Prilika se ukazala sledeće godine, kada su pretorijanci i senat u Rimu za avgusta nezakonito proglasili njegovog sina Maksencija. Rimsko carstvo je ponovo bilo u haosu. Maksimijan se 307. godine proglašava avgustom. Galerije je pokrenuo vojsku protiv Maksimijana i sa njom stigao do Rima. Pošto nije uspeo da ga savlada, jer su vojnici odbijali da se bore protiv svog starog komandanta i prešli na Maksimijanovu stranu, prepustio mu je Italiju. Kako bi ojačao svoj položaj, Maksimijan udaje ćerku za cezara Konstantina Velikog, sina Konstancija Hlora, koji vlada u Galiji i na Rajni. Ubrzo posle toga pokušava da preotme vlast od svog sina Maksencija, koji je, zvanično nepriznat, vladao u Rimu kao samoproklamovani avgust. Posle propasti, beži kod zeta i ćerke u Galiju. Živeći na Konstantinovom dvoru doprineo je njegovom učvršćivanju na vlasti. Zbog Maksimijanovog lošeg ponašanja, sledeće godine organizovan je istorijski skup u Karantumu. Tu ga je Dioklecijan navodno ubedio da se odrekne carske odore. Pored Dioklecijanovih i Galerijevih napora, vlastoljubivi Maksimijan nije odustajao. U leto 310. godine u dvoru u Trijeru ponovo sebe proglašava avgustom. Rimska imperija je tada imala sedam, što priznatih što nepriznatih avgusta (Galerije, Maksimin Deja, Konstantin, Maksimijan, Licinije, Maksencije i Domicije Aleksandar). Kob građanskog rata, kome je i sam umnogome doprineo, nije ga mimoišla. Ubijen je ili nateran da izvrši samoubistvo 310. u Marselju. Tako je “ovaj veliki rimski car”, navodi hroničar Laktancije, “okončao život sramnom i nedostojnom smrću”. Deceniju kasnije kada se budu merile zasluge imperatora Marka Aurelija Valerija Mksimijana, pobožnog sretnog nepobedivog avgusta, pontifeksa, maksimusa (vrhovni sveštenik), pobednika Germana (pet puta), Sarmata (četiri puta), Persijanaca (dva puta), Britanaca, Karpa, Armena, Međana, tribuna (sedam puta), konzula (šest puta), imperatora (sedamnaest puta), oca domovine, prokonzula i njegova lakoverna strast za vlašću - doživeće rehabilitaciju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:51

GALERIJE

Dvorac Gaja Valerija

IMPERATOR Gaj Galerije Valerije Maksimijan (293-311) jedna je od najprotivrečnijih ličnosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula i Aleksandra Velikog, a drugi ružili i smatrali najlošijim vladarom i čovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvažno hrabrog, herkulovski snažnog, predodređenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala božijim darom, hrišćanski istoričari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i učenosti, koji je, čak, i svog očuha Dioklecijana oterao sa prestola!
Galerije je u mladalačkim godinama zadobio najviše vojničke činove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najvećih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najveće moći i slave, sahranjen je i uvršten među bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zaječara), danas jednom od najvećih arheoloških nalazišta u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hrišćana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrišćanstva iz 311. godine.

Porazio Persijance

Galerijeva biografija liči na bajku u kojoj pastir postaje car. Rođen je oko 260. godine na malom poljskom imanju Sekundijana u Priobalnoj Dakiji. Njegov otac, čije ime nije sačuvano, bavio se zemljoradnjom. Majka Romula bila je sveštenica “planinskih bogova”. Imao je sestru, majku budućeg imperatora Maksimina Deje. Kao dečak, Galerije je čuvao stoku i stekao nadimak Govedar. Tog nadimka se nikad nije odrekao, jer je u njemu slutio vezu sa Silvanom, šumskim božanstvom.
Kao i ostali tetrarsi, u vojsci je napredovao u vreme svojih zemljaka Aurelijana i Proba, kasnije i kod Dioklecijana, koji ga je 293. godine, uzeo uz svoje skute i proglasio cezarom. Tim činom Galerije je ušao u božanski red Jovija, sa kojim se Dioklecijan izjednačavao. Postao je Jupiterov sin, drugi Mars. Prethodno je napustio prvu suprugu s kojom je imao kćer Maksimilu i oženio se Dioklecijanovom ćerkom Valerijom.
U krajevima u kojima je vladao, gradio je palate, trijumfalne lukove, terme, a dvorove je imao u Serdici (Sofija) i Saloniki (Solun). Pretpostavlja se da je njegova glavna rezidencija pre 299. godine bila u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), jer je odatle u prvim godinama vladavine mogao preduzimati vojne poduhvate kako bi zaštitio granicu na Dunavu. Po okončanju tih ratova, dao je da se iskrče šume u Panoniji i isuši Pelsonsko jezero (Blatno jezero). Tu panonsku provinciju nazvao je po svojoj ženi Valeriji kojoj iskazao zahvalnost, što je kao svog, prihvatila njegovog sina Kandidijana, kojeg mu je rodila ljubavnica.
Najznačajniji događaj u Galerijevom životu odigrao se 297-298. godine. Bio je to rat koji je vodio protiv Persije.
Sa svojim vojnicima, Galerije je uspeo da savlada Persijance. Galerije je, poput Aleksandra Velikog, koji se posle pobede postarao za porodicu pobeđenog cara Darija, zaštitio porodicu Narsesa od nasrtaja i otmice, zasluživši veliko poštovanje. Posle ovog poraza, Persijanci su napustili Mesopotamiju, a Galerije slavljen u celoj imperiji kao drugi Romul i Aleksandar.
Od tog trenutka počinje Galerijeva pripovest o božanskom poreklu: on je sin boga Marsa i Romulov brat, a njegova majka Romula, poput Olimpijade, majke Aleksandra Velikog, začela ga je sa samim bogom, koji se približio u vidu aždaje.
Odgonetač Romulijane, arheolog Dragoslav Srejović navodi da je Galerijeva majka od te godine morala uživati posebno poštovanje. Galerije je zamislio da sagradi palatu nazvanu po majci Romulijana, po uzoru na Dioklecijanovu palatu u Splitu. Obe palate su predstavljale do tad jedinstvene graditeljske poduhvate u rimskom svetu. Imale su dvostruku namenu: da služe za života vladara kao raskošni dvorci, da im obezbede dostojanstvenu i spokojnu starost kada se posle dve decenije povuku sa trona, a nakon njihove smrti trebalo je da postanu mauzoleji.
U Galerijevo rodno mesto iz svih delova carstva stigli su najbolji graditelji, čuveni umetnici, klesari, slikari i zanatlije, da od skupocenog mermera izgrade i ukrase raskošnu palatu.
Nova, grandioznija palata započeta je da se gradi na temeljima stare, ponovo Romuli u čast, 305. godine i građena je do Galerijeve smrti. Na severnoj strani ovog kompleksa bile su dve raskošne palate, sa dvoranama ukrašenim mozaicima, freskama i skulpturama.

Osveta caru

Dela sačuvana u Romulijani predstavljaju vrhunac umetnosti tog perioda. Između dve palate bio je mali hram sa žrtvenikom, posvećen Velikoj majci ili bogovima Liberu i Liberi. Iz nalaza u palati može se zaključiti da je Galerije bio sklon bogovima koji su, kao i on, imali smrtnu majku i besmrnog oca, kao što su Herkul, Eskulap, posebno Dionisije, što se vidi po mozaicima i skulpturama sa njegovim predstavama.
Galerijeva teška bolest zaustavila ga je da sprovede svoj naum do kraja. Umro je godinu dana pre završetka Feliks Romulijane. Lomača koja je 311. godine označila Galerijevu apoteozu poslednji put je u obeležila takav tradicionalni rimski ritual.
Na samrtničkoj postelji, suprugu Valeriju i sina Kandijana poverio je caru Licinuju na staranje. Valerija je kratko uživala Licinijevu zaštitu. Nekoliko meseci kasnije napustila je dvor i prešla u deo carstva kojim je upravljao Maksimin Deja. Ponudio joj je brak. Hteo je da se preko nje poveže sa Dioklecijanom. Kad ga je odbila, izgubila je svaku zaštitu. Oduzeta su joj sva dobra, a početkom 312. sa majkom Priskom, Dioklecijanovom suprugom prognana je u Siriju. Posle Dejove smrti, pokušala je da se približi Liciniju. Kada je čula da je Licinije naredio Kandijanovo ubistvo, sa majkom se sakrila u okolinu Soluna, ali su ih pronašli i ubili. To je bio Licinijev konačni obračun sa tetrarhijom i sa uspomenama na Galerija.
Posle tih događaja obustavljena je svaka graditeljska delatnost u Romulijani. Pretpostavlja se da je kompleks u četvrtom veku potpao pod upravu crkve, koja je u sred Galerijeve palate sagradila baziliku. Najverovatnije je to bio način osvete caru koji je surovo progonio hrišćane. U vreme najezde Huna u petom veku, Romulijana je razorena i spaljena. Ponovo je razrušena u sedmom veku. Tek u 11. veku, napuštene zidine naslelili su Sloveni, koji nisu znali ni naziv carskog dvorca, niti nekadašnjeg vlasnika. Feliks Romulijana je dobila novo ime - Gamzigrad.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:51

KONSTANCIJE I KONSTANTIN

Carevina u miraz

Želja za vlašću budućeg rimskog imperatora Konstancija Hlora (293-306) bila je jača od ljubavi. Da bi postao jedan od četiri gospodara sveta, morao je da se oženi Teodorom, usvojenicom avgusta Maksimijana Herkulija (285-305, 310). Taj brak mu je doneo slavu o kojoj je sanjao, a odneo ženu koju je voleo.
Odluka da napusti Jelenu (Helena), sa kojom je imao sina Konstantina, kasnije nazvanog Veliki (306-337) imala je dugoročan odjek u evropskoj i svetskoj istoriji. Naime, to je presudno uticalo da njihov jedinac Konstantin, kasnije nazvan Veliki, ogrne carski purpur i postane monarh - jedan od najznačajnijih. Konstantin je prihvatio hrišćanstvo, bio prvi car koji je postao hrišćanin i osnovao Konstantinopolj, koji će hiljadu godina biti glavni grad izmenjene rimske imperije.
Poreklo Konstancija Hlora ostalo je zamagljeno. Kao i ostali vladari tog doba, potekao je iz Ilirika (Balkansko poluostrvo). Rođen je 250. godine, najverovatnije, u Naisu (Niš). Njegov otac Eutropije bio je jedan od uglednih ljudi iz Dardanije, dok o poreklu njegove majke, čije je ime, verovatno, bilo Klaudija, izvori nisu saglasni. Veruje se da je bila nećaka cara Klaudija Gotskog (268-270), možda kćer njegovog brata Krispa. Kasnoantički pisac Eutropije pretpostavlja da je bila njegova sestričina ili unuka, a drugi izvori navode da je Konstancije unuk Klaudijevog brata, što se može videti i na natpisima na kojima Konstancije sebe naziva unukom božanskog Klaudija.

