Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Alesandro Bariko

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Čet 11 Jun - 10:08

Svirali smo tri-cetiri puta dnevno. Prvo za bogatase iz lukzune klase, zatim za one iz druge klase, a s vremena na vreme smo odlazili kod onih jadnih emigranata i svirali za njih, bez uniforme, onako kako nam dodje, katkad bi i oni zasvirali, sa nama, svirali smo da ljudi ne osete kako prolazi vreme, da zaborave gde su i ko su. Svirali smo da ih nateramo da igraju, jer kad igras ne mozes da umres i osecas se kao da si Bog. Svirali smo ragtime, jer to je muzika uz koju igra Bog, kad ga niko ne vidi. Na koju bi igrao Bog, samo da je crn.


Kada ti neko sa apsolutnom preciznoscu prica kakav je miris Bertham Streetu, leti, tek styo prestane da pada kisa, ne mozes da pomislis da je lud samo zbog jednog tako glupog razloga- sto on, u Bertham Steeru, nikada nije bio. U necijim ocima, u necijim recima, on je taj vazduh stvarno udisao. Na svoj nacin: ali stvarno.Svet mozda nikada i nije video. Ali dvadeset i sedam godina svet je prolazio ovim brodom: dvadeset i sedam godina on ga je tu, na tom brodu, kriomeice posmatrao. I krao mu dusu.
Ja sam rodjen na ovom brodu. Ovde je svet prolazio, svaki put po dve hiljade ljudi. I tu je bilo zelja, ali ne vise od onoliko koliko staje izmedju pramca i krme. Svirao sam za svoju srecu na klavijaturi koja nije bila beskrajna.
Ja sam tako naucio. Zemlja je isuvise veliki brod za mene. Predugo putovanje. Isuvise lepa zena. Prejak parfem. Muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja se necu iskrcati. Dozvolite mi da se vratim nazad.
Molim vas/

Alesandro Bariko, Pijanista








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Čet 11 Jun - 10:09

Uvek me je pogadjala ta stvar sa slikama. Vise tako godinama, a onda bez povoda, kazem bas bez ikakvog  povoda, tras dole, padnu. Vise tako okacene o ekser, niko im nista ne uradi, a one, u jednom momentu, tras, padnu, kao kamenje. U potpunoj tisini, dok je unaokolo sve nepomicno, ni muva da proleti, a one - tras. Bez ikakvog razloga. Zasto bas u tom trenutku? Ne zna se. Tras. Sta se dogodi ekseru pa odluci da ne moze vise? Mozda i on, jadnicak, ima dusu? Donosi li odluke? Raspravljao je o tome nadugo sa slikom, nisu bili bas sigurni sta da urade, razgovarali su o tome svake veceri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minut, trenutak, i ... tras. Ili su to mozda znali od samog pocetka, njih dvoje, vec su sve isplanirali...vidi, ja cu sve da pustim za sedam godina...sto se mene tice u redu je, okay...onda dogovoreno za 13. maj, okay, oko sest, neka bude petnaest do sest, u redu, `ajd onda laku noc...noc. Sedam godina kasnije, trinaestog maja, u petnaest do sest: tras. Ne kapiram. To je jedne od onih stvari o kojima i bolje da ne razmisljas, ako neces da poludis. Kada padne slika. Kada se jednog jutra probudis, i vise je ne vidis. Kada otvoris novine i procitas da je izbio rat. Kada ugledas voz i pomislis- treba da odem odavde. Kada se pogledas u ogledalo i shvatis da si ostario. Kada usred okeana Hiljadu devetstoti podigne pogled i kaze mi: " Za tri dana, u Njujorku, silazim sa broda."
O`ladio sam se.
Tras .

