Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Nikolaj Gogolj

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nikolaj Gogolj   Uto 28 Feb - 20:04

Iz pripovetke Strašna osveta
Dnjepar

Divan je Dnjepar kad je tiho vreme, kad on slobodno i lagano valja svoje široke vode kroz šume i brda. Ni tutnji ni šumi; gledaš ga i ne znaš, ide li ili se ne miče njegova veličanstvena širina. I čini ti se da je sav od stakla saliven, i kao da plav put, poput ogledala, bez mere u širinu, bez kraja u dužinu, ide i vije se po zelenom svetu. A jarko sunce voli onda da se ogleda s visine i da pusti zrake u hladnu staklenu vodu, pa i šume na njegovim obalama vole da se ogledaju u vodi. Sa svojom zelenom kosom one ne naginju s poljskim cvećem vodi, pa gledaju u nju i ne mogu se nagledati i nadiviti se svom svetlom licu, i smeše se na njega i pozdravljaju ga mašući granama, a u sredinu Dnjepra ne smeju pogledati; niko, osim sunca i plavog neba, ne gleda u nju; retka je ptica, koja će doleteti do sredine Dnjepra. Kako je divan! Nema takve reke na svetu!
Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći, kada sve spava, i čovek, i zver, i ptica, i samo Bog veličanstveno posmatra nebo i zemlju i veličanstveno otresa svoju rizu. Od rize osipaju se zvezde; zvezde gore i svetle iznad sveta i sve se ogledaju u Dnjepru. Sve ih drži Dnjepar na svom tamnom krilu, nijedna mu neće umaći, osim ako se ugasi na nebu; crna šuma, puna gavranova koji spavaju, i stara razdrobljena brda nagla se, kao da bi ga hteli pokriti svojom dugom senkom, ali uzalud. Nema ničega na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Plav, plav ide on svojim tokom usred noći kao i usred dana; i vidi se toliko u daljinu koliko samo čovečje oko može da sagleda. Raznežen, pripija se bliže obalama, u noćnoj hladovini, pušta za sobom srebrnu struju koja seva kao pljoštica u sablje dimiskije, a zatim sinji Dnjepar ponovo spava. Divan je i tada Dnjepar, i na svetu nema ovakve reke. Kada se krenu po nebu brda od plavih oblaka, a crna se šuma nija do korena, hrastovi ječe, i munja, lomeći se među oblacima, najedanput osvetli ceo svet, - strašan je tada Dnjepar! Vodena brda grme udarajući o gore, i blešteći i stenjući beže natrag, plaču i nadaleko se razlivaju.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Nikolaj Gogolj   Uto 28 Feb - 20:04

Onde je samo jedan jedini valjan čovek - javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.

Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore.

Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene - kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.

Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine." ( „Mrtve duše")

„Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život... On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom... on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta... ( „Mrtve duše")

Kako ga kupiti? - mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi. ( Šinjel)

Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.

Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.

"Ona ležaše kao živa: čelo divno, nežno, kao sneg, kao srebro, činilo se da misli; obrve- noć usred sunčanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim očima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih želja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blaženstva, potopom radosti...Ali u njima, baš, u tim bać crtama, on vide još nešto što ga probode stravom. Osećao je da mu duša počinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i među gomilom što se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvačku. Rubini usta njenih, činilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nešto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Veštica!'- ciknu on glasom ne više svojim, oči okrete u stranu, poblede sav, i stade čitati svoje molitve. To beše ona ista veštica koju je on ubio!"








happy
Nazad na vrh Ići dole
 
Nikolaj Gogolj
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nikolaj Vasiljevič Gogolj
» Nikolaj Gogolj
» Kabanica - Nikolaj Vasiljević Gogolj
» NIKOLAJ VASILJEVIC GOGOLJ " REVIZOR "
» Nikolaj Vasiljevic Gogolj
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-