Carski gardist

Mladost je proveo u vojsci. Obdaren hrabrošću, blagošću, dobroćušnošću, razlikovao se od ostalih vojnika koji su mačem krčili put do uspona. Govorili su da je njegova lepota dostojna samog Apolona. Nadimak Hlor dobio je zbog svog bledog tena, kakav su imali Ahil i Aleksandar Veliki. Takođe, Hloris je bila rimska boginja cveća, puna sunčevog sjaja, uz koju je išlo rumenilo stidljivosti i skromnosti. Ovi epiteti pratili su Konstancija.
Sa Jelenom se upoznao oko 270. godine, kada je kao gardista cara Aurelijana boravio u Bitiniji. Bila je žena snažnog karaktera i velikih ambicija, no, prema navodima istorijskih izvora, niskog roda. Episkop Milana Ambrozije, Jelenu je nazivao gostioničarkom.
Kako ljubav ne pita za poreklo i ne mari za društvena pravila, Jelena i Konstancije su se spojili. Do danas nije jasno da li su bili u klasičnom braku ili su živeli nevenčano. U to vreme bilo je zabranjeno da supružnici budu iz nespojivih društvenih staleža, pa je Jelena, ipak, bila Konstancijeva vanbračna žena. Oko 283. rodila je Konstantina u Naisu.
Tih godina Maksimijan Herkulije, koji je već postao Dioklecijanov suvladar, zapazio je Konstantinove vojničke sposobnosti. Predložio mu je da se oženi njegovom poćerkom Teodorom. Konstancije je popustio pod političkim pritiskom, verovatno i radi napredovanja u karijeri. Otpustio je voljenu Jelenu. Sa Teodorom je dobio dva sina Flavija Dalmacija i Flavija Julija Konstancija, čije su sudbine, nažalost, bile tragične i nijedan nije ostavio trag u istoriji.
Osnivanjem prve tetrarhije, postao je cezar u zapadnom delu imperije. Četiri tetrarha - Dioklecijan, Maksimijan, Galerije i Konstancije Hlor - trebalo je da predstavljaju simbol koji je u starim civilizacijama označavao četiri velika carstva - Persiju, Asiriju, Egipat i Heladu. Dobio je upravu nad nemirnim provincijama Galijom i Britanijom. Stolovao je u Trijeru, gde je podigao rezidencijalnu palatu
sa hipodromom, velike, carske terme, baziliku, amfiteatar, obnovio most Marka Aurelija i poznatu Porta nigra, koja je i danas simbol ovog grada.
Kada su u Nikomediji 305. godine na svečanom skupu Dioklecijan i Maksimijan Herkulije predavali vlast novim avgustima Galeriju i Konstanciju Hloru i cezarima Maksimijanu Deju i Flaviju Severu pravljena su poređenja novih avgusta, ukazuje dr Aleksandar Jovanović, u knjizi ”Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. Galerije je nastupio sa gordom ohološću pobednika nad Persijancima, čiji se trijumf poredio sa Aleksandrovim, dok je Konstancije plenio svojom blagošću, umerenošću i otvorenošću.

Okretanje Hristu

Flavije Sever je tada postao njegov mlađi suvladar sa titulom cezara. Prepustio mu je Italiju i Afriku, a sebi pridodao Španiju. U pratnji sina Konstantina, Konstancije 305. godine prelazi u Britaniju, gde su izvojevali pobedu nad neprijateljem. Međutim, ubrzo nakon te pobede, iznenada se razboleo i umro u današnjem Jorku. Ožalivši ga sa dostojnim poštovanjem, vojnici su za naslednika prestola proglasili njegovog sina Konstantina. Vreme vladara koje su birali legionari ponovo se vratilo.
Smatra se da je nakon toga Jelena, o kojoj se do tog vremena malo zna, došla na sinovljev dvor u Triru. Posle pobede nad Maksencijem, sinom Maksimijana Herkula, koji se sam proglasio za imperatora i vladao Italijom, Konstantin se okrenuo hrišćanskoj veri i, po rečima savremenika i carevog biografa, Evsevija Cezarejskog preveo je čitavu svoju porodicu, uključujući i majku, u hrišćanstvo. Konstantin je svojoj majci poklonio posed na samom jugoistoku Rima i na tom imanju podignuta je možda i najstarija crkva u ovom gradu, posvećena mučenicima Dioklecijanovog perioda, svetom Marselinu i Petru. Na istom mestu nalazila se i Helenina palata, koja je poticala iz vremena Septimija Severa. Arheološkim iskopavanjima utvrđeno je da je jedna od prostorija te palate pretvorena u hrišćansku kapelu.
Ubrzo po proslavi Konstantinove desetogodišnjice vladavine, Helena se, prema navodima Cezarejskog, uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Po mitropolitu Palestine, cilj Jeleninog puta bio je da obiđe sva hrišćanska mesta i iskaže hrišćansko čovekoljublje. Međutim, Evsevije otvoreno kaže da je moguće da je Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici i uklanjanje nekadašnjeg vladara Licinija, izazvalo nemire u istočnim provincijama. Jelena je podelila novac vojnicima i na taj način ih je, verovatno, umirila. Obišla je Svetu zemlju, crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu, koje je njen sin počeo da gradi. Nedugo po povratku sa puta po istoku, Jelena je umrla.
u srednjem veku, Jelena je bila uzor mnogim vladarkama, kao prva carica koja je, prema predanju, otkrila zaboravljeni Časni krst na kome je razapet Isus, ktitorka i dobrotvorka, majka cara Konstantina i na kraju grešnica koja se pokajala. Bila je i ostala popularna svetica u različitim delovima sveta. U južnoj Francuskoj smatra se zaštitnicom od munja, gromova i vatre, u Alpima i rajnskoj oblasti slavi se kao zaštitnica rudara, na Kipru se veruje da je proterala otrovne zmije sa ostrva. Istorijska Jelena bila je inspiracija mnogim umetnicima, često je predstavljana na delima velikih majstora, poput Rubensa i Frančeska. Mnogobrojna literarna dela pisana od Velsa do Češke, od Italije do Švedske, slave Jelenu i njene podvige.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:52

MAKSIMIN DAJA

Od pastira - cezar!


Kada su 305. godine carevi Dioklecijan i Maksimijan Herkulije, posle dve decenije, odstupili od trona, po ranijem naumu, trebalo je da se cezari Galerije i Konstancije Hlor proglase za avguste i u vlast uvedu dva nova cezara. Dioklecijan, koji je računajući na porodične povezanosti pomišljao da će izbor pasti na Maksencija (Maksimijanov sin) i Konstantina Velikog (sin Konstancija Hlora) zatraži imena od Galerija, kome je prepustio da donese odluku.
Istoričar Laktancije je preneo njihov razgovor: ”Koga onda da izaberemo?”, upitao je Dioklecijan. ”Severa”, reče Galerije. ”Zar onog bučnog igrača, pijanca, kome je noć dan, a dan noć?” ”Dostojan je tog položaja, jer je odano predvodio vojnike i poslao sam ga Maksimijanu da ga zaogrne purpurom”, reče Galerije. ”Neka bude”, Dioklecijan sa ustezanjem prihvati, a kad zapita za drugog - Galerije pokaza na Maksimina Daju, jednog poludivljeg mladića, kome je nedavno naredio da uzme ime slično njegovom. ”Ko je taj koga mi nudiš?”, upita Dioklecijan. ”Moj rođak”, reče Galerije. Dioklecijan uzdahnu (i proreče): ”Ne daješ mi odgovarajuće ljude kojima se može poveriti zaštita države.” ”Isprobao sam ih”, odgovori Galerije. ”To ćeš iskusiti, jer ćeš ti preuzeti kormilo imperije...”

Bledi ratnik

Laktancije kaže da je Maksimin Daja (305-313) postao vladar na iznenađenje svih, a verovatno i na sopstveno! Kazuje još da je Daja, ”tek, odvojen od stada i šuma, brzo postao vojnik gardista, potom starešina garde, uskoro zatim tribun, a narednog dana cezar. Dobio je na upravu Istok da ga satre i upropasti, jer nije poznavao ni državnu, ni vojnu službu, a sad je postao pastir ne stada već vojnika.” Tako je i bilo. Ostao je upamćen po neuspešnim ratnim operacijama, a zbog promenljivog odnosa prema hrišćanima, ranohrišćanski pisci o njemu su pisali sa velikom uzdržanošću. Majka mu je bila Galerijeva sestra. Rođen je u okolini mesta koje je danas poznato kao lokalitet Šarkamen, desetak kilometara udaljen od Negotina. Tu su pronađeni ostaci monumentalne građevine za koju se veruje da ju je sagradio Daja u svom rodnom kraju, po ugledu na Feliks Romulijanu, Galerijevo graditeljsko delo. Karakter Flavija Severa (305-307) opisao je anonimni hroničar, koji navodi da je ”cezar Sever bio niskog karaktera i porekla, pijanac...” Nasuprot tome, Laktancije, osim hedonizma, ne zamera Flaviju druga nedela, čak naglašava njegovu odanost i marljivost. Posredni podaci u delima Aurelija Viktora navode da je rođen u okolini Naisa (Niš), no oni se uzimaju sa rezervom. Bio je vojnik neke od balkanskih provincija, pre nego što je njegov prijatelj Galerije zatražio da ga Maksimijan imenuje za cezara, zapravo mlađeg suvladara Konstancija Hlora, koji je vladio zapadnim rimskim carstvom. Upravljao je Italijom i Afrikom, ali vojska ga nije prihvatila i u tome je ležalo seme zle kobi ovog vladara.
Maksimin Daja je dobio da vlada Sirijom i Egiptom, gde se, navode hroničari, istakao u sprovođenju naređenja o progonu hrišćana. Pretpostavlja se da je izgradnja utvrđenja u Šarkamenu počela odmah posle njegovog proglašenja
za cezara. Skromnije veličine u odnosu na gamzigradsko zdanje, predstavljao je zapravo preslikan odnos između avgusta Galerija i cezara Daje. Verovatno Daja nije hteo da se izjednači sa svojim ujakom, bez obzira što je na to imao pravo. Šarkamensko utvrđenje, kao ni Romulijana, nikad nije završeno.
U vrtlogu građanskog rata, koji je potresao imperiju krajem prve decenije četvrtog veka, Flavije Sever se našao u nezavidnom položaju. Maksencije se u Rimu samoproglasio za avgusta. Pozvao je oca Maksimijana Herkulija da mu se pridruži u vlasti, što je ovaj i prihvatio. Galerije naređuje Flaviju da sa trupama svrgne uzurpatore. Ali, vojnici kojima je nekad komandovao Maksimijan, napuštaju Severa pred Rimom. Konstancije beži prema Raveni. Zaveden Maksimijanovim obećanjima, predaje grad i - pada u zarobljeništvo. Okolnosti njegove smrti nisu jasne. Pojedini hroničari navode da je nastradao u mestu Tres Tabernae, gde ga je presreo odred Maksencijeve vojske. Prema drugoj verziji, Maksimijan ga je držao u zarobljeništvu i likvidirao 307. tokom Galerijevog pohoda na Italiju. Sahranjen je sa svim počastima u Galijenovom mauzoleju u okolini Rima.