Alesandro Bariko, Pijanista








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Čet 11 Jun - 10:48

Voljeni moj gospodine,
nemoj se bojati,nemoj se micati,ostani u tišini,nitko nas neće vidjeti.Ostani tako,želim te promatrati,toliko sam te promatrala,no ti nisi bio za mene,ali sada jesi,nemoj se približavati,molim te,ostani na mjestu,čitava je noć pred nama,a ja te želim gledati,nikada te nisam vidjela takva,čitavo tvoje tijelo samo za mene,tvoja koža,sklopi oči i miluj se,molim te,
pokušaj ne otvarati oči i miluj se,tvoje su ruke tako lijepe,tako sam ih često sanjala,a sada ih želim vidjeti,volim ih vidjeti na tvojoj koži,tako,nastavi,molim te,ne otvaraj oči,ja sam tu,nitko nas ne može vidjeti,a ja sam blizu tebe,miluj se,voljeni moj gospodine,
miluj svoj ud,molim te,polako, lijepa je ruka na tvom udu,nemoj prestati,volim je gledati i gledati tebe,voljeni moj gospodine,ne otvaraj oči,ne još,i nemoj se bojati,ja sam blizu,osjećaš li? Ovdje sam,mogu te dotaknuti,svila je to,osjećaš li? Svila moje haljine,ne otvaraj oči i imat ćeš moju kožu,imat ćeš moje usne,kad te prvi put dotaknem ,bit će to usnama,nećeš znati gdje,odjednom ćeš na sebi osjetiti toplinu mojih usana,ne možeš znati gdje ne otvoriš li oči,nemoj ih otvoriti,osjetit ćeš moja usta tamo gdje ne znaš,iznenada, možda na očima,prislonit ću usta na tvoje vjeđe i trepavice,osjetit ćeš kako ti toplina prodire u glavu,i moje usne na očima,u očima,ili možda na udu,prislonit ću svoja usta tamo dolje,rastvorit ću ih spuštajući se malo-pomalo,pustit ću da mi tvoj ud rastvori usta ulazeći među usne i gurajući mi jezik,moja će slina kliziti tvojom kožom sve do tvoje ruke,moj poljubac i tvoja ruka,jedan u drugoj,na tvom udu, a na kraju ću te poljubiti u srce,jer te želim,ugrist ću kožu pod kojom ti srce lupa,jer te želim,i sa srcem među mojim usnama bit ćeš moj,uistinu moj,s mojim ustima na srcu bit ćeš moj,zauvijek,ako mi ne vjeruješ,otvori oči,voljeni moj gospodine,i pogledaj me,to sam ja,tko će ikada moći izbrisati ovaj trenutak,i ovo moje tijelo s kojeg je spala svila,tvoje ruke što ga dodiruju,i tvoje oči što ga promatraju, tvoji prsti na mom spolovilu,tvoj jezik na mojim usnama,kliziš poda me,grabiš mi bokove,podižeš me,puštaš me da klizim po tvom udu,polako,tko bi to mogao izbrisati,ti što se u meni lagano gibaš,s rukama na mom licu,s prstima u mojim ustima,s ugodom u očima,tvoj glas,gibaš se polako gotovo mi nanoseći bol,kakvo zadovoljstvo,moj glas, moje tijelo na tvojemu,tvoja leđa što me propinju,tvoje ruke što me ne puštaju,udarci u meni,slatka je to silovitost,vidim ti oči gdje traže u mojima,žele znati koliko mi boli mogu nanijeti,dokle god želiš,voljeni moj gospodine,nema kraja,neće prestati,vidiš li? Nitko neće moći izbrisati ovaj trenutak zauvijek ćeš zabacivati glavu unatrag,vičući,zauvijek ću sklapati oči dok se suze odvajaju sa trepavica,moj glas u tvojemu,čvrsto me pripijaš,nema više vremena za bijeg ni snage da se izdrži,morao je doći ovaj trenutak,i došao je,vjeruj mi voljeni moj gospodine,ovaj trenutak će ostati,od sada pa nadalje,ostat će,sve do kraja.- Svila












Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Čet 11 Jun - 11:07

Zamkovi gneva

...Neko se ujutru probudi, uradi ono što mora da uradi, a onda uveče ode
na spavanje. E, tu postoje dva slučaja: ili je u miru sa samim sobom i
spava, ili nije u miru sa samim sobom i ne spava. Dakle, treba stići do
večeri u miru sa samim sobom. Za to postoji jedan vrlo jednostavan put:
ostati čist. Čist unutra, što znači ne raditi ništa zbog čega bismo se
posle stideli. Dovde je sve jednostavno. Komplikovano postaje kada taj
neko primeti da želi nešto čega se stidi; ludo žudi za nečim što ne sme
da se uradi, ili je grozno, ili vređa drugoga. Onda se upita: da li
treba da sledi tu želju ili treba da je izbije iz glave. Čovek razmisli i
na kraju odluči. Sto puta je izbije iz glave, a onda dođe dan kada je
zadrži i odluči da učini ono što toliko želi; učini i, eto ti gluposti. S
obzirom na to da nismo čarape već ljudi, nije nam glavni cilj da budemo
čisti. Želje su najvažnije što imamo i ne možemo im se stalno
podsmevati. Tako se ponekad isplati ostati budan samo da bismo sledili
neku svoju želju. Napraviš glupost a onda posle platiš. Zapravo, samo to
je važno: da, kada za to dođe trenutak, platiš, da i ne pomisliš da
pobegneš, već da ostaneš tu, ponosno, i da platiš. Samo to je važno...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Čet 11 Jun - 11:10