Krivi proroci

Profesor dr Aleksandar Jovanović uočio je neobičan odnos dvorskog hroničara Laktancija prema Flaviju Severu. Osim navoda da se radi o čoveku sklonom piću, nema drugih primedbi. Laktancije, čak, navodi da je Sever izvršio samoubistvo, odabravši smrt, umesto zarobljeništva. Razlog tome je verovatno rođačka veza sa Konstantinovom dinastijom, jer istovetnost njegovog imena Flavius aludira na to. Hrišćanski pisac ne ističe, kao što je to radio kod svih tetrarha progonitelja hrišćana, ni Flavijevo nisko poreklo, pa se pretpostavlja da je poticao iz gradske sredine i ugledne porodice. To, po mišljenju stručnjaka, ukazuje da je Sever, ipak, rođen u Naisu, koji je krajem 3. i početkom 4. veka doživeo prosperitet. Jovanović pretpostavlja da je Flavije Sever poreklom pripadao vojnoj eliti.
Prvi put vojničke sposobnosti Maksimin Daja pokazuje u Maloj Aziji, kojom je upravljao posle Galerijeve smrti, 311. godine. Ponesen uspesima, odlučio je da se uključi u građanski rat i krene protiv Licinija, koji je umesto njega (smatrao je nepravedno) proglašen za avgusta. Odlučujuća bitka odigrala se u Trakiji. Maksimus je imao sedamdeset hiljada vojnika, Licinije samo tridesetak. Ratna veština i sreća bile su na Licinijevoj strani. Poražen, Daja se preobukao u roba i pobegao.
Hroničari opisuju da je sramnom brzinom napustio bojno polje. Sledećeg dana viđen je bled, preplašen, bez carskih obeležja u gradu Nikomedija, više od 150 milja udaljenom od bojišta. Po povratku je odmah, prema kazivanjima, kaznio sve paganske proroke koji su mu predvideli pobedu. Svoju sramotu nadživeo je svega nekoliko meseci. Zbog oskudnih sposobnosti i vrlina, nisu ga žalili ni narod, ni vojska. Sahranjen je u dalekoj Kilikiji. Kažu da je posle toga zaborav prekrio njegov rodni Šarkamen. Car Licinije je uništio i njegovu porodicu. Naredio je ubistvo njegovog sina Maksima, ćerke i supruge, čija imena, čak, nisu ostala zabeležena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:52

LIKINIJE - Vladar srpske loze


IDUĆE noći, dođe Liciniju u snu anđeo Gospodnji, podstičući ga da brzo ustane, i sa svojom vojskom moli najvišeg Boga. Ako to učini pobeda će biti njegova. Posle tih reči, pričinilo mu se da onaj koji ga je podstakao stoji uz njega. Upućivao ga je kako treba da se moli.
Ovim rečima je dvorski hroničar Laktancije opisao snoviđenje koje je imao rimski car Licinije (307-324) uoči presudnog okršaja na Ergenskom polju. Upisano je da se u isto vreme imperator Maksimin Daja (305-313) zavetovao vrhovnom bogu Jupiteru da će ako bude pobedio, iskoreniti hrišćansko ime i uništiti ga do temelja. Sudbina je bila naklonjena Liciniju. Skršio je daleko brojniju vojsku svog suparnika. Kasniji hroničari, koji manje veruju u priviđenja, razlog za ovakav ishod bitke tumačili su iscrpljenošću Dajevih vojnika, koji su, po hladnom i olujnom vremenu, danima hodali iz Sirije da bi prispeli na bojište. Te 313. godine stanovnici istočne provincije Rimskog carstva, oslobođeni strahovlade Maksimina Daja sa odobravanjem su prihvatili Licinijevo starešinstvo. Licinije je povratio prava hrišćana, koja je Daja oduzeo.
Mada je vladao prilično dugo, a njegova vojska imala značajnu ulogu u odbrani istočnog dela imperije, Licinije je jedna od zanemarenih ličnosti antičke istorije. Neposrednih dokaza o njegovom poreklu nema, ali njegova povezanost sa Galerijem (293-311), iz rane mladosti, daje slobodu naučnicima za pretpostavku da potiče sa mezijskog ili dačkog tla, tj. iz istočne Srbije. Do kraja života, Galerije nije zaboravio prijatelje iz mladosti, sa kojima je kao dete čuvao goveda, po brdima postojbine. Među njima je bio i Licinije. Njihovo prijateljstvo učvrstila je vojnička karijera. Licinije se prvi put istakao u borbi 296-297, u ratu protiv Persije, koji je vodio cezar Galerije. Bio je jedan od glavnih komandanata. Dok je velika pobeda nad Persijancima dala Galeriju pravo da se poredi sa Aleksandrom Makedonskim, Liciniju je omogućila da napreduje. Postao je guverner dunavskih provincija.

Tanko poreklo

ZAHVALJUJUĆI Galeriju, Licinije je za kratko vreme stekao titulu avgusta, a da pre toga (suprotno pravilu podele vlasti u tetrarhiji) nije bio izabran za cezara.
U metežu borbe između šest pretendenata na carski tron (307), Galerije je odlučio da za avgusta proglasi svog prijatelja. Licinije je preuzeo purpur od Flavija Severa i postao gospodar Ilirika (Balkanskog poluostrva). Sa Galerijem je vladao istočnim delom Carstva, a vreme je provodio u Sirmijumu.
Odluka da postavi Licinija za svog suvladara, već 310. godine se pokazala kobnom za već teško obolelog Galerija. Licinije mu je okrenuo leđa. Veridbom sa Konstancijom, polusestrom Galerijevog neprijatelja Konstantina Velikog (306-337) pokušao je da učvrsti vezu sa njim i tako sebi obezbedi zaštitu na zapadu. Zabeleženo je da se Licinije od svih tetrarha, koji su u tom surovom dobu morali da se bore za opstanak na carskom tronu, izdvajao po svojoj nečasnosti, svireposti i prevrtljivosti. Istoričari su posebno osuđivali njegovu pohotljivost. U literaturi se neizbežno ističe da uprkos dubokoj starosti (oko 75 godina), nijedna žena u delu carstva kojim je vladao, nije mogla da izbegne njegovo nasilje. Odgovoran je za progonstvo carice Valerije, supruge svog dobročinitelja Galerija i Dioklecijanove ćerke i za smrt njihovog sina Kandidijana.
Saosećanja kod Licinija nije bilo - posle Dajinog poraza naredio je da se pogube njegovi osmogodišnji
sin i sedmogodišnja ćerka. To je isto uradio i sa sinom Flavija Severa. Kasnije, kada je njegov sukob sa Konstantinom usplamteo, poništio je svoj potpis na Milanskom ediktu i krenuo u progon hrišćana, koje je smatrao lojalnim svom protivniku. Dva puta je ratovao protiv Konstantina. Odlučujuće bitke vođene su kod Hadrijanopolja i Hrispolja. U prvom ratu je izgubio Ilirik, u drugom carstvo.
- Licinija i Konstantina povezivali su zavičajnost i vojnički duh, a razdvajali poreklo, karakteri i Licinijeva privrženost Galeriju i istoku - piše dr Aleksandar Jovanović, autor knjige “Tlo Srbije zavičaj rimskih careva”. - Licinije, oko dve decenije stariji od Konstantina, bio je niskog porekla, ponikao u rustikalnom ambijentu jednostavnosti i elementarne borbe za opstanak.
Konstantin je bio dete grada, palate, koji je deo mladosti proveo i u rezidencijalnom sjaju. U Liciniju, koji je izjednačavan sa tribalskim divljim veprom, sačuvao se oprez tamnih šuma, olujna snaga, tumarajuća nedoslednost i prevrtljivost. Opčinio ga je uljuljkujući duh luksuza i raskoš istočnih provincija kada je zavladao tim prostorima. Konstantin, poređen sa bikom, imao je, sve do poslednje dekade svoje vladavine, otvorenost prema svežini uzdižućeg Zapada. Nisu bili ličnosti bliskih pogleda na život. Izvesnost sukoba, Konstantin je hteo da predupredi udajom svoje polusestre Konstancije za već vremešnog Licijana. Ona je, doduše, smirivala Konstantinovo neraspoloženje prema Licijanu, ali je ohrabrivala nerealne ambicije muža i time doprinosila razmiricama.

Vreme tribala

JEDNA legenda o Liciniju na čudan način dovodi ovog vladara u vezu sa srpskom istorijom. U nizu starih letopisa i rodoslova, spominje se kao “Srbin” i predak vladarske loze Nemanjića. Kako su naši crkveni hroničari bili ubeđeni da je Srba na Balkanskom poluostrvu bilo ne samo za vreme, već i pre Konstantina Velikog, smatrali su da je normalno da zabeleže šta se dešavalo u odnosima između rimske carske vlasti i srpskog naroda.
Licinije se u Karlovačkom rodoslovu naziva “Srbinom”, u Konstantinovom “dalmatinski gospodin, rodom Srbin”, dok se u više rodoslova navodi kao otac ili predak Bele Uroša, od koga, navodno, potiče veliki župan Stefan Nemanja. Razlog da baš Licinije bude proglašen za Srbina leži u tome što je verovatno poticao iz plemena Tribala. Tokom srednjeg veka Vizantinci su Srbe nazivali “Tribalima”, jer su živeli na istom prostoru kao ovo staro balkansko pleme. Po drugoj teoriji pripadao je plemenu Sarmata, koje se povezuju sa Slovenima.
Nemogućnost da se otkrije Licinijev zavičaj unosi dodatnu nedoumicu u njegovoj biografiji. Utvrđeno je da je u Sirmijumu (Sremska Mitrovica) podigao velelepne terme, opasao bedemima gradove Ulpijanu (Lipljan) i Remizijanu (Bela Palanka), možda ojačao pristanište u Viminacijumu (Kostolac). Jovanović ističe da se teško može pouzdano reći da li je sebi sagradio palatu kakve su svojim rodnim krajevima ostavili njegovi prethodnici Dioklecijan, Maksimin Herkulije, Galerije i Maksimin Daja. Ipak, ukazuje da je Konstantin, nakon pobede nad Licinijem, posebno darovao Remizijanu za iskazanu lojalnost, o čemu svedoče dva prstena sa natpisom “Constantino fidem”. Mada nije utvrđeno da li je Konstantin postupio poput Licinija koji je bio darežljiv prema njegovom rodnom Naisu, Jovanović navodi da bi taj trag mogao da pokaže da je Remezijana Licinijevo rodno mesto.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:53

KONSTANTIN VELIKI

Trijumf na Tibru

PONIKAO sa našeg tla, Flavije Valerije Konstantin, kasnije nazvan Veliki (306-337) za života je uspeo sebi da osigura
besmrtnost. Imao je presudnu ulogu u istoriji čovečanstva. Politikom i mačem izbacio je iz borbe oko prestola sve svoje suparnike, dao versku slobodu hrišćanima, sagradio Novi Rim - Konstantinopolj i time oblikovao osnovu za razvoj Vizantijskog carstva. Pre njega, Rimsko carstvo je bilo pagansko. Posle njegove vladavine - hrišćansko.
Mada su brojni kasnoantički izvori osvetljavali vladavinu i pisali životopis Konstantina Velikog, mnoge strane njegovog života ostaju skrivene. Posebno su šturi podaci o detinjstvu i ranoj mladosti. Konstantinov anonimni biograf je zabeležio da je rođen 27. februara 272. ili 273. godine u Naisu (Niš), gde je i odrastao. Njegov otac Konstancije Hlor (293-306) u to vreme je, bio rimski oficir visokog ranga. Majku Jelenu pratio je usud skromnog porekla. Ostala je priča da je bila kći vlasnika krčme u Drepanumu u Bitaniji, gde ju je Konstancije i upoznao. Tadašnji zakon nije dozvoljavao venčavanje parova iz različitih društvenih klasa. Živeli su u zabranjenom braku.

Vihor rata

Rastući u vili, za koju se pretpostavlja da je bila na prostoru današnjeg Čergarskog rita, Konstantin je od malih nogu vaspitavan u vojničkom duhu, no nije stekao obrazovanje srazmerno visokom poreklu. Nespretno je oblikovao rečenicu, misli su mu bile zamršene. Slična nezgrapnost i neobuzdana govorljivost otkrivena je i u njegovim govorima. Oblikovale su ga nevolje i iskustvo. Greške nije ponavljao.
Njegov otac je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (285-305, 310). Kada je odlučeno da se carski kolegijum proširi na četvoricu vladara, izabran je za jednog od tetraha. Kako je tetrarhija trebalo da predstavlja veliku i složnu porodicu, cezari Konstancije i Galerije (293-311) su postali zetovi avgusta Dioklecijana (284-305) i Maksimijana. Mada ju je voleo, Konstancije je napustio Jelenu i oženio se sa Maksimijanovom usvojenicom Teodorom. Upućen je u Galiju da brani rimsku granicu na Rajni.
Konstantin tada već mladić poslat je na Dioklecijanov dvor. Pretpostavlja se da ga je Dioklecijan smatrao za prestolonaslednika. Vodio ga je na sva putovanja i dozvolio mu da iz blizine uči veštinu vladanja. Kao mlad oficir, učestvovao je uz cezara Galerija u ratu protiv Persijanaca (296-297), gde je pokazao zapovedničke sposobnosti. One će mu kasnije pomoći da se uzdigne iznad svih budućih suparnika.
Kada su posle proglašenja druge tetrarhije (303) Galerije i Konstancije izabrani za avguste, Konstantin, iako je bio viđen za cezara, nije to postao. Njegov, već, bolesni otac dovodi ga na svoj dvor u Trijeru na Rajni. Posle očeve smrti 306. vojska ga je, ne čekajući odluku drugog avgusta, proglasila za naslednika. Purpurnu togu obukao je prvi put u Trijeru. Od tada je mačem i lukavstvom stvarao prostor da postane jedini vladar Imperije. Taj san je ostvario tek posle 18 godina.
U godinama koje su usledile posle Konstantinovog proglašenja za cezara, Imperija je bila u vrtlogu građanskog rata. Brojni legalni i nelegalni avgusti i cezari otimali su se oko carskog trona. Sklapali su i raskidali moguće i nemoguće političke saveze. Hazarderski su
išli na sve ili na ništa. Konstantin je čekao - kad je trebalo. Brzo reagovao - kad su okolnosti to tražile. Nekad je širokogrudo praštao, drugi put surovo kažnjavao. Hvatao je duh vremena u kome je bio.
Obnovio je vezu sa Maksimijanom, čijoj porodici (Herkula) je, preko oca, pripadao. Zarad političkih interesa razveo se od prve žene Minervine, sa kojom je imao sina Kaja i oženio sa Maksimijanovom ćerkom Faustom. Kada se njegov tast pokazao kao loš saveznik, platio je to životom. Faustine molbe, Konstantin nije uslišio. Nemili događaj nije uticao na njihov brak. Imali su tri sina - Konstantina, Konstancija, Konstansa i dve ćerke - Konstantinu i Faustu.
Faustin brat Maksencije, uzurpator Rima, proglasio je Konstantina za ubicu i neprijatelja Italije. Naredio je da se unište sve njegove statue. Konstantin se, u isto vreme, odrekao veze sa porodicom “Herkula” i pronašao spoj između njegovog oca i ilirskog cara Klaudija Gotskog, koji je, takođe, poticao sa ovih terena. Okrenuo se kultu Nepobedivog Sola (Apolona). Obračun Konstantina i Maksencija bio je neizbežan.

Krst i mač

U fazi priprema za polazak u Rim (310. g.), Konstantin je posetio Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji. San koji je tamo usnio bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog carstva. Tumačenje egipatskog proroka Zanona da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu je boginja Nika stavila na glavu) Konstantin nikad nije zaboravio, niti je to učinio njegov biograf Eusebije.
Prema Italiji je krenuo sa 40.000 vojnika. Maksencije je imao pod komandom 188.000! Prema predanju, koje je zabeležio Eusebije, na tom putu Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu svetlosni znak u obliku krsta sa natpisom “Ovim ćeš pobediti”. “Onda mu se u snu javio Isus sa istim znakom, rekavši da ga stavi na ratne zastave. Ujutru je naredio da se na sve ratne zastave stavi Hristov monogram. Stavio ga je i na svoj šlem, a vojnici na štitove. Iako je suparnik bio jači, beležio je pobedu za pobedom.”
Osvojivši severnu Italiju, Konstantin je prokrčio put ka Rimu. Odlučujuća bitka odigrala se 28. oktobra 312. godine kraj Milvijanskog mosta na reci Tibar. Uveren u svoju pobedu i zaveden površnim tumačenjem Sibilskog proročanstva da će na dan osvajanja Rima, 28. oktobra rimski neprijatelj biti poražen, Maksencije je krenuo da se pridruži svojim trupama.
Konstantinova pobeda je bila brza i odlučna. Maksencijevi vojnici su počele da beže, a on je pokušao da pređe most i vrati se u grad. Nije uspeo. Stradao je u reci. Most se pod težinom unezverene gomile ljudi ili, kako hrišćanski hroničari objašnjavaju, “s Božijom pomoći” prepolovio, a Maksincijeva kola su završila u Tibru. Konstantin je trijumfovao u Rimu. Hroničari beleže da su ga Senat i narod sa oduševljenjem dočekali. Hrišćanstvo je odnelo prvu pobedu! O tome svedoči krst, simbol pobede, u desnoj ruci Konstantinove statue podignute posle trijumfa u Rimu. Eusebije svedoči da je na njoj bio natpis: “Zahvaljujući ovom spasonosnom znaku (krstu), koji je pravi dokaz vrednosti, sačuvah i oslobodih grad od tiranskog jarma. Takođe, uspostavih slobodu Rimskom Senatu i narodu, i povratih im pređašnji ugled i sjaj.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:53

Poruka caru s neba


Konstantin Veliki
MILANSKIM ediktom iz 313. godine, hrišćanstvo je postalo slobodna religija u Rimskom carstvu. Motiv za priznavanje hrišćanstva, prema verovanju, nalazio se u tome što je tadašnji imperator Konstantin Veliki (306-337) u odlučujućim bitkama “pobeđivao u znaku krsta”. Legenda kaže da se uoči čuvene Milvijanske bitke, sa daleko moćnijim neprijateljom Maksencijem, na nebu pojavio svetlosni krst sa porukom: “Sa ovim znakom pobeđuješ“. Posle pobede, Konstantin je proglasio mir u celom svetu.
U vreme ovih događaja hrišćanstvo je bilo izuzetno rasprostranjeno. Mnogi hrišćani imali su ključne položaje u državi, mada su se izlagali opasnosti od progona. Prema kasnijim tumačenjima, Konstantin je dozvolio hrišćansku veroispovest, zato što nije želeo sukob sa njima. Konstantin je upamćen i po Prvom vaseljenskom saboru, održanom u Nikeji 325, na kojem su se crkve prvi put dogovorile o hrišćanskoj dogmi. Saborom je hrišćanstvo prvi put postalo zvanična religija, a Konstantin dobio reputaciju “prvog hrišćanskog cara”.
Godine 313. u Mediolanumu (Milano) su se sastala dva preostala vladara imperije - Konstantin i Licinije, kako bi se dogovorili o daljem savezu. Tada usvajaju Milanski edikt. Prof. dr Aleksandar Jovanović ukazuje da postoje mnogobrojne nedoumice oko ovog dokumenta, pa, čak, i mogućnost da je predstavljao dopis razaslat upravnicima provincija: “Edikt je možda fikcija, ali činjenica na koju se odnosi jeste neprikosnovena.” To potvrđuje i Licinijev opis ovog događaja: “Kada smo se ja Konstantin Avgust i ja Licinije Avgust sreli u Mediolanumu pod srećnim znakom i započeli diskusiju o svemu što se tiče opšte dobrobiti i bezbednosti, procenili smo da se ono što će biti najvažnije za većinu ljudi odnosi na regulisanje bogosluženja: treba da damo pravo hrišćanima i svima ostalima da slobodno slede bilo koje pravilo vere koje odaberu, tako da koje god božanstvo bilo ustoličeno na nebu, može da bude naklonjeno nama i svima onima koji su pod našom vlašću.”
Konstantin je postepeno prihvatio hrišćanstvo. Posle faze obožavanja Apolona, okružuje se hrišćanskim biskupima, daje posebne povlastice crkvi, gradi hrišćanske hramove. Do te mere se udaljio od paganstva, da je prilikom proslave svog jubileja odbio da se popne na Kapitol da bi podneo žrtve pred hramom Jupitera. Toliko je promenio religijsku politiku da 319. godine objavljuje Edikt o poštovanju paganskih vera. To se ranije podrazumevalo. Sve dok nije pobedio Licinija (koji se okrenuo protiv njega) i postao jedini vladar imperije (326. godine), njegova politika prema paganima bila je promenljiva. Posle toga, jednom vladaru, bila je potrebna jedna vera!