..“Pa ipak, koliko god je svetlost večeri nesumnjivo čudesna, postoji
nešto sto je lepše i od večernje svetlosti, a to je upravo kad, zbog
nerazumljivih igri struja, šala vetra i nastranosti neba, zbog međusobne
neotesanosti izobličenih oblaka i desetina kojekavih slučajnosti, zbog
prave zbirke slučajeva i besmislenosti – kada na toj neponovljivoj
svetlosti kakva je večernja svetlost iznenada počne padati kiša. Sunce
je, i to ono večernje, a pada kiša. To je vrhunac. I nema čoveka koji,
koliko god bio skrhan bolom ili iscrpljen nemirom, pred takvom
apsurdnošću odnekud ne oseti kako mu se pokreće nezaustavljiva želja za
smehom. Posle se možda i ne nasmeje, stvarno, ali kada bi svet bio
milostiviji uzdah, uspeo bi da se nasmeje. Jer to je kao kakav kolosalni
i univerzalni geg, savršen i neodoljiv. Prosto neverovatno. Čak ni
voda, ona koja ti pada na glavu sitnim kapljicama ukradenim suncu što je
nisko na obzorju, ne liči na običnu vodu. Ne bi bilo čudno da, kad je
čovek proba, primeti da je pošećerena. Da tako kažemo. U svakom slučaju
to nije obična voda. Opšti i spektakularni izuzetak od pravila. Zezanje
svake logike. Emocija. Tako da se među mnogim stvarima koje daju
opravdanje ovoj inače tako smešnoj navici da živimo, svakako ističe i
ova, kao jedna od najjasnijih, najčistijih: biti tu, kada na tu
neponovljivu svetlost kakva je večernja, nenadano počne da pada kiša.
Barem jedanput biti tu”.


Zamkovi gneva, Alessandro Baricco








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Pet 28 Okt - 22:06

Čudan je to bol. Umreti od nostalgije za nečim što nikada nećeš proživeti. - Alesandro Bariko








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 10881

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   Čet 31 Maj - 14:34

Pisanje je samo životinjski instinkt
Onaj koji je pravio tvoj kostim, on je poimao ideju lepote, talenta, umeo je da radi s tkaninom, krojem, dizajnom, napravio kostim koji nosiš i preneo ti svoju energiju. Onda sam te ja upoznao i pomislio: „Kakav lep kostim, kako lepa žena!“ Došlo je do prenosa energije. Mi u svom pozivu nekad prenosimo dragocenije stvari – kaže slavni italijanski romansijer Alesandro Bariko
Postmoderni čarobnjak koji te obuzme dok „još imaš uspavanu dušu i u nju poseje neku sliku, miris ili zvuk“ kojih više ne možeš da se oslobodiš, Alesandro Bariko (1958, Torino), jedan od najdarovitijih pisaca savremene italijanske scene, relativno rano spoznao je da talenat, baš kao i javnost i društveno regularan život, može da predstavlja pravi problem.

Početkom devedestih, njegova prva knjiga ”Zamkovi gneva” donosi mu evropska priznanja a ”Svila” - svetsku slavu, kao i ”Pijanista” i ”City” (objavljeni su i kod nas, u izdanju ”Paideie”), a zahvaljujući kultnoj TV emisiji ”Pikvik”, publicističkim tekstovima i muzičkoj kritici u vodećim italijanskim novinama, Bariko postaje istinska zvezda. Onda se, pre par godina, neočekivano povlači, i daleko od medijske sfere, nastavlja da piše, drži predavanja, podučava u školi narativnih tehnika Holden u Torinu, režira...