Časni krst

Konstantin je bio energičan, hrabar i popularan vojskovođa. Ratovao je na mnogim frontovima - više puta je pobedio Franke, Alemene, Sarmate i Gote. Postoji legenda prema kojoj je, pored Časnog krsta koji je pronašla njegova majka Jelena, još jedna relikvija, vezana za Hristovo raspeće, dospela do njega. To je koplje sudbine, kojim je rimski centurion Gaj Kasije, kasnije sveti Longin, ne mogavši
da podnese Isusove užasne muke, kratkim zamahom prekratio dramu. Za onog ko ga poseduje, govorilo se da drži sudbinu čovečanstva. Po predanju, Konstantin se ove relikvije dokopao pobedom nad komandantom tebanske legije Mauricijusom. Kažu da je koplje nosio u svim pobedonosnim bitkama i da je njime mahao na Saboru u Nikeji. Zapisano je da je govorio: “Sledim njegove stope i vidim ga hoda ispred mene”. Godine 321, 7. marta, Konstantin je doneo zakon: Nedelja je proglašena za dan odmora! Jedna od njegovih odluka bila je i da se ukinu gladijatorske borbe.
Stolujući u Sirmijumu (321-326) planirao je da tu sagradi novi grad, ali ga je močvarno tle odgovorilo od te namere. Događaj koji je usledio, verovatno je još više uticao da odustane. Pogubio je svog sina Krispa. Navodno, razlog je bila urota, koja nikad nije dokazana. Potom je ubio i njegovu maćehu i svoju suprugu Faustu, okrivljujući je za Krispovo smaknuće. Posle njihove smrti, odlučio je da podigne novu prestonicu. Izabrao je mesto Vizantion na Bosforu. Budućem Carigradu (Konstantinopolju) postavljen je temelj 4. novembra 326. godine.

Carska riznica

Konstantinove ambicije u pogledu završetka gradnje bile su velike. Želeo je da u godini posvećenja grada proslavi dvadesetpetogodišnjicu dolaska na vlast. Sagradio je sve ono što je potrebno velelepnoj prestonici - carsku palatu, trgove, hramove, kupatila, javne zgrade. Tu su bile i bazilike, svetilišta - hrišćanska i paganska. Doneo je najlepša umetnička dela iz svih delova carstva. Prenet je stub iz Delfa, koji su Grci podigli u znak pobede nad Persijancima kod Plateje 479. godine p.n.e. Stub je kasnije postao simbol otpora grada protiv Turaka. Na velikom trgu Filadelfion stajala je skulptura četiri nekadašnja tetrarha, kojom je Konstantin želeo da naglasi nastavak tetrarhije. Ukradena je i preneta u Veneciju 1204. godine. Od tada se nalazi tamo.
Posle samo četiri godine gradnje, Konstantinopolj je završen. Posvećenje grada usledilo je 11. maja 330. godine, a proslava 25-godišnjice Konstantinove vladavine 25. jula iste godine.
Nekoliko godina pred smrt, na uzvišenju koje nadvisuje ceo grad, Konstantin je naredio gradnju ogromne crkve Svetih apostola. Tražio je da se pronađu mošti svih 12 apostola i da se sahrane u crkvi. U centru ovog zdanja predvideo je spostveni grob na kome bi pisalo: “Konstantin - jednak apostolima”.
Mnogobrojni spomenici i građevine sa našeg tla, neposredno ili posredno su povezani sa Konstantinom. To se posebno odnosi na njegov rodni Nais, koji je prema svedočanstvu “veličanstveno ukrasio”, tako da se kasnijim vizantijskim hroničarima grad činio Konstantinovom zadužbinom. Njegov carski kompleks Medijana po svom bogatstvu mogao je da se meri sa najvećim carskim rezidencijama tog doba. Dosadašnjim istraživanjima otkriveno je osamdesetak zgrada, među kojima su bile i raskošne vile ukrašene vrhunskim mozaicima, šetalištima, sa fontanama i termama. Konstantinov rodni grad bio je u rangu njegove prestonice - Konstantinopolja. Medijana je dugo skrivala mozaik izuzetne lepote.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:53

KONSTANCIJE II

Cezar u kolevci!

POSLE 324. godine kada je postao jedini vladar Rimskog carstva, Konstantin Veliki (306-337) je delio razne počasne
titule članovima svoje porodice. Titulu avguste (carice) tada su dobile njegova majka Jelena i supruga Fausta. Navodno je pred kraj života proglasio svoju ćerku Konstantinu za caricu i krunisao je.U to vreme Konstantin je pravio zamršene planove o nasleđivanju prestola. Pored njegovih sinova iz braka sa Faustom, Konstantina II (337-340), Konstancija II (337-361) i Konstansa (337-350), titulu cezara je imao i njegov sinovac Dalmacije. Drugi sinovac Hanibalijan, oženjen sa Konstantinom, dobio je neobičnu titulu “kralja nad kraljevima pontskih plemena”. Pretpostavlja se da ga je Konstantin, koji je pripremao pohod na Persijance, planirao za vladara oblasti koje bi osvojio.

Rat braće

Odmah nakon njegove smrti, 337. godine, te zamisli su pale u vodu. U pobuni vojske u Konstantinopolju (Istanbul), koja je navodno zahtevala da naslednici prestola budu samo njegovi sinovi, stradala su njegova polubraća i sinovci. Svi koji su mogli da ugroze vlast Konstantinovih sinova! Za obračun unutar carske porodice, kao glavnog krivca, kasniji istoričari navode Konstancija II, koji je jedini bio u Konstantinopolju kada se to događalo. Hanibalijan je, takođe, ubijen, a Konstantina ostala udovica. Do groba je bila gnevna na svog brata, koji ju je lišio svakog udela u vlasti!
Braća su se srela u Viminacijumu (Stari Kostolac) da podele očevinu. Najstariji je imao, tek, dvadesetak godina. Najmlađi sedamnaest! Mladi po godinama, ceo život su učeni da vladaju! Konstantin II je još kao beba, oko 317, u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), proglašen za cezara. Sa tri godine je, mimo pravila Rimske republike, postao konzul. Do tada je konzul morao biti stariji od 42 godine, ali je Konstantin Veliki lako prilagođavao državna pravila svojim potrebama. Konstancije II, rođen u carskoj palati u Sirmijumu, kao jako mlad, uz najmlađeg Konstansa, proglašen je za cezara. Konstantin Veliki je svojim sinovima omogućio dobro obrazovanje. Konstancije se izdvajao od braće. Bio je dobar retoričar i pesnik, nenadmašan u gimnastici, izuzetan trkač, skakač i vešt konjanik.
Podelom nasledstva, Konstantin II je dobio Britaniju, Galiju i Hispaniju, Konstancije II je upravljao celim istokom, od Carigrada nadalje, a najmlađi Konstans, koji je ostao pod okriljem najstarijeg brata, vladao je Italijom, Ilirikom i delom Afrike.
Nije prošlo ni tri godine od smrti Konstantina Velikog, a njegovi sinovi su zaratili. Naime, Konstantin II besan što se Konstans ne obazire na njegove sugestije, sa vojskom je krenuo u Italiju da kazni svojeglavog brata. Konstansove trupe su ga ubile u jednoj zasedi. Tako je Konstans postao vladar zapadnog dela Carstva!
Konstancije i Konstans nisu bili prisni, ali se nisu ni sukobljavali. Jaz među njima stvorio je crkveni spor oko Arijevog učenja o prirodi Isusa Hrista. Naime, Arije je zastupao tezu da u okviru svetog trojstva Bog Otac i Bog Sin nisu ravnopravni, što je većina episkopa na Nikejskom saboru (325) osudila kao jeres. Konstancije je bio naklonjen arijancima, a mladi Konstans gajio simpatije prema pristalicama ikejaca.
Konstans je bio veoma pobožan i nije podnosio pagane. Ukinuo je prinošenje žrtava bogovima, što mu je donelo brojne neprijatelje
među vojnicima, koji su poštovali rimsku tradiciju. Tako je posle desetak godina vladavine, vojska zapodenula ustanak protiv njega. Za novog cara proglasili su vojskovođu Magnecija, a Konstansa pogubili.

Izdaja vojske

Konstancije je krenuo u osvetnički rat i u bici kod Murse (Osijek), jednoj od najkrvavijih u čitavoj rimskoj istoriji (251. g.), obračunao se sa Magnecijem, koji je posle propasti izvršio samoubistvo. Kasnoantički istoričar Sulpicije Sever navodi da je Konstancije ishod bitke iščekivao u Bazilici mučenika izvan gradskih bedema, zajedno sa gradskim episkopom, arijancem Valensom. Episkop je udesio da mu se tajno dojavi rezultat, pa je prvi javio caru da neprijatelji beže. Kada je Konstancije zatražio da dovedu glasnika, Valensa je rekao da ga je o tome obavestio - anđeo! Naivni car je poverovao. Tako je vođa arijanaca, uz Ursacija, episkopa Singidunuma, postao glavni u ovom delu Imperije. Shvativši trijumf kao božansko proviđenje, Konstancije je viziju anđela izjednačio sa Konstantinovim snoviđenjem. Posle toga je podigao brojne memorijalne građevine - na prostoru gde je kasnije podignuta Crkva svetih apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, u Smederevu, Sirmijumu i Viminacijumu.
Ovaj građanski rat iznedrio je još jednog rimskog cara, rođenog u bespuću tadašnje Mezije, pretpostavlja se negde između Bujanovca i Trgovišta. Komandant vojske Ilirika, vremešni Vetranion (350) odanost Konstantinovoj porodici, koja mu je priuštila vojničku karijeru, pokazao je na neuobičajen način.
U to vreme vođe Vetranionovih jedinica bile su sklone izdaji. Olako su prihvatili Konstantinine prevratničke ideje, koja je posle smrti muža Hanibalijana, samo tražila pogodan trenutak da se ponovo približi carskom tronu. Formalno je postao uzurpator prestola i protivcar legalnom Konstanciju II.
Kasniji događaji su, međutim, potvrdili da je Vetranion samo želeo da sačuva Ilirik od uzurpatora i preda ga Konstanciju. Antički izvori pominju da je do susreta dva imperatora došlo u Serdici, Sirmijumu ili Naisu. Po svemu sudeći, Vetranion je izabrao Konstantinov rodni Nais. Odlučio je da sačeka Konstancija i preda mu svoju vojsku. Tako je i bilo. Vetranion je uručio carski grimiz i insignije vlasti Konstanciju, koji se u ovoj pobedi poneo razborito i umereno. Podigao je Vetraniona, nazvao ga ocem i priveo tronu i oproštaju. Nagradio ga je sa velikim imanjem u Prusi, gde je Vetranion proživeo još šest godina u, kako je sam govorio, “raskošnom odmoru”.
U carskim purpuru ostao je samo Konstancije II, jedini sin Konstantina Velikog rođen na prostoru današnje Srbije (Sirmijum). Stolovao je još jedanaest godina i uspeo da sačuva i obnovi Konstantinovu baštinu. Umro je prirodnom smrću, što označava poseban uspeh za rimskog vladara iz tog perioda. Prema predanju, spavao je sam u izdvojenom zdanju, oko koga je bio iskopan dubok rov. Preko tog kanala se prelazilo pokretnim mostićem, koji je svako veče sam podizao!
Vreme Konstancijeve vladavine odlikuju značajni graditeljski poduhvati. Iz te epohe sačuvani su ostaci utvrđenja sa lepezastim kulama u Surduku, Slankamenu, Novim Banovcima i Petrovaradinu. U Viminacijumu je otkrivena njegova mermerna glava, koja ga pokazuje kao osobu lepog lika, meke duge kose i krupnih očiju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:54

JOVIJAN

Vladar uči slova

Kula Nebojša počasni spomenik Jovijanu
JEDINI imperator rođen u Singidunumu (Beograd) Flavije Jovijan (363-364) samo je 236 dana gospodario rimskom carevinom! Njegov otac Varonijan bio je visoki oficir na limesu(granici) i imao titulu zapovednika vojnih jedinica koje je osnovao Dioklecijan. One su, po njegovom božanskom nadimku, nazvane Jovia (Jupiter). Možda i sam Jovijan, svoje ime duguje ovoj okolnosti. Skromno obrazovan, naučio je da piše, tek, kad je postao car!
Poreklo, stas, kasnije i brak sa Haritom, ćerkom slavnog oficira Lucijana, odenuli su ga u vojničku uniformu. Produžio je očevim stopama. Postao je član carske garde, a pred kraj života Konstancija II, bio je u carevoj pratnji.

Vino i žena

Jovijanovu vladavinu najavila su loša predskazanja. Kada je Konstancije iznenada umro u Kilikiji 361, Jovijan je dobio zadatak da otprati kola sa pokojnikom u Konstantinopolj. Za taj događaj vezano je jedno loše proročanstvo, o kome je pisao Amijan Marcelin, a odnosi se na Jovijanovu buduću vladavinu: “... Kada je telo pokojnog cara Konstancija oprano, namazano i položeno u kovčeg, naređeno je Jovijanu, tada još carskom gardisti, da ga sledi sa kraljevskom pratnjom u Konstantinopolj. Tamo je trebalo da bude sahranjen. Dok je Jovijan sedeo u kolima koja su nosila posmrtne ostatke, poklonjeni su mu, prema postupku uobičajenom za careve - uzorci vojničke hrane, pokazana mu je državna zaprega, i prema običaju, presretala ga je masa sveta. Ovi simboli predskazali su Jovijanu carsku vlast, doduše neuspešnu i pod senkom, budući da je upravljao posmrtnom povorkom...”
Ovaj hroničar navodi da je i njegov otac Varonijan usnio san koji je nagovestio vrletnu sreću i strmoglavi pad sina: “... Na ovom mestu si ti, Fortuno rimske države, s pravom optužena jer si, dok su oluje potresale državu, istrgla kormilo od vladara iskusnog u upravljanju i predala ga mladiću koga nisu odlikovala nikakva značajna dela, te ga stoga ne treba ni koriti, ni hvaliti...”.
Nedugo posle Konstancijeve sahrane, Jovijan je postao zapovednik garde. U leto 263. godine pratio je sledećeg imperatora Julijana (361- 363) u pohodu na Persiju. Rimska vojska je bila duboko na persijskoj teritoriji kada je Julijan zadobio smrtonosne rane. Izgladneli, bez hrane, vojnici su se neprekidno suprotstavljali neprijatelju, koji ih nije ostavljao na miru. Marcelin, koji je prisustvovao ovom događaju, navodi da su se nakon Julijanove smrti okupili svi zapovednici da bi izabrali novog cara. I pored teških uslova, podela među oficirima je bila neizbežna. Presto je prvo ponuđen Salutiju, pretorijanskom prefektu Istoka, koji je kao i Julijan bio paganin. Tu počast je odbio pravdajući se poodmaklim godinama i narušenim zdravljem. Dok su oficiri tražili novog kandidata, deo vojske je izvukao Jovijana i ogrnuo ga carskim purpurnim plaštom. Uzviknuli su u čast novog cara: “Jovijan, avgust!”, što su ostali vojnici gromoglasno prihvatili.
Marcelin ističe da je Jovijan, u stvari, greškom izabran za vladara. Vojnici su mislili da nazdravljaju oporavljenom JULijanu, a ne tek izabranom JOVijanu! Kada su shvatili da su zabrljali, neki od vojnika su bili ganuti, ali je Jovijan, ipak, prihvaćen za cara. Verovatno su ga uzeli zbog popularnosti njegovog oca, a još više da bi neko preuzeo komandu i izvukao vojsku iz bezizlaznog položaja.
Marcelin opisuje da je Jovijan bio “toliko visok i krupan
da se dugo nije mogla naći vladarska odeća koja bi mu odgovarala. Bio je lep, dostojanstven, sivih očiju, veseo, dobroćudan, ali i neumeren. Uživao je u vinu i u ženama.”
U početku, Jovijan je bio zaokupljen izvlačenjem vojske iz Persije. Iskusni persijski car Šapur II, znao je da koristi “darove neba”. Zahvaljujući dezerterima saznao je da novoizabrani car nije ni nalik prethodnom, da je spor i slab u odlukama. Zato je krenuo u napad. Oslabljeni Rimljani povlačili su se uz reku Tigar. Preko noći su uspeli da pređu nabujalu reku i uklone persijsku stražu na drugoj obali. Polugladna vojska, nastavila je da korača prema svom ognjištu. Persijanci su ih neprekidno gonili. U jednom trenutku Šapur je predložio da sklope primirje, ali pod uslovom da Persiji prepuste pet provincija na levoj obali Tigra, koje je Galerije, kao Dioklecijanov cezar zadobio 299. godine, kao i dva pogranična grada Nisibis i Sinagre. Jovijan je pristao. Marcelin je opisao da su stanovnici Nisibisa bili očajni što su ga ostavili Persijancima.
Sramni mir bacio je senku na početak Jovijanove vladavine, ali je sa odlukom da proglasi povratak države hrišćanstvu stekao brojne pobornike među svojim podanicima. Pozniji hrišćanski pisci navode da je Jovijan zatražio od prisutnih oficira da se izjasne kao hrišćani, u suprotnom - ne bi prihvatio carsku krunu. Pretpostavlja se da je ova priča apokrifna, no u svakom slučaju nagoveštava raskid sa Julijanovim pokušajem obnove paganstva. Bio je pristalica nikejskog učenja i obnovio je donacije pravoslavnoj hrišćanskoj crkvi. Zabranio je paganske rituale.
Po povratku iz Persije, Jovijan je kratko boravio u Antiohiji, gde je svog jednogodišnjeg sina Varonijana Mlađeg proglasio za konzula. Tokom ceremonije proglašenja dete je sve vreme plakalo. Sujeverni Rimljani su to primili kao loš znak. Čak se i taj predznak, u stvarnosti pokazao tačnim! Nepovoljna znamenja nisu ostavljala Jovijana. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana kugla iz ruke statue Galerija Maksimijana, grede u zgradi Senata su jezivo pucketale, a na nebu se usred dana pojavila kometa!

Zagonetan kraj

Ubrzo posle tih događaja, u mestu Dadastan na severu Galatije, Jovijanu se naprasno dogodio zagonetan kraj. Pronađen je bez života u svom krevetu, a da nije bio jasan razlog njegovog svršetka. Pretpostavljalo se da se ugušio od isparenja sveže okrečenih zidova ili dimom od lošeg uglja koji je ložen u peći carske odaje ili se otrovao hranom. Sve u svemu, kao da je mestom gde je utonuo u večni san skicirao venac svog života: izdahnuo je u oblasti Galatije, koju su osnovali Kelti, potomci onih koji su sagradili Singidunum, grad u kome je ugledao svet.
Njegovo telo preneto je u Konstantinopolj i sahranjeno u porfirnom sarkofagu sa carskim počastima. Na najvećem broju reversa njegovih novčića iskazana je želja da proslavi petogodišnjicu vladavine. Kao da je slutio da se to neće dogoditi. Postojao je samo trideset dve godine.
Za sada nisu poznati arheološki ostaci koji bi ukazali na Jovijanov boravak u Singidunumu. Postoji pretpostavka da možda Nebojša kula na Kalemegdanu predstavlja počasni spomenik podignut kao kenotaf (grobnica, poput onih što su Grci podizali u čast pokojnika poginulih u ratu ili na moru kojima se nije znalo za grob) za Jovijana.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:55

GRACIJAN

Samo ime dedino

FLAVIJE Gracijan (367-383) je poslednji - šesti rimski car rođen u samom gradu Sirmijumu. Stariji sin budućeg cara Valentijana (364-375) i njegove prve žene Severe ime je dobio po svom dedi Gracijanu, poznatom megdandžiji i pobedniku u svim vašarskim borbama u kojima je učestvovao. Za razliku od dede, unuk je više voleo filozofiju i književnost, od ukusa bitke. Upamćen je kao jedan od najobrazovanijih vladara kasne antike!
Kada se Valentijan, sa bratom Valensom, ogrnuo carskim purpurom 364. godine prepoznao je u Gracijanu plemenit kov i unajmio je čuvenog učitelja Auzonija da ga podučava. Učitelj je nesebično darovao mladog učenika izuzetnim znanjem o filozofiji, književnosti i retorici. Hroničari tog doba su zapisali da su se u Gracijanu naslućivale ideje i postupci careva Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija.
Otac ga je rano, 387. godine, uveo u vlast. Imao je svega osam ili devet godina kada mu je dao titulu avgusta. Valentijanovo predstavljanje svog sina vojsci, preneo je njihov savremenik, rimski istoričar Amijan Marcelin:
“Ovoga Gracijana, moga već stasalog sina, koji je dugo živeo među vašom decom, vi volite kao sponu između nas. Da bi svuda obezbedio javni mir, nameravam da ga pridružim sebi u zvanju avgusta, ako naklonost višnjeg božanstva i volja vas, suverenog naroda, potpomogne nameru očinske ljubavi. On nije, kao mi, od malena odgajan po strogim načelima života, niti je uvežban da podnese teškoće, i nije - kao što vidite - vičan Marsovom poprištu.