Sreli smo se nedavno na Festivalu literature u Mantovi (Italija) gde je držao predavanje o nemačkom istoričaru književnosti Valteru Benjaminu. Teško je prihvatio razgovor ali je naša dugogodišnja prepiska obavezivala na to (”Ovo mi je treći intervju u poslednjih pet godina”, naglasio je). Kaže da mu se dopadaju skriveni svetovi kanadskog pijaniste Glena Gulda i genije jednog Selindžera koji je čitav život proživeo daleko od očiju sveta.

Pišući o Valteru Benjaminu beležite: “Ideje su kao žene ili poezija: njih ne treba razumeti, već voleti“.

Da, Benjamin je posedovao finu emotivnu inteligenciju koja je bila naklonjena lepoti. Katkad je beležio misli zbog njihove lepote, a ne zbog istinitosti. Na mnogim stranicama ispisao je misli za koje je znao da nisu tačne ali je njihova lepota bila takva da je morao da ih zapiše.

Sviđa mi se Vaša rečenica u romanu „Okean more“: “Da bismo razumeli, treba da zaboravimo ono što znamo kako bi mašta mogla nesmetano da luta“.

Da, treba upiti što više informacija i potom ih zaboraviti. Ono važno dešava se kad ispliva na površinu sve što smo videli, primili i što je nestalo. To je kao podzemna voda koja, kad ponovo izvire, postaje puna soli, minerala, svega onoga što je usput pokupila.

U pisanju se dešava sličan proces. To kažem i mojim studentima kad izađu iz škole Holden. Kažem im da treba da zaborave sve osim par pravila i kako ja izgledam. Jer ništa nije izgubljeno, sve se vraća. Sve izlazi na površinu. Za to je potrebno strpljenje i vreme ali to je kao voda, ili nastajanje mahovine... Lepota i talenat su dugi i spori procesi.

Kao i Benjamin, kažete da je pisanje zanat, a ne ’slobodna’ umetnost.
U eseju „Narator“ postoji nešto veoma lepo što je Benjamin napisao pozivajući se na ruskog pisca Leskova, koji je govorio da piše kao zanatlija. Benjamin je to povezao sa idejom da je pripovedanje zanatska delatnost.

Da li je pisanje manuelni rad?

Jeste, apsolutno, čak fizički. To je veoma fizička aktivnost. Ja sam zanatlija. I trudim se da radim najbolje moguće. Pisanje izražava jedan deo tebe. I jedan pekar izražava deo sebe. Važno je da stvara nešto što ljudi mogu da drže u rukama i što nosi neku energiju.

Nije lako stvoriti nešto što nosi energiju…

Nije ali mnogi to rade. Možda mi to radimo na suptilniji način ali na kraju ostaje isti problem: treba preneti energiju od tačke na kojoj se nalazim ja do tačke na kojoj se nalaziš ti. Onaj koji je pravio tvoj kostim, on je poimao ideju lepote, talenta, umeo je da radi s tkaninom, krojem, dizajnom, napravio kostim koji nosiš i preneo ti svoju energiju. Onda sam te ja upoznao i pomislio: „Kakav lep kostim, kako lepa žena!“. Došlo je do prenosa energije. Mi u svom pozivu nekad prenosimo dragocenije stvari. Čovek može da živi bez kostima, ali ne bez čitanja, smeha, suza... Mislim da je najbolje reći da smo mi zanatlije.

Da li iz ’zanatskih’ razloga svoje romane smeštate u izmišljene zemlje i samo naznačene, neodređene vremenske periode?

Ne znam, to je neka vrsta inflantilnosti. To je kao kad si dete, igraš se i kažeš: „Kad bih bio lekar, onda bi ti došao i ja bih te ubio...“. A zašto kažemo kad bih bio, a ne ja sam! Zato što postoji taj otklon. U takvoj igri moramo se odvojiti od stvarnosti. A pisanje se ne razlikuje mnogo od igranja dece od 7 godina kad si sam u sobi, zamišljaš i boriš sa zmajevima; tu nema neke razlike. Razlika je samo u tome što je jedno aktivnost odraslog a drugo deteta… Ja sam pomalo detinjast. Na početku mi je bilo teško da pišem knjige sa likovima normalnih imena...

Ne volite obična imena?

Ne, dosadna su mi.

Ne volite ni obične situacije. Ne volite ništa što je obično...

Stvarnost, obične situacije... Ako želim da o njima pišem, napišem esej. Napišem Varvare, Next, Barnum. Ali ako treba da napišem priču, to je kao da se opet igram u svojoj sobi.