Drugi Neron

Kako meni izgleda, a o tome često razmišljam, njegov karakter i težnje, mada još nije sasvim odrastao, jesu ovakvi: na početku mladosti, budući vaspitan na humanističkim naukama i veštinama biće u stanju da pravednim sudom oceni vrednost ispravnih i pogrešnih dela. Radiće tako da će pošteni ljudi znati da ih on razume. Juriće napred za slavnim delima, držeći se vojničkih zastava i orlova, podnosiće sneg, mraz, žeđ i bdenje, ukoliko bude potrebno; braniće logor i rizikovaće život za spas drugova. A što je prava i najviša dužnost rodoljuba, on će biti u stanju da voli otadžbinu kao očinski i dedovski dom...”
Oduševljena vojska izvikala je Gracijana za avgusta.
Da li je Gracijan ispunio njihova očekivanja?
Na početku vladavine - jeste. Odlično je organizovao upravljanje državom. Na važna mesta postavljao je stručne i odgovorne ljude. U ratnim pohodima - pobedio je ratoborne Alamane, ubio je, čak, njihovog vođu Prijarija. Posle 379, međutim, napravio je nagli zaokret. Visoka uverenja podredio je ličnim zadovoljstvima. Sve manje je mario za državnu upravu. Sukobljavao se sa nezadovoljnom vojskom. Dane je provodio na dvoru, okružen retorima i laskavcima.
Istoričar Marcelin navodi da bi u nekom drugom, manje surovom vremenu, Gracijanova kultivisanost, obrazovanje i interesovanje više došli do izražaja. Za razliku od oca koji je bio neutralan u crkvenim sporovima i strica Valensa, ubeđenog arijanca, Gracijan se vratio pravoslavlju. Te 379. godine proglasio je sve jeresi nezakonitim. Upamćen je kao “uništitelj paganstva”! Čak je iz rimskog senata izbacio statuu Viktorije, koja je više od pola milenijuma bdela nad rimskim pobedama! Postao je prvi car koji se i formalno odrekao titule vrhovnog paganskog sveštenika,
koja je pripadala vladaru još od doba prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta.
Izgledalo je neverovatno kako je “mladić izvanredne sposobnosti, rečit, umeren, ratoboran, milostiv, koji je napredovao takmičeći se sa najboljim carevima” prešao na drugu stranu. Nepravda, borba za naklonost i kupovina zasluga, postale su sastavni deo života na dvoru. Sam Gracijan se prepustio lakomislenim zadovoljstvima - vojničke veštine, poput jahanja, bacanja koplja, gađanja strelom, koristio je samo u lovu. Uživao je u ispraznoj lovačkoj pobedi i oreolu lažnog junaka. Istoričari Marcelin i Viktor u ovom smislu ga porede sa carem Komodom, a Filostorgijus, čak, sa Neronom.
Nezadovoljstvo vojske iskoristio je uzurpator Magnus Maksim. U Britaniji je pobunio trupe protiv njega. Gracijan se odlučio za beg, umesto za otpor! Na putu ka oblastima kojima je vladao njegov brat Valentijan II, ubijen je u zasedi. Verovatno se to zbilo kod Liona, mada istoričar Zosim navodi da je ubijen na prilazu Singidunumu. Imao je, tek, dvadeset četiri godine.
Na molbu njegovog brata, sahranjen je u Trijeru, a 386. godine milanski episkop Ambrozije ga prenosi u memorijalni kompleks njegovog oca u Milanu. Mada se dva puta ženio, prvi put sa Konstancijom, ćerkom cara Konstancija II, a drugi put sa Letom, nije ostavio potomstvo.
Olovni dečiji sarkofag, sa predstavom krsta na poklopcu i tri biste sa carskim dijademama, za koje se smatra da predstavljaju Gracijana, Valentijana i Teodosija, pronađen prilikom arheoloških iskopavanja u Nišu, svedoči da je boravio na ovim prostorima.

Stižu varvari

U godinama koje su usledile još jedan čovek rođen u ovoj oblasti ispeo se na rimski tron. Konstancije III, rođen u Naisu, proglašen je za avgusta 421. godine. Pesnik Olimpiodor navodi da je on, “kao i Konstantin Veliki rođen u Naisu, ali nije bio u rođačkim vezama sa njegovim carskim domom. Međutim, kao da mu je pripadao: bio je veličanstvenog izgleda i imao odlike vladara rođenog u purpuru”.
Konstancije je tokom desetak godina bio najuticajniji vojnik na dvoru cara Honorija. Olimpiodor ga upoređuje sa grčkim herojima pozivajući se na epske primere kod Euripida. Uspesi u borbama protiv varvara i raznih uzurpatora obezbedili su mu ruku čuvene Gale Placidije, Honorijeve sestre i jedne od najmoćnijih žena kasne antike. Gala je pre Konstancija bila udata za vizigotskog kralja Ataulfa. Rimljani su ga ubrzo ubili, nju vratili u Ravenu i silom udali za Konstancija. Sa njom je imao sina Valentijana, koji će kasnije postati Valentijan III, poslednji znameniti vladar Zapadnog rimskog carstva. Honorije je vernom Konstanciju dodelio titulu avgusta 421. godine. Međutim, Konstancije ubrzo umire, a da nije proveo ni godinu dana na tronu.
Nastupilo je teško vreme za rimsku carevinu. Vladali su varvarski generali. Car je postao samo avetinjska prilika, sve do onog dana kada će jedan varvarin Odoakar 476. strgnuti carski plašt i dijademu sa poslednjeg imperatora Zapadnog rimskog carstva (Romul Avgustul) i poslati ih u Carigrad, kao znak da više nema avgusta u Rimu! No, Balkansko poluostrvo će i dalje stvarati značajne carave u Istočnom rimskom carstvu. Najveći među vizantijskim vladarima ostaće Justinijan, rođen, takođe, na tlu današnje Srbije...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:55

JUSTINIJAN

Savet mudre Teodore

JEDNOG dana ti ćeš postati car i stajaćeš na glavnoj pozornici sveta. Istorija će odrediti hoće li tvoje ime živeti ili ne. Mudra i blaga vladavina malo znači za istoriju. Veličina nije toliko u kvalitetu duše, koju i prosjak može posedovati, koliko u snazi mašte i misli ljudi. Koliko ima vladara koji su vladali ispravno i dobro. Možda na hiljade. Ali njihova imena su zauvek izgubljena u hronikama. Rat je najbrži, ali i najopasniji način, jer se može izgubiti. Time se poslužio Aleksandar Makedonski. Zatim uvođenje zakona. U tome je bila veličina Izraelca Mojsija. I preduzimanje velikih javnih radova, kao na primer građenje utvrđenja, puteva, vodovoda, hramova, palata, pa i flote vojnih brodova. To je učinilo velikim Avgusta.
Ovaj savet potekao iz mudrog uma buduće carice Teodore (527-548) učinio je Justinijana I (527-565) velikim vladarem. Prožet sećanjima na rimsku veličinu, Justinijan je, kao car Vizantije, maštao da obnovi rimsko carstvo. Hteo je da bude nepogrešivi zakonodavac, koji se brine o poretku u monarhiji. Da bi ovekovečio vladavinu i pokazao, kako je govorio podanicima, koliko su srećni što su rođeni u njegovo doba, veličanstvene građevine i gradove koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, nazivao je svojim imenom. Pobornik pravoslavlja, pokušavao je da u ovoj veri ujedini narode kojima je gospodario.
Justinijan je imao sreću da ima izvanredne pomagače. Pravnik Tribonijan je, po njegovoj zamisli, napisao čuveni Justinijanov zakonik, koji je smanjio nepravilnosti u sudstvu, a kasnije uticao na istoriju prava.

Rodni kraj

Vojskovođa Velizar vratio je mnoge teritorije pod okrilje rimske vlasti. Osvojivši Italiju, Dalmaciju i deo Hispanije, Sredozemno more je ponovo postalo “rimsko jezero”. Dvojica profesora matematike (tada je traženo da arhitekta bude matematičar), Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala na ruševinama crkve Svete Sofije u Konstantinopolju (Carigrad), koju je svojevremeno sagradio Konstantin Veliki, podigli su veličanstvenu građevinu, koja predstavlja najviši domet vizantijske umetnosti. Prema predanju Justinijan je gledajući upravo dovršeno zdanje uzviknuo: “Neka je slava Gospodu koji mi je omogućio da završim ovo veliko delo. Solomone, ja sam te pobedio!” I, što je možda i najvažnije, Justinijan je imao izvrsnog saveznika u liku “prečasne supruge koju mu je Bog darovao”, one koju je voleo da naziva “svojom najdražom lepotom”. Imao je caricu Teodoru.
Justinijan je došao na svet 483. godine u mestu Taurisium, koje se vezuje za lokalitet Justinijana Prima (Caričin grad). To mesto se nalazi nedaleko od Lebana, u blizini Leskovca. Dugo se vodila rasprava oko njegovog mesta rođenja, jer je Taurisium u to doba bio i naziv mesta nedaleko od Skoplja. Istorijski izvori, međutim, ukazuju da se Taurisium nalazi pored Justinijane Prime, velelepnog grada koji je Justinijan kasnije sagradio iz želje da ostavi trajan trag u rodnom kraju. Iz opisa tadašnjeg službenog hroničara Prokopija iz Cezareje saznajemo da je to bio jedan od najznačajnijih i najvećih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, širokih popločanih ulica, sa trgovima i fontanama, palatama i crkvama, kupatilima i lečilištima, freskama i spomenicima...
Stepenik po stepenik, Justinijan se peo do carskog trona. Kao nećak vizantijskog cara Justina postao je šef njegovih tajnih
službi, a 518. godine i njegov suvladar. Bilo je to vreme kada su se države među sobom prepirale oko sudbine miliona ljudi, kao što se sitni trgovci svađaju oko nekoliko sitnih novčića.
Tih godina spoznao je da postoji i Teodora. Očarala ga je lepotom i umom. Opisuju je kao veoma lepu ženu, malu rastom, ali vanredno ljupku. Njeno prijatno bledo lice osvetljavale su velike oči, pune života i vatre. U nauci se obično uzima da je bila petnaestak godina mlađa od njega.
Teško je odrediti kakav je bio Teodorin život pre nego što je postala carica. Oni koji su pisali o njoj, uglavnom, su se koristili Prokopijevom tajnom hronikom “Anegdote”, u kojoj je ovaj hroničar zabeležio neverovatne, najverovatnije izmišljene iskaze njenih savremenika.

Ljubav i zakon

Prvih godina šestog veka, kao mimičarka i igračica očarala je Konstantinopolj. Odakle je došla - ne zna se. Prema nekim podacima poticala je sa Kipra, ali različiti izvori beleže da bi njen zavičaj mogli biti Aleksandrija ili Konstantinopolj. Predanje nastalo iz neke vrste poštovanja titule carice, kasnije joj je dodelilo pristojan rodoslov. Navodno, njen otac je bio uvaženi senator. Verovatno je njeno poreklo bilo skromnije. Ako je verovati Prokopiju, Teodora je rasla u sumnjivom okruženju. Otac joj je bio siromašan čuvar medveda, a majka cirkuska zabavljačica. Njena najstarija sestra imala je uspeha u pozorištu. Teodora je krenula istim putem...
Kada je upoznala Justinijana, već je sišla sa pozorišnih dasaka. Stanovala je u skromnoj kućici, čuvajući sobu i predući vunu. Prema Prokopijevim zapisima Justinijan se iskreno zaljubio u nju. Dok je Justinijan za Teodoru bio mnogo više nego muškarac, predstavljao je vizantijsko carstvo, ona je, što će kasniji događaji potvrditi, bila jedino njegovo carstvo. Po svaku cenu hteo je da se oženi njome, što se kosilo sa tadašnjim rimskim zakonom koji je zabranjivao senatorima i velikodostojnicima da uzimaju žene niskog položaja - krčmarice, glumice i bludnice. Bio je spreman da se zbog nje odrekne purpura, ali njegov ujak, car Justin, da bi mu učinio po volji, ukinuo je taj zakon! Kada je 527. Justinijan postao zvanično vladar vizantijskog carstva, uzdigao ju je do carskog prestola. Prvi put u istoriji dogodilo se da žena bude suvladarka! Sa njim je krunisana u Svetoj Sofiji. “Pepeljugin” san je bio ostvaren.
Ćerka zabavljača i supruga potomka balkanskih seljaka, na svojoj koži je osetila prezir stare prestoničke aristokratije. Da bi sačuvao dostojanstvo supruge, Justinijan je na dvoru uveo strog i krut ceremonijal. Po stupanju na dužnost velikodostojnici su polagali zakletvu vernosti caru i carici, a senatori, prilikom susreta sa carskim purpurom, morali su da kleknu na kolena. Teodora je insistirala da im se umesto tradicionalnih titula cara i carice, obraćaju kao despini (gospodarici) i despotu (gospodaru).
Kao carev savetnik, Teodora je bila više nego korisna. Došla je iz naroda i dobro je poznavala njihov način razmišljanja. Pretpostavlja se da je ona inspirisala nekoliko zakona u Justinijanovom zakoniku. Glumice koje su napustile scenu nisu mogle silom biti zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi morali su da im obezbede dar u visini njihovog miraza. Interesantno je da je Teodora zakonom zabranila, čak, i reinkarnaciju!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   Uto 30 Jun - 20:56

Suze cara Justinijana


U ISTORIJI vizantijske civilizacije Justinijanova (527-565) vladavina označava presudno doba. Konstantinopolj, u kome je carevao, izgledao je kao prestonica sveta. Život je bio pun uzbuđenja. Ratovalo se, upravljalo buntovnim pokrajinama, stvarali novi zakoni i običaji. Umetnost je doživela zlatno doba. Justinijan, koji je voleo velike građevine, imao je sreće da nađe vanredne umetnike, koji su ostvarili njegove zamisli. Spomenici iz tog vremena čine vrhunac vizantijske umetnosti.
Pod sjedinjenim uticajima Istoka i staroga veka, nicale su najraznovrsnija zdanja. Sazidani su mnogi dvorci i crkve: San Vitale u Raveni, Sveti Dimitrije u Solunu, Svetih Sergeja i Vakha u Konstantinopolju... Nedostižan neimarski poduhvat je crkva Sveta Sofija u Konstantinopolju. Tanani vajarski radovi, mozaički ukrasi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstven sjaj blistave raskoši i svečane uzvišenosti. Ništa manju toplinu Justinijan nije iskazao prema gradu koji je podigao u svojoj postojbini. Caričin grad (Justinijana Prima), koji se nalazi nadomak Lebana, po zapisima hroničara iz tog doba, bio je dragulj ranovizantijske crkvene i svetovne arhitekture.

Opšta pobuna

Kao večno zlo, nemanje novca i tih godina je usporavalo najlepše planove oživljavanja nekadašnjeg rimskog carstva. Da bi se to otklonilo, morali su biti uvećani nameti države do tačke kada postaju nepodnošljivi. Stanovništvo je cičalo pod velikim porezima. Okomili su se na Justinijanovu suprugu, caricu Teodoru (527-548). Zasmetala im je moć koju ima nad carem, čak i njena mladost i lepota, za koje su mnogi mislili da ne pristaje prestolu. Njihova mržnja bila je, zapravo, obična zavist. Potekla je iz naroda i stoga nije smela da bude bolja od njih. Želeli su da je vide u blatu.
Pobuna je planula 13. janura 532. godine na konstantinopoljskom hipodromu. Dve, inače suprotstavljene stranke, “plavi” i “zeleni”, prvi put su bile na istoj strani - protiv cara! Svaki rimski car, počev od Cezara, više od svega se plašio uskovitlane gomile. Uznemirena masa ljudi je divlja, neuračunljiva, često zla i okrutna. Spisak imperatora koje je taj bes uništio je pozamašan: Klaudije, Neron, Galba, Komod, Heliogabal, Pizo, Maksim i Valentijan. Zato su svi vladari nastojali da izbegnu pobunu. Ali, ovog puta to nije bilo moguće. Konstantinopolj je goreo. Gorela je i Sveta Sofija. U nastupu malodušnosti, Justinijan je jedini spas video u bekstvu. Naredio je da se dvor evakuiše u Herakleju. Teodora nije htela da skrene sa svog puta, po cenu i da umre! Njen govor, koji je ušao u vizantijsku istoriju, zapisao je carski hroničar Prokopije (“Istorija Justinijanovih ratova”):
“Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Mislim da sada ne treba bežati, čak i ako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu. A, ako ti želiš da
se spaseš, o care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom, a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov.”
Sudbinu carstva uzela je u svoje ruke. U beznadežnoj borbi, uzdigla se do herojstva. Spasila je Justinijanov presto.
Obnovu Svete Sofije, koja je do temelja izgorela u požaru, Justinijan je započeo u želji da se nemili događaji što pre zaborave. Deset hiljada ljudi nekoliko godina je gradilo hram, koji je označio novu epohu u istoriji hrišćanskog neimarstva. Iz najudaljenijih krajeva carstva dovožen je najbolji mermer, kao i zlato, srebro i slonovača. Ogromna kupola imala je raspon od 33 metra, a zidove su prekrivali veličanstveni mozaici. Justinijan nije žalio novca za hram, koji je osveštan 537. godine. Za carski puk upriličio je tad veliku svetkovinu, na kojoj je, prema zapisima, posluženo hiljadu volova, šest hiljada ovaca, šest stotina jelena, hiljadu svinja i deset hiljada pernatih životinja.
Tih godina, sedište vlade je bilo u carskom krevetu. Teodora je imala neverovatan um, koji je zamislio mnogo toga što je Justinijana učinilo velikim vladarem. Smetala joj je Justinijanova neodlučnost. Bio je spor i neodlučan, govorila je, kao običan pion. Zato je ona neprekidno radila da uveliča i učvrsti njegovu vladavinu. Veštim deljenjem novca i umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, Teodora je pod vizantijsku vlast dovodila varvarske narode. Navodno je pod svojom kontrolom držala čitavu mrežu doušnika i špijuna, batinaša i tajnih tamnica.

Verna caru

Instinkti su je naučili da je njena snaga u nepredvidivosti. Znala je da najveštije protivnike zapanji ovom svojom veštinom, a pojedini istoričari smatraju da je prva upotrebila ono što se u diplomatiji zove “nehajna taktika”. Kažu da je u kasnijim godinama bila beskrupulozna i okrutna i da je često postupala kao tiranin. Dobar deo onoga što su joj zamerili činila je zbog svog supruga. Uprkos greškama, niko, pa čak ni Prokopije u svojim zloglasnim “Anegdotama”, nije je optužio da je bila neverna Justinijanu!
Hroničari beleže da je Justinijan gorko plakao kada je, posle duge bolesti, 28. juna 548. godine umrla od raka. Sahranjena je u grobnici koju je za njih dvoje podigao u blizini crkve Svetih apostola u Konstantinopolju. Justinijan je pobožno čuvao uspomenu na nju. Zadržao je sve koji su bili u njenoj blizini. Mnogo godina kasnije, kada bi davao svečano obećanje, imao je običaj da se zaklinje Teodorinim imenom. Oni koji su želeli da mu ugode, podsećali su ga na lepu i mudru caricu, koja je, “pošto je na ovom svetu bila njegova verna saradnica, sad molila Boga za svog muža”.
Slaveći 559. godine pobedu nad Hunima, Justinijan je, predvodeći povorku, zastao pored Teodorine grobnice, kako bi upalio sveću, pomolio se i odao poštu voljenoj. Živeo je osamdeset i dve godine i tako nadživveo svoju ženu sedamnaest godina. Istoričari su mu nadenuli nadimak Veliki, a Teodora je ostala - “Zloglasna”.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Srbija-kolevka 17. rimskih careva   

Nazad na vrh Ići dole
 
Srbija-kolevka 17. rimskih careva
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Srbija-kolevka 17. rimskih careva
» Ili rađaj, ili plaćaj, Srbija uvodi porez na samce???
» Paja Jovanović
» Kulturne baštine
» Negativ
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-