U prozi, uvek se’ igrate’ istim temama, ali ako treba da izaberem najveću – bila bi to priča o skrivenom talentu, o nekome ko ima božanski dar i, paradoksalno, taj dar čuva u tajnosti. Volela bih da napravimo paralelu između „Španske partije“, scenarija za film koji nikada nije snimljen, i „Pijaniste“. U prvom naslovu slikate lik Farinelija, velikog operskog pevača koji ceo život peva samo 4 partiture, a u drugom - pijaniste koji život provodi na brodu gde njegov talenat ostaje zarobljen.

S tačke gledišta pisca zanatlije, to je ista priča. Mislim da svi mi pišemo 3 – 4
priče. Napisao sam 7 – 8 romana koji u sebi sadrže 3 teme. Jedna je priča o velikom talentu koji ostaje skriven. Hipertrofija talenta je instinkt za skrivanjem. To je jedna od tri priče koje pričam.

Zašto?

Nema razloga. Mi postojimo da bismo napisali 3 – 4 priče. I možemo tu priču da ispričamo najbolje na svetu. To je priča o velikom talentu i instinktu skrivanja talenta, zbog čega taj neko nije nesrećan već to oseća kao ispunjenje svog dara

Da li i filozof u vama – pošto ste filozof po obrazovanju – misli isto?

Filozofski gledano, možda jedan deo mene misli tako. Da je poslednji delić talenta beg. Da, ako toga nema, to onda nije pravi talenat. Da kada postoji sposobnost eksponiranja, to možda nije potpuni talenat. Ja lično više verujem talentima koji žive skriveni… Ali ne bih tome učio svog sina.

Da li talenat ostaje ’po strani’ zato što je tako predodređeno ili je u pitanju lični izbor?

Uopšteno govoreći, mislim da ljudi rade i jesu ono što žele. Ono što zovemo sudbinom, mislim da je samo naša čudovišna sposobnost da oko sebe stvaramo željenu stvarnost. Nekad imamo sudbinu koja boli ali mnogi to priželjkuju. Mnogi žele da žive u bolu, u slabosti, ranjivosti. Tako se najbolje osećaju.

Vaši likovi veoma su ranjivi. Dopada mi se ta preosetljivost, čini se kao da će se i na najmanji dodir raspasti u najsitnije delove. Kako ih stvarate: da li su to ljudi koje ste sreli ili izmaštali?

Poslednji romani više se zasnivaju na stvarnim ljudima. Ali na početku, to je bila stvar mašte, ono što vole čitaoci – izmaštane likove. Pa opet, ti likovi imaju odlike koje su mi dobro poznate, imaju tu ranjivost. Ako prejaka svetlost padne na tapiseriju njihovog života, oni umiru.

Prejaki za smrt a preslabi za život…

Da, to je istovremeno velika snaga i velika ranjivost. Ali mnogi ljudi su takvi. Možda zato čitaju moje knjige. Postoji to zrno ludačke snage skrivene u stravičnoj osetljivosti. Ili obrnuto: zrno osetljivosti pod zaštitom oklopa...

Koji deo sebe dajete svojim junacima?

Mene ima svuda pomalo.

Kažete da, kad nešto ne znate da imenujete, ispričate priču. Čemu služi priča, roman?
Za mene, najistinitiji smisao pisanja je u stvaranju lepote, snage, nečega što pulsira, što je živo, izvan mene. Dakle, preda mnom je mrtva materija, potom se priča gradi rečima, rečenicama, i na kraju postaje živa. I nosi moju energiju. To je prenošenje. Kao kada napravite dete. Prenosite život i puštate da raste pred vama.

Da li je to i odgovor na moje omiljeno pitanje: zašto pišete?

To ono što najbolje radim. Da umem isto tako dobro da trčim, ja bih trčao. Imao sam sreće da radim ono za šta sam rođen. Ja pišem i nikada neću prestati. Nema drugog razloga. To je samo životinjski instinkt.

Autorka je urednik rubrike u Redakciji za kulturu RTS. Emisija iz serije „Savremeni svetski pisci: Alesandro Bariko“ je emitovana na II programu RTS-a 24. decembra u 22.00








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Alesandro Bariko   

Nazad na vrh Ići dole
 
Alesandro Bariko
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Alesandro Bariko
» Alessandro Baricco
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-